Moj izbor je da ovde promovišem politiku SRS i da upozorim građane Srbije kakva im opasnost preti od svega onoga što se danas dešava na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, ako je cena tog mog političkog delovanja to što ćete vi meni izreći opomenu, nemam nikakav problem. dakle, nije ni prvi a verovatno ni poslednji put.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo predložili da se u delu budžeta koji se odnosi na Kancelariju za stručne i operativne poslove, tzv. Kancelariju za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu, kada je reč o platama, dodacima i naknadama zaposlenih, to promeni, tako da se 11 miliona prebaci za Ministarstvo odbrane, odnosno za dotacije organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, odnosno, srpski rečeno, za vojne penzionere. Mi smatramo da je ovakvo rešenje apsolutno celishodno, pre svega zbog toga što je fikcija, gospodine Cvetkoviću, da postoji nekakva kancelarija za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu. Mi smo o tome govorili ovde u Narodnoj skupštini više puta. Dakle, suštinski sve pregovore sa Šiptarima na Kosovu i Metohiji vodi jedan čovek, Borislav Stefanović.
Ako vi kao predsednik Vlade umete da mi navedete još jedno ime u tom tzv. pregovaračkom timu, bio bih veoma zadovoljan kada biste i mene, a i sve druge narodne poslanike o tome obavestili. Dakle, sve te razgovore, naravno tajne iza zatvorenih vrata i naravno i iza leđa narodnih poslanika i građana Srbije vodi jedan čovek, Borislav Stefanović, njemu nije potrebno za njegovu platu ovoliki novac, bolje da se novac da za vojne penzionere, da nam se ne bi dešavalo one tragične scene koje su se dešavale ovih dana u Beogradu, da ljudi moraju da skaču sa spratova, sa zgrada da bi ih ministar odbrane ili vi kao predsednik Vlade pogledali i konačno rešili njihove nagomilane probleme.
Što se tiče, ove kancelarije za tzv. stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu, njima nije potreban novac i između ostalog zbog skandaloznog ponašanja šefa tog tzv. pregovaračkog tima, Borislava Stefanovića. Naime, juče je održana sednica Odbora za KiM i posle šest sati rasprave poslanici vladajuće koalicije su napustili sednicu Odbora da bi sprečili da se usvoje zaključci koje je predložio predsednik Odbora za KiM, narodni poslanik Ljubomir Kragović, odnosno da bi se konkretno utvrdila politika Republike Srbije prema KiM u kontekstu tog tzv. dijaloga sa Prištinom.
Dakle, vlast očigledno nema sluha za narodne poslanike, nema sluha rad Odbora za KiM i onda je zaista nepotrebno da se daje ovoliki novac. Na kraju krajeva, gospodine Cvetkoviću vama je potpuno jasno kao što je jasno i svim građanima Srbije da ste vi KiM prodali za, kako bi rekli, stari pravni pisci za čanak sočiva. Dakle, za puko obećanje da ćete jednog dana dobiti status kandidata za EU. To će se desiti verovatno u narednih 20 do 30 godina kada EU više ne bude postojala, ali vi ste odlučili kao jedina vlada u svetu da prodate jedan deo državne teritorije zbog pukog obećanja da ćete jednog dana dobiti status kandidata za EU koja je na umoru. Nemojte da obraćate pažnju gospođo Čomić na ovo što vam pokazuje gospođa Nada Kolundžija, ona taj proces i onako ne razume.

Gospođo Čomić, vrlo sam skoncentrisan, ali se plašim da bi vas, gospođa Kolundžija mogla da dekoncentriše tim konkudentnim radnjama.

Plašim se da bi mogla da dekoncentriše i gospodina Mirka Cvetkovića.

Dakle, gospodine Cvetkoviću kad ste već prodali KiM, kad ste već omogućili da Šiptari dođu do naših matičnih knjiga, do katastarskih operata, kad ste priznali diplome tog fantomskog i nepostojećeg univerziteta u Prištini, kad ste priznali te tzv. kosovske registarske tablice, lične karte, kad pregovarate sa ljudima koji su Srbima vadili organe i prodavali, zaista je nepotrebno da se izdvaja ovoliki novac za tu tzv. kancelariju koja u suštini ne postoji.
