Član 107. gospodine Milićeviću.

Dakle, nismo u koaliciji sa Nenadom Čankom, nema nikakve veze SNS sa Draganom Đilasom i njegovim izborom za predsednika Košarkaškog saveza Srbije i uopšte ne znam zašto se mi dovodimo u taj kontekst.

Što se tiče kritike da jedanput treba da zauzmemo stav. Evo, zauzeli smo stav. Dakle, ja sam citirao Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, to što određene kolege neće da ga pročitaju, to je njihov problem. Ja ću ga zbog građana Srbije pročitati ponovo.

Dakle, član 63a, godišnji lični koeficijent za kalendarsku godinu u kojoj se ostvaruje pravo, predstavlja odnos, u pitanju su elementi koji određuju visinu penzije, odnos ukupne zarade, osnovice osiguranja i visine ugovorene naknade osiguranika ostvarene za tu kalendarsku godinu i obračunskog iznosa prosečne godišnje zarade za istu kalendarsku godinu. Onda se definiše u stavu 2. šta je obračunski iznos prosečne godišnje zarade, a u stavu 4. se navodi da podatke o prosečnoj mesečnoj zaradi u Republici Srbiji od početka kalendarske godine do kraja svakog meseca u kalendarskoj godini objavljuje organ nadležan za poslove statistike, odnosno to je RSZ. Svako ko ume da čita, ko ume da čita zakone jasno je o čemu se radi. Dakle, i visina penzije je ovim zakonom potpuno definisana i stvar je ovde potpuno jasna.

Ono što sam takođe hteo da kažem, stalno se Aleksandru Vučiću prebacuje, te je izdao Kosovo i Metohiju, te je prodao, te će nešto da potpiše, pa će posle toga da se desi ovo ili ono. Evo, ja vas sada pitam – šta je to potpisao Aleksandar Vučić što je na štetu Srba na KiM? Kog dela teritorije Republike Srbije se Aleksandar Vučić odrekao pismeno, usmeno ili na bilo koji drugi način?

Aleksandar Vučić je pre svega, prvi političar od 1995. godine u Srbiji koji je počeo zajedno sa Vladom Republike Srbije, zajedno sa narodnim poslanicima, zajedno sa članovima i simpatizerima SNS, da zvanično obeležava, dakle ne nezvanično, nego zvanično, da to bude državna počast onima koji su proterani u „Oluji“ 1995. godine. Aleksandar Vučić je jedini političar od 1995. godine kada se ta „Oluja“ na žalost desila Srbima u Republici Srpskoj i Krajini, koji je rekao da „Oluje“ više neće biti nigde, gde Srbi žive, i na KiM, i u Republici Srpskoj, i u bilo kojoj drugoj zemlji koja je nastala na teritoriji bivše Jugoslavije.

Dakle, ono što bi bilo dobro da kažete građanima Srbije – koji je to pravno obavezujući dokument o kome stalno govorite Aleksandar Vučić potpisao, kada ga je potpisao, pred kim, sa kim, kog dela teritorije Republike Srbije se Aleksandar Vučić odrekao i sa kog dela teritorije Republike Srbije su građani proterani od kako je Aleksandar Vučić predsednik Vlade ili predsednik Republike?

Ja za taj deo teritorije Republike Srbije ne znam. Pogromi su se dešavali za vreme nekih drugih koji su o tome ćutali. Aleksandar Vučić vodi potpuno drugačiju politiku i mi ga u tome podržavamo. Da se Srbima nikada više ne desi „Oluja“ bilo gde, ni na Kosovu i Metohiji, ni u Republici Srpskoj, niti u bilo kojoj drugo državi koja je nastala na razvalinama bivše SFRJ. To je naša politika. Kako to možemo da postignemo? Pa, između ostalog, jačanjem naše ekonomije, jer jačanje ekonomije ne znači samo da imate naprosto više novca u budžetu, nego da imate jaču vojsku, bolje opremljenu, da imate bolje zdravstvo, bolje školstvo, da imate dobre puteve, da imate bolju i kvalitetniju infrastrukturu. To su sve elementi koji čine jednu državu jakom.

Srbija je danas jaka država. Srbija je danas jača od nekih država na Balkanu koje su u EU, koje su u NATO paktu. Evo, Aleksandar Vučić je sam izneo podatke. Dakle, mi se danas nosimo, mi se nosimo, što se tiče kapaciteta naših odbrambenih snaga, sa jednom Mađarskom koja je i u EU i u NATO paktu.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Završavam.

Dakle, to je uspeh ja mislim za sve građane Republike Srbije. Ne radi to Aleksandar Vučić za sebe, ne kupuje on tenkove, helikoptere, avione zbog sebe, nego kupuje zbog građana Republike Srbije. Da li bismo mi mogli da nabavljamo svu tu vojnu tehniku da nije bilo ekonomskih mera koje je Aleksandar Vučić sproveo? Naravno da ne bismo i dalje bismo imali jedan ili nijedan avion, i dalje bismo pretapali tenkove, i dalje bismo bili Parija na Balkanu koju može svako da gazi. Mi to više nismo, mi smo ponosna uspravna država, suverena, koja vodi svoju politiku. Niti smo koga izdali, niti smo koga prodali, niti to nameravamo da činimo. Naprotiv, pomažemo i Srbe na KiM, isto kao što pomažemo i Srbe u Republici Srpskoj.

Po prvi put u istoriji, Republika Srbija gradi fabrike u Republici Srpskoj, ne samo u Republici Srpskoj, gradimo fabrike u srpskim krajevima koji su na žalost zbog dešavanja 1995. godine, inače čisti sprski ovejani krajevi, Drvar, Glamoč, Grahovo itd, gradimo fabrike u tom delu Federacije BiH. Koji sprski političar je to uradio? Nijedan, sem Aleksandra Vučića.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Gospodin Ševarlić nikako da razume ili možda i razume, ali se pravi da ne razume da je u Srbiji zakonom zabranjena proizvodnja, uvoz i izvoz hrane koja je proizvedena na bazi genetski modifikovanih organizama. On iz sednice u sednicu nam kao dopunu dnevnog reda predlaže da usvojimo deklaraciju o zabrani tzv. GMO hrane, iako u Srbiji, kao što smo već više puta napominjali, postoji zakon koji tu materiju reguliše. Deklaracija nije pravni akt, to je jedan politički akt, to je jedna proklamacija, to je akt koji nema i ne proizvodi nikakve pravne posledice, za razliku od zakona koji je, kao što znate, opšti pravni akt i koji proizvodi svoje pravno dejstvo.

Gospodin Ševarlić iz sednice u sednicu stalno pita – zašto ne proizvodimo više, šta je sa našim klaničnim kapacitetima, šta je sa našom industrijom? To, gospodine Ševarliću, treba da pitate one sa kojima ste zajedno izašli na izbore. To treba da pitate nekoga iz na primer DSS. To treba da pitate nekoga iz Dveri. To treba da pitate vaše kolege i vaše prijatelje, vaše političke saveznike koji su u periodu od 2000. do 2012. godine, a naročito tokom 201, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007. i 2008. godine praktično ostavili Srbiju bez bilo kakve industrije i proces reindustrijalizacije u Srbiji smo upravo započeli mi, bolje rečeno započeo je Aleksandar Vučić 2012. godine, a naročito intenzivno od 2014. godine.

Tako da to pitanje koje vi postavljate je legitimno, samo ga upućujete na pogrešnu adresu jer SNS i Aleksandar Vučić nisu uništili nijedan kombinat, nisu uništili nijednu zemljoradničku zadrugu, nismo uništili nijedan, kako vi kažete, klanični kapacitet, naprotiv, neke smo i otvorili ponovo, one koje su vaši prijatelji zatvorili, poput „Mitrosa“ u Sremskoj Mitrovici i sa tom politikom ćemo nastaviti i dalje.

Ovo sam imao potrebu da kažem, gospodine Milićeviću, prosto zato da građani Srbije ne bi bili u zabuni da je Srbija država u kojoj je dozvoljeno da se uvozi, proizvodi i izvozi grana na bazi GMO i da podsetim građane Srbije da oni koji su uništili našu poljoprivredu, da oni koji su uništili našu prerađivačku industriju ne sede sa ove strane sale, ne sede tamo gde sedi ministar Đorđević. Nekada su tu sedeli, gospodine Ševarliću, ljudi, gde sedi gospodin Đorđević, ministri koje ste vi podržavali i sa čije liste ste vi izašli na izbore, koji su do temelja upropastili kompletnu srpsku privredu pa uključujući naravno i skoro sve naše poljoprivredne kapacitete. O tome biste kao profesor univerzitet, makar i u penziji, moral da vodite računa. Sumnjam da ste tu činjenicu zaboravili, nego je nekako prećutkujete jer vam je nezgodno da to kažete. Zato smo mi tu da podsetimo građane Srbije ko je ko u Srbiji i šta je ko radio kada je bio na vlasti.

Ne znam da li govorite sa Ivanom Dulić Marković, a bilo bi dobro da nam kažete da li govorite sa Dušanom Petrovićem? Jer srpsku poljoprivredu nije uništavala samo Ivana Dulić Marković, nego je njenu politiku nastavio i Dušan Petrović, a o tome veoma dobro i mnogo bolje od mene zna, moj uvaženi kolega Marijan Rističević.

Taj Dušan Petrović vam je, ako se ne varam, finansirao i određene projekte da bi ste štampali knjige i to naučne knjige, odnosno studije, koje nikada nisu ugledale svetlost dana, ali ste vi taj novac dobili i to u ne malim iznosima, pogotovo za srpske prilike.

Ovo što stalno citirate gospodina Aleksandra Vučića, pa kažite mi šta je on to pogrešno rekao? Da, u Srbiji je zabranjeno da se proizvodi, uvozi, odnosno da se iz Srbije izvozi hrana koja je proizvedena na bazi GMO. Isto, kao što je Krivičnim zakonikom zabranjeno da se neko ubije ili da se nešto ukrade, pa se to dešava. To ne znači da je u Srbiji dozvoljeno da se vrši krivično delo ubistva ili krivično delo krađe ili bilo koje drugo krivično delo. Dakle, jedno je šta je propisano zakonom, a drugo je da li postoje eventualne zloupotrebe u praksi.

Vi stalno pokušavate da obmanete građane Srbije kako je u Srbiji dozvoljeno nešto što u stvari nije dozvoljeno i što je zakonom zabranjeno. Nadležne inspekcije i te kako kontrolišu kvalitet i bezbednost hrane u Srbiji i kontrolišu šta se u Srbiji proizvodi i šta se iz Srbije izvozi.

Mislim da ovo što vi sada govorite, ne znam da i to radite namerno, da li to radite po nečijem zadatku ili ste prosto dokoni, pa nemate nijednu drugu temu o kojoj biste govorili, u vreme kada Srbija potpisuje i realizuje najznačajnije ugovore u oblasti proizvodnje i prodaje hrane, sa državama kao što su Rusija, Kina, Turska, vi iz sednice u sednicu širite lažne vesti, lažne priče o tome kako Srbija proizvodi genetski modifikovanu hranu i kako smo svi mi u opasnosti.

Ako je to tako, kao što vi govorite, prosto mi je neverovatno da tu činjenicu nisu primetili Rusi, Kinezi, Turci i sve one druge države sa kojima sarađujemo u oblasti poljoprivrede, nego ste tu činjenicu primetili isključivo vi.

Mislim da to što radite nije dobro za opšti interes, nije dobro za državu Srbiju, a pre svega nije dobro za vas, zato što iznosite stvari koje nisu tačne. Vi vrlo dobro znate gospodine Ševarliću, ko je uništavao srpsku poljoprivredu, od 2001. godine, pa do 2012. godine.

Kažete, ne razgovarate sa Ivanom Dulić Marković, a jel razgovarate sa drugim ministrima koji su sedeli u raznim dosovskim vladama za tih 12 godina? Jel razgovarate sa onim Milosavljevićem? Već sam vas pitao za Dušana Petrovića. Jel razgovarate sa onima koji su bili pokrajinski sekretari za poljoprivredu? Gro poljoprivredne proizvodnje, posebno ratarstvo je u Vojvodini. Jel razgovarate npr. sa Goranom Ješićem? Jel razgovarate sa kadrovima koji su bili pokrajinski sekretari za poljoprivredu iz LSV?

