Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8827">Maja Gojković</a>

Maja Gojković

Srpska napredna stranka

Govori

Hvala.
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vladimir Đurić, Tatjana Macura, Ljupka Mihajlovska, Aleksandar Stevanović i Nemanja Radojević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Ružica Nikolić.
Izvolite.
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč?
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Na član 9. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Sreto Perić.
Izvolite.
Hvala.

Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.
Zahvaljujem.
Želite repliku ili po amandmanu? Replika, izvolite.
Hvala.
(Miodrag Linta: Da li mogu da nastavim?)
Zato sam ponudila da govorite o amandmanu, niste shvatili, tražili ste repliku.
Javićete se kasnije po amandmanu da nastavite.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Po amandmanu.
Nije vas spominjao. Zaista vas nije spominjao.
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta. Po amandmanu.
Sad imate vreme.
Na član 5. amandman je podneo Božidar Delić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.
Izvolite.
Želim da se zahvalim prethodnom govorniku što je skrenuo pažnju na jednu temu za koju sam mislila da neće biti mesta u 21. veku u Republici Srbiji, da se i dalje delimo, toliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, na potomke onih koji su se borili za slobodu ove države kao partizani ili nas, sa ponosom kažem, kao potomke onih koji su se takođe borili za slobodu Srbije i srpskog naroda i za slobodu Evrope, ali po jedinicama kraljevske vojske, odnosno generala Draže Mihailovića

Ne vidim u čemu je tu problem i zašto neko ne može da govori o tome sa jednakim ponosom kao što govore potomci komunističkih partija ili onih koji su dali svoje živote kao partizani? I jedno i drugo je istorijski dokazana činjenica i Srbija treba da bude ponosna da je imala dva oslobodilačka pokreta. Jedina je u Evropi imala dva oslobodilačka pokreta.

Mi ne bi trebali ovde da otvaramo neke stare rane, jer znamo da je istoriju pisao pobednik, znamo kako je istorija izvrnuta, ali posle smo dobili šansu da tražimo rehabilitaciju naših dedova i ja sam to iskoristila. Ja sam to iskoristila i ja sam Dobrivoja Gojkovića rehabilitovala pred sudovima ove države.

Žao mi je što nisu tu kolege iz Socijalističke partije Srbije, jer bez obzira koliko smo mi zajedno na nekim projektima i gradimo zajedno budućnost ove države, kada dođemo do te stare priče, onda ispadne da oni ne mogu da naprave jedan korak dalje i da se jednostavno Srbija ne deli više na partizane i na četnike, nego da priznamo zajednički istorijsku činjenicu, da su se i jedni i drugi borili isključivo za slobodu Srbije.

Posle da ne zalazimo mnogo u istoriju ko je koga izdao i zašto su jedni bili na vlasti, a drugi opet stradali u komunističkom režimu i to mnogo stradali, nego da pokušamo da se izdignemo iznad toga. Zato me čudi ovaj amandman uvaženog potpredsednika Narodne skupštine Republike Srbije Đorđa Milićevića, da mu je smetalo ono što je pisalo u prvom Predlogu zakona, znači ravnogorska spomenica. Ne znam zašto mu je to smetalo? Nisam imala prilike sa njim da razgovaramo duboko o tome, ali, evo, mi smo takvi da ćemo preći preko svega, pa je Vlada Republike Srbije usvojila taj njegov amandman. Izaći ćemo u susret, ako je to jako bolno pomenuti - ravnogorski pokret i, eto, Vlada Republike Srbije je mimo parlamenta usvojila taj njegov amandman koji je postao antifašistička spomenica.

Evo, da vam kažem, uvažene kolege, ja ću tražiti tu spomenicu u ime mog dede, jer vi ste rekli da niko neće tražiti tu spomenicu. Ja ću da tražim da bi, prosto, izazvala tu komisiju koja odlučuje o tome da jednom pokaže da li je mislila da treba zakopati te stare podele na partizane i četnike ili su prilikom usvajanja ovog amandmana i podnošenjem tog amandmana mislili da nastavimo tu priču i u 22. i u 23. veću.

Nismo mi krivi za građanski rat koji se desio u tom periodu. Nismo mi krivi za ono što se dešavalo posle 1945. godine. Zato sam duboko razočarana ovakvim gestom da kolege podnose takve amandmane i neće, bez obzira koliko imaju godina, 20, 30, 40, da je to duboko ideološki u njima, da ne mogu da podnesu činjenicu istorijsku da je postojalo više oslobodilačkih pokreta u našoj državi.

Sada ću da vam navedem primer zašto ću da tražim tu spomenicu. Ne znam da li bi mi to deda to odobrio ili pokojni otac, ali ja ću da tražim iz inata zato što je Dobrivoje Gojković, koji je bio sve, samo nije bio komunista i partizan, sve je bio, znači, pristalica pokreta Draže Mihailovića, moj deda stric je bio Dragiša Vasić. Ne znam ko ne zna ko je bio Dragiša Vasić? Ja sam iz takve porodice…

(Aleksandar Šešelj: Đorđe Milićević ne zna.)

