Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministri, poštovani gosti iz ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi jedan zakon koji je, kažu svi, težak zato što tretira jednu izuzetno osetljivu i tešku temu, a to je povreda ljudskih prava, tretira problem dece, nestale dece, problem roditelja, koji tragaju za svojom decom za koju smatraju da su im oteta po rođenju.

Dugo smo čekali da se ovaj zakon nađe pred narodnim poslanicima.

Smatram da je izuzetno važno što danas o njemu ovde razgovaramo i što se pokazala i spremnost i volja i hrabrost. Naravno, da se ova Vlada uhvati u koštac i da se preduzme prvi korak u rešavanju ovog jednog velikog problema, za koje smo u prethodnom periodu, kroz medije, kroz sredstva informisanja, kroz proteste roditelja, koji da ste hteli, niste mogli da zaobiđete, jedna su se trudili na svaki mogući način da ukažu na nepravdu koju trpe, na sve ono u šta sumnjaju i da traže pravdu za svoju decu i da traže da im se u okviru pravnog sistema Republike Srbije, omogući da vode istrage i da dođu do određenih rezultata.

Neko ko je najdalje otišao u svojoj borbi, jeste jedna porodica koja je dobila pozitivnu presudu pred Evropskim sudom za ljudska prava, da se konstatuje da je povređeno pravo na porodični život iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, i upravo je i ta porodica najzaslužnija što danas o ovom zakonu i razgovaramo, ali isto tako je naloženo Republici Srbiji da u okviru svojih pravnih sistema sprovede ovu odluku Evropskog suda, ali isto tako i da obezbedi mehanizme, da svim roditeljima u istim i sličnim situacijama obezbedi odgovarajuće odgovore za njihova pitanja koja imaju pred sudovima.

Moram da kažem da se u prethodnom periodu radilo na tekstu zakona, koji će regulisati ovu oblast i ono što je vrlo bitno tekst Predloga zakona našao se prvi put u skupštinskoj proceduri 2018. godine tada su postojale velike zamerke od strane roditelja na predloženi tekst zakona.

Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova je na inicijativu udruženja roditelja obavio dva sastanka, tada sa predstavnicima roditelja, dva odvojena sastanka, i gde je konstatovano da su oba udruženja bila za povlačenje zakona iz procedure, ali isto tako konstatovana su neslaganja udruženja kada se govori šta bi se desilo posle povlačenja zakona iz procedure.

Udruženje za istinu i pravdu o bebama je smatralo da nijedno zakonsko rešenje ne može biti prihvatljivo. Oni se zalažu da Komisija za ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Republici Srbiji, koju je formirala Vlada u martu 2018. godine, što pre treba da otpočne sa radom, jer se smatralo da ona treba da obezbedi efikasne mehanizme za utvrđivanje činjenica i omogućava nezavisan nadzor od strane roditelja kao i njihovi aktivno učešće.

Beogradska grupa roditelja smatra da treba raditi na novom tekstu zakona i da dosadašnja iskustva o radu Radne grupe i Anketnog odbora koji su se bavili pitanjem nestalih beba nisu dali rezultate.

Takođe, bilo je zamerke što se u Komisiji nalazi samo predstavnik jedne grupe roditelja. Tada u aprilu mesecu Odbor za ljudska i manjinska prava je o ovom stavu roditelja obavestio i Vladu Republike Srbije, predsednicu Vlade i Ministarstvo pravde, gospođu ministra Nelu Kuburović, da su roditelji za povlačenje zakona, da traže da budu uključeni u proces donošenja zakona.

Ceneći, naravno posvećenost Vlade Republike Srbije o pronalaženju najboljeg rešenja za pitanja nestalih beba i napore koji su preduzeti u cilju implementacije presude Evropskog suda za ljudska prava, predloženo je da se razmotre predlozi predstavnika roditelja i u skladu sa tim donese odluka o sudbini ovog zakona.

Ono što su roditelji u međuvremenu radili i što rade decenijama, to je da se vode pojedinačne sporove i pokušavali. U Srbiji postoje zakoni koji regulišu pitanje istrage i krivične odgovornosti to je Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku.

Postoje državni organi koji se bave istragama i krivičnim gonjenjem, a to su nadležna javna tužilaštva. Problem je što su javna tužilaštva u proteklih 20 godina odbacivala krivične prijave roditelja zbog zastarelosti, a roditelji nisu znali ili nije bilo vreme da se praksa promeni.

Nakon više godina napora Udruženja roditelja i dece, koja sumnjaju da su na rođenju oteta u porodilištima u Srbiji, i te napore da se izmeni pravna praksa javnih tužilaštva i sudova u rešavanju slučajeva, Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu je 13. februara 2020. godine, usvojilo prigovor majke iz Rume na rešenje od odbačaju krivične prijave Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu zbog navodne zastarelosti krivičnog gonjenja sa obrazloženjem koje će ući verovatno u anale srpskog pravosuđa.

Više javno tužilaštvo u Novom Sadu u obaveznom uputstvu navodi da je neophodno preduzeti delotvornu istragu, imajući u vidu pravnu prirodu ovog i ovakvih krivičnih dela, javni interes nalaže da se na svestran, potpun i zakonit način utvrde, odnosno provod navodi iz krivične prijave roditelja, da su im deca nestala u porodilištu, uz obavezno učešće oštećenih.

Više Apelaciono tužilaštvo u Novom Sadu, daje pravno tumačenje da se u slučajevima prijave roditelja da su im deca nestala u porodilištu, neposredno posle rođenja, radi o trajnim krivičnim delima.

Ali, ovo je pojedinačan postupak, koji je posle duge borbe dao rezultate, i ohrabrio roditelje u njihovoj borbi da mogu doći do zadovoljavajućeg rešenja, da se istraga sprovede i da delo nije zastarelo, što je vrlo bitno.

Ono o čemu mi danas govorimo, govorimo o predlogu zakona koji ima za cilj utvrđivanje činjenice o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta ili zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji.

Pripremajući se za ovu raspravu, razgovarala sam sa predstavnicima udruženja roditelja koji sumnjaju da su im deca po rođenju oteta. I juče smo predsednik poslaničke grupe SDPS, gospodin Mijatović i ja, u našoj kancelariji imali sastanak sa predstavnicima Udruženja Beogradska grupa roditelja nestalih beba. Roditelji se zalažu da se ovaj zakon povuče iz Skupštinske procedure, i smatraju da nisu bili uključeni u proces donošenja ovog zakona.

Međutim, mišljenja su podeljena kada govorimo o stavovima roditelja i to smo i na jučerašnjem sastanku zaključili. Od pet udruženja u Srbiji, koliko ih ima i koji se bave ozbiljno ovom problematikom, tri udruženja su za donošenje zakona, a dva su protiv.

Ja sam razgovarala i sa jednima i sa drugima, i sa majkama pojedinačno, sve u cilju da i moja rasprava i ono o čemu ću govoriti danas bude što objektivnije, da se čuje i ono što je možda zamerka, ali opet da se čuju i stavovi koji kažu da ovaj zakon treba doneti i zašto je on dobar za roditelje.

Roditelji kažu da zakonom moraju da se reše svi sadašnji slučajevi, gde postoje sumnje roditelja da je dete oteto. Zakon treba da reguliše i buduće stanje, da roditelji znaju kome da se obrate i šta će se desiti ako neko u budućnosti posumnja da mu je dete oteto. Isto tako da se preduzmu i sve preventivne mere, da do ovakvog stanja i ovakve situacije više nikada ne bi došlo.

Takođe, ovde nisu oštećeni samo roditelji. Ovde je dete žrtva trgovine ljudima. Dete, bez obzira gde se sada nalazi, ima pravo da sazna da je oteto i da je prisilno izmešteno iz biološke porodice, kao i što roditelj ima pravo da sazna gde mu se dete nalazi.

Zašto zakon treba usvojiti? Ono što kažu roditelji koji su za donošenje ovog zakona i što ja zaista podržavam, za mene kao socijaldemokratu i kao narodnog poslanika je ovaj zakon jako važan i smatram da je jako važno da se konačno Zakon o nestalim bebama nalazi u Skupštini Srbije i da se konačno našlo snage da se krene u rešavanje ovog velikog problema. Do sada se nijedna vlada nije bavila ovom teškom temom, a svi znamo da problemi traju decenijama.

Moje mišljenje i mišljenje roditelja sa kojima sam bila u kontaktu i predstavnika udruženja roditelja koji podržavaju usvajanje ovog zakona jeste da je zakon u interesu roditelja jer se ovo pitanje usmerava da ga rešavaju državne institucije.

Drugo, zakon je dobar kao polazna osnova, jer se bavi statusom da li je dete umrlo ili je živo i da to utvrđuje sud u sudskom postupku. Na ovaj način se eliminiše komisija koju je osnovala Vlada, koja nije imala rezultate u radu u prethodnom periodu.

Treći razlog, poštovani narodni poslanici, ja sam preuzela obavezu, poštovani predstavnici Vlade, uvažena gospođo ministar, jedne majke da prenesem njeno mišljenje i njen stav po ovom zakonu. Naravno, imam saglasnost da kažem i njeno ime. Jedna majka, veliki borac, sve majke su borci koje se danas bore za svoju decu na bilo koji način, pogotovo u ovakvim situacijama kada govorimo o povredi ljudskih prava. U pitanju je gospođa Drinka Radonjić. Ona kaže: „Mi naše probleme ne možemo rešiti na ulici, niti na društvenim mrežama. Smatramo da je ovaj zakon, uz izmene i dopune koje su kroz amandmane podnete Skupštini, način da saznamo istinu šta se desilo sa našom decom. Čak i da se amandmani ne usvoje, bolje zakon, nego bezakonje.“

Ja se potpuno slažem sa njom i smatram da sve što sam napred navela, ova tri razloga su dovoljni meni da u danu za glasanje podržim ovaj predlog zakona.

Ono što još želim da kažem, a to je da… Ne znam koje su to prave reči, ali mislim da ne postoji i da nema većeg bola nego kada majci neko u belom mantilu, par sati posle porođaja ili par dana, dođe i bez imalo empatije saopšti da joj je dete rođeno sa teškim oštećenjem, sa velikom verovatnoćom smrtnog ishoda ili kaže da joj je dete preminulo, a čula ga je kako plače.

Sama sam preživela taj bol. Nisam ga preživela, živim sa njim i danas. Čujete te reči i te reči vam zvone čitavog života. S tim živite, ležete, ustajete i to traje dokle god je majka živa. Upravo taj bol vam da snage i pravo da i danas govorim na ovakav način i ojača vas da se borite za svaki novi dan svog bolesnog deteta ili da saznate istinu gde vam je dete, jer ste sigurni da nije preminulo. Majka to zna.

Dok sam čekala operaciju svog deteta, to jest da pređem na neurohiruršku kliniku, trajalo je to jako dugo. Upoznala sam mnogo majki u porodilištu i čula, pored svoje, dosta tužnih vesti. Nažalost, i ovih sa smrtnim ishodom.

Svi mi koji imamo bilo kakav problem sa detetom se jako dobro razumemo, bez malo reči. Taj bol vas poveže i drži vas zajedno čitavog života. Čak smo u nekim trenucima razgovarali i o tome čiji je bol možda veći, teško je to proceniti, da li bol za svaki novi dan vašeg deteta, bol za lekom koga nema ili da ga obezbedite, pre 30 godina je bilo nemoguće da vam država obezbedi uslove za lečenje, to ste radili sami ili možda činjenica da znate da dete nije preminulo, da je živo, a ne znate šta se s njim danas dešava.

Dvadeset dve godine se bavim radom kroz udruženja za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju u cilju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. Nebrojeno primedbi i sugestija sam dala kroz udruženja, saveze na određene zakone koji su negde tretirali položaj naše dece i unapređivali ga, naravno.

Nemojte misliti da sam jednom bila zadovoljna, nisam bila nikad, onim što se našlo u zakonu. Kao mlad roditelj sam reagovala dosta burno i bila nezadovoljna onim što vidim u zakonu, ali jedna divna majka, koja je od mene mnogo starija, imala je decu mojih godina tada, ima ih i danas, kaže: "Neka, Slavice, dobro je. Bar su naša deca prepoznata u zakonu. Do sada nije bilo ni toga. Menjaćemo. Radićemo dalje, borićemo se. Imamo sada na osnovu čega. Imamo neki osnov."

Svaki roditelj koji sumnja da mu je dete oteto ima svoju priču. Svaka je na svoj način posebno specifična, bolna i, verujte mi, jedinstvena. Svako od njih zaslužuje poseban zakon, ja to zaista mislim, ali svi mi znamo da je to nemoguće.

Moja draga Drinka lepo kaže - bolje zakon, nego bezakonje. Ja isto to mislim. Trudila sam se da u razgovoru sa tim divnim ljudima dođemo do zajedničkog stava, da je ovo prvi korak koji Vlada pravi u rešavanju ovog velikog problema. Možda nije najidealnije rešenje. Nijedan zakon nije idealan. Da li smo doneli jedan ovde koji posle u nekom delu primene nije pokazao određene manjkavosti, pa ga je bilo potrebno dorađivati. Ne znam u kom će obliku ovaj zakon biti usvojen posle amandmanske rasprave i svega što se radi, ali, evo, kako kažu dragi roditelji sa kojima sam pričala, čak i da se amandmani ne usvoje, bolje je i ovakvo rešenje, nego ulica.

Ja vam se zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalaze izmene i dopune Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, koji imaju za cilj da otklone određene teškoće koje su se pojavile u sprovođenju zakona koji je donet 8. juna 2018. godine. To je Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, sa ciljem da se poveća efikasnost i ažurnost katastra nepokretnosti.

Ovaj zakon je trebao da omogući da se čitav postupak upisa imovine završi kod notara, zatim, poveća pravnu sigurnost vlasnika nekretnina, kao i brže i efikasnije obračunavanje poreza na imovinu i poreza na prenos apsolutnih prava.

Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 28. maja 2018. godine novi Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova po hitnom postupku zbog obezbeđivanja uslova, pre svega, uvođenje informacionih tehnologija, koje će ubrzati i skratiti proceduru upisa u katastar nepokretnosti, što će imati pozitivan efekat na poboljšanje pozicije Republike Srbije na rang listi Svetske banke o uslovima poslovanja.

S druge strane, razlozi za donošenje zakona, koji je do usvajanja bio deo Zakona o državnom premeru i katastru, sadržani su u potrebi da se, pre svega, poveća efikasnost i ažurnost katastra nepokretnosti. Uvođenjem informacionih tehnologija, propisivanjem obaveza za sudove i javne beležnike, javne izvršitelje, organe javne uprave i drugi organi i organizacije koji su u okviru svoje zakonom utvrđene nadležnosti, donosili odluke, odnosno sastavljali i potvrđivali isprave koje predstavljaju pravni osnov za upis u katastar, da iste dostave službi za katastar nepokretnosti u cilju evidentiranja promena u katastru.

Drugi izuzetno važan razlog jeste da se pojednostavi i ubrza procedura upisa u katastar nepokretnosti, pre svega, propisivanjem obaveze navedenim subjektima da u kratkim rokovima dostavljaju službi odluke koje se donose, odnosno isprave, koje sastavljaju ili potvrđuju radi upisa u katastar, propisivanjem kraćih rokova za postupanje službe u postupku upisa u katastar i propisivanjem pravila da služba ne proverava zakonitost javne, odnosno javno-beležničke isprave na osnovu koje se vrši upis.

Međutim, u toku sprovođenja ovog zakona došlo je do određenih problema koji su se, pre svega, ogledali u dostavi rešenja. I ove izmene i dopune zakona imaju prvenstveno za cilj da otklone te nedostatke, da postupak dostave urede tako da se ubrza dostava, poboljša dostupnost rešenja strankama i poveća pravna sigurnost u vezi sa konačnošću upisa.

Takođe, drugi problem koji je primećen jeste da je potrebno postupak upisa u katastar nepokretnosti ubrzati i pojeftiniti pojednostavljenjem postupka upisa nekih zabeležbi. I, naravno, izuzetno važno jeste da se ovaj zakon uskladi sa drugim zakonima koji su od značaja za delatnost Republičkog geodetskog zavoda, koji su u međuvremenu doneti. To su Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o ozakonjenju objekata.

Reforma katastra sprovodi se sa ciljem da se procedura upisa u katastar pojednostavi i da stranke ne moraju da dolaze u službu katastra nepokretnosti, već da sve poslove u vezi sa upisom prava na nepokretnosti završe odlaskom kod javnog beležnika.

Međutim, sada se stvaraju velike gužve u prostorijama službi, budući da veliki broj građana dolazi da preuzmu svoja rešenja, jer su dobili obaveštenja o prispeću rešenja od pošte i u roku 24 sata su imali obavezu da svoja rešenja preuzmu. Dolaskom u službu katastra nailaze na jedan novi problem, da pošta zbog svojih procedura nije još uvek rešenja vratila u katastar i tu dolazimo do situacija da se prave gužve usled pretrage, da stranke ne mogu da imaju uvid u svoje rešenje, da vide kolika je taksa, da bi izvršili svoje određene obaveze, a opet se sve vezuje za termin dospeća.

