Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege, probaću da objasnim, iako ste rekli ključnu stvar. O sastavima delegacija šefovi poslaničkih grupa su postigli dogovor i tu je uvek u praksi bilo konstruktivnih dogovora. Ali, zarad javnosti, naglasiću još jednom, Dušan Bajatović, kolega koji je pomenut kao neko ko nije prisutan ili kog kolega nije video, je pozitivan na korona virus i iz tog razloga ga niste videli na poslednje dve sednice, što ne znači da već na sledećoj sednici biti neće.

Ono što je važno reći, jeste da je neprikosnoveno pravo poslaničkih grupa da između sebe izaberu svoje predstavnike u delegacijama. U tom smislu, koliko god imali simpatije ili nemali simpatije prema bilo kome od nas, pa i prema Bajatoviću, dozvolićete socijalistima pravo da delegiraju na način na koji procenjuju da je najpametnije.

Jako je važno naglasiti da ovaj parlament, lepo ste to, predsedniče, rekli, ipak ima opozicije, ali je besmisleno komentarisati ljude na način na koji je kolega to probao da uradi. Još je besmislenije ukoliko imamo svest o tome da, a imamo, ponovo naglašavam, šefovi poslaničkih grupa su razgovarali o svakom članu delegacije koji je predložen i usaglasili i broj u skladu sa tim koliko je koja poslanička grupa dobila mandata i ispoštovali jedni druge u smislu da veruju da je procena šefova poslaničkih grupa i poslaničkih grupa najmerodavnija kada je u pitanju predstavnik u bilo kojoj od međunarodnih delegacija. Hvala.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Gospođo Janković, poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, važna tema – izbor Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Beskrajno mi je žao što Poslovnik o radu ne ostavlja mogućnost da nešto kažete, jer biste imali šta da kažete. Ja ću probati da kažem ono što bi, pretpostavljam, svakako od vas čuli.

Imali ste težak zadatak u proteklih pet godina. Odgovorili ste istom i ja vam na tome čestitam. To je najpre moj lični stav, jer smo sarađivale na raznim temama i to je osnov zbog kog ću, ne samo ja, nego kao što je rekao predsednik Poslaničke grupe Đorđe Milićević, SPS će apsolutno podržati vaš izbor.

Šta je važno reći? Dobili ste zadatak da sprečite sve vidove i oblike svih slučajeva diskriminacije. Najčešće mi čujemo tu diskriminaciju na osnovu pola, diskriminaciju žena u odnosu na muškarce i, praksa je pokazala neke ružne primere. Ja imam sreće da među poslanicima imam mlade kolege poput Dubravke Kralj koja me je edukovala i pomogla, 2006. godine smo imali tužbu sudu u Užicu po osnovu diskriminacije, i to na način što je tuženi, prema tvrdnji tužilja, odredio manje naknade po godini radnog staža za žene u odnosu na muškarce zaposlene u istom preduzeću i na istim mestima. Sva je sreća, koliko sam shvatila, takvih slučajeva nije bilo, tužilje su dobile presudu i to je nešto što smo u Srbiji imali 2006. godine. Bogu hvala, to nemamo 2020. godine.

Ovde se govorilo o broju žena zastupljenih u političkom životu Srbije i mi imamo sreću da baštinimo odluku o tome da u parlamentu bude 40% žena, ne samo u parlamentu Republike Srbije nego u svim parlamentima i lokalnih samouprava i pokrajine, međutim, to jeste veliki zadatak, pomogli ste da se realizuje i hvala na tome, ali pred nama je čini mi se još veći zadatak, pre svega pred vama. To što smo obezbedili kvote jeste uspeh, ali mi moramo da obezbedimo i to da se podigne svest o tome da ne biramo ženu samo zato što je žena, nego da je biramo zato što ima jednak ili veći kvalitet od muškarca predloženog za ista mesta.

Tu svest još uvek nismo razvili kao društvo, pojedinačno da. Nije jedino gde žene doživljavaju diskriminaciju politički život, ni u Srbiji, ni u svetu. Postoji porodično nasilje i mi smo u nedelji aktivizma, o tome sam govorila i juče kao jedna od članica Ženske parlamentarne mreže parlamenta Republike Srbije. Postoji mobing, postoje ucene, postoji omalovažavanje, postoji sprečavanje za napredovanje i niz nekih drugih problema, ali da ne bih zvučala onako kako bi mogli da me optuže na neki ultra feminizam, to nije uvek odnos samo muškaraca prema ženama, ima toga u oba smera. Istina, manje vidljivo, zato što je manje žena koje imaju šansu da na taj način pokažu taj deo svoje ličnosti.

Srbija kao društvo ima problem i sledeće prirode, a to je da diskriminacijom zovemo sve ono što nam se ne dopadne, a posledica je naše projekcije, jer smo sebe, kako bih vam rekla, doživeli pogledom u ogledalo na ovaj ili onaj način, pa smo se precenili ili smo se potcenili, pa kao posledica jedne ili druge verzije onda vičemo da smo ugroženi u odnosu na nekog drugog.

I sa tim treba izaći na kraj i to je ono što vas čeka u mandatu koji je pred vama. Verujem da ćete imati pritužbi, nadam se da ih biti neće, ali nažalost sigurna sam da naše društvo nije sazrelo do nivoa da vi ostane bez posla, bez obzira što bih jako volela, to bi značilo da smo baš ozbiljno iskoračili.

Ono što ću takođe reći, jeste da Srbija niti je najgora na ovoj lestvici, niti je blizu najgorih. Šta više, atipično potpuno za Srbiju, za zapadni Balkan generalno, pod okolnostima načina na koji se funkcioniše, jeste sve što smo do ovde uradili u odnosu na mnoge evropske zemlje, mi se danas možemo pohvaliti procentom zastupljenosti žena u političkom životu. U odnosu na mnoge evropske zemlje, mi se danas možemo pohvaliti i brigom o svim ženama koje su pretrpele nasilje.

Sigurna sam da ćemo vrlo brzo početi da govorimo i o onom drugom smeru o kome pričam, a to je nasilje nad muškarcima. Bezbroj puta sam u nekoj komunikaciji sa svojim kolegama doživela rečenicu – a šta sa muškarcima koji trpe nasilje, o tome ćute?

Tačno je, nekako je u muškoj prirodi da o tome ćute. I žene ćute i teško se odlučuju da se požale na bilo koji vid nasilja, svejedno je u koju od ovih kategorija spada, ali je muškarcima to uvek još i teže.

Tako da, moramo najpre probuditi svest kod ljudi da prepoznamo šta sve tačno znači nasilje, šta sve tačno znači mobing, šta sve tačno znači ucena, šta sve tačno znači zloupotreba moći u odnosu na onoga ko vam je preko puta, bez razlike kom polu pripada.

Čini mi se da je to primarni zadatak koji je pred svima nama u sledećem periodu. Zakon o rodnoj ravnopravnosti ćemo takođe imati, ako sam dobro razumela ministarku za društveni dijalog, gospođu Čomić, vrlo brzo kao predmet razmatranja ovog parlamenta i tu ćemo imati šta da kažemo. Verujem i sigurna sam da ćete svoje učešće uzeti.

Sve grupe koje su ugrožene, da se izmestimo iz ove polne diskriminacije, su ugrožene na svoj način i o svima njima treba voditi računa. Kolege su govorile, ja se ne bih ponavljala, na temu ostalih grupacija, ali je jako važno reći da je Srbija napravila ozbiljan iskorak i kada je u pitanju LGBT populacija, što takođe nije bilo ni lako ni opšte prihvatljivo. Razvili smo svest i o tome koji su to problemi koji muče našu decu, retke bolesti, bolesti koje ne prepoznajemo, ne znamo da postoje, imamo sreće da ne poznajemo nikog ko je izložen maltretiranju kao roditelj ili kao dete, kao i vršnjačkog nasilja koje takođe dobija neke cifre koje su zastrašujuće.

Sve zajedno kada saberemo i upakujemo u ovo vreme u 2020. godinu, godinu obeleženu, nažalost, korona virusom, to sama juče rekla, čak i struka tvrdi da ova psihička presija kojoj smo izloženi na dnevnom nivou kao posledica straha dovodi i do pojačane depresije i do pojačane anksioznosti, pa samim tim možda i do povećanja agresije u odnosu na svoje okruženje svakoga od nas pojedinačno.

Uvažena gospođo Janković, mogli bismo mi o ovome dugo da govorimo i imali bi šta, ali je važnije od toga raditi. Vi ste danas neko ko o tome ne može da govori, ali ja znam da ste neko ko će vrlo raditi, jer vas pratim sve vreme ovog zasedanja, svaku ste ideju i svaku sugestiju uredno zapisali i hvala vam na tome. Hvala vam što čujete narodne poslanike koji su predstavnici naroda i hvala vam što imate svest da ono što mi pričamo i navodimo kao probleme jesu problemi koje donosimo iz svojih sredina, a svaka je sredina specifikum sama za sebe. Verujem da ćete, u skladu sa svim što ste čuli, napraviti svoj plan rada, na koji apsolutno nećemo imati primedbe, a još manje ćemo primedbi imati na vaš izveštaj koji ćemo takođe ovde razmatrati.

Ja vam želim sreću u daljem radu i zaista želim da poručim da možete računati na podršku kada je u pitanju ne samo Socijalistička partija Srbije, već kompletan parlament Srbije. To gotovo zasigurno mogu u ovom trenutku da tvrdim. Hvala najlepše.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre, uvažene kolege, građanke i građani Srbije, čuli smo već nekoliko puta, raspravljamo o rebalansu budžeta, jednoj od najvažnijih tema kada je u pitanju Skupština Srbije, pošto je samo budžet važniji od rebalansa.

Uvaženi ministre, i vi i ja sedeli smo u ovoj sali i kada smo donosili budžet za 2020. godinu, ni pod pretpostavkom da ćemo se sresti sa nečim što se zove „Kovid 19“, odnosno korona virus, posle koga, sasvim je jasno, svet više nikada neće biti isti.

Kako se Srbija snašla u momentu prvog udara pandemije, govorile su moje kolege u nekoliko navrata. Zaista, možemo samo da pohvalimo ulogu Vlade i države kada je u pitanju taj prvi talas koji nas je zatekao, iznenadio ili bio neočekivan, ili kako god, srpski je potpuno bilo da mi ne verujemo baš da možemo biti izloženi jednom takvom smrtonosnom virusu koji je zaustavio maltene ceo svet.

Međutim, to se ipak dogodilo. Izazvalo je naveće posledice posle Drugog svetskog rata u globalnoj ekonomiji. Nekako, prvi na udaru bili su upravo oni sektori na koje smo mi planirajući budžet negde primarno i računali, a to je sektor turizma, ugostiteljstva, saobraćaja, rekreacije, zabave i, naravno, privrednih subjekata.

