SNEŽANA PAUNOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođena je 1. januara 1975. godine u Peći.

Po zanimanju je diplomirani ekonomista. Bila je članica Nadzornog odbora Aerodroma “Nikola Tesla”. Članica je Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i članica Predsedništva Foruma žena Socijalističke partije Srbije. Mandat narodne poslanice potvrđen joj je 29.oktobra 2013. Nakon što je u poslaničke klupe zamenila kolegu Neđu Jovanovića.

Ponovo je izabrana na mesto narodne poslanice nakon vanrednih parlamentarnih izbora 24. aprila 2016. godine.
Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. godine ponovo je izabrana za narodnog poslanika na listi SPS-JS.
Poslednji put ažurirano: 14.01.2021, 15:14

Osnovne informacije

Statistika

  • 79
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Trinaesto vanredno zasedanje , 15.09.2021.

Zahvaljujem, potpredsednice Jevđić.

Uvažena ministarko Čomić, u raspravi o Zakonu o načelu sam govorila o tome koliko je važno što razgovaramo o jedinstvu, što razgovaramo o pismu, što razgovaramo o jeziku, što je to baš na današnji dan i što imamo jedan specifičan momenat koji mi se posebno dopada, a to je da su predstavnici nacionalnih manjina koji sede sa nama i naše su kolege, osim kolega iz Saveza vojvođanskih Mađara koji su podneli amandmane, vrlo korisne, vrlo konstruktivne i Odbor za kulturu ih je, kao i Vlada Republike Srbije, prihvatio, svi su govorili u jednom pozitivnom duhu.

To je, čini mi se, bio najbolji odgovor za one kojima pokušavamo, a ne bi trebalo, da objasnimo zašto smo se opredelili da razgovaramo o ovom zakonu - zato što mislimo da je važno poštovati jedni druge, ali je važno poštovati i sebe samog, naročito kada postoji svest o tome da ste stanovnik države koja traje 10 vekova.

Ima tih srpskih reči koje su jako skupe. Naime, 28. jun se može prevesti na sve svetske jezike, ali Vidovdan ne može ni na jedan. On se piše ćirilicom i to je srpska reč. Takve srpske reči su nekad bile motiv onima koji su nas mrzeli da nas mrze više, a onima koji su nas poštovali da nas poštuju još više, jer znaju da iza toga stoji jedna legenda o hrabrosti srpske vojske koja je branila ne samo Srbiju nego Evropu.

Nemački car Vilhem II je tokom Prvog svetskog rata zatražio od svoga generala Augusta fon Mekenza da mu donese barem jednu zaplenjenu srpsku ratnu zastavu. Ali mu je general, na njegovo zaprepašćenje, odgovorio da ne može, jer ne poseduje ni jednu. Dakle, od 51 pukovske zastave, koliko je posedovala srpska vojska tokom Prvog svetskog rata, ni jedna nije pala u neprijateljske ruke.

To je svojevrsni podvig i izuzetak u istoriji modernog ratovanja. I danas se čuva 47, tri su, pretpostavlja se, uništene od nosioca onog trena kada nisu mogli da ih sačuvaju a da ne upadnu u ruke neprijatelja i četvrta, najvažnija, zastava čuvenog Gvozdenog puka, položena je kao pokrov na sanduk kralja Petra Karađorđevića.

Zato je danas lepo kada smo dostojni naslednici svojih predaka koji su bili ovako hrabri braneći Evropu, lepo je kada na društvenim mrežama, sigurna sam da ih svi koristimo i da smo svi videli da je danas cela Srbija okićena srpskim zastavama, ali je meni još važniji jedan detalj, a to je da se zastava vijori u Banja Luci, da se zastava vijori u Podgorici i da ostanem do kraja lokal-patriota, koliko god one svi bile iste, najlepša mi je ona koja je danas istaknuta u Goraždevcu. To su ti čuvari zastava tamo gde ih je teško istaći.

Nije nama teško da u parlamentu Srbije govorimo o važnosti, teško je u praksi odbraniti ono što neko ima kao čistu ambiciju da uništi ne zato što će nešto uništenjem dobiti, nego zato što prosto ima čistu potrebu da uništi sve što bi nas podsetilo koliko smo vredni kao narod.