Stoga je neophodno da se ovaj problem sistemski reši izmenama ovog zakona na način kako je predloženo, a koji će, pre svega, omogućiti jednostavnije uručenje rešenja i računanje rokova za konačnost rešenja, jer se dostava smatra izvršenom, pre svega, za korisnike jedinstvenog elektronskog sandučića uručenjem u skladu sa Zakonom o elektronskoj upravi, a za ostale građane uručenje preporučene pošiljke, uz uvođenje roka od 30 dana od dana javnog oglašavanja rešenja kao krajnjeg roka kada će se računati da je dostava izvršena.

Takođe, ove izmene i dopune zakona treba da obezbede transparentno postupanje službi, jer će sada sva rešenja biti objavljena na veb prezentacije zavoda.

Takođe, značajno je što će se dostupnost rešenja učiniti jednostavnijim, jer su propisani vrlo jednostavni načini za korišćenje elektronske oglasne table i načina pretraživanja rešenja i, na kraju, vrlo važno, kontrolu procedura dostave sa centralnog nivoa zavoda i sprečavanje zloupotreba.

I ako se može činiti da je krajnji rok od 30 dana od dana javne objave kada se dostava smatra izvršenom predugačak, to zakonsko rešenje će u praksi ubrzati dostavu, jer objavu rešenja premešta na sam početak procesa dostave, istovremeno sa slanjem preporučene pošiljke, odnosno dostave u elektronski sandučić, dok važeće zakonsko rešenje objavu odlaže na trenutak kada služba po povratnici utvrdi da je dostava bila neuspešna.

Za ovakvo rešenje neophodno je da zavod obezbedi jednostavno pretraživu i preko interneta stalno dostupnu oglasnu tablu, koja se kontroliše na centralnom nivou. Predloženo je novim izmenama i dopunama zakona da se ovom problemu posveti čitav član u zakonu. Članom 7. nacrta zakona predlaže se da se doda novi član 40a, kojim će se uređivati elektronska oglasna tabla katastra, imajući u vidu da je oglašavanje na elektronskoj tabli ključno za ubrzanje postupka dostave i povećavanje pravne sigurnosti stranaka u postupku.

Na elektronskoj oglasnoj tabli katastra će se javno oglašavati rešenja doneta u postupku upisa u katastar, ali na način koji neće kršiti Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Pretraživanje će biti moguće po tri osnova – po zavodnom broju rešenja, po imenu i prezimenu stranke ili nazivu pravnog subjekta i treći način, po jedinstvenom matičnom broju ili matičnom broju preduzeća.

Smatra se da će se na ovakav način olakšati dostava, kao i uvid u rešenja ukoliko dostava nije pravovremeno urađena.

Takođe je predloženo da se propiše i pravo stranke da joj se u prostorijama službe na njen zahtev uruči kopija rešenja čija dostava preporučenom pošiljkom nije bilo uspešno. Do sada je taj postupak bio znatno komplikovaniji.

Ukoliko dostava originala rešenja nije urađena kako treba i kako je predviđeno, naravno, građani su dolazili u službu katastra da preuzmu svoje rešenje, pošto pošta to nije u međuvremenu uradila, preporuka je bila da se uradi prepis rešenja. Za prepis rešenja podnošen je zahtev, na taj zahtev se plaćala taksa. Služba katastra je bila u obavezi da uradi prepis rešenja. Taj prepis rešenja se ponovo slao poštom i, naravno, opet dolazite u situaciju da to slanje može da bude neuspešno iz razloga koji su krajnje opravdani.

Na takav način, stranka nema mogućnost da ima uvid u iznos takse na rešenju, koji je vrlo važan da bi stranka mogla da izvrši svoju obavezu i da bi postupak mogao da se nastavi.

Međutim, uvođenjem elektronske oglasne table i mogućnosti da se štampa kopija rešenja, koje će biti predviđeno novim predlogom izmena i dopuna ovog zakona, procedura će se značajno pojednostaviti, ali ovakvo uručenje neće uticati na rokove u vezi sa dostavom.

Predložene izmene bi mogle da imaju pozitivan uticaj, naravno, na oblast upisa prava na imovinu koje se ocenjuje na Duing biznis listi Svetske banke, s obzirom na to da će se uručivanjem i jednim jednostavnijim uređenjem postupka lakše dostave ubrzati postupak upisa u katastar, jer će strankama rešenje o upisu biti lakše dostupno i transparentnije, te neće biti problema oko utvrđivanja dana kada rešenje postaje konačno, što je preduslov da se uzme u postupak sledeći predmet koji se odnosi na istu nepokretnost.

Takođe, jedan od velikih problema koji je uočen u toku sprovođenja ovog zakona jeste problem koji zakon treba da reši. To su određene situacije koje su uočene u određenoj praksi, a koje rešenjem o ozakonjenju objekata nije moguće sprovesti u katastru nepokretnosti iz razloga što elaborat geodetskih radova, na osnovu kojeg je doneto to rešenje, nije sačinjen u skladu sa propisima, standardima i tehničkim normativima, te da ima tehničke, formalne i druge očigledne nedostatke.

Zakonom o državnom premeru i katastru, kao i podzakonskim aktima, propisano je da se, ukoliko se u postupku pregleda elaborata utvrde određeni nedostaci, zakonom nalaže geodetskoj organizaciji njihovo otklanjanje u zakonskom roku. S toga je i ova izmena neophodna i propisuje da se rešenje o ozakonjenju objekta neće sprovesti u katastru dok se prethodno ne otklone svi nedostaci koji su uočeni u elaboratu o geodetskim radovima.

Takođe, potrebno je uvesti nove zabeležbe koje su od značaja za pravni promet nepokretnosti, kao što su zabeležba postupka komasacije, zabeležba postupka restitucije, zabeležba odluke suda o privremenom oduzimanju imovine doneta u skladu sa zakonom koji uređuje oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela i zabeležba rešenja nadležnog organa o uklanjanju objekata ili dela objekata.

Zabeležba pravosnažne građevinske dozvole, koja je propisana zakonom, izgubila je smisao od kada je uvedena predbeležba objekta u izgradnji koja se vrši po službenoj dužnosti, te stoga ovu zabeležbu treba ukinuti.

Potrebno je proširiti i mogućnost upisa i brisanje zabeležbi bez donošenja rešenja i na situacije kada se zabeležba odnosi na veći broj nepokretnosti ili se masovno upisuje što je slučaj sa zabeležbom postupka komasacije, zabeležba kulturnog dobra, kao i zabeležba zabrane otuđenja objekta koji je u postupku ozakonjenja koju treba upisati na oko dva miliona objekata.

Rešenje bi se donosilo samo u slučajevima odbacivanja ili odbijanja zahteva za upis, odnosno obustavljanje postupka. Time će se u značajnoj meri rasteretiti službe i dobiti više vremena za brže rešavanje predmeta koji se odnosi na upis nepokretnosti i prava na njima.

Zakonom o ozakonjenju objekata propisano je da zavod uspostavlja i vodi evidenciju o objektima koji nisu upisani u katastar nepokretnosti. Imajući u vidu da se evidencija o objektima koji nisu upisani u katastar nepokretnosti, koja je uspostavljena na osnovu podataka dobijenih snimanjem iz vazduha, već koristi od strane zavoda i drugih organa državne uprave i lokalne samouprave, evidencija treba da bude sastavni deo geodetesko-katastarskog informacionog sistema. Povezivanjem ove dve evidencije sa Registrom katastra nepokretnosti omogućiće se upis u katastar nepokretnosti zabeležbe, zabrane otuđenja i za objekte u postupku ozakonjenja koji nisu upisani u katastar na katastarskoj parceli na kojoj je objekat izgrađen uz navođenje evidencionog broja objekta iz te evidencije.

Cilj izmena i dopuna ovog zakona jeste ubrzanje postupka upisa u katastar nepokretnosti u duhu reforme katastra koji se sprovodi u skladu sa zakonom. Usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o elektronskoj upravi, povećanje pravne sigurnosti

stranaka u postupku, upisa promena u katastar i otklanjanje problema koji su uočeni u dosadašnjoj primeni zakona su dovoljni razlozi da poslanici SDPS u danu za glasanje podrže izmene i dopune zakona koji se danas nalazi na dnevnog redu zasedanja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moram nešto da kažem kao ovlašćeni predstavnik moje partije, a govorim o radu Inženjerske komore i o postupku izdavanja licenci. Vrlo je bitno, bez obzira na probleme koji su postojali u Inženjerskoj komori u prethodnom periodu, nije baš da su se licence dobijale kako je ko hteo.

Ja sam i u svom izlaganju vezano za zakone u ponedeljak vrlo jasno rekla da komisije koje postoje u Inženjerskoj komori i dalje Inženjerska komora sprovodi postupak polaganja stručnog ispita.Komisije su sastavljene zaista od najkompetentnijih ljudi, kako iz reda nauke, tako i iz struke.

Ono što se javilo kao problem u Inženjerskoj komori jeste jedan, da kažem dosta nedefinisan sukob koji je paralisao rad Inženjerske komore. Ministarstvo je pokušalo u par navrata da interveniše i da pomogne da se funkcionisanje Inženjerske komore vrati na prethodni nivo.

S obzirom da te intervencije nisu urodile rezultatima, zaista je bilo nemoguće. Ono što je jedino moglo u tom trenutku da se uradi to je da taj posao na sebe preuzme Ministarstvo, što se sada i radi, s tim što je Inženjerska komora zadržala postupak polaganja stručnog ispita, a sam postupak izdavanja licenci je preuzelo Ministarstvo i to funkcioniše jako dobro.

Ono što se ovim zakonom dodatno propisuje i što smatramo da je jako dobro jeste Program permanentnog usavršavanja koji će biti obavezan za sve inženjere, građevinske struke i arhitekte, urbaniste, kao što je to i u nekim drugim strukama.

Građevinarstvo je nešto što napreduje iz godine u godinu, i jednom stečeno zvanje diplomiranog inženjera se ne može smatrati dovoljnim za njegov čitav radni vek. On mora da pohađa određene stručne skupove i mora da svoje znanje dodatno usavršava kako bi bio konkurentan i u toku svog čitavog životnog veka. I to je apsolutno u redu.

U prethodnom periodu Program permanentnog usavršavanja je sprovođen, ali nije bio obavezan. Određene strukovne organizacije su se bavile organizovanjem naučnih skupova, organizovanjem određenih seminara na zahtev privrede, na zahtev struke.

Određeni sertifikati iz ovih oblasti su bili potrebni mladim inženjerima koji se nalaze na fakultetima koji se bave istraživačkim radom, kao potvrda za napredovanje u više zvanja, ali u privredi to nije bio uslov.

Zato smo možda i dolazili u probleme u prethodnom periodu da se na određene zahteve u privredi nije moglo odgovoriti na adekvatan način.

Obavezno usavršavanje građevinskih inženjera sigurna sam da će u narednom periodu doprineti samo jednom boljem kadru, znači kadru građevinskih inženjera koji će biti dodatno edukovan, koji će odgovoriti na sve zahteve savremenog građevinarstva i koji će nama i kao zemlji obezbediti jedan kadar koji je potreban da ne moramo nikada doći u situaciju da angažujemo nekoga iz inostranstva da nam uradi neke stvari koje su vrlo bitne zato što mi možda nismo dovoljno ulagali u naš inženjerski kadar.

Ono što sam navela kao jedan problem i što je primećeno u postupku permanentnog usavršavanja u nekom prethodnom periodu kao neobaveznog jeste odsustvo mladih inženjera iz privrede.

Ja želim to još jednom da pomenem. Gospođa ministarka kada je odgovarala rekla je da je to novim programom predviđeno da će imati u vidu taj problem i da će mladi inženjeri koji su zaposleni i angažovani na ovim velikim infrastrukturnim projektima imati mogućnost da se permanentno usavršavaju po posebnim programima.

Hoću još jednom da kažem da je to važno za sve inženjere u Srbiji, gde god da rade i da podzakonskim aktom koji se bude definisao Program permanentnog usavršavanja za inženjerski kadar iz građevinske struke u narednom periodu se mora predvideti mogućnost finansiranja Programa permanentnog usavršavanja za mlade inženjere koji su zaposleni u privredi.

Smatram da ćemo na takav način doprineti njihovoj obuci da ostanu da rade u Republici Srbiji jer će tu imati priliku da se usavršavaju, a ne da imamo trend odliva mladog stručnog kadra i želje da odu negde u drugu zemlju gde će imati priliku da se dodatno usavršavaju.

Smatram da su predlozi koji se nalaze u Zakonu o planiranju i izgradnji, a tiču se permanentnog usavršavaju izuzetno dobri i da će to unaprediti naše građevinarstvo.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Govoriću po prethodnom amandmanu, jer je pomenuta moja diskusija vezano za inženjersku komoru.

Nije inženjerska komora svedena na nivo udruženja. Ja sam i danas ponovila da inženjerska komora obavlja stručni deo polaganja stručnog ispita, da komisije koje rade pri inženjerskoj komori i pred kojima se polaže struni ispit, funkcionišu decenijama unazad i da se to radi na najvišem mogućem nivou i da ni jedno trenutka u tom delu nije bio upitan rad inženjerske komore. Došlo je do određenih problema u radu u prethodnim godinama 2017, 2018. godine, i naravno napravilo jedan ozbiljan problem u građevinarstvu da smo imali situaciju da smo gubili tendere, jer nismo imali licencirane inženjere koji su mogli određene projekte da potpišu.

Pošto određeni problem koji je postojao u komori, da ne ulazimo u prirodu problema, Ministarstvo građevinarstva se trudilo da interveniše i da prevaziđe problem, nije bilo moguće rešiti. Jedini način je bio da Ministarstvo građevinarstva preuzme obavezu izdavanja licenci, a ostale funkcije kao što je gospođa ministar rekla, kada se budu stekli uslovi, vratiće se inženjerskoj komori ukoliko ona bude opravdala to poverenje i ukoliko se u narednom periodu budu stekli uslovi za tu vrstu poslova, tj. dopunskih poslova koje će inženjerska komora raditi.

Znači, nije ovo krajnje rešenje i nisu ovo neke mere po ugledu na EU, to je nažalost bilo jedino moguće rešenje. Možda u tom trenutku iznuđeno, ali jedino moguće rešenje koje je moglo obezbediti nesmetan rad građevinarstva i uopšte nesmetano izdavanje građevinskih dozvola kako bi gradilišta mogla da rade u narednom periodu i kako bi poslovi mogli da se obavljaju nesmetano, a složićete se bez ikakve licence to nije moguće. Toliko, hvala.

Uvaženi prof. Bojiću mi se potpuno razumemo u diskusiji, ali ono što ja hoću da ponovim, govorite o stručnom kadru koji je u obavezi da sprovede postupak rada. Ja govorim da se stručni ispit i dalje polaže u Inženjerskoj komori. To podrazumeva stručni kadar i angažovanje stručnjaka kako iz reda fakulteta, tako i iz prakse i govorila sam ko su članovi tog stručnog kadra. Ostali postupak, znači, to je samo jedan od uslova, sticanje uslova da ste položili stručni ispit predstavlja jedan od uslova da vi možete podneti Ministarstvu zahtev za izdavanje licence. zahtev za izdavanje licence podrazumeva još niz određenih aktivnosti i uslova koje svaki inženjer mora ispuniti.

Na sajtu Ministarstva nalazi se jasno propisana procedura šta je potrebno da vi pored tog stručnog ispita, tj. potvrde o položenom stručnom ispitu, podnesete Ministarstvu. Taj proces funkcioniše dobro. Rečeno je, naravno, zna se šta je bio posao Inženjerske komore u prethodnom periodu i svi smo mi saglasni da je možda najbolje da taj posao treba da radi kompletno. Kako je gospođa ministar i rekla, ti poslovi će biti vraćeni Inženjerskoj komori, ali verovatno se još uvek nisu stekli uslovi za tako nešto i to će, to će, sigurna sam, već su neki poslovi u međuvremenu vraćeni Inženjerskoj komori, nije ono kako je bilo u prethodnom periodu, ali će sigurno, vremenom ćemo doći u situaciju da se ti poslovi vrate u potpunosti. Eto, toliko.

Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana ministarka, poštovani gosti iz Ministarstva građevinarstva, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalaze izuzetno važni zakoni za Republiku Srbiju, zakoni koji dodatno definišu i usklađuju srpsko građevinarstvo sa svetskim standardima, i naravno da će u narednom periodu doprineti privrednoj aktivnosti koja u ovom delu industrije samo nastavlja tendenciju rasta.

