Ovaj član nije isključiv u odnosu na ostatak zakona. Direktor policije, rukovodioci srednjeg, strateškog i drugih nivoa u policiji, odlučuju u skladu sa ovim zakonom. Ovo je samo mogućnost koja se daje i ministru u pojedinim situacijama, kada može da sagleda nešto što ne može da sagleda zbog informacija koje dobija. Naravno da može, jer direktor policije ne dobija izveštaj Sektora za vanredne situacije. To nije njegov posao. direktor policije ne dobija izveštaje drugih sektora, iz policije, iz bezbednosnih struktura, koji se ne tiču njegovog dela posla. A, ministar može da sagleda da ide poplavni talas. To s direktorom policije nema nikakve veze. Ministar tada koristi policiju kao organ, MUP, da sprovede javni red i mir na delu teritorije. To ne znači da to ne može da uradi načelnik policijske uprave iz svoje nadležnosti kada u skladu sa zakonom postupa i nalaže policiji određene mere.
Ali, ovo samo daje i ministru mogućnost u slučaju sagledavanja nekih katastrofalnih situacija, u slučaju neke ekološke katastrofe, prirodnih nesreća i bilo čega, epidemija, da može, pozove ga kolega iz Ministarstva zdravlja, saopšti mu da postoji opasnost od toga, toga i toga, ministar unutrašnjih poslova procenjuje i može narediti policiji da preduzme te mere. Pa, neće ni ministar zvati svakog policajca pojedinačno, zvaće direktora policije da mu naredi i naloži te mere.
(Dragan Šutanovac, s mesta: U kom članu piše to da može policajac da zatvori ulicu?)
Pa, to su vam nadležnosti Direkcije policije.
(Dragan Šutanovac, s mesta: U kom članu piše to?)
Ne znam sad koji je tačno član nadležnost Direkcije policije, ali pogledajte pod policijskim poslovima, šta policija može da preduzima. Pogledajte šta su policijski posao i policijske mere. Direkcija policije se obrazuje za rukovanje tim policijskim poslovima. Na čelu direkcije je direktor policije. To je vrlo prosto.

Pre svega, policija može da obavi snimanje radi kontrole, recimo, migratornih tokova, kontrole graničnog pojasa, radi kontrole toka saobraćaja, ne samo sprečavanja krivičnih i prekršajnih dela, nego samo da vidimo da li postoji potreba za upućivanjem policijskih službi da ubrzaju tokove saobraćaja.
Ali, ne vidim šta je sporno, kad po našim zakonima svaki građanin ove zemlje može da vrši snimanje na javnom mestu? Svaki građanin može da instalira kameru i snima javno mesto, da li mobilnim telefonom, da li kamerom, u svakom trenutku svaki građanin to može da uradi. Može da snima postupanje državnog i javnog službenika u izvršenju njegovih poslova, drugog građanina, osim ako ne povređuje Zakon o tajnosti podataka na bilo koji način. Znači, javno mesto je javno mesto i svaki građanin ga može snimati. Ne vidim zašto oduzimamo mogućnost policiji da snima to, kad to može da uradi bilo koji građanin? Nema tu nikakve društvene opasnosti? Izvinite, zašto bi neko imao nešto protiv snimanja? Šta mi to radimo na javnim mestima, kad se plašimo snimanja na javnom mestu? Što ste prošli ulicom? A šta je tu tajna? Šta je tu problematično? Ako je izvršenje krivičnog dela u pitanju, onda će nam to pomoći da otkrijemo izvršioca ili učinioca krivičnog dela.
U svakom slučaju, mislim da smo ovo dali dovoljno široko, i zbog sudskih postupaka koji se vode kada snimci sa tih kamera postaju dokazno sredstvo. Ako te kamere nisu namenjene za to, na sudu padaju ti slučajevi i oni kažu - to nije kamera koja je bila namenjena za to, ovo je kamera za kontrolu saobraćaja, niste imali pravo da je iskoristite za snimanje tog i tog i vi na sudu nemate dokaz.
Znači, nama je mnogo bolje da policija ima šira ovlašćenja u tom snimanju, u skladu sa zakonom, na javnim mestima, jer to može da uradi bilo koji građanin. Vi i ja imamo sada pravo da snimamo na javnom mestu šta god želimo, dokle god ne povređujemo nekom neko drugo pravo. Ali, imamo pravo da snimamo javno mesto, kao što je, na primer, Narodna skupština. Ona je javno mesto. Mi smo u direktnom televizijskom prenosu, svako od nas može telefonom da snima ponašanje poslanika u Narodnoj skupštini, njihove izjave, itd. Naravno, Narodna skupština može svojim Poslovnikom o radu da uvede dodatna ograničenja, ali na javnom mestu nema ograničenja i zato je to dobro.