Da zaključim, jer su ovo teme oko kojih ne treba govoriti dugo. Ne možemo mi nas podsećati na sve ono što je nepravda u odnosu na nas, mi možemo samo da iz nekih ranijih grešaka učimo u ne pravimo iste greške u budućnosti, ali moramo da znamo da su jezik i ćirilica pečat naš zaveti, a zaveti se čuvaju, i oni se čuvaju do god ima živih nas.

Baš zbog toga, lepa moja Srbijo, srećan ti praznik! Iskreno želim i verujem da ćeš ga slaviti još mnogo vekova.

Zahvaljujem.

Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade Republike Srbije, ovoga puta svesno akcenat stavljam na mesto potpredsednice Vlade Republike Srbije jer je ovo važan skupštinski dan i važan zadatak i meni je lično važno što ste ministar kulture ili ministarka, da budemo rodno odgovorni, vi ste i potpredsednica Vlade. Mislim da je ovo jedan iskorak Vlade koji je bio neophodan.

Pred nama je obaveza da usvojimo zakon kojim će se obezbediti bolji mehanizam, pre svega za očuvanje i negovanje srpskog jezika i ćirilice u javnom životu. Ovo jeste suštinski važno, pre svega jer su jezik i pismo identitetske odrednice jednog naroda, a mi imamo obavezu da sačuvamo sve što nas čini narodom, zato je obavezno da se vratimo izvorištu našeg identiteta.

Šta je cilj donošenja ovog zakona. Bar koliko ja razume o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, pre svega je afirmacija i popularizacija našeg jezika i pisma, stvaranje mogućnosti za njegovu širu upotrebu, pre svega u javnom životu.

Zakon je posledica činjenice da je srpski jezik, a naročito ćirilica značajno zapostavljen, a time u dobroj meri i ugrožena. Dakle, naš je zadatak da na temelju višedecenijske nebrige za sopstveni jezik i pismo sagradimo čvrste mehanizme koji neće dopustiti da naš jezik nestane.

Nezamislivo je za nas da svoj jezik izgubimo, ali je to moguće ukoliko jezik ne posmatramo kao stub naroda, onako kao što to čine svi narodi ovog sveta. O tome je govori profesor Žarko Obradović, uzimajući čini mi se kao primer Francusku. Jezik je biće jedne nacije, bedem njenog opstanka i svojevrsna živa materija. On se razvija, bogati ili siromaši, opstaje ili nestaje, što zavisi od brojnih faktora spoljne ili unutrašnje prirode.

Kada su ćirilica i srpski jezik u pitanju, a posebno naša jezička kultura, višedecenijska su nastojanja naših jezičkih stručnjaka i relevantnih institucija da nam predoči istinu pre svega o ugroženosti ćirilice i srpskog jezika. Mnogi lingvisti upozoravaju na ruiniranje našeg jezika, kako zbog globalističkih unifikacija, koje znače da svi govorimo jedan jezik, da svi koristimo istu monetu i da postanemo jedna država.

Naravno, ovo nije model koji ne bi odgovarao, zapravo jedino odgovara multinacionalnoj kapitalu, ali državama i narodima koji poput nas imaju svoj jezik, istoriju i kulturu, mondijalizacija samo donosi štetu. U zaštiti jezika i pisma osim javne vlasti i institucija, stručnjaka, veliku ulogu imaju mediji i ne samo kada je u pitanju pravilo korišćenja jezika i poštovanje jezičkih, odnosno gramatičkih pravila, već i u korišćenju ćirilice i njenoj afirmaciji.

Neću se ponavljati jer su kolege govorile o tome koliko je dnevnih novina na ćirilici, koliko TV kanala koristi ćirilicu. Ti su podaci, čuli smo već, poražavajući. Ono što hoću da kažem, naš jezik, kao mnogi drugi u opasnosti je, pre svega, od prevelikog korišćenja engleskih i drugih stranih reči. Da bismo uopšte bilo šta uredili, ako smo krenuli da to radimo iz doma Narodne skupštine, kao odgovorni ljudi, onda moramo prvo da uredimo sebe.

Ako bismo bili dovoljno odgovorni, pa možda pročitali transkripte sa sednice Skupštine Srbije, bojim se da bi bili iznenađeni koliko često i mi sami koristimo reči i termine koji nisu autentično srpski, a za tim potrebe nema, jer je srpski jezik bogat i čini mi se da za svaku i situaciju i momenat ima svoju definiciju.

