Zahvaljujem.

Intencija amandmana na član 1. jeste da se dodatno podvuče neposredna veza između sistema obrazovanja, uključujući, naravno, vojno obrazovanje i pitanje u ukupnog razvoja jednog društva.

Trenutno je u Republici Srbiji aktuelna tema pitanje formiranja strateških pristupa našem obrazovanju, visokom obrazovanju u narednoj deceniji. U periodu od 2020. do 2030. godine neki od aspekata koji se tiču neposredno obrazovanja biće definitivno dodatno podržani od strane države, dakle, kroz programe na najvišem nivou. Među te aspekte sigurno spada, kako možemo da vidimo iz zvaničnih podataka, i pitanje mogućnosti formiranja centara za saradnju između institucija koje se bave obrazovanjem i privrede.

Zašto je to važno za jednu državu potpuno je jasno. Dakle, mogućnost da se na taj način dodatno podstakne rast, da se dodatno podstakne razvoj. Potpuno je jasna i u modelu koji definiše jedan državni princip formiranja odgovarajućeg rasta ne na potrošnji, kao što je nekada pogrešno bio slučaj, već na investicijama i upravo izvoz. Mi smo, činjenica je, danas u prilici da konstatujemo odlične rezultate kao što je kvartalni nivo rasta od 41,5%.

Poznato je da kada govorimo o obrazovanju, sistem vojnog obrazovanja formira izvanredne stručnjake u onim oblastima koje se neposredno tiču vojne problematike, ali ne samo u tim oblastima. Generalno, izvanredni stručnjaci za oblasti kao što su mašinstvo, kao što su sistemi upravljanja, kao što su komunikacije i drugi, formiraju se upravo kroz sisteme vojnog obrazovanja. Ti ljudi danas npr. učestvuju u odličnim rezultatima, kao što su, kada o izvozu pričamo, formirani ugovori u oblasti naoružanja vredni 718 miliona dolara samo u ovoj godini, dakle, samo za ovih nekoliko meseci koliko je proteklo do danas, da prepoznamo dobar prostor, da taj kontekst učinimo i širim, da se ne odnosi samo na oružanje i vojnu opremu. To je obaveza odgovornog društva, ozbiljne države, kakva Srbija jeste danas. Naravno, sve suprotno onom kakva je bila do 2012. godine. Hvala lepo.

Pomenuta je stranka, dame i gospodo narodni poslanici. Naravno, neću sad da ulazim u analizu toga da li onaj ko podnosi amandmane, kako se sam izjasnio da bi nešto rekao, to ume da uradi na način na koji to radimo i mi ili ne ume, to je samo njegova stvar.

Za smer ste se zapitali, gospodine predsedavajući, pa ja ću da budem slobodan da vam odgovorim. To je smer praznog govora, koji za posledicu ima, kako beše, 2,2% na izborima. Dakle, kad se tako radi, tako se i prolazi.

Ovde je bitna reakcija zbog nekih stvari koje su suštinski pogrešne, a izgovorene su. Rečeno je da se od 2000. godine pa do danas nanosi šteta Vojsci. Nemoguće je porediti onaj period kada je zaista ta šteta nastajala, i o tome smo mi govorili ovde i govorićemo koliko god puta treba, i ovaj period danas, kada se ta ista vojska oprema, kada dobija i uniforme i naoružanje i tehniku, kada mi nove avione nalazimo, kada mi nove oklopne transportere tenkove dobijamo. Dakle, da li je to uništavanje? Pa, neće biti, to je sve suprotno od toga.

Onaj koji ne može sam sa sobom da se dogovori da li to hvali juče, a napada danas i izjednačava sa nečim drugim, taj ne može ni da očekuje više od tih 2,2%. Mnogo je pogrešnije što zaboravlja da primeti da je to devastiranje nastalo u vremenu onih sa kojima se on danas jako lepo slaže, sa kojima se slika, sa kojima zajedno poziva da se glasa za njegovu opciju, sa kojima se izjednačio. Nije niko od nas rekao. Oni su sami rekli da sebe u nacionalnom i patriotskom smislu izjednačavaju sa Vukom Jeremićem i ostalim pripadnicima tog nekadašnjeg vajnog režima koji su uništavali vojsku, kojima se danas tobož divi, a u stvari samo glumi, kao i svaki put, te oficire su proganjali ti ljudi koji su mu danas politički saveznici, ti ljudi koji su ga finansirali, ti ljudi koji su utopili tenkove, to su ljudi sa kojima se sam izjednačio. Ako hoće da priča o vojsci, nek uvek ima u vidu, sebe je izjednačio sa najgorima od najgorih, sa onima na koje se danas kao nešto žali i koje danas kritikuje. Kritikuje sebe, pokušava nešto da prebaci nama. Ako ćemo da pričamo o kriminalu i korupciji, od sebe da se pođe, da se pogledaju ti koji su danas saveznici i da se pogleda sopstvena stranka.

