GORAN PEKARSKI

Srpska napredna stranka

Po profesiji je ekonomista.

U Demokratsku stranku se uključio 1996. godine, sa kojom je delovao na lokalnom nivou u Skupštini opštine Grocka. Decembra 2000. godine napušta Demokratsku stranku i godinu dana kasnije se priključuje Demokratskoj alternativi u kojoj je ostao sve do 2004. godine kada se Demokratska alternativa utopila u SDP, a Pekarski se priključio Grupi građana "Snaga građana" koja je na lokalnim izborima 2004. godine osvojila 3 mandata. Kasnije Pekarski prelazi u Novu Srbiju. Trenutno u njoj obavlja funkciju člana Predsedništva.

Po prvi put postaje narodni poslanik 09. decembra 2016. godine.
Nakon što se poslanička grupa Nova Srbija rasformirala januara 2017. godine, postaje samostalni poslanik, ali 3. februara 2017. godine se priključio novoformiranom poslaničkom klubu "Za spas Srbije".

Oktobra 2017. godine prelazi u Srpsku naprednu stranku.
Poslednji put ažurirano: 20.05.2019, 12:19

Osnovne informacije

Statistika

  • 42
  • 4
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Dvadeseto vanredno zasedanje , 29.01.2020.

Ja sam hteo samo da se zahvalim nadležnom odboru i predlagaču što je prihvatio ovaj moj amandman koji sam predložio i kojim sam zatražio da se obriše član 3. Predloga o izmeni Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju i da se zadrži član 56. stav 3. osnovnog zakona, iz prostog razloga što postoji mogućnost reciprociteta, pa da dođemo u situaciju da naši auto-prevoznici, odnosno prevoznici koji prevoze putnike u inostranstvo dođu u situaciju da ne mogu da prodaju karte preko interneta.

Drugi razlog je što se mi zalažemo da dođemo do nesmetanog prometa roba, usluga i kapitala.

Meni je drago da ministarka Mihajlović drži do sebe, i ne samo ona, nego sve dame u Vladi Republike Srbije. Nije potpuno tačno da ministarka Mihajlović ne gradi auto-puteve, ali je tačno da ih gradi Srbija. Ali je isto tako tačno da je Srbija, odnosno građani Srbije, dali poverenje SNS na izborima i isto tako je tačno da su građani Republike Srbije dali poverenje Aleksandru Vučiću na izborima, tako da dolazimo u situaciju da smo mi, poslanici, SNS i Aleksandar Vučić, dali zadatak i poverenje Zorani Mihajlović da na mestu ministra, kao resorni ministar, gradi, da i mi sa njom gradimo i da Aleksandar Vučić zajedno sa njom gradi.

Znači, svako radi svoj deo posla i zato je verovatno predsednik Srbije Aleksandar Vučić i rekao - moj posao je da zajedno sa vama dižemo Srbiju, sprat po sprat, stepenik po stepenik, ploču po ploču. Hvala vam na prilici da budućnost Srbije gradimo zajedno. Hvala.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 29.01.2020.

Hvala, predsedavajući.

Predložio sam da se ovaj član 8. Predloga o izmeni Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju briše, iz prostog razloga, jer ako se prilikom vršenje provere propisane članom 87d stav 2. utvrdi da je taksi prevoznik prestao da ispunjava uslov u pogledu osuđivanosti vozača, a koji već propisan u članu 87d stav 2. U tom slučaju bila bi isključena mogućnost da se iz ovog razloga ukine odobrenje za taksi prevoz. Iz tih razloga sam tražio da se ovo obriše i hvala što je usvojen predlog.

Što se tiče kritika na vaš račun, gospođo ministarka, znate, kad neko počne da radi uvek se nađe neko ko će i da kritikuje, uvek se nađe neki pojedinac ili neka politička grupacija kojoj će da smeta način na koji vi radite, uvek će da se nađe neki pojedinac ili neka politička grupacija koja će biti kritički okrenuta ka personalnim rešenjima u Vladi Republike Srbije, i to ne samo prema vama, nego prema svim ministrima, prema Ani Brnabić, premijerki, pa čak i prema Aleksandru Vučiću, predsedniku države.