Da bismo sve druge motivisali da na ovaj način počnu da razmišljaju, krajnje je vreme da prvo mi, kao odgovorni ljudi, kao predstavnici naroda, što manje koristimo neke druge termine, neke termine koji nisu autentično srpski, jer opet kažem, ubeđena sam da za tim i nema potrebe, kada je u pitanju ovaj bogat jezik.

Kada su u pitanju ta oprečna razmišljanja o potrebi zaštite našeg zvaničnog pisma i srpskog jezika, neverovatno je kakve sve argumente čujemo i čime se služe protivnici ili uslovno rečeno protivnici zaštite ćirilice. Svašta se čulo u danima pred ovu sednicu. Ja ne bih o njima, već o nama koji smo i danas odgovorni za promenu stanja našeg matičnog pisma i maternjeg jezika. Od rasprave sa protivnicima naše jezičke politike, mnogo je važnije da pozovemo na sabornost sve kojima je do državnog i nacionalnog identiteta i integriteta stalo.

Nije pitanje jezika formalno pitanje, kakvim žele da ga predstave pojedinci koji kažu – da je svejedno pišu li ćirilicom ili latinicom. Nije svejedno. Da jeste, svi narodi sveta bi govorili istim jezikom, pisali istim pismom. Nije svejedno jer Srbija nije politička, već nacionalna država koja postoji više od 10 vekova. Ona ima svoje duhovne temelje, izgrađene elemente državnog i nacionalnog identiteta, kao što to imaju i ostali narodi širom sveta koji su stvarali svoje države.

Na žalost, danas pod najezdom globalista, pitanje suverenosti koje inače potiče naroda postalo je izlišno. U modi je odricanje i poricanje sopstvene istorije i kulture, sopstvenog jezika i pisma, sopstvenog porekla naroda. Poslednjih decenija širom našeg regiona, posebno među bivšim jugoslovenskim republikama postalo je pravilo da se ćirilica proteruje. Hrvatska izbacivanjem Srba kao konstitutivnog naroda iz svog Ustava zabranila ćirilicu, a i u Crnoj Gori, što još veći nonsens za nju ima sve manje mesta iako je ona matično pismo. Verujem da ako Njegoš danas može da vidi, čudom bi se začudio kada bi video njegov ćirilični rukopis „Luča“ premetnut u latinicu.

Ono što je najgore, često smo mi znali da budemo žrtve i sami sebe, dobre ideje pokvare ljudi koji ne znaju da ih sprovedu. Možda je nekada i postojala dobra ideja da budemo ono što bazično Srbi jesu, a to je korektni prema svima u svom okruženju, pa i da prihvatimo da se nekad taj srpsko-hrvatski jezik i koristi. Ovo kažem svesno da me ne bi prozivali da sa pozicije naslednika komunističke partije Jugoslavije koja je to baštinila, možda danas kao socijalisti pričamo praznu priču, ne, prepoznali smo grešku pa danas imamo pravo i da je ispravimo i da kažemo kao neko ko je nasledio sve tekovine, pa i ono što je možda bila greška ili poverenje bez osnova, danas kažemo – ne, srpski jezik i ćirilica moraju biti najbitniji. Nije sramota priznati grešku, sramota je ako se o tome ne govori.

Nema veće obaveze za ovaj jezik i pismo od onoga što je, čini mi se, Stefan Nemanja, ne čini mi se, nego znam, rekao, a oživeo je to pisac Mile Medić, tada je poručio svom sinu Savi, a danas bi mogli da ga svi čujemo baš kao da smo Sava – čuvajte čedo moje milo jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li jezik, zemlju i dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč znaj da je nisi osvojio nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti i najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoj jezika.

Ovo je jedan od razloga zašto ne želimo da izgubimo ni jednu reč našeg jezika. Želimo da ovim zakonom utičemo na podizanje svesti o potrebi čuvanja srpskog jezika i pisma, a jezik se čuva tako što se govori. Ćirilica se čuva tako što se njom piše.

Na žalost, nemam više vremena, jer moram ostaviti vreme i za svoju koleginicu Dunju, koja će sigurno imati još više da kaže na ovu temu, pa ću zaključiti time što ću podsetiti da je srpski jezik postao službeni jezik 834. godine i uveo ga je Knez Miloš tako što je zahtevao da se prepiska sa turskim okupacionom vlastima bude isključivo na srpskom. Knez Miloš je vratio tada jedno pismo turskom veziru sa porukom – evo šaljem pismo natrag sa preporukom da ga otvorite i na srpski prevedete, pa mi ga onda pošaljite.