Ja ću samo navesti neke primere i neke podatke koji su važni za rast u opšte građevinske aktivnosti za prethodni period. U novembru mesecu 2019. godine, izdato je 1930 građevinskih dozvola, što je za 15,5% više u odnosu na novembar mesec 2018. godine. Posmatrano prema vrsti građevina 78% je izdato za zgrade, dok je 22% izdato za ostale građevine. Ono što je vrlo bitno, mislilo se po pokazateljima da je 2018. godina rekordna, kada govorimo o privrednoj aktivnosti u građevinarstvu, međutim, pokazatelje koje imamo još uvek dosad na mesečnom nivou, jer još nisu gotovi statistički podaci za celu 2019. godinu, ali taj trend je otprilike na mesečnom nivou, oko 15% do 20% i sigurno će, kada budu obrađeni kompletni podaci za 2019. godinu, prethodna godina biti rekordna kada govorimo o građevinskoj aktivnosti u Republici Srbiji.

Razvoj građevinarstva u svakoj zemlji zahteva i praćenje određenih normi koje se propisuju različitim direktivama, kao i uvođenje novih standarda koje zahtevaju i stalne izmene zakona koje definišu oblast građevinarstva. S toga i Zakon o planiranju i izgradnji često trpi izmene, jer mi kao zemlja moramo naše zakonodavstvo usklađivati sa određenim normama.

Ovde konkretno govorimo o Direktivi o priznavanju stručnih kvalifikacija jer ovaj profesionalni naziv daje licu ovlašćenja za obavljanje regulisanih profesija.

Smatramo da je to izuzetno važno za srpsko građevinarstvo jer će na ovakav način stručnjaci moći da obavljaju svoje regulisane profesije i ne zadovoljavaju svoje osnovne stručne sposobnosti koje proizilaze iz same definicije regulisane profesije, polaganje stručnog ispita koji je do sada radila Inženjerska komora i verovatno će raditi u narednom periodu koji se obavlja na jednom zaista najvišem nivou, jer su članovi komisije najimanentniji stručnjaci, kako iz reda nauke sa fakulteta, tako i stručnjaci iz prakse koji iza sebe imaju izuzetno referente poslove.

Od 2018. godine, tačnije od oktobra meseca, posao izdavanja licenci je preuzelo Ministarstvo građevinarstva na sebe i naravno, polaganje stručnog ispita je samo jedan od uslova koje je građevinski inženjer morao da ispuni da bi dobio licencu i da bi obnavljao.

Ono što ovaj zakon uvodi kao novinu, jeste obaveza permanentnog usavršavanja za sve licencirane inženjere svih struka u građevinarstvu i da će po ovome što se vidi u zakonu u narednom periodu biti donet niz podzakonskih akata koji će dodatno definisati program permanentnog usavršavanja za građevinske inženjere, za arhitekte, urbaniste i, naravno, prostorne planere. Svi će oni imati naziv - licencirani arhitekta, prostorni planer i da ne nabrajam dalje.

Ono što je takođe vrlo bitno da će program permanentnog usavršavanja sprovoditi organizacije koje budu akreditovane da vrše ovakvu edukaciju. Ja verujem da će Ministarstvo građevinarstva, kao što je i u prethodnom periodu, u svoje komisije prilikom izrade podzakonskih akata uvrstiti ljude kako iz struke, tako i iz nauke, koji će zajednički učestvovati na izradi ovog podzakonskog akta koji će apsolutno biti u interesu obrazovanja stručnog kadra u građevinarstvu.

Želim da navedem samo jedan dobar primer pozitivne prakse koji smo imali u Ministarstvu građevinarstva, kada govorimo o zakonu o građevinskim proizvodima i kada govorimo o izradi podzakonskih akata, gde je Ministarstvo građevinarstva insistiralo na uključenosti privrede u izradi podzakonskih akata, jer je to pokazalo zaista da se na takav način donose akti koji naiđu odmah na potpunu primenu.

Pored stručnih ljudi iz građevinarstva, u komisije su bili uključeni i stručnjaci iz proizvodnje, konkretno direktori proizvodnje u određenim fabrikama, gde su, naravno na osnovu mišljenja koje se iz privrede i te kako uvažavalo, u Ministarstvu došli do konkretnih rešenja i u predviđenom roku su izrađeni svi podzakonski akti koji su stupili na snagu krajem prethodne godine, što je u privredi u izveštajima za prethodnu godinu okarakterisano kao jedna izuzetno dobra saradnja Ministarstva i privrede, koje donosi podzakonska akta potpuno u saradnji sa domaćom privredom, istog trenutka, ne odstupajući uopšte od evropskih normi i svega onoga što moramo ispoštovati kao država, ali, s druge strane, u saradnji sa domaćom privredom i raditi u interesu svoje zemlje i privrede uopšte.

Kada govorimo o programu permanentnog usavršavanja, ja želim da navedem jedan problem koji je primećen u praksi. Savez građevinskih inženjera Srbije u svom sastavu ima 10 strukovnih organizacija koje imaju između 50 i 60 godina dugu tradiciju i uopšte programom rada Saveza građevinskih inženjera i strukovnih organizacija Statutom su predviđeni i programi pružanja stručne pomoći, permanentnog usavršavanja i naravno, organizovanja struke u cilju praćenja svih evropskih i svetskih trendova. Savez organizuje određene skupove, da li na dve ili tri godine i na taj način zaista se pomaže stručnoj javnosti i privredi da se određena i svetska dostignuća i dostignuća u okviru naše zemlje primene na najbolji mogući način.

Nije potrebno slati u svet naše stručnjake da bi se dodatno edukovali, jer mi svet dovodimo kod nas. Uvodničari su obično najeminentniji stručnjaci koji dolaze po pozivu iz zemalja koje su već primenile određene standarde koji se kod nas, naravno, budu u primeni. Ali, ono što je primećeno kao problem jeste odsustvo mladih inženjera iz privrede na takvim skupovima.

Složićete se sa mnom, ne možemo mi jednog privrednika nikako naterati da on mladog inženjera pošalje na edukaciju i da radi na njegovom permanentnom usavršavanju. Mi smo se kao organizacija bavili tim problemom. Imate stav privrede gde privrednik kaže, mahom su to sad privatna građevinska preduzeća - zašto bi on ulagao u mladog inženjera i bio bez njega tri dana i platio mu kotizaciju od 100 evra za određeni skup, ako on sutra nema nikakvu garanciju? On dođe jednog dana i kaže mu da više ne želi tu da radi, da želi da ode u inostranstvo, da se tamo bavi svojim poslom i da se tamo usavršava.

S druge strane, imate stav inženjera koji kažu da ne žele na takav način da rade u privredi jer nemaju mogućnost da se dodatno usavršavaju, ako njega njegov gazda ne želi da pusti ili ne želi da mu dozvoli ili da plati za njega određenu edukaciju. On smatra da ne može biti konkurentan u narednom periodu i da svoje znanje ne može usavršavati i, naravno, ne može adekvatno obavljati svoj posao u toku svog čitavog radnog veka.

Šta je preporuka? S obzirom da će Ministarstvo građevinarstva u narednom periodu raditi programe permanentnog usavršavanja, preporuka je da Ministarstvo građevinarstva kroz programe možda javnog poziva ili konkursa obezbedi sredstva za sufinansiranje određenih programa permanentnog usavršavanja za mlade inženjere iz privrede.

Mislim da je to na fakultetima i institutima dosta dobro regulisano poslednjim izmenama i dopunama Zakona o nauci, jer su za njih već opredeljena sredstva za dopunsko usavršavanje, ali privreda taj problem nema rešen. Mislim da će ovo značajno doprineti baš ovom problemu koji je do sada evidentiran u praksi.

Za nas iz Socijaldemokratske partije obrazovanje je izuzetno važno, pogotovo obrazovanje mladog kadra i podrška mladim ljudima. Mislim da država treba da pokaže da su ti mladi inženjeri koji rade u privredi njoj potrebni i da je ovo jedna od mera koja može poslužiti zaista da i oni promene mišljenje za ostanak u našoj zemlji, ali isto tako i njihovim gazdama možda da njihovo razmišljanje malo izmeni u tom pravcu.

Ono što je još jedan od problema, a što se negde definiše zaključcima sa određenih stručnih skupova u građevinarstvu koji su održani u protekle dve-tri godine, jeste jedan veliki problem - značaj nabavke nove terenske opreme, ali i nedostatak savremene laboratorijske opreme za ispitivanja. Saglasno odgovarajućim standardima u oblasti, evo, geotehnike, jer je to najveći problem kada govorimo o infrastrukturnim objektima, svedoci smo nečega što je jako opasno i što je u poslednjih nekoliko godina počelo značajno da remeti naš život. Mislili smo da su prirodne katastrofe nemoguće, međutim, one se ipak dešavaju. I sve ono što se dešava u prirodi, naravno, značajno utiče na mehaniku tla i utiče na određene probleme i određene možda velike štete koje smo imali u prethodnom periodu, a koje su okarakterisane kao nedostatak dobro odrađenog ispitivanja ili možda nekih preventivnih mera za sanaciju nastalih šteta.

Smatra se da se u prethodnom periodu uvode neki novi standardi i neka nova istraživanja. Šta je novina? Što se uvodi savremeni pristup u napretku istraživanja u oblasti prevencije i kontrole geoloških hazarda. U tom smislu, potrebno je svestrano proučavanje uticaja klimatskih promena na stanje infrastrukturnih objekata, uz planiranje preventivnih mera u cilju ublažavanja posledica.

Mišljenja smo da Ministarstvo građevinarstva treba da nađe način da pomogne u nabavci adekvatne opreme. Na koji način, da li u saradnji sa nekim drugim ministarstvom, da li iz sredstava budžeta, ali, s obzirom da smo u velikom investicionom ciklusu i da je izgrađeno jako puto i puteva i svega, evo, i danas imamo zakone koji definišu izgradnju novih saobraćajnica i u naredne dve godine će biti izgrađeno zaista mnogo puteva, mi moramo imati neki plan preventivnih mera, jer ovo što se dešava sa prirodom značajno utiče na probleme koje možda u ovom trenutku sa postojećim načinom ispitivanja i oprema ne možemo predvideti.

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je u svom planu rada i budžetom za 2020. godinu, 2021. i 2022. godinu planiralo otpočinjanje realizacije projekata iz novog investicionog ciklusa, čija vrednost je procenjena na oko pet milijardi evra ulaganja u infrastrukturne objekte.

Svi ovi objekti predstavljaju linijske infrastrukturne objekte, koji se grade u dužinama od nekoliko desetina kilometara na različitim parcelama. Naravno, kao što ste i sami rekli u prethodnom izlaganju, to zahteva posebne uslove. Iz toga se pred nama danas i nalazi Predlog zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju.

Dakle, SDPS kao partner u Vladi Republike Srbije smatra da su projekti koji su planirani u ovom investicionom ciklusu izuzetno važni za Republiku Srbiju i da će imati pozitivne efekte koji će se ogledati kroz vremenske uštede, snižavanje troškova transporta, poboljšanje pristupačnosti svih delova Republike Srbije. Ali, ono što je vrlo bitno, da će izgradnja ovakvih infrastrukturnih objekata usloviti gradnju infrastrukturnih objekata pored puta, tako mi u građevinarstvu kažemo, turističkih, privrednih, samim tim što će se obezbediti bolja pristupačnost svih mesta u Republici Srbiji, a smatramo da je to izuzetno važno uopšte za privrednu aktivnost u Republici Srbiji.

Govorimo danas i o izmenama i dopunama Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. I ovo je izuzetno važan projekat za Republiku Srbiju. Na takav način se podstiče proizvodnja građevinskog materijala u Srbiji. Mislim na osnovni građevinski materijal koji nije predmet izvoza, što je od izuzetnog značaja za proizvođače u Srbiji, jer za fabrike je uvek profitabilnije da prodaju u svojoj zemlji, nego izvoziti tako težak materijal koji transportom samo gubi na vrednosti.

Zahvaljujući ovom investicionom ciklusu, mi imamo porast prodaje građevinskog materijala u našoj zemlji i možemo se pohvali da imamo stabilnu proizvodnju građevinskog materijala u Srbiji i naravno da to fabrikama omogućava dodatna sredstva da prošire svoje kapacitete i za uposlenost nove radne snage, što se u proteklih nekoliko godina i radilo i ima za plan u naredne dve godine.

Kada govorimo o ovom zakonu, ne mogu, a da ne pomenem član 38. koji se odnosi na izbor strateškog partnera, jer se sada predviđa da će kao strateški partner moći da se smatra i konzorcijum, kao i svako povezano lice, odnosno lica strateškog partnera.

Ono što je meni važno jeste prilika za domaću građevinsku operativu da se udruži i da može biti konkurentna na tenderima koji se raspisuju za strateškog partnera.

Do sada su postojale zamerke na uslove koji se propisuju za izbor strateškog partnera. Verujem da će u narednom periodu ovaj član zakona omogućiti veće učešće domaće građevinske operative.

Značajno je da se u ovom investicionom ciklusu obezbede uslovi domaćoj građevinskoj operativi, da obezbedi reference, jer je to od presudnog značaja za svaki naredni posao. Ukoliko izvođač nema reference na poslovima u zemlji iz koje dolaze, a koji su finansirani iz budžeta Republike Srbije, teško da može biti konkurentan bilo gde u svetu.

Mi kao država moramo misliti i o strategiji razvoja građevinarstva u narednom periodu i u tom pravcu i jeste moja nada da će se u narednom periodu naći način za domaću građevinsku operativu da se organizuje i da se pojavi kao ozbiljan partner u izvođenju ovih vrlo važnih infrastrukturnih projekata koji su predviđeni u naredne tri godine.

Zbog svega navedenog, poslanici SDPS u danu za glasanje će podržati zakon koji se nalaze na dnevnom redu današnjeg zasedanja.

Zahvaljujem predsedavajući.

Moje kolege i ja, SDPS, smo podneli amandman na član 33. Predloga zakona o javnom dugu. Član 33. detaljno definiše uslove i načine zaduživanja lokalne samouprave, kao i uslove pribavljanja saglasnosti Ministarstva finansija o zaduživanju lokalne samouprave.

Istina da ovaj član 33. je značajno poboljšan u odnosu na prethodni, u prethodnom zakonu, jer sada imamo i kriterijume i šta se uzima u obzir prilikom davanja saglasnosti. Međutim, šta je sporno? Saglasnost iz stava 1. članovi Ministarstva daju u roku od 30 dana od dana prijema zahteva za davanje saglasnosti, a ako Ministarstvo u roku iz stava 4. ovog člana ne odgovori na zahtev za davanje saglasnosti smatraće se da saglasnost nije data.

Mi smo samo tražili da i pozitivan i negativan odgovor bude vrlo jasno dostavljen lokalnim samouprava jer smatramo da je to vrlo važno i potrebno. Lokalne samouprave iako podnesu zahtev za mišljenje, a imaju pred sobom kriterijume, znači da su ih oni procenili u skladu sa nekim svojim načelima. Ministarstvo bi trebalo da ukaže šta je to što smatraju nepodobnim, šta je to što smatraju nepotrebnim i vrlo jasno odgovoriti lokalnoj samoupravi.

Smatramo da je ovo vrlo bitno i zbog odgovornosti koju lokalna samouprava ima jer kriterijumi su vrlo jasni, procenat ostvarenja prihoda i primanja u odnosu na planirani procenat izvršenja rashoda, izdatak u odnosu planirane, visina planiranog budžetskog deficita, visina neizmirenih obaveza, visina postojećeg kreditnog zaduženja itd. Ovakav odgovor Ministarstva finansija bi bio vrlo transparentan i poslužio bi onima koji kontrolišu rad lokalne samouprave da imaju uvid u ukupno zaduženje i šta je to što se u određenoj opštini ne sprovodi kako treba. Koji su to kriterijumi na koje treba uticati u narednom periodu kako bi se ovaj problem prevazišao i naravno stekli uslovi za narednu godinu da se ostvari neko kreditno zaduženje.

Veoma je bitno jer se na osnovu planiranog kreditnog zaduženja prave budžeti za lokalne samouprave, pa na osnovu nekog predviđenog iznosa i posle ako ne dobijete odgovor u roku od 30 dana vi ste prinuđeni da radite rebalans i naravno za to vam je potrebno i neko valjano objašnjenje. Mislimo da bi ovakvo amandmansko rešenje poboljšalo postojeći član 33. i da bi lokalnoj samoupravi u velikoj meri poboljšao rad, kada govorimo o efikasnijem radu i negde transparentnijem uvidu u poslovanje lokalne samouprave. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, uvaženi gosti iz ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi set izuzetno važnih zakona i ja ću najpre u svom izlaganju nešto više reći o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, jer smatram da je izuzetno bitan, pogotovo što Zakon o javnim nabavkama uspostavlja zakonodavni okvir u oblasti javnih nabavki u Republici Srbiji. To je sistem koji omogućava poštovanje osnovnih načela slobode kretanja dobara i slobode pružanja usluga koje iz njih proizilaze.

Naime, strategijom razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji za period 2014-2018. godine, kao jedan od strateških ciljeva reforme javnih nabavki u Republici Srbiji, navedeno je potpuno usaglašavanje domaćih propisa sa međunarodnim standardima i njihovo puno sprovođenje u praksi.