U nekoliko talasa je Vlada Republike Srbije pomagala ugroženim kategorijama i ja se neću u ovom trenutku baviti setom mera koji su iza nas. O tome ste govorili i u svojoj uvodnoj reči, a govorile su i moje kolege, iako je uvek dobro podsetiti javnost da smo ostali grubo rečeno na nogama, bez obzira što taj udarac uopšte nije bio mali.

Kada uzmemo u obzir činjenicu da je usled korona virusa u jednom trenutku život potpuno stao, onda bi samo zluradi komentari danas mogli biti da je naš deficit ko zna kako strašan, ko zna kako tragičan. Jeste, da, veći je od onoga što smo projektovali, ali kao što ste i sami rekli i pokazali tabele, daleko je bolji od svih zemalja u okruženju i od ozbiljne većine u Evropi.

Ono što želim da kažem, jeste da me raduje najpre činjenica da ste kroz ovaj rebalans obezbedili dodatna sredstva za Ministarstvo privrede koja, koliko sam razumela u obrazloženju, idu upravo u ovom trenutku javnom sektoru, kome se opet mora pomoći. Ali, ima još jedna stavka koja je apsolutno za svaku pohvalu, a to je podrška turističkim agencijama, ljudima koji su zaista bili izloženi i na ozbiljnom udaru kada je u pitanju korona virus. Nisu to najugroženije kategorije, ali posle mene će svakako govoriti moje kolege, suludo bi bilo da ja objašnjavam koliko je pretrpela kultura ako u poslaničkoj grupi imam Jelicu Sretenović ili u kakvom je problemu bio naš zdravstveni sistem ako imam doktorku Vesnu Ivković. Svako će govoriti iz svog resora o tome koliko je korona ostavila traga, koliko smo uspeli da se izborimo i koliko je tek pred nama.

Ono što ću reći svakako, gospodine ministre, jeste da ćemo se brzo ponovo sresti kada budemo donosili budžet za 2021. godinu. Ja nam zaista svima želim da ta 2021. godina bude godina koja će rešiti problem korona virusa nekom vakcinom koja će umiriti pandemiju i vratiti svet bar delimično na staro. Međutim, ukoliko se to ne desi, čini mi se da je naša prednost u činjenici da ćemo još racionalnije moći da isplaniramo budžet za 2021. godinu.

Slažem se, akcenat uvek mora biti pre svega na privredi, pre svega na onim delatnostima koje Srbiju održavaju i u tom smislu podržavam diskusiju kolege koja se ticala poljoprivrednih proizvođača i svih subvencija koje se tiču poljoprivrede. Srbija je ipak zemlja u kojoj bi poljoprivreda morala da ima najveći primat, ali čvrsto verujem da ćete najpre vi, a onda i sve vaše kolege ministri i novi saziv Vlade, kod budućeg projektovanje, odnosno projektovanja budžeta za 2021. godinu setiti se i još po nekih kategorija koje su možda ili jesu sigurno i ovim rebalansom, pa čak možda i budžetom koji smo doneli delimično bile oštećene.

Moramo svi zajedno da prepoznamo poruku koju nam je nekako ostavila korona u 2020. godini. Ono što nas je naučila, ili nas je odučila od onoga što smo mi uvek imali kao definiciju, pre svega kao srpski narod, odnosno uopšte balkanski narodi, a to je okupljanja, srdačnosti, naučila nas je da mora da postoji distanca, ali bi bilo dobro i da ne podlegnemo do kraja toj distanci i ne zaboravimo da ipak jedni drugima moramo pružiti ruku.

Zašto sve ovo kažem? Zato što i kod rebalansa budžeta mi imamo diskusije koje su subjektivne krajnje, nisu čak ni subjektivne, opet su pokušaji zloupotrebe. Ne postoji rebalans budžeta koji ne može biti kritikovan, kao što ne postoji ni jedan koji ne može biti hvaljen. Tu je samo ugao gledanja užasno važan. Ali, jako je važno ne zloupotrebljavati ovakvu situaciju da bi se prikazala jedna slika koja ne stoji, a to je slika da je bilo koji deo teritorije Republike Srbije ovim rebalansom oštećeniji u odnosu na drugi.

Zaista ne vidim da je rebalans budžeta imao, odnosno da je bilo ko u Vladi imao takav pristup, tako da su neke diskusije od jutros, koje su probale da nam objasne kako su ugrožene opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, samo još jedna potvrda onoga čega se grozim i jako plašim, a to je tog secesionističikog pristupa svemu, pa i budžetu Republike Srbije. Eto, mi ćemo i na taj način probati da opet nešto čupnemo ili pokažemo kako smo dobili manje.

Dakle, ako u sred korone o rebalansu treba da razgovaramo na način što ćemo to meriti svako iz svog sela ili atara, onda smo neozbiljni. Ako pogledamo sve što je pred nama, ponovo kažem, neću vam čestitati, to je vaš posao, zato smo vas birali, ali mi se čini da ste uradili najbolje što ste mogli. Čvrsto verujem da i ako ima nedostataka u ovom rebalansu, koji se sada, opet kažem, usvaja neposredno pre usvajanja budžeta, i to je ono što nas je korona naučila, a to je da može da se dogodi i da imamo vrlo brzo razmatranje i rebalansa budžeta za tekuću godinu i usvajanje za sledeću, onda čvrsto verujem da ćete sagledati sve eventualne mane koje ovde postoje i da ćete to u budžetu za 2021. godinu kvalitetnije predvideti, raspodeliti i učiniti sve za dobrobit građana Srbije.

Završiću na način što ću reći da ćemo svakako podržati rebalans budžeta kao poslanička grupa SPS, ali i uz napomenu da zaista pre svega želim da verujem kao čovek da smo negde blizu rešenja ove kovid krize, da smo kao čovečanstvo naučili lekciju i zaslužili da dobijemo neku vakcinu koja će zaustaviti divljanje ove pandemije, jer brojke jesu zastrašujuće.

Moglo bi da se o rebalansu govori i duže i šire i sa podacima i sa brojkama, ali vodeći računa i o tome da se treba najpre sačuvati i brzo uraditi sve ono što zavisi od svakog od nas, ovde ću završiti svoju diskusiju.

Zahvaljujem se vama na obrazloženju, zahvaljujem se na strpljenju da saslušate sve nas, jer svi imamo svoj ugao gledanja, ali je važno da znate da parlament u ovom trenutku apsolutno stoji uz svoju Vladu kojoj je dao poverenje. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, poštovana gospođo Brnabić, uvaženi kandidati za buduće ministre i najpre građani i građanke Srbije, važan zadatak je pred nama i ja sam nekako imala planiranu diskusiju, istina, u nekom drugom smeru od onog koji ću sada koristiti. Malo su me inspirisale kolege i možda vratile na jednu temu kojom ne da se ne bih bavila, ne da nije važna, nego je, prosto, smatram temom nad svim temama.

Vaš ekspoze je sadržajan, pokazuje da imate nameru da nastavite samo brže i odlučnije, da realizujete sve ciljeve koji nisu mali i što je najvažnije svi su za dobrobit svih stanovnika države Srbije. U tom smislu ste predstavili kandidate za ministre, kako ih zovete vaš budući tim, i nema razloga da vam ne verujemo da ćete uspeti.

Kada pogledamo sastav parlamenta nema dileme da ćete biti i kritikovani, ali kada kažem kritikovani onda mislim konstruktivno. Onda zaista ne mislim da će se često dešavati ono što smo danas čuli, a to je da budete vređani bez osnova.

Ja to moram da kažem po dva osnova pre nego se vratim na vaš ekspoze. Najpre, kao poslanik koji dolazi iz Peći i čini mi se da mi je to glavna preporuka, možda i veća da govorim o nacionalnoj manjini Albanaca nego nekih od mojih kolega koji su to probali da kažu ili pročitaju šta im je napisano.

Koliko su ugrožena ljudska prava? O tome možemo da razgovaramo. Koliko treba unaprediti manjinska prava? O tome imamo nameru i da razgovaramo i da radimo. Shvatila sam da je Gordana Čomić zadužena, a Gordana Čomić ako nešto ume, ume da radi.

Mi smo danas ovde čuli jednu potrebu da se prikaže nekakva žrtva koja ne postoji pred nekim ko bi trebao da bude ili ona dobra baka koja ima jedno malo nevaspitano dete, pa kada ono napravi neki belaj, ona kaže: „Dobro, čekaj, jeste malo, ali daj da vidimo kako da mu pomognemo“. Ne bi sve to bilo strašno ni da sa tim umazanim prstićima mi probamo da čupnemo nešto što se ne sme dirati, pitanje je samo čime smo umazali te svoje prstiće, šta nam je krajnji cilj, da li smo zaista glasnogovornici nacionalne manjine ili imamo neke druge težnje koje nas vode u smeru dalje neke secesije i stvaranja nečega na šta mi koji sedimo ovde nemamo pravo da pristanemo u životu, a to je „velike Albanije“.

U tom smislu, obaveza je moja da najpre kažem da će mi glavni zadatak biti da štitim pravo svakog čoveka, a vama ću apsolutno pomoći da ukoliko se desi bilo kome od mojih kolega da im, ne daj Bože, u Preševu, Bujanovcu ili Medveđi neko polomi groblje kao što je to neko radio u mojoj rodnoj Peći, ja ću biti prva koja će tražiti krivce, da im ne daj Bože neko pobije decu koja su izašla na kupanje u podne dana, ja ću takođe biti opet najglasnija da se utvrdi ko je kriv.

Ako nemamo osećaj da na taj način govorimo u Skupštini, bilo bi sjajno da ne govorimo nikako i da ne pokušavamo da napravimo žrtvu od sebe u Srbiji koja je žrtva, pa malo je reći žrtva, u Srbiji u kojoj ja govorim u ime 250 hiljada raseljenih ljudi.

Dakle, nemojte mi o ljudskim pravima sa pozicije nekoga ko se slobodno kreće preda mnom, koja to ne može u svom rodnom kraju.

Ovde ću završiti, sve ono što bih dalje rekla, pre svega zato što naviru emocije, preteraću, a drugo i zato što oni koji su isprovocirali ovakvu moju reakciju i ne vrede više od ovoga.

Ono što je jako važno, naglasili ste u vašem ekspozeu, to je da će i dalje primarno biti bavljenje demografskom politikom, našim natalitetom, koji je važan. Ja se naročito radujem da ćemo se baviti ljudskim i manjinskim pravima. I tu jedan osvrt sa pozicije žene, pre svega, jer to tretira i rodnu ravnopravnost. Opet nemam dilemu kako će to da izgleda, ja potpuno svesno hvalim Gordanu Čomić, zato što ne pripada mojoj političkoj stranci, a znam da je vredelo podržati je kada je tražila i podnela zakon o 40% žena.