Što se tiče samog Borka Stefanovića njemu ovaj novac iz budžeta i nije potreban. On očigledno prima novac iz jednog drugog budžeta ali van Republike Srbije. Vi znate koji je budžet u pitanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se pre svega postavlja pitanje kako je do sada, odnosno u 2011. godini, tekao pregovarački proces kada u budžetu za 2011. godinu nije predviđen ni jedan jedini dinara za tu tzv. kancelariju za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu.
U 2011. godini, gospođo Kolundžija, Borko Stefanović je priznao diplome, lične karte, registarske tablice, dao matične knjige, dao katastarske operate, a da u budžetu Republike Srbije za ovu tekuću godinu nije izdvojen ni jedan jedini dinar.
Znači, Borko Stefanović može taj posao da radi i bez ovih sredstava. Tu ne treba neka velika pamet. Jednostavno, Amerikanci vam kažu koji su vam uslovi koje morate da ispunite i Borko Stefanović to prihvata. Na kraju krajeva, gospođo Kolundžija, bili ste juče na sednici Odbora za KiM, kao što sam i ja bio, da li ste čuli šta je rekao poslanik DS Dragiša Đoković da Srbi na severu KiM ne prihvataju dogovore koje je postigao Borko Stefanović, da je politika Borka Stefanovića direktno suprotnA interesima srpskog naroda na KiM. To nisu moje reči, to su reči vašeg poslanika.
Zamoliću ove devojke što rade u poslaničkom klubu SRS da mi obezbede stenogram sa jučerašnje sednice Odbora za KiM i prvom narednom prilikom ću da citiram reči poslanika DS o Borku Stefanoviću i o onome što on radi u Briselu iza zatvorenih vrata. Dakle, vi imate problem gospođo Kolundžija, kao što je imala problem srednjevekovna metafizika za koju je rekao Frensis Bejkon da je sjajan sistem ideja samo ne daje praktične rezultate. I politika Borka Stefanovića je sjajna, samo Srbi sa KiM je ne prihvataju. To ja vaš problem. I ne samo Srbi sa severa KiM, nego i poslanici DS koji žive na KiM.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeno je grubo dostojanstvo Narodne skupštine. Mislim da su građani Republike Srbije umorili od te retorike DS o tim famoznim devedesetim godinama u kojima je upravo DS imala i te kako značajnu ulogu kroz svoje tajkune, ministre, funkcionere itd, koji su za ovih 20 godina promenili ko zna koliko partija, pa malo bili u SPS, pa malo kod Nebojše Čovića, pa malo u DS itd.
Ono na čemu SRS insistira to je vrlo jasna politika definisana Ustavom Republike Srbije. Kosovo i Metohija je sastavni deo Republike Srbije i nedopustivo je potpisivanje bilo kojih sporazuma sa bilo kim, a pogotovo sa Hašimom Tačijem koji podrazumevaju gaženje Ustava Srbije i gaženje Rezolucije 1244. Sve ono što se dešava na Kosovu i Metohiji posledica je činjenice da Vlada Republike Srbije, da vladajuća koalicija u Skupštini Srbije nema jasnu i jedinstvenu politiku kada je reč o Kosovu i Metohiji. Jedni udaraju u klin, drugi udaraju u ploču. Politika Borisa Tadića i Borka Stefanovića ne uživa podršku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, kompletnog srpskog naroda, bez obzira na to kojoj političkoj partiji pripadaju.
Pitajte Dragišu Đokovića, pitajte ovu gospođicu takođe iz DS, pitajte ovu gospođu iz G17 plus, na svakoj sednici Odbora za Kosovo i Metohiju najteže reči, mnogo oštrije nego poslanici SRS, napadaju i optužuju Borka Stefanovića za izdaju srpski, nacionalnih i državnih interesa, ali to nije problem Srbije, to nije problem SRS, to je problem vas iz vlasti, čija je politika doživela poraz 9. decembra, kada vam je EU jasno poručila da nema ulaska u EU dok ne priznate nezavisnost Kosova i Metohije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, ja zaista imam razumevanja za gospođu Nadu Kolundžiju jer njoj uopšte nije jednostavno. Umesto da politiku Vlade Srbije brani predsednik Vlade, mora da je brani gospođa Nada Kolundžija zato što gospodin Mirko Cvetković očigledno ima nekih prečih briga, a ne da sedi u Narodnoj skupštini.
