| 28.01.2020. | Predlog zakona o dopuni Zakona o javnim nabavkama |
odbačen
|
| 21.01.2020. | Zakon o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika |
usvojen
|
| 21.01.2020. | Zakon o izmenama i dopuni Zakona o lokalnim izborima |
usvojen
|
Hvala predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar sa saradnicima, neću da dužim i hteo sam samo da podržim ove sporazume između Vlade Republike Srbije i vlade Nemačke i Maroka. I ranije smo imali pred nama ovakve sporazume i sve smo ih podržali.
Želim da kažem da su neki pomislili da će Srbija odlukom o vojnoj neutralnosti izvršiti pucanj sebi u nogu i da će se na taj način naći u samoizolaciji, da se za to opredelila, ili da će se naći u nekoj teškoj izolaciji od strane drugih. Međutim, pokazalo se da Srbija od tog trenutka kada je prigrabila svoju slobodu odlučivanja, da sarađuje mnogo više na svim poljima, a pogotovo na polju bezbednosti. I dobro je da mi razvijamo saradnju sa drugim državama na polju bezbednosti, da razmenjujemo i podatke i informacije i iskustva, jer na taj način podižemo borbenu osposobljenost zemlje za odbranu.
Ali, zemlja se ne brani samo razmenom podataka i razmenom iskustva. Zemlja se brani i vojskom. Nama je potrebno odsluženje vojnog roka, redovno odsluženje vojnog roka. Nama je potrebna vojska.
Podsetiću, ministar odbrane, Nebojša Stefanović, je rekao svojevremeno da ako želimo da imamo vojsku, moramo da imamo vojnika. Neki su to doživeli sa podsmehom, gde su rekli da je to logično i da to ne treba napominjati. Međutim, nisu shvatili suštinu. Imati vojnika ne znači imati personu koja će biti obučena u uniformu i koja će da maršira i solutira, imati vojnika, srpskog vojnika, znači imati dobro opremljenog i dobro osposobljenog vojnika koji će odgovoriti zahtevima ratišta 21. veka, vojnika koji će biti osposobljen i opremljen da sačuva svoj život, da mu se poveća bezbednost.
Kada smo već kod bezbednosti, hteo sam da kažem da je dobra inicijativa i ovo što predsednik Srbije Aleksandar Vučić radi, što oprema vojsku i što je najavio opremanje vojske savremenim borbenim sistemima, složenim borbenim sistemima, sofisticiranim oružjem na polju ratnog vazduhoplovstva, protivvazdušne odbrane i u borbi protiv elektronskog dejstva. Ja bih iskreno voleo da vidim na nebu Srbije Jak-130 kao školsko-borbeni avion, jer to znači da su naši piloti počeli da se obučavaju za letenje na letelicama pete generacije. Voleo bih da vidim i stari Su-25 "Gavran", koji je pandan američkom A-10 "Tanberboltu", onog što nas je zasipao sa osiromašenim uranijumom na Kosovu, voleo bih da vidim i helikoptere M-28 i K-52, voleo bih da vidim Tor M-2, jedini sistem koji u pokretu može da gađa letilice a da i u pokretu štiti svoje jedinice.
Što se tiče protiv elektronske borbe, bilo bi dobro da imamo i sisteme "auto baza", sisteme "Krasuha -2", četvorka bi bila još bolja, za dvadeseticu ona je nešto sasvim drugo, ona još nije isplivala na površinu.
Hteo bih još nešto da dodam, nešto što baš nema direktne veze sa ovim sporazumima o odbrani, ali ima veze i sa odbranom, i sa vojskom, ima veze sa politikom, sa ekonomijom, ima veze sa budućnosti Srbije, a to je dosledna politika koju Srbija i predsednik Aleksandar Vučić vode. To je politika kompromisa.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je skoro rekao da Srbija želi i hoće da uđe u EU ali da neće raskidati dobre odnose sa Kinom i sa Rusijom. Ponudio je kompromis - da poštuje tuđe interese i traži i bori se za zaštitu interesa Srbije.
