SLAVICA ŽIVKOVIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

Rođena je 1970. godine. Po obrazovanju je master ekonomista. Mandat joj je dodeljen 19. jula 2018. godine.
Poslednji put ažurirano: 23.05.2019, 12:45

Osnovne informacije

Statistika

  • 22
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.10.2019.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, poštovane kolege narodni poslanici, ja ću govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, posebno o čl. 7. i 8. ovog Predloga zakona, koji se tiču standarda i kriterijuma za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda.

Pozivanje na standarde se sve više posmatra kao sastavni deo dobre regulatorne prakse i dobrog državnog upravljanja. Zajedničke karakteristike dobrog kreiranja javne politike i dobre prakse u standardizaciji obuhvataju otvorenost, transparentnost, efektivnost, globalnu primenjivost, konsenzus i stručna mišljenja, pri čemu je ključni kriterijum za obe strane taj što politika, tj. standardi, odgovaraju na verifikovane potrebe.

Zahtevi harmonizovanih standarda koji su podrška primeni ovog zakona tiču se prvenstveno bezbednosti i metoda ispitivanja proizvoda koji su u našoj svakodnevnoj upotrebi.

Usklađenost proizvoda sa opštim zahtevima za bezbednost takođe se ocenjuje i prema srpskim standardima, nezavisno od osnove za njihovo donošenje i standardima drugih država, koji se donose u okruženju, koje ima više zainteresovanih strana, čime se obezbeđuje zastupljenost širokog spektra tehničkog gledišta, uključujući i ona koja se odnose na društvene i ekonomske interese.

Na takav način, razvijen standard nudi isti nivo zaštite potrošača, bilo da se primenjuju u razvijenoj ekonomiji ili ekonomiji u razvoju.

Pored toga, okvir dobrovoljne standardizacije omogućava učesnicima na tržištu da vode računa o standardu, što je za zakonodavca olakšica, jer na takav način održavani standardi za učesnike na tržištu predstavljaju prihvatljiva tehnološka rešenja.

Proizvođači mogu koristiti harmonizovane standarde koji se nalaze na listi koju obavljuje ministar nadležan za poslove standardizacije, kako bi dokazali da su njihovi proizvodi u skladu sa suštinskim zahtevima zakona. Ova lista formira se na osnovu liste harmonizovanih standarda koje objavljuje Evropska komisija.

Proizvođači koji koriste harmonizovane standarde imaju obavezu da proveravaju listu, jer u zavisnosti od vremena kada se nađe određen harmonizovan standard ili se ažurira na listi, proizvođač mora da ponovo ispita svoj proizvod, da ga uskladi sa novim zahtevima, da ažurira svoju dokumentaciju i da na takav način ispravno postupa, u skladu sa zakonom koji definiše stavljanje na tržište proizvoda koji je proizveden po harmonizovanom standardu.

Od 1. decembra 2018. godine reference harmonizovanih standarda objavljuju se i povlače iz "Službenog lista" EU na osnovu odluke komisije. Ona je pravno obavezujući akt EU koji se direktno primenjuje u svim državama članicama EU i njihov cilj je da se osigura ujednačeno sprovođenje evropskog zakonodavstva.

Cilj ovih mera je integracija tržišta država članica i osiguravanje slobodnog kretanja robe na približno isti način koji se odvija u okviru teritorije jedne države. Uklanjanje prepreka postiže se ujednačavanjem nacionalnih propisa i tehničkih zahteva za proizvode, posebno na onim područjima gde je utvrđeno da postoji veći rizik za potrošača. Time se ujedno osigurava jednak nivo zaštite javnog zdravlja potrošača i životne sredine na celokupnom unutrašnjem evropskom tržištu.

Na proizvode koji nisu obuhvaćeni evropskim zakonodavstvom primenjuje se načelo uzajamnog priznavanja, odnosno proizvodi koji su zakonito proizvedeni i stavljeni na tržište u jednoj državi članici mogu se slobodno plasirati na celom području unije. U suštini, poglavlja o slobodnom kretanju roba čine tehnički propisi koji regulišu infrastrukturu kvaliteta.

Ovi propisi se odnose na sve proizvode, odnosno na ono što se zove harmonizovano područje, a koje se zasniva na direktivama novog ili globalnog pristupa, u kojima se navode opšti, odnosno bitni zahtevi za proizvode i njihovo označavanje pre stavljanje na tržište.

Zbog toga EU očekuje od država kandidata da usklade zakonodavstvo u ovom poglavlju, najkasnije do dana pristupanja. Evropsko zakonodavstvo u ovoj oblasti se prenosi u potpunosti u domaće kroz transponovanje brojnih direktiva starog i novog pristupa.

Što se tiče neharmonizovanih proizvoda, nacionalni propisi koji regulišu njihovo stavljanje na tržište različiti su u različitim zemljama. Obično propisuju strožije uslove za stavljanje na tržište. Međutim, harmonizovano područje to ne podržava i Evropska komisija u tim slučajevima stavlja određene primedbe, koji zahtevaju da i nacionalni propisi budu usklađeni sa harmonizovanim standardima.

