Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, moje izlaganje će se danas uglavnom odnositi na Zakon o građevinskim proizvodima, obzirom da dolazim iz industrije građevinskih proizvoda, i razumljivo je moje interesovanje za ovaj zakon, a smatram da je izuzetno važan za industriju Srbije i da mu treba posvetiti posebnu pažnju.

Najvažniji razlog za donošenje Predloga zakona o građevinskim proizvodima je potreba da se jednim opštim propisom uredi stavljanje na tržište građevinskih proizvoda, što do sada nije bio slučaj.

Drugi bitan razlog za donošenje ovog zakona je ispunjavanje obaveze, usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa propisima EU, koji se tiču pregovaračkog Poglavlja 1, i slobodnog kretanja robe. Uzimajući u obzir da se propisi u EU, u ovoj oblasti, već dosta dugo donose, a ovo je prvi put da se u Srbiji donosi jedan ovakav dokument.

Još 2011. godine, na području EU doneta je Regulativa 305 koja definiše tržište građevinskog materijala, kako mi kažemo, za harmonizovano područje.

Postojeći pravni okvir za građevinske proizvode, međutim, ne uvažava specifičnost građevinskih proizvoda u odnosu na sve druge proizvode. Ta specifičnost se ogleda u činjenici da građevinski proizvodi tek ugradnjom stiču svoje osnovne performanse koje se odnose na bitne karakteristike građevinskih proizvoda, a koje zavise od njihove predviđene upotrebe i u vezi su sa ispunjavanjem osnovnih zahteva za objekte.

Imajući u vidu da Predlog zakona obuhvata 1.200 proizvoda koji su razvrstani u 35 oblasti, značajno je napomenuti da ovaj zakon ima značajan uticaj na sve aktere na tržištu građevinskog materijala, važan je i za industriju građevinskog materijala, za projektante, tela za ocenu usaglašenosti, nadzor i mnoge druge.

Neusklađenost domaćeg zakonodavstva sa evropskim u ovoj oblasti je naneo dosta problema proizvođačima građevinskog materijala u Srbiji i umanjio njihovu konkurentnost na evropskom tržištu.

Kada su počeli da se donose harmonizovani standardi na području EU još 2005. i 2006. godine, proizvođači građevinskog materijala u Republici Srbiji su prepoznali potrebu da svoje procese proizvodnje usklade sa evropskim standardima i tada su investirali u nove proizvodne linije, fabričke kontrole, edukaciju osobe i sve ono što je potrebno kako bi bili konkurentni, jer industrija građevinskog materijala, kada govorimo o osnovama građevinskog materijala, 50% svoje proizvodnje izvozi na tržište EU.

To su bile velike investicije koje su proizvođačima pomogle da prežive ekonomsku krizu koja je posebno pogodila građevinarstvo, kada je 2010, 2011, 2012. godine bilo jako teško u Srbiji prodati građevinski materijal zbog nedovoljne građevinske aktivnosti, zbog nedostatka investicija, zbog smanjene kupovne moći stanovništva i smanjene individualne stambene gradnje.

Zahvaljujući ovim investicijama industrija građevinskog materijala je preživela, jer je izvozila najveći deo svoje proizvodnje. Istina, to nije uvek najbolje rešenje za proizvođača, jer je to težak materijal koji, u najvećem delu, sa svakim novim kilometrom samo poskupljuje i tako proizvođača čini manje konkurentnim na evropskom tržištu.

Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti, prethodni zakon na koji smo se mi pozivali i po kome smo radili, je umnogome bio nepovoljan za proizvođače građevinskog materijala jer je propisivao uslove ispitivanja koji su bili dosta obavezujući i imali karakter učestalosti, koje je pravilo dodatne troškove proizvođaču, pored toga što je morao, da bi izvozio na harmonizovane područje, da pribavi dodatne dozvole za tržište EU.

Međutim, radi nesmetanog funkcionisanja tržišta građevinskih proizvoda, još jedna prepreka u prethodnom periodu je bila dostupnost tehničkih propisa koji su važili za područje građevinskih proizvoda u Republici Srbiji, jer Ministarstvo građevinarstva nije imalo svoju kontakt tačku, već su svi upiti išli preko Ministarstva privrede i gubilo se jedno značajno vreme. Kad vi podnesete zahtev Ministarstvu privrede za određeni tehnički propis, a nije bilo drugog puta jer je poslednji propis donelo Ministarstvo privrede, ono ga, naravno, upućuje resornom ministarstvu i dok dobijete odgovor na traženo pitanje prođe jedno značajno vreme koje je za proizvođača, ako znamo da je proizvodnja jedan stalni proces i neprekidan, koji zahteva brze odgovore, istina, predstavljalo jedan veliki problem.

Ovim zakonom se predviđa drugačije funkcionisanje ove kontakt tačke i to vidimo kao jednu veliku prednost, ali o tome ću kasnije.

