Što se tiče ovih ličnih dokumenata, pokušao sam to u razgovoru sa narodnim poslanikom Momirom Stojanovićem da raspravim, odnosno da odgovorim.
Suština nije samo MUP. Vi da biste imali pristup da lokalna samouprava može da izda određeni dokument, ona mora da ima pristup svim bazama podataka iz čitave države, poreska uprava, ministarstva, lokalna samouprava. Taj sistem vam govori da li neko ima pravo na to, da li je platio porez, da li je izmirio dugove i onda taj operater u sistemu ima te objedinjene podatke na nivou pristupa tim podacima koje mu zakon omogućava.
Tako to funkcioniše kada imate elektronsku upravu i onda možete da aplicirate od kuće, operater vam to tako i odgovori i to ide brzo. Radimo na tome. Nažalost, država ni u prethodnom periodu ni do danas nije uspela da taj sistem usavrši da to funkcioniše na takav način. Voleo bih da jeste, ali prosto nije. Mada, elektronska uprava će svakako biti budućnost i to je nešto na čemu moramo da radimo. Skupo je, zahteva dosta obuke, zahteva tehnike, novca, ali je to svakako nešto što za građane znači puno.
Što se tiče KPA, upravo je suština kadrovski plan. Mi imamo situaciju da je KPA otvoreni univerzitet, dakle slobodni fakultet, koji može da upiše bilo ko. Može upisati 500 građana, 1000 građana i oni svi završe KPA. Pa, ne možemo da zaposlimo njih 1000 zato što je njih 1000 završilo fakultet, već upravo država svake godine, kao što smo i ove godine dali procenu za sledeću godinu ili prošle, slagaću vas, da je to recimo 23 čoveka iz tačno određenih policijskih uprava koji su potrebni za potrebe policije za školovanje na tim mestima i 23 najbolja će dobiti priliku da se zaposle.
Tek ove godine, nakon usvajanja ovog zakona, počinje i drugačiji rad na kadrovima, ali cilj je da imamo ljude koje pratimo. Znate, upiše najbolji čovek, upiše KPA iz tog mesta, ali padne godinu, ne završi, ima lošiji prosek, zašto bi se policija zadovoljavala lošijim, ako može da uzme boljeg? To će tako i stimulisati, da tako kažem, neku vrstu konkurencije unutar KPA i, naravno, jasno ćemo govoriti ljudima koliko policajaca nam treba takve struke, tog smera, tog obrazovanja, koji nam trebaju za rad. To što neko završi, to ne znači da država ima potrebu za tim.
Kao što policajac koji u toku obavljanja svojih dužnosti, recimo zaposlen sa srednjom stručnom spremom, završi neki fakultet, i on kaže – ja sam završio fakultet, mora da mi se prizna fakultet. To možda nije potreba države. To nije potreba MUP-a. Nama treba onaj policajac sa srednjom stručnom spremom koji obavlja te poslove. To što je čovek radio na sebi, to je pohvalno, ali državi ne treba i možda nije planirala da ga plati toliko, s obzirom da ako mu priznate visoku stručnu spremu, to povećava platu i sve to, a nemate to u budžetu. To su naprosto stvari za koje ljudi moraju da imaju obzir.
Što se tiče ugovora, mi smo ugovor sa KPA predvideli pre svega u smislu onih ljudi koji imaju doškolovavanje ili na bilo koji drugi način u toku radnog odnosa idu na dodatne obuke na KPA i mogu da kažem da nastave radni odnos, ali ćemo one ljude koji upišu KPA rangirati pre svega po njihovom uspehu i znanju.
Što se tiče lokalne policije, još jednom da kažem, dakle, moguće je bilo tada kada je u Srbiji postojao jednopartijski sistem da lokalna samouprava, Grad Beograd, da svi predlažu ta kadrovska rešenja, koja ionako prolaze kroz isti partijski sistem i da se ti ljudi biraju po tom sistemu.