Što se tiče onoga što je rekao gospodin Bojan Đurić, a to u stvari isto misli i DS samo ne sme javno da kaže, da smo mi navodno kao država doživeli kapitulaciju u Kumanovu u junu 1999. godine, to jednostavno nije tačno. Dovoljno je da se pročita Rezolucija 1244 i svakome, ne mora da bude pravnik, biće jasno da ta rezolucija garantuje suverenitet Savezne Republike Jugoslavije na KiM. Za KiM se predviđa široka autonomija. Slična formulacija postoji i u važećem Ustavu Republike Srbije od 2006. godine. Ono što je jako važno, Aneksom 2 na Rezoluciju 1244 predviđeno je da će na KiM da se vrate vojska Srbije i policija, da bi štitile državnu granicu Srbije, pravu državnu granicu Srbije, ne ovu koju je priznao Borko Stefanović, dakle, pravu granicu Srbije sa Crnom Gorom, Albanijom i Makedonijom i srpsko duhovno i kulturno nasleđe na KiM.
Nama je kapitulacija, gospodo iz LDP-a i DS, spremana u Rambujeu, kada je NATO pakt vršio pritisak na Republiku Srbiju da prihvati taj tzv. sporazum iz Rambujea, po kome je celokupna Savezna Republika Jugoslavija trebala da bude okupirana od strane NATO pakta, da se NATO paktu da vrhovno pravo da upravlja Republikom Srbijom i da konvoji NATO pakta slobodno prolaze kroz Srbiju i Crnu Goru. To tadašnji pregovarački tim Srbije nije hteo da prihvati, ali je nekoliko godina kasnije prihvatio Vuk Drašković.
(Predsednik: Zaista neću dozvoliti dalje da govorite na način koji nema nikakve veze sa amandmanom i temom koja je na dnevnom redu. Ovo se odnosi na sve.)
Gospođo Đukić-Dejanović, ja smatram da je ova tema isuviše važna, a istovremeno isuviše složena, i sa pravnog i sa…
(Predsednik: Ne možete kršiti Poslovnik zato što je tema važna. Molim vas, nemojte me dovoditi u neprijatnu situaciju.)
Zaista nemam želju da vas dovodim u neprijatnu situaciju. Imam želju da govorim o amandmanu koji se odnosi na tu tzv. kancelariju za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu. Sve to ima veze sa ovom kancelarijom. Na kraju krajeva, vi ste jedna vrlo obrazovana dama, pokušajte vi da mi date racionalno objašnjenje. Ako je Borko Stefanović u 2011. godini potpisao sve ove sporazume a da jedan jedini dinar u budžetu Republike Srbije za ovu godinu nije bio predviđen za tu kancelariju, zašto mu za 2012. godinu davati skoro 12 miliona? Jel nije bolje da se to da vojnim penzionerima da se reši njihov težak položaj koji imaju u ovom društvu, umesto da se daje jednoj fiktivnoj kancelariji?
Ta kancelarija, gospođo predsednice, postoji samo na papiru. Evo, pitao sam i gospodina Cvetkovića i gospođu Kolundžiju, sada pitam i vas – da li možete da mi navedete, sem Borka Stefanovića, još jedno ime tog tzv. stručnjaka koji je zaposlen u ovoj kancelariji, a koji učestvuje u pregovorima sa Šiptarima? Da li ima jedno, dva imena? Koliko ljudi tu radi? Šta oni rade, na kojim poslovima? Koji je njihov obrazovni profil, koja su njihova radna mesta, zadužeanj? Na koji način su oni učestvovali u dosadašnjim pregovorima sa Šiptarima? Kako oni to pomažu Borku Stefanoviću? To su sve nepoznanice za građane Srbije.
Nije mali novac 12 miliona dinara u vremenu kada većina građana Srbije jedva sastavlja kraj sa krajem. Dakle, jedno veoma važno pitanje.
Naravno, sve ovo što se odnosi na kancelariju ima svoju predistoriju, ima svoj istorijski kontekst, od 1999. godine naovamo. Evo, mi se trudimo, trudi se i gospođa Nada Kolundžija i gospodin Đurić i ja da svako sa svog političkog aspekta osvetli taj istorijski kontekst i da da objašnjenje kako smo došli dotle da u 2011. godini bez izjednog predviđenog budžetskog dinara prihvatimo sve ono što Šiptarima odgovara.