Završetkom pregovora u oblasti slobodnog protoka roba biće obezbeđena potpuna usklađenost domaćih proizvoda sa evropskim zakonodavstvom koje se odnosi na proizvode.

Postizanjem potpune usklađenosti domaćih propisima sa propisima EU obezbediće se poštovanje principa slobodnog kretanja robe. Ovaj princip znači da trgovina proizvodima iz jednog dela EU u bilo kojem drugom mora da se sprovodi bez ograničenja. Shodno tome i srpski proizvodi će se kretati na evropskom tržištu bez prepreka.

Sertifikate izdate u Srbiji priznavaće sve države članice, čime će se srpski proizvodi imati slobodan pristup evropskom tržištu, a srpski proizvođači će izbeći sprovođenje ponovnih ispitivanja prilikom plasiranja proizvoda na evropsko tržište, što će uticati i na smanjenje troškova.

Zašto smatram da je harmonizovano područje izuzetno važno i da su harmonizovani standardi za Srbiju jako bitni? Upravo zbog ovog problema, kada govorimo o duplom ispitivanju i trošku koji ima srpska privreda kada određeni proizvod stavlja na evropsko tržište.

Nacionalni propisi i ispitivanja u nacionalnim laboratorijama nisu dovoljni da biste proizvod stavljali na evropsko tržište i stoga je potrebno uraditi dodatna, tj. dupla ispitivanja za stavljanje proizvoda na evropsko tržište.

Stoga smatramo da i ovaj zakon i svi koji se donose u pravcu harmonizacije i domaćih propisa u skladu sa propisima jedinstvenog imaju veliki značaj za srpsku privredu, prvenstveno kada govorimo o troškovima koji su izuzetno značajni za fabrike koje su izvozno orjentisane. Smatram da je to veoma bitno naglasiti i imati u vidu. Mi ovde obično govorimo o propisima EU, govorimo o jedinstvenom tržištu. Ono je evropsko tržište i govorimo o uslovima koji tu postoje.

Sve ovo što govorimo danas vezano za ovaj zakon jesu izuzetno važni parametri koji će našu privredu učiniti konkurentniju u Evropi, našim proizvođačima pružiti mogućnost da lakše izvezu svoj proizvod i da na lakši način usaglase svoje zakonodavstvo i svoje proizvode. Stoga će poslanici SDP u danu za glasanje podržati i ovaj zakon i ostale zakone koji se nalaze na dnevnom redu ovog zasedanja.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 04.10.2019.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva finansija, uvaženi narodni poslanici, pred nama se danas nalaze zakoni koji za cilj imaju razvoj tržišta kapitala, jačanje finansijskog tržišta u Republici Srbiji i jačanje ekonomije Republike Srbije.

Poslanici SDPS i ja smatramo da će predložena rešenja značajno uticati na stvaranje povoljnijeg privrednog ambijenta u Republici Srbiji i predložena rešenja svakako zaslužuju veliku pažnju i nas danas ovde i čitave javnosti i već smo čuli da će biti doneta određena podzakonska akta koja će bliže definisati ova zakonska rešenja.

Smatram da je izuzetno važno jačanje investicionih fondova u Republici Srbiji. Ja ću danas u svom izlaganju posebno govoriti o tome, jer mislim da im nije posvećena dovoljna pažnja, ni u prethodnom periodu, da postoje određene predrasude kada govorimo o investicionim fondovima, da je poljuljano poverenje u investicione fondove, ali govoriću o razlozima koji su do toga doveli, o investicionim fondovima u zemljama okruženja, kao i o trendu rasta ulaganja u zemljama Evrope, o značajnim perspektivama, kao i izuzetno povoljnim rešenjima koja predviđaju ova zakonska rešenja i za koja verujem da će značajno unaprediti položaj investicionih fondova u Republici Srbiji.

U suštini, investicioni fondovi su alternativa između štednje u banci i investiranja tj. aktivna štednja ili pasivno investiranje. U nameri da se obezbedi veći stepen zaštite od rizika i povrati poverenje investitora, izvršeno je dodatno preciziranje u uslova osnivanja poslovanja i izveštavanja društava za upravljanje, preciziranje imovine u kojoj je dozvoljeno ulagati, uključujući i ograničenja i izuzetke od ograničenja, detaljnije su uređeni politika upravljanja rizicima investicionog fonda, politika nagrađivanja usluge i odgovornost depozitara i nadzora ovlašćenja.

Međutim, prvi investicioni fondovi organizovani su pred sam početak globalne finansijske krize čiji su se efekti osetili već tokom 2008. godine, kada je nakon značajnog rasta cena akcija na Beogradskoj berzi, tokom druge polovine 2006. i prve polovine 2007. godine, krenuo nagli trend pada cena akcija.