Hvala vama koji ste prevazišli naša očekivanja i vaš kabinet sada broji 50% žena. To obećava, a nama daje zadatak da se još ponekim zakonima u međuvremenu i u mandatu pozabavimo.

Sigurna sam da ćete biti izabrani, da kažem, u ime poslaničke grupe SPS da ćemo dati podršku, to bi bilo suvišno. Skratiću svoj govor, pre svega, poštujući apel predsednika Skupštine da što pre izaberemo Vladu, a i da ostavim svojim mlađim kolegama vremena da se i oni obrate, jer mladosti pripada budućnost. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Uvaženi članovi predsedništva, poštovane kolege, najpre ću kao i sve moje kolege čestitati svima nama na novom mandatu i poželeti nam uspeh u radu u periodu koji je ispred nas.

Danas, kao što smo već čuli, biramo rukovodstvo Skupštine Srbije i na moje veliko zadovoljstvo imam čast da govorim o predsedniku svoje partije, ali najpre o svom prijatelju. Da se ne radi o Ivici Dačiću, bilo bi mi teško da govorim posle Žarka Obradovića i Đoleta Milićevića, ali govorimo o čoveku o kome može dugo da se priča, jer je njegova biografija kompleksna.

Čuli smo pohvale, čuli smo i kritike. Moram na početku da kažem da nećemo uspeti da ga pohvalimo svi mi koji imamo potrebu i razlog onoliko koliko njemu u prilog ide jedna diskusija koja je danas probala da ga minimizira. Ne zbog toga ko govori, nego kada u negativnom kontekstu govori o Ivici Dačiću neko ko ima ambiciju da naruši suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, onda je glavna preporuka za Ivicu upravo to, on je pretnja jer će biti čuvar ova dva vrlo važna državna interesa.

Dakle, ako bih krenula da elaboriram tu diskusiju umanjila bih vrednost ove sednice. Neću to da radim. Zahvaljujem se na ovoj divnoj preporuci, sve što vama smeta za Srbiju je dobro, znači da je Ivica Dačić idealno rešenje.

Vratiću se na predsednika SPS i budućeg predsednika Skupštine Srbije i njegovu biografiju, ne na način što ću čitati, ne na način što ću naglasiti da je bio najbolji student, ni sam ne voli to da radi, već ću reći da sve te epitete koje Ivica ima upotpunilo je političko iskustvo i činjenica da je u proteklih 30 godina Ivica Dačić uvek bio neko ko se u interesu Srbije i za račun Srbije i njenih građana suočavao sa najtežim izazovima koji su pred njom bili. Proteklih 30 godina nisu bile lake, prekalilo ga je vreme i prekalili su ga problemi prekalile su ga tuđe ambicije da naruše ono što on najviše voli, a to je svoju državu.

Najveći zakonodavni organ Srbije nije nevažan. To je drugo po veličini funkcija, govorimo o predsedniku Skupštine Srbije koja predstavlja zakonodavnu vlast kao jednu od tri postulata sadržana u Ustavu Srbije. Dakle, zahvaljujem se i koalicionim partnerima koji su uprkos velikoj većini koju imaju, pružili ruku saradnje i socijalistima dozvolili da kao zajednički tim pomognemo u sprovođenju onoga što će biti najpre zakonodavna vlast.

Čulo se ovde i da je Ivica radio dobar posao kao ministar spoljnih poslova i da je šteta što je prekinut u tom delu. Ja ne mislim da je prekinut, ja mislim da je podignut na viši nivo. Ovo kažem, ne zbog nas koji sedimo u sali, nego zbog građana i građanki Srbije koji me slušaju, objašnjavajući da nema ovde nikakve istine u malicioznim izjavama koje čujemo od ljudi koji se valjda zovu opozicija, ne znam kako se to danas tretira u Srbiji. Nema ovde nikakvog poniženja ni za socijaliste, ni za Ivicu. Ivica Dačić je dobio drugu po veličini funkciju i po važnosti, ne po veličini, izvinjavam se, u Srbiji i to je samo kontinuitet politike koja je pokazala da ima apsolutno poverenje građana Srbije koja se meri sa preko 80%.

Sve ostalo su maliciozne pretpostavke, spinovi i pokušaji da se od svih nas zajedno, a ima nas mnogo, napravi jedna grupa, interesna najpre, koja ne znam na šta sve liči, čuli smo da ličimo i na neki partijski kongres. Ne, ličimo na predstavnike i jesmo predstavnici naroda koji nam je dao poverenje da u njegovo ime očuvamo najpre suverenitet i teritorijalni integritet. Sigurna sam da ono što je jedan od kolega naveo kao eventualnu Ivicinu manu, ili nešto što ne očekuju, a to je neki komentar, koji lično verujem da je izvučen iz konteksta, nećemo čuti u Skupštini, ja sam sigurna da nećemo. Ivica nije čovek čiji su manir uvrede, Ivica nije čovek koji voli da se svađa. Ivica je čovek koji, pre svega, voli svoju državu. Neće mu biti lako i nije ovaj zadatak lak, ali, koliko sam čula sve kolege i sve poslaničke grupe, pomoći će mu u radu, uključujući i poslanike SPS.

Želim, najpre kao i bivši poslanik, ali možda više od toga i kao žena u parlamentu, da se zahvalim predsednici Maji Gojković, u čijem smo mandatu uradili mnogo, ali ću naglasiti samo jednu stvar, ne zato što je najvrednija ili zato što su ostale manje vredne, nego ću naglasiti Zakon o 40% žena, za koji se najpre izborila lično. Možda jesmo svi pomalo pomogli, ali mišljenje i stav predsednice parlamenta u tom trenutku je bio presudan. Hvala vam na saradnji, hvala vam na onome što smo imali priliku da mi kao mlađi naučimo od vas i čvrsto verujem da će sve mlađe kolege ili kolege koji su prvi put poslanici imati šta da nauče od nas koji nešto malo iskustva imamo, a ima i onih koji imaju mnogo. To je još jedan od razloga zbog koga je jako važno što će predsednik parlamenta biti Ivica Dačić, jer se od njega najbolje uči i šta je parlamentarizam i šta je politika.

Ne želim ovim rečima hvale da zaista umanjim vrednost bilo koga, ali ćete me razumeti. Možda prvi put, posle ne kratkog staža poslaničkog u ovoj diskusiji, imam blagu tremu, to za mene nije manir, ali ja ovde govorim o nekome ko uživa zaista moje i veliko poštovanje i veliko poverenje. Kada govorite o prijateljima, onda je obično najteže da govorite.

Ono što je jako važno i što verujem da je mišljenje svih građana Srbije koji su ukazali poverenje sada već izvesno vladajućoj većini koja će se i kroz Vladu vrlo brzo uspostaviti u Srbiji, to je da je Ivica Dačić čovek za koga čak i ako niste glasali ne možete da ga ne poštujete i ne volite. On je čovek koji se ne mrzi. U tom smislu, suvišno je da sada kažem da će SPS glasati za svoj predlog, ali ću reći još jednom, hvala najpre na poverenju svima vama koji ste potpisima podržali ovakav predlog, a onda hvala i predsedniku Republike Srbije na poverenju ukazanom i socijalistima i Ivici Dačiću kao starom saradniku. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovana predsednice Vlade, uvaženi prvi potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, građani Srbije, zaista sam imala nameru da govorim o dnevnom redu. Međutim, skratiću svoju diskusiju.

Danas na dnevnom redu Odluka o ukidanju vanrednog stanja. Oči javnosti apsolutno uprte u Skupštinu Srbije, jer naši građani sa radošću iščekuju da se vrate koliko-toliko normalnom životu.

Na prošloj sednici sam govorila o tome da opasnost od virusa Kovid-19 nije prestala, koliko sam razumela struku, ali da su se stekli uslovi da relaksiramo i ukinemo i vanredno stanje i jedan deo mera koje su bile donete.

U Srbiji se neko bavi politikom, a neko politikanstvom, nadgovornjavanja je bilo i biće. Da ne bih to radila, uputiću samo apel – sve se ovde čulo, sve se ovde reklo, ostaje da izvršimo zadatak zbog kog su nas građani izabrali pre četiri godine, a to je da kada imamo na dnevnom redu važnu odluku mi je donesemo u korist građana. Da li smo bili u pravu, kao vladajuća većina, ili nismo, odgovoriće građani Srbije na predstojećim izborima na kojima, napominjem, pravo da učestvuju imaju svi.

To je sve što ću reći, uz još jednu napomenu. Žao mi je samo činjenice da je velika istina samo jedno. Mi smo roditelji koju deca nisu mogla da biraju, i to je hendikep sve naše dece. Ostalo je politikanstvo. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovana predsednice Vlade, uvaženi gospodo ministri, kolege narodni poslanici i, pre svega, građanke i građani Srbije, dva puna dana razgovaramo o uvođenju vanrednog stanja koje je posledica Koronavirusa, o tome da li je Skupština trebalo ranije da se sastane ili ne i sve tvrdnje su po malo tačne.

Ono što ipak nisam očekivala da ću dva dana slušati u parlamentu Srbije jeste jedno političko nadgornjavanje koje nije zabranjeno, ali nekako mi se čini da je na početku ove pandemije Korona bila tolika pretnja da smo svi bili u strahu.

Ja sam sebe pitala, kao neko ko je takođe bio možda kritičar načina na koji se radi, ili neko ko se nije do kraja slagao, šta bih tačno uradila da sam bila na nečijem mestu? Taj strah za ljudski život, bez razlike da li je svoj ili svoje porodice, svoje dece, svojih roditelja, ume da prevlada. Ne znam kako bi se svi mi kao poslanici osećali da nas je neko pozvao 14, 15. ili 18. marta da sednemo i pod ovim uslovima, slažem se, ovo je bilo moguće uraditi možda i tada. Pretpostavljam da je struka koju smo slušali 40 dana procenila da to nije pametno, da to nije bezbedno i, na kraju, da nije neophodno.

Neko je od kolega rekao da nas je Korona naučila mnogo, ja se tu slažem, i naterala nas je da uradimo još nešto, a to je da mnogo čitamo. Pa je tako jedan procenat nas koji se bavi politikom napokon pročitao i Ustav. Nismo imali tu naviku pre nego smo došli do ove faze da nekoga treba kritikovati.

Možda je bilo i stripova koji su se čitali, tako se ubijalo vreme, nije to loša zanimacija, ali ono što sam htela da kažem a da nema veze sa stripovima i da ne bih napravila komediju ni od sebe, ni od ove diskusije, ili da se ne bih uklopila u pokušaj, to je da, svi ste rekli, dugujemo zahvalnost medicinskim radnicima i ja mislim da se kao nacija nikada nećemo odužiti tom sistemu koji nismo poznavali, ja to moram da priznam. Nismo shvatali koliko je to teško.

