Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu činjenicu da se ovim predlogom zakona zaista u administrativnom smislu usložnjava proces i sistem finansiranja političkih stranaka, SRS smatra da je rok koji je definisan u članu 32. stavu 2, dakle, da ne može biti duži od 15 dana kada je reč o zahtevu Agencije da politički subjekt dostavi svu potrebnu dokumentaciju vezanu za nadležnost Agencije koja se odnosi na kontrolu ovog zakona, suviše kratak. Plašimo se da u praksi to može da izazove velike probleme.

Umesto ove formulacije duži od 15 dana, mi smo predložili jednu drugu formulaciju ''kraći'', prema tome, ne može biti kraći od 15 dana, jer smo smatrali da ipak političkim strankama, odnosno političkim subjektima treba ostaviti nešto duži rok, s obzirom na to, kako vi kažete u Predlogu zakona – sva potrebna dokumenta i informacije su brojni i u nekim situacijama neće moći da se prikupe u roku koji ste vi predložili, a koji ne može biti duži od 15 dana.

S druge strane, postavlja se pitanje kakva je uopšte svrha propisivanja toga da Agencija ima nekakva kontrolna ovlašćenja, budući da je praksa u Srbiji pokazala da Agencija za borbu protiv korupcije uglavnom služi kao fasada režimu, a u suštini, njeni stavovi i njena mišljenja se uopšte ne uzimaju u obzir. To je na najbolji mogući način pokazano kada je Agencija iznela svoj stav ''da niko ne može da vrši istovremeno dve funkcije''.

Međutim, kada je Agencija objavila spisak republičkih i pokrajinskih poslanika DS i njenih koalicionih partnera koji vrše po dve, tri, pet, šest funkcija, vlast je rekla "nas to ne dotiče, to nas ne obavezuje". Praktično, ostalo je da, suprotno Ustavu, suprotno zakonu, suprotno mišljenju Agencije, i dan-danas određeni broj funkcionera vrši u isto vreme više od dve funkcije, što je suprotno važećim propisima, tako da i u ovom slučaju može da se desi isto.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS ne zna da li je jedna od preporuka Venecijanske komisije i to da se od sednice Narodne skupštine napravi lakrdija, jer ovo je očigledno lakrdija.

Gospođo Čomić, potrudiću se da dam potpuno objašnjenje povrede Poslovnika.

Povređen je član 164. Poslovnika Narodne skupštine koji glasi: "Predlagač zakona…" (Isključen mikrofon.)

 

Može, gospođo Čomić. Član 164 govori....(Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Poslovnika Narodne skupštine zato što mi iz ovog akta koji je stigao 23. maja 2011. godine ne vidimo koje amandmane je predlagač odbio.
Drugo, mi iz ovog akta ne vidimo da li svih 108 narodnih poslanika stoji iza mišljenja koje je potpisala gospođa Nada Kolundžija. U uvodu ovog akta stoji da se podnosi na osnovu člana 164. stav 1. u ime grupe od 108 narodnih poslanika.
Pitam narodne poslanike iz PUPS i iz koalicije SPS-JS da li oni stoje iza mišljenja koje je potpisala gospođa Nada Kolundžija? Ako stoje, pitam ih zašto onda traju unutarkoalicione rasprave i dogovori da li da se prihvate određeni amandmani poslaničke grupe, odnosno poslanika PUPS?
Dok ne dobijemo odgovore na ta pitanja ovde ne može da se vodi elementarna civilizovana rasprava. Nemoguće je da je Venecijanska komisija gospođi Nadi Kolundžiji rekla jedno, a gospodinu Momi Čolakoviću nešto drugo.
Dakle, da li postoji jedinstven stav vladajuće koalicije? Ako postoji, kako je moguće onda da postoje disonantni tonovi? Ako ne postoji, to znači da je neko ovde obmanuo narodne poslanike, da ta famozna Venecijanska komisija u stvari nije rekla ono što se narodnim poslanicima predstavlja da jeste rečeno.
Dakle, iz ovog akta ne možemo da vidimo odgovore na ova pitanja. Ako nam te odgovore ne date, mislim da ovde nema elementarnih uslova za vođenje argumentovane rasprave.
(Dragan Todorović, sa mesta: Pukli ste ko ledenica.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, uvažena gospođa Nada Kolundžija nije u pravu. U Zakonu o uređenju sudova ne piše da Upravni sud rešava izborne sporove, nego da rešava upravne sporove.
U članu 97. osnovnog zakona stajalo je Vrhovni sud Srbije, a sada oni predlažu Upravni sud odlučuje po žalbi shodnom primenom odredaba zakona kojima se uređuje postupak u upravnim sporovima. Dakle, Upravni sud, zato se tako i zove, rešava upravne sporove.
Vladajuća koalicija smatra da na rešavanje izbornih sporova analogno treba primeniti pravila koja važe za rešavanje upravnog spora. Šta je problem sa ovakvim stavom? Zašto onda niste do kraja primenili pravila upravnog spora, nego kažete – primenićemo pravila upravnog spora, a u samom zakonu ih ne primenjujete.
U članu 97. osnovnog zakona kažete ovako, ostaće da stoji – protiv svakog rešenja RIK, donetog po prigovoru, može se izjaviti žalba Upravnom sudu. Izvinite, upravni spor ne poznaje kategoriju prigovora. U Zakonu o upravnim sporovima nemate procesni institut prigovora. U stavu 3. kažete – analogno se primenjuju pravila upravnog spora. Kako kada Zakon o upravnim sporovima ne poznaje institut prigovora?
Drugo, Zakon o upravnim sporovima kaže da se postupak pred Upravnim sudom pokreće podnošenjem tužbe. Vi ovde tužbu zamenjujete žalbom i pri svemu tome insistirate da se primenjuju pravila upravnog spora. Ne primenjuju se pravila upravnog spora. Možda bi mogla da se primene, ali ih vi ovim rešenjima ne primenjujete.
Šta vi radite? Vi kažete u članu 97. stav 3. osnovnog zakona – primenjuju se pravila upravnog spora. Vi ne primenjujete pravila upravnog spora. Vi ovim zakonom izmišljate neka nova pravila. To je problem, što u Republici Srbiji ne postoji normiran i kodifikovan postupak zaštite izbornog prava.
Ovim zakonom to niste učinili. Vi ste samo delimično propisali mehanizam zaštite izbornog prava, ali tu niste bili dosledni. Da ste bili dosledni, onda biste dosledno primenili sve odredbe Zakona o upravnim sporovima. Ovako ste u raskoraku sami sa sobom. Kažete – shodno se primenjuju pravila upravnog spora i onda izmišljate neke institute koje Zakon o upravnim sporovima od 2009. godine, koji je Narodna skupština usvojila, uopšte ne poznaje.
Drugo, vi gospođo Kolundžija, svesno ili nesvesno, ali vi falsifikujete ono što piše u Zakonu o uređenju sudova. Tu ne piše da Upravni sud rešava izborne sporove, nego da rešava upravne sporove.
Ovaj spor, odnosno ovaj postupak koji vi sada propisujete Zakonom o izboru narodnih poslanika ne znam šta je? Nije ni potpun postupak zaštite izbornog prava, a nije ni upravni spor. Ovo je neki hibridni postupak, za koji zaista ne znam kako da ga krstimo. Dakle, to je problem sa onim što je gospođa Nada Kolundžija rekla.

Dame i gospodo narodni poslanici, u dobro uređenim demokratskim državama kada se menja ili kada se donosi novi zakon o izboru narodnih poslanika onda tome prethodi konsenzus svih relevantnih političkih stranaka.
