Dame i gospodo narodni poslanici, ovde više uopšte nije pitanje da li će postojati ili neće postojati SRS.
Ako građani Srbije budu hteli neka postoji, ako ne budu hteli neka ne postoji. Ovde je pitanje da li će postojati ili neće postojati država Srbija.
Država Srbija je danas ugrožena od organizovanog kriminala sa kojim je očigledno povezan i gospodin Tomislav Nikolić. O tome ne govori Aleksandar Martinović, o tome govori Ratko Knežević, a to je indirektno potvrdila i Maja Gojković, žena koja vodi stranku koja se zove "Narodna partija", o tome da je protokol o izgradnji gasne elektrane u Novom Sadu potpisan u maju 2006. godine i da u oktobru 2007. godine, godinu i po dana kasnije, teorijske šanse nije bilo da se u hotelu "Ric" u Parizu razgovara o izgradnji gasne elektrane u Novom Sadu.
Apsolutno nikoga ne može da ubedi ta priča. Ko je Milo Đukanović i šta radi, o tome najbolje zna italijansko tužilaštvo u Bariju, o tome zna čak i Oli Ren, čovek koji je preko noći, naprasno postao prijatelj gospodina Tomislava Nikolića, čoveka koji se takođe preko noći od četničkog vojvode izmetnuo u evropskog komesara.
Ovde se očigledno radi o sprezi organizovanog kriminala i politike. Ono što je najopasnije od svega, eskadroni smrti danas caruju i Srbijom i Crnom Gorom. Eskadroni smrti su odgovorni i za ubistvo svih ovih ljudi o kojima smo mi govorili. Ko zna, možda to ima veze i sa onim nerasvetljenim ubistvom bivšeg saveznog ministra Pavla Bulatovića. O tome država i pravosudni organi još uvek nisu dali završnu reč. Naravno, kapo cele ove akcije jeste Oli Ren, čovek koji ima zadatak da uveže...

Dame i gospodo narodni poslanici, pa mislim da je SRS bila sasvim jasna, ne morate da pitate nikoga iz SRS. Država je do sada imala praksu da pojedinim kriminalcima daje status zaštićenog svedoka.
Evo, to je naš predlog, dajte status zaštićenog svedoka Sretenu Jociću, tzv. Joci Amsterdamu, neka on progovori o vezama političara i najvećih kriminalnih bosova na Balkanu, i u Srbiji, i u Crnoj Gori i u Hrvatskoj.
Neka vam on kaže kakve su veze između ljudi kao što su Hrvoje Petrač, Milo Đukanović, Cane Žabac itd. Neka vam on kaže ko je iz EU znao sve vreme ko diluje drogu, ko diluje narkotike, ko diluje duvan. Mislite da Evropa to nije znala.
Mislite da nisu uzimali procenat, pa mislite da ovi koji vam sad govore o nekakvim evropskim demokratskim civilizacijskim standardima nisu nikakve veze imali u ovoj sramnoj trgovini koja se dešavala na Balkanu.
Dakle, apsolutno nije bitno šta kažem ja ili bilo ko od mojih kolega iz SRS. Imate po propisima mogućnost da ljudima, za koje postoji osnovana sumnja da su izvršili teška krivična dela, date status zaštićenog svedoka. Dajete im status zaštićenog svedoka i onda neka oni kažu ono što imaju da kažu o svemu onome što se dešavalo, ne samo tokom 90-ih godina, nego i o svemu onome što je neposredno prethodilo i onome što se dešavalo od septembra 2008. godine, kada su ovakvi ljudi finansirali pokušaj razbijanja SRS, kao jedine izrazite antiglobalističke stranke koja nije htela da dozvoli da se Srbija potpuno stavi pod režim novog svetskog poretka i EU, odnosno njihovog zajedničkog kapoa Olija Rena.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako država zaista želi da se obračuna sa kriminalom, onda mora da udari na one koji su najveći i na one koji su najopasniji.
Kada su srpski pravosudni organi pokrenuli akciju „Mreža“ protiv Stanka Subotića - Caneta Žapca, jedina država na Balkanu koja u toj akciji nije htela ni na koji način da učestvuje i koja nije htela srpskim organima da da raspoložive podatke bila je Đukanovićeva Crna Gora.
Stanko Subotić – Cane Žabac je uhapšen u Rusiji, u Moskvi. Određen mu je pritvor. Iz pritvora su ga izvadili Oleg Deripaska i Zoran Bećirović. Jedan od prvih ljudi koji ga je posetio u leto prošle godine u moskovskom hotelu „Ric-Karlton“ bio je svemoćni Milo Đukanović.
Inače Milo Đukanović se 1999. godine susreo sa Gelbardom i Endijom Berom, savetnikom Klintona za antiterorizam. Gelbard mu je tom prilikom rekao ovako: „Gospodine predsedniče, sada imate svoja odela, nešto gotovine na računima i znam, kupili ste dobar, novi, veliki avion, možda je vreme da sada uz našu pomoć napravite jednu pravu demokratsku državu, i zbog naših ideja o tome kako treba biti uređen Balkan jednog dana.
Eto, recimo, znamo da ste posredstvom jednog vašeg fudbalera ugovorili sastanak sa vlasnikom jedne banke u Ženevi, gospodinom Brusom Rapaportom, za ovu subotu. Mi znamo šta će vam ponuditi taj gospodin, jer on je na našoj crnoj listi zbog ogromne količine prljavog novca koji je uspeo oprati. Ne preporučujemo vam taj sastanak. To nije mesto, niti dobar kontakt za vas.“
Đukanović naravno kaže: „Ma da, hvala na upozorenju. Nisam znao. Nikako neću ići“.
Te subote, međutim, Milo Đukanović se u Ženevi susreo sa pomenutim bankarom.

Ako biste bili ljubazni, gospođo Đukić-Dejanović, da mi kažete koliko je vremena ostalo od poslaničke grupe.
(Predsednik: Još 42 minuta.)
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je danas 24. jula vrednost srpskog obrazovnog sistema, gospodine ministre, na jedan sebi svojstven način afirmisao dr Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu, prilikom izricanja presude za tzv. nepoštovanja suda.
Naime, on se danas veću koje je izreklo presudu predstavio kao dr Vojislav Šešelj, profesor univerziteta, najveći neprijatelj Haškog tribunala.
Time je poslao svojevrsnu poruku svim srpskim intelektualcima da je danas najveći zadatak svakog intelektualca borba protiv novog svetskog poretka, svih njegovih loših strana i borba protiv Haškog tribunala kao jednog svojevrsnog izdanka novog svetskog poretka, koji je negacija prava i pravde.