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Orliću.)

Time završavam, gospodine predsedavajući. Onaj koji danas potkrada sopstvenu stranku, taj se neće libiti ni državu da krade. Hvala.

Eto, tako to izgleda kada neko hoće da se malo nadmeće, a sam ne zna šta će da uradi kada ustane. Dakle, nisam ja ničije amandmane pominjao ovde. Rekao sam na samom početku, prva rečenica je to bila – neću uopšte da ih komentarišem i onda minut o nekim našim itd. Gubljenje vremena, dame i gospodo.

Ono što smo mi čuli ovde, a što je suštinski važno, reče čovek – hoće on da bude kao Aleksandar Vučić. Pa, to je suština – hoće, ali ne može, šanse nema. Dakle, dok ovako nastupa, dok ovakve stvari izgovara, nikakve šanse nema. Ako to nije shvatio iz dva izborna ciklusa, u jednom je dobio 2,2% na ime i prezime, a u drugom, u najširoj mogućnoj koaliciji koju su mu sami njegovi saradnici i politički mentori nazvali protivprirodnim bludom, fantastičnih 3,7%, taj nikad ništa naučiti neće, nikad ništa, dame i gospodo.

Ako pričamo o stvarima koje se odnose na glumu, ja vas molim, najgori smo na svetu, ne možete da nas smislite, ne možete da shvatite što smo mi bolji od bilo koga, a što se onda nudite? Što ste onda molili, i to preko medija, javno molili, da se pravi koalicija sa nama u gradu Čačku? Ali, nažalost po vas, susreli ste se sa tvrdim stavom da mi nećemo da sarađujemo sa ljudima koji nikakve političke suštine nemaju, koji jednu jedinu ideju, ali zdravu, konkretnu, korisnu za društvo nemaju. Nećemo da sarađujemo sa onima za koje je suština bavljenja politikom lična korist, što se i pokazalo.

Malopre smo lepo rekli – ti koji su proganjali te časne srpske oficire isti su ljudi koji su finansirali ove koji se tu sad nešto zgražavaju i bune, isti ti. Jel Dragan Đilas bio jedan od najznačajnijih velmoža tog režima koji je proganjao te oficire? Jeste. Jel Dragan Đilas upravo te koji se sad nešto bune lično dotirao i finansirao u gradu Beogradu da mu odvlače konkurenciju, glasače SNS? Pa, jeste. Jel se sa tim istima, ali istima, dan danas grle i ljube, šetaju one lepe bele košulje, zajedno poziraju na nekim trgovima, binama i šta već sve ne, sa tim istima? Šta, na kraju krajeva, oni uopšte hoće, kad crtu podvuku šta je njihova poruka? Nadaju se nečemu da će da se dogodi, time završavam, gospodine predsedavajući, da će sve nas skupa u ovom narodu amnezija da proguta i da zaboravimo ko su i šta su. Pa, nećemo nikad. Vidimo dobro i podsećate nas svaki dan.

Zbog pominjanja stranke.

Dame i gospodo nekih interesantnih zamerki, da li neko sme nešto da radi ali po mišljenju određenih visoko cenjenih i uvaženih ovde se u to razume ili je za to stručan. Ako bismo takav kriterijum uvodili po nekom mom skromnom sudu, neki ovde ne bi imali pravo da se bave ničim u životu. Toliko smatram da su visoko stručni i sposobni za bilo šta.

Nego, na temu da li je nešto pojelo jezik. Ako pričamo na tom nivou, ja ne mogu a da se ne osvrnem na slučaj koji je na mene ostavio onako najupečatljiviji trag upravo u tom smislu. Na situaciju kad nekom nešto izgleda sveže ili pojede jezik.

Kad god sam ja izvesnog vrsnog autora nekakvih kolumni, natpisa, čega već, literalnih sastava u ljotićevskom časopisu „Nova Iskra“, kad god sam ga u lice pitao da se izjasne o tim svojim pisanijama, znate šta je bio odgovor? Muk. Svezan jezik. Nešto je tada izgleda pojelo jezik. Dok ja ne čujem bilo kakav odgovor – da, pisao sam, ali se kajem ili – da, pisao sam, ali ne kajem se i dalje to mislim, ja ću i dalje da taj slučaj držim za najbolji mogući primer svezanog jezika ili jezika koji je nešto pojelo.

