| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
Zahvaljujem.
Ja sam imala osnov za repliku, ali imam i vreme poslaničke grupe po amandmanu, a pošto se ovde ne govori o amandmanu, mogu i ja da odgovorim na sve ove bezmalo budalaštine koje su ovde izgovorene.
Mirko Marjanović nije vodio eksperimentalnu Vladu, nego Vladu koja je imala pun kapacitet odlučivanja i poverenje građana. Međutim, ima jedna greška koju smo dozvolili - pustili smo da se sprovede tuđi eksperiment. Eksperiment koji je na vlast doveo ljude koji su bili u najmanju ruku čudni, da ne kažem težu kvalifikaciju.
Oduševljava me ovaj smeh ovih mladih nada koji su zaboravili da 1999. godine niko ništa nije poklonio Aljbinu Kurtiju, ali, bogami, nešto malo posle 2000. godine bilo je i takvih. Nešto malo posle 2004. godine bilo ih je još više. Nešto malo posle 2006. godine bilo je jako malo onih koji brane interese na Kosovu i Metohiji. Sramota je pred građanima Srbije koji pamte i prevaru 2000. godine i bombardovanje 1999. godine bez odluke Saveta bezbednosti UN i patnje ovog naroda, koji je još uvek živ, nije to bilo pre sto godina, danas izgovoriti sve ovo što ste izgovorili.
Vlada Mirka Marjanovića, kako rekoste, eksperimentalna, rio-kinto, šta god, je dozvolila i o tome postoje papiri, istraživanja odnosno, zajedno sa Rudarsko-geološkim fakultetom, istraživanja kapaciteta države Srbije. Sve preko toga ste, gospodo, odlučili malo kasnije.
Nemam ja nikakav problem da kad god upadnemo u zamku da treba da govorimo o rebalansu, koji niko od jutros spomenuo nije, da smo užasno nestrpljivi da se bavimo litijumom koji će početi za sat, dva, tri, ne znam koliko će ovo da traje, izvučemo 1998. i 1999. godinu, neke pare koje nekog žuljaju u mandracu. Poštovane kolege, 1998. godine uveliko je trajao rat na Kosovu sa terorističkom OVK. Možda to ne znate kako je izgledalo, vi koji ste sedeli u Kruševcu, na Savskom vencu, ali na Kosovu i Metohiji 17 km udaljenosti između Peća i Dečana, magistrala je bila blokirana posle jedan sat popodne svaki dan, zato što je bio rizik da će vas iz čuvenog mesta Streoc, u kome je bilo leglo Ramuševe UČK, kidnapovati, ubiti, trgovati organima. To je trajalo dve pune godine.
I vi ste dozvolili sebi luksuz da na ovoj, moram da vam kažem, banalnoj temi oko litijuma i "Rio Tinta", pošto mi se čini da o njoj pričamo kao suvi amateri, ne čini mi se, vi izvučete 1998. godinu, proglasite Vladu Mirka Marjanovića za eksperimentalnu i dozvolite sebi luksuz da se predstavite kao eksperti, 25 godina nakon što je cela Srbija videla da ste velika greška politička. Da ste uspeli samo jednu stvar da uradite - par kupljenih ljudi obmanulo je napaćeni narod Srbije. To ne može niko uopšte da izuzme kao činjenicu. Posle godina sankcija, posle 78 dana bombardovanja, sasvim je logično bilo…
(Narodni poslanici opozicije dobacuju: Vreme.)
Koje vreme? Uzmite Poslovnik, pa ćete da vidite da ima vreme da vas držim ovde sat vremena ako hoću. Eto, tako to izgleda. Vi govorite, oni mere vreme iako ne znaju koliko ko vremena ima, ne znaju ni šta je njihovo vreme. Nemaju nijedan odgovor na sve ovo što je rečeno. Imaju praznu raspravu o tome ko je doveo "Rio Tinto". Pokušaj da za to optuže mrtvog Mirka Marjanovića, on ne može da govori. Pokušaj da se optuži nekakva eksperimentalna vlada 1998. godine, jer i sve da smo bili najgori kao SPS, a nismo, pa što ne popravismo situaciju, imali ste punih 12 godina.