Politika kompromisa koju predsednik Srbije zadnjih dve-tri godine nudi je politika budućnosti, politika koju neki, nažalost, ne shvataju. Neke evropske zemlje, još uvek ponesene nekom svojom ubeđenošću, možda realno, možda i ne, da su vojno, ekonomski i politički dominantne kompromis odbacuju sada kao način razmišljanja. Ali, definitivno, 21. vek ili bar godine koje dolaze sada, u nekom budućem periodu, će biti obeležene kompromisom, jer tako to mora da bude. Meni je drago da predsednik Srbije forsira tu vrstu politike.
Na kraju bih samo pozvao građane Srbije da se svi vakcinišu, jer to nam je jedina odbrana od ove pošasti koja se zove Kovid 19. Hvala vam.
Hvala potpredsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnikom.
Hteo sam da se osvrnem samo na sporazum koji smo potpisali između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Lesoto. Vi ste dobro upoznati sa time, na polju odbrane, što je bio do skoro vaš resor.
Kada smo već kod odbrane hteo sam da kažem, to je sada resor koji vodi ministar Stefanović. Ministar Stefanović je posetom Vojno-tehničkom institutu poslao jasnu poruku da Srbija i dalje ima domaću pamet na razvoju odbrambene industrije i na razvoju složenih borbenih sistema.
Namenska industrija kao što dobro znate se razvija, namenska industrija napreduje i pokazuje odlične rezultate. Kad smo već kod VTI hteo sam da se podsetimo 2006. godine, ne samo da se podsetimo 2006. godine, nego da zapamtimo 2006. godinu. To je period trojice jahača apokalipse. To je bio tada Ponoš, Šutanovac i Tadić. Tada je VTI, u toj 2006. godini za samo jedan kratak vremenski period ostao bez preko 600 stručnih lica i više, za jedan dan. Za jedan dan su ostali bez 600 inženjera i stručnih lica. To je tada unakazilo razvoj namenske industrije. Vojska nam je isto tada devastirana. Maltene svela se na nivo jedne malo jače straže.
Ministar Stefanović je rekao, ako želimo da imamo Vojsku moramo da imamo i vojnika. To je bila jasna poruka svima onima koji znaju šta je Vojska i čemu služi Vojska i da je njena uloga da čuva slobodu i nezavisnost i teritorijalnih integritet. Vojska je faktor odvraćanja svima onima koji žele da nam prete i da nas uslovljavaju na bilo koji način, sa bilo koje pozicije i ona zato služi.
Nedavno smo uspeli, odnosno ministar Stefanović je uspeo da otvori još jednu temu, temu o kojoj se ne razgovara, tema koja je na marginama ili čak nije više ni na marginama, jednostavno laički pretpostavimo da niko o tome i ne govori. To je nešto bez čega Vojska ne može da funkcioniše. Ni jedna vojska na svetu ne može da funkcioniše bez toga. To je logistika.
Prisustvovao je ministar tada primopredaji kontingenta vozila i na taj način je otvorio tu temu i podsetio nas na značaj logistike za Vojsku. Prisustvovao je primopredaji kontingenta vozila za potrebe logistike Vojske Srbije. Vi ministre to dobro znate. U tom sastavu su bila transportna vozila, dostavna vozila, ambulantna vozila i ako se dobro sećam bile su i dve cisterne.
Da se vratim malo na temu. Dobro je da potpisujemo sporazume sa prijateljskim državama kao što je Kraljevina Lesoto. Taj sporazum je potpisan 2019. godine. Ako se sećamo 2018. godine potpisali smo sporazum sa Kraljevinom Lesoto, ali to je uradio ministar Nedimović na polju poljoprivrede.
Geografski gledano Kraljevina Lesoto je nešto malo po površini manja zemlja od Srbije, odnosno sa svojih tridesetak hiljada kvadratnih kilometara ona je negde oko trećine kvadrature Republike Srbije, sa svojih 2,2 miliona stanovnika ona je opet negde tu oko trećine populacije Republike Srbije. Inače Kraljevina Lesoto se nalazi u Africi, skroz dole na jugu. Inače kontinentalna zemlja, nema izlazak na more. Interesantna je po tome što se graniči, onako podseća na ostrvo. Graniči se samo sa jednom državom. Ona je skroz okružena Južnoafričkom Republikom.