Sama Edita Tahiri, sam Hašim Tači je izjavio, to su objavili svi mediji, kada je Borko Stefanović prihvatio taj koncept IBM, odnosno integrisanog upravljanja administrativnom graničnom linijom, da je time Republika Srbija i formalno, dakle, "de jure" priznala tzv. republiku Kosovo. To nisam rekao ja, to su rekli Hašim Tači, Edita Tahiri. To kažu poslanici DS i G 17 plus koji dolaze sa teritorije KiM. Oni koji pričaju o realnosti, vode jednu nerealnu politiku. Ta politika Borisa Tadića, gospođe Kolundžije, Borka Stefanovića itd. završava se ovde u Pionirskom parku. Na severu KiM ta politika apsolutno ne može da prođe i srpski narod na KiM je doživljava kao štetočinsku, kao protivustavnu, kao jednu politiku koja je suprotna srpskim nacionalnim i državnim interesima.

Dame i gospodo narodni poslanici, od strane Mirka Cvetkovića je povređen član 107. Poslovnika, povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine, jer je gospodin Mirko Cvetković izgovorio jednu neverovatnu neistinu, da smo mi navodno mogli da postavljamo pitanja juče na sednici Odbora KiM, a tu mogućnost nismo iskoristili.
Gospodine Cvetkoviću, poslanici SRS-a su tu mogućnost koristili sve vreme dok je postojao kvorum. Sednica je prekinuta zato što su poslanici vladajuće koalicije napustili sednicu Odbora KiM, nije postojao kvorum i nisu mogli da se donesu predloženi zaključci koje je predložio predsednik Odbora, gospodin Ljubomir Kragović. Toliko što se tiče te sednice.
Ne znam da li ste se vi upisali u krug neobaveštenih - ako jeste, obavestite se malo kod svojih partijskih kolega, kako je juče tekla sednica Odbora za KiM. Drugo, niste nam dali ni jedno jedino ima. Ko to još sem Borka Stefanovića u ime Srbije pregovara sa Šiptarima, ko je zaposlen u toj fiktivnoj kancelariji?
Niste odgovorili i na ono treće pitanje – kako je Borko Stefanović u 2011. godini vodio taj tzv. pregovarački proces bez jednog jedinog dinara? Sada kažete – mora da se odvoji neki budžetski novac, da čovek ima stručnu pomoć, neku službu Vlade itd. Kako je sve to radio u 2011. godini? Znači, Borko Stefanović taj posao može da radi i bez ove vaše kancelarije. Koji je onda smisao te kancelarije, ako ona u 2012. godini, navodni, mora da postoji, a u 2011. godini nije morala da postoji? Šta se u međuvremenu desilo?

Pod rizikom da budem sankcionisan, a neće mi, hvala Bogu, biti prvi put, smatram da je povređen član 27. Vi ste, gospođo Đukić-Dejanović, usvojili jednu pogrešnu interpretaciju gospođe Gordane Čomić, da samo predsednik Narodne skupštine navodno može da povredi Poslovnik. Ako je to tako, ako samo predsednik skupštine može da povredi Poslovnik, kako je moguće da su na jučerašnjoj sednici Administrativnog odbora izrečene novčane kazne gospodinu Momčilu Duvnjaku i gospođi Vjerici Radeti, po kom osnovu ako samo vi možete da povredite Poslovnik, a Administrativni odbor iz sednice u sednicu izriče novčane kazne poslanicima SRS zbog navodne povrede Poslovnika. Hajde malo, gospodo, uskladite se, vi koji predsedavate, sa Administrativnim odborom, ko u stvari može da povredi Poslovnik. Ako možete samo vi da povredite Poslovnik, ja u ime SRS tražim da vratite novac poslanicima SRS kojima je očigledno oduzet suprotno odredbama Poslovnika, a mi ćemo taj novac upotrebiti u neke humanitarne i opšte-korisne svrhe.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Riza Halimi je uvredio poslaničku grupu SRS kada je rekao da mi upotrebljavamo pogrdni naziv "Šiptar" za pripadnike te nacionalne manjine kojoj pripada i gospodin Halimi, što je apsolutna neistina…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, da je bilo uvreda i kršenje odredbi Poslovnika, dobili bi pravo na repliku. Pošto nije i pošto svaki narodni poslanik u ovoj skupštini ima pravo da na Poslovnikom određen način iskaže svoj stav, ja vas molim da ne ometate više rad kršenjem odredbi Poslovnika.)