Sve je to razumljivo, ali niko ne bi smeo da osporava volju, niko ne bi smeo da osporava trud, a pogotovo niko ne bi smeo da osporava nešto što je postignuto u zadnjih sedam godina, a to su rezultati koje ste vi postigli. Ne vidim razloga da iko može da bude protiv 350 kilometara autoputeva ili neko da bude protiv bolnica, mostova, aerodroma, da neko bude protiv brze pruge Beograd – Budimpešta ili planova za putni pristav Lepenski Vir ili za autoput Beograd – Sarajevo, za most na Drini ili za brzu saobraćajnicu od Novog Sada ka Rumi, Inđiji, Šapcu i Loznici, da bude protiv autoputeva, odnosno puteva u Raškoj oblasti, Novi Pazar – Tutin ili Novi Pazar – Sjenica, ako tako beše.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Pekarski.)

Ne vidim razloga da iko može da bude toliko, ne znam koju reč da upotrebim, da može sve to da osporava zato što ima nešto lično, a evidentno je da neko ima nešto lično.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 29.01.2020.

Hvala predsedavajući.

Predložio sam da se briše ovaj član 12. zato što je to logični sled. Kada smo obrisali član 3. onda je prestala i potreba za brisanje odnosno izmena člana 169. stav 1. tačka 13), tako da ovde nema šta posebno da se doda. Ovo je samo logičan sled. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 29.10.2019.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da postavim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde, a zašto ne i Tužilaštvu Republike Srbije, i da pitam da li je neko od pomenutih došao u posed ove knjige pod naslovom "Narod neće", a radi se o političkom profiteru Draganu Đilasu? Ova knjiga je inače veoma laka za čitanje, veoma laka za razumevanje, ali veoma teška za prihvatanje.

Inače, postavio sam pitanje da li je neko uspeo da dođe do ove knjige zato što, evo, svedoci smo, pre desetak dana smo obeležili Dan pobede, odnosno Dan oslobođenja grada Beograda i obeležili smo Dan pobede nad fašizmom u Beogradu. Isto tako smo obeležili Dan pobede nad nacističkim metodama, ali smo svedoci da su baš u tom periodu neke nacističke metode iz Nemačke 30-ih godina vratile se u Beograd.

Videli smo kako se oko Marka Bastaća okupljaju neki ljudi koji miniraju neke humanitarne akcije, videli smo kako se pale knjige, i baš iz tog razloga sam postavio pitanje da li je neko iz ovih institucija došao u posed ove knjige? Jer, postoji opravdana sumnja da su kopije ove knjige završile negde na lomači. Ova knjiga, kao što sam rekao, bavi se Draganom Đilasom kao jedinkom, a ja bih nekako ovo podelio u dve grupe, odnosno u Dragana Đilasa biznismena i Dragana Đilasa političara.

Inače, 90-ih godina jedan ne tako mladi student žicao je pare za cigare, a onda je krajem 90-ih godina osnovao nekolika firmi i te firme nazvao po nekim starim srpskim izvornim rečima, na ćirilici, pretpostavljam, zato što Dragan Đilas ne zna ni da bekne engleski jezik, što mu je Vuk Jeremić odlično objasnio onda kada mu se smejao u lice dok je Dragan Đilas čitao neke stvari. Ti stari srpski nazivi su „Direct Media“, „Emotion Production“, „Multicom Group“, „Ovejšn advertajzing“.

Inače, te četiri firme su od dolaska DOS-a 2000. godine, do 2003, odnosno 2004. godine, do pojave Borisa Tadića, uspele da ostvare prihod od samo 125 miliona. Kada podelimo tih 125 miliona na četiri dela, na četiri godine, pa na 12 meseci, ispada da je svaka firma ostvarivala prihod oko 6.000 evra, negde oko 600.000 dinara mesečno, po sadašnjem nekom kursu, što, u suštini, nije tako loše za neku dobrostojeću zanatsku radnju.

Međutim, u tom trenutku stupa Boris Tadić na scenu i on izmišlja 11. jula 2004. godine, novo radno mesto, novu funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije i na to mesto dovodi Dragana Đilasa, „mladog“ političara, novog političara Dragana Đilasa. U tom periodu, on je ostao na funkciji tri godine. Tri godine je bio direktor Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije. Sećate se, to je onaj period kada je Dragan Đilas divljao žutom trakom, kada ga je patrola zaustavila i kad je izvređao policajce, kada im je čak i davao vizitkarte da vide ko će ih to ostaviti bez posla kasnije zbog toga što su ga zaustavili. Za takvo ponašanje nagrađen je, pa je posle tri godine otišao na mesto ministra, zadužen za Nacionalni investicioni plan, odnosno ministar za potrošnju para, pošto od investicija ništa nije bilo.