Inače, ovaj sporazum koji smo potpisali sa Kraljevinom Lesoto se odnosi na odbrambene i bezbednosne vojno-ekonomske, naučno-tehničke i vojno-obrazovne obuke vojne medicine i veterine i na svim poljima koji će biti interesantni za obe zemlje. Sporazum je potpisan na neograničeno vreme i što je još interesantno, sve razmene podataka će biti dostupne javnosti.
Završio bih samo sa jednom rečenicom, a to je – hvala Kraljevini Lesoto što je povukla priznanje lažne države Kosovo. Hvala.
Biću kratak.
Hvala predsedavajući.
Predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, mnogo toga je rečeno pa ću se ja usredrediti samo onda na jednu tačku dnevnog reda, jednu temu, a ona se odnosi na Sporazum koji je potpisan između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije. To je tačka broj šest, odnosno saglasnost koju treba Skupština da da na potpisivanje takvog Sporazuma o zajedničkom delovanju protiv terorizma. Inače, Sporazum je potpisan 18. juna 2020. godine od strane ovlašćenih predstavnika dveju vlada. Ispred Vlade Republike Srbije sporazum je potpisao tadašnji i sadašnji potpredsednik Vlade, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, gospodin Nebojša Stefanović, a ispred Vlade Ruske Federacije Sporazum je potpisao Sergej Lavrov i on će stupiti na snagu kada se budu završile sve procedure u obe države, a danas je došlo na red da Narodna skupština Srbije da saglasnost na taj sporazum. Dobro je da mi potpisujemo ovakve strateške sporazume sa državama koje su naši strateški partneri, a Rusija jeste naš strateški partner i ako ne ništa više onda je i najvažniji stateški partner kod nas, odnosno Srbiji.
U Nacionalnoj strategiji Republike Srbije od 2017. do 2020. godine, stoji da se Srbija protivi da se terorizam veže za bilo koju etničku ili versku grupaciju i kako piše, naša je nacionalna politika da se osude sva dela terorizma nezavisno od činjenica u kakvim okolnostima, od kakvih snaga, gde, kada i kako su izvršena. Po meni terorizam nije samo kada pojedinac uzme pušku i ode i puca i ubija nevine ljude ili da su teroristi samo oni koji su ih direktno poslali da to urade, postoje neke aktivnosti koje su opasne, možda i opasnije od samih izvršioca.
Znači, terorizam da nema jaku političku podršku on bi verovatno prestao da postoji u onom obliku koga mi znamo, verovatno bi bio samo zadržan na nivou manjih grupa ili nekih pojedinaca. Znači, oni koji podržavaju terorističke organizacije, oni koji ih naoružavaju, koji ih finansiraju, oni koji neke teroriste predstavljaju kao revolucionare ili oslobodioce, oni su zagazili daleko u teroristički čin.
Po meni, oni koji vrbuju određene pojedince kako bi stvarali krize, kako bi stvarali stanja kontrolisanog haosa, kako bi stvarali i organizovali hibridno i asimetrično delovanje, kako bi destabilizovali određene regione ili države i oni su zagazili duboko u terorizam, a sve to rade da bi stvarali neke svoje ciljeve i destabilizovali legalno izabrane vlasti.
U čin terorizma spada i bombardovanje jedne zemlje bez saglasnosti UN. Terorizam je kada teroriste sa Kosova proglašavate oslobodilačkom vojskom, jer na taj način šaljete poruku drugim teroristima da podržavate pogrom, da podržavate progon, da podržavate ubistva, silovanja, pa i ubistva one dece u Goraždevcu kada su krenula na kupanje.
Terorizam je i kada vojsku jedne suverene zemlje, mislim na Iran, legalnu vojsku jedne suverene zemlje proglasite terorističkim organizacijom, a onda se protiv njih borite na totalno drugačiji način. Prisluškivanje predsednika Srbije može biti deo terorističkog akta.
Ovaj sporazum za Srbiju je mnogo dobar, jer ima indicija i pokazatelja da se u našem okruženju vrbuju ljudi za borbu i odvode se da se bore na strani terorističkih organizacija, ne samo iz našeg okruženja, nego iz naše južne pokrajine, sa Kosova se vrbuju mladi ljudi. Inače, Kosovo je pod zaštitom NATO-a. Vrbuju se mladi ljudi i odvode se da se bore za neke terorističke organizacije, a postoje indicije da postoje kampovi malo južnije dole gde se oni obučavaju.