Značajni ciljevi koji su predviđeni ovim zakonom su najvažniji – utvrđivanje osnova za propisivanje tehničkih zahteva za građevinske proizvode, zatim utvrđivanje zahteva koje treba da ispunjavaju imenovana tela za ocenjivanje usaglašenosti, uspostavljanje elektronske kontakt tačke pri Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja, infrastrukture, propisivanje nadzora nad primenom ovog zakona i propisa i usvajanje u domaći pravni sistem novih instituta, kao i nove terminologije, koja je došla kod nas sa novim standardima, nije bilo moguće učiniti je drugačijom. Deluje malo rogobatno i nerazumljivo, iako su učestvovali čitavi timovi stručnjaka na usaglašavanju terminologije, ali, prosto, ovo je bilo jedino rešenje na koje se u narednom periodu moramo navići.

Predlog zakona o građevinskim proizvodima u domaći pravni sistem uvodi postupak ocenjivanja i verifikacije stalnosti performansi građevinskih proizvoda koji je različit od postupka ocenjivanja usaglašenosti koji se vrši za sve ostale proizvode.

Predlogom zakona se predviđa uvođenje fabričke kontrole, gde proizvođač odgovara za kvalitet svog proizvoda. Proizvođači su, kao što sam već rekla, svoje proizvodne postupke u najvećoj meri prilagodili zahtevima evropskih standarda i uspostavili fabričke kontrole u svojim fabrikama. Tamo gde to nije urađeno, postoji prelazni period koji je dat ovim zakonom i biće urađeno u narednom periodu, verovatno. Međutim, data je mogućnost zakonom da ukoliko proizvođač smatra da mu je to veliki trošak i velika investicija, da može podugovoriti opremu kod tela za ocenu usaglašenosti, koja će izdavati adekvatnu dozvolu. U sve fabrike koje danas posluju na području Republike Srbije i koje izvoze na područje EU uveden je tzv. sistem 4, koji podrazumeva fabričku kontrolu kao jedino merodavno telo koje daje ocenu o ispravnosti proizvoda i sa takvom tehničkom ispravom proizvođač izlazi na tržište.

Dakle, isključena je obaveza proizvođača da angažuje nezavisnu stranu koja bi radila na osnovu uzorka proveru i davala određenu ispravu kojom se garantuje kvalitet proizvoda. Na ovakav način pruža se mogućnost da proizvođač u toku proizvodnje proceni i da uvidi određene nedostatke koji mogu nastati u proizvodnji i da ih u samom procesu proizvodnje otklanja. Na takav način smanjuje se procenat škarta i sve ono što je već u procesu proizvodnje stalna obaveza i stalni problem.

Jedna od promena za tela za ocenjivanje usaglašenosti je prelazak na nove frekvencije ispitivanja, za pojedine proizvode su te učestalosti manje, za neke veće, međutim, iz razloga racionalizacije proizvođačima će biti isplativije da nabave opremu i da u okviru svojih fabrika uspostave sistem fabričke kontrole koji će njima obezbediti niz prednosti, ali naravno i dodatne troškove.

Zahtevi novog zakona koji će biti usklađeni sa propisom EU uspostavlja princip da budu zadovoljeni minimalni zahtevi za građevinske proizvode koji važe za sve evropske zemlje. Sam građevinski proizvod je proizvodni postupak, pa ga tako u velikoj većini slučajeva ne bi trebalo menjati. Proizvođačima u Republici Srbiji zbog toga neće biti potrebno mnogo vremena za prilagođavanje, osim tamo gde se uopšte nije ni krenulo u proizvodnju po evropskim standardima.

Tela za tehničko ocenjivanje nisu do sada postojala u domaćem sistemu ocenjivanja usaglašenosti. Institucije čiji su zaposleni angažovani u komisijama za usvajanje standarda Instituta za standardizaciju, fakulteti, instituti i tela za ocenjivanje usaglašenosti, ukoliko za to budu imala kapacitete, prepoznaće interes da preko novog vida usluge tehničkog ocenjivanja svih onih građevinskih proizvoda koji se ne koriste za specijalne namene ili predstavljaju nove inovativne proizvode, osmisle postupke i procedure za dokazivanje njihove podobnosti za predviđenu namenu. Inovativnost u oblasti građevinskih proizvoda je zastupljena kao i u drugim oblastima zahvaljujući novim tehnologijama, kao i materijalima koji se koriste u proizvodnji građevinskih proizvoda, a ocenjivanje i vrednovanje ovakvih proizvoda vrlo često nije obuhvaćeno već postojećim tehničkim specifikacijama ili tehničkim propisima, naročito na domaćem tržištu.