Kada smo već kod Haškog tribunala i tzv. nepoštovanja suda, vidite, gospodine ministre, koliko je Haški tribunal nepravedan kada su u pitanju Srbi. Pre nekoliko nedelja Haški tribunal je oslobodio ministra kulture u tzv. šiptarskoj vladi na KiM zbog istog krivičnog dela.
Inače, u pitanju je ministar kulture Ramuša Haradinaja, čoveka koji je pobio gotovo sve svoje svedoke i koji je pušten na slobodu, sada je pušten i njegov ministar kulture, a Vojislav Šešelj je danas osuđen na 15 meseci zatvora zbog tzv. nepoštovanja suda. Sada vidite kolika je pravičnost u Haškom tribunalu. Kada objavite knjigu dobijete 15 meseci zatvora, kada ubijete živog čoveka puste vas na slobodu.
Inače, kakav program prosvetni, društveni i politički treba da bude u Srbiji, o tome, gospodine ministre, posvedočio je vladika Nikolaj Velimirović onim svojim čuvenim rečima da treba da imamo školu sa verom, politiku sa poštenjem, vojsku sa rodoljubljem i državu sa božijim blagoslovom.
Srpska radikalna stranka smatra, naravno, kada je reč o obrazovnom sistemu u Srbiji, posebno ovom osnovnom, da mladim naraštajima treba omogućiti versku nastavu. Naravno, ovo što govorim nema neposredne veze sa amandmanom, ali razumećete da i te kako ima veze sa sistemom obrazovanja u Republici Srbiji.
Dakle, mladim ljudima treba omogućiti versku nastavu zato što svaka tradicionalna religija, ne samo hrišćanska, mladim ljudima može da ulije samo odgovarajuće moralne vrednosti, koje u Srbiji danas u velikoj meri nedostaju. Kada bi naš sistem bio malo više vaspitni nego što jeste, onda se u našim školama ne bi dešavale sve ove nesreće i nevolje koje se dešavaju.
Inače, reč obrazovanje treba protumačiti u širem smislu. Ko je obrazovan, a ko je neobrazovan, o tome je opet posvedočio vladika Nikolaj, inače dvostruki doktor nauka, filozofiju je doktorirao u Engleskoj, a teologiju u Švajcarskoj, govorio je nekoliko svetskih jezika i takav čovek je rekao da biti obrazovan znači imati obraza, a onaj ko nema obraza nije obrazovan, pa ma kakvu školu da je izučio i ma koliko znanja da u glavi nosi.
Ono što nedostaje našem obrazovnom sistemu danas jeste to: nedostaje odgovarajući moralni kod. Mi smo kao narod, posebno je to opasno za mlade naraštaje, izgubili one tradicionalne moralne vrednosti koje su nekada postojale.
Nekada je bilo sramota biti izdajnik. Nekada je bilo sramota biti kukavica, nekada je sramota bilo biti dezerter. Nekada je bilo sramota ne boriti se za svoju otadžbinu. Nekada je bilo sramota staviti se u službu tuđina. Danas, nažalost, za mnoge ljude u Srbiji to nije sramota, neki se čak hvale tim svojim nečasnim zanimanjem.
Moram da polemišem sa nekim kolegama narodnim poslanicima, a i s vama, gospodine ministre, zato što ste vi to istakli u načelnoj raspravi o ovom predlogu zakona.
Naime, reč je o vezi između ekonomskog razvoja jedne države i njenog obrazovnog sistema. Ta veza postoji, ali ta veza nije neposredna. Da je ta veza neposredna, onda bi Srbija bila verovatno jedna od najrazvijenijih država na svetu u ekonomskom smislu. Priznaćete, gospodine ministre, mi imamo sjajne ekonomske i finansijske stručnjake, ali šta to vredi kada je privreda Srbije u lošem stanju.
Ono što kao Vlada morate da shvatite, to je da ekonomsku politiku države ne vode profesori ekonomskog fakulteta, nego je vodi Vlada. Mogu profesori fakulteta, mogu studenti, mogu diplomirani ekonomisti da budu stručni i talentovani ne znam koliko, ali ako Vlada vodi lošu ekonomsku politiku, socijalnu, fiskalnu, onda će zemlja da bude u situaciji u kakvoj je danas Republika Srbija.
Ili da posmatramo stvar na drugačiji način, pre izvesnog vremena sam čitao jedno istraživanje o britanskim školama i tamo sam došao do neverovatnih podataka. Oko 90% britanskih srednjoškolaca nikada nisu čuli za Adolfa Hitlera, čoveka koji je bombardovao njihovu zemlju.
Imate još jedan neverovatni podatak da oko 60'% britanskih devojaka koje pohađaju odgovarajuće protestantske verske škole u Engleskoj ne znaju napamet Očenaš. Ne mogu da naglas kažu svih 10 božjih zapovesti, ali Engleska, odnosno Velika Britanija je jedna od najrazvijenijih zemalja sveta.
Naši srednjoškolci, studenti, đaci u osnovnim školama, garantujem vam, a i vi ćete se složiti sa mnom, sto puta su talentovaniji, pametniji i inteligentniji nego njihovi britanski vršnjaci. Šta vredi kada srpska deca žive u sto puta gorim uslovima nego deca u Engleskoj.
Ta veza između obrazovnog sistema i stepena ekonomskog razvoja postoji, ali ta veza može da da rezultate samo ako Vlada vodi odgovornu ekonomsku politiku. Ako Vlada ne vodi odgovornu ekonomsku politiku, onda nijedan zakon o obrazovanju, vaspitanju ili visokom obrazovanju neće dati svoje rezultate i ostaće mrtvo slovo na hartiji.
Ovde moram da kažem nekoliko reči vezano za jednu instituciju koju je pomenula koleginica iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, a tiče se Vojvođanske akademije nauke i umetnosti. Iz novina možemo da pročitamo da je vladajuća koalicija izgleda ipak odustala od onog statuta koji je usvojen u Skupštine Vojvodine u oktobru prošle godine i da će neke odredbe tog statuta biti promenjene, ali da će ostati jedna nesrećna institucija koja se zove Vojvođanska akademija nauke i umetnosti.
Vi znate, gospodine ministre, da u svakoj dobro uređenoj državi postoji samo jedna akademija nauka. Francuzi nemaju francusku akademiju nauka i recimo akademiju nauka Normandije, ili akademiju nauka Monaka, kao što ni Španija nema dve akademije nauka, kao što nema ni Italija, ni Velika Britanija. Svaka država ima samo jednu akademiju nauka.
Zašto oni koji guraju statut Vojvodine insistiraju na Vojvođanskoj akademiji nauka? Zato što Vojvođanska akademija nauka treba da ispuni isti zadatak koji je u Crnoj Gori ispunila Dukljanska akademija, da uništi nacionalnu svest kod srpskog naroda u Vojvodini.