Ja imam pravo da obrazložim u čemu se sastoji povreda Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, studenti na pravnom fakultetu obično uče da je jedna od odlika građanskog prava to da je ono  nekodifikovano bar u Republici Srbiji i da su propisi građanskog prava smešteni u velikom broju zakona, a da je, suprotno tome, krivično pravo takva grana pravnog sistema koja je kodifikovana i čiji se propisi nalaze u dva najvažnija zakonska akta, u Krivičnom zakoniku, odnosno u Zakoniku o krivičnom postupku. Međutim, Republika Srbija nije više primer jednog takvog pravnog sistema zato što imamo nekodifikovano krivično pravo. Dakle, materija krivičnog prava regulisana je čitavim nizom zakona. Ono što je posebno problematično, ti zakoni su očigledno u međusobnom neskladu što vrlo negativno utiče na pravnu sigurnost građana, ali isto tako i na koherentnost u postupanju nadležnih državnih organa, pre svega sudova, tužilaštva i policije.
Gospođo Malović, ono što mi nije jasno sa nomotehničke tačke gledišta to su sledeće stvari. Između ostalog, želite da promenite Zakonik o krivičnom postupku. Kako to radite? To radite jednim aktom koji nije zakonik nego je zakon. Koliko znam, jedan akt se menja istim takvim aktom. Dakle, zakonik se menja zakonikom, a vi zakonik menjate zakonom.
Inače, u našem pravnom sistemu, prema Ustavu Republike Srbije, prema Zakonu o Narodnoj skupštini, prema Poslovniku Narodne skupštine, to što se jedan akt naziva zakonikom ne znači da ima veću pravnu snagu od akta koji se naziva zakon. U Republici Srbiji ne postoji, kao recimo u Francuskoj, tzv. organski zakoni koji imaju veću pravnu snagu u odnosu na obične zakone. Dakle, Zakonik o krivičnom postupku je po svojoj pravnoj snazi zakon, samo ga vi nazivate zakonikom, verovatno da biste mu dali veći društveni značaj. Ali, kada ga već nazivate zakonikom, onda bi prosto bio red da se zakonik menja zakonikom, a ne da se zakonik menja zakonom.
Ono što takođe nije jasno, gospođo Malović, vi pristupate izmenama Zakonika o krivičnom postupku ne zato što suštinski želite da menjate i dopunjavate odredbe Zakonika o krivičnom postupku nego zato što želite da promenite odredbe, kako vi kažete, nekih posebnih zakona. Međutim, postavlja se pitanje zašto onda niste neposredno pristupili izmeni ovog zakona o organizaciji nadležnih državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala odnosno ratnih zločina, nego te posebne zakone menjate tako što menjate Zakonik o krivičnom postupku, koji se u stvari odnosi na te posebne zakone. To je jedna procedura u izmeni zakona u Republici Srbiji koja zaista nije uobičajena. Ja mislim da takvog primera u pravnom sistemu Republike Srbije nema.
Dakle, kada država hoće da promeni neki važeći zakon ili da ga uskladi sa nekim drugim zakonom, ona prosto pribegne postupku primene tog zakona. A vi menjate Zakonik o krivičnom postupku da biste u stvari promenili odredbe posebnih zakona. Zaista je takva praksa prilično neuobičajena i mislim da nema primera u našem pravnom sistemu da se tako nekada činilo.
Sa formalne tačke gledišta, vi znate gospođo Malović, i studenti na pravnom fakultetu to znaju da postoji ona latinska sentenca da kada su opšti zakon i specijalni zakoni međusobno neusklađeni, da se onda primenjuje princip da posebni zakoni derogiraju odredbe opšteg zakona. Jel tako, gospodine Novakoviću? Vidite kako se vi i ja slažemo. Vi ste dobar pravnik i sigurno se sećate te sentence kako ona glasi na latinskom jeziku, jel tako? Dakle, "leks specijalis derogat legi generali". Leks specijalis u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku su Zakon o državnim organima koji se bore protiv organizovanog kriminala, odnosno organizaciji državnih organa u borbi protiv ratnih zločina. To su specijalni zakoni u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku i u slučaju da u praksi dođe do nesklada između tih specijalnih zakona i Zakonika o krivičnom postupku, po tom načelu "leks specijalis derogat legi generali" primenjivale bi se odredbe specijalnih zakona.
Zbog svega ovoga, sasvim je bilo logično da menjate odredbe specijalnih zakona, kako bi održali na snazi rešenje iz opšteg zakona, tj. iz Zakonika o krivičnom postupku. Međutim, vi ste se dosetili, ne znam ko vam je to savetovao, da formalno ne dirajući u odredbe specijalnih zakona, menjate ih tako što ćete doneti odredbe iz Zakonika o krivičnom postupku koje će se odnositi na propise sadržane u ova dva posebna zakona. Zaista jedna neverovatna pravna procedura u donošenju zakona.