Ali, ne dugujemo zahvalnost samo njima. Dugujemo zahvalnost radničkoj klasi, jer je samo ta grupa ljudi radila. Bez razlike da li govorimo o rudarima, da li govorimo o ljudima koji su radili u elektrodistribuciji, o radnicima u supermarketima, o radnicima na Južnom toku, odnosno Turskom toku, na deonici od nekoliko kilometara, koja nijednog trenutka nije stala, ljudima koji su rizikovali svoje živote, a zahvaljujući kojima mi nećemo imati ekonomski problem koji će imati neki drugi.

Ništa posle Korone neće biti isto, to je sigurno, ne u Srbiji, nego globalno. Ono što nam donosi sutra, o tome ćemo, pretpostavljam, sutra, pošto smo se ova dva dana bavili onim juče.

Ono što je sigurno je još jedno. Ovaj parlament će podržati odluku o uvođenju vanrednog stanja. Da li je trebalo to kritikovati i osvrnuti se, slažem se, ali i dalje tvrdim da smo mnogo vremena potrošili na nešto što je juče. Volela bih da parlament Srbije više energije ulaže u ono što je sutra.

Vlada Republike Srbije je radila u svom punom kapacitetu, onoliko koliko je svaki od resornih ministara dobio zadatak ili dobio prostor. Neke smo manje a neke više imali prilike da vidimo u medijima, ali to ne znači da su neki radili većim a neki manjim intenzitetom. Mislim da je svako od njih imao zadatak i mislim da je odgovorio svom zadatku. Ako bismo krenuli da skupljamo političke poene, ja bih mogla da ovoj izjavi dodam još nešto, ali mi zaista to nije namera.

Namera mi je da se zahvalim i građanima Srbije koji su razumeli pre svega okolnosti u kojima se nalazi ceo svet, pa i naša mala Srbija kao deo toga, namera mi je da pozdravim i sve građane srpskih enklava u južnoj srpskoj pokrajini, koji su takođe pratili preporuke Vlade Srbije, iako moram reći da i ono što je tzv. Kosovo uvelo kao mere, nisu mere ni za kakvo poniženje, već su bile vrlo kvalitetno preporučene. Dakle, sve je to naša zemlja i sve su to naši ljudi.

Najpre i najviše na čemu želim da čestitam ministru Lončaru, to je na video razgovoru sa tzv. ministrom Kosova, jer mislim da ste na taj način pre svega ohrabrili ljude koji žive u uslovima koji uopšte nisu humani. Trebalo je iskoračiti i hvala vam na tome. Zato imate moj dubok naklon. Uostalom, što se struke tiče, ja se ne razumem, niti bih vas kritikovala, niti bih vas hvalila.

Ja bih mogla i da odgovorim na ova dobacivanja, ali prosto neću, zato što nemam nikakvu potrebu za polemiku sa vama, iako ste mi beskrajno dragi.

Ono što je važno i što ću reći na kraju, oslanjajući se na Neđinu izjavu, a tiče se one rasprave o 1. maju, o Međunarodnom prazniku rada, ljubazno vas molim, Međunarodni praznik rada je radničke klase i sve ostalo su naše navike. Usvojili smo ih svi…

(Vojislav Šešelj: Zašto koljete onda jagnjad?)

To nam je ostalo od ovih koji su protiv 1. maja, oni su, kažu, vazda voleli jagnjad.

Najvažnije je ostati svestan sebe. Zato molim, niti je Korona prošla…

Predsedavajući, da li biste vi meni omogućili da govorim, bez da imam dobacivanja, ne čujem sebe?

(Predsedavajući: Molim vas da omogućimo poslanici da govori.)

Dakle, ako sam struku razumela, Korona nije prošla. Ako sam razumela lekare, mi jesmo u jednoj ravnoj liniji i u nadi da će se sve to završiti. Ali, naše sutra je i dalje neizvesno, kada je u pitanju Koronavirus. U tom smislu je možda bilo pametnije da smo i naše diskusije skratili, bilo bi bezbednije za 500 ljudi, koliko je učestvovalo u radu ovog parlamenta.

U nadi da ćemo ipak pobediti Koronu, jer ja verujem u Srbiju i srpski narod, ovde ću završiti svoju diskusiju i podržati mere Vlade i odluku o uvođenju vanrednog stanja, iako je u samom startu možda i nisam razumela. Hvala.

To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.

Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.

Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.

Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.

Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?

Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, ali pre svega građani Srbije i roditelji nestale dece o kojoj danas razgovaramo, teška tema i čini mi se jedna od najtežih koja se našla u plenumu ovog saziva.

Sve što čovek ovde kaže, rizikuje da povredi pre svega one koji su povređeni činjenicom da je neko sebi dozvolio luksuz da im otme dete po rođenju, uz različita obrazloženja koja, moram priznati, kada se u ovu problematiku uđe jedino što možete da shvatite jeste da su bizarna.

Nažalost, kao i sve u Srbiji i ova tema je zloupotrebljena politički i generalno se o njoj razgovara iz različitih uglova sa ambicijom da se pomalo i profitira. Jedino što danas neću uraditi je to, probati da politički profitiram, ali ću reći sve ono što zaista mislim.

Najpre, ministar Stefanović je u uvodnom izlaganju jutros rekao jednu mnogo važnu stvar za roditelje koji su u procesu, odnosno u krivičnim postupcima, a to je da će se krivični postupci kojih je preko 200, u pravu je kolega Milija, nastaviti i ovaj zakon ih ni na koji način ne obustavlja.

Drugo što je važno jeste reći da iza nas jeste vremenski period u kome ja ne mogu sasvim da tvrdim da se ništa nije radilo, ja mogu samo reći da nismo svi imali istu dobru nameru. Neki su radili i te kako na štetu upravo ovih roditelja, upravo ovih porodica i najpre ove dece koja sa nekim nametnutim izmišljenim identitetom žive i dan danas bez razlike da li se nalaze u Srbiji ili se nalaze u zemljama regiona ili zemljama EU.

Moja koleginica Danijela govorila je o predlogu naše poslaničke grupe iz 2005. godine i formiranju anketnog odbora koji je tada imao precizne mere koje je trebalo sprovesti. Ja se neću vraćati na to, pre svega zato što je ona o tome govorila, ali ću reći jednu stvar. Prvo što je bilo važno, jeste da se formira specijalizovana jedinica MUP-a sa mandatom da detaljno istraži sve slučajeve u vezi sumnje roditelja da su im deca nestala iz porodilišta.

Mi ovde govorimo o procesu koji se dogodio kao posledica vrlo aktivne kriminalne grupe i to nije trajalo kratko. Ona je očigledno imala svoje evoluiranje kroz sve godine koje su iza nas.

Ono što je takođe važno reći jeste da sva empatija koja se dešavala u odnosu na ove roditelje je opet bila u dobroj meri motivisana ličnim stavom i ličnim profitom. Ono što se nedvosmisleno mora reći, a ja se nadam da će ovaj zakon popraviti, jeste ulogu tužioca u celom procesu.

Zašto ovo kažem? U medijima smo mogli da pročitamo različite primere i da čujemo različite dokaze do kojih su došli pre svega roditelji. Ono što ne možemo danas da tvrdimo, a bezbroj puta smo čuli jeste da ne postoji rezultat Vladine komisije kada je ovo u pitanju, što prosto ne može da bude tačno. Ja se sećam, a sećate se i vi slučaja Mlađana Radivojevića iz Donjeg Adrovca kod Aleksinca, pa da je samo taj jedan slučaj lociran onda se ne bi moglo reći da Vladina komisija ništa nije uradila.

Ono što se može reći jeste da se dešavalo da se nekako ostane imuno na dokazne materijale kojima se raspolagalo. Pre svega, svi smo razgovarali sa udruženjima roditelja nestale dece, njih ima više u Srbiji, ali ja sam sigurna da je svaka poslanička grupa, pre svega zato što su oni žarko želeli da zaista neko čuje njihov glas, sa njima razgovarala. Pitanje je samo iz kog smo ugla želeli da ih čujemo i sa kojim smo zapravo stavom izašli sa tog sastanka.

Njihova dokumentacija kojom raspolažu uopšte nije mala. Ona uopšte nije bezvredna i ona je možda neupotrebljiva za jednu fazu ovih slučajeva o kojoj ću govoriti kasnije, ali je vrlo upotrebljiva za slučajeve čiji je početak i kraj u državi Srbiji.

Mislim da postoji jedna velika obaveza i čvrsto verujem da ovaj zakon, koliko god bio kritikovan, on zasigurno nije sjajan, ali je prvi zakon koji je donet, pa će kao takav biti unapređivan pre svega amandmanima, a onda i kroz praksu kada bude pokazao svoje nedostatke.

Ta najspornija odredba ovog zakona, odnosno najsporniji član, to je član 22. i član 23, koji govori o nekoj novčanoj naknadi, jeste posledica onoga što se dogodilo u Strazburu.

Jeste posledica jedne kvalifikacije sa kojom se, moram priznati, ne slažem ni sama. Pravična novčana naknada za šta? To je nešto što se odvaja od nematerijalne štete i ja mogu da razumem samo u delu u kom je svakom od roditelja dozvoljeno, i to se kaže, da pravična novčana naknada može da se dosudi samo ako je zahtevana u predlogu.

Čvrsto verujem i ubeđena sam da vrlo mali broj ljudi koji su na ovaj način oštećeni uopšte razmišljaju o članu 22. i o članu 23.

Ono o čemu oni razmišljaju jeste šta je put i na šta ćemo naići. Ja ne kažem da je zakonodavstvo Srbije sjajno, ne kažem da će ovaj zakon biti presudan u rešavanju njihovih problema, ja kažem da im je on stepenik više, da im pomogne u procesima koji su u toku. Apelujem, pre svega, na tužilaštvo i na pravosuđe da obrate pažnju na sve ono što su neoborivi dokazi. Bez ambicije da bilo koga prozivam da je dobro ili loše radio svoj posao.

Setite se da smo nedavno imali slučaj 13 beba koje su pronađene u privatnoj kući u zamrzivaču. Po meni to jesu dovoljni razlozi da mi ipak studioznije pogledamo ovaj problem.

Ono što mi se čini manje rešivim problemom jesu deca koja su u toj trgovini izneta iz države Srbije, bez obzira o kom periodu govorimo, ako govorimo i o bivšoj Jugoslaviji, pošto vidim da izveštaji Komisije Saveta Evrope, negde govori da su zemlje u kojima se to najčešće dešavalo, pre svega zemlje bivše Jugoslavije, odnosno Balkana, zapadnog Balkana.