Interesantno je da je Dragan Đilas preduzetnik iskoristio taj period, pa je multiplicirao prihod svojih firmi, sa 125 miliona na 14,3 milijarde. Povećao je prihod 114 puta. Znači, ne 10, ne 100 puta, nego 114 puta na 14 hiljada i 300 miliona dinara. Sad i to nije više bilo dovoljno, nego Dragan Đilas, političar postaje gradonačelnik grada Beograda i od 2008. do 2012. godine, koliko je bio, Dragan Đilas biznismen i to je iskoristio i povećao je prihode svojih firmi za 262 puta.

Koliko je to povećanje? Neka građani uzmu pa pomnože svoje prihode, svoju platu, neka pomnože 262 puta, pa će videti kolika je to drastična razlika u novcu. To je nekih 32,8 milijardi, 32.000 miliona.

Onda nam je čudno odakle sjajna finansijska motivacija za Boška Obradovića i za Marka Bastaća, da Boško obljubljuje saobraćajnme znakove ili da Marko Bastać šeta blato po Beogradu i da se valja u svojoj prirodnoj sredini dok čeprka tamo po onim kockama na Trgu Republike.

Dalje u ovoj knjizi „Narod neće“ piše se i o drugim aferama, oko nabavke tramvaja, oko nabavke „Solaris“ autobusa. Piše se o kući „Velikog brata“ na Košutnjaku, o predškolskoj ustanovi u naselju Altina, o Bus-plusu, o davljenju GSP-a overdraft kreditima, o PKB, o Gradskoj čistoći, o podzemnim kontejnerima, o zgradi Ineksa, pa i o plaćanju, što je veoma interesantvno, panoramskog razgledanja Londona koji je bio jedan od stavki u ceni izgradnje mosta na Adi.

Nadam se da će biti vremena, da ćemo u narednom periodu obrađivati stavku po stavku ovoga što u ovoj knjizi piše, pa ćemo malo građanima predočiti kakav je bio i ko je u stvari Dragan Đilas. Hvala vam.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 22.05.2018.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošli put sam postavio pitanje u vezi zloupotrebe službenog položaja Dragana Đilasa i fantastičnog ugovora o zakupu poslovnog prostora u zemunskom naselju Altina, vredan 360 miliona dinara.

Sada sam hteo da postavim pitanje Ministarstvu odbrane i Ministarstvu pravde i to od stvari koju smo čuli prilikom rasprave na prethodnoj sednici, kada smo raspravljali o setu patriotskih zakona, o odbrani, o Vojsci, o prometu naoružanja i opreme, čuli smo iz diskusija poslanika neverovatne i fantastične stvari.

Čuli smo da se u periodu posle NATO agresije, koja je trajala od 24. marta do 10. juna i posle dolaska NATO, ovaj DOS-a, možda nisam i pogrešio, dolaska DOS-a 2000. godine, da se odnos države prema vojsci Srbije naglo pogoršao.

Umesto da našu Vojsku, naše vojnike i oficire koji su stojički izdržali 78 dana besomučnog bombardovanja, koji su uspeli da zaustave kopnenu ofanzivu u reonu Košara i Paštraka, umesto da ih slavimo kao heroje, DOS-ovska vlast je u tom trenutku počela sa raspušatnjem komandnog kadra i razoružanjem Vojske Srbije.

Trebalo je da prođe 12 godina da na mesto ministra odbrane dođe Aleksandar Vučić, i da SNS preuzme odgovornost za vođenje zemlje, da se ta devastacija Vojske Srbije zaustavi i da se taj trend okrene u drugom pravcu i da se krene ka vraćanju ugleda i snage vojsci.

Naša Vojska iz sukoba sa NATO paktom je izašla neporažena. Ona je izašla iz sukoba potpisivanjem vojno-tehničkog sporazuma. Vojska je, kako je i sam ministar rekao je poražena tek onda kada se preda i kada se razoruža. Naša vojska je sa Kosova izašla gotovo netaknuta.