Kad smo kod jezika koje je nešto pojelo, gledam ovde novinski članak je od 27. aprila 2016. godine, kaže – spremni smo za saradnju sa SNS-om u Čačku. I pogađate čija slika? Da nije slično od onoga koji tvrdi da je SNS sve najgore na svetu, da ne može da je smisli nikako, a izgleda ovde želi nekakvu saradnju i spremanje za nju, ali kao što rekosmo, ne tako davno, ima tome možda deset minuta plafon, neće ga ti kojima se nudi, neće ljude koji nemaju šta da ponude, neće ljude koji su samo štetočine, neće ljude kojima je lični interes jedini motiv za bavljenje politikom.

Dok ne čujemo da li je to tako, da li su se nešto predomislili, pa i ovo će biti jako dobar primer svezanog jezika. Uostalom, kao i oni silni primeri finansiranja od strane bivšeg režima, da se ne zaboravi. Hvala lepo.

Član 104, gospodine predsedavajući.

Unapred vam kažem, ne tražim da se izjasnimo, jer shvatam da vaša uloga i položaj uopšte nisu laki na sednici poput ovakve, kada se o ovakvim stvarima govori na potpuno neprihvatljiv način i kada ljudi apsolutno ne vode računa o tome šta će reći i kako obavljaju svoje dužnosti narodnih poslanika.

Pošto je ovo bilo očigledno iskorišćeno kao replika, mislim da je trebalo energičnije delovati onog momenta kada se videlo da je reč o jasnoj zloupotrebi, a reč je o jasnoj zloupotrebi, zato što je replika iskorišćena da bi se ovde na grub način uputio odgovor gospodinu Arsiću.

6Gospodin Arsić nije nikome prebrojavao nikakva krvna zrnca. Gospodin Arsić nije ovde nikoga optužio za nedostatak patriotizma. Gospodin Arsić je, naprotiv, ovde kazao da postoji samo smisao, da postoji samo dobar manir u onom momentu kada kažete – volimo otadžbinu, volimo je isto i nemojte da se oko toga delimo. To je rekao gospodin Arsić. A ono što je neprihvatljivo, to je da se uzima u zaštitu, bilo čijim ličnim primerom, koliko god pozitivan bio, nečasno upravo u smislu odnosa prema državi, a to nečasno, da vam pojasnim na šta tačno mislim, to je kada neko, moram da kažem, nažalost, u funkciji narodnog poslanika uzme i optuži sopstvenu zemlju, a to su radili neki u ovoj sali, neki koji sede direkt pored vas, neki koji su ustali i dali sebi za pravo da kažu da je Srbija, da je Beograd kriv za raspad Jugoslavije, da su krivi za bombardovanje ove zemlje, da su krivi za zločine u ratu koji nismo izazvali, u ratu koji je naš narod pokušavao da izbegne do krajnjih granica, čuvao mir i čuvao nekada zajedničku državu do poslednjeg trenutka, jedini, jedini u nekadašnjoj državi koji su to radili.

E, sad neko sebi da da za pravo da ustane i optuži sopstveni narod, to je loše, to je, da vas upoznam, nečasno i nečasno je braniti takvo ponašanje. Neka vam je kolega po sto puta, nek delite stranačku i bilo koju klupu po sto puta, tako nešto je neprihvatljivo. I nemojte uopšte da se obazirete, dame i gospodo narodni poslanici, na takve postupke. Oni koji su sebi dozvolili takve izjave, takvi su duboko ispod linije cenzusa, takvi nikad više jedan glas dobiti neće. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, izgleda da je potrebno da neke stvari ovde prevedemo, pošto se neki prave uporno da ne razumeju šta neke stvari znače, da ne razumeju šta znače stvari koje je sam izgovorio.

Neprihvatljivo je kada se kaže nešto poput, a neki ovde to vole da govore često, tamo gde je neko Srbe branio Srba nema. Neprihvatljivo je zato što, pogledajte konstrukciju, ne tamo gde su narod napadali naroda nema, nego tamo gde je neko narod branio, tamo gde se narod branio, tamo ga nema, pa da se prevede šta to znači. Taj je rekao – greška je kada se narod brani. Taj je rekao – nije kriv onaj ko je narod ugrožavao. To je rekao, ako nije razumemo šta je rekao.

Kada se kaže – bombardovana zemlja jer je imala nenormalnu vlast, da se prevede, kriva je ta zemlja, kriva je njena vlast. Dakle, da se prevede, nisu krivi oni koji su porušili međunarodno pravo, nisu krivi oni koji su sebi dali samo zato što su veliki i silni tu slobodu da sude da li im se sviđa neka vlast ili neka opozicija, da budu gospodari života i smrti samo zato što su veliki i silni. Ne, krivi su ti koji su stradali. Ako ne razume šta je rekao, eto to je rekao.