Đorđe Milićević ne zna, ne želi da zna, zato što ga partija verovatno uči tako, a nas naša Srpska napredna stranka uči da smo svi isti, da smo jednaki, da Srbija može da napreduje samo ako zakopamo te lažno stvorene podele u našem narodu. E to je razlika između partije i partije.

Nama trebaju svi, a neko će na svakom zakonu da podmeće prepreke. Ja ću da tražim zato što je Dobrivoje Gojković, uvaženi ministre… Ministre, ako budete imali nekog uticaja na tu komisiju, da vam kažem zašto ću tražiti. Zato što je učestvovao u najvećoj operaciji spašavanja vojnih pilota u Drugom svetskom ratu u Operaciji „Halijard“. Dva pilota američka su spavala u našoj kući, u njegovoj kući, u kući mog oca. Uspeli smo prošle godine, uz pomoć saradnje sa Fondacijom „Halijard“ da identifikujemo jednog od te dvojice koji su spavali u kući. Znači, oni postoje. Njihova deca postoje i njihovi unuci, jer je on umro pre nekoliko godina, taj američki pilot koji je spašen zahvaljujući žrtvi srpskih seljaka koji su se borili pod okriljem Draže Mihailovića i koji su se organizovali u tom kraju u svim selima oko Pranjana u kojima je bilo finale te operacije, gde je napravljen aerodrom improvizovano, da bi oni mogli da se spašavaju i da njih 500 napusti Srbiju i, hvala Bogu, svih 500 ode i dožive duboku starost i žive sa svojim porodicama. Zbog te operacije je Draža Mihailović dobio spomenik u Libertvilu i odlikovanje Trumana.

Prema tome, mi nemamo čega da se stidimo. Mi moramo da budemo ponosni na svaki delić svoje istorije u Drugom svetskom ratu. Na ono što nismo ponosni mi smo osudili. Donosimo zakone o memorijalnim centrima, tamo gde su ginuli i stradali Srbi, Jevreji i Cigani i Romi i to svi ovde osuđujemo jednoglasno, a onda ne možemo da se delimo u 21. veku i da deo istorije nam je simpatičan, svima nama, a drugi deo istorije ćemo da šutamo. Ne znam do kog veka ćemo da se sklanjamo od činjenice da su se borci Draže Mihailovića borili za slobodu Srbije?

Da li znate koliko je strašno bilo u okupiranoj Srbiji stavljati u opasnost svoju ženu i decu time što vi spašavate američke pilote? Pa, Nemci su odmah znali. Nemci su odmah znali gde je ko prespavao nekoliko sati. Nekoliko sati su oni samo boravili u tim kućama i dobila sam priznanje od Fondacije „Halijard“ za to, jer su pronašli ime moga dede. Ako sam dobila priznanje od Fondacije „Halijard“, od SAD, tražim priznanje od Srbije. Tražim priznanje od te komisije, ko god da sedi tu, a da li će sedeti samo pripadnici NOB-a… Kog NOB-a? Izvinite, to mogu samo da budu njihova deca ili unuci.

Juče sam upoznala jednog gospodina iz Šida, 94 godine, on jeste, eto, ali neće biti u toj komisiji. On jeste pripadnik NOB i on se seća svega šta se dešavalo u Šidu i okolini u onim teškim vremenima u Drugom svetskom ratu.

Ali, retko ko će u toj komisiji biti, a da je pripadnik NOB-a. Nećemo to dozvoliti. Moraju da budu učesnici, porodice i oni koji zaista dobro poznaju istoriju naše države i koji ne insistiraju više na tim bezveznim podelama.

Ne znam u kojoj državi se još uvek toliko insistira na tim istorijskim podelama. Deda od ne znam koga, samo zato što se učlanio u neku levičarsku stranku, je u redu i njegov deda je mnogo doprineo napretku Srbije i oslobođenju Srbije u Drugom svetskom ratu, a mi unuci onih koji nisu bili komunisti, koji su duboko bili antikomunisti, borili se za slobodu Srbije, mi ne smemo ništa da kažemo. Mi moramo i dalje da se stidimo i da prihvatamo sve zarad nekog zajedničkog mira, svaki amandman, i sve da nam bude simpatično i da nam bude sve u redu.

Nisam znala za ovaj amandman. Drago mi je što nas je Vlada spasila podele da glasamo za ili protiv, ali da amandman nije bio usvojen od Vlade Republike Srbije ja ne bih glasala za njega, iako mislim da to objedinjuje oba pokreta, jer borba je bila zajednička protiv fašizma, protiv nacista i protiv nemačke okupacije. Hvala.
Hoću da vršim reviziju istorije, da jednom pričamo otvoreno o svemu.

