Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8775">Nebojša Stefanović</a>

Nebojša Stefanović

Srpska napredna stranka

Govori

Podsetiću ljude na jednu situaciju koju mi u Beogradu dobro znamo. Radilo se, naime, o TV Studio B. U periodu od 2008. do 2012. godine, ja sam i tada, kao i danas, obavljao funkciju predsednika Beogradskog odbora SNS i gle čuda, osim u obaveznim terminima predstavljanja za izbore 2012. godine, od 2008. do 2012. godine nisam mogao da dam izjavu o lepom vremenu na Studiju B, ne da gostujem, da me pozovu da dam izjavu, u televiziji koju su plaćali svi građani Beograda preko Skupštine grada, ni jedan jedini sekund, ni jedan jedini.
Jesmo sedeli sa predstavnicima tadašnje vlasti u izbornoj kampanji. Pa znate, bilo bi malo neprirodno da organizujete okrugle stolove bez bilo koga iz opozicije. Danas, predstavnici opozicije imaju mnogo više prostora u određenim medijima.
Ja sam uzeo analizu da pogledam kakva je zastupljenost dve najveće stranke, jedne najveće opozicione i jedne najveće vladajuće, u periodu od 2012. do 2015. godine. Uradite, nemojte da vam ja to saopštavam, posle ćete reći ovako ili onako. Pogledajte kakva je zastupljenost u pojedinim medijima, uopšte u celokupnoj slici, i kako se to predstavlja. To ne može da se meri sa 2008. do 2012. godine, ali ne može da se meri. Mi tada nismo mogli da priđemo ozbiljnijim medijima, ni da priđemo. To što smo imali više snage da idemo od kuće do kuće, to što smo imali više snage da ubeđujemo ljude, to je sad stvar naše političke snage i veštine, ali u medijima nismo mogli da se čujemo. I užasno smo se uplašili, i onda i sada. Evo drhtimo, ne spavamo noćima. I zato jedva čekamo izbore da vidimo ko je bio u pravu.
Ono što mogu da vam kažem je da će i ovaj zakon, ali i rad policije obeležiti naporan rad, unapređenje, proceduru i borbu protiv kriminala i korupcije. To je sigurna stvar koja možda u nekom prethodnom periodu nije bila toliko istaknuta, ali će u ovom mandatu kada sam ja ministar, dok god budem ministar to biti prioriteti rada policije.          
Što se tiče ovog zakona, zakon se u najvećoj meri bavi radom policije. Da li se sa vremena na vreme pominju i neki drugi termini koji bliže objašnjavaju kako se regulišu određene procedure, a vezane za rad policije, kao što je nagrađivanje i finansiranje itd, naravno da će se naći u zakonu.
Ovde imate na sto mesta pomenut Zakonik o krivičnom postupku. Zamislite da smo ga nazvali zakon o policiji i zakonik o krivičnom postupku. To bi bilo nakaradno.
Mi ovde pominjemo i one veze sa drugim zakonima i veze sa drugim terminima koji postoje, ali smo imali dilemu da li da ga nazovemo zakonom o policiji ili zakon o unutrašnjim poslovima i to je bila prva dilema.
Pošto bi time mogli da dođemo da propisujemo na poseban način položaj državnih službenika i nameštenika i na takav način dezavuišemo zakon koji već postoji i uređuje ovu oblast, odlučili smo se da zakon nosi naziv – zakon o policiji jer on suštinski definiše ulogu i položaj policije i mi sada prvi put imamo definisano šta je to policija. Do sada kada pogledate sva zakonska rešenja, uopšte niste imali definiciju šta je policija. Mi to danas imamo.
Ono što je ovde važno, recimo, direktora policije postavlja Vlada na pet godina na predlog ministra po sprovedenom javnom konkursu n način predviđen propisima o radnim odnosima koje važe za ministarstvo. Dakle, popisi koji važe za ministarstvo a koji nisu sadržani samo u ovom zakonu, već i u zakonu, direktor je državni službenik na položaju, zato gospodin Rebić danas može da bude vršilac dužnosti a da to čak nije predviđeno „leks specijalisom“ jer je predviđeno Zakonom o državnim službenicima i nameštenicima i vi imate propis koji se shodno primenjuje.
Dakle, što se tiče ovog zakona, svakako na kraju dvostepeni mehanizam, imate čak u ovom slučaju i trostepeni, imate komisiju koja bira kandidate i predlaže sve one tri najbolje ili već koliko, pet najboljih kandidata, ministru, ministar ima pravo da izabere najboljeg kandidata, da ga predloži Vladi, ali Vlada nema obavezu da to usvoji. Vlada može da odbije. Vlada ne mora da ga izabere.
Imamo sistem koji garantuje kontrolu. Policija nije u pravom smislu nezavistan organ. Ona je deo izvršne vlasti i pripada MUP koje je deo Vlade.
Dakle, zbog toga, hajde da izaberemo direktora policije iz reda, ne znam, Eskima, ili ne znam ni ja čega, pa neka upravlja policijom kako misli da treba da upravlja. Ali, kako onda da garantujemo sprovođenje volje građana koji su na izborima izašli i podržali nekoga i rekli - hoćemo da se sprovodi ta politika? Direktor jeste profesionalac, ali on mora da sprovodi viziju ministra, znači, ne operativne komande, ali viziju ministra u smislu reformi unutar policije. Zamislite ministra i direktora koji se ne bi slagali i imali otpor jedan prema drugom u sprovođenju funkcije. Šta bi ministar onda mogao da uradi? Date nalog i kažete - hoćemo da se spusti broj vozila koja se koriste u Ministarstvu, da se smanji broj pređenih kilometara za te lične potrebe, tj. po ličnom zaduženju, utrošak goriva, da se povećaju rashodi tamo gde je potrebno više za uniforme, opreme itd, i direktor koji to ne želi da sprovede ili to svesno opstruiše. U tom slučaju nema nikakve saradnje i do besmisla bi se doveo sistem.
Onda, hajde da napravimo sistem u kome nema ministra, dakle, da direktor bude direktno podređen Vladi i to je to. Nema ministra iznad sebe. Ali, na kraju se i to svodi na isto, zato što ćete i dalje imati politički faktor koji mora da mu da smernice za rad, što je normalno. To je civilna kontrola. To je sistem koji smo želeli. Nekada su vojni generali bili ministri odbrane. Ministar odbrane je bio general koji upravlja vojskom. Kada smo uveli civilni sistem kontrole, onda je civilno lice postalo ministar, načelnik Generalštaba je vojno lice koje komanduje vojskom, ministar komanduje celokupnim Ministarstvom odbrane i isto tako je i u policiji. Direktor upravlja policijom, odnosno upravlja Direkcijom policije, a ministar daje smernice za rad koje su u skladu sa ovim.
Dakle, ja shvatam da postoje određene nesuglasice i različita viđenja i to je normalno, prirodno i dobro je da se debatuje. Znate, ja sam u ovim raspravama u parlamentu i kao ministar puno toga promenio u samim zakonima koje sam predlagao, jer sam smatrao da su rešenja koja su mi narodni poslanici predlagali bila bolja, ljudi iz nevladinih organizacija, iz sektora, i iz različitih, iz opcije pozicije i opozicije. Bilo je, naravno, rešenja koja su bila više zabava za narod nego što su bila zaista ozbiljna, ali je to stvar narodnog poslanika kako doživljava svoj posao i kako želi da predlaže. Možda oni vide to rešenje kao najbolje moguće.
U svakom slučaju, trudim se da sve ono što mislim da je dobro za policiju i za sistem, a vodeći računa da policija bude i efikasnija i bolje opremljena i snažnija, da to unapredimo kako bi građani Srbije imali jedan mehanizam, jer policija je zaista mehanizam građana Srbije. Kada pogledate smo činjenicu da smo imali, recimo, u 2015. godini preko 100 hiljada skupova koje je policija obezbedila bez ozbiljnijih narušavanja javnog reda i mira, to pokazuje koliko ti ljudi na dnevnom nivou imaju posla. Daću vam samo jedan podatak, u gradu Beogradu smo, recimo, 1989. godine imali nešto više od devet hiljada policajaca, a danas ih imamo sedam i po hiljada. Beograd se od 1989. godine, po broju stanovnika, po kompleksnosti situacije u njemu, po raznim izazovima od svetskog nivoa, usložio.
Dakle, mi imamo potrebu da redefinišemo i broj ljudi koji se nalaze, ja se trudim da onaj broj ljudi koji se nalaze u uniformama, koji se nalaze na operativnim zadacima, koji se nalaze u kriminalističkoj policiji raste, a da se smanjuje broj onih ljudi koji se nalaze u sistemima u kojima nema potrebe za velikim brojem zaposlenih. Ali, sve u svemu, to je nešto što sam ja često isticao, MUP ima potrebu da u određenim delovima, jer ima određenih delova Srbije gde možda ima i previše ljudi jer se tu broj stanovnika dramatično smanjio u prethodnih 20-30 godina, da imamo u tim nekim delovima prirodni odliv. Imamo potrebu da u nekim delovima Srbije povećamo broj ljudi, imamo potrebe da promenimo organizaciju i zato to i radimo.