Još nešto ću da vam kažem, u pravu je kolega Jovanov, 2004. godine niste mogli posle vaše velike revolucije ni da napravite Vladu bez SPS i bez manjinske podrške. Godine 2006. ste ušli u tolike sukobe oko podele plena da vam je opet trebala SPS. Godine 2008. ste gospodo, doveli do toga da mi kažemo, možda najveću glupost, ali svesni da postoji odgovornost prema građanima Srbije, hajmo da zaboravimo naše razmirice i da se desi, čak ono čemu se danas većina smeje, s pravom, istorijsko pomirenje. I, kad sve to prođe, vi gospodo sednete 2024. godine usled nedostatka argumenata, oko nekakvog iskopavanja, ne iskopavanja i kažete, Vlada Mirka Marjanovića. Pa, mene bi bilo sramota. Mene bi stvarno bilo sramota, a radovaću se i na sednici Odbora koju sam uredno zakazala da čujem argumente koje će me ubediti kako ste u pravu.
Ali, bi bilo dobro da u svakom budućem iznošenju budalaština, zaobiđete SPS. Nema razloga da nas proglašavate za nekakve lovce na novac, jer pravo da vam kažem, decenijama se prepričavalo koliki smo lopovi, ali mi lopovi, više ne možemo ni da stanemo na crtu vama poštenima koji ste vladali Srbijom. Neka vas vašim poštenjem i neka nas našim lopovlukom, ja vam i dalje kažem, na sve lopove SPS sam ja potpuno ponosna kada pogledam ove vaše poštene od kojih perete ruke.
Hvala vam.
Ova sednica kako ulazi u završnicu postaje sve zanimljivija.
Tačno je, Vlada je odbila amandman, pokušala sam da… Imam ja vremena, mogu i da sačekam da se kolege smire.
Ministre Vulin, ja sam već dovoljno ljubomorna na činjenicu da vi jedini imate priliku da dobijete neki poklon, i sad hoću da govorim, da probam da i ja zaslužim neki poklon.
Dakle, amandman koji smo predložili se tiče porodica, odnosno roditelja-staratelja koji imaju decu sa najtežim poremećajima. Predlog je bio da se to uvećanje koje je planirano za 50% pretvori u 100% povećanje, jer cenimo da treba pružiti podršku tim porodicama koje zaista se suočavaju sa najvećim izazovom koji može, da kažem, sudbina da donese na jedan poseban način. Mislim da smo možda imali malo vremena da jedni druge razumemo. Verujem da Vlada Republike Srbije i predsednik Vlade razumeju našu inicijativu, tu se ne rači čak ni o velikom izdvajanju novca iz budžeta Republike Srbije, prosto je samo tehnički možda trebalo da na vreme odreagujemo i mi kao predlagači ovog amandmana. Ali, biću potpuno zadovoljna, a verujem da će se desiti da i ministarka Đurđević Stamenkovski i ministar finansija, pa i vi, predsedniče Vlade, obratite pažnju na naš amandman, i da one bude nekako sastavni neke naredne izmene ili budžeta Republike Srbije. Mislim da to neće drastično uticati na njega za 2025. godinu.
Ali, pošto smo u završnici sada ove sednice, koja je bila zanimljiva, u kojoj se govorilo o svemu, najmanje o temi, o rebalansu budžeta za 2024. godinu, ili smo ga bar svi tumačili iz onog ugla koji nam je potpuno bio bogougodan, ili politički pitak, ili profitabilan, pa čak i o ovim merama koje se tiču populacione politike, za koje mislim da su jako dobre i ne mislim, potpuno se slažem sa kolegama koje misle da je to samo jedan od koraka, da treba povući još nekoliko koraka, ali treba uvek poštovati činjenicu da imamo svest i da smo bar nešto krenuli da radimo.
Ako govorimo o tom pravu, jednakom pravu žena kod zapošljavanja, ili bilo kom jednakom pravu žena, nažalost, te izjave koje često čujemo umeju da budu populističke, iako ja ne sumnjam u dobru volju jednog procenta ljudi koji se ovim fenomenom bave, ali kad počnemo tako transparentno da o tome govorimo, uvek prepoznam da se iza toga krije neka potencijalna politička potreba, pre svega.
Gospođa Macura je lepo govorila o tome da je zakonski sve uređeno, ali da smo mi kao narod negde stari nepoštovaoci zakona ili bar talentovani iznad svega da nađemo taj neki mali prostor u zakonu koji nam ostavlja prostor da ne ispoštujemo sve do kraja.