Taj zadatak je uradila Dukljanska akademija u Crnoj Gori. Nekada je kad kažete Crnogorac, to vi dobro znate, značilo Srbin iz Crne Gore i to elitni Srbin, najbolji Srbin, Srbin koji se odlikuje najvišim moralnim i etičkim vrednostima, ali onda je Dukljanska akademija nauka i umetnosti, ljudi poput Jevrema Brkovića, koji danas izmišljaju novi crnogorski pravopis rekli – ne, biti Crnogorac znači biti pripadnik jedne nacije koja je potpuno različita od srpske.
Sada srpska deca u Crnoj Gori uče falsifikovanu istoriju. Sada u Crnoj Gori uče da je Njegoš po nekima bio agent Kominterne, po nekima da je bio privrženik Vatikana, samo nije bio srpski pravoslavni vladika. Sada hoće i Njegoša da ispišu iz srpstva. Samo je pitanje gde hoće da ga upišu, da li u tu Dukljansku akademiju, da li u neku novu kominternu ili će da ga proglase za vatikanskog kardinala.
Taj isti zadatak ima Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, da od Srba u Vojvodini stvori novu naciju, Vojvođane.
Gospodine ministre, i sad da zavirite u bilo koju javnu ustanovu u Vojvodini čiji je osnivač Skupštine Vojvodine, u onoj dokumentaciji koju popunjavaju ljudi koji prvi put zasnivaju radni odnos, kod upitnika o nacionalnoj pripadnosti imate mogućnost da se ljudi izjašnjavaju kao Vojvođani. Sada je to neka nova nacija.
Šta treba da uradi Vojvođanska akademija nauka i umetnosti? Da falsifikuje istoriju, da kaže da u Vojvodini ne žive Srbi, nego žive neki Vojvođani, da tamo više ne postoji SPC, nego vojvođanska.
Slušao sam neke nazoviteoretičare koji kažu – crkva u ovoj užoj Srbiji, i crkva u Vojvodini nisu isto. Ove crkve u Vojvodini po svom arhitektonskom, odnosno stilskom izgledu nisu iste kao crkve južno od Save i Dunava.
Vodite računa, ako ostane Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, garantujem vam da za 50 godina Srbi će u Vojvodini biti nacionalna manjina, kao što su danas Srbi nacionalna manjina u Crnoj Gori.
To sada vama izgleda smešno. Da je neko pre 50 godina rekao da će Srbi biti manjina u Crnoj Gori mnogi bi se smejali.
Nažalost, danas je to jedna tragična činjenica. Nemojte da se smejete na realnu opasnost da će možda za 50 godina Srbi biti nacionalna manjina u svojoj rođenoj državi, da će biti manjina u jednom delu te države koja se zove AP Vojvodina.
Zato ovi koji guraju statut Vojvodine insistiraju da ostane Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, zato što se želi potpuno uništenje nacionalne svesti i kod srpskog naroda u Vojvodini. Nećete naći možda dva ili tri Mađara, Slovaka, Rumuna ili Hrvata u Vojvodini da se izjašnjavaju kao Vojvođani. Ne, Hrvat je Hrvat, Mađar je Mađar, Slovak je Slovak. Samo su Srbi Vojvođani, kao što su Srbi nekada bili Jugosloveni i kao što su bili Srbi nekada bili komunisti. Ta opasnost preti Srbima koji danas žive u Vojvodini.
Ako išta budete mogli da učinite da se promeni u statutu Vojvodine, promenite onu najopasniju instituciju, a to je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Budite sigurni, gospodine ministre, već sada se spremaju timovi krajnje zlonamernih istoričara, pravnika, sociologa koji su spremni da falsifikuju istoriju srpskog naroda u Vojvodini, da stvore neku novu naciju i da na taj način pruže neki nazovinaučni osnov za odvajanje Vojvodine od Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, nisam rekao da ste se smejali vi, gospodine ministre, nego kažem da u srpskoj javnosti ima ljudi, političara koji se smeju kada kažete da postoji mogućnost da Srbi u Vojvodini budu nacionalna manjina, kao što su se neki smejali da će nacionalna manjina u Crnoj Gori biti Srbi. Znam da se vi ne smejete, kao Srbin iz Crne Gore vi biste poslednji trebalo da se smejete.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo opet ću malo sa jednog šireg aspekta da posmatram ovu problematiku. Dakle, gospodine ministre, ako i u jednoj oblasti treba biti obazriv kada su u pitanju reforme, odnosno promene, onda je to oblast osnovnog obrazovanja i vaspitanja. U pitanju su dakle deca i u radu sa decom i u tom obrazovno-vaspitnom radu sa decom zaista svaka odgovorna vlada treba da postupa krajnje pažljivo.
Nažalost, mi se od 2001. godine nalazimo u jednom sistemu tzv. kontinuiranih i neprestanih reformi. Međutim, te reforme, odnosno promene uglavnom nisu bile promene nabolje nego promene na lošije. Nije suština jedan sistem menjati, nego je suština menjati ga nabolje. Od 2001. godine nažalost malo je bilo tih promena nabolje. Uglavnom su se dešavale te loše promene i u osnovnom i u srednjem, a pogotovo u visokom obrazovanju.
Ja sam 2002. godine imao priliku da prisustvujem jednoj javnoj raspravi, danas bi se to reklo javnom slušanju, vezano za Nacrt zakona o univerzitetu. Tada je taj nacrt zakona promovisao vaš bivši kolega Gašo Knežević.
Inače, konkretno na tom javnom predavanju, odnosno javnom slušanju nacrt zakona je obrazlagala gospođa Srbijanka Turajlić.
Pitao sam je šta je to što suštinski nije dobro u našem obrazovnom sistemu, pa taj obrazovni sistem treba srušiti do temelja i krenuti ispočetka? Ona nije mogla da mi da neki validan odgovor na to pitanje, sem što je ponavljala one uobičajene političke fraze da je došlo vreme promena, da treba menjati sistem, da treba praviti sistem koji je kompatibilan sa evropskim standardima itd.
Mi smo, gospodine ministre, i mislim da je o tome zaista sjajno govorio gospodin Zoran Krasić, imali u suštini jedan dobar obrazovni sistem. Kad je obrazovni sistem dobar? Dobar je obrazovni sistem kada mladim ljudima pruža dovoljnu količinu znanja.
Naš obrazovni sistem je pružao dovoljnu količinu znanja. Naši ljudi, mladi ljudi, čak i ukoliko nisu završavali fakultete i te kako su bili rado primljeni u svim zapadnim visokorazvijenim zemljama zato što su odavde, iz naše sredine, poneli zaista jednu veliku količinu znanja.