Sa stanovišta SRS je neprihvatljivo da mi imamo nekodifikovani sistem krivičnog prava. Da se krivično-pravni propisi menjaju takvom dinamikom, ja mislim da nema primera ni u jednoj dobro uređenoj državi. Ima izreka jednog rimskog pravnika da krivično pravo stalno treba reformisati: "jus kriminale semper reformandum est". Ali, vi ste tu njegovu sentencu zaista bukvalno shvatili. Ja mislim da nema zasedanja Skupštine, bilo redovnog bilo vanrednog, kad Narodna skupština ne menja odredbe pojedinih krivičnih zakona, bilo iz materijalnog dela ili iz procesnog. Teško da ćete naći ijednog solidnijeg pravnika koji vam sa sigurnošću može reći koji krivični zakonik u Srbiji važi i koji zakonik o krivičnom postupku važi.
To nije dobro. Vi odredbama krivičnog zakona zadirete u ona najvitalnija dobra koja jedan građanin ima. Pre svega u njegovu slobodu, a onda i u njegovu imovinu. Sa stanovišta te činjenice, odredbe krivičnih zakona zaista moraju da se menjaju u krajnjoj nuždi. Međutim, čini mi se da Vlada Srbije i njena skupštinska većina olako pristupa izmenama krivičnih zakonika, odnosno krivično-pravnih propisa, da se preciznije izrazim, a da prethodno nije izvršila analizu šta suštinski nije dobro u našem sistemu krivičnog prava. Baš zato što nema te jedne sveobuhvatne i suštinske analize, vi parcijalno pristupate izmeni krivično-pravnih propisa, što opterećuje i stranke u konkretnom krivičnom postupku, a bogami opterećuje i sud, odnosno postupajuće sudije.
U tom smislu, ja mislim da bi pravni sistem Republike Srbije morao da se vrati na ono klasično načelo koje se primenjuje u svim dobro uređenim državama, a to je da je krivično pravo kodifikovano. Međutim, mi smo sad počeli da izmišljamo nadležnost pojedinih državnih organa, umesto da se time bave oni državni organi koji su se bavili od kad je sveta i veka. Za borbu protiv krivičnih dela, bez obzira kakva im je vrsta i kolika im je društvena težina, postoje sudovi. Neka se sudovi time bave. Međutim, vi ste iscepkali sudski sistem, pa imate redovne sudove, pa specijalne sudove, pa ste iscepkali javna tužilaštva, pa postoje redovna javna tužilaštva, pa ona koja se bore protiv organizovanog kriminala, pa ona za ratne zločine, itd. Naravno da sve to dovodi do toga da je naš pravni sistem, kada je reč o krivičnim delima odnosno o krivičnom pravu, potpuno neujednačen. Apsolutno to nije dobro, pre svega za pravnu sigurnost učesnika u krivičnom postupku, a isto tako nije dobro i za same sudove, odnosno javne tužioce, odnosno ljude u policiji, jer su oni vrlo često u dilemi koji uopšte propis važi i kako odgovarajući propis treba da se primeni.
Tu je gospodin Boško Ristić, on je istaknuti advokat. Dakle, sudska praksa ne može u Srbiji da se ustali zato jer se neprestano menjaju krivično-pravni propisi. A sudska praksa, iako formalno nije izvor prava, jeste jedan važan kriterijum na osnovu kojeg se donose odluke u svim kontinentalnim pravnim sistemima, pa naravno i u Republici Srbiji.
Što se tiče ovog slučaja prof. Predraga Dimitrijevića, prvo ono što je činjenica a to je da vi nameravate da prof. Dimitrijevića razrešite dužnosti člana Visokog saveta sudstva na osnovu, kao što piše u ovom dopisu predsednika Odbora za pravosuđe i upravu, gospodina Boška Ristića, "na osnovu obaveštenja Agencije za borbu protiv korupcije o tome da je gospodinu Predragu Dimitrijeviću prestala funkcija po sili zakona, jer je prihvatio neku drugu funkciju a da prethodno nije tražio saglasnost Agencije za borbu protiv korupcije". To znači da još uvek ne postoji meritorno rešenje Agencije za borbu protiv korupcije o tome da je prof. Dimitrijević u tom tzv. sukobu interesa, nego prosto postoji obaveštenje, a to su dve potpuno različite vrste akata. Dakle, postoji obaveštenje Agencije za borbu protiv korupcije da je prof. Dimitrijeviću prestala funkcija po sili zakona zato što navodno istovremeno vrši dve javne funkcije.