U ovom trenutku očigledno je da u Republici Srbiji ne da ne postoji konsenzus svih ili bar većine relevantnih političkih stranaka, nego oko ovog pitanja ne postoji konsenzus unutar same vladajuće koalicije u Narodnoj skupštini. Da je to tako svedoči činjenica da su amandmane na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika podnosili isti oni poslanici koji su prethodno potpisali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Oni su na taj način zapravo dezavuisali sami sebe.
Ono što SRS može da konstatuje kada je u pitanju amandman gospodina Petra Petrovića jeste sledeće: ukoliko se taj amandman prihvati, onda ćemo u Republici Srbiji imati dvostruki sistem, dva različita sistema dodele mandata. U prvom sistemu kada je podnosilac izborne liste jedna politička stranka, onda će se mandati bezuslovno dodeljivati po redosledu kandidata na listi, to je jedan sistem.
Drugi sistem će da važi za one podnosioce izbornih lista koji su podneli izbornu listu sastavljenu od predstavnika više političkih stranaka. Za njih će da važi drugi sistem, ukoliko prestane mandat narodnom poslaniku onda se mandat ne dodeljuje prvom sledećem nego onom koji pripada istoj političkoj stranci čiji je narodni poslanik kome je mandat prethodno prestao.
Postavlja se pitanje da li mi na taj način stvaramo sistem dodele mandata ili ga razbijamo? Da li to znači da su onda političke stranke koje samostalno učestvuju na izborima i koje samostalno podnose izborne liste u drugačijem i nepovoljnijem položaju u odnosu na koalicione izborne liste, odnosno u odnosu na podnosioce tih tzv. koalicionih izbornih lista?
I pravo pitanje za celokupnu vladajuću koaliciju u Narodnoj skupštini: kakav sistem raspodele mandata ona želi? Da li se mandati bezuslovno dodeljuju po redosledu kandidata na listi ili pak to zavisi od toga ko je podnosilac izborne liste.
SRS smatra da ako važi princip za jednu političku stranku, onda mora da važi i za sve druge, bez obzira na to da li one samostalno izlaze na izbore ili u koaliciji. Ovako vi stvarate dva paralelna sistema dodele mandata, koji zavisi od toga da li se stranka pojavljuje kao samostalni podnosilac izborne liste ili izbornu listu podnosi u koaliciji sa nekim drugim političkim strankama.
Čim imate dva različita aršina to znači da mi u stvari u Republici Srbiji nećemo imati jedinstven sistem raspodele mandata, nego će jedan sistem da važi za političku stranku koja samostalno učestvuje na izborima, a drugi sistem za političke stranke koje izlaze na izbore u koaliciji. To nije dobro, takav primer nemate ni u jednoj dobro uređenoj državi. Zaista je skandalozno.
Ne znam da li postoji neki primer jedne države koja drži do svog kredibiliteta što se tiče zakonodavstva, bez obzira o kojoj materiji je reč, a pogotovo kada je reč o ovoj izuzetno važnoj političkoj materiji, a to je izbor poslanika, da se zakoni donose ne zato da bi se usaglasili sa Ustavom, nego sa mišljenjem nekakvih eksperata iz nekakve Venecijanske komisije.
Izvinite, to je drastično gaženje i Ustava Republike Srbije, ali i njenog političkog dostojanstva. Zašto bi bilo koga u Republici Srbiji obavezivalo bilo čije mišljenje? I u našem važećem zakonodavstvu, recimo u Zakonu o opštem upravnom postupku lepo piše da mišljenje ne obavezuje. Dužni ste da ga pribavite, ali niste dužni da po njemu postupite.
Ovde, kada je reč o donošenju novog zakona, odnosno menjanju Zakona o izboru narodnih poslanika, ispada da nas obavezuje mišljenje eksperata, samozvanih ili stvarnih eksperata, iz Venecijanske komisije.
Izvinite, kako je moguće da ta ista Venecijanska komisija nije, recimo, prebacila Portugalu, zašto on ne menja svoje izborno zakonodavstvo, kada tamo takođe postoji institut blanko ostavke? Kako je moguće da ta ista Venecijanska komisija nije uputila reči prekora Velikoj Britaniji, koja ima tzv. Vladine bičeve, koji kontrolišu poslanike vladajuće partije i ta četiri Vladina biča su čak i članovi britanske vlade?
Kako je moguće da jedan sistem važi za tzv. stare demokratije, a da neki sasvim drugi sistem važi za zemlje koje su nedavno ušle u EU ili koje navodno pretenduju da uđu u EU za 10, 20, 50 ili 100 godina, sada u te vremenske i hronološke kalkulacije ne želim da ulazim?
Dakle, dovoljno je samo da pogledate lica narodnih poslanika vladajuće koalicije koji sede u sali. Verujem da i njih boli stomak od ovih rešenja. Ovde niko nije oduševljen zakonom za koji će glasati. Ovde se svi pravdaju kako nisu učestvovali u pisanju zakona, kako će glasati, ali eto, iz nekog višeg interesa, pokušaće da nađu neki opravdani razlog itd. Ovde niko ne brani zakon za koji će sutra već da glasa.
Izvinite, kakav je to zakon? Kakav je njegov kvalitet? Koliko će taj zakon da traje? Da li će on zaista dovesti do toga da politički sistem u Srbiji bude stabilniji i da bolje funkcioniše, nego što je sada slučaj? Pa, neće.
Ovde nisam čuo danas nijednog narodnog poslanika iz DS, iz G17 plus, iz SPS, koji su srčano i vatreno branili rešenja iz ovog predloga zakona. Ovde ljudi sede pognutih glava, šetaju se, izlaze iz sale. Jednostavno, niko nije zadovoljan ovim zakon. Ovaj zakon se donosi zato što je neko u Briselu rekao da on mora da bude ovakav i nikako drugačiji.
Skandalozno je da se u Republici Srbiji zakoni donosi zato što tako misli Venecijanska komisija, da Ustavni sud donosi odluke zato što Venecijanska komisija naloži ili joj se ne sviđa neki član u nekom zakonu, u pravnom sistemu Republike Srbije. Samo u Republici Srbiji imate slučaj da su odluke Ustavnog suda izvor prava, da su preporuke i mišljenja nekakve ekspertske komisije Saveta Evrope izvori prava. Ne znam da li je takav slučaj u Burkini Faso, u Sijera Leoneu, u ko zna gde, ali nažalost u Republici Srbiji jeste slučaj.
Dakle, ovo je loš zakon i po stanovištu SRS on ne treba da bude usvojen, i ako bude usvojen, on neće doprineti stabilizaciji političkih prilika u Srbiji, on će biti generator jedne neviđene političke krize u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Novakoviću, samo ako biste bili ljubazni da mi kažete koliko je vremena ostalo poslaničkoj grupi SRS?       

Hvala lepo. Ono što je problem s članom 13. koji se odnosi na član 84. osnovnog zakona jeste što je vladajuća koalicija praktično dobila, na svoje insistiranje, odluku Ustavnog suda Republike Srbije, koji je procenio da nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije da se mandati dodeljuju po kriterijumima koje odredi podnosilac izborne liste, nego da mandati moraju da se dodeljuju po redosledu kandidata na listi.
Sad se ovde postavlja jedno prethodno pitanje - šta je zadatak Ustavnog suda? Zadatak Ustavnog suda je da ceni da li je neki zakon u skladu sa Ustavom. Da li u našem Ustavu piše kako se dodeljuju osvojeni mandati? Ne piše, nego je Ustav Republike Srbije prepustio zakonodavcu da on sam uredi to pitanje i zakonodavac je to uredio na način da se mandati dodeljuju tako što podnosilac izborne liste određuje ko će dobiti već osvojeni poslanički mandat.