Nekada je, ja sam o tome razgovarao i sa kolegama koje su dugo u MUP-u, nekada je za otpuštanje iz policije bilo dovoljno u to vreme da partijska organizacija da negativan stav o tom rukovodiocu policije i on je gubio posao u policiji. Nikakva žalba, nikakvi sudovi. Pozivao se da dođe, saopšti mu rukovodilac da više nije podoban za rad u policiji i on bude srećan ako ode kući mirno i ako nema dalje posledice. U takvom sistemu je to bilo moguće.
Danas mi imao sistem u kome lokalna samouprava kroz odbore za bezbednost, koje formira na svojoj teritoriji, u kojima učestvuje pripadnik, odnosno načelnik policijske stanice, odnosno policijske uprave, daje svoje mišljenje o radu i o problemima. Na kraju krajeva, policija ne bi imala sluha kada ne bi to slušala. Jer, znate, kome je u interesu da ima nesposobnog načelnika policijske stanice ili policijske uprave, ili nekoga ko je partijski ili na bilo koji drugi način podoban, nesposoban da sprovede ono što je bitno za građane? Pa, u toj lokalnoj sredini će i građani izgubiti poverenje u tu državu i u tu vlast koja je postavila takvog čoveka i ta vlast bi sama sebe potkopavala na način da dovede čoveka koji ne može da sprovede zakon da ima više bezbednosti, javni red i mir i sve ostalo.
Dakle, mora se slušati, tj. osluškivati ono što su problemi lokalne samouprave, ali lokalna samouprava ili teritorija bilo kakve administrativne uprave ne može mimo MUP-a uticati na izbor kadra. Jer, verujte mi, sve se svodi na to da kad razgraničite i kada pričate, svi kažu – dobro, dobro, ali mi u stvari hoćemo da izaberemo tog čoveka jer meni treba taj moj da kada ja vozim kroz grad 200, da on mene kad zaustavi kaže – prijatelju, daj da ti mi to završimo, ne moraš to, ili kad napravim ja neki prekršaj ili krivično delo, da se to malo skloni itd. E, mi baš to nećemo. Hoćemo da se predsednik opštine jednako plaši kada krši zakon i posledica tog kršenja zakona kao i svaki drugi građanin, a ne da on bira tog i da li će ga taj procesuirati ili ga neće procesuirati. Dakle, moramo da imamo vršenje zakona na takav način.
Što se tiče prezukcije nevinosti, mi smo imali član 168. bivšeg zakona, prethodnog zakona, odnosno sada važećeg zakona, član 168. Zakona o policiji koji je predviđao da se u slučaju pokretanja postupaka koji se gone po službenoj dužnosti, da se može, dakle, ne radi se o tome da vam neko privatno podiže krivičnu prijavu, onda bi tako mogli da otpustite sve ljude u ovoj zemlji, podignete svakom krivičnu prijavu, svakog jutra možete da podignete protiv nekoga krivičnu prijavu, ali kada tužilaštvo pokrene krivičnu prijavu za delo koje se goni po službenoj dužnosti, na osnovu člana 168. tadašnjeg, odnosno sada važećeg Zakona o policiji, koji je brisan u međuvremenu, ljudi su gubili posao.
Ustavni sud je 2008. godine, mislim krajem 2008. godine cenio i doneo presudu da je to ustavan način da neko izgubi posao i zakonit način. Nijedna presuda nije bila za vraćanje tih ljudi na posao koji su izgubili posao po članu 168. Kasnije je zbog dogovora sa sindikatima i jednog liberalnijeg pristupa taj član brisan i više nije vraćen. Dakle, tada je postojala kao bezbednosna smetnja, jer se računalo da neće tužilaštvo baš da pokrene protiv vas postupak koji se goni po službenoj dužnosti zato što nisu imali šta pametnije da rade tog dana.