Njih pitajte zašto je i ko je upropastio srpsku poljoprivredu i ko nas je u oblasti proizvodnje hrane vratio decenijama unazad. To sigurno nije SNS, to sigurno nije Aleksandar Vučić i to sigurno nisu ovi ljudi koji sada sede u Vladi Republike Srbije.

Sve na temu PKB-a, profesore Ševarliću, možete da pitate Dragana Đilasa. Dragan Đilas je, kao što vam je veoma dobro poznato, najveći prijatelj Boška Obradovića, sa kojim ste do juče sedeli u istoj poslaničkoj grupi.

Kako je to izgledalo u vreme Dragana Đilasa, ja mislim da to vi vrlo dobro znate. Ali, da bi građani Srbije znali, dakle, kada je Dragan Đilas, kao gradonačelnik Grada Beograda, upravljao PKB-om tako je dobro upravljao da je u 2010. godini PKB zabeležio gubitak od skoro 36 miliona evra, znači govorimo u milionima evra, 2011. godine zabeležio je gubitak od nešto više od 18 miliona evra, u 2012. godini više od devet miliona evra, a u 2013. godini, to je ako se ne varam poslednja godina Đilasove vladavine Beogradom, zabeležio je gubitak od skoro 11 miliona evra.

Tako da, zašto je PKB ovako prošao u vreme Đilasove vladavine i šta su radili sa PKB Dragan Đilas, Mišković i njihovi poslovni partneri, to lepo pitajte Dragana Đilasa. To možete i da pitate Boška Obradovića, oni su postali sad nerazdvojni. To je sad alternativa koja se navodno nudi građanima Srbije kao neko spasonosno rešenje za navodno katastrofalnu vladavinu SNS. Naravno, građani će da ocene da li smo mi baš toliko katastrofalni, a da li je taj Dragan Đilas baš toliko spasonosno rešenje, ali o tom potom.

Što se tiče jedne druge teme o kojoj vi stalno govorite, o procentu izdvajanja za poljoprivrednike. Vidite, profesore Ševarliću, poslanici SNS svakoga dana, ali bukvalno svakoga dana, razgovaraju sa građanima Srbije. Nekada to činimo ovde u zgradi Narodne skupštine, nekada to čine narodni poslanici u svojim opštinama i gradovima. Ja sam juče ovde u zgradi Narodne skupštine, razgovarao sa jednim poljoprivrednim proizvođačem iz Batajnice.

(Aleksandar Šešelj: „Knez Petrol“.)

Šta ste rekli, „Knez Petrol“? Nije „Knez Petrol“.

Dakle, razgovarao sam sa čovekom iz Batajnice, koji je inače došao iz Benkovca. Znači, čovek je proteran u „Oluji“ 1995. godine, tako da Aleksandre, nije u pitanju „Knez Petrol“, Srđan Knežević nije proteran iz Benkovca.

Čovek mi je juče lepo rekao, nikada se nije desilo u Srbiji, ovo što se sada dešava, da kada kupite novi traktor država vam vrati polovinu novca. Nikada se nije dešavalo u Srbiji, a čovek se bavi poljoprivredom otkako je proteran iz Benkovca, znači od 1995. godine pa do danas, bavi se i ratarstvom i stočarstvom, kaže da se nikad nije desilo da kupite novi plug i da vam država vrati polovinu novca za taj plug. Nikada se nije desilo da kupite novi kombajn, a država vam vrati polovinu novca za taj kombajn.

To priča običan čovek koji nije član SNS, i vi sada kažete - ali država izdvaja manje novca. Ne, nikada se više nije izdvajalo za poljoprivredu i nikada se više nije izdvajalo za obnovu poljoprivredne mehanizacije. To podaci vrlo jasno govore.

U vreme vladavine ovih vaših prijatelja, pa, setite se ko je mogao da kupi novi traktor, sem Miškovića, sem Živkovića, sem Miodraga Kostića, ja mislim da nije bilo nijednog seljaka u Srbiji koji je mogao da kupi novi traktor. Danas seljaci mogu da kupe nove traktore, nove sejalice, nove plugove, nove kombajne, itd, i da znaju da će im država refundirati polovinu sredstava od novca koji daju. Putujete, valjda, Srbijom, isto kao i ja, jel vidite li da u svakom delu Srbije, ne samo u Vojvodini, u Pomoravlju, u zapadnoj Srbiji, pa jer, vidite li koliko ima novih traktora po njivama, i to traktora najsavremenijih svetskih proizvođača? Do pre sedam, osam godina, ko je mogao da poseduje traktor ili kombajn kao što je Džon Dir, osim ovih velikih kapitalista koji su se obogatili na grbači naroda, običan seljak to sebi nije mogao da priušti.

Danas svaki bolje stojeći domaćin može sebi da priušti najkvalitetniju poljoprivrednu mehanizaciju, zato što zna da mu država u tome pomaže. To vi vrlo dobro znate.

U vreme vladavine vašeg prijatelja od Milosavljevića, Dušana Petrovića, i svih ostalih, Saše Dragina, to jednostavno nije bilo moguće. Danas je to i te kako moguće. A, da li je moguće da za godinu ili dve godine ispravimo sve one propuste koji su se dešavali u poljoprivredi od 2000. godine? Naravno da nije. Ali da Srbija krupnim koracima ide napred, kada je u pitanju obnova naše poljoprivredne proizvodnje, i to u svim oblastima, kada je u pitanju ratarstvo, i stočarstvo, i obnova mehanizacije itd, to običan čovek vidi.

Možete vi sada da se trudite koliko hoćete da nipodaštavate politiku Vlade Republike Srbije Ministarstvo poljoprivrede i Aleksandra Vučića, ali građani Srbije vrlo dobro znaju, gospodin Marjan Rističević raspolaže egzaktnim podacima na tu temu, koliko je situacija u poljoprivredi, koliko je situacija za individualnog poljoprivrednog proizvođača bolja, nego što je bilo u vreme kada su Srbijom vladali ljudi sa kojima ste vi zajedno izlazili na izbore.

Profesor Ševarlić ima očigledan problem sa procentima, odnosno on tim procentima manipuliše na sličan način kao što je sa onim famoznim procentom od 7% za budžet Vojvodine, kojim su manipulisali ljudi poput Bojana Pajtića, Nenada Čanka, Aleksandre Jerkov i koji su iz godine u godinu optuživali centralnu vlast u Beogradu kako navodno ne izdvaja 7% za budžet AP Vojvodine, pri čemu su potpuno prenebregavali obim budžetskih prihoda i rashoda kako budžeta Republike Srbije, tako i budžeta AP Vojvodine.

Kada govorite o procentima, profesore Ševarliću, onda morate da vodite računa o tome koliki je budžet, koliki je obim budžetskih prihoda danas, koliki je obim budžetskih prihoda bio u 2018. godini, u 2017. godini, to su sve godine u kojima mi beležimo budžetski suficit, a koliki je bio obim budžetskih prihoda u vreme kada su ljudi sa kojima ste vi izašli na izbore, koliko je tada iznosio budžet Republike Srbije. Dakle, 5% od budžetskih cifara iz vremena Dušana Petrovića nije ni izbliza 5% budžetskih cifara koje imate danas. To vam je Marijan Rističević izrazio u apsolutnim brojevima.

Na stranu to što je, po meni, pomalo i žalosno i tragično da vi kao nekadašnji profesor univerziteta i kao član Odbora za poljoprivredu ne znate koliki je razdeo u budžetu Republike Srbije za Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. Ali, na stranu to, nije neophodno da znate baš svaku cifru iz budžeta, ali ono što morate da znate to je da država Srbija danas izdvaja mnogo više novca, dakle, govorim u apsolutnim brojevima, nego u vreme kada su na vlasti bili oni sa kojima ste vi izlazili na izbore.

(Marijan Rističević: To je 130%)

Evo, kaže mi Marijan Rističević da je to 130% više ako ćete i u procentima. Dakle, 130% više država Srbija danas izdvaja za poljoprivredu, nego u vreme Dušana Petrovića, Saše Dragina, Milosavljevića, Dragana Đilasa i svih ostalih koji su nam upropastili poljoprivrednu proizvodnju i ne samo poljoprivredu, nego celokupnu srpsku privredu, celokupnu srpsku industriju. Mi ni dan danas ne možemo da se vratimo, pored svih napora koje ulaže Vlada Republike Srbije i predsednik republike, pored svih direktnih investicija, i domaćih i stranih, pored stotine hiljada novih radnih mesta, pored stotine otvorenih novih fabrika, ne možemo da se vratimo na nivo iz 1989. godine.

To vam govori o razmerama pljačke koja se desila u Srbiji od 2000. godine do 2012. godine. Ono malo ekonomske supstance koje je ostalo u Srbiji tokom devedesetih godina, a to su bile teške godine za Srbiju i za srpski narod uopšte, to su bile godine ratova, sankcija, bombardovanja i tako dalje, ali i to i to malo ekonomske supstance koja je ostala u vreme vladavine Slobodana Miloševića, to su ovi vaši rasuli, pokrali, stavili sebi u džepove i zbog toga je srpske poljoprivreda danas u teškom stanju.

Bolje je nego što je bilo, ali je i dalje stanje teško. U tome se slažemo, ali i to teško stanje ne može da se prevaziđe za godinu ili dve. Nama će trebati još dosta godina da postanemo u punoj meri konkurentni sa državama koje ste vi pominjali, sa državama iz EU, ali već sada smo mnogo konkurentniji na evropskom i na svetskom tržištu od skoro svih država u regionu, od skoro svih država u regionu zapadnog Balkana. To dovoljno govori koliko su i predsednik republike Aleksandar Vučić, odnosno Aleksandar Vučić i kao predsednik Vlade i ova aktuelna Vlada uradili za poboljšanje stanja u srpskoj poljoprivredi.

Dakle, kada govorite o procentima, profesore Ševarliću, samo nemojte sebi da dozvolite da upadnete u istu logičku grešku u koju su upadali Pajtić, Čanak i Aleksandra Jerkov i uvek poredite brojeve izražene u procentima sa apsolutnim brojevima. Ovi apsolutni brojevi vam mnogo više govore od tih vaših procenata.

Oni su se sakrivali iza tih 7%. Njima je 7% bio smokvin list. To bi trebalo da se prisete građani Srbije, posebno građani koji žive na teritoriji AP Vojvodine. Smokvin list je bio 7% da bi se sakrila pljačka građana Vojvodine u režiji Bojana Pajtića, u režiji onog njegovog pokrajinskog sekretara za nauku i tehnološki razvoj, koji su davali gotov novac njihovim podobnim preduzetnicima, a ovi im vraćali u mrtvačkim sanducima, u sifonima za vodu itd.

Dakle, ti procenti su bili smokvin list za pljačku, a mi vam sada iznosimo apsolutne brojeve koji vam vrlo jasno predočavaju koliki napredak je postigla Srbija u vreme vladavine SNS.

Zaboravio sam da kažem, pošto je profesor Ševarlić spominjao PKB. Dakle, naveo sam cifre egzaktne koliko je PKB poslovao sa gubitkom u vreme kada je Dragan Đilas bio gradonačelnik Beograda i kada je preuzeo PKB pod gradsku ingerenciju i 2010, 2011, 2012. i 2013. godine. Ono što sam zaboravio da kažem i ono što sam hteo i da podsetim profesora Ševarlića, vi se profesore Ševarliću sigurno sećate da je Dragan Đilas, tajno doduše, snimio spot u PKB 2017. godine. To su mu omogućili izvesni Rajko Mandić i predsednik samostalnog sindikata PKB, Milisav Đorđević.

Oni su bili prisutni zajedno sa Draganom Đilasom kada je snimao predizborni spot u PKB-u, ali pre početka radnog vremena, na jednoj od farmi PKB-a koja se, ako se ne varam, naziva Partizanski prelaz. To je ono što bi građani Srbije takođe trebali da znaju.