To podrazumeva da postupci javne nabavke koji predstavljaju vrlo stručne i složene postupke budu zakoniti i u skladu sa načelima javne nabavke, odnosno transparentni, efikasni i da omogućavaju što je moguće veću tržišnu konkurenciju u postupku javne nabavke tj. da omogućavaju jednak položaj svih zainteresovanih strana, bilo da se radi o velikim preduzećima ili o malim i srednjim preduzećima.

Primena novog Zakona o javnim nabavkama imaće za posledicu značajno smanjenje i pojednostavljenje postupka u oblasti javne nabavke, smanjenje administrativnog opterećenja i na strani naručioca i na strani ponuđača, a naročito smanjenjem troškova učešća u postupcima javne nabavke, malim i srednjim preduzećima koji možda i ne raspolažu sa odgovarajućim administrativnim kapacitetima za adekvatno učešće i sprovođenje ovog postupka.

Očekuje se da će pojednostavljenje procedura u javnim nabavkama i smanjenje troškova, učešće imati za posledicu povećanje interesa malih i srednjih preduzeća za učestvovanje na tržištu javnih nabavki. To će sigurno doprineti većem nivou tržišne konkurencije, odnosno povećanju prosečnog broja ponuda u postupcima javne nabavke sa pozitivnom posledicom efikasnijeg i racionalnijeg trošenja javnih sredstava.

Predlog zakona o javnim nabavkama donosi pravilo da se sva komunikacija i razmena podataka u postupku javne nabavke prema propisanoj dinamici sprovodi na portalu tj. elektronski. Što se elektronske javne nabavke tiče, treba naglasiti da se u Republici Srbiji već implementirana određena rešenja koja kao obavezna uvode nove direktive. Na primer, već je elektronska objava oglasa bila u prethodnom periodu, takođe, elektronska dostupnost konkursne dokumentacije i slično.

Novina koju donosi Predlog zakona o javnim nabavkama je takođe elektronsko podnošenje ponuda i prijava za učešće elektronski katalozi koje sastavlja kandidat ili ponuđač. Postojeća praksa ukazuje i na potrebu za određenim izmenama u sistemu pravne zaštite kako bi se obezbedila veća zaštita prava privrednih subjekata. Pre svega, u smislu efektivno otklonjena nezakonitost u toku samih postupaka javnih nabavki, ali i u smislu preventivnog delovanja, te adekvatnog sankcionisanja različitih oblika, nezakonitog postupanja čije se postojanje utvrdi u odgovarajućoj proceduri.

Odredbe su formulisane polazeći od uspostavljanja sistema zaštite prava u Republici Srbiji i postojećih procedura, a uvažavajući odredbe važećih direktiva EU u oblasti javnih nabavki. Povećanje transparentnosti i fleksibilnosti postupka javne nabavke, smanjenje administrativnog tereta korišćenjem elektronskih sredstava jesu osnovni ciljevi izmena i dopuna ovog zakona i smatra se da u značajnoj meri uređuju postupke zaključenja ugovora o javnoj nabavci i okvirnih sporazuma radi nabavke dobara, radova, usluga, a pravna zaštita u vezi sa tim i postupcima, kao i način rada i oblik organizovanja komisije za zaštitu prava ponuđača.

Izmene i dopune zakona o privrednim društvima ima i za cilj da podstiču dalji rast i razvoj privrednih delatnosti. Naime, u razvijenim tržištima i ekonomijama kao što su ekonomija SAD i državama EU, praksa je da se zaposleni u privrednom društvu stimulišu da što bolje obavljaju svoje poslove tako što im se daje mogućnost da postanu članovi tog privrednog društva.

Ovo se posebno odnosi na poseban vid stimulacije davanja opcija da steknu učešće u kapitalu privrednog društva po povlašćenoj ceni. Na ovaj način zaposleni se stimulišu da što bolje obavljaju poslove i time povećavaju vrednost kapitala privrednog društva.

Privredna društva angažuju i različite konsultante, saradnike, spoljne saradnike koji nisu uvek zaposleni u društvu. Vrlo često ovi konsultanti rade besplatno ili po nekim simboličnim cenama, a nemaju mogućnost da dobiju udeo u privrednom društvu. Osim toga državljani Republike Srbije, potencijalni osnivači društva sa ograničenom odgovornošću, često osnivaju privredna društva u inostranstvu kako bi mogli da koriste različite mogućnosti za stimulaciju zaposlenih.

Imajući u vidu navedeno i činjenicu da akcionarska društva imaju mogućnost da stimulišu zaposlene, investitore i konsultante i slično, po povlašćenoj ceni steknu akcije društva davanjem opcija na akcije, kao i činjenicu da su društva sa ograničenom odgovornošću najzastupljenija u privredi Republike Srbije, nacrtom ovog zakona omogućava se da i društva sa ograničenom odgovornošću stimulišu svoje zaposlene, investitore, konsultante, na takav način što će izdavati finansijski instrument, pravo na sticanje udela koji imaocima ovog finansijskog instrumenta daje pravo da steknu udeo u društvu određenog dana po povlašćenoj ceni.

Takođe, nacrtom zakona predloženo je da zaposleni u društvu sa ograničenom odgovornošću i akcionarskom društvu učestvuju u raspodeli dobiti, kao i da se procenat sopstvenih akcija koje akcionarsko društvo može raspodeliti zaposlenima i članovima uprave poveća sa 3% na 5%.

Takođe, danas se na dnevnom redu nalazi i Zakon o izmirenjima novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, i važeći zakon propisuje obavezu za poverioce da registruju izdate fakture u centralnom registru faktura i plaćanje istih dužnik vrši samo onda ako je faktura ispravno registrovana.

Predloženim izmenama i dopunama zakona uvodi se mogućnost, ali tek pošto se steknu tehničko-tehnološki uslovi da počev od 1. jula 2021. godine, obaveza poverioca da fakture i druge zahteve za isplatu, poverilac dostavlja dužniku u elektronskom obliku kroz sistem elektronske fakture, koji će uspostaviti i voditi Ministarstvo finansija.

Propisivanje obaveza izdavanja elektronske fakture i drugog zahteva za isplatu u elektronskom obliku predstavlja dalji korak koji Vlada preduzima u cilju realizacije procesa digitalizacije u Republici Srbiji i praćenju evropskih i svetskih trendova u poslovanju, koji su započeti donošenjem propisa kojima se reguliše elektronsko poslovanje.

Sprovođenjem napred navedenih mera elektronskog poslovanja smanjuje se administrativni teret poslovanja, doprinosi se transparentnosti rada kako države, tako i privrede, i smanjuju mogućnosti za korupciju i neregistrovane transakcije, što je takođe od značaja za suzbijanje sive ekonomije.

Koristi od uvođenja elektronske fakture podrazumevaju i poboljšanju kontrole knjiženja u računovodstvenim sistemima, jer se mogućnost ljudske greške na ovakav način svodi na minimum. Skraćenje vremena potrebnog za obradu faktura, pojednostavljenje, arhiviranje, kao postojanje automatskog izveštaja u dostavi elektronske fakture. Ovo poslednje, postojanje automatskog izveštaja o dostavi elektronske fakture je naročito značajno, jer sprečava mogućnost neplaćanja fakture izgovorom da ista nije primljena, što je sada vrlo često korišćeno kao izgovor i naravno pravilo određene probleme u poslovanju i planiranju određenih finansijskih naplata i transakcija u svakom preduzeću.

S druge strane, postoji veliki potencijal za uštedu troškova. Obzirom da se omogućava pravnim licima da smanje radno vreme zaposlenih, posvećeno računovodstvenim pitanjima, umesto da se ručno knjiži svaki dokument, računovođa u ovom slučaju je fokusiran na kontrolu tehnologije da bi se obezbedila tačnost automatskog knjiženja.

Pored navedenog, još jednom želim da naglasim da će nove izmene ovog zakona posebno doprineti transparentnosti rada, kako države, tako i privrede i smanjiti mogućnost za korupciju i neregistrovane transakcija, što je takođe od značaja za suzbijanje sive ekonomije i da će zbog toga poslanici Socijaldemokratske partije Srbije podržati ovaj predlog zakona.

Želim da naglasim i određene izmene Zakona o igrama na sreću, gde kao poseban cilj određeno stvaranje zakonskih uslova za preventivno delovanje i sprečavanje lica iz kriminalnog dela društva, da budu vlasnici ili da upravljaju pravnim licima koja priređuju igre na sreću.

Takođe, poseban cilj izmena i dopuna zakona je obezbeđivanje transparentnosti podataka o stvarnim vlasnicima pravnih lica i upravljačke strukture i to je Predlog zakona, kroz članove 39. i 41, vrlo precizno definisao, kao i promenu strukture kapitala, postupak izdavanja dozvole. Ali, takođe, ovim zakonom su precizirane i određene zabrane u pogledu priređivanja igara na sreću i to posebno želim da naglasim, a to je zabrana omogućavanja da se izvrši plaćanje uloga preko banaka u Republici Srbiji radi učestvovanja u igrama na sreću koji se priređuju u inostranstvu, zbrana oglašavanja i reklamiranja igara na sreću bez dozvole odobrenja i saglasnosti za priređivanje, kao i reklamiranje priređivača igara na sreću bez obaveštenja o zabrani učestvovanja maloletnih lica.

Ovde dolazimo do jednog velikog problema u društvu, a to je popularnost igara na sreću kod dece i sve veće učešće maloletnih lica u nekom obliku igara na sreću. Do sada je u stavu 4. člana 55. Zakona stajalo da je dozvoljen ulazak samo punoletnim licima, ali ja moram da govorim o statistici koja je vrlo poražavajuća. Svaki treći učenik osnovne i srednje škole u Srbiji redovno igra kladionicu, a skoro 5% dece u našoj zemlji su patološki kockari. To pokazuje istraživanje Centra za odvikavanje od kockanja „Život nije igra“, prema kome je najgora situacija u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. U njima kladionice niču bukvalno na svakom koraku, a naročito u blizini škola.

Pored klađenja, đaci iskušavaju sreću i na sportskim tiketima, na ruletu, onlajn kockanju, pa čak i pokeru. U istraživanju je učestvovalo 2.357 učenika osnovnih i srednjih škola, od kojih je čak 997 bar jednom kockalo. Koliko je situacija kritična najbolje pokazuje podatak da je svaki četvrti učenik prvi put sreću na kocki iskušao između 10 i 14 godine. Znatno više se kockaju đaci iz velikih gradova jer tamo ima mnogo kladionica i automat klubova.

Po rečima stručnjaka, iako je Zakon o igrama na sreću maloletnicima zabranio ulaz u kladionice i kockanje, on se u praksi ne sprovodi. Deca mlađa od 18 godina posećuju ova mesta bez problema i za to je odgovorno više faktora. Pre svega, kod nas se od muškaraca kulturološki očekuje da prati sport i da igra kladionicu. To je nešto što, nažalost, prati odrastanje dečaka u Srbiji.

Takođe, stručnjaci kažu da je najveći problem ipak u tome što roditelji klađenje ne prepoznaju kao oblik zavisnosti i potencijalnu opasnost za dete. Paradoks je da se roditelji čak više plaše zavisnosti od interneta nego od kockanja. Problem predstavlja i to što mnoge mame i tate klađenje ne smatraju kockanjem, već u to svrstavaju samo rulet i poker, što je pogrešno.

Onlajn kladionice su mnogo opasnije, viši nego lokali, jer ne postoji zakonska regulativa koja bi rešila ovaj problem. Ovo je zaista veliki problem za nas kao društvo, jer pitanje maloletnih zavisnika od onlajn kockanja nije samo medicinsko, već i pravno.

Sa pravnog aspekta, mi imamo Zakon o igrama na sreću koji zabranjuje kockanje mlađima od 18 godina, što ukazuje da se na polju sprovođenja ovog zakona nešto ne radi kako treba. Propisi i delovanje nadležnih inspekcija samo su jedna od mera koja se može kao preventiva koristiti u ovoj oblasti. Njih treba da prate edukativni programi namenjeni i deci, a pre svega roditeljima, o tome koliko je štetno učešće dece u igrama na sreću.

Ovde se moraju uključiti i škole i roditelji i sve institucije koje bave preventivom, kao i lečenjem bolesti zavisnosti. Kladionice kao vrsta igara na sreću su neizostavni deo kolorita svih mesta u našoj zemlji, a neretko se nalaze blizu školskih objekata, te su vidljive i lako dostupne učenicima.

Zakon o igrama na sreću u Republici Srbiji vrlo je jasan i u smislu da je osobama mlađim od 18 godina zabranjeno učešće u igrama na sreću, te je zabranjen ulazak u prostore u kojima se organizuju takve igre. Zakon, takođe, reguliše da se provera podataka o uzrastu vrši uvidom u lična dokumenta. Međutim, nema jasnih pokazatelja dostupnih javnosti da li se obavlja inspekcijska kontrola, sprovođenje ovih odredaba, koliko kontrola bude godišnje, kakvi su efekti inspekcijskog nadzora i slično.

Ne postoje, kaže se dalje u rezultatima istraživanja, nalazi da li je rad inspekcija zaista preventivan, odnosno da li utiče na smanjenje broja mlađih od 18 godina koji učestvuju u igrama na sreću.

Osnovni cilj izmena i dopuna Zakona o igrama na sreću, o kome danas govorimo, sastoji se u unapređenju zakonodavnog okvira za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma u oblasti igara na sreću i usaglašavanju zakona sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti.

Poslanici Socijaldemokratske partije Srbije smatraju da je Predlog zakona dobar i naravno da ćemo ga podržati, ali ono što lično smatram i mislim jeste da moramo naći rešenje i načine kao društvo da utičemo na poražavajuću statistiku o kojoj sam upravo govorila i nađemo načina da zaštitimo decu od ove ozbiljne pojave koja postaje vrlo popularna i kojoj su, nažalost, poklekla mnoga deca, jer moramo ovu cifru od 4,8% maloletnika koji su patološki kockari uvek imati u vidu i naći načina da se borimo protiv ovoga.

Poslanici Socijaldemokratske partije Srbije će u danu za glasanje podržati set zakona koji se nalazi na dnevnom redu današnjeg zasedanja. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvaženi ministri, poštovani gosti iz Ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, ja ću svoje izlaganje započeti sa zakonom koji je veoma značajan sa aspekta privrede, a to je Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, po kojem će od Nove godine stopa doprinosa za PIO, po osnovu zarada koju plaća poslodavac, biti smanjena za 0,5%.

Konkretno to bi značilo da poslodavac plaća doprinose po stopi od 11,5%, umesto dosadašnjih 12%, dok bi zaposleni i dalje plaćao 12% doprinosa na zaradu. Na taj način obezbeđuje se manje fiskalno opterećenje prihoda koje radnici ostvaruju na osnovu rada, s jedne strane, a sa druge strane smanjuju se troškovi poslovanja za poslodavce.

Povećanjem neoporezivog dela zarada sa 15.300 na 16.300 dinara, kao i smanjenje doprinosa za PIO od 0,5% za poslodavce, država nastavlja da smanjuje poreze na zarade sa 62 na 61%.

Inače, Fiskalni savet Srbije je takođe ukazao na to da je sa ekonomskog stanovišta smanjenje fiskalnog opterećenja zarada veoma bitan i da je prioritet u ovom trenutku, posebno što bi se na takav način unapredila konkurentnost domaće radne snage i stimulisalo zapošljavanje i investiranje privrede. Taj cilj je moguće postići ili smanjenjem stope socijalnih doprinosa ili povećanjem neoporezivog cenzusa.

Fiskalni savet je takođe predložio da se neoporezivi cenzus poveća u dosta većem iznosu. Međutim, sigurno da je procena, ako je Ministarstvo finansija napravilo i iznos koji je moguće podneti u ovom trenutku je pažljivo predložen. Po proračunu iznetom u Nacrtu Ministarstvo finansija procenjuje da će po osnovu smanjenja stope doprinosa za obavezno PIO na teret poslodavca doći do smanjenja budžetskih prihoda za oko 9,8 milijardi dinara. To su ozbiljna sredstva kada govorim o smanjenju budžetskih prihoda, ali se procenjuje da će rezultati ovih mera amortizovati ovu cifru.

Takođe je sličan stav i Unije poslodavaca da bi država trebalo mnogo smelije da iskorači u smanjenju nameta na rad, jer je privredi neophodno rasterećenje u većoj meri što bi značajno uticalo na porast domaćih investicija.

Takođe je sličan, veoma značajno, to su mere koje imaju za cilj podsticanje zapošljavanja. Od 1. januara 2020. godine kompanije koje budu povećale broj zaposlenih i zapošljavale lica koja nisu bila u radnom odnosu u 2019. godini dobiće oslobođenje od 70% poreza na zarade i doprinose za PIO, a tokom naredne dve godine oslobađanje će se smanjiti na 65%. Ova zakonska rešenja uticaće kao podsticajna mera na privredne subjekte da zapošljavaju veći broj lica određenih kategorija, tj. za poslodavca koji zasnuje radni odnos sa kvalifikovanim novozaposlenim licem pod uslovom da ne smanji broj zaposlenih od početka godine.