Postoji odgovornost. I kada učestvujete u nekom poduhvatu koji za rezultat ima uništavanje neke vojne tehnike, snosite odgovornost. Kada nekoga dovedete na vlast, a taj bude štetočina i zemlju upropasti, snosite odgovornost. Kada učinite da neko dobije legitimitet, makar bio terorista, pa sada kao nekog predstavlja zbog toga što ste mu dali, vi snosite odgovornost. Rečeno je da postoje nesreće koje nemaju veze sa strankama, nesreće koje dešavaju za određene narode, postoje, istina je. Da li znate koje su najveće? One koje ne ugroze narod fizički, one koje ne navedu većeg, silnijeg i moćnijeg da se iživljava i najveće su one koje narod pravednih, narod ugnjetavanih navedu da prihvati robovski moral i da sam sebe optužuje za ono što mu se dogodilo, a opravdava onoga ko mu je nesreću naneo. To su najveće nesreće.

Rečeno je ovde da se mi dobro pazimo, da neko naše reči ne zapamti, da nas slučajno ne bude sramota. Rečeno je još da se neko osetio strašno uvređen zbog tih reči. Nisam siguran čime, osim ako se prepoznao u onoj najvećoj nesreći koja jedan narod može da zadesi, a koja je imenovana jasno. Ako se prepoznao, prepoznao se sam, sigurno ničega uvredljivog, ničeg ličnog tu nije bilo ni za koga.

Ako pričamo o tome da će nešto da bude zapamćeno, onda odlično, onda je to zaista odlično. Mi ove stvari govorimo da se dobro čuju i da se zapamte. Mi ove stvari govorimo upravo zato što smo svesni šta je najpogubnije i šta je najveća opasnost za narod koji se nađe u situaciji poput ove u kojoj se našao srpski narod u prethodne dve ili tri decenije, u izazovima kakve ima i danas.

Još jednom, nije poraz jednog naroda težak ukoliko je u jednom periodu svog postojanja naišao na teške okolnosti. Nije poraz najteži ako je naleteo i na najveću silu koja na planeti postoji od kada i ta planeta postoji. Poraz je najveći mogući ako se prihvati taj robovski moral i neko pogne glavu i kaže – ja sam kriv za svu nesreću koja me zadesila, za svaku nepravdu, iako znam da nije bilo tako, prihvatiću da sam kriv da bih učinio srećnim onoga ko sa na meni iživljavao. To je najgore što može da se desi pojedincu i narodu.

Dobro je ako će to uticati na neke da sada počnu da jasno osuđuju teror koji je izvršen nad ovim narodom 1999. godine. Videćemo da li su nešto naučili i nešto zapamtili na osnovu toga da li će reči birati kada budu govorili o tome gde Srba ima i zašto ih ima.

Ali, još jednom, ako dozvole sebi da budu eksponenti tog robovskog morala, sami će pogaziti sve dobro što u međuvremenu nauče i zapamte i prihvatiće da budu ono najgore. Da li hoće ili neće, pa to je samo na njima. To sa nama baš nikakve veze nema.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Slažem se sa kolegom Atlagićem. Ovo je zaista nešto na šta moramo da reagujemo, jer je potpuno neprihvatljivo da se ovde neko pojavi, kaže sluša danima nešto u stvari govori neistinu. Ništa ne sluša danima. Danima ga nema u ovoj sali, pa onda i ne čudi što mi čujemo ovde ocene da ta nekakva resavska škola, bilo je tu još mnogo šta i mnogo skandaloznije.

Na primer, kako je rečeno, oduzimanje plata i penzija, nije oduzimanje nego čuvanje plata i penzija činjenica da ih danas ima i da su redovne i da su veće i da su veće za preko 80% onih koji ih primaju, a sačuvane upravo od štetočina koje su ih nekada bezdušno delile same sebi, što kroz dotacije od strane javnih preduzeća kojima su rukovodili, pa su davali upravo pripadnicima te poslaničke grupe kad su se pretvarali da su neka nevladina organizacija. Stotine hiljada, milione čak, od Kolubare, na primer, pa su davali upravo toj poslaničkoj grupi dok se pravila da je neka nevladina organizacija, preko ministarstava, stotine hiljada, godine za godinu, pa su finansirali lepo sami sebe, a danas kada od toga nema nešto im pa smeta. I našli su, zamislite, šta? Pitanje - šta je sa platama i penzijama? Dobra vest za celu Srbiju, pa i za njih je, sačuvane su pa ih danas ima. Nisu uspele te štetočine da ih pojedu poput skakavaca.