Dakle, u figurativnom smislu te reči, zločinac se vratio na mesto zločina. Čovek koji je totalno upropastio PKB se vratio u PKB 2017. godine da bi tamo snimio predizborni spot i da bi on, koji inače realno sa poljoprivredom nikakve veze nema, pošto se čovek celog svog radnog veka bavio preprodajom sekundi na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i obogatio se na tome, u iznosima koji su nezamislivi za građane Srbije, dakle, on se 2017. godine, doduše tajno, vratio u PKB i tamo snimao spot.

Ovo što je govorio gospodin Marijan Rističević, to je potpuno tačno.

Dakle, u vreme kada su vaši koalicioni partneri bili na vlasti, mi smo totalno devastirali naš stočni fond. Mi smo radili sve suprotno od onoga što su radile razvijene evropske zemlje. Marijan je sad spomenuo Holandiju.

Kada smo Dragan Todorović i ja 2009. i 2010. godine išli u posetu Vojislavu Šešelju u Hag, znači, od Amsterdama do Haga putujete međugradskom železnicom i sa jedne i sa druge strane železnice možete da vidite beskrajna stada onih crno belih krava kako pasu. Ja sam se tad pitao, kao laik za poljoprivredu, kako je moguće da se tako nešto ne dešava u Srbiji?

(Milorad Mirčić: Jel ti Todor objasnio?)

Ne. Objasnili su mi kasnije ljudi koji se u poljoprivredu mnogo više razumeju i od Todora i od mene, gospodine Mirčiću. Evo, o čemu se radi.

Dakle, neko je smišljeno, ne neko, nego oni koji su upravljali tada Ministarstvom poljoprivrede, oni su svesno uništavali naš stočni fond i svesno doveli Srbiju u situaciju da bude uvoznik tog nekvalitetnog mesa o kome vi stalno govorite.

Dakle, subvencije su davane tajkunima za biljnu proizvodnju i mi smo izvozili praktično sirove proizvode, poput kukuruza, poput šećerne repe, poput pšenice, itd, a uvozili svinjsko meso, goveđe meso, pileće meso, vrlo sumnjivog kvaliteta.

Dakle, oni koji su se deklarativno zalagali za poljoprivrednu politiku istu onakvu kakva se vodi u EU, radili su sve suprotno od toga. Nisu radili kao što rade Holanđani, kao što rade Danci. Ako se Holanđani i Danci ne stide da im pored autoputeva, pored železnica pasu krave, zašto mi Srbi toga da se stidimo? A, oni su rekli – ne, nama ne trebaju ni krave, ni svinje, ne treba nam ništa od toga, mi ćemo da dajemo subvencije, ali samo našim odabranim tajkunima, koji će onda da izvoze sirove proizvode, žitarice i da se praktično samo oni na tome bogate.

To su dubinski, suštinski razlozi zašto je, između ostalog, srpska poljoprivreda doživela debakl i zašto ne možemo još uvek da budemo u punoj meri konkurentni sa državama sa kojima bi objektivno to mogli da budemo. Srbija bi objektivno, pa sama Vojvodina, evo, da uzmemo samo Vojvodinu, mogla bi da bude konkurentna sa Holandijom, mogla bi da bude konkurentna sa Danskom. Imamo kvalitetnije zemljište, imamo bolju klimu, imamo ljude koji se razumeju u poljoprivrednu proizvodnju, imamo vredne i marljive seljake.

Nemoguće je za kratko vreme ispraviti sve one propuste, i to ne propuste nenamerne, nego to je bio organizovani napad na srpsku poljoprivredu, koji su činjeni u godinama dosovske vladavine. Nemojte da mislite da su oni to radili slučajno. To vi veoma dobro znate. Vi ste sa njima izlazili na izbore. Znate vi zašto su oni uništavali naš stočni fond. I onda se vi u 2019. godini onako filozofski zamislite i pitate – a, zašto Srbija uvozi svinjsko meso, a zašto uvozimo goveđe meso itd? Pa, ubili su nam stočni fond. Ubili su nam, ne postoji. Mi ga sad praktično dižemo iz pepela. Ali, znate, gospodine Ševarliću, krava ne može pet puta u toku godine da se oteli. Dakle, mi ne možemo za godinu ili dve da povratimo stočni fond koji su upropastili svi oni koji su vladali Srbijom 12 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, u ime poslaničke grupe SNS, želim da se zahvalim gospodinu ministru Siniši Malom na svim velikim rezultatima koje je postigao u vođenju Ministarstva finansija. Želim da mu se zahvalim na vrlo detaljnom tumačenju svih odredbi predloga zakona koji su na sednici koja je u toku.

Želim da se zahvalim svim kolegama iz SNS, svim kolegama koji pripadaju poslaničkim grupama koje su sa nama u koaliciji. Želim da se zahvalim i kolegama iz opozicije, pre svega kolegama iz SRS. Pokazali smo da možemo civilizovano da diskutujemo o problemima koji su vrlo ozbiljni, koji su veoma važni za ovu državu, iako ne moramo i ne trebamo oko svega da se složimo.

Pokazali smo da je parlament mesto u kome može da se vodi jedna demokratska debata i jedan demokratski dijalog i mislim da je to dobra poruka i onima koji iz različitih razloga bojkotuju sednice Narodne skupštine da nema drugog mesta na kome može i na kome treba da se razgovara o važnim društvenim pitanjima, sem Narodne skupštine Republike Srbije.

Ono što želim da kažem i vama gospodine ministre i poslanicima poslaničke grupe SNS i poslanicima koji pripadaju poslaničkim grupama naših koalicionih partnera, to je da ćemo mi već u ponedeljak da glasamo za Predlog zakona o izmenama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2019. godinu, da ćemo da glasamo za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost i o Predlogu zakona o izmenama Zakona o budžetskom sistemu zato što želimo da već u ponedeljak predsednik Republike Aleksandar Vučić, shodno svojim ustavnim ovlašćenjima, potpiše te zakone, da ti zakoni budu objavljeni u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i da građani Republike Srbije, da privreda Republike Srbije što pre mogu da osete sve pozitivne efekte ovih predloga zakona o kojima ovih dana raspravljamo.

Tako da vas pozivam uvažene kolege i pre svega poslanike SNS, ali i naše uvažene kolege iz SPS, iz SDPS, iz Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke, Ujedinjene seljačke stranke, PUPS i naravno sve druge koji žele da se pridruže našoj borbi da naša privreda i da naše javne finansije budu u još boljem stanju nego što su sada i da naši građani i da naša privreda mogu da osete sve rezultate onih teških mera koje smo morali da preduzmemo 2014. godine, a koje sada daju svoje rezultate u 2018, 2019, 2020. i 2021. i u svim onim godinama koje su pred nama.

Naravno ne mogu a da ne iskoristim današnji dan koji je važan za državu Srbiju, važan je za Srbe koji žive na KiM, važan je za ceo srpski narod. Želim da u ime poslaničke grupe SNS da pozovem sve Srbe koji žive na KiM, sva raseljena lica sa KiM da u nedelju, 6. oktobra 2019. godine, glasaju za Srpsku listu. Izbor nije težak. Srpski narod na KiM se nalazi pred jednim teškim izborom, ali u neku ruku i lakim. Svako onaj ko ne glasa za Srpsku listu, zapravo glasa za OVK u različitim formama i pod različitim nazivima.

Protiv Srpske liste je kampanju vodila Priština, vodile su sve četiri albanske liste, ali protiv Srpske listu kampanju su vodili i pojedini bezumnici odavde iz Beograda, poput Dragana Đilasa, poput Vuka Jeremića, poput Boška Obradovića. Ta kampanja se na najbesomučniji način vodi i dan danas. Naravno, na udaru te kampanje je pre svega Aleksandar Vučić, jer naši neprijatelji i oni iz Prištine i ovi bezumnici odavde iz Beograda znaju da je glava Srpske liste, da je glava srpskog naroda na KiM Aleksandar Vučić.

I baš danas, i baš danas, navodno nezavisno novinarsko istraživačko udruženje KRIK je objavilo fotografiju na kojoj se vide kako razgovaraju Milan Radojičić, gospodin Rakić sa Pacolijem. To je po njima razlog zašto ne treba glasati za Srpsku listu, a ovaj Ljotićevac, koji se preko noći preobratio u zagovornika EU najvećeg na svetu Boško Obradović, traži od Aleksandra Vučića da podnese ostavku. Šta mogu drugo da rade Srbi na KiM nego da vode razgovore sa onima koje su Albanci izabrali? Nismo ih mi birali. Nismo mi birali da predstavnici Albanaca budu Bedžet Pacoli, da bude Tači, Haradinaj, Ljimaj, Kurti i njima slični. Njih su birali Albanci. Mi nemamo drugog načina da rešimo problem KiM sem da razgovaramo sa onima koje su Albanci birali.

Da građani Srbije znaju, a znaju to vrlo dobro, pre svega Srbi sa KiM, na šiptarskim poternicama nisu ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić, ni Boško Obradović, ni Rada Trajković, ni Nenad Rašić, kako li se zove, koji na albanskom jeziku poziva da se glasa za nezavisno Kosovo, nego su upravo na šiptarskim poternicama Radojičić, Rakić i svi oni drugi koji se bore za opstanak KiM u sastavu Republike Srbije.

Dakle, baš danas, četvrtog oktobra, našli su da objave fotografiju, kao navodno krunski dokaz zašto ne treba glasati za Srpsku listu. Ja u ime poslaničke grupe SNS kažem – baš zbog toga treba glasati za Srpsku listu zato što je Srpska lista dokaz da je država Srbija i te kako prisutna na KiM.

Vi, gospodine ministre, znate da je Nacionalnim investicionim planom, koga je predstavio predsednik Republike Aleksandar Vučić, predviđeno da se na KiM, dakle, na našem KiM, realizuje 350 projekata u najrazličitijim oblastima društvenog života i da je ukupna vrednost tih projekata 150 miliona evra. To je dokaz da se Aleksandar Vučić, da se Vlada Srbije, da se SNS, da se parlamentarna većina, ali i naše kolege iz SRS, kojima želim da se zahvalim što su pokazali, a znam da to nije za njih bila jednostavna odluka, što su pokazali da umeju stranački interes da podrede državnom i nacionalnom interesu, želim da im se zahvalim na tome, želim da im se zahvalim zato što su pokazali da u teškim vremenima, kao u vreme NATO bombardovanja, mi Srbi, kada hoćemo i kada imamo iskrenu volju i želju, možemo da budemo jedinstveni oko jednog pitanja koje nas sve zajedno peče i boli, a to je KiM i to su Srbi koji žive na KiM.

Ono što građani Srbije treba da znaju jeste da onaj ko ne glasa za Srpsku listu glasa za nezavisno Kosovo, glasa za to da je normalno da se spot „Srbija zove“ zabrani na KiM. Zamislite po čijoj prijavi? Ne po prijavi Haradinaja, ne po prijavi Tačija, ne po prijavi Kurtija. Veliki, slobodni, nezavisni novinar, intelektualac, mislilac Slobodan Georgijev je prijavio Centralnoj izbornoj komisiji u Prištini spot „Srbija zove“ i tražio da se taj spot zabrani i na njegov zahtev, odnosno po njegovoj prijavi Centralna izborna komisija u Prištini je zabranila spot Srpske liste „Srbija zove“.

Zašto ovo sve govorim? Da bi građani Srbije znali da su se danas protiv Srpske liste, protiv Republike Srbije, protiv Aleksandra Vučića, protiv Vlade Republike Srbije zaverile sve četiri albanske liste na KiM, da su se zaverili ovi bezumnici odavde iz Beograda, čiji je šef Dragan Đilas, zaverile su se zemlje Kvinte kojima nije u interesu da Srpska lista osvoji srpske glasove na KiM.

Baš zato što su svi ustali protiv našeg naroda na Kosovu i Metohiji, sad je pravi trenutak da pokažemo jedinstvo i da Srbi na KiM, oni koji žive na KiM i svi oni Srbi koji su silom prilika raseljeni sa KiM, 6. oktobra ne glasaju ni za koga drugog, nego za Srpsku listu. Zato što Srbija zove da se glasa za Srpsku listu.

Nas očekuju teški dani kada je u pitanju KiM. Pobeda Srpske liste 6. oktobra biće samo nastavak jedne teške i iscrpljujuće borbe za srpske interese na KiM. I po pitanju KiM, svi moramo da budemo jedinstveni.