Mislim da će ovaj zakon pomoći da dođemo do kvalitetnijih odnosa unutar Ministarstva, a što se tiče same policije, uveren sam da ko god bio direktor policije da će na ozbiljan i odgovaran način rukovoditi. Ja imam poverenja u gospodina Rebića, sarađivali smo i prvi put sam ga upoznao kada je postao načelnik Uprave saobraćajne policije i tu napravio dobre rezultate. Pokazalo se da se radi o ozbiljnom profesionalcu, da se radi o čoveku koji je 24 i po godine u policiji, ukoliko se ne varam. Dakle, on je neko ko je svoj život posvetio ovom pozivu. Svakako da takve ljude i treba da promovišemo i da se trudimo da i ovi ljudi koji su ovde danas iza mene, koji svoj posao obavljaju potpuno profesionalno i koji su učestvovali na izradi zakona, a nisam siguran ko se više, kada vide jedni druge, hvatao za glavu, pošto je ovo jedno pedeseta verzija zakona koju smo radili, ali je to pokazalo da smo imali sluha i za savete iznutra i iz spolja, i nevladin sektor, i profesionalce, i razna udruženja, a na kraju krajeva i EU kojoj mi težimo, da smo se trudili da dođemo do nečega što funkcioniše, da ne pravimo zakon koji Frankenštajn i koji je sastavljen od svih mogućih želja i volja, a da onda ovi ljudi u plavom treba da to sprovode, a mi svi kažemo – super smo doneli zakon koji oni ne mogu da sprovedu. Onda od sutra ujutru oni imaju problem. Ja sam se trudio da ih pitam i da moje prvenstveno pitanje bude kako da postignemo želju, cilj, ono što piše u Ustavu što treba da ispunimo, a da vi to možete da uradite na terenu, da je to izvodljivo. Onda smo došli do ovoga što mislim da je u ovom trenutku optimalno rešenje za nas.
Naravno da je test svega protok vremena. Videćemo, naravno, da li to donosi boljitak i veću profesionalizaciju policije u Srbiji. Ja verujem da donosi i verujem da ćemo imati efikasniji sistem nakon donošenja ovog zakona. Na kraju krajeva, imamo ograničenja u ovom zakonu, odnosno restriktivniji odnos prema politici i prema ministru. Samim tim ćemo imati i boljitak unutar redova policije. Naravno, važno je da i svi ljudi koji su u redovima policije to dožive na takav način. Što oni budu ozbiljniji u prihvatanju svog posla i svih ovih odredbi koje ovde pišu, to će građani Srbije biti bezbedniji. Naš sistem ima preko 30 hiljada pripadnika policije, u smenama, naravno. Znači, nisu svih 30 hiljada na dužnosti u svakom trenutku, ali njihova uloga je nešto što ne možemo da zamenimo, niko od nas pojedinačno, niti je moguće da bilo koji pojedinac sagleda i predvidi sve ono što oni u jednom danu treba da urade. Zato postoji sistem. Ako oni budu radili dobro svoj posao, tad mi nemamo problem. To obezbeđujemo kvalitetnim izborom kadra, kvalitetnim prijemom u radni odnos, školovanjem, napredovanjem i onda smo sigurni. Onda znamo da ceo sistem počiva i funkcioniše.
Ko će biti ministar manje je važno, ali je važno da taj ministar razume šta je potreba sistema. Da može da razume policajce mora da provede neko vreme sa njima, da razume šta su njihove potrebe i kako izgleda jedan dan na Kozjaku, u blatu, u rovu, u bovu, na nišanu, da razume makar u jednom danu kako to izgleda, da bi se onda kada stigne zahtev za pojačanom hranom, za više novca, trudio da te ljude ispoštuje pre svega. To je moje viđenje cele situacije.
U svakom slučaju, ja ću sagledati sve amandmane. Bogami, negde oko 470 amandmana na sva tri zakona je podneto. Sagledaćemo sve do dana kada se bude razgovaralo o amandmanima. Sve što budemo mislili da će biti dobro za izmenu ovog zakona mi ćemo prihvatiti kao i uvek. Mislim da sam jedan od ministara koji je prihvatao po 30, 40, 50% amandmana gde god sam mislio da je to dobro. Naravno, tamo gde mislim da oni ne popravljaju ili ne popravljaju bitno tekst zakona, nećemo ih prihvatati i mislim da je to sasvim u redu.
Hvala vam za ovih nekoliko konstruktivnih primedbi. Trudićemo se da postupimo baš u cilju i poboljšanja komunikacije sa romskom zajednicom, mada policija i ovih poslednjih godinu dana, u 2015. godini smo se trudili da unapredimo i broj policajaca iz romske populacije kod nas. Ima nešto što razgovaramo i sa nacionalnim savetom i sa ljudima. Imamo nekoliko policajaca koji su svojim radom visoko rangirani i postigli određene rezultate. Imamo, nažalost, i onih koji pokušavaju da se upišu, odnosno da konkurišu za radna mesta u policiji, ali ne ispunjavaju određene zakonom predviđene uslove i onda je tu malo problematično.
Policija je jedan od specifičnih organa gde ne možete ni za milimetar nekome da progledate, jer ako nekome date oružje u ruke, a on ne ispunjava neke osnovne preduslove, nije važno kako se zove, preziva, koje je nacionalnosti, to prosto ne možete da uradite.
Što se tiče ovoga, samo da pojasnim oko ovoga, i tu ste u pravu, vezano da je možda potrebno pojašnjenje za ovaj prostor koji je ograđen ili označen. Suština je, naravno, da je pristup kontrolisan. Znači, da oni koji ulaze u taj prostor, gde vi imate kao organizator kontrolu nad tim delom prostora, da u njega ne može nekontrolisano da se ulazi i izlazi, jer onda bi izgubilo svrhu i poentu. Naravno, postoji potreba da poštujete ostale zakonske propise, jer vi možete ograditi neki javni park samo ako imate dozvolu za to. Ne možete ograditi neki prostor zato što se vama sviđa da ga ogradite, a nemate dozvolu da ga ogradite, dakle, ne pripada vama. Ako postoji dozvola za označavanje, dakle ne mora se fizički zaprečiti nekim tarabama u kompletu ili nekom žicom ili nekim drugim materijalom propagandnim, stavljanjem pultova ili bilo šta slično, možete samo označiti da je to zatvoren prostor za javno okupljanje, odnosno da je predviđen za javno okupljanje, ali morate imati saglasnost vlasnika prostora, saglasnost lokalne samouprave ili bilo koga ko gazduje tim prostorom da bi se skup održao.
U svakom slučaju, ideja je bila da se faktički obezbedi prostor u kome je moguć ograničen pristup ljudi, samo za vaš skup, pa onda ima smisla da nema obaveza prijavljivanja, jer vi na neki način imate kontrolu ko dolazi na vaš skup i ko dolazi na vašu manifestaciju. U najvećoj meri, bar je ovo iskustvo pokazalo ono što sam video do sada, će se raditi o prostorima koji su čvrsto ograđeni i koji imaju faktički kategoriju zatvorenog prostora u nekom klasičnom konzervativnom shvatanju, ali ostavili smo mogućnost da neko može trakom da označi prostor i da kaže – imamo dozvole, ovde se okupljanja, ovde je skup koji ne želimo da prijavimo, ne moramo da prijavljujemo, jer se nalazi u kontrolisanom prostoru. To je bila ideja.
Pokušaću vrlo koncizno.
Važna tema je ovo što ste rekli za kontrolu centralnih registara u smislu jednog dana da se možda dođe do sistema da će lokalne samouprave moći da aktivnije učestvuju u izdavanju ličnih dokumenata.
Međutim, danas je to nemoguće. Danas ta vrsta elektronske uprave ili jedna vrsta portala gde bi svi subjekti koji u državi čine elektronsku upravu mogli da se uključe da bi mi faktički u skladu sa određenim nivoom ovlašćenja kao operater mogli da proverite upravo da li neko ima zabranu za izdavanjem vozačke dozvole i da imate samo taj podatak, da vi ne možete videti na osnovu čega ili šta, ali mi za to danas kao država nismo spremni.
Naprosto to je nemoguće i naravno to je i skupa stvar koja iziskuje da se u svim jedinicama lokalne samouprave napravi takva vrsta uvezivanja takve mreže, da svi državni subjekti, sva ministarstva pristupe jednoj takvoj bazi i da daju svoje baze, da ih odrade elektronski na način da one mogu da učestvuju u takvoj vrsti komunikacije i to će biti izazov za sve nas. To je dobro.
Počeli smo sa ovim sistemom, kao što je Ministarstvo počelo, recimo polaganje vozačkih ispita na način da se iz auto škola, pristupa bazama i serverima, a bilo je u nekim auto školama problema, zakupili su, kada je vršen test, prvi internet koji je brzine, koja je bila potrebna za dobru komunikaciju, ali su zbog cene, posle nekoliko dana ili par nedelja smanjili nivo protoka interneta i naravno da je taj sistem počeo da pravi probleme i da nisu mogli da ostvare komunikaciju. Ima negde greške i ljudskog faktora, ali je to novi sistem. Za svaki novi sistem potrebno je neko vreme da on počne savršeno da radi. Na kraju krajeva, to je nešto našta ljudi moraju da se priviknu.
Što se tiče curenja informacija, mi smo pokušali da rešimo kroz težu povredu službene dužnosti, da predvidimo curenje poverljivih informacija, da tretiramo na takav način, ali je ovo jedna od tema za koju sam ja više puta tražio podršku društva. Šta je suštinsko pitanje? Vi imate komunikaciju između policajca i novinara i taj policajac odaje informaciju iz istrage određenom novinaru, uredniku ili njihovom saradniku i vi tu imate veliku opasnost da, ako hoćete da pozovete, vidite da je neka novina objavila tekst, ono što bi tužilaštvo moglo da da kao zahtev za prikupljanje obaveštenja, da vi pozovete određenog novinara ili urednika, da on da obaveštenje od koga je primio takvu vrstu informacije. Odgovor je uvek da ne žele da otkriju izvor informacije i tu je kraj vaše istrage, suštinski. Sve ostalo bi moglo da se tumači kao pritisak na medije i to je veoma osetljivo pitanje, to je pipav posao i sam razmišljao i ljudi iz policije, nismo našli ključ za to rešenje, da to možete da uradite potpuno zakonito, da niko ne sumnja da je to nekakv pritisak, već da samo saznamo kako je moglo da se desi da upozorimo izvršioca krivičnog dela prerano, a naš princip u Ministarstvu je da kada se obavi određeno hapšenje, onda izlazimo sa informacijom, jer je to već akt koji je završen i ne dovodimo u opasnost ljude koji vrše hapšenje, jer to su momci iz policije koji upadaju, ti udarni timovi i oni, ako ih neko očekuje, može da spremi i vatreni doček, što bi rekli i da ih povredi.