Sasvim je moguće da je toj količini teorijskog znanja svakako trebalo da se pridoda i određena količina praktičnih znanja. Moguće je da smo u praktičnim sposobnostima i veštinama bili nedovoljno afirmisani, ali što se tiče teorijskih znanja naši mladi ljudi su ta teorijska znanja apsolutno posedovali i apsolutno su mogli da se snađu u svakoj zapadnoj državi, čak i ako ovde nisu bili neki sjajni đaci ili sjajni studenti. Dakle, obrazovni sistem u suštini je bio dobar i mogao je da dobije prelaznu ocenu.
Vi i sve vaše kolege na toj funkciji ministra prosvete kad god obrazlažu nekih zakon iz oblasti prosvete oni kažu – oblast prosvete, oblast obrazovanja i vaspitanja mora da se reformiše zato što nalažu evropski standardi. Međutim, pitanje je da li je baš tako.
Da stvar postavimo na neke osnove koje razume svaki građanin Srbije. Kakav obrazovni sistem danas treba EU? Kakav obrazovni sistem treba SAD? Mislim na naš obrazovni sistem i na obrazovne sisteme istočnoevropskih zemalja. Novom svetskom poretku i EU konkretno, njima ne trebaju visoko obrazovani stručnjaci iz Poljske, iz Rusije, Mađarske ili Srbije, ne, oni će da školuju visokoobrazovane kadrove koji će da budu menadžeri, koji će da budu direktori, koji će da organizaciju proces proizvodnje i proces rada.
Šta se očekuje od Srbije? Šta se očekuje od Bugarske, Rumunije? Da daju jednu veliku armiju poluobrazovane radne snage koja će raditi za tri puta manju nadnicu nego što rade radnici u Velikoj Britaniji, Francuskoj ili Nemačkoj, i koji će ovde da proizvode jeftine proizvode, koje će onda kasnije da plasiraju na druga tržišta. To je odluka novog svetskog poretka.
Šta mislite, da oni žele da u Srbiji imate hiljade sjajnih matematičara, fizičara ili ekonomista? Ma ne, oni će da daju visokoobrazovane stručnjake, školovane na fakultetima na kojima se ne primenjuje Bolonjska deklaracija.
Belgija ne primenjuje Bolonjsku deklaraciju, a u Belgiji se nalazi sedište EU, a naši ministri se ubiše da nam objasne sva sjajna dostignuća bolonjskog obrazovnog procesa. Na Sorboni ljudi neće da čuju za Bolonjsku deklaraciju. Na Oksfordu i Kembridžu neće da čuju takođe.
Sistem obrazovanja po Bolonjskoj deklaraciji je u stvari malo modifikovan sistem američkih privatnih fakulteta, pa čak su preuzeli i nazive koji se dobijaju na tim fakultetima – master itd. To je sistem privatnih fakulteta u SAD, ali to nije evropski tradicionalni sistem visokog obrazovanja.
Dakle, ono što želi EU, to je da joj Srbija da jeftinu radnu snagu. Što bi oni plaćali radnika u Nemačkoj sto evra po radnom času, kad ovde mogu da ga plate 20 evra, a naš radnik isto radi kao što radi nemački radnik, čak i bolje. To oni žele.
Zato nam nameću sistem obrazovanja koji odgovara, ne nama, već njima. Oni će da školuju kadrove na probranim elitnim fakultetima, a od nas se traži da dajemo jeftinu radnu snagu i to je suština obrazovnih reformi koje vam nameće EU i ništa drugo.
Šta treba da radi Srbija? Treba da gleda šta je njen interes. Treba najpre da utvrdimo svi zajedno šta je to što ne valja u našem obrazovnom sistemu. To što ne valja hajde da promenimo. Ali, kod nas se reforme uvek svode na to – hajde da uništimo do temelja, pa da gradimo kuću ispočetka. Gde ćemo da stignemo sa takvim načinom razmišljanja?
Dakle, naš obrazovni sistem je dobar. Vi sada kažete, i to ste rekli u načelnoj raspravi i s tim se slažem, vi ste se hvalili kako su naši đaci postigli sjajne rezultate iz oblasti fizike, matematike i hemije itd.
Mogu da vam kažem iskustvo, recimo, sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Naši studenti postižu sjajne rezultate na svetskim takmičenjima iz oblasti prava, posebno iz oblasti međunarodnog prava, ali postoji realna opasnost, gospodine ministre, da takva situacija neće biti za 20-30 godina, da ćemo jednostavno dobijati poluobrazovane, slabo obrazovane mlade ljude, koji će ovde da rade u interesu zapadnog kapitala, a da će naša nauka i naša prosveta zaista biti maksimalno hendikepirani.
Dakle, pokušajte kada vam nameću te evropske standarde da ne gledate slepo u tim evropskim standardima neku vrednost, nego gledajte šta su naši nacionalni interesi u oblasti obrazovanja i vaspitanja.
Garantujem vam, a verujem da se intimno i vi slažete s tim, ali znate, vaša funkcija vas obavezuje da ne smete javno da kažete, da nije dobro sve što dolazi sa zapada.
Ima nešto što je i dobro, ali mnogo toga nije dobro, zato što se zapad i u oblasti obrazovanja ponaša po onoj latinskoj lisičjoj logici i mudrosti – ono što je dobro zadržavaju za sebe, a ono što je loše to izvoze na istok.
Dakle, pogledajte kakav paradoks. Belgija, u kojoj se nalazi sedište evropskih institucija, u kojoj se nalazi sedište EU, tamo radi taj vaš prijatelj Oli Ren, kome ovde delite pasoš, oni ne primenjuju Bolonjski sistem.
Belgijska vlada je jasno rekla, ne pada nam na pamet da menjajmo sistem visokog obrazovanja, a mi jedva dočekali da to promenimo, da usvojimo nešto što nije usvojilo pola zapadnih država ili ako je usvojilo, usvojilo je u onom obliku koji njima odgovara.
Mi smo jedina država u ovom delu Evrope koja bukvalno od reči do reči recipira u naš pravni obrazovni sistem sve što dolazi sa zapada, bez da se iko upita – ljudi, da li je to dobro, da li to može da donese korist nekim našim budućim mladim generacijama?
Plašim se, gospodine ministre, da će ovo, nazovireformisanje obrazovnog sistema dovesti do toga da će naši mladi ljudi posedovati objektivno daleko manju količinu znanja nego što sada poseduju i da će se pretvoriti u puku najamnu radnu snagu zapadnog kapitala. I onda od tog ekonomskog razvoja o kome vi govorite, o toj vezi između obrazovanja i ekonomskog razvoja apsolutno neće biti ništa.