I danas se kao i na Kosovu 1389. godine tačno vidi ko je ko i ko je na čijoj strani.

Ja sam ponosan što su moje kolege iz Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije i Socijaldemokratske partije Srbije i Partije ujedinjenih penzionera Srbije, iz Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke, Ujedinjene seljačke stranke, Srpske radikalne stranke, pokazali da su na strani Srbije.

A neka sram bude one, pogotovo one iz Beograda, one koji su se obogatili na muci i nevolji našeg naroda, koji su ga opljačkali, koji su nas doveli u ovu situaciju, gospodine ministre, to vi veoma dobro znate, ekonomskog i finansijskog beznađa, oni koji su pobegli u Rumuniju kada su Šiptari proglasili nezavisnost KiM, oni koji su 2011. godine postavili granicu na Jarinju i Brnjaku, njih neka je sramota što su na istoj strani sa Haradinajem, sa Tačijem, sa Ljimajem, sa Kurtijem i što se bore protiv Srpske liste.

Ponosan sam što smo mi iz SNS, što su naši koalicioni partneri, što su naši prijatelji, što su naše kolege iz SRS na strani Srpske liste, a to znači na strani Srbije, na strani Srbije koja je prisutna i na Kosovu i Metohiji. Želim ubedljivu pobedu Srpske liste, želim srpskom narodu na KiM mirne i bezbedne izbore a Srbija će, kolega Mirčić je pitao da li smo obezbedili autobuse, pošto postoji direktan televizijski prenos, nije pametno da o tome javno govorim, ali, verujte mi, postarali smo se da svi Srbi koji žive u centralnoj Srbiji a imaju prijavljeno prebivalište na KiM, 6. oktobra 2019. godine iskoriste svoje pravo glasa da glasaju za Srpsku listu.

Nadam se da ćemo uveče, 6. oktobra, moći da proglasimo ubedljivu pobedu, ne samo Srpske liste, pobedu države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se nisam javljao za reč u načelnoj raspravi, pa mi dozvolite sad, gospodine Arsiću, da kažem nekoliko rečenica na ovu temu.

Pre svega, gospodine ministre, imam puno razumevanje za onaj vaš prvobitni stav koji ste izneli u javnosti, a zbog koga su vas pojedini i narodni poslanici i mediji i neki drugi kritikovali kada ste rekli da jedanput mora da dođe kraj neprestanom produžavanju rokova za završetak studija za te tzv. stare studente.

U međuvremenu Vlada je procenila da je u opštem interesu i u javnom interesu da se za te tzv. stare studente rok za završetak studija produži na još dve godine. Vi ste to prihvatili, to prihvatamo i mi i, da ne bi bilo nikakve dileme, mi ćemo za to da glasamo. Dakle, Ministarstvo prosvete i Vlada Srbije će imati danas, pošto će danas biti Dan za glasanje, punu podršku za ovaj Predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Javio sam se za reč da bih izneo nekoliko stvari koje mogu da ilustruju koliko je ova stvar ne baš tako jednostavna. Prvo, mi nemamo, što je neverovatno, ali mi Srbi smo inače takvi, aljkavi i nemarni, mi nemamo još uvek potpuno precizan broj studenata koji su upisali studije pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju. U javnosti mogu da se čuju različiti podaci – 1.000, 5.000, 10.000. itd. To je prva stvar.

Druga stvar, u načelnoj raspravi mi smo slušali mnogo razloga. Ako mi dozvolite, to je moja lična impresija, možda nisam u pravu, ali čini mi se da su se pojedini narodni poslanici trudili da izmisle 1001 razlog za studente koji su upisali studije po Zakonu o univerzitetu, dakle, pre stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju, dakle, pre septembra 2005. godine, a mi ne govorimo samo o studentima koji su se upisali 2005. godine, mi govorimo, na primer, i o studentima koji su se upisali 1995, 1998. ili 2000 godine. Dakle, prosto da imate u vidu o kakvim vremenskim distancama mi govorimo.

Ovo govorim, gospodine ministre, zato da bi građanima Srbije predstavio zašto je vaš prvobitan stav o tome da jedanput treba učiniti kraj neprestanom produžavanju studija u izvesnoj meri opravdan.

Dakle, mi smo ovde od narodnih poslanika čuli, i ja razumem narodne poslanike… Ja razumem narodne poslanike koji pripadaju poslaničkoj grupi čiji sam ja predsednik. Ja razumem i narodne poslanike iz opozicije. Svaki narodni poslanik se na neki način trudi da se pomalo dodvori određenim slojevima društva, pa i studentima. Mogli smo da čujemo različite teorije o tome zašto neko ko je upisao studije 2005. ili 2000. ili pre toga, nije mogao da završi svoje studije. Te je imao neke porodične probleme, te je bio bolestan, te mu se desilo ovo ili ono.

Hajde malo da prestanemo da budemo licemerni i hajde malo da prestanemo, što bi narod rekao, da se foliramo. Ako ima 10.000 studenata, ako je to tačan broj, ja se ograđujem, ne znam, neka ih ima i 5.000, neka ih ima i 15.000, pa da li je moguće da su baš svi bili bolesni, da li je moguće da su svi imali neke nerešive životne i porodične probleme, da li je moguće da su se svima njima desile neke stvari u životu koje su ih onemogućili da svoje studije završe ne u roku, mi smo te rokove odavno probili, nego u nekom iole, iole roku koji bi mogao da se nazove razumnim i pristojnim?

Ja mislim da je takvih slučajeva, npr. bolesti, teških porodičnih prilika itd, bilo sigurno, ali samo u izvesnom broju slučajeva. Ne mogu da prihvatim tezu, prosto mi je neverovatno, nelogično mi je da su svi ti ljudi bili u tako teškim životnim okolnostima da zbog tih teških životnih okolnosti nisu uspeli da završe fakultete ili više škole koje su u to vreme postojale, a koje su upisali 2005. ili pre toga.

Zašto ovo govorim? Zato što ja iz ličnog iskustva, kao i vi gospodine ministre, kao i moj uvaženi prijatelj Bojan Tubić, kao i kolege iz opozicije, kao i prof. Ljubiša Stojmirović, koji će da glasa za ovaj amandman i nemam ništa protiv, ali svi mi znamo i poznajemo iz ličnog iskustva, iz privatnog života decu koja žive teško, koja nemaju jednog ili oba roditelja, koja nemaju novca, nisu iz bogatih porodica, izbeglice su, interno raseljena lica, nažalost imaju neku bolest, pa su završili fakultet u roku, pa su magistrirali, pa su doktorirali. Šta ćemo sa njima?

Dakle, neka deca su pokazala da mogu da se odupru životnim izazovima. Neka deca su pokazala da uprkos svemu mogu da pobede određene vrlo teške životne okolnosti. Ovo kažem zato, ja znam da je ovo nepopularno reći, hajde malo ipak svi da priznamo da kod jednog broja ovih studenata ima malo i lenjosti, ima malo inertnosti, ima malo one naše stare navike nasleđene još iz prošlog sistema - komotno ću da se ponašam, radiću šta mi je volja, a kad zagusti tu je država koja će, jel, pošto je država „respublika“, opšta stvar, povesti računa o opštem interesu i nekako me izvući iz situacije u koju sam svojom krivicom upao.

Dakle, ovo govorim zato što država Srbija mora da vodi računa zaista i o studentima i o učenicima koji se nalaze u teškim životnim prilikama i koji zbog tih teških životnih prilika imaju poteškoće u učenju u radu u završetku fakulteta ili neke druge škole. Ali, država Srbija isto tako mora da vodi računa i onim mladim ljudima koji imaju elana, snage, volje da pobede životne okolnosti i da budu uspešni učenici i uspešni studenti.

Evo, tu su starije kolege, tu je prof. Marko Atlagić, tu ste na kraju krajeva i vi, gospodine ministre, sećate se kako su nekad mladi ljudi završavali fakultete? Danas su deca razmažena, ja to znam na svom ličnom primeru. Svi mi grešimo. Mi grešimo na svojoj sopstvenoj deci. Zašto? Zato što mislimo da radimo u njihovu korist ako polazimo od te floskule – a zašto jadno dete da se muči? Ja to sam činim. Dakle, ja ne govorim ni u čije tuđe ime, ja grešim kod svoje rođene dece i svi mi to radimo. Mi mislimo da ćemo učiniti dobro našoj deci ako uradimo onaj posao koji oni trebaju da urade.

Ko je nama završavao fakultete? Hajde da budemo pošteni, hajde malo da prestanemo da budemo licemerni. Zašto ovo govorim? Ovo govorim zato da bi građanima Srbije, pošto je ministar prosvete bio nekoliko nedelja ili nekoliko dana na udaru medija, a vi ste ministre rekli neće biti produžetka, a ipak je produženo.

Ja sad govorim neke argumente od kojih je verovatno i pošao ministar Šarčević i zato razumem njegovu prvobitnu poziciju. Lako je sada čoveka osuđivati – e sad, ti si rekao, a vidiš Vlada je odlučila drugačije i skupštinska većina će drugačije da glasa. Glasaćemo mi za ovo, mi ćemo da produžimo rok za dve godine, ali ja prosto hoću da problematizujem jednu društvenu temu. Ovo je važna društvena tema i da ukažem na to da to što ćemo mi danas glasati za ovaj predlog zakona ne znači da ministar Šarčević nije bio u pravu. Sa njegove tačke gledišta on je bio u pravu. Zašto? Zato što mi vrlo često grešimo kada su u pitanju mladi ljudi, jedan deo mladih ljudi, da ne kažem da je svuda takva situacija. Danas su mladi ljudi, da li je tako gospodine ministre, ja imam takav utisak, mnogo više razmaženi nego ranije.

Sad smo imali, moja koleginica Vjerica i ja polemiku. Ko je Vjerici završavao fakultet ili meni ili Marku Atlagiću ili Ljubiši Stojmiroviću ili vama gospodine ministre ili Bojanu Tubiću? Nije niko, nego smo lepo učili, neko je bio bolji student, neko malo lošiji, svi smo mi potekli manje-više iz nekih porodica koje su imale neke prosečne imovinske prilike. Niko nije od nas bio ni previše bogat, nije imao ni previše uticajne roditelje, niti je mogao da ima neke tzv. „veze“ itd. Uvek je bilo ljudi i porodica i mladih ljudi koji su takve privilegije imali. Postojala je ona tzv. „crvena buržoazija“ pa neka druga buržoazija itd. Manje-više, većina studenata dolazi iz porodica koje ne pripadaju tim slojevima društva koje mogu baš tako lako da dođu do tih privilegija.

Dakle, mi smo naše fakultete, evo tu je i Neđo Jovanović sad, vidim čoveka, tu je i moj kolega Komlenski, niko nama nije završavao fakultete, niko nama nije produžavao bilo kakve rokove, nego lepo zasuči rukave, sedi, zagrej stolicu, uči, završi, izađi na ispit.

U vaše vreme, gospodine ministre, evo zna to moj prijatelj Bojan Tubić, ja sutra imam ispit na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, pa za nedelju dana ponovo, to je Bojane, ja ne znam koji, septembar je mesec, ovo je ja mislim dvanaesti ispitni rok. U vaše vreme, gospodine ministre, koliko je bilo ispitnih rokova? Četiri. Januarski, junski, septembarski, oktobarski. Gotovo. Sada imate ispitne rokove u jednom mesecu po dva puta.

Mi imamo oktobarski rok koji počinje, evo, sutra, da li je tako? Zašto ovo govorim? Država je maksimalno izašla u susret studentima. Maksimalno smo izašli u susret studentima i pored svega toga, jedna kategorija studenata misli da ima stečeno pravo, a nema, to nije stečeno pravo, da može da studira po tom starom zakonu, odnosno po pravnom režimu koji je propisivao stari Zakon o univerzitetu do kraja života. Ne može.

On može do kraja života da studira, ali po pravnom režimu koji je sada na snazi i nije ovo jedina situacija u kojoj se pravni režim menja. Šta, promeni se pravni režim izdavanja vozačkih dozvola, promeni se pravni režim izdavanja neke druge dozvole, promeni se pravni režim u nekoj trećoj oblasti društvenog života. Vi morate svoje ponašanje da uskladite sa novim propisima. Ne možete da kažete - ali da, ja sam stekao to pravo pre 50 godina, šta je mene briga što je donet neki novi zakon? Briga te je, zato što si dužan da svoje ponašanje uskladiš sa normama novog zakona.