Ustavni sud Republike Srbije je iz dnevno-političkih razloga procenio da takav metod dodele osvojenih mandata navodno nije u skladu sa Ustavom. Jedino nam nije objasnio u kom članu Ustava piše da se mandati dodeljuju po redosledu kandidata na listi.
Taj metod dodele mandata je Ustavni sud izmislio. Zašto? Zato da bi DS mogla da kaže – mi ne menjamo zakon zbog toga što nam je to naloženo iz Brisela, nego eto, Ustavni sud je tako procenio, pa da mi usaglasimo zakonodavstvo sa odlukom Ustavnog suda, iako takva praksa ne postoji ni u jednoj demokratskoj i dobro uređenoj pravnoj državi, sem u Republici Srbiji koja, naravno, nije primer za takvu državu.
Sad se postavlja pitanje – šta građanin kao birač dobija ovakvim sistemom raspodele mandata? Ovih dana ste mogli da čujete bukvalno na svakom TV programu, gde god se priča o ovom zakonu isti stav - nemojte da partijske centrale slučajno utiču na to ko će dobiti poslanički mandat.
Sad vas pitam, gospodo iz vladajuće koalicije, kažite mi koje telo, koji organ, koji skup ljudi određuje redosled kandidata na izbornoj listi? Pa, to opet radi neka, kako vi kažete, partijska centrala. Sad se postavlja pitanje – pa šta građani time dobijaju? Mogu li građani da utiču na redosled kandidata na listi? Ne mogu. Da li ih neko pita da li će Aleksandar Martinović biti peti, 50. ili 250. na izbornoj listi? Ne, o tome opet odlučuje neka politička stranka.
Postavlja se pitanje što mi uopšte menjamo Zakon o izboru narodnih poslanika? Koja će to krucijalna stvar biti obezbeđena za građane Republike Srbije kad se mandati dodeljuju po redosledu kandidata na listi? Neće se dobiti ništa, sem što će unutar samih političkih stranaka biti bitno smanjena konkurencija za osvajanje mandata. Onaj ko je 250. u nekoj političkoj stranci, on može da računa da nikada neće biti narodni poslanik, a u sadašnjem sistemu je mogao da računa. SRS je vodila računa o tome.
Ovde u obrazloženju Predloga zakona imate jednu skandaloznu rečenicu, da su političke stranke proizvoljno određivale ko će biti narodni poslanik. Možda je to radila DS, možda je to radio G17, a SRS nije proizvoljno određivala ko će je predstavljati u parlamentu.
Mi smo vodili računa i o tome da ovde bude adekvatan broj pripadnica nežnijeg pola i da budu predstavljeni poslanici iz raznih delova Srbije, i iz Vojvodine, i iz Beograda, i iz Zapadne Srbije, i iz Istočne Srbije, i iz Južne Srbije, i da budu pripadnici nacionalnih manjina, i o svemu smo vodili računa i nije bilo proizvoljno i nije tačno da je na nedemokratski način odlučivano o tome ko će dobiti mandat.
U SRS je o tome odlučivala Centralna otadžbinska uprava nakon javne rasprave. Svako je mogao da kaže – mislim da ovaj treba da dobije mandat, mislim da ovaj ne treba da dobije mandat i nakon toga se glasalo i nije odlučivala nikakva centrala i nikakav mali skup ljudi, i nije se o tome odlučivalo iza zatvorenih vrata nego je jedno telo od 101 člana odlučivalo ko će biti narodni poslanik. Uopšte ne vidim šta je tu problematično.
Ispada da su političke stranke u Republici Srbiji neka tajna udruženja, maltene paravojne organizacije, masonske lože, pa sada njima treba izbiti to pravo da oni određuju ko će biti narodni poslanik. Mi smo svi ovde predstavnici političkih stranaka koje su registrovane kod Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje su svoje statute dostavile u to ministarstvo. Ti statuti su usklađeni sa Ustavom i sa pozitivnim propisima i uopšte ne vidim šta je tu problem.
Ovde se građani plaše političkim strankama. Ovde se građanima daje jedno lažno obećanje da će njihov život biti bolji i da će biti bolji život njihove dece sad kada se mandati dodeljuju po redosledu kandidata na listama. Izvinite, neće biti bolje.
Da bi se život građana u Srbiji promenio najpre vlast mora da prestane da krade, da obmanjuje, da čini sve one malverzacije koje sada čini, pa će se onda popraviti život građana u Srbiji. Kada se to uradi, onda će biti potpuno svejedno koji je sistem raspodele mandata.
U jednoj siromašnoj državi, u državi u kojoj imate toliku socijalnu krizu, nema elementarnih uslova za stabilnu političku demokratiju. Godine 1961. čuveni američki politički teoretičar Semjuel Lipset je napisao delo "Politički čovek" i tada je lepo rekao – u državi koja je te, 1961. godine, imala bruto nacionalni dohodak manji od 500 dolara nema uslova za demokratiju. Nema demokratije u siromašnom društvu.
Na tome vi, gospodo, treba da poradite, da smanjite siromaštvo, da Srbija bude jedna ekonomski prosperitetna država. Samo u takvom društvenom okruženju možete da imate stabilan demokratski sistem. U državi gde vlada korupcija, gde uz auto-put možete da vidite veliki broj mladih devojaka koje su prinuđene da se bave prostitucijom, a ovde su vam puna usta ženskih prava, nema elementarnih uslova za demokratiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnovna slabost ovog predloga zakona jeste u tome što je on suprotan Ustavu RS i zaista je neshvatljivo da predlagači umesto da se potrude da Zakon o izboru narodnih poslanika usklade sa Ustavom, pre svega sa članom 102, oni su dali sve od sebe da zakon bude kompatibilan sa nekakvim mišljenjem nekakve Venecijanske komisije Saveta Evrope.
Ovde se postavlja jedno elementarno pitanje: da li Ustav Republike Srbije važi ili ne važi? Ako ne važi, to znači da on uopšte ne važi ni u jednoj situaciji, a ako važi, onda on važi za sve građane Republike Srbije i za sve političke stranke.
Godine 2006, prosto moram da podsetim građane, pošto su narodni poslanici vladajuće koalicije to izgleda zaboravili, te 2006. godine Ustav Republike Srbije nije pao s neba i nije bio oktroisan ni od koga. Ustav Republike Srbije je donet konsenzusom svih relevantnih političkih stranaka i SRS, i DS, i DSS, i SPS-JS, i svih drugih političkih stranaka. I sve političke stranke su se saglasile da Ustav Srbije glasi onako kao što sada glasi, uključujući i član 102.
U međuvremenu neke političke stranke, odnosno neki političari su okrenuli ćurak naopako, pa su shvatili da izgleda Ustav Srbije nije dobar, ali onda nemaju političke hrabrosti da promene Ustav, nego Ustav Srbije suspenduju, odnosno ukidaju pojedine njegove odredbe zakonima, opštim pravnim aktima koji su niže pravne snage od Ustava.
Takođe, moram da podsetim građane Republike Srbije – čovek koji je najviše zastupao i najsrčanije branio formulaciju iz člana 102. Ustava Republike Srbije bio je upravo Tomislav Nikolić. On je javno govorio, o tome imate stenografske beleške, izjave u medijima, sa konferencije za novinare, imate zakletvu u crkvi, kao što kaže gospodin Nemanja Šarović – ukoliko u Ustav Srbije ne uđe formulacija iz člana 102. SRS za to neće glasati.
I ne bi bilo Ustava Republike Srbije da ga SRS nije podržala jer su mnoge političke stranke koje su na rečima bile za Ustav faktički vršile bojkot referenduma koji je održan krajem oktobra 2006. godine.