Moje lično mišljenje, a iznosim svoje mišljenje kao pravnik, da nije isto vršiti funkciju u jednom državnom organu i vršiti funkciju dekana Pravnog fakulteta. To prosto nije isti tip javne funkcije. Fakultet nije državni organ i on nije organ vlasti, za razliku od Visokog saveta sudstva koji to jeste. U tom smislu je i problematična eventualna odluka da je prof. Dimitrijević u sukobu interesa. No, čak i da jeste u sukobu interesa, čak i da se udžbenički pridržavamo načela legaliteta i da kažemo da je Agencija za borbu protiv korupcije ispravno postupila, mada ja sa čisto pravnog aspekta mislim da nije i da je ceo ovaj slučaj prilično problematičan, postavlja se jedno drugo pitanje: Da li je tačno da mesto prof. Dimitrijevića u Visokom savetu sudstva mora da se uprazni da bi na njegovo mesto došao jedan drugi profesor, jednog drugog pravnog fakulteta u Srbiji, prof. Oliver Antić, kandidat tzv. SNS? Ako je to tako, mi, srpski radikali, mislimo da je to katastrofa. Zašto? Zato što je pre nekoliko dana, a i vi ste gospođo Malović sigurno sa tim upoznati, jedan vaš bivši kolega, sekretar predsednika Republike, Vladimir Cvijan, sada istaknuti kadar te tzv. napredne stranke, izjavio da Joca Amsterdam u stvari nije nikakav kriminalac nego jedan uspešan privrednik koji će sutra kada SNS preuzme vlast, po nalogu države da napravi most gde god to država bude zahtevala.
Ako takvi ljudi budu sedeli, odnosno ako njihovi politički predstavnici budu sedeli u Visokom savetu sudstva, onda, gospođo Malović, apsolutno u Srbiji od pravosuđa, od zakonitosti, od pravne države neće ostati ni kamen na kamenu. Srpska radikalna stranka smatra da bi bilo katastrofalno da se prof. Dimitrijević menja iz Visokog saveta sudstva da bi se oslobodilo mesto za Olivera Antića, čoveka koji je nekada davao najvitalnije svoje organe za Vojislava Šešelja, a sada ih daje za Tomislava Nikolića. To je čovek kome apsolutno ne možete da verujete na reč i čovek koji čisto po moralnim kriterijumima nije adekvatna ličnost i adekvatan kandidat za člana Visokog saveta sudstva.
U tom smislu, mislim da bi bilo dobro da prosto Narodna skupština, Vlada, resorni odbori u Narodnoj skupštini i Agencija za borbu protiv korupcije usklade svoju praksu, da se konačno definiše šta je javna funkcija, da li je javna funkcija kada god obavljate neki društveno značajan posao ili je javna funkcija državna funkcija? Ako je javna funkcija državna funkcija, onda funkcija dekana pravnog fakulteta nije javna funkcija u smislu državne funkcije, zato što su fakulteti ustanove u smislu Zakona o javnim službama, a nisu državni organi. Tako da, ceo ovaj slučaj je i sa pravnog aspekta problematičan, a naravno problematičan je i sa političkog aspekta. Jer, po informacijama koje ima Srpska radikalna stranka, jedno mesto u Visokom savetu sudstva mora da se obezbedi za predstavnika stranke koja vama očigledno duva u vrat, koja je, na veliku žalost građana Srbije, gora od DS, zato što oni u toj svojoj želji da se odreknu svoje političke prošlosti su spremni da urade i određene stvari na štetu države i njenih građana, a koje ni vi iz DS još uvek niste spremni da uradite, makar ne javno.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog nedostatka vremena, odnosno zbog toga što sam se javio po osnovu replike, ne želim da polemišem sa gospodinom Ristićem vezano za reformu pravosuđa, zato što ne očekujem od nekoga ko je jedan od glavnih kreatora te reforme, da je sada kritikuje. Neću time da se bavim.
Želim da iznesem nekoliko problema o kojima sam govorio i maločas. Ako je javna funkcija sve ono što čovek radi, onda je po toj logici isto da li ste predsednik države ili ste predsednik skupštine stanara. Onda je to sve javna funkcija. Mislim da između te dve kategorije postoje suštinske razlike. Kada se kaže javna funkcija, onda se u toj sintagmi krije određeni kvanutm pravne i političke vlasti.