Za nas iz SDPS od izuzetne važnosti su znanje, obrazovanje i podsticaj koji to dodatno stimulišu. Posebno mislim na privredna društva koja se bave inovacionim delatnostima, koje su ovim zakonom prepoznata kao izuzetno važna, jer podsticaji, tj. oslobađanje od plaćanja poreza i doprinosa za 36 meseci za osnivača izuzetno je značajan podsticaj koji će doprineti jačanju preduzetništva i dati šansu pametnim i preduzimljivim ljudima kojih je u Srbiji dosta, da pokrenu sopstveni biznis, koji do sada nije postojao.

Imajući u vidu da se ovim zakonom predlaže uvođenje oslobađanja od plaćanja doprinosa po osnovu zarade novozaposlenih lica kod poslodavaca, pored ostalog i kod novoosnovanih privrednih društava koje obavljaju inovacionu delatnost očekuje se da će predloženo zakonsko rešenje doprineti osnivanju privrednih subjekata posebno u pomenutoj delatnosti.

Takođe, mera koja se odnosi na smanjenje stope doprinosa za PIO po osnovu zarade ima za cilj da doprinese stvaranju povoljnih uslova privređivanja kroz rasterećenje privrednih subjekata čime se takođe podstiče njihovo stvaranje smanjenjem cene rada stvaraju se preduslovi za poboljšanje konkurentnosti privrednih subjekata.

Pomenutim novim merama država je tokom naredne godine do posla bi moglo doći najmanje 5.000 radnika. Jedna od izjava ministra za finansije, gospodina Siniše Malog je i nagoveštavala da ćemo u narednoj godini, zahvaljujući ovim merama doći do jednocifrenog procenta nezaposlenih, a danas smo evo čuli, i naravno, to je vrlo značajan podatak da se već nalazimo na jednocifrenoj stopi. S toga, verujem da će ova predložena rešenja u narednoj godini značajno doprineti da se ovaj procenat što više popravi i poslanici SDP će podržati predlog rešenja koji se nalaze u ovom zakonu.

Drugi zakon o kome želim posebno da govorim jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama PIO. Imajući u vidu da ovaj zakon dotiče 24% stanovništva u Republici Srbiji, jer je upravo to stanovništvo koje je korisnik penzionog fonda.

Šta je ono što je veoma bitno, postavlja se vrlo često pitanje, zašto je stalno potrebno usklađivati penzioni sistem, zašto stalne izmene i zašto su penzioneri ti koji su uvek na udaru nekih novih reformi?

Sistem PIO u obaveznom obliku razvijen je u posleratnim godinama mislim na Drugi svetski rat, kada je starosna struktura stanovništva bila povoljnija. Kada kažem povoljnija mislim da je stanovništvo tada bilo mlađe i da je odnos između osiguranika i korisnika bio dosta povoljniji.

Zbog toga se u ovaj sistem ugrađuje dosta pozitivnih rešenja od uslova penzionisanja, načina obračuna, visine penzija i slično. Međutim, sa promenom demografske strukture, sa lošijom ekonomskom situacijom i opadanjem nivoa zaposlenosti, ovaj sistem je počeo da zapada u krizu, tako da se početkom devedesetih godina prošlog veka pojavljuje deficit u finansiranju isplata penzija i niza drugih prava koja obezbeđuje ovaj vid osiguranja.

Izazovi sa kojima se suočava penzioni sistem su karakteristični ne samo za Srbiju, nego skoro za sve evropske zemlje, tako da se sa njima suočavaju čak i razvijene zemlje zapadne Evrope.

Život i okruženje stalno zahtevaju donošenje novih mera koje vode unapređenju penzijskog sistema, pre svega kroz realnije definisane parametre. Povećanje starosne granice za odlazak u penziju, koja je više bila u skladu sa produženjem životnog veka, privrednim razvojem i međunarodnim trendovima, usmeravanje na ponovnu aktivnost lica sa smanjenom radnom sposobnošću, uključivanje novih vidova osiguranja dobrovoljnih penzijskih fondova, sve ovo su bile mere koje su bile sprovedene u prethodnom periodu.

Međutim, ono što ovo zakonsko rešenje donosi i ono što je izuzetno bitno, ključna izmena se odnosi na definisanje formule za usklađivanje penzija, perioda u kome će se usklađivanje vršiti, kao i parametara koji će se uzimati u obzir za određivanje procenta usklađivanja.

Uspešnim završetkom procesa fiskalne konsolidacije čiji je sastavni deo bio i unapređenje stanja u penzijskom sistemu, stvorena je mogućnost da se povećaju primanja penzionerima i obezbedi realan rast njihovog standarda.

Predlogom zakona je predviđeno da se počev od 2020. godine penzije usklađuju po tzv. švajcarskoj formuli, tj. da se procenat usklađivanja visine penzija dobija prema formuli koja obuhvata zbir 50% rast, zarada u prethodnoj godini i 50% rasta potrošačkih cena u istom periodu.

Kao posmatrani period uzima se jun 2018. godine i 1. jul 2019. godine, razlog što se uzimaju ovih 12 meseci, jeste što se podaci iz Republičkog zavoda za statistiku dobijaju najranije 50 dana za poslednji mesec, s toga ako posmatramo kalendarsku godinu od 1. januara 2019. do 31. decembra 2019. godine, ne bi bilo moguće napraviti način za novi obračun i ovaj zakon ne bi stupio na snagu 1. januara 2020. godine.

Definisanje formule za usklađivanje penzija, perioda u kome će se usklađivanje vršiti, kao i parametara koji se uzimaju u obzir za određivanje procenta usklađenosti za cilj imaju obezbeđenje prvenstveno postojanja jasnog, predvidljivog načina usklađivanja visine penzija. Zatim, da rast penzija u određenoj meri bude vezan za rast plata i povećanje realne vrednosti penzija, a time i standarda penzionera, što je izuzetno važno. I poslednje, ali jako bitno jeste očuvanje finansijske stabilnosti i održivog načina finansiranja isplata penzija, kao i drugih prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

S obzirom na to da korisnici penzija čine preko 24% stanovništva Srbije, jasno je koliki je značaj predloženih izmena za unapređenje ekonomskog položaja ove kategorije stanovništva u društvu, kao i značaj za društvo u celini.

Predloženim predlogom zakona proširuje obuhvat kategorija koje imaju pravo na porodičnu penziju, izjednačava se pravo iz bračne sa vanbračnom zajednicom. Pravo na porodičnu penziju može ostvariti supružnik ili vanbračni partner ukoliko su brak ili vanbračna zajednica trajali najmanje tri godine.

Smatram da se ovim rešenjem otklanja jedna velika nepravda prema licima koja obično iz vrlo opravdanih razloga nisu u mogućnosti da zasnuju bračnu zajednicu, ali njihov način života ni u čemu ne odstupa od braka koji je uređen zakon, pa samim tim i prava nadživelog partnera nisu do sada mogla biti na bilo koji način regulisana.

U Srbiji živi u vanbračnoj zajednici 57.500 lica starijih od 50 godina. Ono što je veoma važno, a što bih posebno naglasila, jeste da porodičnu penziju po novom zakonu o kome danas govorimo može ostvariti i supružnik iz razvedenog braka ili vanbračni partner posle prestanka života u zajednici, ako im je sudskom presudom utvrđeno pravo na izdržavanje. Postojanje vanbračne zajednice i obaveze izdržavanja utvrđuju se u vanparničnom postupku.

Zbog čega želim da ovo posebno naglasim? Svedoci smo loše statistike i tragičnih događaja koji su vezani za nasilje u porodici, a posebno ovde mislim na nasilje nad ženama. Žene koje su na višem rizičnom nivou da dožive nasilje upravo su ekonomski zavisne žene, upravo sramota i ekonomska zavisnost predstavljaju glavne prepreke za prijavljivanje nasilja u porodici. Niko ne treba da trpi nasilje, niti da se miri sa nasiljem. Svedoci smo čestih izjava žrtava da obično smatraju da je kasno da se sada nešto promeni posle toliko godina, da je kasno da se u pedesetim ili šezdesetim, kada dolazi do bolesti, a radnog staža nema, donose odluke koje vas lišavaju egzistencije, sve su to razlozi koji opredeljuju žene da se mire sa nasiljem do možda tragičnog ishoda.

Ovom merom kojom se proširuje obuhvat kategorija koje imaju pravo na porodičnu penziju, da i razvedeni supružnik, koji ima rešenje na izdržavanje ima pravo da nasledi porodičnu penziju, jeste indirektan doprinos prevenciji nasilja nad ženama.

Kada govorimo o karakteru porodične penzije kao prava koje koristi nadživeli bračni partner, a od sada i vanbračni, od čega žene čine 95% korisnika, mali je udeo lica koji žive u vanbračnoj zajednici, svega 2%, tako da se u kraćem i srednjem roku ne može očekivati značajan porast broja korisnika porodične penzije po ovom osnovu. Ovde je vrlo važno naglasiti da se uvodi uslov za ostvarivanje prava na porodičnu penziju, tj. trajanje bračne, odnosno vanbračne zajednice minimalno tri godine u cilju zloupotrebe ovog prava, što će dodatno ograničiti porast broja korisnika porodičnog cenzusa.

Obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje čini osnovu penzijskog sistema u Republici Srbiji i zasniva se na tekućem finansiranju penzija, što je slučaj u najvećem broju evropskih država. To znači da sva lica koja obavljaju neki rad i po tom osnovu ostvaruju prihod, izdvajaju obavezni deo za penzioni fond iz kojih se finansiraju penzije sadašnjih korisnika, time dobijaju mogućnost da se ostvari pravo na sopstvenu penziju nakon ispunjenja odgovarajućih uslova.

Osnovna karakteristika penzionog sistema je dugoročni uticaj što za posledicu ima to da svaka izmena u ovom sistemu neposredno utiče, kako na sadašnjeg osiguranika i korisnika, tako i na položaj budućih generacija. Sigurno smo ovim predlozima doprineli boljem položaju sadanjih osiguranika i korisnika, kao i na položaj budućih generacija.

Poslanici SDPS će u danu za glasanje podržati zakone koji se nalaze na dnevnom redu današnjeg zasedanja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, poštovane kolege narodni poslanici, ja ću govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, posebno o čl. 7. i 8. ovog Predloga zakona, koji se tiču standarda i kriterijuma za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda.

Pozivanje na standarde se sve više posmatra kao sastavni deo dobre regulatorne prakse i dobrog državnog upravljanja. Zajedničke karakteristike dobrog kreiranja javne politike i dobre prakse u standardizaciji obuhvataju otvorenost, transparentnost, efektivnost, globalnu primenjivost, konsenzus i stručna mišljenja, pri čemu je ključni kriterijum za obe strane taj što politika, tj. standardi, odgovaraju na verifikovane potrebe.

Zahtevi harmonizovanih standarda koji su podrška primeni ovog zakona tiču se prvenstveno bezbednosti i metoda ispitivanja proizvoda koji su u našoj svakodnevnoj upotrebi.

Usklađenost proizvoda sa opštim zahtevima za bezbednost takođe se ocenjuje i prema srpskim standardima, nezavisno od osnove za njihovo donošenje i standardima drugih država, koji se donose u okruženju, koje ima više zainteresovanih strana, čime se obezbeđuje zastupljenost širokog spektra tehničkog gledišta, uključujući i ona koja se odnose na društvene i ekonomske interese.

Na takav način, razvijen standard nudi isti nivo zaštite potrošača, bilo da se primenjuju u razvijenoj ekonomiji ili ekonomiji u razvoju.

Pored toga, okvir dobrovoljne standardizacije omogućava učesnicima na tržištu da vode računa o standardu, što je za zakonodavca olakšica, jer na takav način održavani standardi za učesnike na tržištu predstavljaju prihvatljiva tehnološka rešenja.

Proizvođači mogu koristiti harmonizovane standarde koji se nalaze na listi koju obavljuje ministar nadležan za poslove standardizacije, kako bi dokazali da su njihovi proizvodi u skladu sa suštinskim zahtevima zakona. Ova lista formira se na osnovu liste harmonizovanih standarda koje objavljuje Evropska komisija.

Proizvođači koji koriste harmonizovane standarde imaju obavezu da proveravaju listu, jer u zavisnosti od vremena kada se nađe određen harmonizovan standard ili se ažurira na listi, proizvođač mora da ponovo ispita svoj proizvod, da ga uskladi sa novim zahtevima, da ažurira svoju dokumentaciju i da na takav način ispravno postupa, u skladu sa zakonom koji definiše stavljanje na tržište proizvoda koji je proizveden po harmonizovanom standardu.

Od 1. decembra 2018. godine reference harmonizovanih standarda objavljuju se i povlače iz "Službenog lista" EU na osnovu odluke komisije. Ona je pravno obavezujući akt EU koji se direktno primenjuje u svim državama članicama EU i njihov cilj je da se osigura ujednačeno sprovođenje evropskog zakonodavstva.

Cilj ovih mera je integracija tržišta država članica i osiguravanje slobodnog kretanja robe na približno isti način koji se odvija u okviru teritorije jedne države. Uklanjanje prepreka postiže se ujednačavanjem nacionalnih propisa i tehničkih zahteva za proizvode, posebno na onim područjima gde je utvrđeno da postoji veći rizik za potrošača. Time se ujedno osigurava jednak nivo zaštite javnog zdravlja potrošača i životne sredine na celokupnom unutrašnjem evropskom tržištu.

Na proizvode koji nisu obuhvaćeni evropskim zakonodavstvom primenjuje se načelo uzajamnog priznavanja, odnosno proizvodi koji su zakonito proizvedeni i stavljeni na tržište u jednoj državi članici mogu se slobodno plasirati na celom području unije. U suštini, poglavlja o slobodnom kretanju roba čine tehnički propisi koji regulišu infrastrukturu kvaliteta.

Ovi propisi se odnose na sve proizvode, odnosno na ono što se zove harmonizovano područje, a koje se zasniva na direktivama novog ili globalnog pristupa, u kojima se navode opšti, odnosno bitni zahtevi za proizvode i njihovo označavanje pre stavljanje na tržište.

Zbog toga EU očekuje od država kandidata da usklade zakonodavstvo u ovom poglavlju, najkasnije do dana pristupanja. Evropsko zakonodavstvo u ovoj oblasti se prenosi u potpunosti u domaće kroz transponovanje brojnih direktiva starog i novog pristupa.

Što se tiče neharmonizovanih proizvoda, nacionalni propisi koji regulišu njihovo stavljanje na tržište različiti su u različitim zemljama. Obično propisuju strožije uslove za stavljanje na tržište. Međutim, harmonizovano područje to ne podržava i Evropska komisija u tim slučajevima stavlja određene primedbe, koji zahtevaju da i nacionalni propisi budu usklađeni sa harmonizovanim standardima.

Završetkom pregovora u oblasti slobodnog protoka roba biće obezbeđena potpuna usklađenost domaćih proizvoda sa evropskim zakonodavstvom koje se odnosi na proizvode.

Postizanjem potpune usklađenosti domaćih propisima sa propisima EU obezbediće se poštovanje principa slobodnog kretanja robe. Ovaj princip znači da trgovina proizvodima iz jednog dela EU u bilo kojem drugom mora da se sprovodi bez ograničenja. Shodno tome i srpski proizvodi će se kretati na evropskom tržištu bez prepreka.

Sertifikate izdate u Srbiji priznavaće sve države članice, čime će se srpski proizvodi imati slobodan pristup evropskom tržištu, a srpski proizvođači će izbeći sprovođenje ponovnih ispitivanja prilikom plasiranja proizvoda na evropsko tržište, što će uticati i na smanjenje troškova.

Zašto smatram da je harmonizovano područje izuzetno važno i da su harmonizovani standardi za Srbiju jako bitni? Upravo zbog ovog problema, kada govorimo o duplom ispitivanju i trošku koji ima srpska privreda kada određeni proizvod stavlja na evropsko tržište.

Nacionalni propisi i ispitivanja u nacionalnim laboratorijama nisu dovoljni da biste proizvod stavljali na evropsko tržište i stoga je potrebno uraditi dodatna, tj. dupla ispitivanja za stavljanje proizvoda na evropsko tržište.

Stoga smatramo da i ovaj zakon i svi koji se donose u pravcu harmonizacije i domaćih propisa u skladu sa propisima jedinstvenog imaju veliki značaj za srpsku privredu, prvenstveno kada govorimo o troškovima koji su izuzetno značajni za fabrike koje su izvozno orjentisane. Smatram da je to veoma bitno naglasiti i imati u vidu. Mi ovde obično govorimo o propisima EU, govorimo o jedinstvenom tržištu. Ono je evropsko tržište i govorimo o uslovima koji tu postoje.

Sve ovo što govorimo danas vezano za ovaj zakon jesu izuzetno važni parametri koji će našu privredu učiniti konkurentniju u Evropi, našim proizvođačima pružiti mogućnost da lakše izvezu svoj proizvod i da na lakši način usaglase svoje zakonodavstvo i svoje proizvode. Stoga će poslanici SDP u danu za glasanje podržati i ovaj zakon i ostale zakone koji se nalaze na dnevnom redu ovog zasedanja.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva finansija, uvaženi narodni poslanici, pred nama se danas nalaze zakoni koji za cilj imaju razvoj tržišta kapitala, jačanje finansijskog tržišta u Republici Srbiji i jačanje ekonomije Republike Srbije.