Da bi se jedna ovakva kriminalna grupa, pre svega organizovala, morala je da ima svoje tržište. Ja se bojim da kada budemo došli, koliko god ovo grubo zvučalo, užasno mi je teško da izgovorim, ali kada su ta deca stizala na svoje krajnje adrese, bojim se da su to van granica Srbije adrese do kojih nećemo doći.

To je ono oko čega bismo morali da uložimo napor i kao zakonodavni organ i kao Vlada Republike Srbije da se napravi rezolucija o saradnji i tragom svih relevantnih dokumenata omogući Srbiji da dođe do krajnje adrese svakog od ovog deteta, ukoliko se dokaže da dete nije umrlo, jer praksa pokazuje da su u nekim gradovima postojali čak trostruki protokoli o porođaju. Ja nisam lekar, ali me lekari ubeđuju da to u praksi baš nikako nije normalno. Trostruki protokol o porođaju, baš nije nikako normalan.

Dakle, nije ovo laka tema i nije ovo samo osnov za kritikovanje Vlade. Žao mi je što su u te svrhe zloupotrebljeni i roditelji u jednom delu i medijski prostor i momenat u kome se zakon donosi, sve da bi se malo politički profitiralo.

Moram da kažem još nešto što mi je ostalo, onako potpuno, a pre svega na kontu diskusije jedne od mojih koleginica koja je govorila o tome da je ovaj zakon nastao kao posledica presude u Strazburu za Zoricu Jovanović. Ja ne mislim da jeste, ali i ta presuda govori da se opet problem vraća u Srbiju. Na koji način? Na način što je i sud u Strazburu procenio da sve to što je Zorica Jovanović preživela, eto košta tako grubo 10.000 evra.

Ta jedna teza koja se zloupotrebljava mesecima unazad da ova vlast donosi zakon kojim će platiti bebe je sto puta zloupotrebljena. Ovo nije zakon kojim se plaćaju deca. Ovo je zakon kojim bi trebalo da se omogući roditeljima da dođu u posed umrlice za svoju decu ili potvrde da ta deca nisu umrla nego su živa. U Srbiji postoji iskustva i o tome da su deca, najpre muška, koje u jednom trenutku proglase za mrtvo i roditeljima saopšte tu tužnu vest, posle 18 godina na kućnu adresu dobijala poziv za vojsku. To je ono što se dešavalo, ne u Srbiji, nego u Jugoslaviji.

Nije teško kritikovati, ja to stalno govorim, teško je uraditi nešto. Mislim da koliko god ovaj zakon bio loš i koliko god bio kritikovan, treba ga imati i nikako nisam za stav da on ne treba da bude danas, odnosno u danu za glasanje donet. Da li ga treba u tom smislu popraviti, apsolutno da. Više ćemo razgovarati o njemu kada bude rasprava u pojedinostima.

Ja u načelu, zaista, jesam samo želela da kažem da sada pun kapacitet i svoju odgovornost moraju da pokažu, pre svega, lekari koji su položili Hopokratovu zakletvu, a onda sudije i tužioci kod kojih će se ovi predmeti naći. Ovde moramo da pokažemo da smo ljudi pre svega kojima interes nije važan, jer se bojim da smo do sada bili žrtve interesa pojedinaca ili organizovane grupe. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvaženi građani Srbije, drage kolege, pred nama je, kao što smo čuli, set zakona među kojima pod tačkom 2. i 3. predlozi sporazuma o zajmu.

Nekako kada je Srbija u pitanju uvek najpre čujemo taj zajam i uvek najpre reagujemo na to. Zarad građana Srbije probaću da objasnim, iako ste, ministre, u uvodnom izlaganju vrlo precizno rekli o čemu se radi, probaću da objasnim da je Vlada Srbije i Skupština svojom raspravom danas donela odluku da ovakvim sporazumima, odnosno predlozima zakona unapredi, pre svega, život građana Srbije.

Naime, prvi predlog sporazuma koji se tiče zajma za projekat akceleracije inovacija i podsticanja rasta preduzetništva u Republici Srbiji je vrlo precizno definisan.

Rekli ste, ministre, u uvodnom izlaganju šta on znači, pre svega, u razvoju našeg preduzetništva, ali ono što je jako važno reći jeste da je on struktuiran kroz sprovođenje aktivnosti podeljenih u tri osnovne komponente, i to prva – reforma sektora istraživanja, za koju su opredeljena određena sredstva, što znači da će iz toga biti podrška Fondu za nauku Republike Srbije, da će se ticati i reforme Instituta za istraživanje i razvoj, da će biti uključen program saradnje sa srpskom naučnom dijasporom, u tom prvom delu i prvoj komponenti.

Druga komponenta akceleracije poslovanja takođe se sastoji iz nekoliko sektora, i to, pre svega će se ticati Fonda za sufinansiranje programa tehničke pomoći kao takve.

Dakle, govorimo o zajmu koji će zaista unaprediti naše preduzetništvo, a to je osnovni preduslov za unapređenje kvaliteta života građana Srbije.

Pod tačkom 3. nalazi se Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu za izgradnju toplovoda Obrenovac. Kolega Komlenski je o tome iscrpno govorio i ja tu zaista nemam mnogo detalja koje bih dodala. Oni se najpre tiču boljeg kvaliteta života najvećeg grada u Srbiji, odnosno njegovih stanovnika, Beograda i Beograđana. Sva ova ulaganja definitivno nisu nikakvo trošenje novca, nikakvo zaduživanje Vlade i države Srbije bespredmetno, već vrlo svesno korišćenje sredstava za unapređenje kvaliteta života.

Ono što, takođe, imamo danas kao Predlog zakona je potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije o uzajamnom priznavanju kvalifikovanih usluga od poverenja koje se pružaju Republici Srbiji i Republici Severnoj Makedoniji.

Jako je važno reći da u regionu Srbija, u ovom trenutku, ima status, pre svega, faktora stabilnosti i najstabilnije države, kada je u pitanju reon zapadnog Balkana. U tom smislu imamo i obavezu da možda učinimo napor više u odnosu na naše komšije i kada su u pitanju unapređenja saradnje. Upravo iz tog razloga imamo i ovaj Sporazum o saradnji sa Vladom Severne Makedonije.

Nakon što ovaj zakon bude donet ove zemlje će međusobno priznavati kvalifikovani elektronski potpis, kvalifikovani elektronski pečat, kvalifikovani elektronski vremenski žig i registrovane šeme, odnosno sisteme elektronske identifikacije. Ovo je samo još jedan korak napred u do sada odličnim odnosima, bilateralnim, između Srbije i Severne Makedonije.

Možda najatraktivniji sporazum iz predloženih jeste Sporazum sa Evroazijskom ekonomskom unijom. Evroazijski ekonomski savez je zajednica država sa političkom, ekonomskom, vojnom, carinskom i humanitarnom saradnjom na području Evroazije. Članice ove Unije su, ali to smo već nekoliko čuli, Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgistan. Zvanično je uspostavljen 1. januara 2015. godine.

Pristupanje Srbije ovoj Uniji je od ogromnog značaja za ekonomiju naše zemlje, jer je za nas ovakvim sporazumom otvoreno tržište od 183 miliona ljudi. To je jedno novo i veliko tržište za naše proizvode, pri čemu je važno reći da je privredna saradnja najintenzivnija sa Ruskom Federacijom sa kojom imamo Sporazum o strateškom partnerstvu, potpisan još 2013. godine. Imao je za cilj da, pre svega, unapredi ekonomske i političke odnose dveju zemalja, što je i rezultiralo istinskim poboljšanjem bilateralne saradnje u svim sferama društvenog života.

Ono što imam obavezu da kažem jeste da nijedna država članica ove Unije nije priznala nezavisnost samoproglašene republike Kosovo, i zapravo to bi mogao da bude i jeste još jedan od važnijih razloga da Srbija, u odnosu na članice ove Unije, ima zaista prijateljski odnos, onoliko koliko su one imale prema nama.

Potpisivanje Sporazuma o ekonomskoj saradnji sa Evroazijskom unijom još je jedan korak u našim odnosima sa zemljama članicama ove Unije i otvorenost ove Unije za Srbiju je velika šansa, a pre svega za privredu Srbije, uključujući i poljoprivredu i prerađivačku industriju i najznačajniji partneri Srbije u oblasti spoljne politike su i dalje države članice EU i države potpisnice CEFTA Sporazuma. Ovaj će Sporazum u celini za Srbiju imati i politički, ali i ogroman ekonomski značaj u narednom periodu i zato ga smatramo strateškim interesom Srbije.

Na kraju, poslednji predloženi Zakon o potvrđivanju Dodatnog protokola o trgovini uslugama Sporazuma o izmeni i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi ili CEFTA, a čiji je Srbija takođe član, ne manje važan. Kolega Jelenković je govorio precizno o članovima koji definišu ponašanje unutar CEFTA. Čvrsto verujem da će i ovakav predlog zakona upotpuniti tu saradnju koja je umela da jednostrano bude narušena od nekih država koje su članice CEFTA.

Ono što želim na kraju da kažem, a da ostavim malo vremena za svoje kolege koje će govoriti posle mene, jeste da je danas Svetski dan socijalne pravde i prilika da se podsetimo kako je ona moguća samo ako zajedno radimo na iskorenjivanju siromaštva, nasilja, rodne nejednakosti i smanjenju stope nezaposlenosti.

Baš na današnji dan sve ovo što ćemo kao Skupština izglasati i podržati Vladu upravo će umanjiti ono što bi moglo da bude socijalna nepravda. Važno je da kao društvo podstičemo solidarnost i odgovornost prema onima koji su najugroženiji. U Srbiji su danas u najvećem riziku od siromaštva mlađi od 18 godina, porodice sa troje ili više dece, stariji, bolesni i nezaposleni.

Mere socijalne politike morale bi da uključe podršku svim navedenim kategorijama stanovništva, jer se socijalna pravda ostvaruje borbom protiv siromaštva i uvažavanja različitosti kroz jednakost, solidarnost i stvaranje jednakih šansi za sve.

Politika Vlade Republike Srbije bila je upravo to, da pojača privredni rast, da poboljša kvalitet života svojih građana i mi danas pred sobom imamo tačke dnevnog reda koje idu isključivo u prilog tome.

Iz svega navedenog, kao razlog za SPS je sasvim dovoljan da poslanici u danu za glasanje podrže sve predložene predloge zakona. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, lepa rasprava na temu REM na današnjoj sednici Skupštine Srbije.

Ono što moram da kažem na početku, evo predsednika Odbora za kulturu, kolege Krlića u sali i lavovski od jutros brani ovaj predlog za koji smo mi praktično bili samo jedan sprovodnika Odbor za kulturu. Ali, moram da naglasim ovde nešto što je važno reći, a to je da je Odbor za kulturu najpre na svojoj sednici na kojoj je trebalo da konstatuje ostavke dosadašnjih članova REM bio optužen za nekakav pritisak.