Ja ne kažem da je to u potpunosti stvar koja će biti u 100% slučajeva pravična, siguran sam da nije, jer se neki od sudskih procesa protiv tih ljudi mogu završiti oslobađajućom presudom, pa bi oni tako bili oštećeni, to je činjenica, ali smo mi došli u jednu situaciju da postoje policijska saznanja da znate da ljudi sede sa kriminalcima, da zajedno sa njima rade različite poslove, da to ne možete da dokažete iako imate saznanje da je to tako i da morate da trpite ljude, čak nekada da ih držite u policiji na 2/3 plate po pet do deset godina, dok se ne završe sudski procesi i oni sede kod kuće, primaju 2/3 plate i nikome ništa.
Dakle, proces u kome možete da odstranite žito od kukolja, u kome treba vršiti dekriminalizaciju policije, mora da da policiji veća ovlašćenja. Mi smo predvideli kroz ovaj zakon kao jednu od najvažnijih stvari bezbednosnu proveru koju vrše službe bezbednosti i policija. Dakle, da ne bude samo od jedne službe. I, kada postoji bezbednosna smetnja, kada službe kažu – ovaj čovek, videli smo ga, evo, sedi, šta će da radi policajac sa vođom narko klana? Može da priča da se poznaju iz detinjstva, da su sedeli u osnovnoj školi zajedno u klupi, ali ne može da mi kaže da nema saznanja da se radi o čoveku koji je iz kriminogene sredine i da svaki dan sedi sa njim i da je to iz plemenitih razloga. Naprosto, to policajac sebi ne može da dozvoli.
To su ograničenja kada se opredelite da budete policajac, to su ograničenja u životu koja morate da imate. Sebi ne smete da dozvolite da idete u takvo okruženje, ne smete da dozvolite da se viđate sa ljudima iz takvog okruženja, jer policajac to sebi ne može da dozvoli. Naprosto je tako.
E sada, napraviti balans između svega toga mi smo pokušali najbolje koliko smo mogli. U svakom slučaju, ta presuda Ustavnog suda iz 2008. godine nam je pokazala da nije pogrešna ta logika u tom smislu. Trudićemo se da svaki slučaj detaljno i dobro pregledaju sve i disciplinske komisije i svi oni koji se u Ministarstvu bave ovim poslom, da ne bismo nikoga oštetili. Nikome nije cilj, kao i u svakoj firmi, kao i u svakom organu, da naškodi dobrom radniku. Dobar radnik čini vas boljim. Ja sam dobar ministar ako policija pravi dobar rezultat, između ostalog.
Ako policija ne pravi dobar rezultat, mogu ja super, perfektno da uradim sektor finansija u MUP, to obični ljudi neće ni osetiti, oni će videti da policija loše radi svoj posao. Moj cilj, kao i cilj svakog onog ko upravlja dobrim sistemom, dobar radnik da mu ostane, da oni koji dobro zna posao, koji je čestit, pošten, ispravan da ti ljudi ostanu. Što bi neko sklanjao dobrog policajca koji dobro radi svoj posao, pa time seče sebi granu na kojoj sedi. Ako su mu svi policajci loši, korumpirani, pa oni ne mogu da naprave nikakav rezultat, korumpiran policajac se neće upustiti u borbu protiv korupcije, a to je potpuno jasno.
E, takav posle šest meseci u policiji se to vrlo, vrlo brzo vidi, vi ne možete da imate rezultate ako počnu da vam padaju rezultati za šest meseci to se vidi i to je kao na belom papiru, na belom platnu crna mrlja, to se odmah vidi, apsolutno.
Imali ste zaplene droge koje su tolike one počnu u tom gradu da padaju dramatično i nema više ni gram. Imate bezbednost na ulici odjednom se pojavljuju, ne znam silna razbojništva, narušavanje javnog reda i mire, ne postupanja policije, to je odmah vidljivo za to ne treba da prođu godine, nekoliko meseci i vi vidite da nemate ljude sa kojima to možete da radite.
Zadovoljan zato što u policiji stvarno postoje puno profesionalaca koji rade svoj posao dobro, trudiću se da im to omogućim i da pružimo sve uslove da policija dobro radi svoj posao. Da li će sve biti idealno? Siguran sam da ne postoji idealan čovek, a kamo li idealan sistem u kome rade toliki ljudi, ali da bude što idealnije, da bude optimalno, da bude što bolje i za radnike policije, ali pre svega za građane, jer ovi zakoni podrazumevaju i zaštitu njihovih prava.