Rešeni da i danas dogovaramo i dopisujemo se sa svima koji imaju dobru volju, imamo pravo i da tražimo da ga otvore i da nam ga na srpskom pošalju. Hvala vam.

Jedanaesto vanredno zasedanje , 07.09.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege, pre svega građanke i građani Srbije, sednica Narodne skupštine posle letnje pauze je i započinjemo raspravom o, po meni, veoma važnom zakonu i dobro je da je tako – Predlog zakona o zaštiti potrošača. Rekla bih da je u pitanju predlog potpuno novog zakona kojim se bitno nadograđuje postojeći pravni okvir iz ove oblasti.

Obaveza Republike Srbije da obezbedi adekvatnu zaštitu potrošača proističe iz, pa, u najmanju ruku, dvostrukih razloga. Prvi je potpuno usklađivanje našeg nacionalnog zakonodavstva sa komunitarnim pravom u ovoj oblasti, što kao obaveza proističe iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je Srbija potpisala 2008. godine u vreme tehničke Vlade, a drugi razlog je obaveza prema sopstvenim potrošačima, koji je možda čak i važniji, koji danas u vreme globalizacije tržišta treba da uživaju zaštitu upravo po tim evropskim standardima i da budu u najmanju ruku ravnopravni.

U cilju sprovođenja međunarodnih obaveza, a pre svega u cilju poboljšanja sistema zaštite potrošača na nacionalnom nivou Srbija je usvojila i Strategiju o zaštiti potrošača za period 2019.-2024. godina i u tom kontekstu treba posmatrati i ovaj predlog zakona koji je usklađen sa komunitarnim pravom i značajno kvalitetnije i sveobuhvatnije tretira pitanje zaštite prava potrošača, kako individualnih, tako i kolektivnih.

Nekoliko je važnih novina u ovom predlogu zakona i ja bih istakla da su u pitanju kvalitetna poboljšanja koja treba da doprinesu još većoj zaštiti naših potrošača, odnosno svih nas, pre svega, kao potrošača. Ovaj zakon se oslanja ne samo na evropsko zakonodavstvo, već i na dobru praksu pravno uređenih država koje danas kada živimo u svetu potrošačkih društava prepoznaju tu potrebu da se zaštite i potrošači, a ne samo proizvođači, kako je to do nedavno bio slučaj.

Slobodno možemo reći da su nas neoliberalni kapitalizam i globalizacija učinili pre svega potrošačima svega i svačega, tako da nema u ovom trenutku robe koja se ne može prosto prodati, pri tome značajan doprinos tome daju i agresivne medijske kampanje, internet, društvene mreže. Zapravo, potpuno smo okruženi reklamnim porukama, bilbordima, flajerima, telefonskim pozivima i svi u tim razgovorima nude uglavnom najbolji proizvod.

Trebalo bi nam dosta vremena da bismo se pozabavili psihologijom potrošača koji se menja upravo pod uticajem reklamnih politika proizvođača koji su osmislili kojekakve proizvode i po svaku cenu žele da ih prodaju što bolje i ako može što skuplje. To je razumljivo imajući u vidu troškove istraživanja tržišta pre svega, formiranja i proizvodnje samih proizvoda, promocije, svega što to prati, ali sa aspekta potrošača vizira može biti i jeste drugačija.

Krupan kapital ima interes da stiče što veći profit, da ga umnožava, što radi i razvojem potrošačkog mentaliteta koji u sedište stavlja posedovanje i sticanje materijalnih vrednosti, nažalost. Na taj način se podstiče i naša ljudska potreba i pohlepa koja postoji, želja da posedujemo, u većini slučajeva i ono što nam nije potrebno, niti nas može učiniti srećnima.

Sa pozicije socijaliste, pre svega želim da istaknem da pitanje ljudskih potreba danas prerasta u pitanje stečene moći putem posedovanja luksuznih stvari, od kojih mnoge niti jesu niti će biti realna potreba. Za svet jednog radnog čoveka koji nije u mogućnosti da priušti sebi bilo kakav luksuz potrošački svet i mentalitet spadaju u domen virtuelnog ili, komotno se može reći, nestvarnog. Tako se taj realan vredan čovek često pita šta će nekom svetskom bogatašu 50 automobila ili automobili koji koštaju nekoliko desetina miliona evra, a na drugoj strani imamo decu koja još uvek umiru od gladi.