Dve godine posle toga, čovek koji je najviše napadao, koji je u praksi prekršio član 102. Ustava i koji se zaista bavio, kao što kaže Nemanja Šarović, političkom prostitucijom, on je uveo tu praksu da član 102. Ustava ne važi. Ovo što vi sada, gospodo iz DS radite, ovo je skrivena retroaktivnost.
Vi naknadno pokušavate da legalizujete krađu mandata. Godine 2008. se desila krađa mandata, vi 2011. godine donosite zakon kojim suspendujete pravo narodnih poslanika, građana Republike Srbije, da svoje mandate stave na raspolaganje političkim strankama koje su ih i predložile kao kandidate za narodne poslanike.
To radite pre svega iz niskih pobuda, da bi ste legalizovali krađu, jer te 2008. godine desila se krađa. Sa stanovišta SRS podjednako je društveno opasno krasti mandate, krasti narodni novac, otimati ženama tašne na pijaci, zlatni escajg itd, sve je to krađa. Vi sada jednu vrstu krađe, političku krađu, pokušavate da legalizujete time što suspendujete član 102. Ustava RS.
Postavlja se jedno elementarno pitanje, šta će se desiti sutra kada građani glasaju za Aleksandra Martinovića, kao kandidata SRS, i on uđe u parlament kao kandidat SRS, kao njen poslanik, i onda on kaže, e sada se odričem programskih opredeljenja SRS, sada sam za EU, sada sam za to da se izruči Ratko Mladić, sada sam za to da ostane statut Vojvodine, sada sam za to da se prihvati politička realnost na KiM.
Ko je tu izigran? Pa građani. Za koga glasaju građani na izborima? To je ono što vi iz DS ili ne razumete ili nećete da razumete. Građani se ne opredeljuju za pojedince, u sistemu kada imate proporcionalni izborni sistem i Srbiju kao jednu izbornu jedinicu, pa građanin po definiciji se ne opredeljuje za pojedinca, opredeljuje se za političku stranku, koja je na izbore izašla sa svojim političkim programom.
Građani se opredeljuju za određene politike, i mi ovde, mi smo poimenični narodni poslanici koji ne zastupaju sami sebe, svoje roditelje, svoj komšiluk, svoju decu, babe i dede, nego zastupamo određene politike, određeni pogled na svet. I moral nas obavezuje, a i Ustav nas obavezuje, ali vi to pokušavate da bacite pod noge, da zastupam istu politiku kao i kada sam ušao u parlament, inače je falsifikovana izborna volja građana, inače su građani prevareni. Poslali su me u parlament ubeđeni da ću da zastupam jednu politiku, a kada sam dobio mandat sada zastupam neku drugu politiku.
Kako je moguće 2008. godine čovek pogine u Beogradu zato što se protivi hapšenju Radovana Karadžića, a dve godine kasnije, čovek mrtav ladan kaže, za to sam da se isporuči Ratko Mladić. I sada takav čovek, navodno treba da brine o interesima moje dece, vaše dece, da im obezbedi osmeh na licima, da im obezbedi radna mesta, čovek za koga ljudski život ne znači ništa i vi sve to legalizujete.
Vi sada sve to banalizujete, nema veze što piše u Ustavu, rekli su nam iz Venecijanske komisije, rekli nam ovi iz Ustavnog suda, koji su do juče bili pravnici u zemljoradničkim zadrugama, a sada avanzovali da budu sudije Ustavnog suda i sve to nema veze.
Sada se postavlja pitanje, ko će vas iskreno da ceni u toj EU? Vi ste Zakonom o izboru narodnih poslanika morali da uradite najmanje dve stvari, da propišete uslove pod kojima je narodni poslanik slobodan da svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci i to vam je bila obaveza iz Ustava, to nije vaše subjektivno pravo, to je vaša obaveza.
Druga stvar, Zakonom o izboru narodnih poslanika morali ste da propišete kako se vodi izborna kampanja. Mene baš zanima šta misli Venecijanska komisija o tome što DS, što SNS na izborima glasove dobijaju tako što daju novac, mobilne telefone, kineske patike, brašno, šećer, ulje, paštete, štapove za pecanje, naočare, ne znam da li sam zaboravio neki prehrambeni ili neki drugi trgovinski artikal.
Gde se u EU tako zarađuju glasovi? U Francuskoj, Velikoj Britaniji, u Nemačkoj, u Italiji, Španiji, gde? Nigde, sem u Srbiji i sada vam to ne smeta, a smeta vam što su narodni poslanici slobodni da svoj mandat stave na raspolaganje svojim političkim strankama. Pa što ne ukinete tu pogubnu praksu da zloupotrebljavate, da ponižavate građane Srbije na taj način.
U Odžacima ste imali primer, to sam video svojim očima, da ste Romima, a to su isto radili ovi izdajnici koji su napustili SRS, dobićete paketić koji ima nekih pet kilograma živežnih namirnica, tako što ti dam mobilni telefon, ti uđeš u kabinu za glasanje i moraš mobilnim telefonom da snimiš za koga si glasao i tek kada mi pokažeš fotografiju dobiješ taj paketić.
Kažite mi gde to ima, šta na to kaže Venecijanska komisija, pa nemoguće je da oni ne znaju da je to praksa u Srbiji. Nema lokalnih izbora od 2008. gde to niste radili. Utrkujete se, da li će DS ili Srpska nazadna stranka da više korumpira birače. Najgori mogući vid korupcije je kada korumpirate čoveka koji nema posao i nema šta da jede, kome dete ne može da se školuje, time što ga ucenjujete da glasa za vas, ne biste li mu dali 50 evra, mobilni telefon, patike, štap za pecanje itd.
U Aranđelovcu ste, gospođo Kolundžija, delili štapove za pecanje i nikada nisam čuo da neki engleski političar to radi, nemački, francuski, danski, uopšte nije bitno. To radite vi i kažete vi ste etalon za EU.
Dalje, koliko znam, standard u bilo kojoj oblasti može da bude norma. Ne može standard da bude mišljenje, mislim pa je to sada standard.
Izvinite, to nije tako. Standard mora da bude norma. Da li u EU postoji unifikovano zakonodavstvo koje se odnosi na izbor poslanika? Ne, to je pravo koje svaka država ima za sebe, zadržava za sebe kao svoje ekskluzivno pravo, pa negde imate uninominalni većinski sistem, kao u Velikoj Britaniji, negde imate proporcionalni sistem, mešoviti sistem itd.
Na nivou EU taj tzv. Aki komuniter ne sadrži norme o izboru narodnih poslanika. To je svaka država rezervisala za sebe i pitam vas s kojim pravom, u kom članu Ustava piše da je republika Srbija dužna da usaglašava svoje zakonodavstvo sa mišljenjem nekog tamo iz Venecijanske komisije, kome smeta član 102. Ustava, a ne smeta mu kada biračima dajete 50 evra da bi glasali za vas, koji ste navodno za EU.
To je vrhunac licemerja, vrhunac gaženja elementarnog dostojanstva svih građana u Republici Srbiji, i muškaraca, i žena, i Srba, i Mađara, i Roma i svih drugih i vi to radite.
Vi jedno pričate, a na drugi način se ponašate. Uskladite vi, gospodo iz vladajuće koalicije, svoje izjave sa svojim praktičnim ponašanjem i onda će svi problemi u Srbiji biti rešeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna visoravan u jugozapadnom delu planine Suvobor, koja se zove Ravna gora. To je isto ono mesto na koje je pukovnik Draža Mihajlović u maju 1941. godine došao sa 26 vojnika, podoficira i oficira.