Dame i gospodo narodni poslanici, gotovo svi mediji u Srbiji sinoć i jutros su objavili vest da je Vlada Srbije dala biometrijski pasoš visokom komesaru EU za proširenje Oliju Renu.
Neposredno nakon uručivanja tog pasoša, Oli Ren je mrtav hladan izjavio da je Kosovo deo regije zapadnog Balkana koji ima evropsku budućnost i da će EU na jesen da definiše program za politički i ekonomski razvoj Kosova koji treba da ubrza integraciju Kosova u EU. Taj čovek apsolutno nijednom rečju nije pomenuo Ustav Srbije, Rezoluciju 1244, kao i činjenicu da je KiM i po Ustavu Srbije i po pomenutoj rezoluciji Saveta bezbednosti sastavni deo Republike Srbije.
Pitam Vladu Srbije i MUP - na osnovu kog pravnog propisa je Oli Ren, čovek koji nije državljanin Republike Srbije, nego je državljanin, ako se ne varam, Finske, čovek koji otvoreno gazi suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, čovek koji je svojevremeno podržao NATO agresiju na SRJ, dakle, kako je moguće da jedan takav čovek dobije pasoš RS?
U članu 3. Zakona o putnim ispravama piše da državljanin Republike Srbije ima pravo na putnu ispravu pod uslovima koji su propisani ovim zakonom. Državljanin Republike Srbije može imati samo jednu putnu ispravu iste vrste i putnu ispravu sme da koristi samo lice na čije ime je izdata.
U članu 24. Zakona o putnim ispravama, u stavu 3, kaže se da obrazac putne isprave sadrži prostor za upis sledećih podataka imaoca te isprave: prezime i ime, dan, mesec i godina rođenja, mesto i država rođenja, pol, državljanstvo i JMBG, strana država u kojoj živi za lica bez prebivališta na teritoriji Republike Srbije.
Na osnovu kog pravnog propisa je Oli Ren dobio pasoš Republike Srbije i ima li ova vlada granice u ponižavanju Srbije, srpskog naroda i građana Republike Srbije?
Ako ste juče dali pasoš Oliju Renu, šta vas onda sprečava da date pasoš i Ramušu Haradinaju, i Tačiju, i Stjepanu Mesiću, i Klintonu, i Bleru i svim onim zlikovcima koji su tokom 90-ih godina neposredno počinili, naredili ili podstrekavali na vršenje zločina nad srpskim narodom.
Samo da vas podsetim, gospodo iz Vlade, pre nekoliko dana, Stjepan Mesić, opet mrtav hladan, izjavi u Austriji da Srbija mora da se dekosovizuje. Hrvatska televizija u nedelju prenosi direktno koncert Marka Perkovića-Tompsona, koji je gledala cela Vojvodina, a verujem i dobar deo Beograda, verovatno i ljudi u Mačvi, o Srbima u Hrvatskoj neću ni da govorim, i Vlada Srbije apsolutno ne preduzme ništa.
Kako je moguće da pasoš dobije čovek koji ne priznaje teritorijalni integritet države čiji je pasoš dobio? Kako je moguće da predsednik Republike Boris Tadić se saglasi sa činjenicom da se taj šengenski vizni režim neće odnositi na građane Srbije koji žive na KiM? Juče je Boris Tadić izjavio da je odgovornost za stanje na KiM preuzela međunarodna zajednica. To ne znači ništa. Preuzele su UN. Onda je rekao – znate, mi nismo uspeli da razgovaramo sa predstavnicima Euleksa na KiM. A u kom članu, u kom stavu Rezolucije 1244 se spominje Euleks i njegova odgovornost za stanje na KiM?
Potpuno je jasno da je davanjem pasoša Oli Renu, čoveku koji ne priznaje teritorijalni integritet Srbije, danas na KiM, sutra u Vojvodini ili u nekom drugom delu Srbije, brukanje i sramoćenje države Srbije. To je dokaz više da je Boris Tadić indirektno pristao na to da se KiM u međunarodnim odnosima ne tretira kao sastavni deo Republike Srbije i to je dokaz više da je za vas KiM definitivno završena priča.
Ponavljam pitanje još jedanput, molim Vladu Srbije i Ministarstvo unutrašnjih poslova (Predsedavajuća: Pet minuta.) da objasni kako je moguće da je Oliju Renu izdat pasoš države koju ne priznaje?

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da u članu 4. stav 4. Predloga zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom posle reči "hitnošću" treba dodati reči "poštujući pravni poredak Republike Srbije".
Vlada Srbije je u svom mišljenju, koje je dostavila narodnim poslanicima, rekla da amandman ne treba prihvatiti iz razloga što se podrazumeva da su svi državni organi dužni da poštuju pravni poredak Republike Srbije.
Ova Vladina konstatacija je formalno-pravno tačna. Zaista su svi državni organi Republike Srbije obavezni da poštuju njen pravni poredak, ali problem je u tome što se to u praksi ne dešava. Kolega iz NS je na početku ove rasprave po amandmani reklamirao povredu Poslovnika, ukazujući na činjenicu da po njemu ovoj raspravi prisustvuje ministar koji nije nadležan. Ne smatram tako. I te kako smatram da je trgovina najbolji termin za obrazlaganje ovoga što piše u ovom zakonu i da je ministar trgovine apsolutno nadležan.
Država Srbija od 2001. godine trguje živim ljudima, počevši od one sramne isporuke Slobodana Miloševića na Vidovdan Haškom tribunalu, pre nego što je donet Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom 2002. godine i u vreme kada je važio Ustav Republike Srbije iz 1990. godine, koji je jasno propisivao da državljanin Republike Srbije ne može biti bilo kome izručen, bilo kakvoj stranoj državi, međunarodnoj organizaciji, ad hok, stalnom sudu itd.
Od 2001. godine u Republici Srbiji je na delu neviđena trgovina živim ljudima, ljudima za koje je neko u SAD i u EU procenio da su odgovorni za stvarne ili izmišljene zločine koji su se desili ili se uopšte nisu desili na prostorima bivše SFRJ.
Dakle, zaista uvažavam kolegu iz NS, on je jedan sjajan pravnik i uvek ima dobru pravničku argumentaciju. Mislim da je ovog puta pogrešio i da ako jedan ministar treba da prisustvuje raspravi po ovom predlogu zakona, onda je to apsolutno ministar za trgovinu. Jer, i ovaj zakon, ukoliko se usvoji, on će samo da legalizuje trgovinu živim srpskim mesom koja na nelegalan, polulegalan način traje od 2001. godine.
Dakle, SRS smatra kada je u pitanju saradnja sa stranim državama i međunarodnim organizacija ta saradnja, ako se i ostvaruje, može da se ostvaruje samo tako što državni organi Republike Srbije tu saradnju ostvaruju u skaldu sa pravnim poretkom Republike Srbije. To je norma koja postoji u svim zakonima koji se odnose na međunarodne veze Republike Srbije i zaista je nejasno zašto je Vladi Srbije ova konstatacija zasmetala.