Država je do sada izlazila u susret i svi mi znamo zbog čega. Mladi ljudi, studenti, neki su objektivno imali poteškoće da završe fakultet u roku i svaka vlast je htela da izađe u susret studentima koji nisu uspeli da završe svoje studije po programima koji su bili aktuelni u vreme važenja Zakona o univerzitetu, odnosno pre donošenja Zakona o visokom obrazovanju.

Čini mi se da smo svi mi pomalo grešili u tome, jer stvaramo kod tih mladih ljudi pogrešan utisak da se nešto u životu može postići bez rada, bez muke i da će neko nekome nešto da pokloni, a ne može.

(Nemanja Šarović dobacuje.)

Dobro, Nemanja, vidim da će biti danas dosta polemike na ovu temu.

Dakle, sada postavljam jedno pitanje, mi ćemo danas da glasamo za ovo, ja ću glasati za ovo, nije ništa sporno, produžićemo rok za dve godine, šta će biti sa studentom? Dakle, okej, on će da završi studije po starom programu, ako uspe da iskoristi pametno ove dve godine koje mu mi sad dajemo na raspolaganje da ih završi. Čekajte, da li smo svi mi svesni, svi mi narodni poslanici i mi koji ćemo glasati za ovaj predlog zakona i oni koji neće glasati, da će tu biti ljudi koji će imati 40, 45, 50 godina, neki čak i više? Gde da se taj čovek dene, kud da krene kad iza sebe ostavi vrata fakulteta? Okej, dobiće diplomu i šta onda? Da li o tome neko razmišlja?

Mislim da se tom logikom rukovodio ministar Šarčević kada je rekao da ne bi trebalo produžavati rokove. Prihvatam da su postojali neki opravdani društveni razlozi da se taj rok ipak produži za naredne dve godine.

Ovo govorim samo zato da građani Srbije shvate da ova tema nije baš tako jednostavna kao što na prvi pogled izgleda. Ova tema je vrlo zahtevna. Ova tema ima mnogo svojih aspekata. Ova tema zahteva da budemo iskreni. Ja znam da je lako dodvoravati se danas studentima, pa onda penzionerima, pa onda ovima, pa onda onima, pa vam je teško, pa vam je lako, pa vam je onako, pa vama kao, ministre, nije bilo teško kad ste studirali ili meni nije bilo teško, ili Bojanu Tubiću nije bilo teško.

Bojan Tubić i ja imamo u svojim ličnim kartama kao mesto rođenja gradove u koje ne možemo da odemo i u koje možemo da odemo sa dosta poteškoća. Da li je tako, Bojane? Da li si iz Osijeka? Da li sam ja iz Slavonskog Broda? Da li me je neko pitao kako mi je bilo da se snađem na studijama, a mama i tata mi nikoga nisu poznavali, ni profesora, ni dekana, ni ministra, nikog, nego, sine, studiraj ako hoćeš, ako nećeš izvoli pa radi. Opredelio sam se da studiram i uspeo sam da završim fakultet i niko me nije ni mazio, ni pazio, ni tetošio, ni pitao me da li mi je teško, da li imam para, da li sam gladan, da li sam žedan, da li sam ovakav ili sam onakav. Isti je slučaj i sa mojom koleginicom Vjericom, i sa Marko Atlagićem, i sa Ljubišom Stojmirovićem, i sa svim tim ljudima.

Mi smo sad došli u situaciju da pod pojmom deteta tretiramo zrelog čoveka. Tu mi grešimo. To govorim kao roditelj. Ovo ne govorim kao poslanik. Govorim kao roditelj i sam sam kriv za mnoge stvari, a krivi su i drugi, samo što to neće da priznaju. Mi detetom tretiramo čoveka od 35 godina i normalno je da dete od 35 godina spava do tri popodne i normalno je da mu mama nosi ručak u krevet i normalno je da se rasteže do pet popodne. Da li je tako?

Kad ste vi, gospodine ministre, ustajali? Ja sam ustajao u pet ujutru, pa kad moja deca ustaju? Kad ne idu u školu, ustaju pitaj Boga kad, u 10, u 11 sati. Da li je tako? Danas je deci sve teško. Teške su im knjige, teški su profesori, profesori ih mrze, profesori su ovakvi, profesori su onakvi, a mene je moj učitelj u osnovnoj školi koliko puta izmlatio. Sad dete ima pravo da napiše prigovor ako ga profesor popreko pogleda i mi mislimo da činimo dobro deci. Ne pripremamo ih za život. Mi bi hteli da izbegnemo da dete na svojoj koži oseti bilo kakvu nepravdu. To je nemoguće. Nemoguće je ljudi.

Da li sam ja uvek dobio ocenu koju sam zaslužio? Nisam. Nekad sam dobio ocenu koja je objektivno bila niža od one koju sam zaslužio, nekad sam možda dobio i ocenu koja ja bila viša od one koju sam zaslužio, ali to je život. U životu nema apsolutne pravde, a mi, bojim se, ovakvim svojim odnosom prema mladim generacijama stvaramo utisak da je život idealan, da u životu nema nepravde, da u životu nema muke, da se u životu rezultati postižu bez rada. To nije tačno. U životu ima i nepravde, u životu ima i muke, u životu ima i nevolje i mi našu decu, studenti su deca, đaci su deca, treba da pripremamo da budu snažni i jaki ljudi koji će uspeti da se odupru svim životnim izazovima. To je ono, mislim, na čemu svi treba da poradimo i Vlada i skupštinska većina.

Lako je sada ovde staviti na stub srama ministra Šarčevića i reći mu –pre deset dana si rekao neće biti, a vidiš sad je produženo, kakav si ti ministar itd. Hajde malo da budemo iskreni sami prema sebi. Nemoguće je da su, od svih ovih 10.000 studenata, baš svi imali tako teške životne okolnosti da nisu mogli da završe fakultet. Ja znam, ja sam video koliko studenata mame i tate dovoze na fakultet u džipovima da se dete ne muči, pa da ne pokisne, pa hladno je, pa duva vetar, pa pada kiša, pa profesor je težak, pa jao sine jel ti bilo teško, pa eto učiš dve nedelje, pa jesi se umorio itd, itd. Pravimo od mladih ljudi slabiće, pravimo od mladih ljudi kukavice, pravimo od mladih ljudi mlitave ljude koji sutra neće biti u stanju da se nose sa raznim životnim izazovima.

Završetak fakulteta, šta je to, pa to je samo prvi stepenik ka čitavom nizu životnih izazova koji vas tek čekaju. Mlad čovek misli da je najteži posao na svetu položiti neki ispit, koji je možda i težak. Nije, sine, mnogo je teže kad završiš fakultet, pa treba da se zaposliš, pa treba da radiš, pa treba da zasnuješ porodicu, pa da imaš svoju decu, pa da ih vaspitavaš, pa da im obezbediš pristojne uslove za život itd. To su mnogo veće muke, nego položiti, ne znam, krivično pravo, matematiku jedan, algebru, psihologiju, uvod u filozofiju ili anatomiju ili, pitaj Boga, iz neke druge nauke neki predmet.

Dakle, ovo sam rekao iz ljudske potrebe, da bi građani Srbije shvatili da ovaj problem može da se posmatra i iz ugla ministra Šarčevića koji nije kabinetski ministar, nego je čovek koji je došao iz sveta prosvete i koji zna šta je prosveta, i studenata koji, objektivno, njima ovaj predlog zakona ide u prilog. Oni misle da im ide u prilog. Ovaj predlog zakona, kada danas bude usvojen, ići će im u prilog, po mom mišljenju, samo u jednoj situaciji, ako ove dve godine iskoriste da završe fakultet. Ako ne iskoriste, može njima država opet da produži za dve godine, ali šta je to? To je produžetak agonije, a svaka agonija mora jedanput da se završi. Država će morati jedanput da prestane sa produžavanjem rokova.

Da pokušam da otvorim jednu drugu temu. Okej, mi se sada bavimo studentima koji nisu uspeli da završe fakultet. Ministre, na vama, na Vladi Srbije, na nama iz skupštinske većine je da obezbedimo uslove za mlade ljude koji su talentovani, koji su vredni, koji u roku završavaju fakultete, da im obezbedimo uslove da ne idu u beli svet, nego da ostanu u Srbiji, da u Srbiji budu lekari, inženjeri, pravnici, ekonomisti itd.

Da se ne bavimo samo tatinim i maminim mazama kojima je malo 10 i 15 godina da završe fakultet, koji imaju sve u životu, a takvih ima među ovima, hajde da se ne lažemo, ima ih i to dosta, nego da se bavimo mladim ljudima koji nemaju ni bogate roditelje, ni mnogo para, ali su vredni, hoće da rade, hoće da se bore i da im obezbedimo uslove da ostanu u Srbiji.

Ja bih voleo sledeći put, kada se pojavite u Narodnoj skupštini, da nas dočeka jedan predlog zakona, kako možemo da pomognemo tim ljudima, koje mere država može da preduzme, koje mere Autonomna pokrajina može da preduzme, koje mere lokalna samouprava može da preduzme da se pomogne takvoj kategoriji studenata, pa da ti ljudi ostanu u Srbiji.

Ja znam koliko ljudi, mladih ljudi, koji teško žive, a koji su uspeli u roku da završe fakultet. Nije pristojno da spominjem imena, ali znam mladog čoveka, čiji su roditelji proterani iz Krajine, u „Oluji“ 1995. godine, koji je Fakultet tehničkih nauka, sada živi u jednom selu kod Šapca, završio tako što je svakoga dana u četiri ili pet ujutru, stopirao kamiondžije, dakle, ljude koji voze kamione, da ide u Novi Sad, da ide na predavanja i istim takvim načinom se vraćao svojoj kući, nezavršenoj kući, koji je uspeo u roku da završi Fakultet tehničkih nauka kao jedan od najboljih studenata i eno ga sada asistent na Fakultetu tehničkih nauka, a nije imao ni bogatu mamu, ni bogatog tatu, ni veze, ni vezice, ni ovo, ni ono. U roku završio, ja mislim Mašinski fakultet, jedan težak fakultet, završio master studije, sada završava doktorske studije i sada je asistent.

Šta ćemo sa takvim ljudima? Kako ćemo njima da pomognemo? Hajde malo i o takvim ljudima da razmišljamo. Okej, evo mi sada razmišljamo o ovoj kategoriji studenata, hajde da razmišljamo i o onoj drugoj kategoriji studenata, koji podjednako imaju teške životne prilike, uspeli su da ih pobede, uspeli su da ih nadjačaju i da pokažu da se znanjem, borbom, voljom može postići neki životni rezultat.

Zato vas, gospodine ministre, razumem i zato sam razumeo vaš prvobitni stav da bi tu trebalo jedanput da se preseče. Doneta je drugačija odluka, skupštinska većina će tu odluku da podrži. Ali, ovo govorim i zbog kolega poslanika, nije naš posao da se mi dodvoravamo bilo kome, nego da govorimo istinu. Istina je, da danas često puta grešimo kada je u pitanju proces obrazovanja i vaspitanja mladih ljudi. Moje kolege iz SRS kažu - kriv je bolonjski proces. Neko drugi će da kaže da je kriv zakon, neki će da kažu da je kriv ministar, neki će da kažu da je kriv dekan, kriv je rektor onog ili ovog univerziteta. Ja kažem, pre svega smo krivi mi roditelji. Vladika Nikolaj je davno rekao - najveći neprijatelj deci su njihovi roditelji, a to je rekao zato što mnogi roditelji u najboljoj želji da učine najbolje za svoje dete, od svoje dece naprave ljude koji nisu spremni za život i o tome treba da razmišljamo.

Glasaću, naravno za ovaj predlog zakona, kao i sve moje kolege, u tom nema nikakve sumnje i tu gospodine ministre ćete imati našu podršku, a ovo sam rekao samo zato što sam smatrao da nije pošteno da budete izloženi napadima, a da se ne čuje koji su to argumenti kojima ste se verovatno i vi rukovodili kada ste u javnosti iznosili stav, da država jedanput treba da preseče i da prestane sa produžavanjem rokova.