Kada se pozivaju na neko profesorsko zvanje i neki autoritet te vrste, ima li vajnog profesora ovde da se sablazni, da se začudi nad činjenicom da deli poslaničku grupu sa onima koji su Vuka Karadžića, koji su Dositeja Obradovića nazivali antisrpskim ljudima, antisvetosavskim, antizavetnim ljudima? Gde je bio osećaj za zaštitu lepe reči, govora ili bilo čega kada se birala poslanička grupa, kada se društvo biralo?

Na kraju, ako je problem u prepisivanju, sedite, dame i gospodo, vi neki u poslaničkim grupama sa ljudima koji su od A do Š sve što imaju da kažu i da predlože politički, a imaju vrlo malo šta, prepisali i pokrali od drugih, sa najgorim plagijatorima političkim sedite. Prvo se pozabavite svojim dvorištem, a onda se osvrnite na šta god hoćete, pa i na ono što ne znate, očigledno.

Razumem ja da čoveku ume da bude neprijatno kada ga neko podseti da je sam birao društvo i da je sam birao u kojoj će poslaničkoj grupi biti, pa onda malo pogledao o kojoj je to konkretno grupi reč, pa mu nije baš do kraja prijatno. To razumem.

Nego, da ne ostavljamo mi ništa za neki naredni put, kako je rečeno, da se razjasni ili da se objasni. Ja kada kažem prepisivali, i prepisuju, plagiraju, i o tome je reč kada govore o nekim svojim nazovi, političkim idejama, govorili smo već o tome u ovoj sali, a evo sada pozivam i da se proveri. Naslov „Savez desnice vrednosti levice radi“, to je bila jedna od teza fenomenalnog nazovi političkog programa. Tada sam tvrdio da onaj koji je to ovde izgovorio, a reč je upravo o predsedniku poslaničke grupe kojoj pripadaju oni koji su se kritički osvrnuli na naš rad ovde, dakle, očigledno aludirali na SNS, našu poslaničku grupu, dakle, njegov predsednik poslaničke grupe je ovo proklamovao za neku svoju ideju. Proverite sami, dame i gospodo, odakle je to pročitao. Ja vam kažem da je reč o jednom tekstu iz novina od pre deset godina. Toliko o originalnosti, toliko o razumevanju i nekom novom kvalitativnom sadržaju, odnosno da se ne lažemo, flagrantnom prepisivanju.

Da ne ostane ništa nedorečeno, kada se daju primeri iz života pa se pominje neko iz Kraljeva, da se bude pošten do kraja pa da se kaže - toj ženi pomogla je upravo ta vlast koju neko ne može da smisli. Kada je stan dobila i od koga? Čuo sam, to sam proverio u roku od nekoliko sekundi, pomogli su joj upravo ti koje politički ne volite, stan obezbedili. I to priznanje koje je dobila, pa od koga je dobila.

Kada pričamo o merama koje se uvode, budite pošteni i recite, jel beše, za, gospodine ministre, drugo, treće i četvrto dete primenjivaće se od 1. januara i ako će biti usvojeno u nekim mesecima kasnije.

Dakle, ako hoćemo da kritikujemo, možemo, više je nego dobrodošlo, ali da budemo elementarno korektni, to je obaveza svakoga.

Još jednom da se reši među tim plagijatorima i ljudima koji su nekada zloupotrebljavali budžet ove zemlje sve što je sporno interno, pa tek onda da pričamo o nekom drugom. Hvala.

Zahvaljujući adekvatnom odnosu po pitanju razvoja, ulaganja i podsticanja, dame i gospodo, mi danas zaista imamo realne i održive rezultate o kojima mi govorimo i tokom današnje rasprave i tokom jučerašnjeg dana, a činjenica je da je rast u Srbiji obezbeđen, gde je taj rast ušančen, da je on utvrđen, da je on siguran, da nije zasnovan kao nekada na labavim, često imaginarnim kategorijama koje su omogućavale da se uruši, i to toliko da ode u težak minus.

Danas je rast u našoj zemlji zasnovan na investicijama, i taj rast je zasnovan na izvozu. Zbog toga je on stabilno pozitivan. Kada je reč o podsticajima i programima koje naša država pokreće u smislu podrške, više puta smo se suočili sa tvrdnjom koja je potpuno neistinita, tvrdnjom da se podstiču i pomažu samo nosioci stranog kapitala u Republici Srbiji i davali primere koji potvrđuju potpuno drugačiju praksu, da su kada je reč o proizvođačima iz naše zemlje, vlasnicima našeg kapitala, pomognuti kroz ove programe i proizvođači poput „Sanateksa“ iz Sjenice, poput „Neli“ iz Loznice, „Emiliostekera“ iz Prijepolja, firme iz Svrljiga, Krupnja, Rume, Sremske Mitrovice, beogradskih firmi koje posluju izvan Beograda, odnosno drugim opštinama, proizvođači poput „Zlatiborca“, „Bekamenta“, „Čips veja“, itd.