NATO je za 78 dana uspeo da uništi 13 tenkova, šest oklopnih transportera i 27 artiljerijskih oružja. Po izveštaju britanskih obaveštajaca i komisije na terenu, naša vojska je uspela da izvuče 250 tenkova, 450 oklopnih transportera, 600 komada artiljerijskog oruđa. Sada se dešava ono zbog čega i postavljam ovo pitanje. Sve ono što NATO nije uništio, počeli smo mi da uništavamo sami.

Da li je tačno da smo od 2004. godine do 2012. godine za vreme predsednikovanja Borisa Tadića i za vreme ministrovanja u jednom delu, Dragana Šutanovca, Vojska Srbije je tada u njihovom periodu ostala bez 4.306 oficira i podoficira i to najviše u periodu do 2009. godine kada je načelnik Generalštaba bio general Zdravko Ponoš?

Da li je tačno da je pretopljeno, isečeno ili prodato bud zašto 200 tenkova „T55“, 121 oklopni transporter, 77 samohodnih topova, 215 artiljerijskih oruđa i uništeno 23.132 komada lakog naoružanja, odnosno pušaka?

Uništili smo 9.312 raketa i 420 lansera raketa koje su bile strah i trepet za sve nisko leteće avione koji su tražili svoje ciljeve na zemlji. Za sve avione koji su leteli podzvučno i nisko, a tu mislim na „A10 tanderbolt“ ili popularno nazvan „Bodljikavo prase“ koji nas je zasipao sa municijom od osiromašenog uranijuma, odnosno grantama. Koliko puta su samo oni odustajali od svojih misija, baš iz straha od tih raketa, a mislim na rakete „Strela 2M“?

Zašto je osakaćen Vojno-tehnički institut koji je samo u jednoj nedelji ostao bez 600 formacijskih mesta i na taj način je oštećena i namenska industrija Srbije? Da li je ovo cena koju smo morali da platimo da bi Boris Tadić bio reizabran na mesto predsednika države i da bi šiptarski teroristi odustali od samoproklamovane države „nezavisne države Kosovo“?

Setimo se, desilo se 15. februara, Boris Tadić je položio zakletvu, a 17. februara je proglašena nezavisnost. Da li je otpuštanje komandnog kadra, a tu mislim na onaj kadar koji je stekao iskustvo iz sukoba 90-ih godina, to je najvažnije iskustvo iz NATO agresije i sukoba 1999. godine i 90-tih i uništavanje pretapanjem topova, tenkova, raketa, da li se svesno išlo ka slabljenju odbrambene moći Srbije?

Po čijem nalogu se to radilo, čija je to želja i volja bila? Da li tu postoje elementi izdaje? Kolika je odgovornost tadašnjeg državnog vrha, predsednika Borisa Tadića, ministra Dragana Šutanovca i načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša, koji je inače sada potpredsednik u stranci Vuka Jeremića?

Kada smo već kod Tadića i Jeremića, moram da kažem da su to dve stranke koje nisu podržale formiranje komisije za ispitivanje štetnosti NATO bombardovanja i uticaja osiromašenog uranijuma na zdravlje naših građana. Možda zato što je Boris Tadić 2003. godine sprečio istragu o istoj toj stvari, a Vuk Jeremić verovatno iz Londona koliko god da se dizao na prste, nije uspeo da vidi šta se dešava u Srbiji 1999. godine prilikom bombardovanja NATO. Hvala.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 24.04.2018.

Hvala predsedavajući.

Hteo sam da postavim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde u vezi skandalozne odluke iz 2010. godine u vezi zakupa poslovnog prostora za potrebe predškolske ustanove „Milica“ u zemunskom naselju Altina.

Prošli put sam postavio pitanje – da li se ušlo u trag za 642 miliona 333 hiljade 856 dinara i 52 pare koje su nestale prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra 2010. godine i šta je bilo sa 65 pozicija za koje je ustanovljeno da nisu dobro odrađene, zbog kojih je Ivana Vuletić, direktor Gradske direkcije za puteve odbila da primi Bulevar Kralja Aleksandra u svoju nadležnost na održavanje?

Ovog puta postavljam pitanje – da li je taj spomenuti zakup iz 2010. godine postao predmet istrage i dokle se sa tom istragom stiglo? Oba ova posla desila su se u 2010. godini. Izgleda da je ta 2010. godina bila dosta inspirativna, jer samo za ta dva ugovora, za ta dva potpisa iz gradske kase nestalo je skoro milijardu dinara.