To je teška tema.
Samo na kratko, u jednoj rečenici, žandarmerija sada nije više specijalna, već posebna jedinica, ali oni u svom statusu ne gube ništa, ni što se tiče primanja, ni što se tiče, jedino što, jedna je specijalna, a ima četiri ili pet posebnih. To je to.
Hvala gospođi Šarac na dobrom razumevanju onoga što smo želeli da postignemo ovim zakonom.
Hteo sam da podelim s vama jedno za mene, rekao bih, prijatno iznenađenje, nešto što mislim da je dobra praksa. Kada pogledam listu govornika za današnju sednicu, i podjednako gledam i pripadnike vlasti i opozicije, kada pogledam koji broj dama učestvuje u raspravi, da ih je pola ili više od pola, mislim da je to jedna ohrabrujuća stvar i mislim da je veoma dobar signal, nešto na čemu smo radili i nešto što promovišemo i u parlamentu, ali naravno, promovišemo i u radu policije. Mogu da vam kažem da je danas već više od 20% pripadnica policije prisutno u policiji. Nije to još uvek dovoljno, ali u odnosu na neka prethodna vremena, sve je više i na sve, da kažem, značajnijim mestima.
Trudim se da pomognem koliko mogu u tom procesu. Naravno, potrebna je pomoć svih, ali hvala i onim damama koje su danas odustale u smislu uštede vremena, ja to tako doživljavam, ali bez obzira na to, to što su na spisku meni puno znači i vidim da je bila namera da se aktivno uključe u ovo i to iskreno cenim i hvala vam.
Što se tiče ovih ličnih dokumenata, pokušao sam to u razgovoru sa narodnim poslanikom Momirom Stojanovićem da raspravim, odnosno da odgovorim.
Suština nije samo MUP. Vi da biste imali pristup da lokalna samouprava može da izda određeni dokument, ona mora da ima pristup svim bazama podataka iz čitave države, poreska uprava, ministarstva, lokalna samouprava. Taj sistem vam govori da li neko ima pravo na to, da li je platio porez, da li je izmirio dugove i onda taj operater u sistemu ima te objedinjene podatke na nivou pristupa tim podacima koje mu zakon omogućava.
Tako to funkcioniše kada imate elektronsku upravu i onda možete da aplicirate od kuće, operater vam to tako i odgovori i to ide brzo. Radimo na tome. Nažalost, država ni u prethodnom periodu ni do danas nije uspela da taj sistem usavrši da to funkcioniše na takav način. Voleo bih da jeste, ali prosto nije. Mada, elektronska uprava će svakako biti budućnost i to je nešto na čemu moramo da radimo. Skupo je, zahteva dosta obuke, zahteva tehnike, novca, ali je to svakako nešto što za građane znači puno.
Što se tiče KPA, upravo je suština kadrovski plan. Mi imamo situaciju da je KPA otvoreni univerzitet, dakle slobodni fakultet, koji može da upiše bilo ko. Može upisati 500 građana, 1000 građana i oni svi završe KPA. Pa, ne možemo da zaposlimo njih 1000 zato što je njih 1000 završilo fakultet, već upravo država svake godine, kao što smo i ove godine dali procenu za sledeću godinu ili prošle, slagaću vas, da je to recimo 23 čoveka iz tačno određenih policijskih uprava koji su potrebni za potrebe policije za školovanje na tim mestima i 23 najbolja će dobiti priliku da se zaposle.
Tek ove godine, nakon usvajanja ovog zakona, počinje i drugačiji rad na kadrovima, ali cilj je da imamo ljude koje pratimo. Znate, upiše najbolji čovek, upiše KPA iz tog mesta, ali padne godinu, ne završi, ima lošiji prosek, zašto bi se policija zadovoljavala lošijim, ako može da uzme boljeg? To će tako i stimulisati, da tako kažem, neku vrstu konkurencije unutar KPA i, naravno, jasno ćemo govoriti ljudima koliko policajaca nam treba takve struke, tog smera, tog obrazovanja, koji nam trebaju za rad. To što neko završi, to ne znači da država ima potrebu za tim.
Kao što policajac koji u toku obavljanja svojih dužnosti, recimo zaposlen sa srednjom stručnom spremom, završi neki fakultet, i on kaže – ja sam završio fakultet, mora da mi se prizna fakultet. To možda nije potreba države. To nije potreba MUP-a. Nama treba onaj policajac sa srednjom stručnom spremom koji obavlja te poslove. To što je čovek radio na sebi, to je pohvalno, ali državi ne treba i možda nije planirala da ga plati toliko, s obzirom da ako mu priznate visoku stručnu spremu, to povećava platu i sve to, a nemate to u budžetu. To su naprosto stvari za koje ljudi moraju da imaju obzir.
Što se tiče ugovora, mi smo ugovor sa KPA predvideli pre svega u smislu onih ljudi koji imaju doškolovavanje ili na bilo koji drugi način u toku radnog odnosa idu na dodatne obuke na KPA i mogu da kažem da nastave radni odnos, ali ćemo one ljude koji upišu KPA rangirati pre svega po njihovom uspehu i znanju.
Što se tiče lokalne policije, još jednom da kažem, dakle, moguće je bilo tada kada je u Srbiji postojao jednopartijski sistem da lokalna samouprava, Grad Beograd, da svi predlažu ta kadrovska rešenja, koja ionako prolaze kroz isti partijski sistem i da se ti ljudi biraju po tom sistemu.
Nekada je, ja sam o tome razgovarao i sa kolegama koje su dugo u MUP-u, nekada je za otpuštanje iz policije bilo dovoljno u to vreme da partijska organizacija da negativan stav o tom rukovodiocu policije i on je gubio posao u policiji. Nikakva žalba, nikakvi sudovi. Pozivao se da dođe, saopšti mu rukovodilac da više nije podoban za rad u policiji i on bude srećan ako ode kući mirno i ako nema dalje posledice. U takvom sistemu je to bilo moguće.
Danas mi imao sistem u kome lokalna samouprava kroz odbore za bezbednost, koje formira na svojoj teritoriji, u kojima učestvuje pripadnik, odnosno načelnik policijske stanice, odnosno policijske uprave, daje svoje mišljenje o radu i o problemima. Na kraju krajeva, policija ne bi imala sluha kada ne bi to slušala. Jer, znate, kome je u interesu da ima nesposobnog načelnika policijske stanice ili policijske uprave, ili nekoga ko je partijski ili na bilo koji drugi način podoban, nesposoban da sprovede ono što je bitno za građane? Pa, u toj lokalnoj sredini će i građani izgubiti poverenje u tu državu i u tu vlast koja je postavila takvog čoveka i ta vlast bi sama sebe potkopavala na način da dovede čoveka koji ne može da sprovede zakon da ima više bezbednosti, javni red i mir i sve ostalo.
Dakle, mora se slušati, tj. osluškivati ono što su problemi lokalne samouprave, ali lokalna samouprava ili teritorija bilo kakve administrativne uprave ne može mimo MUP-a uticati na izbor kadra. Jer, verujte mi, sve se svodi na to da kad razgraničite i kada pričate, svi kažu – dobro, dobro, ali mi u stvari hoćemo da izaberemo tog čoveka jer meni treba taj moj da kada ja vozim kroz grad 200, da on mene kad zaustavi kaže – prijatelju, daj da ti mi to završimo, ne moraš to, ili kad napravim ja neki prekršaj ili krivično delo, da se to malo skloni itd. E, mi baš to nećemo. Hoćemo da se predsednik opštine jednako plaši kada krši zakon i posledica tog kršenja zakona kao i svaki drugi građanin, a ne da on bira tog i da li će ga taj procesuirati ili ga neće procesuirati. Dakle, moramo da imamo vršenje zakona na takav način.
Što se tiče prezukcije nevinosti, mi smo imali član 168. bivšeg zakona, prethodnog zakona, odnosno sada važećeg zakona, član 168. Zakona o policiji koji je predviđao da se u slučaju pokretanja postupaka koji se gone po službenoj dužnosti, da se može, dakle, ne radi se o tome da vam neko privatno podiže krivičnu prijavu, onda bi tako mogli da otpustite sve ljude u ovoj zemlji, podignete svakom krivičnu prijavu, svakog jutra možete da podignete protiv nekoga krivičnu prijavu, ali kada tužilaštvo pokrene krivičnu prijavu za delo koje se goni po službenoj dužnosti, na osnovu člana 168. tadašnjeg, odnosno sada važećeg Zakona o policiji, koji je brisan u međuvremenu, ljudi su gubili posao.
Ustavni sud je 2008. godine, mislim krajem 2008. godine cenio i doneo presudu da je to ustavan način da neko izgubi posao i zakonit način. Nijedna presuda nije bila za vraćanje tih ljudi na posao koji su izgubili posao po članu 168. Kasnije je zbog dogovora sa sindikatima i jednog liberalnijeg pristupa taj član brisan i više nije vraćen. Dakle, tada je postojala kao bezbednosna smetnja, jer se računalo da neće tužilaštvo baš da pokrene protiv vas postupak koji se goni po službenoj dužnosti zato što nisu imali šta pametnije da rade tog dana.
Ja ne kažem da je to u potpunosti stvar koja će biti u 100% slučajeva pravična, siguran sam da nije, jer se neki od sudskih procesa protiv tih ljudi mogu završiti oslobađajućom presudom, pa bi oni tako bili oštećeni, to je činjenica, ali smo mi došli u jednu situaciju da postoje policijska saznanja da znate da ljudi sede sa kriminalcima, da zajedno sa njima rade različite poslove, da to ne možete da dokažete iako imate saznanje da je to tako i da morate da trpite ljude, čak nekada da ih držite u policiji na 2/3 plate po pet do deset godina, dok se ne završe sudski procesi i oni sede kod kuće, primaju 2/3 plate i nikome ništa.