Što se tiče skupova policija zbog razumevanja, ne odobrava skupove, policija može samo da ih zabrani ukoliko postoje razlozi, odnosno policija smatra da imaju, postoje razlozi za to. Dakle, mi ih ne odobravamo. Oni su momentom prijave, se smatra da su prihvaćena, njihova prijava do trenutka donošenje odluke o zabrani, nakon toga oni mogu da se žale, da kažem u prvom stepenu ministarstvu, a nakon toga sudu, i time smo obezbedili da se svako ko održava skup zaštiti da može da održi skup.
Što se tiče javnog prevoza, podrazumeva se da ako neko drži skup po dva-tri sata na saobraćajnici da tom saobraćajnicom će biti preusmeren saobraćaj i to je potpuno prirodno i potpuno normalno, ali naravno ne može biti 18 sati i 30 sati na jednoj saobraćajnici i da time ne krši prava drugih ljudi, naprosto taj ko održava skup mora da bude svestan, izvinite ne možete da blokirate pola Beograda, zato što vi hoćete 30 sati da budete na nekom mestu. Nije to prosto, nije korektno i time naravno svesno ugrožavamo prava drugih ljudi i zato je to balans koji mora da se ceni.
Mi smo dozvolili sve, ali ti ljudi koji organizuju skup moraju da preuzmu deo odgovornosti. Na određenim manifestacijama imali ste redarske službe koje se sklone i čekaju da policija pita – jel imate karte i da vas pretrese. To je posao redarske službe. Kako se unesu baklje na stadione? Ponese ih neko ko organizuje utakmicu, odnosno ko ima pristup u službene prostorije, u klupske prostorije, ti ljudi to unesu, ne stvore se same.
E, kada te redarske službe budu profesionalno radile svoj posao onda će, jer su i plaćeni za to, onda imaćemo manje problema. Ovako svi očekuju da policija uradi posao redarske službe, a da neko drugi bude plaćen za to i onda mi postajemo besplatan servis za sve.
Policija ima određenu cenu. Dakle, sve ono što policajci obavljaju košta svakog građanina ove zemlje. Kada danas pošaljete 100 policajaca negde, zna se koliko su njihove dnevnice, putni troškovi prevoza, habanje opreme, vozila, goriva, sve ono što ide za njih, na kraju krajeva, to što su oni tog dana na nekom mestu, a ne rade na nekim drugim redovnim poslovima, kada imamo 500 policajaca koji čuvaju jednu utakmicu, to je pet stotina policajaca koji tih dana ne patroliraju ulicama, ne rade na suzbijanju nekih krivičnih dela ili makar da kroz patronalnu delatnost imamo više bezbednosti na ulicama i to košta.
Da bismo to sve uspeli da uobličimo potrudili smo se da predvidimo obaveze i organizacije skupa, i organizatori skupa moraju da imaju svest tome da kada organizuju skup imaju neke mere predostrožnosti, na kraju krajeva, znaju zašto organizuju skup. Ne mogu da verujem da neko organizuje skup sa svešću da će unapred kršiti zakon.
Dakle, valjda se polazi od toga da će uraditi sve u skladu sa zakonom i da će obezbediti miran razilazak, znači da utiče na sve te ljude da ne krše javni red i mir. Ako ti ljudi budu kršili javni red i mir u razilasku i to se radi naravno o skupovima koji ne podležu prijavljivanju. Kada prijavite skup policija procenjujući mere, odvoji jedan broj ljudi koji obezbeđuju skup, a vi organizujete skup koji ne želite da prijavite policiji, vi na sebe morate da preuzmete neku odgovornost. Ne možete da kažete, nema odgovornosti. Šta ćemo onda sa ljudima koji u razilasku krenu da razbijaju izloge. Sutra će ljudi reći - pa, gde je bila policija. Pa, kako gde je bila, odakle znam za taj skup. Nemate po zakonu dužnost da ga prijavite.