Tačno je, najveći izazov je pred mladim majkama. Tačno je da im treba pomoći u tom smislu. Tačno je da poslodavci imaju ta da pitanja kao dva ključna koja se nađu pred njih, najpre ako govorimo o privatnom sektoru, ali je tačno i da se sve više širi svest o tome šta su njihova prava u okviru tog zakona, pa u tom kontekstu svaku reakciju koju dobijemo ili pritužbu da se na taj način bilo ko ophodio prema nekoj osobi ženskog pola koja je konkurisala za radno mesto, sada već podrazumeva i određene zakonske kazne.
Sigurna sam da kada transparentno to kažemo građankama Srbije, one će razumeti da svoja prava mogu da ostvare zahvaljujući zakonu i da ne moraju uvek da pognute glave izađu kada shvate da prekoputa imaju ljude koji ne razumeju potrebu jednakosti.
Mnogo će vremena proći pre nego mi shvatimo kao društvo da je jednakost prosto naša svakodnevica, da u Srbiji živi 52% žena, a 48% muškaraca, da mi pričamo priče koje su manje-više nepotrebne, osim što su nam drage da malo politički na njima profitiramo i da bi suštinski morali samo da razgovaramo o tome ko je kvalitetniji kadar, a ne nikako da li je neko muškarac ili žena.
Nismo još uvek razvili svest o tome da razgovaramo o kvalitetima pre nego što razgovaramo o bilo kakvom kvantitetu i nismo još uvek razvili svest o tome da to što je neko muškarac ne znači apriori niti da je bolji, niti da je pametniji, da ne kažem da praksa ume da nam pokaže da ta polna odrednica često ume da bude u neskladu sa onim što je karakter onoga ko se iza nje krije.
Tako da bi trebalo obratiti pažnju na ugrožene kategorije. Celu priču pričam samo zbog toga što se i amandman odnosi upravo na najugroženiju kategoriju ljudi, na porodice koje imaju decu sa teškim poremećajima, koje su posvećene i u dobroj meri onemogućene da se bave svim ostalim aktivnostima jer su u obavezi da se 00-24 sata bave svojom decom.
Dete je svetinja za svakog od nas i uprkos činjenici da ponekad sudbina ume da bude gruba, mi kao društvo moramo da prepoznamo šta je ono što je najneophodnije, da sva deca imaju podjednako pravo na odrastanje i da svi roditelji imaju podjednako pravo da se svojoj deci posvete tačno onoliko koliko to deca od njih zahtevaju.
Konačno, SPS će glasati i za rebalans budžeta koji, moram da priznam, na moje veliko iznenađenje, a nije prvi rebalans o kome sam slušala polemiku u parlamentu Srbije, nije bio kritikovan čak uopšte. On je bio tumačen iz različitih uglova, kritike su pretrpeli predsednik Vlade i određeni članovi Vlade, čak na lično, što bi rekli u narodu, ali sam rebalans kao rebalans nije bio kritikovan, čak nisam čula ni neku alternativnu ideju, očekivala sam da možda to što je prošlo, nije se čulo u načelnoj raspravi, da ćemo čuti u pojedinostima kada krenu amandmani.
Amandmani se tek uopšte nisu bavili rebalansom, kao i obično, bili su izgovor da mi politički ovde pričamo ono što procenimo da će se dopasti građanima Srbije. Evo nas na korak od još jedne sednice koju ste najavili, predsednice, koja će se takođe vrlo dopasti građanima Srbije. Ja se radujem toj sednici po dva osnova, i kao šefica poslaničkog kluba SPS, ali i kao predsednica resornog odbora.
Danas nam nije baš pošlo za rukom da razgovaramo na Odboru za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku. Nadam se da drugi put hoće, da ćemo svi biti dovoljno ozbiljni, ako već nismo dovoljno stručni, a nismo. Danas nismo pun kapacitet sednice imali ovlašćenog predlagača, pa smo malo probali da razgovaramo jedni s drugima, ali smo onda shvatili da je to prilično priča nas koji smo amateri na temu. Ja se radujem stručnoj javnosti, radujem se da budemo ozbiljniji sledeći put kada dođemo pred resorni odbor, on je važan. Radujem se da čujem argumente koji će promeniti moj stav, a ne da dođemo u situaciju koja bude prilično konfuzna, pa napravim čak i jednu proceduralnu grešku, o kojoj neću govoriti ja, čekam novinare.