Zato je dobro da imamo partnere sa kojima ćemo da razmenjujemo informacije, a sve u cilju poboljšanja kvaliteta i bezbednosti građana Republike Srbije. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da postavim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde, a zašto ne i Tužilaštvu Republike Srbije, i da pitam da li je neko od pomenutih došao u posed ove knjige pod naslovom "Narod neće", a radi se o političkom profiteru Draganu Đilasu? Ova knjiga je inače veoma laka za čitanje, veoma laka za razumevanje, ali veoma teška za prihvatanje.
Inače, postavio sam pitanje da li je neko uspeo da dođe do ove knjige zato što, evo, svedoci smo, pre desetak dana smo obeležili Dan pobede, odnosno Dan oslobođenja grada Beograda i obeležili smo Dan pobede nad fašizmom u Beogradu. Isto tako smo obeležili Dan pobede nad nacističkim metodama, ali smo svedoci da su baš u tom periodu neke nacističke metode iz Nemačke 30-ih godina vratile se u Beograd.
Videli smo kako se oko Marka Bastaća okupljaju neki ljudi koji miniraju neke humanitarne akcije, videli smo kako se pale knjige, i baš iz tog razloga sam postavio pitanje da li je neko iz ovih institucija došao u posed ove knjige? Jer, postoji opravdana sumnja da su kopije ove knjige završile negde na lomači. Ova knjiga, kao što sam rekao, bavi se Draganom Đilasom kao jedinkom, a ja bih nekako ovo podelio u dve grupe, odnosno u Dragana Đilasa biznismena i Dragana Đilasa političara.
Inače, 90-ih godina jedan ne tako mladi student žicao je pare za cigare, a onda je krajem 90-ih godina osnovao nekolika firmi i te firme nazvao po nekim starim srpskim izvornim rečima, na ćirilici, pretpostavljam, zato što Dragan Đilas ne zna ni da bekne engleski jezik, što mu je Vuk Jeremić odlično objasnio onda kada mu se smejao u lice dok je Dragan Đilas čitao neke stvari. Ti stari srpski nazivi su „Direct Media“, „Emotion Production“, „Multicom Group“, „Ovejšn advertajzing“.
Inače, te četiri firme su od dolaska DOS-a 2000. godine, do 2003, odnosno 2004. godine, do pojave Borisa Tadića, uspele da ostvare prihod od samo 125 miliona. Kada podelimo tih 125 miliona na četiri dela, na četiri godine, pa na 12 meseci, ispada da je svaka firma ostvarivala prihod oko 6.000 evra, negde oko 600.000 dinara mesečno, po sadašnjem nekom kursu, što, u suštini, nije tako loše za neku dobrostojeću zanatsku radnju.
Međutim, u tom trenutku stupa Boris Tadić na scenu i on izmišlja 11. jula 2004. godine, novo radno mesto, novu funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije i na to mesto dovodi Dragana Đilasa, „mladog“ političara, novog političara Dragana Đilasa. U tom periodu, on je ostao na funkciji tri godine. Tri godine je bio direktor Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije. Sećate se, to je onaj period kada je Dragan Đilas divljao žutom trakom, kada ga je patrola zaustavila i kad je izvređao policajce, kada im je čak i davao vizitkarte da vide ko će ih to ostaviti bez posla kasnije zbog toga što su ga zaustavili. Za takvo ponašanje nagrađen je, pa je posle tri godine otišao na mesto ministra, zadužen za Nacionalni investicioni plan, odnosno ministar za potrošnju para, pošto od investicija ništa nije bilo.
Interesantno je da je Dragan Đilas preduzetnik iskoristio taj period, pa je multiplicirao prihod svojih firmi, sa 125 miliona na 14,3 milijarde. Povećao je prihod 114 puta. Znači, ne 10, ne 100 puta, nego 114 puta na 14 hiljada i 300 miliona dinara. Sad i to nije više bilo dovoljno, nego Dragan Đilas, političar postaje gradonačelnik grada Beograda i od 2008. do 2012. godine, koliko je bio, Dragan Đilas biznismen i to je iskoristio i povećao je prihode svojih firmi za 262 puta.