Biti dekan pravnog fakulteta znači biti starešina jedne ustanove. Fakultet, dečije obdanište, osnovna škola, srednja škola, centar za socijalni rad, to nisu državni organi, to su javne službe, odnosno ustanove. Javna funkcija je, po mom ličnom mišljenju, ovo što radi gospođa Malović, kada si ministar, ili ovo što radimo Boško Ristić i ja ili vi, gospodine Novakoviću, kada smo narodni poslanici. To je javna funkcija i tu imamo deo neke državne vlasti. Kada ste dekan pravnog fakulteta, koji deo državne vlasti imate? Nijedan, ni zakonodavnu, ni sudsku, ni izvršnu vlast. Jednostavno ste starešina jedne ustanove.
Hajde da kažemo da je Agencija za borbu protiv korupcije u pravu. Recimo da jeste, a lično mislim da nije i da je ova odluka vezano za smenu prof. Dimitrijevića sporna sa pravne tačke gledišta, ali se onda postavlja pitanje, prvo, da li je slučajno što se menja prof. Dimitrijević iz VSS, a izabran je kao prof. pravnog fakulteta da bi se jednom drugom profesoru pravnog fakulteta napravilo mesto. To je jedna stvar.
Završavam. Da li je slučajno što se menja dekan jednog državnog fakulteta? Neću namerno da mu pominjem ime jer, kako je rekao Ciceron "Nomina sunto diosa". Imate jednog člana Agencije za borbu protiv korupcije koji svaki dan soli pamet svima redom o tome kako treba da se moralno ponašamo, da imamo društveno prihvatljivo ponašanje, a ponaša se kao najobičniji tezgaroš, predaje na 10 fakulteta, te na državnim fakultetima, te na privatnim, te u Republici Srpskoj, te u Crnoj Gori.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na povredu člana 27. Poslovnika Narodne skupštine, ali ne od strane vas gospođo Đukić-Dejanović, nego od strane gospodina Novakovića, zbog jedne selektivne i neujednačene primene Poslovnika.
Dakle, gospodin Milorad Buha je pričao o jednom slučaju kada je jedan istaknuti intelektualac iz Republike Srpske Krajine, magistar Mile Dakić, izložen krivičnom progonu u Hrvatskoj. Našao je za shodno da o tome obavesti gospođu Snežanu Malović, jer mi upravo govorimo o krivično-pravnoj materiji, da je informiše o tome i da traži obaveštenje, jer je to izuzetno značajno i za primenu važećih propisa u Republici Srbiji, a isto tako za sve one Srbe koji su poreklom iz Republike Srpske Krajine, jer im je očigledno nije zagarantovana pravna sigurnost u Republici Hrvatskoj. Istovremeno ovde se dopušta da zamenik predsednika poslaničke grupe "Napred Joca Amsterdam" priča o svemu i svačemu, najmanje o tački dnevnog reda i nikada ni predsednik ...

Moram da vas podsetim gospođo Đukić-Dejanović da jedan istaknuti član te partije izjavio, niste bili tu kada smo o tome pričali, da Joca Amsterdam uopšte nije kriminalac, nego uspešan privrednik koji će sutra za račun države da pravi mostove. Pošto oni zastupaju njegove interese meni je logičnije da se tako zovu, nego "Napred Srbijo", jer za Srbiju ne rade ništa dobro, za Jocu Amsterdama rade.
Što se tiče one selektivne primene Poslovnika, zaista je krajnje vreme da se sa tim prekine, ovde neko može da priča o makro-ekonomskoj stabilnosti i o platama bankarskih službenika, a na dnevnom redu je izmena Zakona o uređenju sudova, a gospodin Milorad Buha kao narodni poslanik i predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, kada se priča o izmenama i dopunama krivičnog zakonodavstva, ne može da postavi pitanje – šta je sa jednim čovekom koji je izložen krivično-pravnom progonu u Hrvatskoj. Gospodin Milorad Buha pokušava, gospođo Malović da vam kaže, da to što vam Hrvati daju potvrdu da se protiv nekoga ne vodi krivični postupak ili da nije podignuta optužnica, ne znači ništa, nego da se ljudi svesno dovode u zabludu, kaže im se – vi ste slobodni, možete da dođete u Hrvatsku protiv vas se ne vodi postupak, čovek dođe i onda biva uhapšen.