Sredinom februara 2009. godine, kao rezultat globalne finansijske krize, cene akcija na Beogradskoj berzi bile su niže za skoro 90% od istorijskog maksimuma, sa sredine 2007. godine. Ovakav drastičan pad ozbiljno je uticao na učesnike na tržištu i poljuljao poverenje u potencijal investicionih fondova, kao oblika ulaganja. Kao rezultat toga, imovina pod upravom društava za upravljanje investicionim fondovima skoro konstantno se smanjivala, usred povlačenja uloga članova, što je celokupan sektor investicionih fondova učinilo zanemarljivo značajnim učesnikom na tržištu kapitala.

Investicioni fondovi su vrlo zastupljeni u razvijenim privredama sveta, gde predstavljaju sastavni deo finansijskog tržišta i neke od opštih karakteristika fondova su viša stopa prinosa od prinosa na štednju u banci, jaka kontrola poslovanja fondova od strane državnih institucija, bez garancija ulagačima, javnost portfolija i poslovanja. Prosečna stopa prinosa investicionih fondova u razvijenim zemljama je od 8% do 15% godišnje. Uočili su se veći prinosi na početku rada investicionog fonda koji se kasnije blago smanjuju.

U Srbiji treba očekivati ekspanziju svih vrsta investicionih fondova. Obzirom da je iza Hrvatske, srpska privreda najjača u regionu i evropskim zemljama van EU, najverovatnije da će veliki deo ulaganja investicionih fondova iz tog regiona biti usmeren baš u srpsku privredu. Takođe, očekuje se relativno veći prinos investicionih fondova zemalja koje su kasnije dobile zakone o investicionim fondovima, u narednih nekoliko godina. Treba pretpostaviti da će po modelu hrvatskog tržišta veliki deo štednje stanovništva biti preusmeren iz banaka u investicione fondove i kod nas.

Investicioni fondovi nose nešto veći rizik od štednje u banci, ali po pravilu veći prinos na uložena sredstva. U našoj zemlji država ne garantuje građanima povraćaj sredstava u slučaju bankrotstva investicionog fonda, dok u slučaju štednje garantuje povraćaj u visini od 50.000 evra pojedinačnom u ulogu u banci.

Kada je u pitanju prinos posmatrano u stabilnim čvrstim valutama, a dosadašnja iskustva govore da se prosečni prinosi fondova kreću od 8% do 15%. Kamatne stope na sredstva u stabilnim, čvrstim valutama u našoj zemlji se kreću od 3,5% do 7,5%. Kamatne stope na sredstva u dinarima se kreću od 8,5% do 19%. Iz ovog sledi da bi trebalo očekivati godišnji prinos fondova od najmanje nekoliko procenata iznad 20% ukoliko ga pratimo u dinarskim indeksima. Posmatrajući dosadašnji prinos domaćih fondova, ovakvo očekivanje je veoma blizu ostvarenju.

Pri kupovini investicionih jedinica, ulagač plaća troškove i naknade društava za upravljanje investicionim fondom, a pri ulaganju sredstava u banku najčešće nema nikakvih naknada. Prednost ovakvog ulaganja je što uložena sredstva sa prinosom se uvek mogu pretvoriti u likvidna sredstva, prodajom investicionih jedinica. Važno je napomenuti da se uglavnom naplaćuje provizija na otkup investicionih jedinica, sem u slučajevima kada se one prodaju nakon nekoliko godina od kupovine.

Kada je reč o štednji u bankama, samo štednja po viđenju dozvoljava mogućnost podizanja likvidnih sredstava u bilo kom trenutku bez ikakvih limita. Sve ostale oročene vrste štednje zahtevaju manje ili više proceduru, ukoliko su ulagaču potrebna sredstva pre roka dospeća oročenja. U slučajevima vraćanja likvidnih sredstava nakon roka oročenja nema bilo kakvih ograničenja.

Jedinstveno, najbolje rešenje između ove dve opcije ne postoje. U drugom roku ono zavisi od perferencije ulagača, spremnosti na rizik, kao stepena likvidnosti uloženih sredstava koji je ulagaču u konkretnoj situaciji potreban.

Kada je u pitanju kratak rok, investicioni fondovi nisu dobro rešenje zbog kratkoročnih fluktuacija cena investicioni jedinica. U tom slučaju se štednja u banci čini kao bolja opcija i kod nas postoji to jedno jasno opredeljenje.

Za sve one koji razmišljaju da individualno ulažu na tržištu kapitala, za šta je neophodno da kontinuirao prate kretanje tržišta i budu odlični poznavaoci pravilnog ulaganja, putem investicionog fonda se oslobađate navedenih obaveza, jer u investicionom fondu sredstvima, tj. portfolijom upravljaju licencirani menadžeri koji imaju jedan jasan princip upravljanja aktivom, a to je diverzifikacija rizika.

Pod diverzifikacijom se podrazumeva i kombinacija dve ili više hartija od vrednosti čiji se prinosi kreću u različitim smerovima, tako da prinos jednog finansijskog instrumenta ne izražava više samo njegov rizik, već je uslovljen rizikom celog portfolija. Dakle, diverzifikacijom se ne može eliminisati ukupan rizik.