Dakle, proces u kome možete da odstranite žito od kukolja, u kome treba vršiti dekriminalizaciju policije, mora da da policiji veća ovlašćenja. Mi smo predvideli kroz ovaj zakon kao jednu od najvažnijih stvari bezbednosnu proveru koju vrše službe bezbednosti i policija. Dakle, da ne bude samo od jedne službe. I, kada postoji bezbednosna smetnja, kada službe kažu – ovaj čovek, videli smo ga, evo, sedi, šta će da radi policajac sa vođom narko klana? Može da priča da se poznaju iz detinjstva, da su sedeli u osnovnoj školi zajedno u klupi, ali ne može da mi kaže da nema saznanja da se radi o čoveku koji je iz kriminogene sredine i da svaki dan sedi sa njim i da je to iz plemenitih razloga. Naprosto, to policajac sebi ne može da dozvoli.
To su ograničenja kada se opredelite da budete policajac, to su ograničenja u životu koja morate da imate. Sebi ne smete da dozvolite da idete u takvo okruženje, ne smete da dozvolite da se viđate sa ljudima iz takvog okruženja, jer policajac to sebi ne može da dozvoli. Naprosto je tako.
E sada, napraviti balans između svega toga mi smo pokušali najbolje koliko smo mogli. U svakom slučaju, ta presuda Ustavnog suda iz 2008. godine nam je pokazala da nije pogrešna ta logika u tom smislu. Trudićemo se da svaki slučaj detaljno i dobro pregledaju sve i disciplinske komisije i svi oni koji se u Ministarstvu bave ovim poslom, da ne bismo nikoga oštetili. Nikome nije cilj, kao i u svakoj firmi, kao i u svakom organu, da naškodi dobrom radniku. Dobar radnik čini vas boljim. Ja sam dobar ministar ako policija pravi dobar rezultat, između ostalog.
Ako policija ne pravi dobar rezultat, mogu ja super, perfektno da uradim sektor finansija u MUP, to obični ljudi neće ni osetiti, oni će videti da policija loše radi svoj posao. Moj cilj, kao i cilj svakog onog ko upravlja dobrim sistemom, dobar radnik da mu ostane, da oni koji dobro zna posao, koji je čestit, pošten, ispravan da ti ljudi ostanu. Što bi neko sklanjao dobrog policajca koji dobro radi svoj posao, pa time seče sebi granu na kojoj sedi. Ako su mu svi policajci loši, korumpirani, pa oni ne mogu da naprave nikakav rezultat, korumpiran policajac se neće upustiti u borbu protiv korupcije, a to je potpuno jasno.
E, takav posle šest meseci u policiji se to vrlo, vrlo brzo vidi, vi ne možete da imate rezultate ako počnu da vam padaju rezultati za šest meseci to se vidi i to je kao na belom papiru, na belom platnu crna mrlja, to se odmah vidi, apsolutno.
Imali ste zaplene droge koje su tolike one počnu u tom gradu da padaju dramatično i nema više ni gram. Imate bezbednost na ulici odjednom se pojavljuju, ne znam silna razbojništva, narušavanje javnog reda i mire, ne postupanja policije, to je odmah vidljivo za to ne treba da prođu godine, nekoliko meseci i vi vidite da nemate ljude sa kojima to možete da radite.
Zadovoljan zato što u policiji stvarno postoje puno profesionalaca koji rade svoj posao dobro, trudiću se da im to omogućim i da pružimo sve uslove da policija dobro radi svoj posao. Da li će sve biti idealno? Siguran sam da ne postoji idealan čovek, a kamo li idealan sistem u kome rade toliki ljudi, ali da bude što idealnije, da bude optimalno, da bude što bolje i za radnike policije, ali pre svega za građane, jer ovi zakoni podrazumevaju i zaštitu njihovih prava.
Što se tiče skupova policija zbog razumevanja, ne odobrava skupove, policija može samo da ih zabrani ukoliko postoje razlozi, odnosno policija smatra da imaju, postoje razlozi za to. Dakle, mi ih ne odobravamo. Oni su momentom prijave, se smatra da su prihvaćena, njihova prijava do trenutka donošenje odluke o zabrani, nakon toga oni mogu da se žale, da kažem u prvom stepenu ministarstvu, a nakon toga sudu, i time smo obezbedili da se svako ko održava skup zaštiti da može da održi skup.
Što se tiče javnog prevoza, podrazumeva se da ako neko drži skup po dva-tri sata na saobraćajnici da tom saobraćajnicom će biti preusmeren saobraćaj i to je potpuno prirodno i potpuno normalno, ali naravno ne može biti 18 sati i 30 sati na jednoj saobraćajnici i da time ne krši prava drugih ljudi, naprosto taj ko održava skup mora da bude svestan, izvinite ne možete da blokirate pola Beograda, zato što vi hoćete 30 sati da budete na nekom mestu. Nije to prosto, nije korektno i time naravno svesno ugrožavamo prava drugih ljudi i zato je to balans koji mora da se ceni.
Mi smo dozvolili sve, ali ti ljudi koji organizuju skup moraju da preuzmu deo odgovornosti. Na određenim manifestacijama imali ste redarske službe koje se sklone i čekaju da policija pita – jel imate karte i da vas pretrese. To je posao redarske službe. Kako se unesu baklje na stadione? Ponese ih neko ko organizuje utakmicu, odnosno ko ima pristup u službene prostorije, u klupske prostorije, ti ljudi to unesu, ne stvore se same.
E, kada te redarske službe budu profesionalno radile svoj posao onda će, jer su i plaćeni za to, onda imaćemo manje problema. Ovako svi očekuju da policija uradi posao redarske službe, a da neko drugi bude plaćen za to i onda mi postajemo besplatan servis za sve.
Policija ima određenu cenu. Dakle, sve ono što policajci obavljaju košta svakog građanina ove zemlje. Kada danas pošaljete 100 policajaca negde, zna se koliko su njihove dnevnice, putni troškovi prevoza, habanje opreme, vozila, goriva, sve ono što ide za njih, na kraju krajeva, to što su oni tog dana na nekom mestu, a ne rade na nekim drugim redovnim poslovima, kada imamo 500 policajaca koji čuvaju jednu utakmicu, to je pet stotina policajaca koji tih dana ne patroliraju ulicama, ne rade na suzbijanju nekih krivičnih dela ili makar da kroz patronalnu delatnost imamo više bezbednosti na ulicama i to košta.
Da bismo to sve uspeli da uobličimo potrudili smo se da predvidimo obaveze i organizacije skupa, i organizatori skupa moraju da imaju svest tome da kada organizuju skup imaju neke mere predostrožnosti, na kraju krajeva, znaju zašto organizuju skup. Ne mogu da verujem da neko organizuje skup sa svešću da će unapred kršiti zakon.
Dakle, valjda se polazi od toga da će uraditi sve u skladu sa zakonom i da će obezbediti miran razilazak, znači da utiče na sve te ljude da ne krše javni red i mir. Ako ti ljudi budu kršili javni red i mir u razilasku i to se radi naravno o skupovima koji ne podležu prijavljivanju. Kada prijavite skup policija procenjujući mere, odvoji jedan broj ljudi koji obezbeđuju skup, a vi organizujete skup koji ne želite da prijavite policiji, vi na sebe morate da preuzmete neku odgovornost. Ne možete da kažete, nema odgovornosti. Šta ćemo onda sa ljudima koji u razilasku krenu da razbijaju izloge. Sutra će ljudi reći - pa, gde je bila policija. Pa, kako gde je bila, odakle znam za taj skup. Nemate po zakonu dužnost da ga prijavite.
Policija ne može da pogađa gde će ko da drži skup. Skup može biti sa 30 ljudi, zamislite koliko skupova sa 30 ljudi može danas da se održi u Srbiji i u svakoj prostoriji gde se održi u nekom domu kulture, u sali, u bilo čemu. Ne podleže se prijavljivanju što je u redu, to je ustavno, ali onda morate da imate odgovornost da će ti ljudi kada budu odlazili sa skupa da neće krenuti tom ulicom da razbijaju sve redom. Morate da imate neku odgovornost. Ne može se u Srbiji samo prebacivati na nekog drugog i hajde neka reši to policija. I, sutra gde je ovo, gde je ono, izvinite niste nas obaveštavali kada ste pravili haos, a sad nas zovete na odgovornost da mi rešimo sve te probleme. To ne može.
Dakle, mi propisujemo kazne. Ne osećate se sposobnim da organizujete skup bez prijavljivanja i da odgovarate za to. Nemojte onda organizovati skup ili prijavite policiji. Ovde ne kaže da on ne sme da prijavi, on kaže da ne mora, ali može prijaviti policiji. Ja nisam u stanju da organizujem skup, ne znam da li ću posle toga moći da organizujem miran razilazak, hoću da obavestim policiju i da obezbede sa dovoljnim snagama javni red i mir. Tada je to već u nadležnosti policije. Ako ne znamo za skup ne možemo ga ni obezbediti. Prosto, to su stvari koje zakon jasno definiše. Prvi put na jedan vrlo jasan način propisuje da svi učesnici i policija, po raznim zakonima i po Ustavu i svemu ostalog, ima odgovornost i organizator, odnosno vođa okupljanja, jer na prosto moraju da znaju kada nešto organizuju da postoje moguće posledice, da se to predupredi kroz da kažem obezbeđenje skupa, ali i postupanjem po nalogu državnih organa ukoliko postoji opasnost da taj skup preraste u nešto što je protiv zakonito.
Ono što je dobro da imamo mogućnost da se ljudi okupe bilo gde, ima dovoljno prostora u Srbiji za izražavanje različite volje i razmišljanja. Koliko znam kao član Vlade do sada je više skupova organizovano ispred Vlade, maltene svake nedelje postoji neki skup. Ljudi dođu, mirno se okupe, kažu šta misle, donesu transparente, podrže nešto, kritikuju nešto. Kažu, odu i niko nije bio oštećen. Naravno da će biti malo više gužve na ulici. To ljudi koji tu žive i rade more da shvate, moraju da izdrže, ali kada je to dva ili tri sata, onda je to potpuno prirodno i mogu da izdrže i sirene i buku i okupljanje. Kada bi to bilo 15 sati onda bi ljudi koji žive u tim ulicama mogli da kaži izvinite, a ljudska prava, hoću da se krećem normalno, hoću da upalim svoj auto i da prođem tuda i da ne rizikujem da mi neko polupa taj auto zato što ne žele da me vide, da prolazim tuda. Prosto vozim ženu kod lekara, hoću da idem sa svojim detetom, imam pravo na takvu vrstu ponašanja.