Poslanici SDPS i ja smatramo da će predložena rešenja značajno uticati na stvaranje povoljnijeg privrednog ambijenta u Republici Srbiji i predložena rešenja svakako zaslužuju veliku pažnju i nas danas ovde i čitave javnosti i već smo čuli da će biti doneta određena podzakonska akta koja će bliže definisati ova zakonska rešenja.

Smatram da je izuzetno važno jačanje investicionih fondova u Republici Srbiji. Ja ću danas u svom izlaganju posebno govoriti o tome, jer mislim da im nije posvećena dovoljna pažnja, ni u prethodnom periodu, da postoje određene predrasude kada govorimo o investicionim fondovima, da je poljuljano poverenje u investicione fondove, ali govoriću o razlozima koji su do toga doveli, o investicionim fondovima u zemljama okruženja, kao i o trendu rasta ulaganja u zemljama Evrope, o značajnim perspektivama, kao i izuzetno povoljnim rešenjima koja predviđaju ova zakonska rešenja i za koja verujem da će značajno unaprediti položaj investicionih fondova u Republici Srbiji.

U suštini, investicioni fondovi su alternativa između štednje u banci i investiranja tj. aktivna štednja ili pasivno investiranje. U nameri da se obezbedi veći stepen zaštite od rizika i povrati poverenje investitora, izvršeno je dodatno preciziranje u uslova osnivanja poslovanja i izveštavanja društava za upravljanje, preciziranje imovine u kojoj je dozvoljeno ulagati, uključujući i ograničenja i izuzetke od ograničenja, detaljnije su uređeni politika upravljanja rizicima investicionog fonda, politika nagrađivanja usluge i odgovornost depozitara i nadzora ovlašćenja.

Međutim, prvi investicioni fondovi organizovani su pred sam početak globalne finansijske krize čiji su se efekti osetili već tokom 2008. godine, kada je nakon značajnog rasta cena akcija na Beogradskoj berzi, tokom druge polovine 2006. i prve polovine 2007. godine, krenuo nagli trend pada cena akcija.

Sredinom februara 2009. godine, kao rezultat globalne finansijske krize, cene akcija na Beogradskoj berzi bile su niže za skoro 90% od istorijskog maksimuma, sa sredine 2007. godine. Ovakav drastičan pad ozbiljno je uticao na učesnike na tržištu i poljuljao poverenje u potencijal investicionih fondova, kao oblika ulaganja. Kao rezultat toga, imovina pod upravom društava za upravljanje investicionim fondovima skoro konstantno se smanjivala, usred povlačenja uloga članova, što je celokupan sektor investicionih fondova učinilo zanemarljivo značajnim učesnikom na tržištu kapitala.

Investicioni fondovi su vrlo zastupljeni u razvijenim privredama sveta, gde predstavljaju sastavni deo finansijskog tržišta i neke od opštih karakteristika fondova su viša stopa prinosa od prinosa na štednju u banci, jaka kontrola poslovanja fondova od strane državnih institucija, bez garancija ulagačima, javnost portfolija i poslovanja. Prosečna stopa prinosa investicionih fondova u razvijenim zemljama je od 8% do 15% godišnje. Uočili su se veći prinosi na početku rada investicionog fonda koji se kasnije blago smanjuju.

U Srbiji treba očekivati ekspanziju svih vrsta investicionih fondova. Obzirom da je iza Hrvatske, srpska privreda najjača u regionu i evropskim zemljama van EU, najverovatnije da će veliki deo ulaganja investicionih fondova iz tog regiona biti usmeren baš u srpsku privredu. Takođe, očekuje se relativno veći prinos investicionih fondova zemalja koje su kasnije dobile zakone o investicionim fondovima, u narednih nekoliko godina. Treba pretpostaviti da će po modelu hrvatskog tržišta veliki deo štednje stanovništva biti preusmeren iz banaka u investicione fondove i kod nas.

Investicioni fondovi nose nešto veći rizik od štednje u banci, ali po pravilu veći prinos na uložena sredstva. U našoj zemlji država ne garantuje građanima povraćaj sredstava u slučaju bankrotstva investicionog fonda, dok u slučaju štednje garantuje povraćaj u visini od 50.000 evra pojedinačnom u ulogu u banci.

Kada je u pitanju prinos posmatrano u stabilnim čvrstim valutama, a dosadašnja iskustva govore da se prosečni prinosi fondova kreću od 8% do 15%. Kamatne stope na sredstva u stabilnim, čvrstim valutama u našoj zemlji se kreću od 3,5% do 7,5%. Kamatne stope na sredstva u dinarima se kreću od 8,5% do 19%. Iz ovog sledi da bi trebalo očekivati godišnji prinos fondova od najmanje nekoliko procenata iznad 20% ukoliko ga pratimo u dinarskim indeksima. Posmatrajući dosadašnji prinos domaćih fondova, ovakvo očekivanje je veoma blizu ostvarenju.

Pri kupovini investicionih jedinica, ulagač plaća troškove i naknade društava za upravljanje investicionim fondom, a pri ulaganju sredstava u banku najčešće nema nikakvih naknada. Prednost ovakvog ulaganja je što uložena sredstva sa prinosom se uvek mogu pretvoriti u likvidna sredstva, prodajom investicionih jedinica. Važno je napomenuti da se uglavnom naplaćuje provizija na otkup investicionih jedinica, sem u slučajevima kada se one prodaju nakon nekoliko godina od kupovine.

Kada je reč o štednji u bankama, samo štednja po viđenju dozvoljava mogućnost podizanja likvidnih sredstava u bilo kom trenutku bez ikakvih limita. Sve ostale oročene vrste štednje zahtevaju manje ili više proceduru, ukoliko su ulagaču potrebna sredstva pre roka dospeća oročenja. U slučajevima vraćanja likvidnih sredstava nakon roka oročenja nema bilo kakvih ograničenja.

Jedinstveno, najbolje rešenje između ove dve opcije ne postoje. U drugom roku ono zavisi od perferencije ulagača, spremnosti na rizik, kao stepena likvidnosti uloženih sredstava koji je ulagaču u konkretnoj situaciji potreban.

Kada je u pitanju kratak rok, investicioni fondovi nisu dobro rešenje zbog kratkoročnih fluktuacija cena investicioni jedinica. U tom slučaju se štednja u banci čini kao bolja opcija i kod nas postoji to jedno jasno opredeljenje.

Za sve one koji razmišljaju da individualno ulažu na tržištu kapitala, za šta je neophodno da kontinuirao prate kretanje tržišta i budu odlični poznavaoci pravilnog ulaganja, putem investicionog fonda se oslobađate navedenih obaveza, jer u investicionom fondu sredstvima, tj. portfolijom upravljaju licencirani menadžeri koji imaju jedan jasan princip upravljanja aktivom, a to je diverzifikacija rizika.

Pod diverzifikacijom se podrazumeva i kombinacija dve ili više hartija od vrednosti čiji se prinosi kreću u različitim smerovima, tako da prinos jednog finansijskog instrumenta ne izražava više samo njegov rizik, već je uslovljen rizikom celog portfolija. Dakle, diverzifikacijom se ne može eliminisati ukupan rizik.

Sistemski, rizik podjednako utiče na sve vrste aktive i vezan je za funcionisanje tržšta kapitala. On obuhvata ukupne tržištne rizike, odnosno rizike koji su od uticaja na sve hartije od vrednosti, inflatorni rizik, kamatni rizik, rizik deviznog kursa i sl. Ova vrsta se ne može eliminisati putem diverzifikacije. Deo rizika koji predstavlja razliku između ukupnog i sistemskog rizika u ekonomiji nazivamo nesistemski ili specifičan rizik.

To je rizik koji je vezan za pojedinačne hartije od vrednosti, odnosno pojedinačne kompanije koje ih emituju. Na ovu vrstu rizika se može uticati diverzifikacijom. On se može odnositi na poslovni rizik, rizik nelikvidnosti, rizik neplaćanja, štrajkove, promene u menadžmentu i sl.

Tako da ni portfolio sa najvećim brojem hartija od vrednosti, u svom sastavu ne smanjuje rizik ispod nivoa tržišnog rizika. Tako da se diverzifikacijom ne može eliminisati samo deo rizika, ali sistemski rizik tj. rizik tržišta u celini uvek ostaje.

Uvećanje broja hartija od vrednosti, diverzifikacija portfolija utiče na smanjenje njegovog ukupnog rizika, ali je vrlo važno da ukupan broj hartija od vrednosti ne može ići u nedogled. Kada dostigne određen broj, on počinje da pravi suprotne efetke, jer stvara opravdan problem svakom portfoliju menadžeru i dodatne troškove prilikom analize rizika određene hartije od vrednosti. Optimalan broj je negde od 15 do 20 i svako dodatno diverzifikovanje bi bilo prekomerno i moglo bi uticati, kao što sam već rekla, na dodatne troškove i stvarati probleme svakom portfoliju menadžeru, tj. menadžmentu, u zavisnosti od veličine investicionog fonda.

Prednosti ulaganja u investicioni fond predstavljaju i mogućnost da u gotovo svakom trenutku možete prodati svoje investicione jedinice i dobiti likvidna sredstva. Prinosi koje možete ostvariti ulaganjem u investicioni fond je najčešće veći od prinosa koji bi se ostvario štednjom u banci. U svakom trenutku vrednost uloga i ostvareni prinos može se proveriti, ali ostvarena dobit se automatski ponovo investira.

To jesu prednosti investicionog fonda, ali sama činjenica da nemate nikakvu garanciju za uložena sredstva i da država ne garantuje povraćaj uloženog novca, naravno, ljude ne opredeljuje u ovom pravcu. Još uvek ne postoji dovoljno poverenja, kada govorimo o ovakvoj vrsti ulaganja.

Razvoj industrije investicionih fondova, naročito za male investitore predstavlja alternativu štednje bankama i omogućava da domaće finansijsko tržište izađe iz zone višegodišnje bankocentričnosti, jer se mahom ulagalo u bankarske uloge. Pad tržišne aktivnosti i poverenje investitora u domaće tržište kapitala uslovili

su negativnu tendenciju u kretanju rezultata poslovanja društava za upravljanje otvorenim investicionim fondovima u smislu pada vrednosti otvorenih prihoda i smanjenja ukupne bilansne aktive.

Imajući u vidu neophodnost visoke likvidnosti imovine fonda u smislu sposobnosti realizacije zahteva članova za otkupom investicionih jedinica i ovim zakonom je eksplicitno predviđeno da imovina fonda ne sme biti upotrebljena za davanje ili garantovanje zajmova u korist trećih lica.

Kada govorimo o alternativnim investicionim fondovima razlika u odnosu na otvorene investicione fondove je da se ne zahteva dozvola za rad u smislu zakona kojim se uređuje organizovanje i rad otvorenih investicionih fondova sa javnom ponudom.

Zakon uređuje različite vrste fondova i propisuje vrste imovine u koju alternativni investicioni fondovi mogu da ulažu prikupljena sredstva. Udelima u alternativnom fondu će se smatrati investicione jedinice, akcije i udeli u zavisnosti da li je organizovan fond koji nema svojstvo pranog lica ili je fond osnovan u formi akcionarskog društva ili društva sa ograničenom odgovornošću.

Novina je što će biti moguće osnovati alternativni investicioni fond koji ima svojstvo pravnog lica sa internim upravljanjem koji neće morati da ima društvo za upravljanje. Međutim, i na upravljanje tih fondova primenjivaće se odredbe ovog zakona koje uređuju društva za upravljanje alternativnim investicionim fondovima.

Dodatno, kao još jedan od razloga za donošenje ovog zakona, leži u potrebi za razvojem mikro, malih i srednjih privrednih subjekata koji predstavljaju glavne aktere na tržištu Republike Srbije.

Jedan od glavnih razloga sa kojima se mikro, mala i srednji privredni subjekti sreću jeste nemogućnost dobijanja pristupačnih finansijskih sredstava za dalji razvoj njihovog poslovanja. Mikro, mali i srednji privredni subjekti često ne mogu da ispune stroge uslove za dobijanje bankarskih kredita, a učešće mikro, malih i srednjih privrednih subjekata u ukupnom BDP iznosi oko 32% što je u poređenju sa državama u okruženju veoma mali udeo.

Jedan od efikasnih načina finansiranja mikro, malih i srednjih privrednih subjekata svakako jeste putem fondova, preduzetničkog kapitala i putem fondova privatnog kapitala. Ove vrste fondova nisu zastupljene u Srbiji u meri u kojoj bi zadovoljile potrebe tržišta.

Usvajanjem ovog zakona bi se stvorila povoljna atmosfera za razvijanje ovakvih fondova, a samim tim i razvoj mikro, malih i srednjih privatnih subjekata, kao i tržišta Republike Srbije.

Polazeći od navedenog, donošenjem ovog zakona obezbediće se ujednačenost domaćih propisa sa propisima EU i veći stepen poverenja potencijalnih domaćih i stranih investitora, a samim tim će se domaće tržište učiniti atraktivnijim i stimulisati veći broj lica da ulažu svoja finansijska sredstva u alternativne fondove osnovane ili organizovane u Republici Srbiji.

Smatram da je jako bitno da se razvije tržište investicionih fondova u Srbiji, jer investicije su vrlo bitne, a ako posmatramo razvoj investicionih fondova u zemljama u okruženju vrlo je bitno da u zemljama istočne Evrope u 2017. godini su dosegle oko 3,5 milijarde evra, što predstavlja povećanje od 113% u odnosu na prethodnu godinu i rekordno visok nivo za navedeni region. Ovakav rast u značajnoj meri prevazilazi prethodni rekordni rast iz 2008. godine od 40%.

Imajući u vidu trend ulaganja fondova privatnog kapitala u kompanije u zemljama centralno-istočne Evrope, kao i profit koji je ostvaren od ulaganja fondova preduzetničkog kapitala, jasno je da Srbija i dalje značajno zaostaje za regionom. Jedan od razloga za ovako zaostajanje svakako jeste i činjenica da nacionalno zakonodavstvo ne reguliše alternativno investiciono fondove kao posebnu kategoriju, već je jednim zakonom obuhvata celokupnu materiju investicionih fondova. To se smatralo kao jedan veliki problem.

Predloženim zakonskim rešenjem jasno se odvajaju otvoreni investicioni fondovi od alternativnih. Jasno se propisuju njegovi načini osnivanja i način funkcionisanja u narednom periodu što smatramo da će otkloniti probleme koji su postojali u prethodnom periodu i dodatno unaprediti razvoj i otvorenih i alternativnih investicionih fondova u Republici Srbiji.

Polazeći od navedenog, donošenjem ovo zakona obezbediće se ujednačenost domaćih propisa sa propisima EU i veći stepen poverenja potencijalnih domaćih i stranih investitora. Samim tim će se domaće tržište učiniti atraktivnijim i stimulisati veći broj lica da ulažu svoja finansijska sredstva u alternativne fondove, osnovane ili organizovane u Republici Srbiji.

Stoga će poslanici Socijaldemokratske partije Srbije u danu za glasanje podržati predloge i zakonska rešenja koja se danas nalaze na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predsednici Ministarstva finansija, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalaze izuzetno važni zakoni: Predlog zakona o kontroli državne pomoći, Predlog zakona o računovodstvu i Predlog zakona o reviziji.

Ovo je još jedan od seta zakona u cilju pripreme srpske administracije na putu pregovora za članstvo u EU.

Sistem državne pomoći je institucionalno uređen Zakonom o kontroli državne pomoći iz 2009. godine, kojim se uređuju opšti uslovi i postupak kontrole državne pomoći u cilju zaštite slobodne konkurencije na tržištu, primenom načela tržišne ekonomije i podsticanja privrednog razvoja, obezbeđenja transparentnosti u dodeli državne pomoći, kao i izvršavanja preuzetih obaveza po zaključenim međunarodnim ugovorima koji sadrže odredbe o državnoj pomoći.

Međutim, skoro desetogodišnja primena ovog zakona pokazala je niz nedostataka i ukazala je na potrebu stvaranja jednog osavremenjenog propisa koji će biti usklađen sa važećim izmenama našeg zakonodavstva, a isto tako i zakonodavstva EU.

Vlada Republike Srbije je 2018. godine formirala Radnu grupu koja je trebala da donese odluku o predlogu izrade novog propisa i konstatovano je da postoji veliki broj članova koje je potrebno izmeniti i stoga se pristupilo izradi novog Zakona o kontroli državne pomoći.

Jedan od osnovnih razloga za promenu predstavlja i usklađivanje sa definicijom državne pomoći iz Ugovora o funkcionisanju EU, uvođenjem tzv. četvrtog uslova, odnosno obaveznog uticaja na trgovinu sa EU.