Jedan od najsvežijih dokaza da za državne organe pravni poredak Republike Srbije i nije baš tolika svetinja, kao što Vlada kaže, jeste slučaj od juče, odnosno od sinoć, kada je Vlada Srbije uručila biometrijski pasoš dokazanom srbomrscu Oliju Renu, koji praktično ne priznaje suverenitet države čiji je pasoš dobio.
To je smejanje u lice građanima Srbije. To je smejanje u lice svim onim Srbima koji su ostali da žive na KiM, manje-više u režimu koncentracionog logora. To je smejanje u lice svim onim Srbima i drugim pripadnicima nealbanskih etničkih zajednica sa KiM koji su proterani od 1999. godine.
To je, konačno, smejanje u lice svim žrtvama NATO agresije iz 1999. godine, zato što je Oli Ren, inače veliki ljubitelj ljudskih prava i sloboda svesrdno podržao NATO agresiju na SRJ, koja je odnela oko tri hiljade ljudskih života.
Ako je ijedan amandman imalo smisla da se predloži na ovaj predlog zakona, onda je to amandman da su državni organi u saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom apsolutno obavezni da poštuju pravni poredak Republike Srbije.
Samo želim da podsetim predstavnike Vlade, kojima se izvinjavam ako ih uznemiravam u njihovom čavrljanju, da je 2006. godine u Haškom tribunalu bukvalno ubijen Slobodan Milošević, zato što mu Haški tribunal nije obezbedio adekvatno lečenje.
Godine 2006. praktično pred gubitkom života nalazio se verovatno najpoznatiji haški optuženik Vojislav Šešelj, koji je morao da štrajkuje glađu da bi naterao Haški tribunal da poštuje osnovna ljudska i procesna prava, koje moderno krivično pravo priznaje svakom čoveku koji se nađe u krivičnom postupku, bez obzira na njegovu naciju, veru, rasu, političku pripadnost, bez obzira na težinu dela koja mu se stavljaju na teret.
O ostalim nerazjašnjenim i razjašnjenim ubistvima i gubicima ljudskih života u Haškom tribunalu pričaćemo nešto kasnije. Inače, Vojislavu Šešelju je pretila smrt i u jesen prošle godine kada je postojala realna opasnost da mu se nametne branilac koga on ne želi. Vojislav Šešelj je tada jasno rekao da je spreman ponovo da štrajkuje glađu ukoliko mu se nametne branilac suprotno njegovoj volji imajući u vidu da je Vojislav Šešelj već sedam godina u Haškom tribunalu, imajući u vidu godine njegovog života i imajući u vidu narušeno zdravstveno stanje u Haškom tribunalu. Dakle, isti scenario kao kod Slobodana Miloševića. Drugi štrajk glađu za Vojislava Šešelja bi verovatno bio fatalan i završio bi se smrtnim ishodom.
Dakle, pozivam vas, gospodo iz Vlade, mada ovde ne vidim nijednog ministra, ni onog koji trguje ljudima, ni onog koji će to tek da čini ako ovaj zakon usvojite. Usvojite ovaj amandman, zato što su svi državni organi dužni da poštuju pravni poredak Republike Srbije, kako u unutrašnjim odnosima, tako i u odnosima sa stranim državama i međunarodnim organizacijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Zoran Krasić je predložio izmenjenu formulaciju člana 5. i prema njegovom mišljenju: "Lice koje zastupa Republiku Srbiju pred Međunarodnim krivičnim sudom treba da ima najmanje 10 godina iskustva u oblasti krivičnog prava".
SRS smatra da je ovo rešenje zaista celishodno i opravdano zato što država Srbija ne sme da dopusti da je pred Međunarodnim krivičnim sudom ili pred bilo kojom drugom međunarodnom instancom zastupa makar ko. To ipak mora da bude lice koje je kvalifikovano, koje poznaje oblast krivičnog prava i koje će na najbolji mogući način da zaštiti državne interese Republike Srbije.
Inače, samo da vas podsetim gospodo iz Vlade na jednu činjenicu, koja je opet dokaz do koje mere vlast ponižava građane Srbije i do koje mere se nonšalantno odnosi kada su u pitanju nacionalni i državni interesi.
Zvanični predstavnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde jeste Tibor Varadi, čovek koji je dokazani agent Cije, čovek koji od 1990. godine otvoreno radi protiv interesa Republike Srbije i srpskog naroda, a da stvar bude najgora, čovek je koji se nalazi na listi hrvatskih državnih arbitara, dakle na listi arbitara Republike Hrvatske.
Znači, kada Hrvatska jednog dana bude imala međunarodni spor, kada se obrazuje arbitražni sud, ona ima pravo da delegira određeni broj arbitražnih sudija, e na toj listi arbitražnih sudija nalazi se između ostalih i Tibor Varadi.
Sada zamislite kako će Tibor Varadi da zastupa interese države Srbije, kada je na listi arbitara države koja je odgovorna za masovna ubistva i proterivanja Srba, kada se nalazi na listi države čiji predsednik jasno poručuje Srbiji koja ćuti, kojoj je preči Oli Ren i ko zna šta drugo, koji jasno poručuje toj Srbiji da mora da se dekosovizuje.
Dakle, ovaj amandman ima apsolutno smisla. Ako ne želite da se i pred Međunarodnim krivičnim sudom pojavljuju neki novi branioci Srbije poput Tibora Varadija, onda biste zaista ovaj amandman morali da usvojite.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 16. se predviđa da određene procesne radnje na teritoriji Republike Srbije mogu da izvrše i predstavnici Međunarodnog krivičnog suda.
SRS je predložila brisanje ovog člana, jer smatramo da se na taj način dovodi u pitanje suverenitet države Srbije koji je ionako ugrožen, između ostalog i od strane čoveka kome ste juče na skandalozan način, suprotno Zakonu o putnim ispravama, Oliju Renu, dodeli biometrijski pasoš Republike Srbije.
Sada, gospodine Homen, vi kao bivši vođa Otpora i kao čovek koji se svojevremeno nalazio na platnom spisku Stejt Departmenta, nalazite se u jednoj nezgodnoj situaciji.
Nama obrazlažete Predlog zakona po kojem mi treba da isporučujemo naše građane Međunarodnom krivičnom sudu i da čak dopuštamo da predstavnici Međunarodnog krivičnog suda vrše procesne radnje u Republici Srbiji, a vaši nalogodavci, vaši sponzori neće da predaju ratifikacione instrumente generalnom sekretaru UN i, taj bastion svetske demokratije tzv, ovaj Međunarodni krivični sud i njegov statut uopšte ne obavezuje.