Ako budemo dovoljno kao narod imali svest o tome i ako budemo tolerantni jedni prema drugima onda nijedna od tih scena neće biti loša i neće biti nasilna i tu će policija morati da interveniše u minimalnom broju slučajeva. Izvolite, održite svoj skup kada neko završi doći će neko drugi. Nikada nisam razumeo taj inat – e, mora moj skup da bude u isto vreme, isto mesto kada i ovi drugi organizuju iako znate da će se ljudi zbog toga sukobiti. Šta me briga, imam neki poen od toga. To nije dobro. Ko god da je to uopšte nije dobro. Važno je da ljudi imaju svest o tome da naše potezi imaju i neke posledice. Nije dobro kada su te posledice nasilne i kada neki ljudi zbog toga mogu da stradaju, zato je važno da se shvati suština ovog zakona. Izvinite što sam malo odužio.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Molim vas, loše sam protumačen u dve stvari.)
Moram samo da se ne složim s vama. Stvarno ne sede svi policajci sa kriminalcima, a oni koji to rade po službenoj dužnosti, vode službene beleške o tome, prijavljuju svojim šefovima te kontakte i imaju izveštaj sa tog sastanka.
Ja sam zabrinut za one policajce koji danima sede a nema ni rečenice svom šefu, niti šefovi znaju, niti znaju zašto rade kao obezbeđenje tih kriminalaca, onda kada ih uhvatite da rade sa njima, oni kažu – pa ja se u stvari družim s njim, izlazim s njim po splavovima, zato se družimo i onda nema izveštaja o tome.
Kad imate izveštaj koji kaže – da, pristupio to i to lice, daje informaciju ili radi kao prikriveni islednik, to je da i to niko ne spori, ali tu je protivpravnost isključena.
Mi imamo problem tamo kad to rade svesno, sa namerom da štite te kriminalce. Znate vi dobro kako to funkcioniše, u nekim strukturama niste naivan čovek i znate, radili ste u sektoru bezbednosti. Njima je bitan neko ko ima značku i neko ko može da nosi oružje. U slučaju neke situacije da može njih da štiti ili da zaštiti, ili od organa gonjenja, u smislu nekog pretresa ili da im prenosi neku supstancu, ili nešto slično.
Nije krivično delo, ali kako, onda bi svi policajci imali pravo da to rade i da dopunski zarađuju i da kažemo da imamo nekriminalizovanu policiju, a vi znate da to nije tako.
Kada bi se to događalo da to dozvolimo policajcima, da im kažemo, ma sedite s kriminalcima slobodno, šta fali, kakav bi ugled policija imala, pogotovo u nekom malom mestu, gde ga on gleda, meni to ljudi kažu na tribinama, pa mi ga gledamo, on sedi sa kriminalcem za stolom i ja treba da imam poverenja da će on da ga procesuira. Piju zajedno piće. Nema šanse. Niko u to neće da veruje.
Zato moramo da kažemo jasno policiji, ne, ovo je crta, izvinite, ljudi su imali neki izbor u životu, doneli su pogrešan izbor, ne možete sedeti sa njima. Prosto, to je zahtev posla. Ne možete, nemojte raditi u policiji. Zaposlite se ljudi privatno, ali oni neće da ih zaposle, ako nemaju značku. Njima je on zanimljiv samo dok ima značku. Kada nema značku, on je za njega pripadnik FTO, nije mu više interesantan.
Dakle, moramo da nađemo to rešenje koje će policajcima propisati, kao što ćemo ovaj zakon propisati i podzakonskim aktima poslove nespojive sa policijskim dužnostima i mi onda imamo policajca koji zna, ovo mogu da radim posle radnog vremena, ako imam snage, volje, mogu da radim kao obezbeđenje, pod određenim uslovima, prijavio sam starešini, nemam bezbednosnih smetnji, ali ne mogu da radim privatno obezbeđenje za nekoga ko je osuđivan ili se sumnjiči za najteža krivična dela, jer to onda narušava ugled policije.
Prosto, kada čovek zna jasna pravila igre, ta pravila igre se propišu, onda više nemamo problema.
Mi prosto moramo da dovedemo policiju na takav nivo, kao što se znao red, policija sa jedne strane, a kriminal sa druge. Nema miksa.
Ima miksa samo gde to zakon omogućuje, odnosno gde postoji komunikacija koja dovodi do boljeg informisanja policije. Ne kažem da policajci nemaju komunikaciju sa kriminalcima u cilju saznavanja nekih drugih krivičnih dela, doušničke mreže i svega ostalog.
Naravno da postoji, ali je to zakonom uređeno i zna se kako policajac u tom slučaju postupa i na kraju krajeva, ima ko zna, on obaveštava i tužioca u tim kontaktima.
Kada toga nema i vi odjednom imate nekoga ko nema ni dokumentovan susret, ni predviđanje, ni izveštaj, onda tu nema reči o prikupljanju podataka, onda je to nešto drugo.
Zato se trudimo da pošaljemo jasan signal policiji – nemojte to raditi. Naprosto, nemojte to raditi. Biće građani Srbije bezbedniji, drugo, kriminalci će se onda odvići, jer se onda sigurnije i bahatije ponaša, ovog imamo na platnom spisku, ovo držimo ovde, ono držimo onde. To nije dobro.
Imali smo takve slučajeve, mnogo smo ih procesuirali u prethodnih godinu i po dana, koliko ja znam, mnogo. Onda imate situaciju da sam se lično uverio da ta situacija nije bajna i nije sjajna, ali da ljudima kada im jasno kažete šta su pravila igre, onda neće ni oni padati u zamke. Do sada nije bilo sankcionisano. Kolega je to radio 100 puta, uzimao novac, što ne bih i ja. E, sad više ne može. Mora da zna da je tu tačka. I to je dobro za Srbiju.
Mi smo ovde napravili razliku između lica koje ima pravo na slobodu kretanja, dakle svaki građanin ove zemlje i svaki posetilac, gost ove zemlje, ima pravo na apsolutnu slobodu kretanja i ta sloboda kretanja može da je potpuno neograničena. On može da se kreće 24 sata gde god želi, tamo gde je to zakonom, naravno, omogućeno.
Jedino što je ovde važno, zato smo ukinuli to, kao delo, iz razloga jer tu postoji pretpostavka da nema narušavanja javnog reda i mira. Kada postoji narušavanje javnog reda i mira, onda se na to odnose odredbe po tom zakonu, a inače, za ovakve slučajeve, da kažemo, neko ko je bolestan i kaže, na bilo koji način može da se kreće i može da radi šta god želi, ali naravno tu bi trebalo da se uključe neke druge službe koje, ako imaju saznanje, kao što su centri za socijalni rad, ako imaju saznanje da je licima potrebna pomoć, da možda nisu ni dovoljno svesni da im je potrebna pomoć i da bi mogla da nastane neka šteta po njih, ne preduzimanjem te pomoći, bi tu trebalo da se uključe, tu policija može da pruži određenu asistenciju, pod određenim okolnostima, ali mi lice koje ne traži pomoć, koje ne želi koje ima svu slobodu kretanja, ne pravi bilo kakav prekršaj ili krivično delo, sa tim licem policija nema šta da radi. Dakle, mi tu možemo samo da utvrdimo identitet lica i ništa više. To je ono što su policijska ovlašćenja. Naprosto je tako.
To je ono što sam ja rekao na početku, nekad kada sam postao ministar imao sam osećaj da, kada god postoji problem koji je ne rešiv za većinu institucija, ljudi dođu na kraju i kucaju kod policije i kažu – molim vas, rešite ovaj problem.
Policija ima, uslovno rečeno, naravno ograničen mandat i ovlašćenja da preduzima neke mere. Ja vas razumem da postoji problem koji građani osećaju, i tu faktički mora da sarađuje više državnih organa. Tek onda je moguće, ukoliko je došlo do neke vrste, da kažem, povrede zakona na bilo koji način, mi možemo da postupamo.
Teško, vi znate da su to kompleksna i teška pitanja, na kraju krajeva, dugo ste se bavili i socijalnom zaštitom, znate koliko je ta tek tema osetljiva, i naravno to je i oblast koja zadire u ljudska prava i onda tu treba napraviti balans šta je ljudsko pravo te osobe a šta je eventualno kršenje zakona i gde je tu granica koju postupate.
Kompleksno pitanje, zaista kompleksno pitanje, ali se trudimo kao policija, verujte, da pružimo pomoć svim državnim organima i svim drugim naravno, koji to zatraže, upravo rešavanjem ovakvih slučajeva, ali tu moramo insistirati naravno i u blagovremenom delovanju drugih državnih organa koji su u većem kapacitetu da reše takvu vrstu problema. Mi smo ipak samo organ koji može da kontroliše zakonitost u delovanju, odnosno poštovanje zakona i da, da kažem, pokuša da posreduje da održi javni red i mir i bezbednost.
Moram da kažem da je MUP uspelo da nabavi nove uniforme za sve pripadnike policije. Novih uniformi će biti i naredne godine. Naredne godine ćemo uspeti nabavimo jedan deo patrolnih vozila, isto posle nekog vremena. I zahvaljujući Vladi Republike Srbije uspeli smo da pokrenemo jedan proces modernizacije i ratne tehnike i opreme u MUP, pre svega oklopnih vozila koje koriste pripadnici policije u kopnenoj zoni bezbednosti gde ćemo u saradnji sa SDPR uspeti da napravimo jedan značajan, značajan pomak.