Kao što svaki građanin, tako i pripadnik i predstavnik medija može da snima bilo šta na javnom skupu koji je deklarisan kao javni, tako ovaj zakon daje mogućnost policiji da zaštiti. Jer, kada se desi nešto, onda svi zaborave ove vaše reči i kažu – izvinite, zašto niste preduzeli sve što je bilo u vašoj nadležnosti da sprečite izvršenje krivičnog dela?
Malo pre smo imali debatu od sat vremena da dozvolimo upad ljudima u stan bez sudskog naloga, da bi zaštitili nekoga, a ovde se plašimo fotografisanja na javnom mestu. Velika je razlika.
U ovom slučaju mi imamo i Zakon o evidencijama, koji je sada u Evropskoj komisiji, Zakon o obradi podataka o evidencijama u MUP-u, koji će definisati ko pristupa bazama, podacima, kako se pohranjuju, kako se čuvaju, kako se koriste. Dakle, u svakom slučaju se ne mogu koristiti protivzakonito i prema postojećim zakonima koji se koriste.
Što se tiče ovoga, mislim da ne postoji nikakva naročita opasnost. Ako je nešto dozvoljeno bilo kom građaninu, onda nema opasnosti da to koristi i policija, koja je organ građana upravo u sprečavanju nasilja krivičnih i prekršajnih dela.

Prihvatamo ovaj amandman.

Prihvata se, nego je došlo u prethodnom amandmanu kod nas u tekstu stoje stav 1. i stav 2, a u osnovnom tekstu koji imamo stoji samo amandman na stav 1, pa nisam siguran. Ne, ne, ali nisam siguran koji je od ovih, koji je od ova dva amandmana koji imamo pred sobom je u ispravnom obliku. U jednom imamo samo jedan, da se menja jedan stav, u drugom imamo promenu dva stava.
Ja nisam siguran. Dakle, mi smo prihvatili… Kako glasi? Da li možete samo da mi pročitate vaš amandman?
Izvinjavam se zbog digresije samo da bi razjasnili ovo.

Da. Kod nas ima u članu 53. stav 1. reči „pravnog lica sa javnim ovlašćenjima“ zamenjuju se rečima „pravnog i fizičkog lica sa javnim ovlašćenjima“. Tako piše ovde. Zbog toga sam hteo samo da proverim, jer nisu bila dva stava kod mene, ali to je sada manje važno za ovu raspravu.
Što se tiče člana 53. amandman koji je podneo Odbor za odbranu i unutrašnje poslove je za nas prihvatljiv i hvala vam na ovome.

Prihvatam amandman.

Prihvatam amandman.

Prihvatam ovaj amandman.

Vidim da bi ne baratate baš najbolje ovim pojmovima, kako protivzakonito sredstvo? Gde ste vi videli da je nešto protivzakonito?
To što nije dokazno sredstvo nije protivzakonito. To je mala razlika, ali suštinska. Drugo, ne znam kakav bizaran način predstavlja poligraf. Znate, ima ljudi koji su spremni da odu na poligraf i oni koji nisu. To dosta govori i o jednima i o drugima. Ali, to je policijsko sredstvo koje koristi u usmeravanju istrage. To koriste sve policije sveta, zato što daje rezultate. Da ne daje rezultate ukinule bi ga odavno, rekli bi – ovo je besmisleno, ali nije.
Drugo, u ovom konkretnom slučaju potrebna je i saglasnost maloletnog lica i roditelja i staratelja koji su inače krivično odgovorni za njega. Dakle, dupli ključ. Ako bilo ko od njih odustane ne možete da imate poligrafsko ispitivanje. Ali, imate slučajeve, bar smo čitali o tome u novinama, kada dete tvrdi da ga je drugo dete napastvovalo, tuklo, maltretiralo i nosi stigmu zbog toga. Još izađe u medijima i dete ako je bilo jedan na jedan, nema svedoka, nema drugi izlaz nego da se podvrgne on da se vidi da li laže ili ne laže. Tada može da pomogne.
Dao sam samo jedan primer, ali tada i uz prisustvo roditelja, uz saglasnost i tog lica i roditelja.
Ne vidim zašto se ljudi toliko plaše poligrafa. Ne vidim šta je to toliko fascinantno u tome. To je samo jedno dokazno sredstvo, ništa više. To je kada biste rekli - plašim se policijskom ispitivanja, plašim se prostorija policije.