Ta trka za kupovinom što veće količine proizvoda ne vodi uvek kvalitetnijem životu. Nažalost, često je to upravo put otuđenja i produbljivanja upravo socijalnih razlika. To stvara veći jaz između bogatih i siromašnih. Ako bismo uzeli u obzir globalni nivo, potrošačka era utiče i na neracionalno i nekontrolisano korišćenje i prirodnih i ljudskih resursa na našoj planeti.

Ako mogu i ovog puta da skrenem pažnju na činjenicu da je potrošački mentalitet koji nas često čini sebičnim i samodovoljnim česti razlog i za taj najveći problem koji imamo, a to je pad nataliteta. Da nije tako ne bi nas demantovale hrabre srpske majke koje su rađale u vreme onih ratova i posle ratova kada je trebalo obnavljati zemlju.

Međutim, činjenica je i to da krupni multinacionalni kapital, koji je u današnje doba vrhovni vladar svega, kreira i ovaj potrošački svet, pa i sam mentalitet. Danas smo došli do toga da je potrošački mentalitet čitava ideologija koja nameće novi sistem vrednosti, a to je megalomanija, odnosno ogromno tržište različitih roba koje nam daje privid raskoši i jednog lepog života. Kako je tržište ogromno, robe je još više. Ustanovljen je i novi model ponašanja kupca u odnosu na proizvođača i trgovca i to je, grubo rečeno, kapitalizam.

Nekada je proizvođač bio u centru pažnje kao stvaralac nove vrednosti. Međutim, vremena su se promenila, neoliberalni kapitalizam je potrošača proglasio glavnom ličnošću, od čijih potreba će i zavisiti i buduća proizvodnja i prodaja. Danas je potrošač ubeđen da je on centar svega, da je kralj kome se ispunjavaju želje i taj utisak velikog značaja potrošač stiče kroz kampanje kojima se proizvođači i trgovci obraćaju pre svega potrošaču, podstičući upravo taj utisak njegove važnosti i važnosti njegovih odluka za koji će se proizvod odlučiti. Ali, to obraćanje nije uvek iskreno, ne uvek, nego u većini slučajeva nije, toga smo svesni i toga smo svedoci skoro svakodnevno.

Zato danas država i mora da na ovaj način odbrani potrošača od onih nemilosrdnih i nečasnih trgovaca koji, nažalost, ne biraju sredstva da prodaju tu svoju robu. Danas u eri modernih elektronskih komunikacija to nije teško. Rekla bih da nije teško biti dosadan, možda je to najblaži termin. Opkoljeni smo reklamama za različite robe, usluge, putovanja. Reklama je postala pitanje izbora, pitanje opstanka na tržištu i nije više primaran kvalitet niti se o njemu u većini slučajeva uopšte i razgovara.

U tom smislu je novi Zakon o zaštiti potrošača o kojem danas govorimo zaista jedna ozbiljna pravna prepreka lošim trendovima u prometu roba i usluga i kao motiv za zakonito i etičko poslovanje u kome nema i ne sme biti prevarenih. Zato mislim da ovaj zakon ima i te kako važnosti i da je pravo vreme kada ga donosimo.

Novi, isto tako nužan, koncept zaštite potrošača podrazumeva i društveno odgovoran marketing koji podrazumeva uvažavanje šireg javnog interesa, brigu o održivom korišćenju energije i prirodnih resursa, humani odnos prema radnoj snazi, prema ljudskim resursima u celini, i prema održivom razvoju i uticaju na životnu sredinu svih ljudskih delatnosti, pa i delatnosti proizvodnje robe.

Taj širi kontekst treba da podrazumeva dobar kvalitet i optimalni kvantitet u proizvodnji robe, kako s jedne strane viškovi ne bi bacani bili i uništavani, a sa druge strane imamo kategorije stanovništva, pa i čitava tržišta u siromašnim zemljama koja ne mogu da zadovolje ni svoje osnovne potrebe. Srbija je država koja prihvata odgovornost za proizvođačko-potrošačke odnose i za adekvatnu zaštitu potrošača i neoborivi dokaz za to je upravo ovaj zakon o kojem danas razgovaramo.