Takođe, imamo zahvaljujući dobrom planiranju, uštedama i svemu što smo postigli, mi ćemo do kraja godine završiti isplatu dve milijarde dinara, 520 miliona je već isplaćeno, dve milijarde dinara svim pripadnicima ministarstvima kojima se duguju putni troškovi unazad nekoliko godina i 1. januara 2016. godine MUP nikome neće dugovati ni jedan dinar, što je prvi put posle mnogo godina da smo uspeli da naš balans dovedemo do nule.
Apsolutno posvećeni prateći kurs Vlade, pošto lako je samo reći – dajte, lako je reći samo – nama treba, treba prepoznati momenat da kada, se svi odriču da to mora da radi ministarstvo, ali ne na uštrb građana Srbije, jer smo mi uspeli da postignemo rezultate i u smanjenju opšteg kriminaliteta i u zaplenama droge i u svemu onom što je važno za ministarstvo i za građane, uspeli smo da napravimo rezultate koji su bolji, a da smo pri tome nominalno budžet za 2016. godinu smanjili za 2,2 milijarde dinara.
Što se tiče kolega, pošto hoću da kažem nekoliko rečenica što se tiče Ministarstva odbrane, za Ministarstvo odbrane je u narednoj godini planirano u budžetu više novca za kapitalna ulaganja nego što je bilo u prethodnoj godini, za 800 miliona dinara više i mogu da kažem i vidim da je ogroman napredak i da su ozbiljan napredak uradili ljudi iz Ministarstva odbrane i ljudi iz SDPR u smislu proizvodnje našeg domaćeg naoružanja, u smislu prodaje tog domaćeg naoružanja i da smo postali višestruko bolji nego što smo bili ikada ranije i u ukupnom obimu, ali i u perspektivama razvoja domaćeg oklopnog vozila „Lazar 2“, pa da li će biti „Lazar 2“ M i naravno sa haubicama „Nora“ koje se prodaju i svemu ostalom.
Dakle, mislim da su ljudi iz SDPR pokazali izuzetan rad i trud na tome.
Što se tiče MUP, mi hoćemo da radimo na poboljšanju, kao što to radimo, na poboljšanju strukture Ministarstva, odnosno da imamo više policajaca a manje državnih službenika, jer to su potrebe Republike Srbije i potrebe građana. I u prethodnoj godini smo radili na tome da se otvaraju nove policijske ispostave, da jačamo sastav na svim tim mestima i da stavljamo one ljude koji svojim radom, čestitošću i zalaganjem zaslužuju poverenje građana.
Međutim, kada govorimo i o otpuštanju, kada govorimo o ljudima koji će napuštati ovog puta, da kažemo, javni sektor, čuli smo ovih dana nekakve komentare kako se tobože spremaju neka partijska otpuštanja, pa me interesuje – kako je moguće partijski otpustiti ako nije bilo partijskog zapošljavanja? Ako se u prethodnom periodu, a jeste se apsolutno partijski zapošljavalo, od 2008. do 2012. godine smo izgubili 400 hiljada radnih mesta u privredi, devastirali u to vreme vlast koju je predvodila DS, devastirala privredu, uništila je u potpunosti jer smo 2012. godinu dočekali sa budžetskim deficitom gotovo od 12%, u Gradu Beogradu je bio 20%, dočekali sa inflacijom koja je tokom te godine iznosila nešto malo više od 12%, da bismo danas imali inflaciju od 2%, da bismo danas imali budžetski deficit od 3%.
Dakle, mi se trudimo da pokažemo koliko se ozbiljnim i predanim radom može napraviti, koliko se ozbiljnim radom i posvećenošću može napraviti ušteda koja će biti da taj novac bude uložen tamo gde je najpotrebnije, da taj novac ne bude na bazi neprestanog zaduživanja koje stalno ide u popunjavanje tog deficita, već da novac koji uzmemo investiramo u kapitalne investicije i vidite koliko više ima realizacije kapitalnih investicija, da ga uložimo tamo gde će se državi i njenim građanima najbrže vraćati.
Ono što je dobro je svakako da sada najveći investitori nisu Šarić i Mišković, sada investitori dolaze iz inostranstva, osećaju stabilnost u ovoj zemlji. Znaju da ova vlast koja je pomerila Srbiju, značajno u svakom smislu, koja više ne dozvoljava da Srbija kao što je nekada bila visoko na lestvici korupcije, koja sada pokušava i uspeva i da smanji svoje dugove, ali da povećava svoj ugled u svetu. Zato investitori hoće da dođu i zato očekujemo i da će ova projekcija o kojoj je ministar Vujović pričao svakako biti realizovana, a mogu da vam kažem iz onog što sam pričao sa njim i onoga što smo čuli na sednicama Vlade da se radi o jednoj vrlo konzervativnoj proceni. Dakle, mi svakako očekujemo i bolje rezultate od onih koje je ministar izneo.
U svakom slučaju što se tiče MUP trudićemo se da naši rezultati budu bolji, da efekti utrošenog novca budu još vidljiviji i da se i sa manje novca postignu bolji rezultati da se postigne da građani Srbije budu bezbedniji i sigurniji u narednoj i u svim narednim godinama.
Naravno da nemamo o čemu da se raspravljamo. O činjenicama koje smo izneli nema rasprave i nema šta ni da se kaže na to kad je sve tako.
Druga stvar, za vojsku i policiju će biti izdvajano više novca za one delove koji su u sistemu najvažniji. Za nabavku nove opreme, naoružanja, razvoj, karijerni razvoj i ono sve što je, nažalost, nedostajalo u nekom prethodnom periodu. Za vojsku, kažem, u narednoj godini za kapitalna izdvajanja imamo preko 800 miliona dinara više nego u prethodnoj godini, što je jedno od retkih ministarstava koje je uspelo da pored mera konsolidacije uspe da dobije tako značajno povećanje.
Što se penzionera tiče, treba podsetiti, pošto se to često poteže, da 61% penzionera u ovoj zemlji nije doživeo bilo kakvo smanjenje kad su smanjivane penzije. Dakle, 61% penzionera nije doživeo umanjenje ni za dinar, sa najmanjim penzijama. Povećanjem penzija ti ljudi su dobili više nego što su imali ranije. Znači, za te ljude je izdvojeno više nego što su imali ranije i to je trend kojim uspevamo da pored svega ozbiljnom politikom, ozbiljnim zalaganjem u ekonomiji povećamo penzije, da se trudimo da ljudi imaju više nego što su imali ranije i 61% penzionera ima više nego što je imao ikada pre toga. Trudimo se da pokažemo da smo odgovorni prema ovoj najvrednijoj kategoriji našeg stanovništva koji su i zaslužni za ono što imamo danas.
Dakle, na ozbiljan i odgovoran način, tako se radi, tako se povećavaju penzije, tako na taj ozbiljan i odgovoran način, a ne neodgovornom politikom da Vlada donese odluku, pa da li ćemo imati novca u budžetu ili nećemo, to nije važno, zadužićemo se, pa će penzije da kasne. One sada ne kasne ni dinara, već 61% penzionera kojima ništa nije uzeto sada ima više nego ranije i gledaćemo da u narednim godinama bude još više. To je važno za ovu zemlju.
Hvala.
Treba obratiti pažnju, naravno, na nekoliko ključnih stvari. Nažalost, ono što je Vlada imala od 2012. godine, tačnije od avgusta 2012. pa na ovamo, bio je nasleđeni apsolutni krah i države i privrede. Kada se pogleda, recimo, samo praćenje inflacije koja je bila od 2009. do 2012. godine, pokazuje se kako se na suptilan način ili manje suptilan način stavljala ruka u džep građana. To ću vam dati na primeru jedne penzije od 30 hiljada dinara. Dakle, inflacija od 2008. gde je bila 8,6%, 2009. godine 6,6%, 2010. godine 10,3%, 2011. godine 7,0% i 2012. godine 12,2%. Dakle, kada imate jednu penziju od 30 hiljada dinara 2012. godine, taj penzioner je u stvari dobijao 26.400 dinara, suštinski, jer su za toliko rasli troškovi života i tolika je bila realna njegova kupovna moć. Taj penzioner je u toj jednoj godini izgubio 43.200 dinara, više od jedne penzije je gubio samo zbog inflacije, samo zbog inflacije. Ta inflacija je 2% u 2015. godini, 1,7% u 2014. godini, 2,2% u 2013. godini. Dakle, vi ste samo na inflaciji suštinski povećali kupovnu moć našeg stanovništva od 2013. godine na ovamo, a do tog perioda ljudi koji su imali primanja, čak i oni sa najskromnijim, su gubili više od 10% prosečno za ove četiri godine u svojim primanjima, 2012. godine 12,2%.
Naravno, kada govorimo o rastu BDP, mi smo iz 2012. godine, koja je zabeležila minus 1% rasta, ušli u 2013. godinu sa 2,6%. Naravno, onda je usledio pad zbog poplava, ali već 2015. imamo plus 0,8% i naredne godine očekujemo, da kažem, sa značajnim rastom. Kada to poredite sa zemljama regiona, to ne može da bude nikada pravično jer, znate, kada je Srbija, čija je privreda mnogo jača i veća od tih država u kojima otvaranje jednog pogona može da utiče na značajniji rast BDP, to uopšte nije za poređenje. Ali, nije za poređenje ni zbog ovoga što smo doživeli u ovim velikim poplavama, kada je značajno bio oštećen naš elektroenergetski sistem, koji vuče veliki procenat u rastu BDP.
Mi ćemo u narednoj godini pokazati, naravno, i u narednim godinama, ako se taj trend nastavi, uz privlačenje investitora, postoji ozbiljna šansa da mi u naredne dve i tri godine linearnim rastom BDP-a osnažimo našu privredu i da stignemo zemlje Evrope, koje nisu sve baš u tako dobrom stanju, mi se tome, naravno, ne radujemo, ali videćete da je Srbija sposobna da svojim privrednim aktivnostima prati i mnogo razvijenije zemlje. Pre svega se trudimo da stignemo zemlje EU koje su na istoku Evrope, onda, naravno, i centralnoevropske države. To je ono što je svakako naš zadatak.