Sad se ovde postavlja pitanje elementarnog morala ljudi koji obrazlažu ovakva zakonska rešenja - napravili ih Amerikanci, Amerikanci ih finansirali i sada mi treba da izvršimo sve što Amerikanci zamisle.
A oni, koji od 1945. godine ne prestaju da ratuju, oni koji su podržavali sve diktatorske i neofašističke režime u svetu, oni koji su u stvari pravi krivci za razbijanje bivše Jugoslavije, oni koji danas ratuju u Iraku, u Avganistanu, koji se spremaju da započnu neke nove ratne pohode - njih statut Međunarodnog krivičnog suda ne obavezuje.
Dakle, gospodine Homen, ako statut Međunarodnog krivičnog suda ne obavezuje Amerikance, koji su stvorili i finansirali Otpor, koji danas Vlada srpskim pravosuđem, zašto bi onda država Srbija bila obavezna da dozvoli predstavnicima Međunarodnog krivičnog suda da rade u Republici Srbiji sve ono što im padne na pamet?

Dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi dobro da ovaj bivši Otporaš, čovek koji je i bio i sada je verovatno na platnom spisku Stejt departmenta, da malo on priča o predlozima zakona sa stanovišta svoje struke, umesto što narodnim poslanicima SRS iz sednice u sednicu pokušava da drži nekakve lekcije.
Od vas gospodine Milivojeviću nikada nisam čuo ništa o zakonskim rešenjima, čuo sam samo da spominjete Stejt department, kneza Lazara, Stefana Dečanskog, NATO pakt. Vama je sve to izgleda isto. Vi ni sami ne znate o čemu se radi. Dakle, gospodine Milivojeviću, nikada vi ne bi sedeli na mestima na kojima sada sedite da nije bilo Stejt departmenta, EU i NATO pakta.
Oni su vas doveli na vlast i prestanite već jedanput da se sakrivate iza naroda, iza volje građana itd. To ne kažem ja, gospodine Milivojeviću, uzmite knjigu Tima Maršala "Igra senki", oni će vam reći ko se sastajao u Budimpešti, ko se sastajao u Crnoj Gori, šta je ko izjavljivao za vreme NATO agresije, ko je imao zadatak da postavlja lokatore u vreme NATO intervencije itd.
Dakle, to ne kaže SRS, to kažu Englezi i Amerikanci, isti oni koji su vas školovali i koji su vas finansirali, koji to rade i dalje, jer oni svoj posao nisu završili.
KiM jeste okupirano, ali okupacija je privremeno stanje. To će da prođe. Sad pokušavaju da nam otmu Vojvodinu. Ko zna šta im neće pasti na pamet. Eto, vama je sticajem, da li srećnih ili nesrećnih, životnih okolnosti zapalo da se vi borite za američke interese ovde u Srbiji. Borite se tako kako se borite.
Mislim da Amerikanci prate sednice ove skupštine odmah bi vas izbrisali sa platnog spiska, jer vi na jedan vrlo smešan način reprezentujete američke interese. Verujem da u redovima DS ima mnogo pismenijih i školovanijih ljudi, koji bi verovatno na bolji način odradili te pare koje dobijaju.
Možda Amerikanci sad u vreme ovih godišnjih odmora neće imati šta da rade, pa će preko satelita da gledaju sednice Skupštine i onda kada budu čuli šta vi pričate, verujte mi, gospodine Milivojeviću, imaćete manje dolara u džepu nego što ih sada imate.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je tačno da je na strani devet svoje knjige "Igra senki" Tim Maršal zaista konstatovao da su postojali određeni ljudi iz režima koji su sarađivali sa Amerikancima. Ali, gospodine Milivojeviću, niste rekli ništa novo. To što ste vi sada rekli, rekao je 2000. godine Vojislav Šešelj, predsednik SRS, kada je konstatovao jasno i glasno da nije moguća da ceo sistem prestane da funkcioniše za nekoliko sati, a da to nije bilo sprovedeno uz pomoć ljudi koji su bili u samom režimu.
Dakle, Miloševića su tog 5. oktobra na cedilu ostavili ljudi iz njegove partije, a ne iz SRS. Oni koji su komandovali vojskom, oni koji su komandovali policijom, oni koji su imali kontrolu nad državnom bezbednosti, oni su ostavili vama, NATO plaćenicima, na milost i nemilost šefa države i svog partijskog šefa, a ne niko iz SRS.
Da je bilo do nas iz SRS, plan Černomirdin - Ahtisari, koji je omogućio ulazak NATO trupa na KiM nikada ne bi ni bio usvojen. Vaša stranka i sve stranke u Skupštini Srbije, sem SRS, glasale su za taj sporazum.
Dakle, vi ste, gospodine Milivojeviću, omogućili da NATO pakt danas bude prisutan na KiM. Kad smo već kod KiM, gospodine Milivojeviću, nisam čuo jednu reč od vas, koji spominjete kneza Lazara i Stefana Dečanskog, činjenicu da već više od deset dana Srbi u Štrpcu nemaju struju, da je juče šiptarska policija prekinula sednicu SO Štrpce i da se nad srpskim narodom na KiM ponovo ponavlja 17. mart 2004. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada smatra da u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija reč „zavodskih“ treba da se zameni rečju „krivičnih“.
Međutim, ako pogledate Zakon o izvršenju sankcija videćete da se 99% njegovih odredaba u stvari odnosi na izvršenje kazne lišenja slobode. Kazna lišenja slobode se izvršava u ustanovama zavodskog tipa. Zaista je nejasno zbog čega Vlada Srbije reč „zavodskih“ zamenjuje račju „krivičnih“, kada je krivična sankcija mnogo širi pojam nego što je kazna lišenja slobode.
Postoji i novčana kazna. To je, takođe, krivična sankcija. Novčana kazna kao krivična sankcija se suštinski ne izvršava po odredbama ovog zakona, zato što novčanu kaznu kao krivičnu sankciju izvršava lice koje je osuđeno na tu novčanu kaznu uplatom odgovarajućeg novčanog iznosa i onda taj novčani iznos postaje prihod budžeta Republike Srbije. Tu nema nikakvog posebnog postupka izvršavanja novčane kazne.