Meni je žao što kolega koji je glasno o tome govorio na tom Odboru nije sada u sali, od jednog Odbora za kulturu koji zaista skladno radi i dosta je radio u ovom sazivu Skupštine, u jednom trenutku pokušala napraviti jedna lakrdija. Za rad javnosti, ja ću ponoviti ono što su kolege u periodu pre pauze već nekoliko puta rekli, jeste da Skupština Srbije, tako je, bira članove REM, ali da postoje zakonom uređeni predlagači, odnosno gde se vrlo precizno zna ko su predlagači kada su u pitanju kandidati za REM.

Mi smo danas imali kao temu, odnosno imamo kao temu Predlog Skupštine AP Vojvodine iz koje nam dolaze dva kandidata i Predlog Udruženja izdavača elektronskih medija i Udruženja novinara u Republici Srbiji zajedničkim dogovorom. Dakle, između četiri, koliko je predloženo u samom startu udruženja su se dogovorila i Skupštini Srbije predložila dva kandidata.

Sve ostalo što se u plenumu čulo kao optužba na račun aktuelne vlasti vladajuće koalicije, ništa je drugo do korišćenja ovog prostora i korišćenja vremena za najpre samo reklamu. Ja to mogu da razumem. Politika dozvoljava da vi naročito, ako niste definisali kako ćete ponovo doći do mandata iskoristite ovu temu ne biste li prosto kupili neki medijski prostor, bez da suštinski nešto kažete.

Skupština će se opredeliti između četiri kandidata birajući dva, i u tom smislu ja želim zaista puno uspeha u radu onim kandidatima koji budu dobili dovoljan broj glasova i dobiju šansu za svoj angažman u REM.

Ono što je važno reći, jeste nesporno takođe, da se i u tim među stranačkim pregovorima vrlo govorilo o članovima REM, da se vrlo pokušalo nametnuti da ovde ima neke cenzure medija i kako god je zvali, ne umem ja to ni da iscitiram do kraja ili ne želim, međutim REM će biti u svom punom sazivu i na njima je odgovornost da ispune svoje dužnosti koje su zakonom propisane. Devet članova REM baviće se svojim poslom neposredno po okončanju ove sednice.

Ono što me raduje, a deluje kao kontinuitet, mi danas imamo predložena četiri imena, dva muška i dva ženska. Dakle, kada smo govorili o više žena u parlamentu 40% za sve one koji su bili neverne tome, a ne prozivam nikog, kolege su pružile punu podršku i to smo izglasali, bilo je spora da li jedna žena ume da radi onako kao muškara. Evo, vidite kad počne da predlaže struka, onda i te kako prepozna podjednak kvalitet žena i muškaraca. Meni je drago, ja to moram da naglasim, da se u Srbiji pre svega budi ta svest da prepoznajemo kvalitet, da se manje bavimo polu kome neko pripada.

U danu za glasanje SPS će svakako glasati za dva od četiri predložena kandidata. Ja u ovom trenutku ne moram da kažem ko su ta dva imena, ali je važno da smo vrlo ponosni na činjenicu da ćemo svojim glasanjem doprineti da REM bude u svom punom sazivu i važno je ovde reći da su ova dva kandidata o kojima danas raspravljamo, odnosno četiri, a dva će se birati, o kojima raspravljamo, posledica ostavke njihovih kolega koja je bila pre svega lični čin a ne nikakav pritisak, nikakav atak, nikakav udar, nikakve ne znam kakve smo termine Mirko čuli na Odboru za kulturu. Praktično smo delovali kao neka SS divizija koja je nekog naterala da napusti REM.

Dakle, REM će biti u svom punom sazivu, REM će nastaviti da radi svoj posao, pred nama je predizborna kampanja i to je veliki izazov za nove članove REM. Ja verujem u njih, jer je kvalitet na njihovoj strani i ponovo kažem, u zavisnosti od toga ko će biti izabran unapred želim sreću u daljem radu. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Uvažene kolege narodni poslanici, dragi građani Srbije, danas je na dnevnom redu nekoliko predloga koji se odnose na finansijske planove regulatornih tela za 2020. godinu, na koje Narodna skupština, u skladu sa zakonom, daje saglasnost.

Dakle, pred nama su Finansijski plan Komisije za hartije od vrednosti za 2020. godinu, Finansijski plan REM i Finansijski plan i rebalans finansijskog plana Agencije za energetiku Republike Srbije.

Narodna skupština, dajući saglasnost na finansijske planove ovih tela ili, kako bismo rekli, na njihove budžete, ostvaruje svoju kontrolnu funkciju, odnosno kontroliše, pre svega, plan trošenja javnih sredstava od strane ovih regulatornih tela kojima je posebnim sektorskim zakonima povereno da imaju određene nadležnosti i javna ovlašćenja u sektoru za koji su osnovane. Time što Narodna skupština vodi raspravu o ovim finansijskim planovima kako bi na njih dala saglasnost potvrđuje se transparentan rad, pre svega, parlamenta, ali i transparentan rad ovih regulatornih tela.

E, sada za taj novac regulator mora nešto i da radi. Za pohvalu je što više prihoda ide u budžet Republike Srbije, ali, zamislite, sada ovako, otvorite vi obućarsku radnju i pružate usluge ili krojačku radnju, pružate usluge i plaćate sve naknade, takse, poreze itd, i pored vas otvori se druga obućarska ili krojačka radionica koja ne plaća ništa, ni pekaru hleba, ne plaća ništa i kaže - znate šta, ja to što ne plaćam, ne plaćam zato što sam registrovan u Luksemburgu.

Ja sam obućarsku radnju fiktivno registrovao u Luksemburgu, krojačku radnju sam fiktivno registrovao u Luksemburgu, i ne moram ništa da plaćam u Srbiji. Zamislite, vi koji plaćate sve, kako bi se osećali kada bi u komšiluku videli nekog ko ne plaća ništa. Upravo je to sa medijskim uslugama.

Imamo domaće kanale i prekogranične kanale. Po konvenciji smo u obavezi da prekogranične kanale pustimo u kablovske mreže, u obavezi smo, ali ta ista konvencija kaže o prekograničnim televizijama, član 2. tačka a) - emitovanje označava početno emitovanje usluga televizijskog programa, namenjenog široj javnosti preko zemaljskog odašiljača, kabla ili satelita itd. Pa, kaže, tačka b) - reemitovanje označava čim preuzimanja istovremenog emitovanja, kompletnih i neizmenjenih usluga televizijskog programa.

Znači, reemitovanje, emitovanje. To isto kaže naš zakon, član 4. elektronskih medija, a onda kaže i član 74. da se kanali koji reemituju program, kaže - reemitovanje iz stava 1. tačka 3. ovog člana ne postoji, ako izvorni program je izmenjen, objavljivanjem audio, vizuelne, komercijalne komunikacije ili drugog programskog sadržaja koji nije deo izvornog programa. Znači, ukoliko ne reemitujete program negde iz inostranstva, ukoliko ga menjate ili ga proizvodite u Srbiji, to se ne smatra reemitovanjem. Samo televizije koje reemituju program po konvenciji ne moraju da budu registrovane.

Ali, šta rade ovi naši? Postoje tri vrste prekograničnih kanala trenutno u Srbiji. Prva vrsta je regularni prekogranični kanali, kakav je bio „BN“ koji je isključen iz nekog kabla, a dužnost REM-a je bila da to prati, a REM to očigledno nije pratio. Postoje, recimo, crnogorski kanal je prekogranični kanal koji je regularan, postoji „Juro sport“ itd, to su regularni prekogranični kanali koji poštuju naš zakon i konvencije.

Postoji druga kategorija prekograničnih kanala, to su ovi „Foksovi“ kanali, kojima se u Bugarskoj ubacuju srpske reklame i tako se prekrojen program komercijalnim sadržajem pušta u Srbiji. Gle čuda, prihode ubira „Dajrekt“ i „Cas“ medija, odnosno članovi grupacije „Junajted medija“ i „Junajted grupe“, čuvene zbog kojih imamo problema i sa opozicijom, ovim delom opozicije koji je samo fizička radna snaga Đilasovih i Šolakovih interesa.

Treća vrsta prekograničnih televizija su potpuno pirati. To je „N1“, „Nova S“ i „Sport klubovi“. Oni su registrovani u Luksemburgu, a potpuno program proizvode i emituju u Srbiji. Kada pitate majstore iz REM-a, pa kažu – znate, oni šalju signal iz Srbije kroz Luksemburg i Sloveniju i onda takav program dolazi u Srbiju i kaže - to se u tehničkom smislu smatra reemitovanje. Pri tome izbegavaju naš zakon i Konvenciju o prekograničnim televizijama, koji kažu da je reemitovanje istovremeno preuzimanje programa koji se emituju široj javnosti, recimo, u Luksemburgu itd, šetanje signala nije reemitovanje.

Još nešto, nedavno ste čitali u novinama da je Slovenija zbog toga kaznila „Junajted mediju“ sa skoro četiri miliona evra i naredila im da proda 13 „Sport klubova“ zato što su istovremeno i vlasnici, zato što su istovremeno i vlasnici kabla i vlasnici tih kanala i zato što zloupotrebljavaju tzv. reemitovanje.

Mi nismo članovi EU, da kanali koji su registrovani u EU mogu slobodno da se emituju ovde, bez obaveza plaćanja itd. To samo u EU, u jednoj državi možete da budete registrovani, u drugoj da proizvodite program. Međutim, mi nismo članovi EU. Gospoda iz REM-a koji imaju prosečnu platu 129.000 ovo namerno rade. Šta je još sa „Sport klubovima“ i sporovima koje imamo? Oni po zakonu, član 64. REM treba da sastavi listu najvažnijih događaja. U te događaja i po konvenciji i po našem zakonu spadaju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, Evropsko prvenstvo, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, Svetsko prvenstvo, kvalifikacije za Olimpijske igre, Olimpijske igre. To su najvažniji događaji koji treba da se nađu na listi i koje mogu da prenose, po zakonu, samo kanali koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije i koji imaju slobodan pristup. Što znači da mogu da se vide i na antenu i na kabl, ali da se pokriva celo tržište Republike Srbije.

Gospoda iz REM-a nikada u poslednje vreme ne žele da poštuju taj propis. Mislim da je poslednji put bilo pre tri, četiri godine. Ne sastavljaju listu najvažnijih događaja, što je obaveza REM-a i onda sa te liste najvažnijih događaja samo nacionalni emiteri mogu da prenose tu vrstu sportskih događaja, REM to radi namerno. Gospoda koju mi plaćamo, odnosno plaćaju nacionalni emiteri koji plaćaju taksu, uzimaju pare od nacionalnih emitera, 167 miliona, a ne obezbeđuju im pravo i privilegiju da, obzirom da plaćaju najveću naknadu, da imaju pravo da prenose ono što zakonom imaju pravo, da prenose sportske događaje sa liste najvažnijih događaja, isključivo oni, jer to je njihovo, zakonom definisano pravo.