Koliko je to povećanje? Neka građani uzmu pa pomnože svoje prihode, svoju platu, neka pomnože 262 puta, pa će videti kolika je to drastična razlika u novcu. To je nekih 32,8 milijardi, 32.000 miliona.
Onda nam je čudno odakle sjajna finansijska motivacija za Boška Obradovića i za Marka Bastaća, da Boško obljubljuje saobraćajnme znakove ili da Marko Bastać šeta blato po Beogradu i da se valja u svojoj prirodnoj sredini dok čeprka tamo po onim kockama na Trgu Republike.
Dalje u ovoj knjizi „Narod neće“ piše se i o drugim aferama, oko nabavke tramvaja, oko nabavke „Solaris“ autobusa. Piše se o kući „Velikog brata“ na Košutnjaku, o predškolskoj ustanovi u naselju Altina, o Bus-plusu, o davljenju GSP-a overdraft kreditima, o PKB, o Gradskoj čistoći, o podzemnim kontejnerima, o zgradi Ineksa, pa i o plaćanju, što je veoma interesantvno, panoramskog razgledanja Londona koji je bio jedan od stavki u ceni izgradnje mosta na Adi.
Nadam se da će biti vremena, da ćemo u narednom periodu obrađivati stavku po stavku ovoga što u ovoj knjizi piše, pa ćemo malo građanima predočiti kakav je bio i ko je u stvari Dragan Đilas. Hvala vam.
Zahvaljujem, predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, prošli put sam postavio pitanje u vezi zloupotrebe službenog položaja Dragana Đilasa i fantastičnog ugovora o zakupu poslovnog prostora u zemunskom naselju Altina, vredan 360 miliona dinara.
Sada sam hteo da postavim pitanje Ministarstvu odbrane i Ministarstvu pravde i to od stvari koju smo čuli prilikom rasprave na prethodnoj sednici, kada smo raspravljali o setu patriotskih zakona, o odbrani, o Vojsci, o prometu naoružanja i opreme, čuli smo iz diskusija poslanika neverovatne i fantastične stvari.
Čuli smo da se u periodu posle NATO agresije, koja je trajala od 24. marta do 10. juna i posle dolaska NATO, ovaj DOS-a, možda nisam i pogrešio, dolaska DOS-a 2000. godine, da se odnos države prema vojsci Srbije naglo pogoršao.
Umesto da našu Vojsku, naše vojnike i oficire koji su stojički izdržali 78 dana besomučnog bombardovanja, koji su uspeli da zaustave kopnenu ofanzivu u reonu Košara i Paštraka, umesto da ih slavimo kao heroje, DOS-ovska vlast je u tom trenutku počela sa raspušatnjem komandnog kadra i razoružanjem Vojske Srbije.
Trebalo je da prođe 12 godina da na mesto ministra odbrane dođe Aleksandar Vučić, i da SNS preuzme odgovornost za vođenje zemlje, da se ta devastacija Vojske Srbije zaustavi i da se taj trend okrene u drugom pravcu i da se krene ka vraćanju ugleda i snage vojsci.
Naša Vojska iz sukoba sa NATO paktom je izašla neporažena. Ona je izašla iz sukoba potpisivanjem vojno-tehničkog sporazuma. Vojska je, kako je i sam ministar rekao je poražena tek onda kada se preda i kada se razoruža. Naša vojska je sa Kosova izašla gotovo netaknuta.
NATO je za 78 dana uspeo da uništi 13 tenkova, šest oklopnih transportera i 27 artiljerijskih oružja. Po izveštaju britanskih obaveštajaca i komisije na terenu, naša vojska je uspela da izvuče 250 tenkova, 450 oklopnih transportera, 600 komada artiljerijskog oruđa. Sada se dešava ono zbog čega i postavljam ovo pitanje. Sve ono što NATO nije uništio, počeli smo mi da uništavamo sami.