Zahvaljujući dobrim prilikama, mi danas imamo više za nekoliko hiljada osnovanih novih preduzetničkih radnji i prirodnih društava na godišnjem nivou nego 2012. godine, a bezmalo 20.000 na godišnjem nivou manje zatvorenih, odnosno ugašenih.

Samo ta razlika dovoljno govori na temu stabilnih prilika i dovoljno govori na temu da li Srbija danas zaista može da radi, privređuje i najzad, živi u odnosu na mračno vreme koje smo definitivno ostavili iza nas. Hvala.

Hvala lepo.

Jeste, tako to izgleda, dame i gospodo, kada se negde održavaju unutarstranački izbori. Konkretno, ovde se misli na žuto preduzeće. Pošto ne mogu da se dogovore nakon one serije ostavki ko će tamo šta da bude, a grabe se za pozicije po sistemu – dajte ovo naše jedno veliko ništa pa da vidimo šta ćemo sa njim, onda ovako koriste po simboličnih 15-ak sekundi da budu što glasniji i što bučniji. I naravno, ne mogu a da ne pominju Srpsku naprednu stranku.

Potpuno ste u pravu. Dakle, reč je o tragičnom izgovoru i kad neko ovde dođe i pomene kolege koje danas govore o našim amandmanima, i kolegu Milojevića koji je govorio o svom gradu, i kolegu Krivokapića koji je govorio o pomoći nerazvijenim opštinama, jer je to čist izgovor, čist izgovor da bi neko možda zaboravio, mada je to naravno nemoguće, da kad pričamo o nerazvijenim opštinama, onaj koji je sebi dao za pravo da bude strašno glasan, koji se sada otima i rukama i nogama da bude novi šerif žutog preduzeća, on je najzaslužniji što je Smederevska Palanka zadužena za, pazite sada, četiri milijarde dinara. Dakle, to je takva devastacija sopstvene sredine, to je takvo iživljavanje nad ljudima koji su ti poverili da se staraš o njihovim domovima i njihovim životima, da za to goreg primera u Srbiji danas nema.

Čovek koji je, tu je u pravu kolega Rističević, već pokazao da je jedini raskošni talenat koji poseduje – talenat za trošenje, čovek koji je za jednu noć, dame i gospodo, popio čitav tenk, dakle, one silne stotine boca „hajnekena“, kad se sve preračuna u dolare ispada otprilike onoliko koliko su oni prodavali jedan tenk za vreme kada je tadašnji direktor žutog preduzeća, sada neki čovek u ostavci, krčmio sve što mu je bilo povereno na staranje samo u sistemu odbrane ove zemlje.

Koliko je ko dobro ili loše uradio, kažu građani. I u tom Aranđelovcu koji ste pominjali, i u Subotici koju ste pominjali, i u Smederevskoj Palanci. U Smederevskoj Palanci kažu – 67%. Dakle, ne apsolutna nego dvotrećinska većina smatra da Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka čine sve da im bude bolje. A kako se kotiraju ovi koji su samoglasni s vremena na vreme, neka provere. Ovih 2,5% je bilo u Beogradu. Da li u Srbiji mogu da dobiju igde i jedan glas više nego u Beogradu, nisam siguran. Hvala lepo.

Hvala gospodine predsedavajući.

Čisto da ne ostane nedorečeno, osećam potrebu da reagujem na ovo što smo čuli maločas. Ispada, sudeći po prethodnom izlaganju, da smo nešto pogrešili kada smo govorili ovde o tome da su zaista dobre stvari postignute u Republici Srbiji, kada je reč o digitalizaciji, domenu e-uprave, unapređenju servisa u tom domenu. Dakle, apsolutno ništa pogrešno nije.

Kazano je malopre, nije reč o bilo kakvoj svetskoj nagradi, nego o ne znam čemu, da li je ponuđeno neko alternativno objašnjenje kakva je to nagrada bila. Rečeno je da nije reč o bilo kakvom ostvarenju, dostignuću nego podsticaju da se nešto počne i da se pomeri sa mrtve tačke. Pa, pogrešno je i jedno i drugo. Pročitaću vam kako glasi vest koju su objavili, ne samo na sajtovima naših institucija, nego su objavili i tzv. nezavisni mediji i oni koji se sa nama politički očigledno ne slažu. Doslovce glasi ovako: „Kancelarija za IT i e-upravu dobitnik je prestižne svetske nagrade za doprinos razvoju informacionih tehnologija“. Dakle, reč je o svetskoj nagradi i ništa nije pogrešio kolega Jokić, naprotiv, bio je potpuno u pravu.