Bilo kako bilo, odbor je važan, tema je beskrajno važna i nadam se da ćemo u redovnom zasedanju uspeti da obezbedimo dovoljno ozbiljnosti da se ovom temom bavimo. Da se ona neće svesti na – ovo je moj argument, majke mi ili na – ovo je moj, a ti nisi u pravu, takođe majke mi, nego da imamo ispred sebe neke papire koji će biti malo više od toga pretpostavka i – rekao mi je jedan čovek.
Kada bih krenula da se bavim time šta sam sve pročitala na temu eventualnog iskopavanja litijuma, pa sad sve jedno da li su argumenti za ili protiv, prilično su konfuzni i prilično se tiču nekog ličnog ugla koji je uglavnom motivisan tome ko se kome sviđa, pa ajte da malo i politički podupremo one koji su mi simpatični.
Ne zaslužuju građani Srbije da mi o ovako važnoj temi razgovaramo na način na koji smo to krenuli. Verujem čvrsto u našu ozbiljnost i u svest da su nam poverenje ukazali baš oni. Verujem da ćemo sesti da ozbiljno razgovaramo bez da jedni drugima merimo krvna zrnca, ali opet ne da razgovaramo sa pozicija što ćemo ponašati se ili bar pisati te zakone, kao da smo pokupili svu pamet ovog sveta.
Ja kao ekonomista teško da bih se usudila da napišem zakon koji se tiče operacije na otvorenom srcu, to moraju da rade lekari. Isto tako mislim da sve druge usko stručne teme kao što je ova koja se tiče rudarsko geološke struke mora zaista da ima potporu, sam zakon mora da ima više ljudi koji podržavaju od nekih profesora koje apsolutno uvažavamo, ali su prosto u malom broju. Ajmo, da čujemo sve profesore, ajmo da imamo javnu raspravu, ajmo da razgovaramo ozbiljno o ozbiljnom zakonu. Bojim se da ovo što imamo sada pred sobom, nismo svi toliko ozbiljno shvatili kada kažem svi, mislim da su predlagači imali malo paušalniji odnos.
Dakle, sa dubokom verom da svi želimo najbolje za građane Srbije, ostaje nam sama još i da pokažemo koliko smo u stanju da tu svoju dobru želju, zaista i svu svoju energiju usmerimo upravo ka boljem životu svih građana Srbije, ne zloupotrebljavajući ni njihove strahove, ni njihova ne znanja. Najpre, ne zloupotrebljavajući našim neznanjem koje je transparentno pokazano u proteklih nekoliko dana. Hvala vam.
Hvala ministarki Macura.
Možda samo da ukažem na jednu stvar koju smo nekako svi zaboravili. Da vam kažem biološki dar žene je da može da bude majka, a ustavno pravo da može da bude ravnopravno zaposlena. Ne vidim ja zašto mi svi trošimo silno vreme da ubedimo jedni druge u to. Nama ostaje samo zadatak da kada imamo svest, a shvatila sam da svi u ovoj sali imamo svest o problemima sa kojima se te žene suočavaju, kažemo naglas, imate pravo da prijavite takvu stvar, jer je to mimo zakona Republike Srbije, sve ostalo je njihovo pravo rođenja u državi Srbiji. Pravo da budu majke zato što su se rodile kao devojčice, a pravo da budu zaposlene zato što su punopravni državljani Republike Srbije u kojoj to garantuje Ustav Republike Srbije, sve ostalo su finese kojima se mi moramo ili trebamo baviti u cilju samo da sprečimo zloupotrebu zakona na način koji se to dešava, o čemu je govorio uvaženi kolega.
Tu je gospođa Macura u potpunosti u pravu. Sećam se tog Zakona o ravnopravnosti, sećam se i rasprave o njemu. Sećam se, pa bogami da je skoro to bio dijalog od sat i po vremena između ministarke Čomić i mene tada i silnih amandmana koje sam uložila i koji su prihvaćeni. Mi smo i o tom zakonu jako teško razgovarali, sa nekim gorkim ukusom u ustima i nikada nam nije ta tema ravnopravnosti pitka, ali je ona prisutna, ona je tu, svi smo mi zajedno tu, evo sada u ovom broju koji je zakonom regulisana 40%, pa treba da unapredimo najpre sopstvenu svest i da shvatimo da smo kao žene u ovom parlamentu bez razlike kojoj poslaničkoj grupi pripadamo u obavezi prema ženskoj populaciji, da čujemo sve njihove probleme, mnogo pre nego što bilo ko drugi to sme da uradi. Hvala vam.