Sistemski, rizik podjednako utiče na sve vrste aktive i vezan je za funcionisanje tržšta kapitala. On obuhvata ukupne tržištne rizike, odnosno rizike koji su od uticaja na sve hartije od vrednosti, inflatorni rizik, kamatni rizik, rizik deviznog kursa i sl. Ova vrsta se ne može eliminisati putem diverzifikacije. Deo rizika koji predstavlja razliku između ukupnog i sistemskog rizika u ekonomiji nazivamo nesistemski ili specifičan rizik.

To je rizik koji je vezan za pojedinačne hartije od vrednosti, odnosno pojedinačne kompanije koje ih emituju. Na ovu vrstu rizika se može uticati diverzifikacijom. On se može odnositi na poslovni rizik, rizik nelikvidnosti, rizik neplaćanja, štrajkove, promene u menadžmentu i sl.

Tako da ni portfolio sa najvećim brojem hartija od vrednosti, u svom sastavu ne smanjuje rizik ispod nivoa tržišnog rizika. Tako da se diverzifikacijom ne može eliminisati samo deo rizika, ali sistemski rizik tj. rizik tržišta u celini uvek ostaje.

Uvećanje broja hartija od vrednosti, diverzifikacija portfolija utiče na smanjenje njegovog ukupnog rizika, ali je vrlo važno da ukupan broj hartija od vrednosti ne može ići u nedogled. Kada dostigne određen broj, on počinje da pravi suprotne efetke, jer stvara opravdan problem svakom portfoliju menadžeru i dodatne troškove prilikom analize rizika određene hartije od vrednosti. Optimalan broj je negde od 15 do 20 i svako dodatno diverzifikovanje bi bilo prekomerno i moglo bi uticati, kao što sam već rekla, na dodatne troškove i stvarati probleme svakom portfoliju menadžeru, tj. menadžmentu, u zavisnosti od veličine investicionog fonda.

Prednosti ulaganja u investicioni fond predstavljaju i mogućnost da u gotovo svakom trenutku možete prodati svoje investicione jedinice i dobiti likvidna sredstva. Prinosi koje možete ostvariti ulaganjem u investicioni fond je najčešće veći od prinosa koji bi se ostvario štednjom u banci. U svakom trenutku vrednost uloga i ostvareni prinos može se proveriti, ali ostvarena dobit se automatski ponovo investira.

To jesu prednosti investicionog fonda, ali sama činjenica da nemate nikakvu garanciju za uložena sredstva i da država ne garantuje povraćaj uloženog novca, naravno, ljude ne opredeljuje u ovom pravcu. Još uvek ne postoji dovoljno poverenja, kada govorimo o ovakvoj vrsti ulaganja.

Razvoj industrije investicionih fondova, naročito za male investitore predstavlja alternativu štednje bankama i omogućava da domaće finansijsko tržište izađe iz zone višegodišnje bankocentričnosti, jer se mahom ulagalo u bankarske uloge. Pad tržišne aktivnosti i poverenje investitora u domaće tržište kapitala uslovili

su negativnu tendenciju u kretanju rezultata poslovanja društava za upravljanje otvorenim investicionim fondovima u smislu pada vrednosti otvorenih prihoda i smanjenja ukupne bilansne aktive.

Imajući u vidu neophodnost visoke likvidnosti imovine fonda u smislu sposobnosti realizacije zahteva članova za otkupom investicionih jedinica i ovim zakonom je eksplicitno predviđeno da imovina fonda ne sme biti upotrebljena za davanje ili garantovanje zajmova u korist trećih lica.

Kada govorimo o alternativnim investicionim fondovima razlika u odnosu na otvorene investicione fondove je da se ne zahteva dozvola za rad u smislu zakona kojim se uređuje organizovanje i rad otvorenih investicionih fondova sa javnom ponudom.

Zakon uređuje različite vrste fondova i propisuje vrste imovine u koju alternativni investicioni fondovi mogu da ulažu prikupljena sredstva. Udelima u alternativnom fondu će se smatrati investicione jedinice, akcije i udeli u zavisnosti da li je organizovan fond koji nema svojstvo pranog lica ili je fond osnovan u formi akcionarskog društva ili društva sa ograničenom odgovornošću.

Novina je što će biti moguće osnovati alternativni investicioni fond koji ima svojstvo pravnog lica sa internim upravljanjem koji neće morati da ima društvo za upravljanje. Međutim, i na upravljanje tih fondova primenjivaće se odredbe ovog zakona koje uređuju društva za upravljanje alternativnim investicionim fondovima.

Dodatno, kao još jedan od razloga za donošenje ovog zakona, leži u potrebi za razvojem mikro, malih i srednjih privrednih subjekata koji predstavljaju glavne aktere na tržištu Republike Srbije.

Jedan od glavnih razloga sa kojima se mikro, mala i srednji privredni subjekti sreću jeste nemogućnost dobijanja pristupačnih finansijskih sredstava za dalji razvoj njihovog poslovanja. Mikro, mali i srednji privredni subjekti često ne mogu da ispune stroge uslove za dobijanje bankarskih kredita, a učešće mikro, malih i srednjih privrednih subjekata u ukupnom BDP iznosi oko 32% što je u poređenju sa državama u okruženju veoma mali udeo.