Sad ću da uputim poruku toj nekoj budućoj komisiji da je prvi predsednik Republike Srbije, u istoriji ikada, koji je došao u Pranjane i održao govor u kojem je priznao žrtvu srpskih seljaka koji su svi, ali svi koji su učestvovali u toj operaciji bili borci Draže Mihajlovića, to se vidi i na fotografijama na izložbi koja je bila tog dana. Znači, svi su bili isključivo borci Draže Mihajlovića. Odao je počast tome što su se žrtvovali i spasili u veličanstvenoj akciji koja se proučava na mnogim vojnim akademijama, 500 života, 500 pilota, savezničkih pilota.

On je prvi predsednik koji je odao počast njima. Eto, to imam da poručim toj komisiji. Time je stavio jednu veliku tačku na gluposti da kada neko od nas čiji su dedovi učestvovali i borili se za slobodu ovu države kažu da nisu bili kod Tita u vojsci da mi vršimo revizije.

Ne vršim ja nikakvu reviziju, ja govorim samo u ime polovine Srbije koja nije podržavala komunizam, koja nije podržava Tita i nije bila u NOB-u, takvom kako je to objašnjeno nama i mnogim generacijama od 1945. godine, na žalost našu do današnjeg dana.

Do današnjeg dana to provejava. To nije prava istina. Revizija istorije je rađena postepeno od 1945, pa izgleda još uvek i dan-danas. I dan-danas se pokušava da se sakrije istina o tome da je Srbija imala dva oslobodilačka pokreta, oba antifašistička pokreta, oba, ali da se od 1945. godine, zahvaljujući velikoj ulozi naših prijatelja Engleza, 1945. jedni dobili privilegiju da vladaju državom i da pišu istoriju, a ovi drugi su stradali.

Neki su pobegli van države, neki nisu želeli da pobegnu iz Srbije. Nisu želeli. Među njima je i moj deda, nego su smatrali da će izbori biti demokratski. Tu su se prešli. Kod komunista demokratskih izbora nema. Nije ih bilo 1945. godine. Bilo je onih kuglica i sve ostalo je istorija, ali neću da otvaram stare rane. Koga to interesuje danas u 21. veku? U Srbiji 2020. godine neko podnosi amandmane jer se boji revizije istorije, neko ko ima 30 i nešto godina. Verovatno nije sam, verovatno je predsednik te partije tražio jer ne može da pređe preko toga da postoji samo jedna istina, a to je da su Srbi ginuli u Drugog svetskom ratu. Jedni su se borili za kralja i otadžbinu, drugi za Tita, pa kako ko hoće.

Stvarno da se unuci raspravljaju ovde oko toga ko je bio u pravu, mislim da je ovaj amandman potpuni višak, ali evo neka to bude jedan veliki izazov za tu komisiju, ko god da je pravi, kako će da pređu preko toga da je predsednik Republike Srbije u Pranjanima u septembru mesecu prošle godine stavio jednu veliku tačku, jer je prvi u istoriji naše države, koji je došao tamo, položili smo venac, poklonili se senima tih ljudi i održali govor u čast svih onih koji su bili hrabri i koji su žrtvovali svoje porodice, svoju decu u želji da spasu savezničke pilote.

To je jedan veličanstveni poduhvat. Kažem, ponosna sam, rehabilitovala sam svog dedu zato što nije bio komunista, zna se kako se sudilo u ono vreme. Nije mu sudio pravnik, žao mi je što Neđo Jovanović nije tu. Nije mu sudio pravnik, sudio mu je lokalni mesar.

Samo da kažem svojim kolegama koji možda ništa ne znaju o tim vremena, ali evo, vaspitali su nas tako da je Srbija jedna država i da svi moramo da je volimo, a istoriju dajte da ostavimo istoričarima neka raspravljaju o tome kako god hoće i kog god da su opredeljenja.

Kažem, tražiću, kolege, tu spomenicu kako god da se nazove, samo da vidim pod kojim opravdanjem će odbiti mene sa priznanjima i od „Halijard“ fondacije, sa priznanjima od SAD, sa priznanjima od sudova naših, da je moj deda nepravično osuđen i dedovi mnogih ovde koji jesu tu, iznenadili bi se u kakvim su sve strankama, a dedovi su im bili u jedinicama Draže Mihailovića ili su bili samo pristalice tog pokreta. Tako presuda glasi – pristalica tog pokreta. Kažem, da vidim kakvo će obrazloženje naći.

Mi ovde da se delimo, mislim da nije dobro za Srbiju. Zato ako bude takvih nekih amandmana za glasanje, lično ne mogu to da podržim. Sad, zavisi, Vlada je na potezu, pa radi mira u kući neka usvoje šta god žele.
Poštovani narodni poslanici, pristupamo postavljanju poslaničkih pitanja u vremenu od 16.00 do 19.00 časova, saglasno članu 205. Poslovnika.
Pre nego što pređemo na postavljanje poslaničkih pitanja, dozvolite mi da vas podsetim… Nije potrebno da znate svi odredbe Poslovnika.
Prelazimo na postavljanje poslaničkih pitanja.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Izvolite.
Hvala, imaćete priliku da postavite pitanje još jednom.
Izvolite.
Hvala.
Reč ima ministar Šarčević.
Zahvaljujem.
Izvolite, imate dodatno pitanje.