Policija ne može da pogađa gde će ko da drži skup. Skup može biti sa 30 ljudi, zamislite koliko skupova sa 30 ljudi može danas da se održi u Srbiji i u svakoj prostoriji gde se održi u nekom domu kulture, u sali, u bilo čemu. Ne podleže se prijavljivanju što je u redu, to je ustavno, ali onda morate da imate odgovornost da će ti ljudi kada budu odlazili sa skupa da neće krenuti tom ulicom da razbijaju sve redom. Morate da imate neku odgovornost. Ne može se u Srbiji samo prebacivati na nekog drugog i hajde neka reši to policija. I, sutra gde je ovo, gde je ono, izvinite niste nas obaveštavali kada ste pravili haos, a sad nas zovete na odgovornost da mi rešimo sve te probleme. To ne može.
Dakle, mi propisujemo kazne. Ne osećate se sposobnim da organizujete skup bez prijavljivanja i da odgovarate za to. Nemojte onda organizovati skup ili prijavite policiji. Ovde ne kaže da on ne sme da prijavi, on kaže da ne mora, ali može prijaviti policiji. Ja nisam u stanju da organizujem skup, ne znam da li ću posle toga moći da organizujem miran razilazak, hoću da obavestim policiju i da obezbede sa dovoljnim snagama javni red i mir. Tada je to već u nadležnosti policije. Ako ne znamo za skup ne možemo ga ni obezbediti. Prosto, to su stvari koje zakon jasno definiše. Prvi put na jedan vrlo jasan način propisuje da svi učesnici i policija, po raznim zakonima i po Ustavu i svemu ostalog, ima odgovornost i organizator, odnosno vođa okupljanja, jer na prosto moraju da znaju kada nešto organizuju da postoje moguće posledice, da se to predupredi kroz da kažem obezbeđenje skupa, ali i postupanjem po nalogu državnih organa ukoliko postoji opasnost da taj skup preraste u nešto što je protiv zakonito.
Ono što je dobro da imamo mogućnost da se ljudi okupe bilo gde, ima dovoljno prostora u Srbiji za izražavanje različite volje i razmišljanja. Koliko znam kao član Vlade do sada je više skupova organizovano ispred Vlade, maltene svake nedelje postoji neki skup. Ljudi dođu, mirno se okupe, kažu šta misle, donesu transparente, podrže nešto, kritikuju nešto. Kažu, odu i niko nije bio oštećen. Naravno da će biti malo više gužve na ulici. To ljudi koji tu žive i rade more da shvate, moraju da izdrže, ali kada je to dva ili tri sata, onda je to potpuno prirodno i mogu da izdrže i sirene i buku i okupljanje. Kada bi to bilo 15 sati onda bi ljudi koji žive u tim ulicama mogli da kaži izvinite, a ljudska prava, hoću da se krećem normalno, hoću da upalim svoj auto i da prođem tuda i da ne rizikujem da mi neko polupa taj auto zato što ne žele da me vide, da prolazim tuda. Prosto vozim ženu kod lekara, hoću da idem sa svojim detetom, imam pravo na takvu vrstu ponašanja.
Ako budemo dovoljno kao narod imali svest o tome i ako budemo tolerantni jedni prema drugima onda nijedna od tih scena neće biti loša i neće biti nasilna i tu će policija morati da interveniše u minimalnom broju slučajeva. Izvolite, održite svoj skup kada neko završi doći će neko drugi. Nikada nisam razumeo taj inat – e, mora moj skup da bude u isto vreme, isto mesto kada i ovi drugi organizuju iako znate da će se ljudi zbog toga sukobiti. Šta me briga, imam neki poen od toga. To nije dobro. Ko god da je to uopšte nije dobro. Važno je da ljudi imaju svest o tome da naše potezi imaju i neke posledice. Nije dobro kada su te posledice nasilne i kada neki ljudi zbog toga mogu da stradaju, zato je važno da se shvati suština ovog zakona. Izvinite što sam malo odužio.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Molim vas, loše sam protumačen u dve stvari.)