Jedan od efikasnih načina finansiranja mikro, malih i srednjih privrednih subjekata svakako jeste putem fondova, preduzetničkog kapitala i putem fondova privatnog kapitala. Ove vrste fondova nisu zastupljene u Srbiji u meri u kojoj bi zadovoljile potrebe tržišta.

Usvajanjem ovog zakona bi se stvorila povoljna atmosfera za razvijanje ovakvih fondova, a samim tim i razvoj mikro, malih i srednjih privatnih subjekata, kao i tržišta Republike Srbije.

Polazeći od navedenog, donošenjem ovog zakona obezbediće se ujednačenost domaćih propisa sa propisima EU i veći stepen poverenja potencijalnih domaćih i stranih investitora, a samim tim će se domaće tržište učiniti atraktivnijim i stimulisati veći broj lica da ulažu svoja finansijska sredstva u alternativne fondove osnovane ili organizovane u Republici Srbiji.

Smatram da je jako bitno da se razvije tržište investicionih fondova u Srbiji, jer investicije su vrlo bitne, a ako posmatramo razvoj investicionih fondova u zemljama u okruženju vrlo je bitno da u zemljama istočne Evrope u 2017. godini su dosegle oko 3,5 milijarde evra, što predstavlja povećanje od 113% u odnosu na prethodnu godinu i rekordno visok nivo za navedeni region. Ovakav rast u značajnoj meri prevazilazi prethodni rekordni rast iz 2008. godine od 40%.

Imajući u vidu trend ulaganja fondova privatnog kapitala u kompanije u zemljama centralno-istočne Evrope, kao i profit koji je ostvaren od ulaganja fondova preduzetničkog kapitala, jasno je da Srbija i dalje značajno zaostaje za regionom. Jedan od razloga za ovako zaostajanje svakako jeste i činjenica da nacionalno zakonodavstvo ne reguliše alternativno investiciono fondove kao posebnu kategoriju, već je jednim zakonom obuhvata celokupnu materiju investicionih fondova. To se smatralo kao jedan veliki problem.

Predloženim zakonskim rešenjem jasno se odvajaju otvoreni investicioni fondovi od alternativnih. Jasno se propisuju njegovi načini osnivanja i način funkcionisanja u narednom periodu što smatramo da će otkloniti probleme koji su postojali u prethodnom periodu i dodatno unaprediti razvoj i otvorenih i alternativnih investicionih fondova u Republici Srbiji.

Polazeći od navedenog, donošenjem ovo zakona obezbediće se ujednačenost domaćih propisa sa propisima EU i veći stepen poverenja potencijalnih domaćih i stranih investitora. Samim tim će se domaće tržište učiniti atraktivnijim i stimulisati veći broj lica da ulažu svoja finansijska sredstva u alternativne fondove, osnovane ili organizovane u Republici Srbiji.

Stoga će poslanici Socijaldemokratske partije Srbije u danu za glasanje podržati predloge i zakonska rešenja koja se danas nalaze na dnevnom redu. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.10.2019.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predsednici Ministarstva finansija, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalaze izuzetno važni zakoni: Predlog zakona o kontroli državne pomoći, Predlog zakona o računovodstvu i Predlog zakona o reviziji.

Ovo je još jedan od seta zakona u cilju pripreme srpske administracije na putu pregovora za članstvo u EU.

Sistem državne pomoći je institucionalno uređen Zakonom o kontroli državne pomoći iz 2009. godine, kojim se uređuju opšti uslovi i postupak kontrole državne pomoći u cilju zaštite slobodne konkurencije na tržištu, primenom načela tržišne ekonomije i podsticanja privrednog razvoja, obezbeđenja transparentnosti u dodeli državne pomoći, kao i izvršavanja preuzetih obaveza po zaključenim međunarodnim ugovorima koji sadrže odredbe o državnoj pomoći.

Međutim, skoro desetogodišnja primena ovog zakona pokazala je niz nedostataka i ukazala je na potrebu stvaranja jednog osavremenjenog propisa koji će biti usklađen sa važećim izmenama našeg zakonodavstva, a isto tako i zakonodavstva EU.

Vlada Republike Srbije je 2018. godine formirala Radnu grupu koja je trebala da donese odluku o predlogu izrade novog propisa i konstatovano je da postoji veliki broj članova koje je potrebno izmeniti i stoga se pristupilo izradi novog Zakona o kontroli državne pomoći.

Jedan od osnovnih razloga za promenu predstavlja i usklađivanje sa definicijom državne pomoći iz Ugovora o funkcionisanju EU, uvođenjem tzv. četvrtog uslova, odnosno obaveznog uticaja na trgovinu sa EU.

Trenutno zakonsko rešenje sagledava državnu pomoć kao javni rashod ili umanjenje javnog prihoda kojim se na selektivan način omogućava povoljniji položaj na tržištu, a što za posledicu ima narušavanje ili opasnost od narušavanja konkurencije na tržištu. Uvođenjem četvrtog uslova određene podsticaje komisija neće više sagledavati kao državnu pomoć jer ne mogu uticati na trgovinu sa EU. Primera radi, podsticaji za razvoj isključivo u lokalne samouprave, kada govorimo o infrastrukturnim projektima koji se tiču izgradnje vodovoda ili kanalizacije na određenoj opštini ili gradu, ne mogu se smatrati više kao državna pomoć, jer direktno nemaju uticaj na EU.