Da li je tačno da smo od 2004. godine do 2012. godine za vreme predsednikovanja Borisa Tadića i za vreme ministrovanja u jednom delu, Dragana Šutanovca, Vojska Srbije je tada u njihovom periodu ostala bez 4.306 oficira i podoficira i to najviše u periodu do 2009. godine kada je načelnik Generalštaba bio general Zdravko Ponoš?
Da li je tačno da je pretopljeno, isečeno ili prodato bud zašto 200 tenkova „T55“, 121 oklopni transporter, 77 samohodnih topova, 215 artiljerijskih oruđa i uništeno 23.132 komada lakog naoružanja, odnosno pušaka?
Uništili smo 9.312 raketa i 420 lansera raketa koje su bile strah i trepet za sve nisko leteće avione koji su tražili svoje ciljeve na zemlji. Za sve avione koji su leteli podzvučno i nisko, a tu mislim na „A10 tanderbolt“ ili popularno nazvan „Bodljikavo prase“ koji nas je zasipao sa municijom od osiromašenog uranijuma, odnosno grantama. Koliko puta su samo oni odustajali od svojih misija, baš iz straha od tih raketa, a mislim na rakete „Strela 2M“?
Zašto je osakaćen Vojno-tehnički institut koji je samo u jednoj nedelji ostao bez 600 formacijskih mesta i na taj način je oštećena i namenska industrija Srbije? Da li je ovo cena koju smo morali da platimo da bi Boris Tadić bio reizabran na mesto predsednika države i da bi šiptarski teroristi odustali od samoproklamovane države „nezavisne države Kosovo“?
Setimo se, desilo se 15. februara, Boris Tadić je položio zakletvu, a 17. februara je proglašena nezavisnost. Da li je otpuštanje komandnog kadra, a tu mislim na onaj kadar koji je stekao iskustvo iz sukoba 90-ih godina, to je najvažnije iskustvo iz NATO agresije i sukoba 1999. godine i 90-tih i uništavanje pretapanjem topova, tenkova, raketa, da li se svesno išlo ka slabljenju odbrambene moći Srbije?
Po čijem nalogu se to radilo, čija je to želja i volja bila? Da li tu postoje elementi izdaje? Kolika je odgovornost tadašnjeg državnog vrha, predsednika Borisa Tadića, ministra Dragana Šutanovca i načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša, koji je inače sada potpredsednik u stranci Vuka Jeremića?
Kada smo već kod Tadića i Jeremića, moram da kažem da su to dve stranke koje nisu podržale formiranje komisije za ispitivanje štetnosti NATO bombardovanja i uticaja osiromašenog uranijuma na zdravlje naših građana. Možda zato što je Boris Tadić 2003. godine sprečio istragu o istoj toj stvari, a Vuk Jeremić verovatno iz Londona koliko god da se dizao na prste, nije uspeo da vidi šta se dešava u Srbiji 1999. godine prilikom bombardovanja NATO. Hvala.
Hvala predsedavajući.
Hteo sam da postavim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde u vezi skandalozne odluke iz 2010. godine u vezi zakupa poslovnog prostora za potrebe predškolske ustanove „Milica“ u zemunskom naselju Altina.
Prošli put sam postavio pitanje – da li se ušlo u trag za 642 miliona 333 hiljade 856 dinara i 52 pare koje su nestale prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra 2010. godine i šta je bilo sa 65 pozicija za koje je ustanovljeno da nisu dobro odrađene, zbog kojih je Ivana Vuletić, direktor Gradske direkcije za puteve odbila da primi Bulevar Kralja Aleksandra u svoju nadležnost na održavanje?
Ovog puta postavljam pitanje – da li je taj spomenuti zakup iz 2010. godine postao predmet istrage i dokle se sa tom istragom stiglo? Oba ova posla desila su se u 2010. godini. Izgleda da je ta 2010. godina bila dosta inspirativna, jer samo za ta dva ugovora, za ta dva potpisa iz gradske kase nestalo je skoro milijardu dinara.
Ove čudne i mutne radnje desile su se za vreme beogradskog oligarha i vlasnika budžeta grada, a sadašnjeg samoproklamovanog korporativnog menadžera jednog dela neparlamentarne i poluparlamentarne političke organizacije. Mislim konkretno na Dragana Đilasa.