Tu nagradu zajednički dodeljuju IT-u, UNESCO, UNDP, UNCTAD. Kancelarija za IT i e-upravu je u oštroj konkurenciji od ukupno 685 prijavljenih i 492 nominovana projekta Vladinih institucija, kompanija, organizacija, civilnog društva i celog sveta uspela da dobije tu nagradu. Dakle, reč je o, kako oni koji su tu nagradu dodelili, doprinosu, o rezultatima koji su ostvareni i postignuti.

Razumem da u žaru političke borbe ponekad ima želje da se bude i oštriji nego što treba, ali dame i gospodo, pogledajte samo kako izgleda beleška o svemu što se u ovoj sali dešava. Između ostalog, na sajtu Narodne skupštine, što je takođe jedna od tema kada mi govorimo o modernizaciji našeg sistema, kako su obrađeni, recimo, u sistemu e-parlamenta. Mislim da će svako ko je kao narodni poslanik, između ostalog i korisnik tih usluga, biti samozadovoljan. Da uvek možemo da pomerimo lestvicu još po malo. Nije to sporno, ali hajde da ne budemo bez potrebe kritički naoštreni na apsolutno sve oko nas i da svaki dobar rezultat i svaki uspeh, jer to je uspeh zajednički, to je uspeh ne samo institucija kojoj pripadamo, već čitavog društva i države, da to zajednički pozdravimo. To je fer i korektan odnos. Ako hoćemo da preterujemo u svemu, pa i u svojoj kritici i u negativnim tonovima, onda rizikujemo da pogrešimo u svemu. Teško pogrešimo, kao kada je reč o ovim kvalifikacijama, nagradama i našim institucijama, tako i o zakonima o kojima raspravljamo. Uđemo u grešku od samog starta, pa kažemo da se nešto ovde dešava po hitnom postupku.

Ovaj zakon je ušao u proceduru 6. septembra 2017. godine. Kada počnemo sa greškom, onda grešimo i srljamo do samog kraja. Ne treba da radimo tako. Hvala lepo.

Evo odličnog primera dame i gospodo kako stvari funkcionišu na terenu. Pogledao sam sada u ovoj servis e-parlamenta i upravo ste gospodine predsedavajući, nema više vremena za raspravu. Ja to između ostalog vidim koristeći ove savremene, moderne, digitalne servise o kojima pričam. Treba dame i gospodo da budemo korektni i fer maksimalno.

Ne može se kada vam nešto ne odgovara prebacivati teža priča, ma nema to veze ni sa kim politički, to je reč o nekim nezavisnim stručnjacima i nezavisnim ljudima. Svako od nas snovi i odgovornost što znači, sleduju mu i pohvale i pokude za ono što se u njegovo vreme događa i ne treba nikome da smeta što se dobre stvari i uspesi u Srbiji beleže danas, pa da ih zbog toga ignoriše i da zbog toga želi da ih minimizira, da zbog toga pripiše nekim imaginarnim licima i da se trudi da se za njih ne čuje i ne zna. To su dobre stvari njih treba pozdraviti. Igrom slučaja to će biti nešto što ćemo mi moći da beležimo kao rezultat i uspeh u periodu kada smo imali čast, dužnost da se o Srbiji staramo.

Pogrešno je, kao što je potpuno pogrešno kada vi danas čujete Borisa Tadića ili Vuka Jeremića, da za naše greške nismo krivi mi, nego su to radili neki stručnjaci koje smo mi angažovali, pa su oni sve uradili pogrešno. Tako je potpuno pogrešno za nešto dobro što se dogodi naprimer u Srbiji danas i zato je danas takođe danas kazano – dobri primeri se gledaju u istoriji. Ima ih i danas. Pogrešno je ignorisati u koje su vreme došli.

Srbija je zajednička kuća, i kao što treba da budemo složni nad zajedničkom brigom u nevoljama i nedaćama, tako treba da budemo složni u zajedničkom konstatovanju da se nešto dobro u Srbiji događa. To je valjda nešto što koristi svima. Sutra će bože zdravlja to biti dobar temelj da njemu zajednički gradimo dalje. Neko ko bude u prilici da snosi odgovornost u tom trenutku. Ukoliko su fer i ukoliko su korektni, ljudi s druge strane možda steknu priliku, i time završavam gospodine predsedavajući, da se u toj ulozi nađu oni. Ukoliko nastupaju isključivo negativno i kritikuju ono što je za građane i državu dobru, bojim se da sami sebi uskraćuju priliku da se ikada o bilo čemu staraju ponovo. Hvala.