U evropskoj praksi često se kao prvi kriterijum ispituje upravo da li određena pomoć može uticati na trgovinu između država članica, što je u našem slučaju protkano SSP kao uticaj na trgovinu sa EU.

Po novoj definiciji, davalac državne pomoći je uvek Republika Srbija, odnosno autonomne pokrajine ili jedinca lokalne samouprave preko nadležnih organa. Korisnik državne pomoći je svako pravno ili fizičko lice koje u obavljanju delatnosti proizvodnje ili prometa robe, pružanje usluga na tržištu, koristi državnu pomoć u bilo kom obliku. Stoga, da bi se neka mera smatrala državnom pomoći, ona mora biti selektivna, odnosno za efekat ima dovođenje pojedinih privrednih subjekata u povoljniji položaj u odnosu na konkurente.

Komisija za kontrolu državne pomoći će biti nezavisno telo i novim zakonskim rešenjem se jasno popisuju pravila po kojima će u narednom periodu Komisija raditi.

Ja ću u raspravi o pojedinostima malo više govoriti o problemima koje je Komisija imala u prethodnom periodu, a upravo iz razloga što prethodnim zakonskim rešenjem nije bilo jasno predviđeno šta je to što komisija treba da radi, na koji način, jasno precizirana ovlašćenja o praćenju dodeljene državne pomoći, izveštavanju i, naravno, izricanju određenih kaznenih odredbi.

Postupak pred Komisijom u narednom periodu je poseban upravni postupak koji se sprovodi tako da je predlogom uvedeno dostavljanje propisa na obavezujuće mišljenje, što do sada nije bio slučaj, dok će pojedinačni akti biti ocenjeni u postupku, na osnovu čega će Komisija doneti rešenja.

U situacijama kada postoji sumnja da se dodeljena državna pomoć koristi suprotno rešenju ili mišljenju Komisije, odnosno ako se može pretpostaviti da je neusklađena, Komisija će izuzetno usklađenost ocenjivati u okviru naknade kontrole, što je u skladu sa preporukama Evropske komisije. Da se broj naknadnih kontrola smanji, a uvede nedvosmislena obaveza prijave državne pomoći, prava stranaka, ali i zainteresovanih lica su dodatno ojačana, pri čemu je uvedena obavezna saradnja sa Komisijom. Do sada ta saradnja je malo teže funkcionisala.

U izuzetnim okolnostima kada na drugačiji način nije moguće doći do odgovarajućih podataka, Komisija može najaviti korisniku državne pomoći da će se u njegovim prostorijama izvršiti uvid u konkretne podatke koje je on dužan da učini dostupnim.

Povraćaj dodeljene državne pomoći i dalje predstavlja osnovnu meru uspostavljanja tržišne konkurencije, putem kojem se otklanjaju tržišne anomalije nastale dodelom nedozvoljene pomoći. Ukoliko se pokaže da je određena pomoć neusklađena ili korišćena protivno rešenju, Komisija u svakom trenutku, a najkasnije deset godina od dodele može naložiti povraćaj takve pomoći.

Za razliku od postojeće situacije, gde postoji otežan pristup podacima za izradu godišnjih izveštaja ili obrade kumulacije, sa ciljem lakšeg obračunavanja preostalog iznosa državne pomoći koju određeni korisnik može dobiti, davaoci su dužni da vode evidenciju o osnovu po kome se dodeljuje, vrstu i instrumente pomoći tako što će pomenute podatke unositi u centralni registar pomoći, koji predstavlja elektronsku bazu podataka, o čijem održavanju će se starati Komisija.

Takođe, uspostavljena je i obaveza davaoca da Komisiji dostavi plan usvajanja šema državne pomoći za narednu budžetsku godinu, što smatram da je izuzetno važno, jer vremenski okvir za usvajanje, čime se omogućava blagovremena upoznatost sa donošenjem svih osnova za dodelu državne pomoći korisnicima koji nisu unapred određeni, a i jasno planiranje davaoca kada je u pitanju trošenje javnih sredstava.

Veoma je važno što će Komisija imati mogućnost sprovođenja sektorskih analiza, što do sada nije mogla, a predstavlja važan instrument monitoringa. Sektorska analiza dodeljene pomoći bi trebala da pruži uvid kakvi su uticaji konkretne državne pomoći na razvoj određenih industrijskih grana i stvaranje specifičnih zanimanja radne snage, te u kojoj meri je državna pomoć uticala na razvoj tržišta, ali i na konkurenciju. Jedino ukoliko imamo povratnu informaciju o rezultatima dodeljene državne pomoći, smatram da ćemo u narednom periodu moći donositi pravilne odluke i podsticati one privredne grane koje se odgovorno ponašaju prema dodeljenim sredstvima.

