E ovako, pošto očigledno nećete da slušate, da vam pomognem da me čujete malo bolje. Ne radi vam mikrofon, Zečeviću, vičete u prazno Zečeviću, ne radi vam mikrofon.
Znači ovako, govorite na sednici koja je sazvana zbog toga što se dogodilo teško nasilje. Govorite na sednici…
(Zoran Zečević: Niste vi moj vaspitač.)
Nemojte da vičete, Zečeviću.
(Zoran Zečević: Nemojte vi da vičete na mene. Niste vi moj tata.)
Da li imate neki problem sa elementarnom pristojnošću, Zečeviću?
(Zoran Zečević: Ja sam za vas gospodin.)
(Boško Obradović: Nemate pravo da ga isključujete.)
Da, imam pravo. Znači, neću da dozvolim nikome da smatrajući da je mnogo pametan poziva na krvoproliće, jeste. Primirite se.
Biće Zečeviću ponovo uključen mikrofon kao što je bio i Ćuti Jovanoviću, ali da se razumemo oko nečega.
Vi verovatno smatrate da je to jako duhovito, ali da prizivate na krvoproliće, da govorite o tome šta se desilo onda kada su ljudi ubijani zbog toga što je to bila neka vrsta političkog obračuna u to vreme, ali krvavog obračuna, Zečeviću, dakle, to je sve samo nezanimljivo. To je sve samo nezanimljivo.
(Boško Obradović: Javite se za reč.)
Ako možete da se suzdržite od toga i vi, Obradoviću, da se suzdržite od dobacivanja.
(Boško Obradović: Niko ne dobacuje.)
Ako možete da se suzdržite od toga Zečeviću, prijavite se za reč ponovo, uključiću vam mikrofon i trudite se da ne pokušavate da budete ni vickasti, ni duhoviti na taj način, jer to je sve samo ne smešno i sve samo ne prikladno, bilo kada Zečeviću, a pogotovo na ovakvoj sednici.
(Zoran Zečević: Za vas sam gospodin Zečević.)
Vi kada zaslužite poštovanje drugih ljudi možda ga i dobijete. Jeste li se prijavili za reč? Hajde da pokušamo ponovo.