Da se vratimo na štetu koju je Dragan Đilas naneo potpisivanjem tog ugovora o zakupu poslovnog prostora. Godine 2008. zemunska opština u naselju Altina započela je izgradnju obdaništa površine 800 kvadratnih metara, kapaciteta 200 dece. Međutim, nedostajalo je para i objekat, iako je stavljen pod krov, nije mogao da se privede nameni. Potrebno je bilo negde oko 300.000 evra da bi se objekat završio i opština Zemun se obratila gradu Beogradu, kako bi grad Beograd dovršio tu investiciju, preuzeo objekat u svoju nadležnost i priveo ga nameni.
Međutim, Dragan Đilas, u tom trenutku u ulozi i u maniru kvazi menadžera i ekonomskog maga donosi odluku da ne da tih 300.000 evra, nego donosi odluku da zakupi poslovni prostor koji se nalazio samo 110 metara udaljen od opštinskog vrtića koji je započela opština Zemun da gradi. Cena zakupa, to je fantastična stvar koju treba građani Srbije da znaju, cena zakupa po članu 5. ugovora predviđena je da bude u prvoj godini 29.627 evra i 85 centi, a od druge do desete godine treba da bude ništa manje fantastičnih 23.710 evra. Znači, jedan prosečan radnik treba da radi oko pet do šest godina da bi samo zaradio jednu mesečnu kiriju za zakup tog objekta.
U prvih 12 meseci po 29.627 evra plus, i ovo je sada interesantno, sledećih 108 meseci sa po 23.710 evra, kada to pomnožimo i saberemo na kraju dobijamo fantastičnu cifru od 2.916.000 i 20 euro centi. Znači, negde oko 3.000.000 bez PDV, sa PDV to dođe preko tri i po miliona.
Posle isteka roka od 10 godina, na koliko je predviđeno da se ovaj objekat zakupi, objekat se vraća investitoru, odnosno vlasniku, Grad Beograd ostaje bez objekta, Altina će ostati bez obdaništa, a Grad Beograd, odnosno budžet Grada Beograd biće lakši za preko 300 i nešto miliona dinara, znači negde oko tri miliona evra.
Interesantno je da da smo uložili onih 300.000 evra da se završi taj objekat, Grad Beograd bi danas imao objekat u svom vlasništvu, Altina bi imala trajno rešeno pitanje bar za 200 mališana i samo od prve kirije uštedelo bi se 55.000 evra. Inače, cene završenih objekata na prigradskim naseljima, kao što je Altina, po kvadratnom metru ne mogu da prelaze 500 evra, neka bude 600 evra, da častimo Dragana Đilasa 100 evra, da mu malo olakšamo na dušu. Iz toga proizilazi da je Dragan Đilas od onih tri miliona evra, koliko je platio zakup ovog poslovnog prostora, mogao da napravi 5.000 kvadratnih metara, odnosno pet obdaništa po 1000 kvadratnih metara na pet lokacija u pet prigradskih opština.
Postoji još jedna nejasnoća, a to je, s obzirom da je opština Zemun dala dozvolu za gradnju obdaništa u naselju Altina, znači te namene, nikako drugi investitor nije mogao dobiti dozvolu za gradnju objekta sa istom tom namenom. Postavlja se pitanje – ko je platio prenamenu tog objekta i ko je snosio troškove adaptacije? Da li je iskorišćena klauzula iz člana 7. da adaptaciju može da izvrši zakupac uz dozvolu zakupodavca?
Sada se postavlja pitanje – da li je Dragan Đilas tu bio naivan? Ne, Dragan Đilas nije bio naivan. Da li je Dragan Đilas bio prevaren? Ne, Dragan Đilas nije bio prevaren, on je bio taj koji je uvek varao. Da li je Dragan Đilas bio glup i nije znao šta radi? Ne, on odlično zna šta radi i uvek je radio u svoju korist. Šta god da je radio ili da je bilo šta od ovoga što sam rekao tačno, ništa ga ne može osloboditi odgovornosti, jer on je kao gradonačelnik u tom trenutku bio krivično i materijalno odgovoran za izvršenje budžeta grada Beograd. Hvala.
(Beograd, 20.05.2019.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 96000.00 | RSD | 09.12.2016 - |