Inače, to je i mesto na kome je narod, a inače su to sve pristalice političke stranke koja je u koaliciji sa DS, pokazao zaista silno oduševljenje i veliku ljubav prema mom uvaženom prethodniku, Srđanu Milivojeviću, pa kada govori o tome koga narod voli, a koga ne voli, neka se malo priseti onih zvižduka sa Ravne gore.
Mogu samo da zamislim kako bi prošao da su tamo bile pristalice neke opozicione stranke, a ne stranke sa kojom je gospodin Srđan Milivojević u koaliciji.
Šalu na stranu, gospodine Milivojeviću, ovde se ne radi o tome da smo mi kandidovali američke špijune, da smo kandidovali izdajnike, ovde se radi o tome da smo mi kandidovali ljude koji su obećali, ne samo nama kao pojedincima, nego građanima Srbije da će da se bore za jednu politiku, a kad su ušli u parlament, onda su počeli da zastupaju dijametralno suprotne stavove.
Ovde se radi o tome da ti ljudi ne poseduju elementaran politički moral.
Ovde se radi o tome da su neki narodni poslanici kupljeni, neki za novac, neki za stan, neki su ucenjeni, ali je to krivica vas iz vlasti koji ste to legalizovali.
Izvinite, nisam ja na sednici Administrativnog odora glasao na dva različita načina, pa kada je u pitanju narodni poslanik vladajuće koalicije onda sam glasao za njegovu blanko ostavku, a kada je u pitanju narodni poslanik koji je napustio SRS onda nisam glasao za njegovu blanko ostavku.
Ovde se radi o tome da ste vi omogućili izbornu krađu, odnosno parlamentarnu krađu. Vi ste omogućili pojavu koju politički teoretičari nazivaju vanizbornom parlamentarizacijom, koja je anomalija jednog demokratskog političkog sistema. To ste učinili 2008. i 2009. godine, pa sada pokušavate naknadno sve to da legalizujete donošenjem zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika koji je kriminalan.
Zaista, ne vidim, gospodine Milivojeviću, da ovde bilo kod od predstavnika vladajuće koalicije sa nekim velikim entuzijazmom i elanom brani odredbe navodno evropskog zakona. Ovde ljudi sede pognutih glava, ćute, šetaju, boli ih stomak, imaju preča posla, šetaju se po gradu.
Što ne brane malo ta mišljenja Venecijanske komisije? Što nas ne ubede argumentima da je baš ovo najbolje? Ne. Ljudi sede, ćute i čekaju sutra kad će biti dan za glasanje. Jedini argument koji imaju: "mi imamo većinu". To što će ta većina da stane iza jednog nakaznog pravnog i političkog teksta, to vas, gospodine Milivojeviću, izgleda mnogo ne brine.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Milivojeviću, za vašu informaciju upravo je Vojislav Šešelj u maju 1991. godine organizovao skup na Ravnoj gori, u vreme kada vi verovatno niste ni znali šta je Ravna gora.
Što se tiče toga ko sve dolazi na Ravnu goru, pa potpuno ste u pravu, tamo sve vrvi od članova LSV, GSS, LDP, SPS, PUPS-a, tamo ne možete da dođete, da se popnete na Ravnu goru od ovih iz LDP, LSV itd.
Gospodine Milivojeviću, kao neautentični član DS nego kao pridruženi iz "Otpora", ne znate baš potpuno istorijat DS. Valjda na toj Ravnoj gori ima nekoga ko je član DS. Da li se vi odričete čoveka koji je jedan od osnivača DS – Desimira Tošića? Gospodine Milivojeviću, on je za vreme Drugog svetskog rata, kao omladinac, bio član štaba 501 Jugoslovenske vojske u otadžbini, jedan od glavnih urednika "Naše reči" u Londonu, koja je okupljala političku emigraciju u Velikoj Britaniji.
Nemoguće da od svih ljudi tamo nije bio nijedan koji je pristalica DS. Kako vi baš znate da su vam zviždali ljudi iz SPO? Možda vam je zviždao neko iz DS. DS, gospođo Kolundžija, vi to najbolje znate, to je stranka koja od 1990. godine baštini ravnogorske tradicije. Ne znam zašto vi Ravnu goru vezujete samo za SPO, za LDP, SPS, možda za gospodina Rizu Halimija itd. Nemoguće je, valjda ima na Ravnoj gori nekoga iz DS.
Da sam na vašem mestu, gospodine Milivojeviću, zabrinuo bih se…

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Poslovnika, pogaženo je dostojanstvo Narodne skupštine. Niti sam ja, niti je bilo ko od kolega bilo koga ovde uvredio.
Ako je za nekoga uvreda kada se kaže istina i kada se podseti šta je bilo pre tri, četiri ili pet godina, onda to možda jeste uvreda, ali onda zaista ne znam koja je razlika između uvrede i iznošenja činjenica.
Prvo, što se tiče onoga što je rekla gospođa Kolundžija, ni u jednoj dobro uređenoj državi standard ne može da bude mišljenje, mora da bude norma. Da li u EU postoje pravne norme koje su unifikovane, a koje se odnose na izbor narodnih poslanika? Ne postoje.
Što se tiče gospođe koja je govorila pre mene, zaista nisam video tu knjigu izdatu od strane UN, ali sam video drugu knjigu koju je napisao Tomislav Nikolić 2006. godine i koja se zove "Teško do Ustava". Sve ovo što pričamo u odbrani člana 102. Ustava, u toj knjizi je izneo upravo gospodin Tomislav Nikolić. Nisam čitao knjigu UN, ali znam šta je rekao gospodin Tomislav Nikolić na redovnoj konferenciji SRS 19. maja 2005. godine.
(Predsedavajući: Gospodin Nikolić nije prisutan.)
Znači, mandat pripada poslaniku u nekim okolnostima, a pripada Tomislavu Nikoliću u drugim okolnostima. Kako okolnosti mogu da određuju kome pripada mandat? Valjda se ne obaziremo na okolnosti, obaziremo se na izborne rezultate. To je ono što Ustavni sud neće nikome moći da objasni. Ovde se radi o tome da ljudi koji danas pokušavaju da pogaze normu Ustava danas pričaju jedno, a pre nekoliko godina su pričali drugo.
Ako nekoga vređa što SRS podseća na ove činjenice, evo, zaista se duboko izvinjavam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li ima svrhe kritikovati ovaj predlog zakona, pošto je to već učinila gospođa Suzana Grubješić. Jedino mi nije jasno kako mogu da glasaju za nešto što očigledno nije u skladu sa njihovim političkim uverenjima, ali to tako obično biva kada vam je srce na jednoj strani, i razum, a morate da uradite zato što vam je neko rekao da tako treba.
Šta reći o ovom predlogu zakona? Prvo, Predlog zakona je neustavan. Član 2. Predloga zakona u suprotnosti je sa članom 52. Ustava Republike Srbije. Dakle, Ustav Republike Srbije u članu 52. kaže: „Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran.“ To je član 52. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Član 2, koji se odnosi na član 10. Zakona o izboru narodnih poslanika, kaže nešto drugo: „Pravo da bira poslanika i da bude biran za poslanika ima punoletan poslovno sposoban državljanin Republike Srbije sa prebivalištem u Republici Srbiji“.
Svako ko je čitao bilo koji udžbenik iz ustavnog prava zna da zakon ne može da propisuje dodatne uslove za neko pravo mimo onih uslova koji su propisani Ustavom. Ako Ustav ne traži prebivalište za korišćenje izbornog prava, kako onda može zakon da propiše nešto što ne piše u Ustavu? To je prva primedba.