Zahvaljujem se kolega.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pomalo kao predsednik poslaničke grupe iznenađen diskusijom kolege iz poslaničke grupe PUPS. Zbog toga sam se javio za reč.

Ja kolege iz PUPS-a donekle mogu i da razumem. Nikoga od njih, pa ni njihovog predsednika stranke ne napada ni Dragan Đilas, ni Boško Obradović, ni Vuk Jeremić. Na udaru tih ljudi koji su upropastili Srbiju i koji bi hteli ponovo da se vrate na vlast, da rade sve ono isto što su radili do 2012. godine, na udaru su Aleksandar Vučić i SNS.

Kao predsednik poslaničke grupe, ponosan sam na činjenicu, što je u našim redovima prof. dr Marko Atlagić koji se neumorno bori da dokaže, da objasni građanima Srbije o kakvim ljudima se radi. To što je nekima teško da slušaju Marka Atlagića, mislim da je razlog u tome što u stvari ne razumeju smisao poruke koju prof. Atlagić pokušava već danima i mesecima da uputi građanima Srbije.

On u stvari citira izjave ili ono što su izjavili u medijima ljudi koji sebe smatraju srpskom intelektualnom elitom. On citira Jovu Bakića, on citira Dubravku Stojanović, on citira Radeta Veljanovskog. To su ljudi koji kažu za nas iz SNS da smo neznalice, da smo krezubi, da smo sendvičari, da smo botovi, da ne znamo ništa, a oni su ti koji su elita i koji znaju sve.

Da bi građani Srbije shvatili o kakvom čoveku se radi, prof. Marko Atlagić je vrhunski istoričar. Jedan od najboljih živih srpskih istoričara i to onih istoričara koji se bave onim granama istoriografije kojima se gotovo niko ne bavi. Malo je danas srpskih istoričara koji se bave heraldikom, koji se bave diplomatikom, slavistikom, tim pomoćnim istorijskim naukama. Time se bavi prof. Marko Atlagić.

Profesor Marko Atlagić je mislim, jedan od retkih ljudi u Srbiji koji znaju u detalje kompletan istorijat grba Srbije, grba Hrvatske, grbova skoro svih država u okruženju. Ja ću vam navesti samo dva primera da biste videli o kakvom čoveku se radi. Pazite, ovo su napisali ljudi koji su Hrvati, u pitanju su hrvatski naučnici, ne srpski.

Marko Atlagić je napisao između ostalog jednu knjigu koja se zove „Grbovi plemstva u Slavoniji od 1.700. do 1918. godine“, da ne čitam ceo predgovor koji je napisao poznati hrvatski istoričar Barto Zmajić, jedan od najboljih hrvatskih heraldičara. Na kraju svog predgovora, gospodin Zmajić, kaže da je rad Marka Atlagića jedan pregledan katalog slavonskog plemstva „dvaju stoleća“, pa pojavu ove knjige možemo zaista pozdraviti. Ona će izvrsno poslužiti kao priručnik heraldike slavonske regije, studentima povesti i povesti umetnosti, nastavnicima osnovnih i srednjih škola, kao i svima koji se bave povešću Slavonije, a čuvena, takođe hrvatska istoričarka, dakle hrvatska, a Marko Atlagić je čovek koji je morao da napusti Hrvatsku, jer je bio ministar u Vladi Republike Srpske Krajine.

Dakle, čovek je na svojoj koži osetio šta znači jedan povampireni režim koji je proterao u „Oluji“ 250.000 Srba i u toj „Oluji“ došao je i profesor doktor Marko Atlagić da predaje na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Marko Atlagić je predavao u Kosovskoj Mitrovici i dok nas je, i u Prištini, dok nas je NATO bombardovao. On nije pobegao u Ameriku, kao što je to uradio akademik Teodorović, ostao je u Srbiji i nije propustio ni jedan jedini čas na Filozofskom fakultetu u Prištini iako su uslovi za izvođenje nastave bili gotovo nemogući.

Dakle, ova druga hrvatska istoričarka, kaže – Atlagićevim radom, prvi put su okupljeni, prikazani u novijoj stručnoj literaturi „Grbovi jedna regije Hrvatske“. Treba želeti da takva dela budu izvedena i za druge regije za razdoblje srednjeg, kao i novog veka. Ono što takođe želim da kažem, ponosan sam na Marka Atlagića, kao na mogu kolegu, kao poslanika, kao naučnika zbog činjenice da mu stručnost ne osporavaju ni moderni hrvatski istoričari.

Ja pred sobom imam jedan rad koji se zove „Prilog bibliografije radova o heraldici“, s posebnim osvetom na Hrvatsku i BiH. Napisali su ga Tomislav Galović sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu i Emir Filipović, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu. Kao najznačajnije radove iz oblasti heraldike, oni navode, evo sada ću vam izbrojati jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, 10, 11, 12 radova udžbenika, studija, monografija i članaka profesora doktora Marka Atlagića. Niko više od njega nije pisao o ovoj temi i to priznaju i sami Hrvati. Dakle, u pitanju je jedan rad koji je objavljen još 2008. godine i Marko Atlagić je doživeo da ga napadaju novinari televizije „N1“, da mu se podsmevaju, da misle, da pokušavaju da ubede građane Srbije kako je Marko Atlagić neko ko je ispod intelektualnog nivoa, pa Marko Atlagić ima više znanja od svih tih koji sebe predstavljaju intelektualnom elitom zajedno.

Marko Atlagić i danas piše radove. Marko Atlagić je jedini koji ima radove na najprestižnijim svetskim listama iz oblasti istoriografije i hrabro se bori svakoga dana, ne za sebe, nego da objasni građanima Srbije kakva se opasnost nadvila nad Srbijom od strane onih koji su je upropaštavali sistematski na najgori mogući način punih 12 godina. To su Dragan Đilas, to su Vuk Jeremić, to je Boris Tadić, to su svi oni koji su nekada bili u DS, sad su u nekim drugim strankama, ali to su sve derivati, to su sve ostaci one DS koja je Srbiju 2012. godine dovela, između ostalog, do ivice bankrota, koji su povukli niz katastrofalnih poteza u spoljnoj politici, koji su povukli niz katastrofalnih poteza kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Marko Atlagić, ne radi čovek ništa drugo, nego svakako dana kada Skupština zaseda citira, ali bukvalno citira ono što taj intelektualna elita govori o nama. Šta govori o nama? Da nas treba baciti u Savu i Dunav, da treba upadati sa dugim cevima u RTS, da smo idioti, da smo kreteni, da ne znamo ništa, da smo neznalice, a da eto oni znaju sve.

Zaista ne razumem pojedine kolege koje pripadaju vladajućoj koaliciji, zašto im smeta kada se Marko Atlagić javlja za reč. Možda ne razumete sve to što čovek govori, možda vam je naporno da slušate diskusije koje možda vam nisu dovoljno razumljive, ali ja mislim da građani Srbije dobro razumeju šta je ono što radi Marko Atlagić i šta je ono što radi poslanička grupa SNS. Aleksandar Vučić je najviše na udaru. Bio sam neki dan na okruglom stolu na Fakultetu političkih nauka zajedno sa vama gospodine Arsiću, bio je i Vladimir Orlić, bio je i Vladimir Đukanović, bile su i druge naše kolege, smisao svih tih ideja kako reformisati politički sistem u Srbiji u stvari svodi se na jedan jedini, kako da sprečimo Aleksandra Vučića i SNS da učestvuju na izborima. To njih zanima. Ovo drugo, to je jedna prazna priča koja nema nikakvog smisla. Sve je njima super i izborni uslovi i Zakon o izboru narodnih poslanika i REM, sve je to u redu, samo nemojte dozvoliti Aleksandru Vučiću da učestvuje na izborima i sve će biti odlično u Srbiji.

To Marko Atlagić pokušava da objasni građanima Srbije. To svaki poslanik SNS pokušava da objasni građanima Srbije. Što se mene tiče, kao predsednika poslaničke grupe SNS, ja bih lično voleo da sa takvim žarom, sa takvom srčanošću, sa tolikom energijom u odbrani Aleksandra Vučića, učestvuju i naši koalicioni partneri, jer oni su u Vladi zahvaljujući činjenici da je Aleksandar Vučić pobedio na izborima i 2012, 2016. i 2017. godine, uz sve dužno poštovanje prema njima, njihovim strankama i predsednicima njihovih političkih stranaka.

Ali, ova vlast stoji na jednom glavnom i osnovnom stubu, to je Aleksandar Vučić i to građani Srbije znaju. Zbog toga ovi koji su se okupili u Savez za Srbiju, udaraju isključivo po Aleksandru Vučiću, retko kad po nekom drugom. Mi smo dužni kao poslanici SNS da branimo predsednika Republike, da branimo, na kraju krajeva, i predsednika naše stranke. Mi se ne stidimo da kažemo da smo članovi SNS. Ja ne verujem u demokratiju u kojoj ne postoje političke stranke. To su izmislili oni koji političke stranke nemaju, pa sad pokušavaju da nas ubede da u Srbiji treba uvesti bezpartijsku demokratiju. Takva demokratije ne postoji nigde u svetu.

Oni pokušavaju da od Srbije naprave jednu veliku opitnu stanicu, gospodine ministre, da ovde izvode svoje političke eksperimente ljudi koji u stvari političke stranke nemaju. Da se mi ne lažemo, bojkot izbora je u stvari izgovor i maska da se sakrije da oni u stvari iza sebe nemaju nikakvu političku organizaciju. Da biste imali stranku, a to znamo mi iz SNS, morate da imate mesne odbore, morate da imate opštinske odbore, morate sa ljudima da radite, morate da imate stranačku infrastrukturu od Subotice do Kosovske Mitrovice. To je vraški težak posao, niko od njih to nema.

Džaba Draganu Đilasu toliki milioni, džaba Vuku Jeremiću toliki milioni, oni nemaju političke stranke, oni nemaju članstvo, za njih narod neće da glasa. Onda su se setili – hajde da bojkotujemo izbore, odnosno setili su se – hajde da Aleksandru Vučiću ponudimo ultimatum. Ja sam se zapanjimo pre neki dan kad sam došao na Fakultet političkih nauka, dočekao me ja na stolu Nacrt zakona o predizbornoj Vladi Republike Srbije, o predizbornoj Vladi AP Vojvodine i, zamislite, o predizbornim organima lokalne samouprave.

Pitao sam ove ljude iz nevladinih organizacija, iz „Transparentnosti Srbije“, iz Crte, iz Fonda za otvoreno društvo, kažite mi, evo, super, predizborna Vlada Republike Srbije. Da li to postoji u Nemačkoj? Da li postoji u Velikoj Britaniji? Da li postoji u Francuskoj, u Italiji, u Španiji? Gde postoje ti politički modeli? Pa, znate na postoje nigde, ali bilo bi dobro da postoje u Srbiji. Zašto bi bilo dobro da postoje u Srbiji? Pa, da nas Aleksandar Vučić uvuče u Vladu, iako nemamo nikakvu podršku u biračkom telu. Da u Vladi sede i Dragan Đilas i Boško Obradović i Vuk Jeremić i Boris Tadić i Čedomir Jovanović, koji, vidim, deli sad iste političke ideje kao i Boško Obradović, da sve njih Vučić uvede u Vladu, ali bez izbora. Pa, to ne postoji nigde u svetu, toga nema nigde.

Srpska napredna stranka učestvovanjem na ovim okruglim stolovima pokazuje svoju dobru volju da saslušamo svačije mišljenje i svačiji predlog, kako da unapredimo naš politički sistem, ali smo spremni da prihvatimo samo ono što već postoji u razvijenim demokratijama. Nemojte nam davati kao predloge nešto što ne postoji nigde, pa da sad Srbija bude jedina zemlja u svetu koja će imati predizbornu Vladu ili predizbornu Vladu Vojvodine ili predizborne organe lokalne samouprave. Prvo što je to protivustavno, drugo, ne postoji ni jedno uporednopravno rešenje za tako nešto. Zašto bi Srbija bila jedna opitna stanica za Dragana Đilasa i Vuka Jeremića i Borisa Tadića? Mi to nećemo da dozvolimo.