Trenutno zakonsko rešenje sagledava državnu pomoć kao javni rashod ili umanjenje javnog prihoda kojim se na selektivan način omogućava povoljniji položaj na tržištu, a što za posledicu ima narušavanje ili opasnost od narušavanja konkurencije na tržištu. Uvođenjem četvrtog uslova određene podsticaje komisija neće više sagledavati kao državnu pomoć jer ne mogu uticati na trgovinu sa EU. Primera radi, podsticaji za razvoj isključivo u lokalne samouprave, kada govorimo o infrastrukturnim projektima koji se tiču izgradnje vodovoda ili kanalizacije na određenoj opštini ili gradu, ne mogu se smatrati više kao državna pomoć, jer direktno nemaju uticaj na EU.

U evropskoj praksi često se kao prvi kriterijum ispituje upravo da li određena pomoć može uticati na trgovinu između država članica, što je u našem slučaju protkano SSP kao uticaj na trgovinu sa EU.

Po novoj definiciji, davalac državne pomoći je uvek Republika Srbija, odnosno autonomne pokrajine ili jedinca lokalne samouprave preko nadležnih organa. Korisnik državne pomoći je svako pravno ili fizičko lice koje u obavljanju delatnosti proizvodnje ili prometa robe, pružanje usluga na tržištu, koristi državnu pomoć u bilo kom obliku. Stoga, da bi se neka mera smatrala državnom pomoći, ona mora biti selektivna, odnosno za efekat ima dovođenje pojedinih privrednih subjekata u povoljniji položaj u odnosu na konkurente.

Komisija za kontrolu državne pomoći će biti nezavisno telo i novim zakonskim rešenjem se jasno popisuju pravila po kojima će u narednom periodu Komisija raditi.

Ja ću u raspravi o pojedinostima malo više govoriti o problemima koje je Komisija imala u prethodnom periodu, a upravo iz razloga što prethodnim zakonskim rešenjem nije bilo jasno predviđeno šta je to što komisija treba da radi, na koji način, jasno precizirana ovlašćenja o praćenju dodeljene državne pomoći, izveštavanju i, naravno, izricanju određenih kaznenih odredbi.

Postupak pred Komisijom u narednom periodu je poseban upravni postupak koji se sprovodi tako da je predlogom uvedeno dostavljanje propisa na obavezujuće mišljenje, što do sada nije bio slučaj, dok će pojedinačni akti biti ocenjeni u postupku, na osnovu čega će Komisija doneti rešenja.

U situacijama kada postoji sumnja da se dodeljena državna pomoć koristi suprotno rešenju ili mišljenju Komisije, odnosno ako se može pretpostaviti da je neusklađena, Komisija će izuzetno usklađenost ocenjivati u okviru naknade kontrole, što je u skladu sa preporukama Evropske komisije. Da se broj naknadnih kontrola smanji, a uvede nedvosmislena obaveza prijave državne pomoći, prava stranaka, ali i zainteresovanih lica su dodatno ojačana, pri čemu je uvedena obavezna saradnja sa Komisijom. Do sada ta saradnja je malo teže funkcionisala.

U izuzetnim okolnostima kada na drugačiji način nije moguće doći do odgovarajućih podataka, Komisija može najaviti korisniku državne pomoći da će se u njegovim prostorijama izvršiti uvid u konkretne podatke koje je on dužan da učini dostupnim.

Povraćaj dodeljene državne pomoći i dalje predstavlja osnovnu meru uspostavljanja tržišne konkurencije, putem kojem se otklanjaju tržišne anomalije nastale dodelom nedozvoljene pomoći. Ukoliko se pokaže da je određena pomoć neusklađena ili korišćena protivno rešenju, Komisija u svakom trenutku, a najkasnije deset godina od dodele može naložiti povraćaj takve pomoći.

Za razliku od postojeće situacije, gde postoji otežan pristup podacima za izradu godišnjih izveštaja ili obrade kumulacije, sa ciljem lakšeg obračunavanja preostalog iznosa državne pomoći koju određeni korisnik može dobiti, davaoci su dužni da vode evidenciju o osnovu po kome se dodeljuje, vrstu i instrumente pomoći tako što će pomenute podatke unositi u centralni registar pomoći, koji predstavlja elektronsku bazu podataka, o čijem održavanju će se starati Komisija.

Takođe, uspostavljena je i obaveza davaoca da Komisiji dostavi plan usvajanja šema državne pomoći za narednu budžetsku godinu, što smatram da je izuzetno važno, jer vremenski okvir za usvajanje, čime se omogućava blagovremena upoznatost sa donošenjem svih osnova za dodelu državne pomoći korisnicima koji nisu unapred određeni, a i jasno planiranje davaoca kada je u pitanju trošenje javnih sredstava.

Veoma je važno što će Komisija imati mogućnost sprovođenja sektorskih analiza, što do sada nije mogla, a predstavlja važan instrument monitoringa. Sektorska analiza dodeljene pomoći bi trebala da pruži uvid kakvi su uticaji konkretne državne pomoći na razvoj određenih industrijskih grana i stvaranje specifičnih zanimanja radne snage, te u kojoj meri je državna pomoć uticala na razvoj tržišta, ali i na konkurenciju. Jedino ukoliko imamo povratnu informaciju o rezultatima dodeljene državne pomoći, smatram da ćemo u narednom periodu moći donositi pravilne odluke i podsticati one privredne grane koje se odgovorno ponašaju prema dodeljenim sredstvima.

Razlog uvođenja kontrole državne pomoći se sagledava prevashodno u zabrani tzv. trke u subvencionisanju između država članica EU, jer bi se na takav način omogućavalo da najjače ekonomije koje imaju i najviše sredstava mogu uvek više podsticati sopstvene privredne subjekte nego slabije ekonomije.

Suština propisa predstavlja uspostavljanje fer tržišne utakmice za sve učesnike na tržištu bez obzira na geografsku odrednicu, odnosno poreklo privrednog subjekta. Uspostavljanjem adekvatne kontrole državne pomoći i transparentnosti u njenoj dodeli sprečava se stavljanje pojedinih privrednih subjekata u povlašćen položaj, odnosno stvaraju se jednaki uslovi poslovanja za sve učesnike na tržištu. Na taj način jača se slobodna konkurencija i obezbeđuju zdraviji uslovi poslovanja, čime se podstiče ulazak i ostanak privrednih subjekata na tržištu Republike Srbije i omogućava njen privredni razvoj od čega krajnju korist imaju potrošači, odnosno građani Republike Srbije.

Poslanici Socijaldemokratske partije Srbije će glasati za ovaj predlog, zato što će se donošenjem novog zakona izvršiti neke od najznačajnijih preporuka Evropske komisije iz dosadašnjih godišnjih izveštaja o napretku, ali i obaveze koje proističu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Aktuelni zakon o računovodstvu iz 2013. godine koji uređuje materiju korporativnog računovodstva delimično je usklađen sa novom direktivom iz 2013/34 o godišnjim finansijskim izveštajima, konsolidovanim finansijskim izveštajima i povezanim izveštajima određenih vrsta privrednih društava. Ovaj zakon nije usklađen sa novim propisima EU koji predstavljaju osnovu za uređenje finansijskog izveštavanja. Sve ovo navedeno je ukazalo na potrebu dalje harmonizacije domaćeg zakonodavstva u ovoj oblasti sa pravnim tekovinama EU.

Sa jedne strane imamo primedbe računovodstvenih agencija na nove propise, koji će u pogledu daljeg usavršavanja lica koje se bave ovim poslom biti zahtevnija. Sa druge strane, imamo rešenja koja ovaj zakon predviđa, a koja su u interesu privrede, prvenstveno kada govorimo o uslovima finansijskog izveštavanja po međunarodnim standardima koji će biti za korporacije lakši i jeftiniji.

U toku javne rasprave o Nacrtu zakona o računovodstvu, a najveću pažnju je privukao deo koji se odnosi na uslove za upisivanje u javni Registar pružalaca računovodstvenih usluga. Jedan od uslova za registraciju biće da najmanje jedna osoba bude stalno zaposlena u pravnom licu i da ima profesionalno zvanje iz oblasti računovodstva i revizije stečeno kod članice Međunarodne federacije računovođa. To u praksi znači da će knjigovođe i računovođe koji su posao naučile na kursevima ili obukama, kako smo nešto pratili u štampi i po medijima, ponovo morati u školu.

Naravno da je ovakav predlog kod računovođa naišao na negodovanje i da će u narednom periodu morati intenzivno da se radi na permanentnom usavršavanju, kako bi računovođe imale svoju licencu, što je vrlo bitno. Trenutno u Srbiji postoje dve profesionalne organizacije koje su članice Međunarodne federacije računovođa – Saveza računovođa i revizora Srbije i Komora ovlašćenih revizora, dok ih na svetu ima 177 u više od 110 zemalja.

Obaveza posedovanja profesionalnog zvanja za računovođe je u skladu sa praksom razvijenih zemalja, kao i sa zahtevima u vezi sa sprečavanjem pranja novca i to će u značajnoj meri doprineti poboljšanju kvaliteta finansijskog izveštaja.

Slažem se sa strukom da ocena nije merilo stručnosti i znanja. U praksi postoje računovođe koji nisu ekonomske struke, ali iza njih stoji jedan dugogodišnji rad i iskustvo. S druge strane, diplomirani ekonomista bez iskustva sigurno nije stručniji od nekoga koji iza sebe ima dugogodišnje poslovne reference. To jeste stav Udruženja računovođa i knjigovođa Srbije. Računovodstvo je zanat koji se jako dobro može raditi iako niste ekonomske struke.

Međutim, ja moram da kažem da su se u prethodnom periodu knjigovođe jako trudile da odgovore novim zahtevima i izmenama u pogledu izveštavanja. Nikome od njih nije u interesu da ne poštuju određena zakonska rešenja, jer na finansijske izveštaje stavlja svoj potpis i odgovoran je pred zakonom, a isto tako je odgovoran pred poslodavcem za obavljanje svojih poslova.

Međutim, standardima edukacije zbog čestih promena u finansijskom izveštavanju, poreskim propisima i standardima je definisano da profesija računovođe, isto kao i lekari i inženjeri, mora svoje znanje usavršavati, što je u redu. Biće uključeni u program permanentne obuke gde će u toku godine na određenim seminarima, konferencijama, kroz određene edukacije koje će im biti dostupne svoje znanje moći dodatno da usavrše na osnovu stečenih bodova, potvrđivati svoju licencu svake godine.

U pogledu međunarodnih standarde ovaj predlog je potpuno ispravan, koliko god on na prvi pogled predstavljao određen problem za knjigovođe. Sigurno da će zahtevati i određena finansijska sredstva, jer morate platiti kotizacije za učešće na tim skupovima, nove literature, ali efekat koji proizilazi je nemerljiv. Imaćemo ljude koji su stručno obučeni, koji prate svoju struku onako kako treba, u skladu sa međunarodnim standardima i, naravno, olakšaće rad revizorima koji su u prethodnom periodu imali dosta primedbi na ove finansijske izveštaje upravo zbog nedovoljne usklađenosti i nedovoljno znanja.

Vrlo je važno što je prelaznim odredbama Nacrta zakona propisana obaveza pravnim licima, odnosno preduzetnicima da u roku od tri godine, od dana stupanja na snagu ovog zakona, obezbede dokaze o tome da imaju zaposlene, minimum lice sa profesionalnim zvanjem u oblasti računovodstva ili revizije koje je stečeno kod profesionalne organizacije članice Međunarodne federacije računovođa. Sigurno da će ovaj prelazni period značajno koristiti svim pravnim subjektima koji se trenutno, tj. agencijama, nalaze u nekom problemu, ali će imati dovoljno vremena da ga otklone.

Novim Predlogom zakona se predviđa prilagođavanje računovodstvenih pravila ekonomskoj snazi i veličini pravnih lica i veoma je važno što će uvođenjem mogućnosti za više pravnih lica, uključujući mikro i mala pravna lica, da primenjuju međunarodne standarde finansijskog izveštavanja, prilikom sastavljanja redovnih godišnjih finansijskih izveštaja, olakšati sastavljanje konsolidovanih finansijskih izveštaja. U tom slučaju matično i zavisno pravno lice primenjuju istu osnovu za sastavljanje pojedinačnih finansijskih izveštaja i nema potrebe da, na primer, malo pravno lice sastavlja pojedinačne finansijske izveštaje.

Jedna od važnih izmena je i propisivanje novih kriterijuma i novih graničnih vrednosti za određivanje veličine pravnih lica i grupa pravnih lica.

Ukidanje obaveze dostavljanja dva seta izveštaja – izveštaja za statističke i druge potrebe i redovnog godišnjeg izveštaja, Nacrtom zakona se predviđa jedan rok za dostavljanje redovnih godišnjih finansijskih izveštaja, i to je 31. mart. Do sada je privrednim subjektima predstavljao problem taj rok, kraj februara, koji predstavlja noćnu moru i za knjigovođe i za preduzeća i uvek u tom periodu knjigovođe rade 24 sata i privreda ima određenih problema. Uvek nedostaje još neki podatak. Na ovakav način će se značajno izaći u susret privredi i smatram da je ovaj predlog izuzetno važan za sve privredne subjekte.

Više puta je ukazivano na potrebu edukacije i sertifikacije lica koja vode poslovne knjige i sastavljaju finansijske izveštaje od strane revizorske institucije.

Što se tiče Zakona o reviziji, predloženo zakonsko rešenje treba da otkloni neusklađenost postojećih propisa u oblasti revizije sa odgovarajućom regulativom EU, da u velikoj meri harmonizuje praksu revizije u Srbiji sa postojećom praksom u državama članicama EU.

Ovim Predlogom zakona Komisija dobija ovlašćenja za javni nadzor nad obavljanjem revizije, čije će delovanje biti usmereno na zaštitu javnog interesa u radu Komore, društava za reviziju, samostalnih revizora i licenciranih ovlašćenih revizora.

Komisija i ministarstvo nadležno za poslove finansija imaće krajnju odgovornost za kvalitet obavljanja revizije u Srbiji. Prenosom nadležnosti po pitanju kontrole kvaliteta obavljanja revizije iz komore ovlašćenih revizora, kao i javnog nadzora nad obavljanjem revizije, nadležnost Komisije za hartije od vrednosti biće pojednostavljen i ubrzan postupak kontrole i izricanja sankcija društvima za reviziju i revizorima, zbog nepoštovanja odredaba zakona i pravila struke.

U Predlogu zakona o reviziji je propisana minimalna forma revizorskog izveštaja i izveštaja o transparentnosti u skladu sa zahtevima direktive.

Predložena zakonska rešenja, pored usklađivanja sa tekovinama EU, imaju jedan osnovni zajednički cilj, a to je, kako ste gospodine ministre u uvodnom izlaganju i naveli, da unaprede privredni ambijent u Republici Srbiji. Svima nam je to izuzetno važno i izuzetno treba ceniti napore koji su uloženi u izradu ovih zakona.

Stoga će poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije u danu za glasanje podržati sva tri predloga zakona koja se danas nalaze na raspravi. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, pre nego što kažem nešto o državnoj pomoći o kojoj imam nameru još da govorim, želim prethodno da se složim i podržim predlog uvaženog kolege Kovačevića koji se odnosi na licencirani računovodstveni program za mikro preduzeće. Ja ovo govorim kao ekonomista i kao privrednik, kao neko ko 26 godina radi u privredi i smatram da je ovo dragocen predlog baš na način na koji ga je kolega Kovačević i objasnio i možda trebamo u narednom periodu tražiti načina i mogućnosti da ovo rešenje uvedemo, verovatno u ovom trenutku nije moguće, ali koliko će biti dragocena pomoć privredi mislim da će državi takođe koristiti, jer smatram da je dostupnost podataka izuzetno važna a na ovakav način ćemo je i omogućiti.

Hvala vam što ste me saslušali u ovom delu.

Pitanje dodele državne pomoći privrednim subjektima je značajno zbog svojih ekonomskih efekata i ovde se prvenstveno misli na ciljeve koji se ostvaruju, da li je ostvarena svrha kada govorimo o dodeli državne pomoći i da li je došlo do narušavanja konkurencije. Zbog toga što svaka situacija u kojoj se državna pomoć dodeljuje stvara rizik od nastanka korupcije, a i zbog obaveze koju je Srbija preuzela po osnovu evrointegracija.

Zakon o kontroli državne pomoći iz 2009. godine usvojen je radi usaglašavanja sa regulativom EU i ima u fokusu kontrolu narušavanja konkurencije kroz dodelu državne pomoći.

Čuli smo danas ovde i određene primedbe na rad Komisije u prethodnom periodu. Ja bih htela nešto da kažem vezano za rad Komisije u prethodnom periodu i za postojanje određenih nedostataka u postojećem zakonskom rešenju koji je u određenim situacijama paralisao rad i uopšte postupanja u određenim prigovorima.