Druga primedba se odnosi na to što se ovim zakonom suspenduje član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Dakle, Ustav Republike Srbije u članu 102. propisuje da je narodni poslanik slobodan da svoj mandat, pod uslovima koji su određeni zakonom, stavi na raspolaganje političkoj stranci sa čije izborne liste je izabran za narodnog poslanika. Šta se čini ovim predlogom zakona? Ne propisuju se uslovi pod kojima se može koristiti ta sloboda, nego se ta sloboda ukida.
Sada postavljam pitanje predlagačima zakona: šta ako ja kao narodni poslanik hoću (niko me na to ne tera, to je moja volja), da bih pokazao recimo lojalnost Srpskoj radikalnoj stranci i predsedniku SRS dr Vojislavu Šešelju, da stavim mandat na raspolaganje svojoj političkoj stranci? Kako ja to da uradim kada mi zakon to onemogućava, a Ustav mi daje tu slobodu? Ustav mi daje slobodu, a zakon tu slobodu ukida! Umesto da zakon propiše uslove pod kojima mogu da stavim svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci, meni zakon kaže – ne, ti ne možeš da se koristiš slobodom koju ti je Ustav dao. To je druga neustavnost sadržana u ovom predlogu zakona.
Zaista mi je smešno objašnjenje gospođe Nade Kolundžije da je Ustavni sud rekao da Ustav Republike Srbije nije ustavan i da zbog toga moramo da promenimo član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika. Navodno, u Ustavu piše da se mandati dodeljuju po redosledu kandidata na izbornim listama koje su podnele političke stranke. To je sve lepo, samo vas pitam u kom članu? Ne piše nigde, to ste izmislili.
Čemu služi Ustavni sud Republike Srbije? Da donosi odluke po narudžbini. Gospođu Nadu Kolundžiju, kao predstavnika predlagača, verovatno je bilo sramota da kaže da se ovaj zakon donosi pod političkim pritiskom Evropske unije. Da se to ne bi reklo, naručena je odluka Ustavnog suda Republike Srbije, koji je navodno protumačio da je član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika neustavan. Pa, da se Vlasi ne dosete, kažemo – nije to zbog Evropske unije, nego je Ustavni sud rekao da član 84. nije ustavan pa zato pristupamo izmenama ovog zakona.
Ono što je rekla predstavnica predlagača je, s jedne strane, posledica elementarnog političkog neznanja, neznanja o ustavnim i političkim sistemima, a s druge strane, posledica pravnih i političkih falsifikata.
Građani Srbije se mesecima bombarduju informacijama kako je u Evropskoj uniji poslanik potpuno slobodan, kako nema nikakve veze sa političkom strankom koja ga je kandidovala, može da radi šta mu je volja, navodno je odgovoran neposredno biračima, dužan je da čuje šta je to što mu birači poručuju i da se tako ponaša u parlamentu. Šta kaže partijska centrala, koga je to briga. Otprilike, to je neki stereotip koji se nedeljama i mesecima servira građanima Srbije. Da li je to tako? Nije.
Sada ću na jednom primeru iz države koja je otadžbina parlamentarizma, reč je o Velikoj Britaniji, da pokažem da to što objavljuju mediji pod kontrolom režima, to što gospođa Nada Kolundžija priča nikakve veze nema sa stvarnom političkom situacijom u toj zemlji koja je otadžbina parlamentarizma.
U britanskoj vladi, koja je inače mnogo glomaznija od ove naše i ima 120 članova, sede tzv. četiri vladina biča, tako se zovu. Šta je zadatak „bičeva“? Da vode računa da li njihovi poslanici u parlamentu diskutuju i glasaju onako kako njihova stranka smatra da treba da diskutuju i glasaju. Šta se dešava ako jedan od ta četiri „vladina biča“ primeti da se poslanik ponaša suprotno onome što mu je politička stranka naložila, recimo, neće da dođe na sednicu narodne skupštine, odnosno parlamenta u Velikoj Britaniji? Običaj je sledeći: uputi mu se pismeni poziv, koji se tri puta podvuče crvenom olovkom, i ako ne dođe na sednicu narodne skupštine, odnosno parlamenta, oduzima mu se mandat. Kažite mi, gde je tu sloboda britanskog poslanika? Ima li tu prekida svake veze između britanskog poslanika i njegove političke stranke? Nema.
Ovo što je pričala gospođa Nada Kolundžija je posledica toga što očigledno oni koji su pisali ovaj nakaradni predlog zakona nisu bili načisto s tim šta je suština demokratije. Oni koji su do juče bili marksisti, koji su išli i završavali Brozove škole sada treba da nas uvode u Evropsku uniju; u toj šumi raznih ideja, jer ne znaju kada su šta slušali, kada su šta govorili, sve im se pomešalo.
Dakle, za koga građani glasaju na izborima? Da li glasaju za Aleksandra Martinovića, da li glasaju za Gordanu Čomić, za Nadu Kolundžiju? Ne. Zbog čega? U masovnoj demokratiji, u eri potpune globalizacije ove naše planete, u eri neviđenog razvoja savremenih komunikacija, medija, informacionih sistema itd., šta znači jedan pojedinac u politici? Ne znači ništa.
Za koga se građani opredeljuju na izborima? Za određenu politiku, za određeni, kao što bi rekli sociolozi, pogled na svet. Za to građani glasaju. Oni daju poverenje jednom političkom programu. Ko zastupa taj politički program, da li građani time treba da se bave? Ne. Da li oni mogu da znaju kakav sam ja čovek? Slušamo ovih dana od predstavnika režima – građani treba da glasaju neposredno za poslanika, mada im se to ovim zakonom ne omogućava, jer glasaće za onog koga poznaju. Izvinite, šta to znači? Video me čovek dva puta na ulici i sada me poznaje. Otkud on zna da li sam ja dobar čovek, da li sam moralan čovek, da li sam načelan čovek? Da li zna da ću ja u predizbornoj kampanji da mu kažem da sam za veliku Srbiju a onda uđem u parlament i kažem – treba uhapsiti Ratka Mladića? Da li to građanin može da zna pri ovakvom stanju stvari? Ne može.
Šta se dešava sa ovom tezom vladajuće koalicije da je poslanik slobodan i da ne treba da sluša šta mu govori partijska centrala? Izvinite, kažite mi da li postoji neki oblik društvene organizacije, a parlament je jedan oblik društvene organizacije, politička stranka je jedan oblik društvene organizacije, gde ne postoji disciplina? Da li bi društvo uopšte moglo da funkcioniše? Zamislite da u vojsci potporučnik kaže pukovniku – šta ima tebe da slušam, ko si ti, ja sam slobodan čovek, ja ću da komandujem vojskom onako kako mislim da treba, to što si ti viši po činu, šta to mene briga. Zamislite da u jednoj bolnici medicinska sestra kaže lekaru – neću ja da lečim i dajem lekove kako mi ti kažeš, nego ću kako ja mislim da treba. Šta bi bilo sa društvom da ne postoji neka elementarna disciplina?
Šta će biti sa nečim što je jako važno, a to je načelnost u politici, kada se donese ovaj zakon? Neće ostati ni kamen na kamenu. Desiće se to da će neposredno nakon završetka izbora, neposredno nakon što RIK, pa čak i pre toga, konstatuje kome su dodeljeni mandati, početi pritisci na te poslanike, trgovina, ponude itd.