Da se vratim, i time ću da završim. Svaka čast tebi, Marko. Kamo lepe sreće da u tvojim godinama ja budem imao toliko snage i toliko energije da se borim za dobrobit građana Srbije, da se borim za istinu i za pravdu. Znam da si se borio i u Hrvatskom saboru za prava srpskog naroda, kao što se danas boriš u Narodnoj skupštini Republike Srbije da se na vlast u Srbiji ne vrate oni koji su nam Srbiju skoro upropastili.

Kada su 1941. godine čuvenom istoričaru i profesoru Beogradskog univerziteta ponudili da potpiše apel srpskom narodu, on je rekao jednom svom kolegi: „Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja studentima predajem etiku“.

Ja se izvinjavam ako ću biti možda malo otvoreniji, s obzirom da je koalicioni partner u pitanju. A ko vam brani da branite Aleksandra Vučića? Ko vam smeta? Ja nažalost sem poslanika SNS nisam čuo neke druge da brane Aleksandra Vučića. Reći ću nešto što će mi možda zameriti i moja stranka i moj predsednik – pa vaš ministar u Vladi Srbije sedi zahvaljujući Aleksandru Vučiću. Ko je izneo izbore 2016. godine, na svojim leđima? Aleksandar Vučić, a mi smo pomogli, svako na svoj način. Onda kažete – a zašto se Marko Atlagić javlja za reč?

Pravo pitanje je – zašto N1, zašto „Danas“ i zašto mediji tog tipa koji 24 sata vode besomučnu kampanju protiv Aleksandra Vučića ovih dana vode kampanju protiv Marka Atlagića? Zato što su prepoznali da je Marko Atlagić čovek koji se bori da narodu saopšti istinu o onima koje je Aleksandar Vučić pobedio na izborima 2012, 2016, 2017. godine i koje će ponovo da pobedi 2020. godine.

Njihova metodologija rada, tih medija, je vrlo jednostavna, kad primete da se neko uporno bori za politiku Aleksandra Vučića i SNS oni ga stave na stub srama. Tako je bilo sa Vladimirom Orlićem, tako je bilo sa Đukanovićem, tako je bilo sa Marijanom Rističevićem, tako je bilo sa mnom. Sad je, evo, ista situacija i kada je u pitanju Marko Atlagić. Čim primete da se neko u Skupštini bori za Vučića i otvoreno kaže – ja sam za Vučića i za njegovu politiku, odmah postaje neznalica, odmah postaje krezub, odmah postaje sendvičar, odmah postaje bot, odmah postaje najgori mogući čovek na svetu.

Jeste li nekad primetili da „N1“ proziva ove ćutologe iz Narodne skupštine ili iz Vlade Srbije? Nikad niko. Ko je na udaru? Pa, pre svega, mi koji smo otvoreno uz Aleksandra Vučića. Najlakše je reći - ja sam uz Aleksandra Vučića i tu se cela priča završava. Pa, brani tog Aleksandra Vučića.

Šta to loše radi Aleksandar Vučić? Šta je to loše uradio? Što je omogućio da se u Srbiji zaposli za nekoliko godina preko 50.000 ljudi? Govorim o 50.000 ljudi koji rade samo u nemačkim fabrikama u Srbiji. Mnogo ih je više. Što je smanjio stopu nezaposlenosti sa preko 26 na 10% ili 11%? Što je napravio zajedno sa ljudima iz Vlade Srbije, zajedno sa svima nama, ali on je bio onaj koji se, pre svega za to zalagao, koji je napravio tolike auto-puteve, koji je napravio tolike koridore, koji je povezao konačno Srbiju sa Srbima iz Republike Srpske, sa Srbima iz Crne Gore.

Smeju se ovi sa „N1“ i „Danas-a“, kaže, kad god je neka zvanična manifestacija u Srbiji, evo, tu je Dodik, tu je Andrija Mandić, tu je Pupovac. Pa, tako radi odgovoran predsednik države, okuplja lidere srpskog naroda iz regiona. Šta je tu loše? Nije loše ništa, nego imaju neki koji misle da će se dopasti onima drugima ako ćute.

Što se mene tiče, ja znam da im se nikada neću dopasti. Ja znam da ako oni jednog dana dođu na vlast, za mene i za moju porodicu, a takav je slučaj i sa Atlagićem, i sa Bečićem, i sa Orlićem, i sa manje-više svima nama, i sa Komlenskim, teško da će biti mesta u Srbiji, jer oni nam već sad prete vešalima, motornim testerama, dugim cevima itd. Ali, mene to ne plaši. Mi ćemo nastaviti da se borimo za Aleksandra Vučića i za njegovu politiku. Da li će drugi to da rade, na njima je da procene. Mi hoćemo, ali mi nemamo mogućnosti da kalkulišemo. Ako ih mi ne pobedimo, ako ih ne pobedi SNS Đilasa i Vuka Jeremića i ekipu nema ko drugi da pobedi zbog tog se mi ovoliko borimo.

Ja znam da će biti posle izbora Aleksandar Vučić ponovo velikodušan, ponovo će on da omogući da u Vladu Srbije uđu i oni kojima smeta izlaganje Marka Atlagića, kojima je Marko Atlagić dosadan, koji se pitaju zašto stalno ponavlja jedno te isto, zato što ne razumeju da narod Srbije, da građani Srbije, da svi oni koji prate televizijski prenos treba da shvate razmere katastrofe koju su Srbiji priredili oni koji se prave da nikada na vlasti nisu bili. Do juče su bili na vlasti i Đilas i Vuk Jeremić i Boris Tadić i Čedomir Jovanović i svi ostali.

I, to je smisao izlaganja Marka Atlagića i to je smisao izlaganja svih nas iz SNS. Vama ostalima kolegama iz stranaka koji ste u Vladi Srbije ostavljam na volju, ako hoćete da se borite, borite se, ako nećete da se borite ne morate da se borite, ali makar budite dovoljno učtivi i pristojni da ne kažete javno da vam smeta čovek koji se bori za politiku Aleksandra Vučića.

Evo vidim da su se uzburkale strasti ovde. Gospodine Mirčiću nemate potrebe da nam držite lekcije iz patriotizma. Skrećem vam pažnju da uzmete lepo član 2. Predloga zakona, o tome je govorio i moj uvaženi kolega Aleksandar Marković kao ovlašćeni predstavnik. Iz datuma koji su navedeni, u članu 2. Predloga zakona jasno se vidi da SNS ima hrabrosti da kaže sve što misli o onome što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije.

Ja ću vam navesti samo neke datume. Sedamnaesti avgust 1990. godine, barikade koje su Srbiji podigli kod Knina da bi sprečili upad hrvatskih mupovaca u Knin. Jel se stidimo toga? Ne. Jesmo li stavili u Predloga zakona? Stavili smo. Dvadeset sedmog aprila, ministar brani taj Predlog zakona. Šta ima da ubeđuje ministra. Gospođa Zorana Mihajlović brani ovaj Predlog zakona. Ona stoji iza toga. I svi mi stojimo iza toga.

Dvadeset sedmi april 1992. godine, jel smo formirali Saveznu Republiku Jugoslaviju kao pravnog sledbenika SFRJ, 19. maj 1992. godine, datum kada smo dogovorili da se Jugoslovenska narodna armija povuče iz BiH, jer smo hteli da se očuva mir na tim prostorima. Jel se spominje 24. mart 1999. godine do 26. juna 1999. godine, znači početak NATO bombardovanja i poslednji dan kada je poslednji pripadnik Vojske Srbije i MUP Republike Srbije napustio teritoriju KiM, u skladu sa Kumanovskim sporazumom.

Dakle u članu 2, za onoga ko ume da čita vrlo jasno SNS i poslanici SNS nemaju čega da se stide. Imaju hrabrosti da kažu. Nismo počeli rat. Hteli smo mir. Naveli smo datume koji su važni za istoriju srpskog naroda zapadno od Drine. To je mišljenje moje. To je mišljenje cele poslaničke grupe. To je mišljenje resorne ministarke. To je mišljenje Vlade Republike Srbije.

Dajte gospodine Milićeviću, možemo da okončamo ovo besmisleno takmičenje u patriotizmu i u dokazivanju nečega oko čega se svi slažemo. Svi se slažemo oko toga da Srbija nije genocidna država, svi se slažemo oko toga da nismo genocidni narod, svi se slažemo oko toga da nam je potreban mir, stabilnost, ekonomski razvoj i molim vas da ovu sednicu konačno uvedemo u neke redovne tokove, inače ovo je izgubilo svaki smisao, kao što je izgubilo smisao i to da nam bilo ko drži lekcije o patriotizmu i da nas proziva da li mi smemo nešto da kažemo.

Sve što smo hteli da kažemo, naveli smo između ostalog u članu 2. i iz ovih dana koje sam pomenuo. Vrlo jasno se vidi da SNS i cela vladajuća koalicija i Vlada Srbije nemaju čega da se stide kada su u pitanju događaji iz prošlosti. Mi te događaje iz prošlosti pamtimo, ne zaboravljamo ih i ono što je jako važno, ovim predlogom zakona odajemo priznanje pripadnicima snaga bezbednosti, bez obzira da li su u pitanju pripadnici vojske, da li su pripadnici policije, službi bezbednosti koji su branili srpski narod onda kada mu je bilo teško i u Hrvatskoj i u BiH i na KiM.

Nisam vas razumeo gospodine Mirčiću.

Vi sada znate koji je stav moje partije, a ja ne znam. Koji je stav? O čemu?

(Milorad Mirčić: Da nismo izazvali rat i da nismo krivi za stradanje.)

Znači, vi sada hoćete da kažete da SNS smatra da je Srbija odgovorna za rat, da SNS smatra da je Srbija genocidna država, da SNS zastupa stav da je srpski narod u BiH, odnosno u Republici Srpskoj odgovoran za cenocid, to je stav SNS?

Gospodine Mirčiću, nije to ničiji stav. Vi imate jedan problem, taj problem je što vi sada unosite lične negativne animozitete prema gospođi Zorani Mihajlović. I sada, kad god se ova žena pojavi u Narodnoj skupštini, kao da vam je neko stavio crvenu krpu ispred nosa, hajde da jurimo na nju. Prvo je bio „Behtel“, pa kada smo vam objasnili da nigde u predlogu zakona ne piše „Behtel“, e sada Zorana Mihajlović tvrdi da se u Srebrenici desio genocid. Zorana Mihajlović tvrdi da je Srbija kriva za raspad bivše Jugoslavije.

Dajte, ljudi, ja razumem da ste vi u Vladi Srbije targetirali nekoliko ministara, koji su vam krivi za sve. Pa vam je malo kriv Zlatibor Lončar, pa vam je malo kriva Zorana Mihajlović, pa vam je malo kriv ovaj ili onaj, ali, dajte, imajte malo neke mere i nemojte stavljati ljudima u usta ono što nisu rekli.

Svako ima pravo na svoj politički stav. Ovde vodimo polemiku oko stvari koje niko nije rekao.

(Nataša Jovanović: Rekao je.)

Nije rekao. Pratio sam ja tok sednice, nisam mogao da budem u sali jer sam imao neke druge obaveze, ali sam pratio tok sednice i to što vi tvrdite apsolutno nije tačno. Kao što nije tačno ni ono što je rekla jedna od vaših koleginica, koja je rekla da je Aleksandar Vučić došao u Zemunske kapije i rekao - evo, vidite, ovo su komercijalni stanovi, ovako će da izgledaju stanovi za pripadnike snaga bezbednosti. I onda vam Aleksandar Marković pročita originalnu izjavu Aleksandra Vučića i kaže - ovo je stan za pripadnike snaga bezbednosti, a ja se nadam da će ovako da izgledaju i stanovi za mlade naučnike i mlade bračne parove, itd. Vladimir Orlić vam pokaže izjavu, pokaže vam stan, pokaže vam fotografiju mladog bračnog para sa detetom i kaže - evo, izgrađeno toliko i toliko stanova u Kragujevcu, a vi kažete - ne, to nije tačno. Kako da vam kažem, sa ljudima koji neće da vide ono što objektivno postoji, ne može da se vodi racionalni dijalog.