U prethodnom periodu nije postojao adekvatan mehanizam na osnovu kojeg bi Komisija mogla da utvrdi da se namerava dodela državne pomoći. Komisija u pogledu saznanja, činjenica u potpunosti zavisi od volje organa koji dodeljuje pomoć da prijavi, izvrši ili o spremnosti većih lica da Komisiju informišu putem predstavke o tome da se namerava dodela pomoći i da je ona već dodeljena. Na sličan način Komisiji su vezane ruke i u situacijama kada državni organ ne želi da joj dostavi podatke o slučaju dodele državne pomoći koju Komisija uzme u naknadno razmatranje.

To je jedan od najvećih problema u sistemu državne pomoći. Nije postojao adekvatan mehanizam kontrole, odgovornosti i kažnjavanja za dodelu državne pomoći mimo zakona i za potpuno ignorisanje Komisije. Tako se pitanje poštovanja zakonskih obaveza u praksi svodi u velikoj meri na dobru volju organa da sve relevantne činjenice prijavi Komisiji. Stiče se utisak da je usled nepostojanja adekvatnih sankcija za organ koji ne dostavi podatke Komisiji, kao kontrolni državni organ, u nezavidnoj situaciji. Sa jedne strane, strogo insistiranje na primeni zakona uz donošenje odluke na osnovu raspoloživih informacija, rezultiralo bi proglašavanjem državne pomoći za nedozvoljenu, te bi privredni subjekt bio u obavezi da vrati dobijena sredstva. Sa druge strane, privredni subjekt je zaštićen ugovorom i imao bi puno pravo da tuži državu i izvesno je da bi dobio presudu u svoju korist.

Ovim zakonskim rešenjem predviđeno je jasno postupanje u situacijama kada postoji sumnja da se dodeljena državna pomoć koristi suprotno rešenju i mišljenju Komisije, odnosno ako se može pretpostaviti da je neusklađena.

Komisija će usklađenost ocenjivati u okviru naknade kontrole što je u skladu sa preporukama Evropske komisije da se broj naknadnih kontrola smanji, a uvede nedvosmislena obaveza prijave državne pomoći. Pravo stranaka, ali i zainteresovanih lica su dodatno ojačana, a pri čemu je uvedena obaveza saradnje sa Komisijom. U izuzetnim okolnostima, kada na drugačiji način nije moguće doći do odgovarajućeg podatka, Komisija može najaviti korisniku državne pomoći da će se u njegovim prostorijama izvršiti uvid u konkretne podatke koje je on dužan da učini dostupnim.

Ukoliko se pokaže da je određena pomoć neusklađena ili korišćena protivno rešenju, Komisija u svakom trenutku, a najkasnije 10 godina od dodele, može naložiti povraćaj takve pomoći. Na takav način se omogućava da Komisija preispita svoje odluke, odnosno da vrši monitoring određene pomoći u tom periodu. Kao najčešći razlog za takve situacije predstavlja donošenje odluka na osnovu netačnih i nepotpunih informacija za koje mora biti odgovoran davalac državne pomoći, imajući u vidu da je na njemu teret dokazivanja, da li ispunjava prethodno utvrđene uslove.

Međutim, u skladu sa evropskom praksom, mera ponašanja koja se sastoji u zabrani dalje dodele pomoći, dok Komisija ne oceni usklađenost, je postavljena na ravnopravan nivo i predstavlja podjednako važan instrument koji je uveden ovim predlogom.

Ovlašćenje Komisije je prošireno i na mogućnost izricanja periodičnih penala korisniku ili trećem licu u iznosu od 5.000 dinara do 200.000 dinara za svaki dan ponašanja suprotno njenom nalogu. Ovo je vrlo važno jer će konačno Komisija imati mogućnost da sankcioniše svaku nepravilnost, jer vrlo je bitno da se postupak dodele državne pomoći prati način na koji se sprovodi. Ipak su to neke posledice koje se donose na duži vremenski period, da se u nekom kontinuiranom vremenskom periodu mogu primeniti određeni nedostaci koje može Komisija, i sada ima ovlašćenja, da ih dodatno preispita i mogućnost da ih kazni.

Ovo zakonsko rešenje prvenstveno je vrlo bitno jer omogućava da imamo jasan uvid u dodeljenu državnu pomoć i naravno daje Komisiji ovlašćenja koja do sada nisu postojala.

Želela sam još jednom da se osvrnem na ovo jer smatram da je vrlo bitno u ovom zakonu i još jednom da naglasim da će poslanici SDPS glasati za ove zakone. Hvala.

Gospodine ministre, meni je jasan vaš odgovor i očekivala sam da ćete tako i odgovoriti.

Naravno da to jeste problem sa vašeg aspekta da odredite jedan softver. Ja vam govorim sa aspekta privrede i govorim vam šta je ono šta je ljudima potrebno i znam da nije moguće u ovom trenutku, ali vam opet kažem da možda treba u narednom periodu razmišljati u tom pravcu i način načina da prevaziđemo ta moguća pitanja i moguće probleme koji se mogu javiti.

Mislim da je predlog dobar i da treba o ovome da razmišljamo. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi Predlog autentičnog tumačenja odredba člana 2. Zakona o potvrđivanju ugovora o izmenama i dopunama određenih finansijskih ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke.

Evropska investiciona banka kao zajmodavac, i Republika Srbija kao zajmoprimac, zaključile su niz finansijskih ugovora. Međutim, kod nekih finansijskih ugovora došlo je do problema u sprovođenju u okviru domaćeg zakonodavstva.

Navešću koji su to ugovori da bismo, prosto, došli do problema o kome danas raspravljamo. To su ugovori koji se odnose na Klinički centar A iz 2006. godine, Klinički centar B iz 2008. godine, opštinska i regionalna infrastruktura iz 2009. godine, auto-put Koridor 10 iz 2009. godine, istraživanje i razvoj u javnom sektoru iz 2010. godine, program modernizacije škola iz 2010. godine, autoput Koridor 10 koji se odnosi na E80 iz 2010. godine, rehabilitacija i bezbednost puteva iz 2013. godine i unapređenje objekata pravosudnih organa iz 2016. godine.

U toku primene ovih ugovora, javio se problem nadležnosti u drugom stepenu po zahtevima zainteresovanih strana u postupcima javnih nabavki. Navedeni ugovori koje je Republika Srbija zaključila sa Evropskom investicionom bankom, ograničavaju primenu domaćeg zakonodavstva u javnim nabavkama i istovremeno isključuju nadležnost Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Evropska investiciona banka sa druge strane, ne uzima u razmatranje zahteve za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, uz obrazloženje da je potrebno istrpeti domaće pravne lekove u ovom delu koji nisu postojali u ovim slučajevima i dolazimo u problem blokiranja javnih nabavki i uopšte blokiranja sprovođenja projekata za koje su sredstva odobrena. U svim ovakvim slučajevima do donošenja Zakona čije se danas autentično tumačenje predlaže, Komisija je odbacivala prigovore uz obrazloženje da nije nadležna. Pozivajući se da je reč o postupku koji se ne vodi po pravilima propisanih domaćim Zakonom o javnim nabavkama.

Zbog svega navedenog bilo je neophodno da Republika Srbija u svojstvu zajmoprimca zaključi sa Evropskom investicionom bankom ugovor o izmenama i dopunama finansijskih ugovora, gde je ključna odredba u članu 2. stav 2) koji se dodao u tekstove prvobitnih ugovora, a koji glasi - da provera postupka po pravnim lekovima, kao što je predviđeno u srpskom zakonodavstvu, biće na raspolaganju bilo kojoj strani koja je imala interes za dobijanje određenog ugovora i koja je bila oštećena ili rizikuje da bude oštećena od navedenog kršenja.

Na ovaj način se rešava nedostatak pravnih lekova koji je postojao u osnovnim tekstovima finansijskih ugovora, čime su zaštićena prava zainteresovanih strana i ponuđača i krenulo se sa sprovođenjem projekata za koje su navedeni zajmovi dati. Na ovakav način se nije rešio problem u celosti jer su zakonom čije se autentično tumačenje danas predlaže, odnosno član 2. koji je dodat u prvobitne tekstove, obuhvaćeni su samo oni zajmovi Evropske investicione banke koji su sklopljeni sa Republikom Srbijom u svojstvu zajmoprimca, u slučajevima kada su korisnici treća lica, odnosno u ovakvim ugovorima oni se nazivaju promoteri.

Međutim, Evropska investiciona banka, sklapa ugovore i sa privrednim subjektima koji imaju sedište u Republici Srbiji. U obrazloženju zakona se navodi primer ugovora 88.008, a koji je zaključila Evropska investiciona banka, kao zajmodavac sa kontrolom letenja Srbije i Crne Gori, koji je društvo sa ograničenom odgovornošću sa sedištem u Beogradu, kao zajmoprimac.

Ovde se javlja isti problem koji je postojao i pre nego što je Narodna skupština 1. novembra 2017. godine, usvojila zakon čije se autentično tumačenje traži. Sporna je nadležnost Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Naravno, zahtevi za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, ponovo Komisija odbacuje uz obrazloženje da nije nadležna jer smatra da se njena nadležnost ne može utvrditi ugovorom, već samo zakonom.

Svi zakoni koje Republika Srbija sklapa sa Evropskom investicionom bankom su u Skupštini Srbije potvrđeni zakonom i samim tim je i potvrđena nadležnost Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Bez obzira što u ovakvom ugovoru postoji klauzula koja jasno definiše nadležnost Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, Komisija kaže da se njena nadležnost ne može utvrditi ugovorom, već je to potrebno uraditi samo zakonom. Da je ovakav ugovor sklopila Republika Srbija sa Evropskom investicionom bankom, on bi bio potvrđen zakonom i nadležnost bi bila veoma jasna. Međutim, pošto je reč o privrednom subjektu koji je društvo sa ograničenom odgovornošću ponovo smo došli u problem koji smo imali i pre donošenja zakona iz 2017. godine.

Na ovakav način smo došli u situaciju da postoji istovetnost između pravne situacije koja je uređena zakonom iz 2017. godine, čije se autentično tumačenje predlaže i pravne situacije koje je u ovom spornom ugovoru nastala. Uvek je reč o ugovoru o zajmu u kome je jedna od strane ugovornica Evropska investiciona banka kao zajmodavac. Zajam se uvek uzima u korist pravnih subjekata koji imaju svojstva naručioca prema Zakonu o javnim nabavkama. Uvek kada nema inostranog elementa u jednoj javnoj nabavci pravni subjekti u čiju korist je uzet zajam primenjuju Zakon o javnim nabavkama. Zainteresovana lica i ponuđači nemaju kome da podnesu zahtev za zaštitu prava zbog čega je ugrožena regularnost postupka javnih nabavki. Lica u čiju korist je uzet zajam prinuđena su da odlažu primenu finansijskih ugovora, a samim tim se blokira realizacija projekata zbog koga je zajam uzet.

Navedene istovetnosti jesu dovoljan razlog za izdavanje predloženog autentičnog tumačenja kojim bi se predvideo da se odredba člana 2. Zakona o potvrđivanju ugovora o izmenama i dopunama finansijskih ugovora koji su dopunjeni Zakonom o 1. novembra iz 2017. godine primenjuju ne sve finansijske ugovore koje Evropska investiciona banka sklopila sa privrednim subjektima koji imaju sedište u Republici Srbiji, a koji imaju svojstvo naručioca u smislu Zakona o javnim nabavkama.

Socijaldemokratska partija kao partner u Vladi Republike Srbije uvek će biti za rešenja koja će dodatno unaprediti domaći pravni sistem u cilju stvaranja mogućnosti, za realizaciju odabranih kredita kojima se finansiraju projekti koji vode ka prosperitetu naše zemlje. Svi ugovori koji su sklopljeni sa Evropskom investicionom bankom suštinski doprinose društveno-ekonomskom razvoju Srbije i čitavog regiona, zato će i moje kolege poslanici SDPS i ja glasati za predlog autentičnog tumačenja jer ukoliko u okviru domaćeg zakonodavstva ne obezbedimo mehanizme za trošenje odabranih sredstava postavlja se pitanje daljeg kreditiranja i pitanje kvaliteta kakvi će to ugovori u narednom periodu biti.

Evropska investiciona banka u Srbiji je u javni privatni sektor počev od 2001. godine investirala više od pet i po milijardi evra, reč je o više od 70 kapitalnih projekata i 300 manjih na lokalu. Evropska investiciona banka u Srbiji je uložila u železničku, putnu infrastrukturu, energetiku, zdravstvo, prosvetu, istraživanje i razvoj. O tome ko je bolji klijent država ili privatni sektor izveštaj Evropske investicione banke ukazuje da je privatni sektor brži zato što ima jasan cilj da ostvari profit dok javni sektor je tu obično da podigne kvalitet neke usluge. Javni sektor je tromiji. To nije slučaj samo u Srbiji već generalno. Smatra se da u zemljama u tranziciji treba da se jača kapacitet efikasnosti i transparentnosti javnog sektora. To sve rezultira sporijem povlačenju sredstava kada je reč o državi dok se u privatnom sektoru sve dešava za oko godinu ili dve.

Naravno, da su projekti koji su od javnog značaja kompleksniji i da treba puna procedura da se završi da bi se realizovali, ako pripremne radnje nisu dobro planirane onda će se i kasniti sa povlačenjem sredstava. Srbija je trenutno na 88% povučenih sredstava kada posmatramo statistike u poslednjih deset godina. To je veoma dobar procenat i vrlo je važno imati u vidu da su između 2013. godine i 2016. godine imali smanjenje novih investicija zbog fiskalne konsolidacije u javnom sektoru, ali su započeti projekti realizovani po planiranoj dinamici. U poslednje tri godine isplaćeno je svih 579 miliona evra za drumski Koridor 10, za izgradnju auto-puta kao Grčkoj i Bugarskoj gde je Evropske investiciona banka finansirala najteže deonice, a to su deonice kroz Grdeličku i Siđevačku klisuru.

Upravo zbog uspešne realizacije, planiranih projekata i napore koje Vlada Republike Srbije ulaže u stvaranje uslova za nove investicije koje će našoj zemlji obezbediti jaču povezanost sa zemljama regiona, 13. septembra ove godine, u Beogradu je otvoreno sedište Sekretarijata transportne zajednice jugoistočne Evrope. Cilj razvoja saobraćajne mreže, između EU i zemalja jugoistočne Evrope, ali i jači transportni sistem koji je u skladu sa standardima EU.

Značajno je da će Sekretarijat doprineti smanjenju troškova projekata u oblasti transporta do 30%, kao i privlačenju novih investicija, kao i da će pružiti podršku zemljama regiona u pripremi i realizaciji projekata u oblasti transporta, jačanju njihove međusobne povezanosti, kao i povezanosti EU, ali i usklađivanju zakonodavstva i standarda sa onim u EU.

Upravo jedan od ugovora koji ima za cilj unapređenje vazdušnog saobraćaja u regionu je i razlog što danas govorimo o predlogu autentičnog tumačenja. To je ugovor 88.008 koji ima za cilj da obezbedi nova ulaganja u izgradnju i modernizaciju objekata kontrole letenja i izgradnju novih i rekonstrukciju starih radarskih sistema na srpskim aerodromima.

Ugovor je deo programa modernizacije kontrole letenja Srbije i Crne Gore, za period 2017. – 2021. godinu. Za ovaj period je planirana modernizacija sistema kontrole letenja u Srbiji i Crnoj Gori, što, između ostalog, podrazumeva i nabavku i implementaciju radarskih sistema.

Modernizacijom će biti ispunjeni zahtevi i standardi iz evropskog paketa propisa, poznatog kao jedinstveno evropsko nebo, a koji su implementirani u Srbiji i Crnoj Gori. Modernizovani sistem unaprediće bezbednost, kapacitet, efikasnost i ekonomičnost sistema za upravljanje vazdušnim saobraćajem, poboljšati saobraćajnu povezanost regiona u smanjenje emisije gasova i buke.

U vlasništvu Republike Srbije SMATSA je 92%, a iz ovog programa biće uloženo ukupno 118 miliona evra, uključujući investicije u četiri aerodroma u Srbiji, „Konstantin Veliki“ u Nišu, „Ponikve“ u Užicu, „Morava“ u Kraljevu i „Nikola Tesla“ u Beogradu. Najznačajnije ulaganje je u aerodrom u Nišu, gde će biti samo uloženo u izgradnju tornja 5,5 miliona evra, što je jako važno, kako bi niški aerodrom mogao da se koristi, kao alternativni aerodrom beogradskom.

U cilju rešavanja problema zastoja u realizaciji veoma bitnih projekata iz zajma Evropske investicione banke, kada je reč o realizaciji projekat SMATSA d.o.o. koji su od velikog značaja za dalji razvoj i unapređenje vazdušnog saobraćaja u Republici Srbiji, tako i o drugim ugovorima, koji će, takođe, u narednom periodu biti sklapani sa privrednim subjektima, iz Republike Srbije i Evropskom investicionom bankom.

Poslanici SDP će glasati za autentično tumačenje odredaba člana 2. Zakona o utvrđivanju ugovora o izmenama i dopunama finansijskih ugovora, koje sam prethodno navela, kako bi se sprečile štetne posledice, do kojih mogu da dovedu nedoumice u primeni navedene odredbe. Zahvaljujem.