U šta će da se pretvori Narodna skupština Republike Srbije? To je Čedomir Jovanović juče rekao, i ja stojim iza toga u potpunosti – u buvlju pijacu. Tu uopšte neće više biti bitno koliko je koja stranka osvojila mandata na izborima, šta je pričala u izbornoj kampanji, za šta se zalagala. Lepo, to je poruka iz ovog zakona: nemojte da trošite novac na izbornu kampanju, nemojte da organizujete tribine, plaćate televizijske emisije, štampate plakate i drugi propagandni materijal; sačekajte, neka to uradi neko drugi; kada dođe vreme, odrešite kesu i lepo za taj novac koji ste sačuvali kupite onoliko poslanika koliko vam treba. Što da obilazite Srbiju uzduž i popreko, da obilazite sela, da idete po televizijskim emisijama, da trošite pare, energiju, nerve itd.? Lepo sačekajte da sve to neko drugi odradi; kad se završe izborni rezultati, kad je jasno da više nema mogućnosti da se menja bilo šta na izbornim listama, kažete – treba mi deset, dvadeset, pedeset poslanika i lepo pokupujete koliko vam treba. Onda će stvarno Srbija biti primer jedne dobro uređene države.
Šta je ideološka matrica onih koji su pisali ovaj predlog zakona? To je u suštini neprijateljstvo prema parlamentarnoj demokratiji, to je ostatak najgoreg mogućeg staljinizma, titoizma i kardeljizma, a to je da moramo da imamo demokratiju, ali bez političkih stranaka. Nemojte sada da neke partijske centrale nešto tu određuju, to nije transparentno itd., treba zbog građana sve da bude javno, mandat je slobodan, svako može da radi šta mu je volja itd. Predstavnici stranke koja se zove Demokratska stranka plaše narod političkim strankama. Bukvalno, ispade da su političke stranke neka poverenička tajna društva, ko zna šta rade, čime se bave, kakvi su ljudi koji sede u tim političkim strankama. Hajde potpuno da eliminišemo političke stranke iz demokratskog procesa i da u žižu političke borbe gurnemo samo dva faktora – građane i poslanike. Ne sme da bude posrednika.
To je otprilike kao kod Martina Lutera – šta će vam crkva, šta će vam posrednik između vernika i Boga. Otprilike, tako vam je i ovde, šta sad ima tu neka politička stranka da se nešto mnogo pita. Tu je građanin koji će da glasa i tu je poslanik koji će da sedi u parlamentu. Kako je taj poslanik došao na listu, ko ga je predložio, zašto je on baš peti na listi, a nije 250, da li se to pita predstavnik predlagača?
Sadašnji sistem raspodele mandata je pošteniji. Zašto? Onaj ko je 250. na listi ima šanse da sedi u Narodnoj skupštini. Sada onaj ko je 250. nema nikakve, ni teorijske, šanse da bude narodni poslanik.
Vi se, gospođo Kolundžija, varate ako mislite da ćete ovim zakonom da napravite problem SRS zato što ste procenili da ćemo na sledećim izborima da dobijemo relativno malo mandata. Jedino što ćete prouzrokovati ovim zakonom, ako se usvoji, biće unutrašnji rat u svakoj političkoj stranci, uključujući i vašu, i to kažem sada vašim poslanicima. Ko od njih ne bude, recimo, među prvih 60-70 na izbornoj listi za sledeće izbore može da se pozdravi sa parlamentarnim mandatima.
Imaćete rat u svojim političkim strankama, vi koji ćete glasati za ovaj zakon. Šta će onda biti od te toliko priželjkivane političke stabilnosti u Srbiji ako se svaka stranka pojedinačno pretvori u bojno polje? Onaj ko je 250. neće moći očima da vidi onoga ko je, recimo, peti, a do juče su bili dobri prijatelji i kolege.
O čemu su stranke vodile računa, bar Srpska radikalna stranka? Pa, da ovde u Narodnoj skupštini sede poslanici iz raznih krajeva Srbije, od Subotice do Vranja, da svi krajevi Srbije budu koliko-toliko ravnomerno zastupljeni, i oni razvijeniji i oni manje razvijeni. Šta će sada biti? Sada ćete na listama, onih prvih 10, 20, 50, 100, imati praktično partijske centrale. Imaćete grupisanje kandidata uglavnom iz Beograda i Novog Sada. Da li znate kada će jedna mala opština imati poslanika? Nikad. Bukvalno ćete imati jedan oligarhijski parlament gde će sedeti uglavnom partijski šefovi, partijske vođe, razni sekretari, potpredsednici itd. Gde je onda tu logika ovog zakona? Gde je logika da se navodno partijske centrale mnogo ne mešaju? Ne, neće se mešati, sedeće ovde, a vi koji ćete glasati za to moći ćete Narodnu skupštinu da vidite samo na televiziji. Nemojte se radovati vi iz Demokratske stranke, vi iz SPS-a, iz G17 itd. ovom zakonu, imaćete problema u svojim političkim strankama.
Šta dobijaju građani pri ovakvoj raspodeli mandata? Ne vidim da dobijaju bilo šta. Sada će, navodno, građani znati ko je na kom mestu na listi, pa će se na osnovu toga opredeljivati. Izvinite, a ko sastavlja izbornu listu? Pa, opet neka partijska centrala. U čemu je razlika? Razlika je samo u tome što sada onaj koji je 50, 100. ili 250. na nekoj izbornoj listi, zavisno koja je politička stranka u pitanju, neće nikada sesti ovde u Narodnu skupštinu.
Imaćemo parlament koji će da bude bukvalno centralizovan, imaćete poslanike koje će svako moći da kupi, koji neće odlučivati svojom glavom. To što nazivate slobodom narodnog poslanika, to je baš negacija njegove slobode. U državi koja je siromašna, u državi koja ima hiljadu i jedan ekonomski i socijalni problem, koja je još uvek u nekakvoj tranziciji, šta je lakše nego kupiti jednog čoveka koji ima mnogo problema, kome supruga nigde ne radi, koji ne može da školuje svoje dete, koji ne može da kupi stan? Šta je za nekog tajkuna da izvadi 30.000, 50.000, 100.000 evra i da kupi tog čoveka? On možda nije loš čovek, da je malo imućniji možda bi bio nezavisniji, ali u situaciji u kojoj se Srbija nalazi vrlo je lako kupiti čoveka.
Nemojte mehanički da se povodite za time, znate, tako je negde u EU. Prvo, pokazali smo vam da nije, da izmišljate evropske standarde. Kako to da evropski standard ne važi u Velikoj Britaniji, a mora da važi u Srbiji? Tamo postoje „vladini bičevi“, ovde je poslanik slobodan. Kako to? Da li ste to vi veće demokrate od Engleza? Nisu oni izmislili parlamentarizam, nego vi koji ste završili Brozove političke škole?
Gospođa Suzana Grubješić je citirala Vladimira Goatija; ja neću da citiram Vladimira Goatija, citiraću klasika srpske pravne teorije Slobodana Jovanovića, prvo njegovo delo „Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“. Evo šta on kaže, koga poslanik predstavlja. To je takođe jedna velika lekcija vama koji kažete da poslanik predstavlja ovu ili onu kategoriju građana, ovu ili onu opštinu itd. Ne, koga predstavlja poslanik? „Svaki narodni poslanik predstavlja ceo narod, a ne samo one koji su ga izabrali“. Dakle, prestanite da sejete tu laž da će sada po ovom sistemu navodno narodni poslanik biti odgovoran pred onima koji ga biraju. Sada vam je ovaj velikan srpske pravne nauke rekao da tako nešto nije moguće. Kao narodni poslanik ja predstavljam ceo narod i vi kao narodni poslanik predstavljate ceo narod. Ne možete da znate ko je za vas glasao zato što su, po Ustavu, izbori tajni. Ne možete da sa sigurnošću navedete ni jedno jedino ime, da kažete – evo, Janko Janković je glasao za mene, zastupam njegov interes. To ne možete da znate jer su izbori tajni.