Predmetno pravna materija prvobitno je bila pripremljena u formi uredbe i kao takva je prošla javne rasprave, koje je organizovala Privredna komora Srbije i na tim javnim raspravama učestvuje veliki broj svih zainteresovanih strana, ne samo proizvođača građevinskog materijala već i licenciranih inženjera i projektanata i zaključeno je, dodatnim ispitivanjem, da kao takva ne može biti preneta u našim pravni sistem već da se mora uraditi zakon koji je urađen 2017. godine u avgustu mesecu su sprovedene javne rasprave u četiri grada Srbije na kojima su ponovo učestvovali predstavnici privrede. Ono što je proizašlo kao rezultat ovih javnih rasprava jeste zajednička ocena da je potreban prelazni period za ovaj zakon od minimum dve godine.

Prelazni periodu u najvećoj meri je potreban za nabavku potrebne opreme tamo gde to nije urađeno za proizvodnju po evropskim standardima, zatim za nabavku opreme za fabričke kontrole, za edukaciju osobe, jer se u međuvremenu dosta toga promenilo u industriji građevinskog materijala i kako bi naši proizvođači bili i dalje konkurentni, oni moraju dodatno investirati. Naravno, vreme za planiranje investicija i za izmene proizvodnih postupaka je važno i trebalo bi da bude dovoljno.

Ministarstvo je usvojilo ovakav predlog i kako će u narednom periodu izaći u susret privredi doneta je odluka da, predviđeno je zakonom da se podzakonska akta izrađuju u narednih 12 meseci, ali su tako pravilnik, nešto što je za nas najvažnije, to je pravilnik koji će definisati stavljanje standarda sa obaveznom primenom na listu jedan. Biće formiran tako što će se na toj listi naći najpre standardi koji obuhvataju proizvode, gde Srbija nema proizvodnju. Na takav način neće biti niko direktno pogođen, potom će se na listi standarda naći oni standardi koji obuhvataju proizvode gde već imamo uspostavljenu proizvodnju po evropskim standardima i na kraju će se staviti standardi koji obuhvataju proizvode gde nemamo do sada proizvodnju po evropskim standardima, smatrajući da će na takav način privreda imati dovoljno vremena da se pripremi za nove propise.

Ono što je isto značajno za proizvođače jeste formiranje elektronskih kontakt tačke koje će biti pri Ministarstvu građevinarstva. Predviđeno je zakonom da elektronska kontakt tačka bude formirana u formi instituta i da zahtevi o tehničkim propisima, koji se nalaze u Republici Srbiji, mogu na takav način biti dostupni svim zainteresovanim stranama bez posrednika. Međutim, u obrazloženju zakona stoji, da se može desiti, naravno kao problem, da Ministarstvo ne raspolaže dovoljnim kadrovskim kapacitetima za obavljanje ovakvog servisa.

Stoga, jedna sugestija, da, to je privredi jako važno da u narednom periodu ova usluga, tj. ovaj servis funkcioniše efikasnije nego što je to iz opravdanih razloga u prethodnom periodu bilo dosta otežano i zahtevalo dosta vremena.

Takođe, zakon definiše stavljanje na tržište građevinskih proizvoda i po uslovima koji su isti za sve zemlje po osnovnim karakteristikama. Ukoliko želimo da zaštitimo interese proizvođača i da im obezbedimo proizvode i kvalitet proizvoda koji zahteva uslove našeg tržišta, potrebno je u narednom periodu poseban akcenat staviti na izradu pravilnika o primeni, koji bi jasno definisao dodatne uslove koji se tiču klimatskih uslova, seizmičkih i drugih koji su karakteristični za područje Srbije, a koji će opet garantovati kvalitet materijala koji je propisan u skladu sa njihovim tehničkim zahtevima objekta.

To je pravilnik koji se tiče Zakona o planiranju i izgradnji, ali obzirom da se ovaj zakon donosi u ovom setu zakona, i da su ova dva zakona nekako međusobno povezani. Smatramo s aspekta i proizvođača i uopšte čitavog građevinarstva da je taj dokument izuzetno važan za naredni period.

Ono što bih želela još da napomenem u okviru Zakona o planiranju i izgradnji jeste status Inženjerske komore Srbije. Kao neko ko se bavi strukovnim udruženjima i organizacije rada strukovnih udruženja i nekoga ko je u međuvremenu i sarađivao i sa Inženjerskom komorom, iz mojih saznanja i iskustva Ministarstvo se trudilo da prevaziđe nastali problem u funkcionisanju Inženjerske komore u prethodnom periodu. Verujem da je ovo rešenje koje je danas predloženo bilo jedino moguće pošto su se iscrpeli svi raspoloživi alati ili mehanizmi da se u Inženjersko komori postigne nesmetano funkcionisanje. Isto se tako nadam da će se naći način u narednom periodu da se vrati autonomija struci, da će struka to opravdati. To je neko moje viđenje i moje mišljenje kao nekoga ko radi u strukovnim udruženjima.

Na kraju da naglasim da će poslanička grupa SDPS podržati set zakona iz oblasti Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture koji se nalaze na današnjem dnevnom redu.