Zahvaljujem, predsedniče.
Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.
Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.
Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.
Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.
To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.
Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.
Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.
Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.
Zahvaljujem, predsedniče.
Poštovana predsednice Vlade, uvaženi članovi Vlade, elementarne nepogode koje su pogodile početkom januara mesece neke krajeve Srbije, izazvale su ogromne posledice i po infrastrukturne objekte, ali i po privatnu imovinu, stambene objekte i poljoprivredne kulture.
Žao mi je što je izašao ministar poljoprivrede, međutim sigurna sam da će neko moći da mi odgovori.
Moje prvo pitanje za ministarku energetike gospođu Zoranu Mihajlović tiče se pre svega šteta koje su nastale na elektroenergetskim objektima u ovim opštinama i u kom bi roku mogle da budu obnovljene pod okolnostima, mislim da smo i jutros kod postavljanja poslaničkih pitanja imali nekoliko pitanja koja su se ticala baš toga da je 1% sela bez struje i da ljudi jako se teško sa tim snalaze. Mislim da je koleginica Dijana jutros pominjala situaciju u Priboju gde je 1300 potrošača ostalo bez struje usled problema na dalekovodima u tim mestima.
Ono što me takođe zanima jeste na koji ćemo način, možda sam i propustila da su neke mere predviđene i ako jesam, neće mi biti problem da javno kažem izvinite, kako ćemo nadoknaditi štetu poljoprivrednim gazdinstvima u opštinama na jugu, kojima su dugogodišnji voćnjaci od kojih te porodice žive, apsolutno uništene usled nepogoda koje su ih zadesile i to da bi se saniralo mora proći dugi niz godina, ako sam dobro razumela, mada nisam stručna za tu oblast. Radi se o voćnjacima koji su stari nekoliko decenija.
Tako da mislim da ti ljudi koji su zapravo osuđeni na to i pretežno se bave voćarstvom i od toga žive u ovom trenutku prosto zaslužuju našu pažnju i na koji način da im pomognemo.
Moje treće pitanje je za ministarku Čomić. Najavili ste zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali ste rekli jednu rečenicu koja je meni jako važna, a to je da ste najavili zakone koji će regulisati zabranu ponašanja zasnovanog na predrasudama. Mislim da bi bilo lepo da napravite jedan osvrt.
Mi smo na konferenciji Ženske parlamentarne mreže čuli jednu sjajnu analizu koju ste napravili o tome koliko je pandemija uticala pre svega i u ovom smislu kada govorimo o ravnopravnosti, koliko su žene bile aktivnije i koliko su muškarci bili nažalost po smrtnosti u većim brojkama od žena. Hvala.
To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.
Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.
Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.
Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.
Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?
Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.
Hvala predsedniče.
Poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, problem kosmetskih nealbanaca malo je veći od političke demagogije, iako je ona lakša za slušati, to moram da priznam.
Sticajem okolnosti ili ne, moje se pitanje takođe odnosi na kosmetske Srbe i njihov status, ali iz jednog drugog ugla koji je teži za nijansu. Ne znam pojedinačno gde je ko prijavio prebivalište, ali moram da objasnim pre nego što postavim pitanje MUP o čemu se zapravo radi kada govorim da je taj problem kompleksniji, drage kolege, nego što ga vidimo.
Status raseljenog Srbina koji smo dodelili stanovnicima Kosova i Metohije, koji su 1999. godine najpre morali da napuste tu teritoriju, a onda i 2004. godine kada se dogodio pogrom i sve ove godine kada se nama ta migracija dešava, istina uglavnom iz enklava koje su južno od Ibra jer su bile pod većim pritiskom u odnosu na sever Kosova i Metohije je jedan status koji je teško odbranjiv i danas već te ljude gura u ozbiljan problem.