Kada je sam zakon u pitanju, pohvalila bih rešenja koja su do najpreciznijih detalja uredila pitanja ostvarivanja prava potrošača. Posebno je dobro razrađen postupak vansudskog rešavanja potrošačkih sporova.

Posebno bih istakla rešenja koja se odnose na turističke aranžmane i načine ostvarivanja prava nezadovoljnih i prevarenih kupaca u toj oblasti. Ne smatram, naravno, da je uvek turistički operater odgovoran za neispunjene ugovorene obaveze, često je to strana koja plasira ponudu preko agencije, ali imali smo prilike da čujemo kako neka agencija koja nije član Nacionalne asocijacije, nema licencu, organizuje turistička putovanja, a kada dođete na destinaciju vaš apartman u najboljem slučaju nije ono što ste kupili, ako ne dođete i u situaciju da je već prodat.

Ako u celini posmatramo Predlog zakona koji je pred nama, on zaista predstavlja jedan dobar zakon koji je usklađen sa evropskim zakonodavstvom. Poslanička grupa SPS će bez dileme u danu za glasanje ovaj zakon podržati, a ministarki i saradnicima hvala što smo ovo zasedanje nastavili posle pauze upravo sa ovim zakonom koji čini mi se jeste jedan od važnijih koje ćemo u ovom mandatu doneti.

Sigurna sam da ćemo u nekom budućem periodu možda prepoznati još neke nedostatke, ali zato zakoni i postoje i svi mi koji se tim poslom bavimo da ih dodatno nadogradimo, ali sve u interesu, zaista, građana i građanki Srbije koji zaslužuju da prema njima budemo korektni onoliko koliko su nam poverenja dali.

Jedino od čega ne možemo da ih zaštitimo jeste to plasiranje jeftinih političkih proizvoda, ali to nije u vašem domenu, od toga se moramo braniti politikom. Hvala.

Deseto vanredno zasedanje , 29.07.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.

Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.

Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.

Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.

To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.

Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.

Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.

Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.

Prvo vanredno zasedanje , 28.01.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovana predsednice Vlade, uvaženi članovi Vlade, elementarne nepogode koje su pogodile početkom januara mesece neke krajeve Srbije, izazvale su ogromne posledice i po infrastrukturne objekte, ali i po privatnu imovinu, stambene objekte i poljoprivredne kulture.

Žao mi je što je izašao ministar poljoprivrede, međutim sigurna sam da će neko moći da mi odgovori.

Moje prvo pitanje za ministarku energetike gospođu Zoranu Mihajlović tiče se pre svega šteta koje su nastale na elektroenergetskim objektima u ovim opštinama i u kom bi roku mogle da budu obnovljene pod okolnostima, mislim da smo i jutros kod postavljanja poslaničkih pitanja imali nekoliko pitanja koja su se ticala baš toga da je 1% sela bez struje i da ljudi jako se teško sa tim snalaze. Mislim da je koleginica Dijana jutros pominjala situaciju u Priboju gde je 1300 potrošača ostalo bez struje usled problema na dalekovodima u tim mestima.

Ono što me takođe zanima jeste na koji ćemo način, možda sam i propustila da su neke mere predviđene i ako jesam, neće mi biti problem da javno kažem izvinite, kako ćemo nadoknaditi štetu poljoprivrednim gazdinstvima u opštinama na jugu, kojima su dugogodišnji voćnjaci od kojih te porodice žive, apsolutno uništene usled nepogoda koje su ih zadesile i to da bi se saniralo mora proći dugi niz godina, ako sam dobro razumela, mada nisam stručna za tu oblast. Radi se o voćnjacima koji su stari nekoliko decenija.

Tako da mislim da ti ljudi koji su zapravo osuđeni na to i pretežno se bave voćarstvom i od toga žive u ovom trenutku prosto zaslužuju našu pažnju i na koji način da im pomognemo.

Moje treće pitanje je za ministarku Čomić. Najavili ste zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali ste rekli jednu rečenicu koja je meni jako važna, a to je da ste najavili zakone koji će regulisati zabranu ponašanja zasnovanog na predrasudama. Mislim da bi bilo lepo da napravite jedan osvrt.

Mi smo na konferenciji Ženske parlamentarne mreže čuli jednu sjajnu analizu koju ste napravili o tome koliko je pandemija uticala pre svega i u ovom smislu kada govorimo o ravnopravnosti, koliko su žene bile aktivnije i koliko su muškarci bili nažalost po smrtnosti u većim brojkama od žena. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 27.02.2020.