Znate, vi me sad podsećate na onu biblijsku priču iz Novog zaveta, kada je Isus Hristos vaskrsavao ljude, bolesnima, onima koji su slepi vraćao vid, onima koji nisu mogli da hodaju vraćao im mogućnost da hodaju, a znate kako su se zvali - fariseji. Zvali su se licemeri. Oni su videli to, ali su se pravili da ne vide.

Tako isto i vi radite. Vi vidite da se grade auto-putevi, vi vidite da se grade stanovi, vi vidite da pokušavamo zemlju da izvučemo iz krize i ponašate se isto kao i ovi kojih sada nema.

(Predsedavajući: Zahvaljujem se, gospodine Martinoviću.)

Vi ne vidite puteve, vi ne vidite nove škole, vi ne vidite nove bolnice. Ne, vi ste videli Zoranu Mihajlović, ušla žena u Skupštinu, udri po Zorani Mihajlović.

Možete vi to da radite, to je vaše pravo. Ja samo mislim da vam to neće doneti apsolutno bilo kakvu korist. A vi, što se mene tiče, nastavite dalje sa tim, nemam ja nikakav problem. Ja samo molim predsedavajućeg da, pošto smo se zaista, definitivno, udaljili od ove teme, ili pozovete vaše poslanike pa da lepo sede u sali kao što sede poslanici Srpske napredne stranke, to je jedna stvar, pa da se zajedno borimo. Jer, ovo nije predlog Zorane Mihajlović, ovo je predlog Vlade Srbije. U toj Vladi Srbije, pored ministara iz Srpske napredne stranke, sede i ministri iz SPS-a i ministri Rasima Ljajića i ministri mnogi drugi, znači, pozovite lepo poslanike da sede u sali i, što se mene tiče, sednica može da traje do ponoći. Ili, ovu raspravu koja je postala besmislena, koja više nema nikakve veze sa predlogom zakona i koja se svela na baražnu vatru protiv resorne ministarke, prekinete i počnemo da pričamo o onome što je sadržina Predloga zakona.

Evo, ja se izvinjavam, gospodine Mirčiću, ja sam tu crvenu krpu upotrebio kao metaforu. Nisam ja hteo vas da uvredim, ni vas, ni vaše kolege iz poslaničke grupe, niti da uvredim bilo koga, samo sam vas zamolio, ako ima prostora da se ta moja molba uvaži, da ne satanizujete jednu ministarku samo zato što mislite da vam to donosi određene političke poene i da ženi ne stavljate o vrat neki teret koji ona nema potrebe da nosi, zato što ste je vi optužili za nešto što ona u stvari nije rekla.

To da se Zorana Mihajlović ne slaže sa politikom SRS, to znaju svi građani u Republici Srbiji, ali da je Zorana Mihajlović rekla da je Srbija odgovorna za rat ili da je SRS odgovorna za rat, ja to tako nisam razumeo i mislim da ona to tako nije ni rekla, niti ona tako misli. Na kraju krajeva, svako, pa i ministri u Vladi Srbije, imaju pravo na svoje političko mišljenje. S druge strane, nemojte da očekujete kada god se gospođa Zorana Mihajlović pojavi u Narodnoj skupštini, ona žena mora da se brani od potpuno neosnovanih optužbi. To je jedna situacija koja je krajnje neprijatna.

Ja vam lepo, i ne samo ja, moje kolege iz poslaničke grupe 10 puta vam pročitamo da u Predlogu zakona o Moravskom koridoru nigde ne piše „Behtel“ i vi stalno – Zorana Mihajlović dala 800 miliona „Behtelu“, dala 800 miliona „Behtelu“. Pa dala „Behtelu“, pa dala „Behtelu“. Ja pročitam jedanput, pročita Vlada Orlić, pročita Aca Marković, pročita Arsić, pročita Atlagić, ne vredi. Dala 800 miliona, pa dala 800 miliona. Sad je tema nešto drugo, sad više nije danas važan „Behtel“, čudi me da ne spominjete taj „Behtel“, ili ste ga pomenuli, ali nešto niste pominjali kao proteklih dana, sad je glavna tema – e, Zorana Mihajlović je rekla da je Srbija odgovorna za ratove i Zorana Mihajlović je rekla da se u Srebrenici desio genocid i da smo mi genocidna država, itd. To su vam nategnute, kako da vam kažem, to su vam nategnute konstrukcije. To su vam nategnute konstrukcije i ona to žena nije rekla.

Što se tiče Predloga zakona, u članu 2. vrlo jasno stoje datumi koji su važni za istoriju srpskog naroda u Krajini, odnosno u Hrvatskoj.

(Vjerica Radeta: Nema vas dovoljno.)

Dobro, pa nema ni vas, gospođo Radeta, ako ćemo pošteno. Ja kad sam bio u SRS, svaki poslanik je morao da sedi u sali i kad su bili amandmani svaki poslanik je morao da brani amandmane. Evo sad koliko vas ima u sali, popustila vam je disciplina, ali to je vaš problem, to više nije moj problem. To više nije moj problem, to je sad vaš problem.

(Vjerica Radeta: Ti si svoje prozivao.)

Ne prozivam ja nikoga. Ja ne prozivam nikog, ja samo kažem, ovo je Predlog zakona iza koga je stala Vlada Srbije, a neka svako stavi prst na čelo da li sedi u toj Vladi ili ne sedi.

(Narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović dobacuje.)

Nisam ja napao nikoga, samo sam konstatovao činjenicu da sede dva poslanika SPS, ništa drugo. Niti ih ja napadam, niti ih ja branim. Niti sam im ja tata, niti sam im mama. Ja sam predsednik poslaničke grupe SNS, vodim računa da ovde sedi što više poslanika SNS. Vodim računa, da, i to je moja politička dužnost i mojih kolega, da branimo ministre koji sede u Vladi Srbije, a koji su delegirani u ime SNS i da ne dozvolim da bude ko od njih satanizovan za reči koje nije izgovorio. To je moja politička obaveza i ja ću dok sam predsednik poslaničke grupe to da radim, bez unošenja ličnih emocija u ovaj posao, jer politika i emocije mislim da ne idu zajedno. Ali ono što jednostavno nije istina, nije istina.

Sad verovatno preuzimam rizik da ću biti kritikovan od strane svog predsednika stranke, jer ovo nije baš uobičajena situaciju. Ali, gospodine Jovanoviću, uz svo dužno poštovanje prema SPS, za mene je kao predsednika poslaničke grupe SNS neprihvatljivo da u sali ima više poslanika SRS koji su opozicija nego vas koji ste u vlasti.

Dosta mi je više toga da se stvara utisak u javnosti da je u Srbiji na vlasti samo SNS, pa za sve što ne valja kriv je Aleksandar Vučić i kriva je SNS, a mi smo super, mi podržavamo Vladu Srbije, samo nas nema u Skupštini.

Pa, mogu ja da pošaljem ove ljude sa sede po kafićima, da sede po restoranima i kad bude dan za glasanje, dođite na dan za glasanje. Šta vam to znači - mi smo u danu za glasanje tu? Jel to neki akt milosti? Da li sad treba da vam budem neizmerno zahvalan zato što ste vi svoje poslanike pozvali da u danu za glasanje dođu na sednicu Narodne skupštine, a kad treba da se borimo svaki dan ovde, sedi jedan do dva poslanika. Nije samo vaša poslanička grupa u pitanju, tu su i neke druge.

Što se mene tiče, ne morate da dođete ni u danu za glasanje, neće biti smak sveta ako se neki predlog zakona ne izglasa, ali, ajde više da prekinemo sa tom vrstom pravljenja dve kategorije poslanika. Sad, moji poslanici su robovi, oni ljudi moraju da sede ovde od jutra do sutra i da brane svakog ko dođe ovde ispred Vlade Srbije, vi ste ne znam ni ja kakva velika gospoda, treba da sam vam neizmerno zahvalan, kažete - u danu za glasanje, poslanici… Pa, gde su moji poslanici u danu za glasanje? Da li su svi tu? Naravno da jesu. Ali, šta to sad znači? Vi podržavate sve što radi Vlada Srbije, Aleksandar Vučić vam kaže – jeste, super, ali šta ste onda u koaliciji sa Markom Bastaćem? Šta vam to znači - podržavamo Vladu Srbije, a ovamo smo u koaliciji sa onima koji čupaju saobraćajne znakove.

Mislim, hajde više da isteramo stvari na čistac. Sad ja mogu kao predsednik poslaničke grupe lepo ove ljude da zamolim da napuste salu, ostaću ja, kao predsednik poslaničke grupe, ostaće Vladimir Orlić, ostaće još jedna, evo dve, gospođe, kao što ih ima kod vas, i super, i tako ću da podržavam Vladu. Može i tako Vlada da se podržava, ali to nije način, i to nije dobra slika koju šaljemo građanima Srbije. Što se mene tiče, ne mora niko od vas da sedi, ne mora ovaj predlog zakona čak ni da bude izglasan, mogu izbori sutra da budu, ali znaju građani Srbije ko radi, a ko ne radi, to se vidi.

Vas, kao zamenika predsednika poslaničke grupe, molim, kao i druge predsednike poslaničkih grupa, podelite odgovornost zajedno sa nama, pošto delite i vlast, podelite i odgovornost i teret za rad u Narodnoj skupštini.

Ja danima imam utisak da tu nismo ravnopravni. Mi smo ravnopravni kad su prava u pitanju ali kad su obaveze u pitanju najveći deo tereta pada na poslanike SNS.

Evo vam liste govornika, vaših poslanika jedan, poslanik SDPS jedan, sve ostalo govornici SNS. Nije ovo predlog zakona Zorane Mihajlović, da građani Srbije znaju, ovo je predlog zakona koji je došao iz Vlade Srbije. U toj Vladi Srbije vi imate prvog potpredsednika Vlade, imate ministre u Vladi Srbije. Izvolite, i vi isto iz poslaničke grupe SDPS, imate ministra u Vladi Srbije, imate potpredsednika Vlade, izvolite gospodo, dođite u Narodnu skupštinu i radite zajedno sa nama. Šta sad ovo znači? Ovi ljudi su ludi što ovde sede po ceo božji dan, od jutra do sutra, a mi smo velika gospoda, kažemo – mi dođemo u danu za glasanje. Hoćemo i mi taj princip da primenjujemo.

Znači, molim vas, budite odgovorni koalicioni partner kao što smo mi, podelite odgovornost zajedno sa nama, i branite predloge zakona, koji nisu predlozi zakona Zorane Mihajlović, nego su predlozi zakona koji dolaze iz Vlade Srbije. Ako zajedno sedimo u Vladi, onda izvolite gospodo da zajedno sedimo i u Narodnoj skupštini.

Ja se više neću javljati za reč.

Niko nije vređao Ivicu Dačića, niko od nas, niti nam to pada na pamet. Što se mene tiče, ne mora niko od vas da sedi u Narodnoj skupštini, poslanici SNS će da nastave da diskutuju o Predlogu zakona, mi ćemo da branimo Predlog zakona koji je predlog koji je došao iz Vlade, a koji je uradilo resorno ministarstvo koje vodi gospođa Zorana Mihajlović. Da li će neko da sedi u sali ili ne, što se mene od večeras tiče, to više nije moj problem, niti je problem poslaničke grupe SNS. Ako hoćete da sedite sedite, ako nećete da sedite ne morate da sedite, ako hoćete da dođete u danu za glasanje, dođite, ako nećete da dođete ne morate da dođete, ništa se u životu ne mora. Ja imam 43 godine, ne mnogo, ali dovoljno da znam da se u životu mora samo jedna stvar, sve drugo se ne mora.

Tako da, radite vi vaš posao, mi ćemo nas. Pominjali ste predsednika republike i predsednika SNS, ja znam kakvo uputstvo je meni dao, da radim, da sedim u Narodnoj skupštini da se sa svojim kolegama i koleginicama borim za drugačiju i bolju Srbiju, a nije me poslao u Narodnu skupštinu da za vreme dok sednica traje, sedim u kafiću, razgledam butike ili sedim po beogradskim, dunavskim ili savskim splavovima.

Vas, gospodine Milićeviću, takođe molim, dajte reč sledećem govorniku sa liste, jer mi hoćemo da radimo, ko neće da radi, to je njegova stvar.