Ono što se izvršava jeste kazna zatvora kojom je zamenjena novčana kazna, ali onda se izvršava kazna zatvora, opet u ustanovama zavodskog tipa. Ne izvršava se novčana kazna. Novčanu kaznu može da izvrši samo onaj ko je na novčanu kaznu osuđen. Ako ne plati odgovarajući novčani iznos na koji glasi novčana kazna, kazna novčana zamenjuje se drugom kaznom, kaznom zatvora, ali onda se više ne izvršava ta novčana kazna, nego se izvršava neka druga sankcija. To je kazna lišenja slobode po odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Predložili smo da se u članu 1. zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija briše stav 1, u kojem se reč „zavodskih“ zamenjuje rečju “krivičnih“. Smatramo da je takvo rešenje mnogo celishodnije, mnogo logičnije, imajući u vidu gotovo celokupnu sadržinu Zakon o izvršenju krivičnih sankcija.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da je formulacija iz člana 2. potpuno neadekvatna, odnosno da je neprecizna i da ne pogađa suštinu svrhe izvršenja krivičnih sankcija.
Naime, u članu 2. Predloga zakona se kaže – svrha izvršenja sankcija je izvršenje pravosnažnih i izvršnih sudskih odluka radi zaštite društva od krivičnih i drugih kažnjivih dela.
Svi oni koji iole poznaju krivično pravo znaju da je svrha izvršenja krivičnih sankcija dvojaka. S jedne strane, to je da se drugi ljudi, drugi građani odvrate od vršenja krivičnih dela. S druge strane, svrha izvršenja krivičnih sankcija je da se sam učinilac krivičnih dela odvrati da više ne čini krivična dela.
Međutim, članom 2. obuhvata se samo ova, rekli bismo, generalna prevencija kriminaliteta, ali se potpuno ispušta onaj drugi vid svrhe izvršenja krivičnih sankcija, a to je specijalna prevencija kriminaliteta.
Dakle, potpuno se ispušta iz vida činjenica da država želi ili bi trebalo da želi da onaj koji je izvršio krivično delo, nakon što se nad njim izvrši krivična sankcija, dakle, nakon što se resocijalizuje, nakon što prođe taj program prevaspitavanja, postane uobičajeni, normalni član društva koji više neće činiti krivična dela.
Formulacijom kakva je predložena u članu 2. delimično se obuhvata generalna prevencija kriminaliteta, ali se specijalna prevencija kriminaliteta potpuno ispušta iz vida, a ona je u stvari u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija najvažnija, jer se svaka krivična sankcija izvršava nad pojedincem kao učiniocem krivičnog dela, sa krajnjim ciljem da on, nakon što izdrži krivičnu sankciju koju mu je izrekao sud u odgovarajućem krivičnom postupku, više ne čini krivična dela.

Vi, gospođo Đukić-Dejanović, suviše brzo spustite pogled sa tog vašeg ekrana, pa ne vidite kada se narodni poslanik javi za reč, ali vi ste meni izuzetno draga dama i naravno ovo nemojte da shvatite u bilo kakvom ružnom kontekstu.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, članom 7. Vlada Srbije je predložila da se zavod i centar, kao institucije za izvršenje krivičnih sankcija, osnivaju aktom Vlade. Aktom o osnivanju zavoda određuje se vrsta, tip i sedište zavoda, odnosno delatnost i sedište centra.
Osnovni princip koji proizilazi iz Ustava Republike Srbije jeste da se državni organi osnivaju zakonom. Kao što se ministarstva osnivaju zakonom, kao što se sudovi osnivaju zakonom, kao što se javna tužilaštva osnivaju zakonom, tako i institucije za izvršenje krivičnih sankcija treba da se osnivaju zakonom.
Mi smatramo u SRS da je to rešenje apsolutno ustavno, da je apsolutno demokratsko i da se samo na taj način štiti princip, u širem smislu shvaćen, sudske, odnosno pravosudne nezavisnosti.
Ako ostane rešenje sadržano u Predlogu zakona da se zavodi osnivaju odlukom, odnosno aktom Vlade, onda će to značiti da institucije za izvršenje krivičnih sankcija nisu ništa drugo nego produžene ruke Vlade kao izvršne vlasti. Takvo rešenje apsolutno nije u skladu sa Ustavom, apsolutno nije demokratsko.
Onda i sudove možete da osnivate aktom Vlade, onda i tužilaštva ožete da osnivate aktom Vlade, onda i ministarstva možete da osnivate aktom Vlade, onda vam zakoni, onda vam Narodna skupština uopšte ne treba.
Dakle, SRS smatra da ne sme biti izuzetaka kada je reč o državnim organima u pogledu načina osnivanja. Ako isti princip, princip da se državi organi obrazuju zakonom, važi za sve državne organe, onda mora da važi i za ovu specifičnu kategoriju državnih organa, dakle za državne organe čiji je osnovni zadatak izvršenje krivičnih sankcija.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada apsolutno nije bila dosledna kada je pisala ovaj predlog zakona.
Predložila je da se reč "zavodskih" zameni rečju "krivičnih", a onda na koju god stranicu Predloga zakona da bacite pogled svuda ćete videti reči kao što su "zavodi", "zavodske", "higijena u zavodima", "mere u zavodima", "stražari u zavodima" itd.
Dakle, potpuno je jasno da se ovaj predlog zakona, kao i osnovni Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, odnosi na izvršenje kazne lišenja slobode.
Kazna lišenja slobode izvršava se u odgovarajućim institucijama zavodskog tipa i potpuno je nejasno zašto Vlada reč "zavodskih" zamenjuje rečju "krivičnih".
U ovom predlogu zakona imate svega dva člana koji se odnose na novčanu kaznu. Pogledajte sad kako glasi član 175 - za izvršenje novčane kazne nadležan je sud koji je doneo prvostepenu presudu. Dakle, jasno je da se to ne izvršava u institucijama koje reguliše ovaj zakon, to je u nadležnosti suda.
Rok za plaćanje novčane kazne određuje se presudom. Rok iz stava 1. ovog člana ne može biti kraći od 15 dana niti duži od tri meseca. Ako osuđeni ne plati novčanu kaznu u određenom roku, sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora. Dakle, potpuno je jasno da se novčana kazna i njeno izvršenje ne sprovodi po propisima, odnosno po odredbama ovog zakona.
Kada ste osuđeni na novčanu kaznu, vi novčanu kaznu izvršavate tako što odete u banku, uplatite odgovarajući novčani iznos na koji vam glasi novčana kazna, taj novčani iznos ide u budžet Republike Srbije i time se novčana kazna izvršava.
Tu nema nikakvog posebnog postupka. Ima postupka, ali kad se novčana kazna ne plati, pa se zameni kaznom zatvora. Ali, onda se, gospodo iz Ministarstva, više ne izvršava novčana kazna, nego se izvršava kazna zatvora, odnosno kazna lišenja slobode, opet u institucijama zavodskog tipa.
Kako god okrenete, ovo što ste vi predložili da se reč "zavodskih" briše i da se menja rečju "krivičnih" naprosto nije kvalitetno rešenje, pre svega sa krivično-pravnog aspekta.