To se zove kvalitetna koaliciona saradnja, kolega Marinkoviću.

Poštovanje za premijerku Srbije i ministre Vlade Republike Srbije.

Ovde smo čuli dosta kvalitetnih odgovora i zaista u samom finalu, moje prvo pitanje jeste bilo upućeno ministarki bez portfelja profesoru Slavici Đukić Dejanović, a ticalo se, pre svega, populacione politike kao najosetljivijeg pitanja i negde smo i kao Skupština Srbije i kao Vlada naglasili da to jeste najveći i najvažniji zadatak, pre svega, koji ste dobili od predsednika Republike.

Ja znam da ste u odgovorima i do sada kolegama mahom objasnili koliko je ministarstvo uspelo da uradi za ovaj kratak vremenski period, iako ovde govorimo zaista o rezultatima koji će se videti tek posle određene vremenske distance, jer prosto, povećanje nataliteta nije nešto što daje trenutno rezultate.

Drugo što želim da, pre svega, čujem od premijerke Vlade Republike Srbije, to je, zarad javnosti, ne zarad nas koji smo u ovoj sali, mi znamo šta je naš najveći nacionalni interes, a to je očuvanje Kosova i Metohije, ali želim da u ime Vlade kažete i odgovorite na sve one insinuacije koje stižu iz Prištine kao posledica nemoći, pre svega, novoformirane vlade Aljbina Kurtija, koje su bazirane na određenim pretnjama i tiču se nekakvih mera reciprociteta, o kojima, ja gotovo mogu da tvrdim, čak ni sam Aljbin Kurti ne zna kako bi izgledale, niti mogu da postoje, jer ono što je bio odnos Beograda prema Prištini i takozvanom rukovodstvu te tzv. samoproglašene republike Kosovo, bilo je više nego korektno, ako danas opravdanje traže za svoje takse koje nemaju osnova ni u čemu što je civilizovano, u nekakvim reciprocitetima. Onda vas molim da zarad naroda Srbije, a potpuno svesno u ovom tajmingu, kažete šta je to što će Vlada Srbije nedvosmisleno raditi svih narednih godina, bez obzira što smo pred izborima i pred formiranjem nove Vlade?

Dakle, želim da čujem ono što već znam, ali zbog javnosti Srbije, da Srbija nikad neće odustati od odbrane svog, pre svega, suvereniteta, kroz jednu akciju povlačenja priznanja. Žao mi je što ministar Dačić nije tu, ali znam da je to bio program cele Vlade i da ste sarađivali, pa vas molim da u njegovom odsustvu, eto, zarad javnosti, odgovorite na pitanje. Hvala vam.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.

Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.

Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.

Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.

To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.

Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?

Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.

Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.

Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?

Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažene kolege poslanici, moje pitanje će biti vrlo kratko i konkretno, pod okolnostima da sam juče govorila i podsetila javnost, a i sve nas, na našeg Miloša Ćirkovića. Danas postavljam pitanje, zapravo, više ide kao apel prema ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu da podrži inicijativu da grad Beograd, kao glavni grad Republike Srbije, da jednu ulicu Milošu Ćirkoviću i na taj način pokaže da imamo poštovanje prema nekome ko je, pre svega, sinonim za srpskog domaćina, a onda i za stradalnika.

Nije da danas ne bih imala još mnogo stvari da kažem na temu, ali ne bih da sa tom pričom o jednom nedužnom čoveku postanem dosadna, ali verujem da svi sa mnom delite stav da zaslužuje ulicu u gradu Beogradu. Možda zaslužuje ulicu u svakom gradu i ne samo on, nego svi ljudi koji su na taj način obeležili jednu vremensku epohu i ušli su u istoriju kao stradalnici, a da sutra možemo lakše, zahvaljujući našim poduhvatima, objasniti deci zašto smo na taj način poštovali ljude koji su bili žrtve za ceo srpski narod. Hvala vam.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 30.03.2021.

Zahvaljujem, predsedniče, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije.

Ja za danas imam dva pitanja, oba upućena Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, o dve, čini mi se najvažnije teme. Pre svega za stanovništvo, za smisao postojanja države, ali i za razvoj Srbije.