Ove čudne i mutne radnje desile su se za vreme beogradskog oligarha i vlasnika budžeta grada, a sadašnjeg samoproklamovanog korporativnog menadžera jednog dela neparlamentarne i poluparlamentarne političke organizacije. Mislim konkretno na Dragana Đilasa.

Da se vratimo na štetu koju je Dragan Đilas naneo potpisivanjem tog ugovora o zakupu poslovnog prostora. Godine 2008. zemunska opština u naselju Altina započela je izgradnju obdaništa površine 800 kvadratnih metara, kapaciteta 200 dece. Međutim, nedostajalo je para i objekat, iako je stavljen pod krov, nije mogao da se privede nameni. Potrebno je bilo negde oko 300.000 evra da bi se objekat završio i opština Zemun se obratila gradu Beogradu, kako bi grad Beograd dovršio tu investiciju, preuzeo objekat u svoju nadležnost i priveo ga nameni.

Međutim, Dragan Đilas, u tom trenutku u ulozi i u maniru kvazi menadžera i ekonomskog maga donosi odluku da ne da tih 300.000 evra, nego donosi odluku da zakupi poslovni prostor koji se nalazio samo 110 metara udaljen od opštinskog vrtića koji je započela opština Zemun da gradi. Cena zakupa, to je fantastična stvar koju treba građani Srbije da znaju, cena zakupa po članu 5. ugovora predviđena je da bude u prvoj godini 29.627 evra i 85 centi, a od druge do desete godine treba da bude ništa manje fantastičnih 23.710 evra. Znači, jedan prosečan radnik treba da radi oko pet do šest godina da bi samo zaradio jednu mesečnu kiriju za zakup tog objekta.

U prvih 12 meseci po 29.627 evra plus, i ovo je sada interesantno, sledećih 108 meseci sa po 23.710 evra, kada to pomnožimo i saberemo na kraju dobijamo fantastičnu cifru od 2.916.000 i 20 euro centi. Znači, negde oko 3.000.000 bez PDV, sa PDV to dođe preko tri i po miliona.

Posle isteka roka od 10 godina, na koliko je predviđeno da se ovaj objekat zakupi, objekat se vraća investitoru, odnosno vlasniku, Grad Beograd ostaje bez objekta, Altina će ostati bez obdaništa, a Grad Beograd, odnosno budžet Grada Beograd biće lakši za preko 300 i nešto miliona dinara, znači negde oko tri miliona evra.

Interesantno je da da smo uložili onih 300.000 evra da se završi taj objekat, Grad Beograd bi danas imao objekat u svom vlasništvu, Altina bi imala trajno rešeno pitanje bar za 200 mališana i samo od prve kirije uštedelo bi se 55.000 evra. Inače, cene završenih objekata na prigradskim naseljima, kao što je Altina, po kvadratnom metru ne mogu da prelaze 500 evra, neka bude 600 evra, da častimo Dragana Đilasa 100 evra, da mu malo olakšamo na dušu. Iz toga proizilazi da je Dragan Đilas od onih tri miliona evra, koliko je platio zakup ovog poslovnog prostora, mogao da napravi 5.000 kvadratnih metara, odnosno pet obdaništa po 1000 kvadratnih metara na pet lokacija u pet prigradskih opština.

Postoji još jedna nejasnoća, a to je, s obzirom da je opština Zemun dala dozvolu za gradnju obdaništa u naselju Altina, znači te namene, nikako drugi investitor nije mogao dobiti dozvolu za gradnju objekta sa istom tom namenom. Postavlja se pitanje – ko je platio prenamenu tog objekta i ko je snosio troškove adaptacije? Da li je iskorišćena klauzula iz člana 7. da adaptaciju može da izvrši zakupac uz dozvolu zakupodavca?

Sada se postavlja pitanje – da li je Dragan Đilas tu bio naivan? Ne, Dragan Đilas nije bio naivan. Da li je Dragan Đilas bio prevaren? Ne, Dragan Đilas nije bio prevaren, on je bio taj koji je uvek varao. Da li je Dragan Đilas bio glup i nije znao šta radi? Ne, on odlično zna šta radi i uvek je radio u svoju korist. Šta god da je radio ili da je bilo šta od ovoga što sam rekao tačno, ništa ga ne može osloboditi odgovornosti, jer on je kao gradonačelnik u tom trenutku bio krivično i materijalno odgovoran za izvršenje budžeta grada Beograd. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 29.12.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 09.12.2016 -