Biću kratak gospodine predsedavajući, da vas ne zabrinem, jer vidim da je danas jako teško raditi kada se neki svojski trude da uslovi ne budu adekvatni uslovima za rad.

Pošto je postavljeno pitanje, naravno da mi jako dobro primećujemo šta je ko radio i kakve su mu zasluge i uopšte nije sporno da je naš stav oko toga jasan, ali svi smo svedoci i danas u Srbiji se srećemo sa tom čudnom pojavom, da kada se za nešto što je očigledno loše, što je upadljivo crno, kaže, ovo ne valja, nije bilo u skladu sa zakonom ili nije korektno, mi dobijamo sa druge strane komentare tipa – ma to je sve politički program, to je sve iživljavanje autoritarne većine, standardni i klasični izgovori. Ne malo puta, mi smo govorili u ovoj sali koliko je različitih predstavnika bivšeg režima sa različitih nivoa vlasti, odgovaralo po zakonima ove države, zato što su u nečemu očigledno pogrešili i mi smo uvek dobijali sa druge strane komentar – reč je o političkom progonu i tu stvarne krivice nema. Da li je tako ili nije, uvek treba da sude institucije, da li se ti procesi odvijaju kako treba, da li je to u skladu sa onim kako očekuju građani od države, pa opet na kraju sud daju sami građani.

Da se mi zalažemo za državu koja nema problem sa takvim pojavama, koja je jasno određena prema kriminalu, korupciji, zloupotrebama, to je više nego jasno. To se uostalom vidi iz rezultata postignutih na tom planu zvaničnih državnih institucija, to se vidi i u ocenama svih naših međunarodnih partnera, koji kažu da su naši rezultati na tom polju impresivni. Jedna dobronamerna poruka za sve one koji žele da se i danas bilo šta što je loše, nekorektno ili protivno zakonu u Srbiji, oceni kao politički progon, uvek neka pođe od sebe i neka pogledaju najpre u svoje dvorište.

Gospodinu koji se danas stara o opštini Paraćin, može se zameriti sve ono na šta se reagovalo i danas. Nije ispravno, korektno, na kraju, nije ljudski optuživati sopstvenu državu, a on je to uradio, čini mi se u nekom plaćenom oglasu juče za politička ubistva. To se, dame i gospodo, ne radi.

Od toga počnite, to rešite pa da pričamo o svemu ostalom. Hvala lepo.

Rekli smo svaki put, reći ćemo i sada i kada god treba. Onome ko je učestvovao u odbrani zemlje na bilo koji način, svaka čast, ali ne može svaka čast onima koji su podstrekivali i podržavali one koji su napadali ovu zemlju. Neka bude na personalnom nivou, pa neka bude za one koji su učestvovali u odbrani još jednom svaka čast.

Ali, ako su delili političke organizacije sa ljudima koji su bili na drugoj strani, jer su sami tako želeli, ne mogu i oni da dele to svaka čast. Svakome kako je sam zaslužio. Nema pravo bilo ko da se ljuti, svako je sam sebi birao okruženje.

(Goran Ćirić: Gde ste vi bili?)

Kada pričamo o žutom preduzeću, ja citiram radnu grupu tog žutog preduzeća koje je u svom izveštaju napisalo da su sami nameštali tendere, da su sami nameštali konkurse, da su se sami ugrađivali za procenat. U tom izveštaju, sami sebe nazivaju žutim lopovima i nemojte na druge da se ljutimo. Ono što su sami o sebi napisali, to im se sada čita glasno.

Kada pričamo o otrovnom odnosu i ne znam kakvom verbalnom retoričkom nastupu, ja sam malopre kazao – otrov u Srbiji danas može da se pronađe vrlo jasno kada neko uzme, pa recimo u tabloidu, poput „Danas“, zakupi od para svoje lokalne samouprave, za koju na sva usta kuka da para nema, da grca u nemaštini jer je zla maćeha Srbija kinji i ne da novac, iako to nije istina, a od tih para koje nema uzme pa zakupi celu stranu da sam sebe reklamira. Em što to radi, možda to donese neku korist za tu lokalnu samoupravu, čisto sumnjam, ali možda samo u teoriji, a onda potroši celu celcijatu stranu za brutalne optužbe na račun sopstvene države. Šta je ako nije otrov, šta je ako nije brutalan odnos prema državi kada neko uzme i u tom plaćenom oglasu kaže – danas u Srbiji sprovode politička ubistva? Našta to liči? To ne samo da je notorna neistina, to je ljudska sramota.

Kažem još jednom, u svom dvorištu da se počisti, pa da pričamo o čemu god ko hoće.