Moje prvo pitanje je, kada će i zašto već nije organizovan društveni dijalog o temi, koja kaže „Mentalno zdravlje stanovništva i posledice Kovida, na psihološko i psihičko zdravlje svakog od nas“, a pogotovo o mentalnom zdravlju svih nas posle Kovida, kada jednom virus stavimo pod kontrolu?

Razumemo li, u stvari razmere pritiska i tegoba, koje ljudi imaju, bivali zaraženi ili ne? Zato što je zlo zaraze promenilo naše ponašanje, naše navike, i sve na šta smo navikli, kao način života pre epidemije.

Razumemo li da su nam ukinuti rituali druženja, rukovanja, svadbe i sahrane, putovanja, sport, kultura, ukinuti su nam baš svi rituali, na koje smo navikli i bez kojih smo iščupani iz navike koje nas čine društvenim bićima? Da li razumemo koliko nas nije proslavilo rođenje deteta, koliko nije moglo da ožali roditelje ili prijatelja, da se proveseli na nekoj svadbi?

Razumemo li u kakve pritiske i brige su upala mala i srednja preduzeća, mali i srednji preduzetnici, jer nemaju prihod, ljudi sa kreditima, otpušteni, žrtve nasilja? Razumemo li decu osnovnih i srednjih škola, kojima su oteti svi školski rituali, njihovu izolovanost, uzrast u kome je socijalizacija, apsolutno neophodan faktor za odrastanje i sazrevanje?

Nesporno je da Vlada Srbije, odlično radi proces imunizacije, a moje pitanje je, da li može i da li ume Ministarstvo za društveni dijalog, da počne razgovor kojim bi stvorili imunizaciju protiv psihičkih tegoba stanovništva?

Ovo je tema koja bi morala sve da nas okupi, da tražimo rešenje apsolutno za sve nas, i možda tema koja bi nam precizno pokazala, koliko su svi neki izgovori, kada je u pitanju tužakanje ka Evropi, samo reklama, bez postojanja dobre volje, da se eventualno utiče na kvalitet života stanovništva, od koga očekujete sutra poverenje.

Moje drugo pitanje je, kada će i takođe zašto već nije Ministarstvo organizovalo dijalog o socijalno ekonomskom položaju žena, na koji je u stvari kovid epidemija pala? Zašto ovo kažem?

Zato što su žene, nadmoćna većina, preko 65% žena je u zdravstvu, školstvu, socijalnom staranju, ekonomije, brige i nege, trgovini i uslugama, brizi o članovima porodice, o svemu što nam je, kao život stalo, kada je epidemija počela. Sve je stalo i prestalo biti normalno, a žene su nastavile da rade, boreći se za druge, za kakvu takvu normalnost života, koji mora da teče.

Zašto nema dijaloga i razgovora o tome? Možemo li se, prvenstveno ženama, ali i muškarcima, svakako i svima u promenjenom i lošijem socijalno-ekonomskom položaju, ikako odužiti za sav napor i žrtve tokom pandemije? Možemo li jednokratno odlučiti da žene koje ove godine stiču uslov za penziju, čekaju na nju kraće, bar šest meseci? Naravno, ako to žele. I možemo li ženama koje su rodile tokom Kovida, jednokratno produžiti porodiljsko za šest meseci?

Možemo li imati dijalog o tome, zašto se žene lakše, više i češće otpuštaju nego muškarci?

Sve ovo o čemu postavljam pitanje Ministarstvu za društveni dijalog, nije nemoguće unaprediti u ovom domu. Ali, postavljam pitanje i tražim o tome dijalog, iz prostog razloga, jer mislim da ćemo ako o tome budemo razgovarali u jednom širem krugu, doći do kvalitetnijih rešenja, a dugujemo rešenje ugroženim kategorijama, pri tome želim da napomenem da ovo nikako nije pitanje, koje bi trebalo da bilo šta od mera koje su donete, umanji, one su bile jako važne, ali se sada moramo okrenuti i običnom čoveku, čiji život i kvalitet života u dobroj meri zavisi od naših odluka.

Ako postoje zakoni, koje treba doraditi ili jednokratno unaprediti, ja želim da o tome razgovaramo, želim da vidimo koji su i želim da ih u Skupštini Srbiji donesemo za dobrobit građanki i građana Srbije. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 30.01.2014.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 81300.00 RSD 29.10.2013 -
Predsednik nadzornog odbora Aerodrom Nikola Tesla a.d. Beograd Javni Mesečno 64299.00 RSD 17.07.2013 -