Što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova, zalaganjem mojih kolega u Ministarstvu, trudili smo se da u prethodnom periodu ostvarimo vraćanje svih dugova koji su iznosili više milijardi u prethodnim godinama, da vratimo sve ono što smo dužni bili, ali da uložimo nove investicije, da popravimo stanje i opreme, materijala, borbenih vozila, da pokažemo da to može da se uradi veoma efikasno.
Mi smo obezbedili novac i za narednu godinu, zahvaljujući premijeru i Vladi, u zavisnosti od mogućnosti države, da isplatimo jednokratnu pomoć pripadnicima Ministarstva, policajcima pre svega i hoćemo da pokažemo da brinemo i o ovoj kategoriji našeg stanovništva koja je veoma važna za našu zemlju. Policija radi ozbiljno i odgovorno.
Ozbiljno se sprovodi borba protiv korupcije. To pokazuje i podatak da, kako sam preuzeo Ministarstvo unutrašnjih poslova, nijedna optužnica nije pala, niti je sud nekoga protiv koga smo podigli krivičnu prijavu a tužilaštvo optužnicu nije pravosnažno oslobodio. Dakle, na ozbiljan i odgovoran način se pristupa borbi protiv korupcije i kriminala, koja je veoma važna jer je to okvir za jačanje naše privrede, to je okvir koji vraća poverenje u našu državu i to je okvir koji omogućuje da investitori dolaze ovde, ne strahujući da će im neko tražiti novac za ono što imaju pravo po zakonu.
Mislim da ova Vlada na ozbiljan i odgovoran način radi i da će i budžet za narednu godinu pokazati da Srbija ima čemu da se raduje.
Hvala, gospodine predsedavajući.
U neku ruku mogu da razumem neke govornike koji nisu iz Beograda, koji nisu dovoljno upućeni u to kako ni kako izgleda Projekat „Beograd na vodi“, ni kako je ovaj deo Beograda izgledao do pre samo godinu dana. Ali, nije on takav bio dva meseca, tri meseca ili šest meseci, bio je mnogo, mnogo godina i to znaju svi ljudi koji žive u Beogradu. Makar oni koji su proveli neko popodne u Beogradu i prošli tim delom grada mogli su da vide tone smeća, ali bukvalno đubrište u možda najlepšem delu našeg grada, ostavljene železničke vagone koji se raspadaju od rđe, razne neke udžerice bez ikakve građevinske dozvole, niti je to tada nekome smetalo što nema građevinske dozvole, ne daj bože tim vlastima koje su vršile vlast mnogo godina. Nije im smetalo ni to što su tu parkirane neke brodske olupine, što se širi zaraza svakoga dana, što to izgleda kao poprište nekog manjeg rata, a ne možda nešto što treba da bude najlepši deo našeg grada.
Svi mi koji volimo ovaj grad i koji smo odrasli ovde, nama je to teško padalo da gledamo. Mnogi oni koji sada govore protiv „Beograda na vodi“, njima to nije smetalo. Dakle, đubrište je bolje nego novi grad, nego investicije, nego 13.000 novih radnih mesta koje će ovaj projekat obezbediti.
Temelji su već počeli. Te firme su već uložile svoj novac kada su uradile zgradu „Geozavoda“, to nije pozajmljen novac, to nije kredit, to je bio poklon građanima Beograda. Divna zgrada koja je bila ruina pre nego što je obnovljena, gde je potrošeno između tri i četiri miliona dolara poklona za građane Beograda. Ovaj projekat ne samo da će uposliti građevinsku industriju naše zemlje i ne samo da mnogo znači za grad Beograd, već i za celu Srbiju, jer tih 13 hiljada novih radnih mesta, neće biti samo u Beogradu, biće među mnogim ljudima, mnogim građevinskim kompanijama koji će raditi na tim projektima i naravno to će poboljšati turističku ponudu glavnog grada. To će učiniti Beograd potpuno drugačijim mestom za život i ne samo drugačijim mestom za život, nego mestom na kojem će ljudi iz regiona želeti svakoga dana, svakoga vikenda da dođu da vide nešto što u njihovim gradovima ne postoji.
Naravno, kada govorimo o šipovima, meni je jasno da ljudi, nisam građevinac, ali sam se raspitao, pričali smo puno, zato što se radi o tlu koje je blizu reke. Naravno da je postavljanje šipova kompleksna i komplikovana stvar, jer ti šipovi koji se postavljaju treba da izdrže teret izgradnje tog dela i zato je to ozbiljna investicija i zato je potrebna posebna dozvola.
Naravno, razumem i kada postoji politička zluradost, kada se na svaki način pokušava da se unizi napredak zemlje, nekada zbog sitnih poena i to mogu da shvatim, zato što neki ljudi su naprosto takvi. Ali, znate posle toliko godina imati direktnu avio liniju do SAD, to nije stvar turizma samo vi time imate mogućnost da investitor koji ima lakšu konekciju do naše zemlje da dođe da investira ovde. Zbog pripadnika naše dijaspore, kojih nije malo, koji žive u SAD, Kanadi, zbog ljudi koji će imati transfer sa drugih destinacija, pa i iz Australije do SAD koji mogu da idu direktno preko Beograda, zbog našeg partnerstva sa Etihadom, što je prihod za naš aerodrom.
Naš aerodrom je koštao, po procenama do pre smo nekoliko godina, oko 140 miliona evra ili dolara, nije važno. Nakon uspostavljanja ozbiljnije službe, dakle uspostavljanja ozbiljnije kompanije, „Er Srbija“ koja postaje profitabilna, mi danas imamo preko pet miliona turista, odnosno pet miliona putnika godišnje na aerodromu u Beogradu. Aerodrom Beograd ne vredi ni dinara manje ispod 500 miliona, ni dinar manje ispod toga.
Hoću da vam kažem koliko to znači za ekonomiju Srbije, koliko to znači za nova radna mesta na aerodromu. Mi na aerodromu otvaramo nove delove svake godine. To upošljava neke nove ljude. I to znaju ljudi koji žive u ovom gradu koji se zapošljavaju tamo, znaju ljudi šta je sve napredak i znaju koliko to povećava i našu imovinu i koliko poboljšava ponudu, ne samo Beograda, nego i čitave Srbije i koliko pruža stabilnost. Znate, taj signal da imate direktne letove do Amerike, znači da su njihove službe proverile sve, da imate potpunu sigurnost i bezbednost aerodroma, da imate potpunu sigurnost leta, da je našim avionima dozvoljeno da lete tamo, a ne da su to samo destinacije, već naši avioni mogu da lete tamo. Vi imate, dakle, jednu potpunu poruku koju šalje takva vrsta odluke, da je naša zemlja stabilna, sigurna, da je to zemlja u koju vredi i doći i investirati i to je dobra poruka svima ostalima ne samo onima koji lete na tim destinacijama.
Dakle, mogu da shvatim da neko to ne razume, ali mi je krivo kada nešto što je dobro za našu zemlju, nešto što je dobro za naše građane, neko ne želi da prihvati, ili pokušava na svaki način da okrene i da kaže nešto negativno samo da bi uzeo neki sitan politički poen.
Uveren sam da građani Srbije razumeju koliki su napori da se sve ovo promeni, koliko se sve zemlje sveta takmiče da ovako nešto imaju, koliko je to dobro što Vlada radi i koliko zaista imamo bolju budućnost. Hvala vam.
Nekoliko je razloga zbog kojih sam se javio.
Prvo, sektor bezbednosti. Nekako mi je uvek dirljivo kada se ljudi koji su bili godinama u vlasti sete kada odu u opoziciju da govore o sektoru bezbednosti. Naročito kada godinama niti su imali jednu jedinu izjavu npr. zašto policija osam, devet, deset godina nema uniformu. To im nije smetalo. Tada im nije smetalo. Znate, vlast je slatka, ne treba to tada pominjati.
Ne treba pominjati stanje u kakvom su se nalazila, recimo, oklopna sredstva od 2000. pa na ovamo, oklopna vozila policije. Ni to nije važno. Da li se ti ljudi žrtvuju i rizikuju svoje živote u kopnenoj zoni bezbednosti? Od 2004. godine postoji Žandarmerija. U kakvim uslovima oni rade? Šta smo učinili za te ljude? Nije važno. Tada nije bilo važno, pošto, znate, vlast je slatka, ne treba to pominjati, možemo da rizikujemo svoju vlast.
E onda, kad se ode u opoziciju, onda prvo što se pominje - male su plate policajcima. Moram da vam kažem da su lošim odredbama, koje su tada doneli, policajci imali do juna 2014. tada zakonima i naravno sporazumima sa MMF-om od juna 2014. godine, koje je postigla i prethodna vlast, da se ukida onih 10.000 dinara koje su policajci imali kao neku vrstu dodatka. Taj dodatak im se nije uračunavao u staž, nije uračunavao u penziono i socijalno osiguranje, oni su ga dobijali samo kao neku vrstu jednokratne nadoknade, bez ikakvog uticaja na njihovu osnovnu platu. Mi smo uspeli da se dogovorimo da to uđe u platu, da im se time poveća osnovica plate, da im se za toliko povećaju i penziona i socijalna davanja i da oni suštinski imaju nešto manja primanja, to je tačno, ali izgubili bi sve to da to nismo uradili, a sada imaju na osnovu toga veću platu.
Ja ne govorim da policajci žive dobro, uvek mislim da treba da imaju i više i bolje i zato se trudimo i zato smo im obezbedili i trudimo se da obezbedimo i naredne godine i danas smo sa premijerom imali sastanak sa najvećim sindikatom policije, ali premijer i ljudi iz MUP-a, mi radimo vredno na tome da obezbedimo da ovi ljudi imaju naredne godine i jednokratnu pomoć, da imaju i nove investicije u objekte. Dakle, da obezbedimo objekte i u Nišu i u Beogradu za smeštaj naših ljudi, da obezbedimo nova patrolna vozila, da obezbedimo i nove uniforme.