O čemu naime govorim? Kada izgovorimo kritiku na račun odlaska u Brisel, što je onako politički pojam, mogao bi da bude, moramo da znamo da je 2008. godine uprkos cifri od preko 200 hiljada raseljenih Srba, Kosovo samoproglasilo nezavisnost. Ono kao takvo, kao jedna kvazi tvorevina kompletna, ima nekakve prepisane zakone, ima nekakve uredbe koje donosi. Potpuno se slažem da su ništavne, da su nedemokratske, da se kose sa elementarnim pravima na život svakog čoveka, odnosno svakog Srbina ili još bolje svakog nealbanca na Kosovu i Metohiji. To što ćemo mi komotno u Beogradu ustati danas i reći – e, kriva je država Srbije i predsednik Republike koji želi da ide u Brisel je, oprostite mi na iskrenosti, glupost.
Šta će se dogoditi u Briselu i šta se događalo sve ove godine? Znam da je to nepravda i znam da su to dvostruki aršini i mislim isto što i svi vi, samo ne znam kako tačno da EU zavrnem uši i kažem – pa, nemojte to više da radite, jer svaki apel nije urodio plodom.
Dakle, tamo je doneta odluka da će vizna liberalizacija za tzv. Kosovo stupiti na snagu 1. januara 2023. godine. Šta to znači, uvažene kolege za raseljene nealbance, da ne kažem Srbe sa Kosova i Metohije? Znači, da zvanični Brisel ne vidi tu kategoriju, da oni nemaju nikakav status jer su pasoše dobili u matičnoj državi od koordinacione uprave, jer je prebivalište jednog ozbiljnog broja još uvek ostalo na Kosovu i Metohiji, kao što je i moje i neću ga promeniti do sudnjeg dana, uprkos svim prozivkama koje se dešavaju, boravište ne ostavlja mogućnost dobijanja dokumenata koja će biti tretirana viznom liberalizacijom koju ima država Srbija.
Kada je u pitanju tvorevina Kosovo, raseljeni Srbi koji svaki put, verujte mi na reč, kada se dogode bilo koji izbori na tzv. Kosovu, zbog broja traže pravo glasa, nikada ga ne dobiju. Dakle, mi smo kategorija koju su izbrisali de fakto, a sada im Brisel pomaže objašnjavajući da će vize za odlazak u zemlje EU raseljeni Srbi dobijati na način što će tražiti za one koji su priznali Kosovo u Prištini, a za one koji nisu u Beogradu.
Da Li stvarno mislite da u parlamentu Srbije treba da razgovaramo o statusu, o prebivalištu i boravištu bilo kog pojedinca na ovaj način na koji razgovaramo ili ćemo da kao odgovorni ljudi i narodni poslanici zamolimo ministra unutrašnjih poslova da se razmisli na koji način prevazići ovaj problem, a ne dovesti ljude u situaciju da moraju da promene svoje prebivalište da bi mogli da dođu do dokumenata?
Dakle, gospodo, o raseljenim Srbima i nealbancima sa Kosova i Metohije probajte da ne govorite na način na koji danima već govorimo o onima koji su izloženi torturi svakodnevnoj, a to je kao predmetu na kome se zarađuju politički poeni.
Hvala.
Hvala, potpredsedniče.
Poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, jutros je u bošnjačkoj mahali, multietničkoj sredini, delu severnog dela Kosovske Mitrovice, osvanulo nekoliko zastava Albanije, ali i terorističke UČK. Nije to ništa novo, osim što se vidi kao još jedna provokacija Aljbina Kurtija sa najvišeg nivoa da proba da objasni ono što je samo njemu znano, da proba sa druge strane da provocira srpsku zajednicu, da odreaguju na to da bi sam sebi stvorio uslove da ponovo sa nekom specijalnom jedinicom ROSU, uđe i izvrši neki teror nad srpskim stanovništvom sve u cilju da što manje Srba bude na Kosovu i Metohiji.
Nije to moje pitanje, ali jeste važno osvrnuti se na ovakve provokacije koje su na dnevnom nivou postala praksa Aljbina Kurtija i njegovih kolega, moje pitanje je svakako drugačije i ono se odnosi na južni deo od Ibra, odnosi se na važne projekte. Država Srbija uprkos provokacijama ima jednu nepodeljenu želju, a to je da se zaista dijalogom dođe do rešenja. Kada primetite da na ovaj način reaguje Aljbin Kurti, onda shvatite da nam ambicije nisu iste i da on ne želi da učestvuje u dijalogu.
Sa druge strane, imamo i onu obavezu koje smo svesni, a to je da vodimo računa o našim ljudima i severno i južno od Ibra. Zapravo, da vodimo računa o svim građanima naše južne srpske pokrajine i to je jako važno.