Nažalost, ni u ovom izlaganju ne da me niste ubedili, nego ste mi čak učinili potpuno suprotno. Sad sam potpuno ubeđen da je ovaj stav koji smo zauzeli ispravan.
Dakle, kakvo samostalno ispitivanje maloletnih lica? Vrlo je jasno u zakonu, pa vi ste to izgovorili, prvo kažete bizarno, pa protivzakonito, nije protivzakonito, nego nije dokaz na sudu, pa sad samostalno ispitivanje, ali nije baš ni samostalno, pošto zakon propisuje da se ispituje u prisustvu roditelja. Znate, ne može se iznositi nešto što nigde ne stoji kao argument za nešto što ne postoji. Apsolutno je nemoguće.
Vi u ovom slučaju imate situaciju da ako se maloletno lice ispituje ono mora biti u prisustvu roditelja. Roditelji moraju da daju saglasnost, koji su inače krivično odgovorni za postupanje takvog lica, i to dete, odnosno maloletno lice mora da da saglasnost. Procenjuje se ukoliko dete ima bilo kakvu smetnju, ići će se na veštačenje i to zdravstveno, bilo kakvo drugo veštačenje će da utvrdi da li je dete spremno da da bilo kakav iskaz ili ne. Ali, ovo nije protivzakonito, do sada je postojalo u našoj krivični praksi. Mi sada samo preciznije definišemo. Preciznije definišemo i ne vidim šta je tu toliko sporno. Ali, razumem.

Prihvatam amandman.

Da li je neko nevino priveden, o tome odlučuje sud. Ko će biti priveden, odlučuje tužilaštvo i daje nalog policiji za privođenje, a oni koji su činili krivična dela, treba da budu zabrinuti, oni, za svoju ženu i decu, zašto ih izlažu tome, da su ti ljudi se ogrešili o zakon, da su osumnjičeni za najteža koruptivna dela, za najteža krivična dela, ne znam da je nekog poštenom građaninu Srbije policija uopšte dolazila?
Oni ljudi koji imaju razloga da se brinu su oni koji su brutalno kršili zakone ove zemlje, koji pokušavaju na razne načine da to objasne i samo kada vidimo scene poput onog „Heterlenda“ u Novom Bečeju, gde imate ruinu od zgrade, na kojoj nema ni krova, nema ništa, razvaljena zgrada, a nestalo milion i 200.000 i samo neka mi to objasne. Nema milion i 200.000 evra, a imamo ruinu od zgrade i ako je to po zakonu i ako je to u redu, ako tako treba i ako se za tu politiku zalažemo, onda mi je sve jasno.

Srećom, takvog ni jednog nije bilo, od kada sam ministar unutrašnjih poslova, pa i u slučaju gospodina Novakovića, koji je osumnjičen za koruptivna dela u slučaju Bulevara oslobođenja, taj predmet se nalazi pred sudom. Za taj predmet nije oslobođen i u tom predmetu mu se sudi.
Ni jedan od tih ljudi koji su uhapšeni, od kako sam ministar unutrašnjih poslova, niti je oslobođen pravosnažno, niti mu je optužnica odbačena, ni za jednog.
Dakle, mi ozbiljno radimo svoj posao i znamo šta radimo. Tužilaštvo je to koje proverava, žao mi je ako se dešavalo da je bilo ko hapšen, pa da mu je kasnije optužnica odbačena. To pokazuje da u tom trenutku taj posao nije bio urađen dobro i tu se potpuno slažem.
Od kako sam ministar unutrašnjih poslova, nema ni jedne oslobađajuće presude.
Voleo bih da ima presuda uopšte, jer i oslobađajućih ili osuđujućih, žao mi je što sudovi ne rade onom brzinom kojom bismo svi voleli, pošto je to i tim ljudima koji su optuženi, koji su osumnjičeni znači nešto, pa i da se osude brže će krenuti u izdržavanje krivičnog dela, izdržavanje kazne ili ako se oslobode oslobađaće se svih optužbi i njihov život se menja na bolje.
Dakle, voleo bih da sudovi bolje rade svoj posao, brže. Možda se i ovim što sam rekao mešam u rad sudova, ne želim to. Dakle, neka sudovi rade, ali mi je drago da policija one ljude koje hapse otkad sam ja ministar unutrašnjih poslova uradila svoj posao profesionalno.

Prihvatam ovaj amandman.
Kolege su imale neke slučajeve, ali smatram da svi ti slučajevi mogu da se razreše i u toku samog dovođenja u procesu dovođenja. Dakle, nakon privođenja lica, nakon obezbeđivanja lica u smislu da on više nije pretnja ni po sebe ni po druge nakon toga, a pre dovođenja u stanicu policije ili kod tužioca može mu se saopštiti razlog dovođenja i tu potpuno prihvatamo.