Razlog uvođenja kontrole državne pomoći se sagledava prevashodno u zabrani tzv. trke u subvencionisanju između država članica EU, jer bi se na takav način omogućavalo da najjače ekonomije koje imaju i najviše sredstava mogu uvek više podsticati sopstvene privredne subjekte nego slabije ekonomije.

Suština propisa predstavlja uspostavljanje fer tržišne utakmice za sve učesnike na tržištu bez obzira na geografsku odrednicu, odnosno poreklo privrednog subjekta. Uspostavljanjem adekvatne kontrole državne pomoći i transparentnosti u njenoj dodeli sprečava se stavljanje pojedinih privrednih subjekata u povlašćen položaj, odnosno stvaraju se jednaki uslovi poslovanja za sve učesnike na tržištu. Na taj način jača se slobodna konkurencija i obezbeđuju zdraviji uslovi poslovanja, čime se podstiče ulazak i ostanak privrednih subjekata na tržištu Republike Srbije i omogućava njen privredni razvoj od čega krajnju korist imaju potrošači, odnosno građani Republike Srbije.

Poslanici Socijaldemokratske partije Srbije će glasati za ovaj predlog, zato što će se donošenjem novog zakona izvršiti neke od najznačajnijih preporuka Evropske komisije iz dosadašnjih godišnjih izveštaja o napretku, ali i obaveze koje proističu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Aktuelni zakon o računovodstvu iz 2013. godine koji uređuje materiju korporativnog računovodstva delimično je usklađen sa novom direktivom iz 2013/34 o godišnjim finansijskim izveštajima, konsolidovanim finansijskim izveštajima i povezanim izveštajima određenih vrsta privrednih društava. Ovaj zakon nije usklađen sa novim propisima EU koji predstavljaju osnovu za uređenje finansijskog izveštavanja. Sve ovo navedeno je ukazalo na potrebu dalje harmonizacije domaćeg zakonodavstva u ovoj oblasti sa pravnim tekovinama EU.

Sa jedne strane imamo primedbe računovodstvenih agencija na nove propise, koji će u pogledu daljeg usavršavanja lica koje se bave ovim poslom biti zahtevnija. Sa druge strane, imamo rešenja koja ovaj zakon predviđa, a koja su u interesu privrede, prvenstveno kada govorimo o uslovima finansijskog izveštavanja po međunarodnim standardima koji će biti za korporacije lakši i jeftiniji.

U toku javne rasprave o Nacrtu zakona o računovodstvu, a najveću pažnju je privukao deo koji se odnosi na uslove za upisivanje u javni Registar pružalaca računovodstvenih usluga. Jedan od uslova za registraciju biće da najmanje jedna osoba bude stalno zaposlena u pravnom licu i da ima profesionalno zvanje iz oblasti računovodstva i revizije stečeno kod članice Međunarodne federacije računovođa. To u praksi znači da će knjigovođe i računovođe koji su posao naučile na kursevima ili obukama, kako smo nešto pratili u štampi i po medijima, ponovo morati u školu.

Naravno da je ovakav predlog kod računovođa naišao na negodovanje i da će u narednom periodu morati intenzivno da se radi na permanentnom usavršavanju, kako bi računovođe imale svoju licencu, što je vrlo bitno. Trenutno u Srbiji postoje dve profesionalne organizacije koje su članice Međunarodne federacije računovođa – Saveza računovođa i revizora Srbije i Komora ovlašćenih revizora, dok ih na svetu ima 177 u više od 110 zemalja.

Obaveza posedovanja profesionalnog zvanja za računovođe je u skladu sa praksom razvijenih zemalja, kao i sa zahtevima u vezi sa sprečavanjem pranja novca i to će u značajnoj meri doprineti poboljšanju kvaliteta finansijskog izveštaja.

Slažem se sa strukom da ocena nije merilo stručnosti i znanja. U praksi postoje računovođe koji nisu ekonomske struke, ali iza njih stoji jedan dugogodišnji rad i iskustvo. S druge strane, diplomirani ekonomista bez iskustva sigurno nije stručniji od nekoga koji iza sebe ima dugogodišnje poslovne reference. To jeste stav Udruženja računovođa i knjigovođa Srbije. Računovodstvo je zanat koji se jako dobro može raditi iako niste ekonomske struke.

Međutim, ja moram da kažem da su se u prethodnom periodu knjigovođe jako trudile da odgovore novim zahtevima i izmenama u pogledu izveštavanja. Nikome od njih nije u interesu da ne poštuju određena zakonska rešenja, jer na finansijske izveštaje stavlja svoj potpis i odgovoran je pred zakonom, a isto tako je odgovoran pred poslodavcem za obavljanje svojih poslova.

Međutim, standardima edukacije zbog čestih promena u finansijskom izveštavanju, poreskim propisima i standardima je definisano da profesija računovođe, isto kao i lekari i inženjeri, mora svoje znanje usavršavati, što je u redu. Biće uključeni u program permanentne obuke gde će u toku godine na određenim seminarima, konferencijama, kroz određene edukacije koje će im biti dostupne svoje znanje moći dodatno da usavrše na osnovu stečenih bodova, potvrđivati svoju licencu svake godine.