Ali kada ne utvrdite listu najvažnijih događaja, onda Šolak i Đilas mogu na „Sport klubovima“ da rade šta hoće. Onda, naši gledaoci, što po zakonu imaju pravo, zbog najvažnijih događaja da budu potpuno obavešteni na celom tržištu, to pravo gube.

Dalje, ovi čestiti, dobro plaćeni članovi REM-a ne poštuju član 100. – ređanje kanala po zakonskoj proceduri, gde prvo treba da se poređaju kanali koji najviše plaćaju, odnosno sa nacionalnom frekvencijom. Sticajem okolnosti, najviše i plaćaju i zato treba da budu na broju jedan, dva, tri, četiri, a REM to ne radi. Mada, po zakonu ima pravo, članom 100. stav 2. – operator je dužan da distribuira medijske usluge, radio i tv emitovanja istovremeno i u potpunosti bez promena, a to je reemitovanje. Regulator vrši nadzor i stara se o izvršenju obaveza iz zakona operatora, propisanih odredbama ovog člana itd.

U vršenju nadzora imaju pravo da kada operator kablovske, pre svega SBB, ne poštuje zakon, imaju pravo da ih opomenu, a posle toga mogu da im narede da ukinu tv kanale koji ne poštuju Zakon o elektronskim medijima, REM to ne radi.

Veliko je pitanje – zašto REM ne radi za nacionalne kanale koji plaćaju naknadu, već radi za one koji naknadu ne plaćaju, a to su Šolak, Đilas, to je „Junajted grupa“, „Junajted medija“, SBB, „Cas medija“, „Dajrekt medija“, koji se bave reklamama. Šta je sa reklamama? Od ukupnog tržišta, preko 20 miliona evra naplaćuju televizijski kanali koji ovde ne plaćaju ništa. Lažni prekogranični i time prekrajaju program, krše zakon i emitovanjem reklama, domaćih reklama, umetanjem čak i u „Foks“ kanale.

Oni uzimaju hleb televizijskim kanalima koji REM-u plaćaju naknadu da ih štiti, a on ih ne štiti, već puštanjem domaćih reklama na ovim lažnim prekograničnim kanalima dodatno se ugrožava poslovanje domaćih medija, ne poštuje se od strane REM-a iako im plaćaju naknadu. Preko 100 kanala lokalnih, gotovo da nema reklame, jer na reklamnom tržištu njima hleb uzimaju ovi koji ništa ne plaćaju, nisu registrovani na teritoriji Srbije, ne plaćaju, ne samo REM-u, ne plaćaju Ratelu, ne plaćaju Sokoju, ne plaćaju drugim organizacijama koje štite autorska prva. Zato je pritisak bio da se izvrši dopuna i zamena članova REM-a u svrhu Đilasovog i Šolakovog biznisa. Verovatno im sastav REM-a ni ovog puta ne odgovara, s obzirom da nisu prekinuli bojkot.

Ja tvrdim da mi nemamo nikakav problem sa tim delom opozicije, da mi imamo problem, već sam opisao kakav, sa Šolakovim i Đilasovim biznisom. I, nije samo REM taj koji krši zakon, već i Komisija za zaštitu konkurencije koja treba legalne kanale, kao onu legalnu obućarsku radnju koja plaća sve, da zaštiti od one koja ne plaća ništa, da li obućarsku, trgovinsku, da li krojačku, bilo koju radnju koja se otvori i koja plaća sve. Oni koji se na domaćem tržištu staraju o tome moraju da zaštite od onih koji ne plaćaju ništa, i REM je trebao da zaštiti domaće kanale od ovih divljih Šolakovih piratskih kanala. Zato kažem da su ovi samo fizička radna snaga tog biznisa koji vredi, kako je sam Jugoslav Ćosić, koga finansira bački Mulaj, vođa tropoljske mafije sa 250.000 evra albanske tropoljske mafije, kako je sam rekao u jednoj emisiji, taj biznis vredi 500.000 evra.

Novac o TV pretplate oni ispumpavaju na ove lažne prekogranične kanale registrovane u Luksemburgu. U Luksemburgu ne plaćaju ništa, jer tamo su registrovani i ne emituju program, a u Srbiji emituju program, ali nisu registrovani, tako ni u jednoj ni u drugoj zemlji ne plaćaju ništa.

Novac od pretplate se ispumpava na te lažne prekogranične kanale i završava u Šolakovim i Đilasovim džepovima. „Dajrekt medija“, vi svakako znate, vezana je za Đilasa, je sastavni deo „Junajted medije“ i „Junajted grupe“, i oni svoj deo biznisa su uprkos prodaji, koju su izvršili, a taj biznis je prodat za 2,6 milijardi evra.

Da je REM radio svoj posao ti lažni prekogranični kanali bi morali da budu registrovani u Srbiji i da nešto plate ovoj državi, a ne da samo ispumpavaju pretplatu, ispumpavaju novac građana Srbije. I, vi mislite da „N1“ televiziju finansiraju Amerikanci. Ja vam preko godinu dana tvrdim da to finansiraju naši pretplatnici kroz kablovske kanale i da deo prihoda SBB po korisniku plaća „N1“ i svojim lažnim prekograničnim kanalima i tako ispumpava dobit i ne plaća ni porez na dobit, a pri tome, pošto su vlasnici tih divljih, piratskih kanala ovde, registrovanih u Luksemburgu, novac završava u njihovim džepovima.

Šolak ima dva aviona. Jedan je Falkon, drugi neki sličan, koji su u vrednosti 100 miliona evra. Sad gospoda iz REM-a, koje ćemo pažljivo pratiti, treba 2020. godine, sem ovog finansijskog izveštaja, pažljivo da prate šta rade ovi lažni prekogranični kanali ili da budu stvarno prekogranični kanali, pa da ne mogu da emituju reklame ili da se registruju ovde i da ispunjavaju sve obaveze koje ispunjavaju domaće televizije koje su uplatile 307 miliona prihoda, svih 307 miliona u dinara. Ako već plaćaju REM-u, onda plaćaju da ih zaštiti od divljih piratskih kanala koji su vlasništvo Šolaka i Đilasa i zbog kojih danas imam pobunu dela opozicije koja ne zna šta će sa sobom, ali strpljivo radi na tome da očuva biznis Đilasa i Šolaka, a „N1“ televizija, koja je sama sebe isključila iz dela kablovskog tržišta je samo portparol, glasni portparol tog biznisa koga usput plaća albanska mafija što smo dokazali. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine Arsiću, uvažene kolege i koleginice, građani Srbije, svesno danas pozdravljam prvo kolege, jer ste uvažene moje kolege trenutno u sali manje zastupljen pol. Ako neko pokaže krupni kadar videće se da sam ja u pravu. Tako bi u praksi trebalo da izgleda rodna ravnopravnost o kojoj govorimo.

Predloženi zakon koji kaže – 40% žena na listama, na budućim izborima, je izazvao sve samo ne ravnodušnost i čini mi se da je njegova pobeda najpre u tome. Ja ću se potpuno složiti i sa predlagačem i sa predsednicom Skupštine, jer su i jedna i druga pre svega svojim političkim iskustvom objasnile gde su motivi za ovakav zakon.

Složiću se i da ovde raspravljamo o 2,5%, grubo rečeno, što nije ni mnogo više, niti ko zna kakav kapitalni korak, ali se malim koracima stiže do velikih ciljeva.

Kada je u pitanju SPS, šef poslaničke grupe nedvosmisleno je rekao da će podržati sve predložene zakone. Ja tu nemam šta da dodam.

Ono što želim da kažem, pre svega kao sekretar Foruma žena SPS, jeste da sam apsolutno ponosna na sve svoje drugarice koje su punih 30 godina, kolika je tradicija SPS, davale svoj doprinos kvalitetu rada pre svega socijalista na svim pozicijama na kojima smo bili i u svim vremenskim razdobljima koja su iza nas, i kada smo bili apsolutna vlast, i kada smo bili opozicija, i kada smo bili deo vlasti.

Tačno je da je najmanji broj žena bio u onom trenutku o kome je predsednica Skupštine govorila malopre, i tačno je da su to bile žene koje su bile motiv za sve nas koje smo tada bile tek u građenju svoje političke karijere koja može da bude manje ili više uspešna, ali svakako postoji.

Ja se pre svega zahvaljujem predlagaču zbog iskoraka koji je učinila, govorim o Gordani Čomić, onda se zahvaljujem predsednici Skupštine koja je prepoznala motiv, ali se najviše zahvaljujem predsedniku Republike Srbije, koji je pokazao da kada govori o svojoj Milici, na nju i misli. Ovo je zakon koji će omogućiti bolje sutra za sve naše Milice.

Žao mi je, ako neko od nas ovo nije prepoznao kroz tu prizmu. Žao mi je ako ste ga merili kroz prizmu koja vam se od nas dopada ili ne dopada. Mi imamo svoje mane, svakako, neka je rečitija, neka manje, sa nekom se lakše dogovara, sa nekom teže, ali iza nas dolaze generacije naših ćerki i uvek se može desiti da se preko puta njih nađe neko ko ih ne razume sasvim. Raskrčite im put da mogu glasnije da govore, pa će lakše doći i do razumevanja.

Ja se potpuno slažem, pre svega sa pozicije levičarke, da ovaj predlog zakona može da se upotpuni i određenim amandmanskim rešenjima koja su predložena i o tome ćemo razgovarati u pojedinostima.

Ono što je važno reći danas u načelu, jeste da ovo nije nikakav ženski bunt. Mi smo samo probale da u naše vreme, u našem mandatu, našim učinkom zaradimo od naših kolega i prijatelja podršku da nas bude 2,5% više. Ako na ovom ispitu budemo pali zarad mišljenja Vlade ili bilo koga od nas pojedinačno, onda se bojim da je to odgovor da smo pali kao društvo.

Svakako ću, kao poslanik SPS, glasati za sve predložene zakone i neću se zbog vremena baviti smanjenjem cenzusa, o tome će govoriti moje kolege. Iscrpno je i vrlo precizno o tome govorio Đorđe Milićević.

Zahvaljujem vam se što ste me saslušali i još jednom molim da prema ovom zakonu imamo širi pristup od onog što je lični. Hvala.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici i građani Srbije, pred nama su danas pre svega izmene krovnog Zakona o kulturi, ali i Zakona o arhivskoj građi, kao i za srpsku istoriju i kulturu veoma važan sporazum kojim se Srbiji vraća 166. strana Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg spomenika srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka.