Obezbedilo smo u saradnji sa SDPR-om i veći broj oklopnih vozila koja će biti korišćena u kopnenoj zoni bezbednosti. Povećavamo njihovu sigurnost modernizacijom svih vozila koja policija koristi, čamaca, svega onoga što možemo da unapredimo sopstvenim sredstvima i pri tome vraćamo dugove Ministarstva, vraćamo dugove države koje su nam ostavili u amanet i trudimo se da pokažemo da time upravljamo dobro. Dakle, da kada budemo povećali plate policajcima, to radimo iz realnih izvora i na način da ti ljudi budu zaštićeni.
Često se pominje „Beograd na vodi“. „Beograd na vodi“ je jedna dobra investicija koja treba da obezbedi 13.000 radnih mesta, ne samo u Beogradu, nego i širom Srbije. Nažalost, često slušamo tirade o tome i prosto ne mogu da verujem da se ljudi ne sećaju kako je taj deo Beograda izgledao ranije. Samo da je očišćeno, da je pokošena trava, da je odnet šut i smeće, da su raščišćene udžerice i odvezene olupine, samo da je to urađeno i posađena nova trava, neuporedivo je bolje nego što je bilo. Da ne kažem da će investicijama i novom izgradnjom dolaziti ljudi. Ljudi se interesuju za Beograd zato što ljudi u savremenom svetu hoće da vide nešto što je bolje i drugačije, hoće da vide nešto što je atraktivno, hoće da vide nešto što je novo. Dolaze ljudi da investiraju.
Izvinite, ko je smetao svim prethodnim vlastima u Beogradu da očiste ono, samo da odnesu onaj šut i smeće? To je bio težak posao. Morao je neko da promeni, da razreši imovinske odnose, da uradi eksproprijacije, da se dogovori sa svima. Znate, to je mučno. Mnogo je lakše baviti se nekim drugim stvarima u vlasti, da se ugodno i lagodno živi. Ko mora da se bavi time, šta ga briga da li će Beograđani imati nešto lepše i bolje, bolje neka ostane smeće. To smeće tako stoji 20 godina i nije važno i super je što je smeće. Nama nije super.
Mi nećemo smeće, nećemo olupine, nećemo nešto što unižava i potpuno poružnjuje Beograd. Hoćemo da Beograd bude ozbiljna prestonica u kojoj će ljudi živeti od svog rada, u kojoj će se otvarati radna mesta. Mi hoćemo da Beograd radi.
Dakle, što se tiče minimalne cene rada, moram da obavestim sve narodne poslanike da je minimalna cena rada u Republici 21.054 dinara. Dakle, ne mogu ljudi raditi za 15.000 dinara, to nije u skladu sa zakonom. To jednostavno nije u skladu sa zakonom. Da li je to dovoljno? Naravno da nije, ali je bolje nego što je bilo.
Kod penzionera, pošto se i to govori, 61% penzionera nije osetio nikakvo smanjenje, ni dinara. Ali, su zato sada osetili malo, ali ipak povećanje. Nisu imali to povećanje ranije na realnim osnovama. Sada imaju realno povećanje i ne moraju da se sekiraju da li će te penzije biti isplaćivane. Mi smo dočekali 2012. godine rupu od tri milijarde evra samo na penzijama i platama i potpuno je bilo upitno hoćemo li imati da se isplaćuju penzije i plate. One su sada redovne. One su sada redovne. Mi imamo situaciju da penzioneri sada koji su imali najmanja primanja, tih 61%, ima veće penzije nego što su imali ranije, veće penzije. Naravno, kada uračunate inflaciju koja je sada 2% i na te penzije koje su veće, 2% inflacije, u poređenju sa 12,2% tačno, koliko su imali 2012. godine, vidite koliko su oni u 2012. godini u stvari imali realno manje, koliko su manje mogli da kupe u prodavnici, jer su te cene bile veće za godišnje 12,2%. Samo za cenu inflacije. Takva inflacija je bila slična i 2011. i 2010. i 2009. i 2008. godine. Dakle, to su godine kada je inflacija jela te plate i penzije, neprimetno u nominalnom iznosu su bile iste, ali realna kupovna moć je bila značajno manja.
Dakle, ova Vlada se trudi da može da pokaže da ova zemlja može da napreduje, bez obzira što postoje ljudi koji ne mogu da budu srećni time što njihova zemlja ide napred. Mi ćemo se truditi da radimo još više i još bolje i bez obzira na one koji su uništavali našu budućnost, jeli naše godine i pljačkali naše građane svih tih godina, mi nećemo posustati, borićemo se i za ekonomiju, ali i da u borbi protiv korupcije i kriminala pokažemo da nema zaštićenih. Hvala vam.
Što se penzionera tiče, pošto se često pominju večeras, ja ću poput ministra Vulina biti uporan da kažem ono što je istina, a to je da kada su umanjivane penzije za jedan broj penzionera, 61% penzionera nije doživeo takvo umanjenje, a tih 61% penzionera znaju kako su od 2008. do 2012. godine kupovali i hleb, i mleko, i lekove, kako su pomagali svoje porodice, pogotovo sa inflacijom od 12,2%. Tada su znali odlično koliko im je ostalo i šta su mogli za taj novac. Sada je taj 61% penzionera dobio malo, ali ipak neko povećanje tih penzija u odnosu na period od 2008. do 2012. godine, a kada su mogli da očekuju samo povećanje inflacije, i to su i doživljavali.
Što se tiče, ne bih da budem advokat gospodina Lončara, ali on je čovek rekao jedno 20 puta, možda i više puta, nisam pratio, nisam brojao sve, ali je rekao vrlo jasno. Ako i bude smanjenja, biće smanjenja u zdravstvenom sektoru, ali ne u zdravstvenom medicinskom osoblju, ne lekara i medicinskih sestara. Dakle, da ponovim još jednom.
Što se tiče još nekoliko stvari, sud odlučuje ko su kriminalci ili, kako ja volim da kažem, fini ljudi koji su opljačkali Srbiju, da ne bih rekao neku težu reč za kriminalce. Sud će utvrditi ko su kriminalci. Znate, ne može se sporiti da su neki ljudi odneli naš novac, da su firme propadale, da je 400 hiljada ljudi ostalo bez posla. To se nije desilo samo od sebe. Neko se od toga dobro okoristio.
Ono što hoću da vam kažem, a od kako sam ministar unutrašnjih poslova, uhapšeno je dosta ljudi, protiv mnogih je podignuta optužnica, mnogi od njih su sad pred sudom i sud će odlučiti da li su krivi ili ne. Za razliku od nekih prošlih vremena, nije odbačena ni jedna krivična prijava, ni jedna optužnica nije pala, jer je prikupljeno dovoljno dokaza. Prikupljeni su dokazi da su ti ljudi, ti fini ljudi, uništili Srbiju, opljačkali, ojadili te firme. Ti ljudi će pred sudom dokazivati svoju nevinost, pa će sud odlučiti da li su krivi ili nisu krivi i, kad budu krivi, biće kriminalci, ako ne budu krivi, neće biti kriminalci, a o tome će odlučivati sud.
Žao mi je što se vodi jedna kampanja protiv detektora laži. Detektora laži se plaše samo oni koji ne nameravaju da govore istinu. Ljudi koji su potpuno čisti, koji nemaju čega da se plaše odu na detektor laži, kažu šta imaju, detektor pokaže. Detektor nije neka mistična stvar. On pokazuje kakav vam je krvni pritisak, kakvi su otkucaji srca, kakvi su neki fiziološki znaci koje specijalista psihologije, koji sedi sa druge strane, poligrafista koji je stručnjak, koji na tome radi u policiji, ljudi koji rade tamo su već 10, 15 godina i oni kažu da li ima fizioloških reakcija koje ukazuju na to da vi lažete. To nije dokazno sredstvo na sudu. To niko ne tvrdi, ali vrlo jasno policiji ukazuje da li na ta pitanja, koja su postavljena, govorite istinu ili pokušavate da lažete.
Poligrafa se plaše samo lažovi i obično lažovi beže kao đavo od krsta od poligrafa. Nikako, znači sve može, samo nemojte da odgovaram tamo na pitanje.
Što se tiče nekih od ovih stvari koje ste vi pomenuli vezano za Novi Bečej, policija je tu uhapsila oko šest osumnjičenih da su počinili krivična dela korupcije kojim se stavlja na teret. To je trenutno pred optuženjem i očekujem da će ti ljudi pred sudom morati da dokazuju svoju krivicu ili nevinost. Svakako ono što je notorna činjenica dvorca „Heterland“ nema, odnosno ima ruševina i novac je plaćen. To su dve notorne činjenice i šta god između se dokazalo, nažalost tamo je promaja razrušeno, možete danas da odete tamo skeleti od one zgrade, ne da deca ne mogu da odu tamo, tamo ne može da bude ništa i nije bezbedno. I to je notorna činjenica, može svako ko ima svoje oči da ode u Novi Bečej da pogleda u kakvom je stanju zgrada za koju je plaćeno preko milion evra.
Ko je kriv za to i ko će da odgovara neka utvrđuje sud? Ali, znamo i ko je prebacio novac i ko je trebao da napravi zgradu? Dakle to su stvari za koje apsolutno ne može niko, apsolutno niko ne može da demantuje.
U svakom slučaju, imamo Vladu koja na odgovoran i ozbiljan način pristupa veoma detaljno svakom od ovih problema. Što se tiče borbe protiv korupcije i kriminala, apsolutno je neselektivna i svako za koga bude i trunke dokaza, bez obzira na stranku ili profesiju kojom se bavi biće doveden pred nadležne državne organe i ti ljudi će imati isto priliku ako su osumnjičeni da su krivi za nešto na sudovima da dokazuju da li jesu ili nisu, ali neće biti pošteđeni i neće biti selektivne borbe protiv korupcije što smo mi kao SNS veoma jasno pokazali, ne štedeći ni ljude u svojim redovima. Svako ko se ogreši o zakon može da očekuje da će odgovarati za to. Hvala vam.