U pogledu međunarodnih standarde ovaj predlog je potpuno ispravan, koliko god on na prvi pogled predstavljao određen problem za knjigovođe. Sigurno da će zahtevati i određena finansijska sredstva, jer morate platiti kotizacije za učešće na tim skupovima, nove literature, ali efekat koji proizilazi je nemerljiv. Imaćemo ljude koji su stručno obučeni, koji prate svoju struku onako kako treba, u skladu sa međunarodnim standardima i, naravno, olakšaće rad revizorima koji su u prethodnom periodu imali dosta primedbi na ove finansijske izveštaje upravo zbog nedovoljne usklađenosti i nedovoljno znanja.

Vrlo je važno što je prelaznim odredbama Nacrta zakona propisana obaveza pravnim licima, odnosno preduzetnicima da u roku od tri godine, od dana stupanja na snagu ovog zakona, obezbede dokaze o tome da imaju zaposlene, minimum lice sa profesionalnim zvanjem u oblasti računovodstva ili revizije koje je stečeno kod profesionalne organizacije članice Međunarodne federacije računovođa. Sigurno da će ovaj prelazni period značajno koristiti svim pravnim subjektima koji se trenutno, tj. agencijama, nalaze u nekom problemu, ali će imati dovoljno vremena da ga otklone.

Novim Predlogom zakona se predviđa prilagođavanje računovodstvenih pravila ekonomskoj snazi i veličini pravnih lica i veoma je važno što će uvođenjem mogućnosti za više pravnih lica, uključujući mikro i mala pravna lica, da primenjuju međunarodne standarde finansijskog izveštavanja, prilikom sastavljanja redovnih godišnjih finansijskih izveštaja, olakšati sastavljanje konsolidovanih finansijskih izveštaja. U tom slučaju matično i zavisno pravno lice primenjuju istu osnovu za sastavljanje pojedinačnih finansijskih izveštaja i nema potrebe da, na primer, malo pravno lice sastavlja pojedinačne finansijske izveštaje.

Jedna od važnih izmena je i propisivanje novih kriterijuma i novih graničnih vrednosti za određivanje veličine pravnih lica i grupa pravnih lica.

Ukidanje obaveze dostavljanja dva seta izveštaja – izveštaja za statističke i druge potrebe i redovnog godišnjeg izveštaja, Nacrtom zakona se predviđa jedan rok za dostavljanje redovnih godišnjih finansijskih izveštaja, i to je 31. mart. Do sada je privrednim subjektima predstavljao problem taj rok, kraj februara, koji predstavlja noćnu moru i za knjigovođe i za preduzeća i uvek u tom periodu knjigovođe rade 24 sata i privreda ima određenih problema. Uvek nedostaje još neki podatak. Na ovakav način će se značajno izaći u susret privredi i smatram da je ovaj predlog izuzetno važan za sve privredne subjekte.

Više puta je ukazivano na potrebu edukacije i sertifikacije lica koja vode poslovne knjige i sastavljaju finansijske izveštaje od strane revizorske institucije.

Što se tiče Zakona o reviziji, predloženo zakonsko rešenje treba da otkloni neusklađenost postojećih propisa u oblasti revizije sa odgovarajućom regulativom EU, da u velikoj meri harmonizuje praksu revizije u Srbiji sa postojećom praksom u državama članicama EU.

Ovim Predlogom zakona Komisija dobija ovlašćenja za javni nadzor nad obavljanjem revizije, čije će delovanje biti usmereno na zaštitu javnog interesa u radu Komore, društava za reviziju, samostalnih revizora i licenciranih ovlašćenih revizora.

Komisija i ministarstvo nadležno za poslove finansija imaće krajnju odgovornost za kvalitet obavljanja revizije u Srbiji. Prenosom nadležnosti po pitanju kontrole kvaliteta obavljanja revizije iz komore ovlašćenih revizora, kao i javnog nadzora nad obavljanjem revizije, nadležnost Komisije za hartije od vrednosti biće pojednostavljen i ubrzan postupak kontrole i izricanja sankcija društvima za reviziju i revizorima, zbog nepoštovanja odredaba zakona i pravila struke.

U Predlogu zakona o reviziji je propisana minimalna forma revizorskog izveštaja i izveštaja o transparentnosti u skladu sa zahtevima direktive.

Predložena zakonska rešenja, pored usklađivanja sa tekovinama EU, imaju jedan osnovni zajednički cilj, a to je, kako ste gospodine ministre u uvodnom izlaganju i naveli, da unaprede privredni ambijent u Republici Srbiji. Svima nam je to izuzetno važno i izuzetno treba ceniti napore koji su uloženi u izradu ovih zakona.

Stoga će poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije u danu za glasanje podržati sva tri predloga zakona koja se danas nalaze na raspravi. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 14.08.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 100399.00 RSD 19.07.2018 -
Odbornik Grad Beograd Grad Mesečno 10000.00 RSD 04.03.2018 -