Zastupate ceo narod, kao što ga i ja zastupam, razlika je samo u tome što ga zastupamo na različite načine. Ja ga zastupam u skladu sa svojim političkim programom, a vi sa svojim. Niko ovde ne zastupa svoju opštinu, svoju porodicu, svoju ulicu, svoje prijatelje, rođake, komšije itd., nego svaki narodni poslanik zastupa ceo narod. Zato se tako i zovemo – narodni poslanici. Svako od nas predstavlja ceo narod.
Kakva je veza između birača i poslanika? Evo, opet ću se pozvati na Slobodana Jovanovića. On nije bio član Srpske radikalne stranke, ali dopustićete da je znao o ovome o čemu sada pričamo više i od mene i od vas. Evo šta kaže u svom čuvenom delu „Država“, kakav odnos postoji između članova parlamenta i birača: „Birači biraju članove parlamenta na određeno vreme. Po isteku toga roka članovi se parlamenta podvrgavaju novom izboru. Dok im traje mandat članovi su parlamenta nezavisni od birača. Njihova prava i dužnosti nisu uređeni nijednim aktom volje njihovih birača, nego su utvrđeni zakonom. Kao ostali državni organi tako i članovi parlamenta imaju svoju, na zakonu osnovanu, nadležnost. Od birača oni dobijaju samo svoje postavljenje, a ne i svoju vlast. Ovu poslednju dobijaju od zakonodavca. Između članova parlamenta i birača ne postoji onakav odnos kao između vlastodavca i punomoćnika.“
Članovi parlamenta nisu dobili mandat od birača. Uopšte se ne vidi od koga su ga i mogli dobiti. Zašto? Kad se kaže narod, misli se na sve one koji raspolažu biračkim pravom. Narod kao takav je politički, a ne pravni pojam, on nije organizovan. To su svi oni koji u Republici Srbiji imaju pravo glasa.
Vi koji pričate o tome ko je vlasnik mandata, ne postoji vlasnik mandata. Mandat je, prevedeno na jezik ustavnog prava, skup prava i obaveza koje ima jedan narodni poslanik kao javni funkcioner. Ne postoji vlasništvo nad javnom funkcijom. Ne može mandat da bude roba u prometu, a vi ste ga tako shvatili. Zato ste omogućili političkoj partiji prodanovića da sedi u Narodnoj skupštini, jer ste mandat protumačili kao robu u prometu – imaće ga ne onaj ko dobije poverenje od naroda, nego onaj ko ima više novca da ga kupi.

Dame i gospodo narodni poslanici, sad ne mogu da nadoknadim neznanje koje je očigledno posledica dugog niza godina provedenih u jednom drugom ideološkom svetu, ali pokušaću opet da pozovem u pomoć Slobodana Jovanovića.
Kao što je rečeno u paragrafu 18, „pod narodom se razume onaj skup ljudi koji žive u istoj državi“. To vam je, gospođo Kolundžija, ono što se danas naziva građanima. Od pojma „naroda“ treba razlikovati pojam „narodnosti“, a da bi se to moglo učiniti treba biti načisto sa time šta je narodnost. Nekad se uzimalo da je narodnost prirodna krvna zajednica kao i pleme i da je između nje i plemena razlika samo u tome što je narodnost jedno pleme koje se narodilo tj. umnožilo i razgranalo itd.
Dakle, Slobodan Jovanović razlikuje narod od nacije, i to sam vam ja i podvukao. Narod, to su građani; nacija ima u Republici Srbiji mnogo: neki su Srbi, neki su Mađari, Albanci itd. Narod u smislu građana, svi su jednaki pred zakonom. O tome se radi. Vi narod poistovećujete sa nacijom. U pravnom smislu i pravnim naukama, to nije tako. Kada se kaže narod, misli se – svi građani. Ti građani su, naravno, etnički, verski, kulturološki i jezički različiti, ali pred državom su svi oni građani.
Sada ispada, ako ste pažljivo slušali gospođu Nadu Kolundžiju, nije kriv onaj ko je parlament pretvorio u buvlju pijacu, nego ako ukažete na to da je parlament pretvoren u buvlju pijacu. Vi ste ga, gospođo Kolundžija, pretvorili u buvlju pijacu, niko drugi. Nismo mi iz Srpske radikalne stranke, kada nemamo ovde većinu.
Vi ste selektivno postupali sa tim famoznim blanko ostavkama: kada ste ih vi podnosili Administrativni odbor je oduzimao mandate narodnim poslanicima; kada smo ih mi podnosili niste tako činili. Imali ste neujednačeno postupanje u istim pravnim situacijama. To je najveći pravni zločin koji može da se zamisli, da u istoj situaciji postupate na dva različita načina.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Kada je moja stranka u pitanju onda postoji blanko ostavka. Kada je podnose srpski radikali onda to nije u skladu sa demokratskim standardima. O tome se radi.
Kažite, gospođo Kolundžija, nisam dobio odgovor na to pitanje – šta konkretno građani dobijaju od toga što će sada partije da određuju redosled kandidata na listi? Hoće li građani da ih određuju? Neće. Opet će da ih određuju političke stranke.
Zašto plašite narod političkim strankama? Mi smo svoje statute dostavili Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U tim statutima ne piše nešto što je sporno. Znači, mi smo demokratska i politička organizacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada bi ovo što priča gospođa Kolundžija bilo tačno onda ne bi trebalo da se nazivamo narodnim poslanicima, nego građanskim poslanicima. S njene tačke gledišta, između naroda i građana postoji razlika, a to nije tačno.
Gospođo Kolundžija, ja nisam srpski narodni poslanik, a moj kolega Balint Pastor nije mađarski narodni poslanik, nego smo i jedan i drugi narodni poslanici zato što predstavljamo građane Republike Srbije. Kojoj naciji koji građanin pripada potpuno je sporedno za temu ove rasprave. Vi nikako da razlučite da se u pravu, sa stanovišta državnog poretka, narod razlikuje od nacije. Kada se kaže narod misli se na građane. Zato smo mi narodni poslanici, zato je ovo Narodna skupština. Ona je dom i za Srbe, i za Mađare, i za Albance i za sve druge građane Republike Srbije.
Što se tiče tih famoznih blanko ostavki, kažite mi po kom modelu ste oduzeli mandat gospodinu Ferzi Ćeloviću u oktobru 2008. godine, mesec dana nakon što je šef radne jedinice groblja obrazovao ovde svoju poslaničku grupu? Kažite mi, po kom sistemu je tom čoveku oduzet mandat? Po sistemu blanko ostavke. Kada je Srpska radikalna stranka podnela te famozne blanko ostavke, mada se to tako ne zove, nego je to sloboda narodnog poslanika da stavi svoj mandat na raspolaganje, onda blanko ostavke ne važe. U slučaju Ferze Ćelovića važe.
Kažite mi, u kom delu Ustava piše da Demokratska stranka ima pravo, sa svojim koalicionim partnerima, da u istim situacijama primenjuje različite aršine? Je lʼ ne važe blanko ostavke? Onda ne važe ni za koga. Ne mogu za neke da važe, a za neke da ne važe.
Kada postoji mogućnost da se okrnji vaša parlamentarna većina onda blanko ostavke važe, onda Administrativni odbor traje pet minuta. Kada SRS podnese te famozne blanko ostavke Administrativni odbor traje pet sati. Morao sam da ponesem ovoliko brdo knjiga iz ustavnog prava da bih dokazao gospodinu Nenadu Konstantinoviću da je SRS u pravu, i ništa mi nije vredelo.