Da je to tako govori budžet za 2022. godinu 2.700.000.000 izdvojeno je sredstava za stvaranje boljih uslova na Kosovu i Metohiji.
Ono što je važno reći zbog ljudi koji tamo žive jeste da su noći južno od Ibra jako dugačke. Tamo žive deca koja nemaju elementarne uslove za život ni da se radi o 20. veku, a kamoli 21.
Zato je država prepoznala i donela odluku o važnim projektima koje treba realizovati kada govorimo o teritoriji južno od Ibra. Kada to kažem, onda mislim pre svega na planiranu izgradnju vrtića u Goraždevcu, na planiranu izgradnju vrtića u Štrpcu, na izgradnju Kliničkog Centra u Gračanici i to govorim isključivo zato što brojke idu u prilog ove odluke.
Dakle, 45.000 Srba živi na teritoriji centralnog Kosova. Za njih je izgradnja kliničkog centra jako važna. Za njih je važno da u svakom trenutku imaju pun kapacitet medicinske nege i mogućnost da se svi problemi koji se, nažalost dešavaju rešavaju tu.
Sa druge strane, kada govorimo o Štrpcu u kom živi preko 10.000 Srba, govorimo o vrtiću, ali sa još jedne druge distance. U Štrpcu je većinski narod srpski narod, 30% su Albanci, čija deca takođe zaslužuju da imaju vrtić.
U tom smislu je jako važno da je država Srbija kao odgovorna država prepoznala potrebe na ovoj teritoriji svoje južne srpske pokrajine, a da oni koji sebe zovu državom bez kapaciteta da to i budu, ne vide apsolutno probleme građanstva zato što se bave ličnim profitima i zato što se bave ličnom samopromocijom, uglavnom baziranom na mržnji i uglavnom bez bilo kakve strategije i ideje šta to treba uraditi za sebe ili svoje komšije.
Moje pitanje ide direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pod okolnostima da o svim ovih projektima znamo dosta. Mene samo zanima, ako se ne varam, a ne varam se, još kod rebalansa budžeta ministar finansija je rekao da su izdvojena sredstva za klinički centar u Gračanici, pa me prosto zanima dokle se stiglo sa realizacijom ovih jako važnih, zaista, projekata? Zato što će to u dobroj meri olakšati život našim sugrađanima koji žive južno od Ibra na Kosovu i Metohiji.
Hvala vam.
Hvala, predsedniče.
Poštovane kolege, danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama i htela bih da tim povodom skrenem pažnju na ovaj planetarni problem.
Prema najnovijim analizama Svetske zdravstvene organizacije, svaka treća žena na svetu u toku svog života doživi fizičko ili seksualno nasilje. To je preko 736 miliona žena. O drugim oblicima nasilja, kao što je psihičko ili ekonomsko, da i ne govorimo, jer mislim da i nemamo relevantne podatke.
Da se izrazim medicinski, ovaj problem ima pandemijske razmere, ali ovu pandemiju torture, nažalost, izaziva sam čovek, a ne virus. Suštinsko je pitanje šta je to što u patrijarhatu, koji je dominantan oblik porodičnih i partnerskih odnosa, natera muškarce na različite oblike nasilja prema ženama?
Borba protiv svih oblika nasilja prema ženama pretvorena je u brojna međunarodna dokumenta. Svaka država ima svoje nacionalne dokumente za iskorenjivanje ove društvene pošasti, čija je žrtva žena u svakom smislu te reči. Ona trpi, teško je fizički povređena ili psihički ranjiva osoba. Ona često o tome ćuti i nezaštićena je. Pri tome, ona nema rešenja. Ona trpi nasilnika, verovatno i sve vreme nadajući se, studije govore, da se to neće ponoviti i boji se da će joj oduzeti ili povrediti decu, a pri tom konstantno ima i osećaj krivice jer se boji osude javnosti. Njen život je često upropašćen i najbrutalniji ishod takvog nasilja jesu ubistva.