Kada je u pitanju Zakon o kulturi i izmene koje se predlažu, važno je reći da je misija ovog pravnog akta značajna za očuvanje naše istorije i našeg kulturnog identiteta za kulturni razvoj i afirmaciju multikulturalnog društva kakvo je naše, pre svega. Za mene poseban značaj ima onaj segment zakona koji utvrđuje opšti, za mene je to državni interes u oblasti kulture, koji podrazumeva kako stvaranja uslova za kulturni razvoj, tako i stvaranje uslova za očuvanje i valorizaciju naše vredne kulturne baštine, naših vrednih pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara.

Mi smo kao narod našim vrednim kulturnim nasleđem starim više od osam vekova dali jedan ogroman doprinos svetskoj kulturi. Ovde posebno mislim na naše manastire i crkve, pre svega, građene još u vreme Nemanjića od kojih su one najvrednije postale deo svetske kulturne baštine i nalaze se pod zaštitom Uneska, Studenica, Gračanica, Stari Ras sa Sopoćanima, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani i da ne nabrajam.

Važno kulturno nasleđe koje svedoči o našem postojanju i vekovnom trajanju na ovim prostorima i koliko je važno govori nažalost činjenica da danas na jednom delu teritorije naše države, na Kosovu i Metohiji, bez milosti i poštovanja se uništavaju naše najvrednije svetinje, i to baš one koje su deo svetske kulturne baštine i koje je svet vrednovao kao nasleđe vredno za čitavo čovečanstvo. Nažalost, izgleda da nema zaštite od onih koji su se osmelili da skidaju krstove sa naših svetinja, da pale manastire i crkve, da spaljuju ikone i vredne knjige. O čemu se radi zapravo? Radi se o krađi i krivotvorenju istorije, pre svega. Oni misle da će spaljivanjem ili otimanjem naših svetinja spaliti i našu istoriju i kulturu, kao što su nekada davno mislili da će spaljivanjem moštiju Svetog Save uništiti njegov kult u srpskom narodu. To se svakako nije dogodilo.

Danas je na sceni otimanje naših svetinja i to pre svega rade oni koji bi krađom naše istorije da dođu do neke svoje. Nije prvi put da se revizijom naše istorije pokušava stvoriti neka svoja, uslovno rečeno. Mislila sam da je najveći poraz koji čovek može da doživi zapravo da dođe u Pešku patrijaršiju i vidi je okruženu nekom bodljikavom žicom, a onda u mirnodopskim uslovima neko je sebi dozvolio luksuz da nevidljivu bodljikavu žicu plete oko manastira Ostrog, manastira Morače, manastira Svetog Petra Cetinjskog, bez razlike.

Evidentna je, i dozvoliću sebi luksuz da kažem, sinhronizovana već decenijama unazad potreba pojedinaca da istoriju prilagode sebi. Ti mali bezmalo bezvredni ljudi, pod pritiskom sopstvenog kompleksa, besomučno otimaju pre svega identitet srpskog naroda, i to primarno kroz otimanje srpske kulturne baštine. Dozvolili su sebi da velike poput Nikole Tesle, Njegoša, Milutina Milankovića, Dositeja Obradovića, i da ne nabrajam, trajalo bi, prisvoje isključivo zbog potrebe da i sami prisvajajući njih steknu neku vrednost. U tom smislu i Srbija svakako ima svoje propuste.

Ovaj Zakon o kulturi tim pre ostavlja utisak da je došlo do otrežnjenja činjenicom da se prvi put u zakonu, a bezmalo u društvu kome pripada našla i Zadužbina Dositeja Obradovića. Ja o tome neću govoriti detaljno, pre svega zato jer je osnivač Zadužbine moja draga i uvažena koleginica Mira Dragaš, ovlašćeni predstavnik SPS u ovom pretresu, i detaljno je govorila o važnosti jedne ovakve zadužbine i o važnosti ovog poteza koji je zadužbinu uvrstio u zakon.

Drugi zakon, Zakon o arhivskoj građi, takođe je potvrda da je Ministarstvo kulture napokon prepoznalo važnost arhiva kao vredne istorijske građe. Aktuelni momenat nas i te kako uči da od budućih mogućih otimača treba zaštititi pre svega istoriju, a nju čini i kulturna baština o kojoj govorimo, bez razlike da li se radi o verskim objektima starim po nekoliko vekova ili o pisanim dokumentima kakvo je Miroslavljevo jevanđelje koje se posle 180 godina kompletira i napokon će biti kompletno.

Podsetiću da je Miroslavljevo jevanđelje najstariji sačuvani srpski originalni dokument pisan na staroslovenskom jeziku. Ovaj dokument osim za nas Srbe ima neprocenjivu vrednost i za čitavo čovečanstvo jer je ovaj dokument Unesko 2005. godine uvrstio u biblioteku „Pamćenje sveta“, čime je postalo jedan od 120 najvrednijih dobara koje je stvorilo čovečanstvo.

Imamo razlog za istorijski ponos, ali nas on i obavezuje da i Miroslavljevo jevanđelje i drugu baštinu sačuvamo i od zaborava i od uništavanja. Zato ja mislim da je za ovaj skupštinski saziv ovo zaista jedan poseban dan u kome smo prepoznali sve ono što su nedostaci, unapredićemo kroz donošenje ovih zakona koji će verovatno, kao i svi zakoni koji su doneti, morati u nekom trenutku da bude i poboljšan i prilagođen momentu, ali svakako činimo istorijski podvig i vraćamo dug našoj prošlosti i našim svetim precima.

Želim da verujem da je ovo najveći korak, ali prvi korak ka svemu onome što je obaveza koju moramo kao aktuelna generacija ostaviti budućim generacijama i tu se sa kolegama potpuno slažem, moramo u nasleđe ostaviti i ono što je naše činjenje, ali i sačuvati sve ono što su nam preci ostavili u amanet, bez razlike čija je ambicija da to od nas otme. Trajala bi diskusija ukoliko bismo se bavili pojedinačnim potrebama bilo koga i nemam nikakav problem sa tim da sve ono što jeste kulturna baština i smatra se svetskom kulturnom baštinom svako ima pravo da svojata, ali ne i da otima. Ogromna je razlika između ove dve kategorije.

U tom smislu, zaista na zadovoljstvo svih mojih kolega, poslanička grupa SPS će bez dileme podržati u danu za glasanje sva tri predložena zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, nadovezaću se na pitanje koje je u utorak u terminu za postavljanje pitanja Vladi postavio kolega Hasani, premijerki Srbije Ani Brnabić.

Bilo mi je toga dana moram priznati malo šokantno šta to slušamo, a slušala sam pitanje o tome kada će nacionalna manjina albanska dobiti prava u Srbiji. Ja danas pitam da li je kolega Hasani mislio na manjinu koja je proterala 250.000 nealbanskog stanovništva sa Kosova i Metohije i o tome može da svedoči bar 15 mojih kolega u ovoj sali u ovom trenutku?

Zašto se kasnije ispostavilo da pitanje kolege Hasanija nije ni malo slučajno, zato što je iz hola Narodne skupštine Republike Srbije najbrutalnije optužen predsednik Srbije, Vlada Republike Srbije i ministar spoljnih poslova. Najveće nacionalno pitanje je pitanje samoproglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, ponovo su vratili na sto međunarodnih faktora, a onda su brutalno optuženi rečnikom Bedžeta Pacolija da su ta povlačenja priznanja plaćali nekim novcem.

Uvažene kolege, moje pitanje nije samo za Vladu Republike Srbije, moje pitanje je i za sve nas. Kada smo polagali zakletvu kao narodni poslanici, da li smo imali svest šta u toj zakletvi piše? Da li smo tada znali da smo u obavezi da štitimo, pre svega, nacionalni i državni interes? Šta je danas toliko važno i toliko važnije od državnog interesa da se na tako brutalan način iznesu laži u holu Skupštine Republike Srbije? Šta je povod da se ostavi prostor da se danas u dnevnim novinama citiraju kojekakvi savetnici nekakvog Bedžeta Pacolija u smislu - rekli smo vam da Srbija i Dačić plaćaju ta priznanja?

Šta je povod da zažmurimo nad činjenicom da je priznanje takozvane države Kosovo plaćeno novcem koji je napravljen isključivo trgovinom organima iz „žute kuće“? Šta je razlog da zažmurimo nad srpskim žrtvama i kažemo da je to tržište na zapadu bilo vrlo razrađeno, a da su žrtve bili i deca i starci i sve ono što nije albansko sa Kosova i Metohije? Kako niko nije doveo u pitanje novac koji smo platili lobiste, svejedno je da li je u američkom Kongresu ili u Briselu, da zastupaju tu secesiju koja se dogodila, nego smo smogli hrabrosti samo da pitamo i da optužimo ministra Ivicu Dačića za nešto za šta se zaista ne može optužiti?

Sve ono što stoji iza nas kada je u pitanju Kosovo i Metohija, nažalost, meri se nebrojenim grobljima koja su porušena, manastirima, crkvama, da ne govorim o kućama, da ne govorim o imovini ljudi koji su proterani ili su ostali da još uvek tamo žive i trpe torturu na dnevnom nivou.

Pravoslavno groblje u Lipljanu ponovo je srušeno 16. decembra, dakle, pre nepunih desetak dana. Ja pitam direktora Kancelarije za Kosovo, pošto sam sigurna da je Kancelarija za Kosovo intervenisala, da li je bilo kakav odgovor stigao od Kejfora u smislu da mi znamo ko uporno ponavlja ovaj vandalizam i ruši srpska groblja? Evo, kolega kaže Bedžet Pacoli, ja nemam dilemu da ste vi u pravu, mene plaši jedna druga stvar. Bila sam sigurna da se mi ovde moramo braniti od nekakvog rukovodstva takozvane države Kosovo. Od pre dva dana gotovo sam ubeđena da mi predstavnike te vlasti imamo i u Beogradu.

Šta znači da u Skupštini Srbije, evo kolega Rističević, hvala na sugestiji, kaže da su to ambasadori. Moglo bi to možda i tako da se zove, ja to jako teško prihvatam. Ali, ono što moram da tražim od Vlade Republike Srbije, to je da se na krivičnu odgovornost, pre svega pred organima koje ova država ima i u punom su kapacitetu, pozovu svi oni koji iznošenjem ovakvih brutalnih laži, za bili čiji račun, urušavaju sistem i optužuju sam vrh Republike Srbije zato što brani svoj suverenitet. Obaveza je Vlade Republike Srbije i mi smo kao poslanici zato dali poverenje Vladi, da se sa ovakvim načinom funkcionisanja i rušenja države obračuna jednom za svagda. Hvala.