Statistika u Srbiji u prethodnih 10 godina govori da je od strane partnera ubijeno 340 žena. Protekle godine su ubijene 22, a za prvih šest meseci ove godine 11. Istina je da smo kao država i društvo uradili mnogo u borbi protiv ove pošasti, ali mi se čini da još ima posla. Mnogo je dece ostalo bez svojih majki, mnoge su žene postale invalidi i kao posledica toga danas nisu radno funkcionalne. Prosto, moramo i obaveza je naša da danas skrenemo pažnju na ovaj civilizacijski problem, sa ove govornice da apelujemo na sve relevantne institucije, uključujući i nas same, da se osvrnemo još jednom i vidimo postoji li nešto što još možemo da uradimo.
Najčešće zlostavljena žena postaje i socijalno neobezbeđena, bez posla i krova nad glavom i potrebna joj je i socijalna i psihološka podrška države i društva. Činjenica je i da su dobre zakone često umeli da zloupotrebe u ovom smislu, ali se tim problemom danas svakako neću baviti.
Postavila bih pitanje Vladi koje se tiče takođe još jedne ranjive kategorije naših građana, a to su lica sa invaliditetom. Konkretno skrećem pažnju na problem zapošljavanja invalida i pružanja šanse da budu korisni članovi i svojih porodica i društva, jer zaslužuju da se njihovo dostojanstvo i njihova ljudska prava poštuju.
Ovaj problem je takođe prepoznat na međunarodnom nivou, a Srbija je još 2009. godine donela Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju invalida kako bi se problem zapošljavanja invalida ublažio. Do početka ovog veka imali smo u mnogim fabrikama posebne radionice u kojima su radili invalidi ili su takve radionice bile samostalni privredni subjekti koji su uspešno privređivali.
Danas imamo zakonske obaveze privrednih subjekata da zapošljavaju invalide, bilo da su u pitanju ratni, vojni ili civilni invalidi, mirnodobski invalidi ili invalidi kojima je izvršena procena preostale radne sposobnosti, jer mnogi invalidi su radno sposobni uprkos nekom obliku invaliditeta, ali ne mogu da rade u redovnim radnim okolnostima.
Preduzeća, uprkos zakonskoj obavezi, nerado danas zapošljavaju invalide, čak praksa pokazuje da su spremniji da plate kaznu za nepoštovanje zakona nego da zaposle invalida, što govori o potrebi mnogo snažnije negde društvene akcije na rešavanju ovog problema.
Među invalidima su i profesori, i inženjeri, i radnici, i umetnici, i sportisti. Podsetiću da su nam naši paraolimpijci ovog leta sa Paraolimpijskih igara doneli šest medalja, od čega dva zlata. Osobe sa invaliditetom u Srbiji, a procenjuje se da ih je negde oko 700 hiljada, zaslužuju još veću pažnju države i u segmentu socijalne zaštite i u segmentu zapošljavanja onih sa očuvanim radnim potencijalom. Mnoga invalidska udruženja okupljaju invalide i bore se za njihova prava, ali država je ta koja sistemski mora da rešava njihov položaj.
Posebno se mora obratiti pažnja na decu sa trajnim invaliditetom. Da podsetim da je Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije 2011. godine, kada smo donosili novi Zakon o socijalnoj zaštiti, svojim amandmanima i zahvaljujući razumevanju tadašnjeg ministra Rasima Ljajića, izdejstvovala da roditelj koji brine o svom invalidnom detetu 15 godina ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih, koju počinje da koristi kada navrši uslov za penziju. Naš tadašnji zahtev, istina, bio je da roditelj ovu naknadu koristi odmah, ako se pet godina brine o svom invalidnom detetu.
Moje pitanje, dakle, glasi – kada se očekuje donošenje dugo najavljivanog zakona o socijalnim preduzećima, koji treba da adekvatnije reši pitanje zapošljavanja lica sa invaliditetom, ranjivih grupa i žrtava nasilja? Mogu li se prema preduzećima koja ne poštuju Zakon o zapošljavanju invalida preduzimati mere koje će obezbediti poštovanje zakona? Treće, može li država da obezbedi određene uslove za plasman proizvoda koje invalidi stvaraju u okviru svojih porodica ili udruženja? Na primer, da država obezbedi u svakom većem gradu prostor ili prodavnicu gde bi se prodavali njihovi proizvodi oslobođeni potpuno od svih poreza.
Hvala vam na toleranciji kada je vreme u pitanju.
(Beograd, 30.04.2018.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| V.D. Direktora | Apotekarska ustanova Peć | Republika | Mesečno | 83331.00 | RSD | 16.04.2014 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 28686.00 | RSD | 03.06.2016 - |