Potrudiću se da ovo opet bude kratko.

Nije ništa neobično što smo mi maločas slušali ovde, mada deluje samo na prvi pogled da možda jeste, o nekoj prosečnoj plati, statistici na tu temu. Nije ništa neobično kad se zna da je jedan bivši predsednik, čuveni maneken, izgleda greškom priznao da jeste prosečna plata danas bolja, nego u njegovo vreme. Ako se sad pokušava neka amortizacija te izjave pričama da to možda nije baš tako, žao mi je, kasno. Šteta je što pritom nismo čuli što taj koji je ustao da priča o ovom amandmanu nije rekao – a, šta sam mislio o samom amandmanu, da li je za ovo što predlažu ovi ljudi ili je protiv? Više nego jasno je da ne može da se svede nikako na priču o broju dece u odeljenju. Ne može, jer valjda je to opšte poznato da nema usvajanja amandmana delimično, ili ide sve, ili ne ide nikako.

Kada je reč o samom sadržaju i onome što ovde predlagač uporno ponavlja, naravno, ponavlja jedno te isto. Neću ja da ga pitam da obrazlaže bilo šta dalje, dok ne odgovori ono što mu je traženo još pre tri amandmana i pre tri kruga jedna te ista priča. Pritom, naravno, ne mislim na pitanje – zašto se, ako toliko brine za plate, standard i kako ljudi žive, zalaže za ukidanje Železare? To mi je jasno. Odgovor znam. Zato što ne ume ništa bolje od toga, pa zato to predlaže. Ja hoću da on nama kaže, ako za 560 hiljada đaka predlaže da se svakom kupi računar, koliko je to para? Za sad izbegava da odgovori, a više nego jasno zašto izbegava, a tvrdim da neće imati hrabrosti da odgovori. Hvala.

Biće dva minuta dovoljno, gospođo predsednice.

Sasvim je na mestu poziv da se manemo besmislenih rasprava. Hajde onaj ko je to izgovorio da pođe od sebe. Mislim da je to neki elementarni minimum.

Iskoristiću ovih dva minuta da se osvrnem na sve ovo što smo do sada čuli, pošto to strašno liči jedno na drugo. Dakle, puno je nekih čudnih teza o temama koje uopšte nisu na dnevnom redu.

Dakle, još jednom, o čemu mi ne raspravljamo danas? Ne raspravljamo, a čuli smo malopre, o zakupu. Uopšte se ne bavimo time kroz ovaj predlog zakona. Čudno je da to neko nije do sada shvatio. Ne raspravljamo o državnom zemljištu, neverovatno je da je neko prisustvovao ovoj sednici a da to još nije zaključio. Ne raspravljamo o promeni SSP, zaboga. Pročitajte obrazloženje, osvrnite se samo na do sada rečeno. Mi propisujemo uslove pod kojima ćemo mi obavezu ispuniti. Pronaći ćemo način da i obaveza bude ispunjena, ne bude ugrožen naš evropski put, u isto vreme ostvarena zaštita za naše građane poljoprivredne proizvođače. Dakle, malo koncentracije nije strašno.

Šta još ne raspravljamo? Ne raspravljamo o pravnim licima. Ovde lepo piše – za fizička lica, odnosno državljane u kontekstu privatne svojine.

Potpuno je neverovatno i zbog toga smo mi rekli komično na mahove, i u četvrtak i u petak, šta mi čujemo kao obrazloženje? Dakle, od onih koji su nazovi evropski, koji su na rečima evropski, kojima su usta puna Evrope, mi slušamo – sada će da bude havarija, sada ćemo da postanemo vazali, upropastiće nas ovi koji dođu iz Evrope da pokupuju sve živo. To kažu ovi koji su navodno evropski.

Oni koji su protiv evropskih integracija kažu – moramo da sprečimo primenu SSP. A onda u istom obrazloženju pričaju nam stvari poput – ovo destimuliše investitora da dođe, treba im olakšati, na ovaj način oni to neće uraditi. Jeste, to je rečeno. Premotajte malo snimak, poslušajte sami sebe. LJudi, to tako ne može. Ako ćemo da se bavimo stvarima ozbiljno, to definitivno tako ne može.

O tome kako rade naši poljoprivrednici u saradnji sa EU o tome možemo danas, ali, pre svega, molim vas da znate o čemu je reč i da se uozbiljimo. Inače, niste samo promašili sednicu i temu promašili ste poziv. Hvala lepo.

Opet mi je, dok sam slušao ovo izlaganje kojim je namerno izazvana replika, pala na pamet ona pesma „tamburalo momče u tamburu“. Ne znam zašto?

Šteta je, dame i gospodo, što oni koji javno obećaju i to obećaju valjda na nekoj konferenciji, skupu, samitu, kako se to već zove, svog udruženja građana koji je u stvari je i neki pokret, a nije baš ni pokret nego je više nešto što želi da postane stranka, ali ne može da postane stranka jer nikako da skupi dovoljno potpisa, javno obećaju da više nikada neće svirati i pevati u Narodnoj skupštini, svesni valjda koliko im je to štete nanelo, pa onda to obećanje prekrše. Onda opet šta? Tamburanje. Dobro. Koliko to štete donosi onome ko to radi, to je njegova lična stvar i njegov lični problem.

Ja zahvaljujem na pažnji i želji da čuje moj komentar i tim koji to rade i onima koji su pokazali interesovanje za stendap, mada „nota bene“ nije zgodno šaliti se na temu stendap-a, a sam stajati pritom. Što će reći, za one koji su u političkom i ne samo političkom stend baju od 2003. godina, a i ove prve. Zašto bismo mi izlazili u susret želji nekih ljudi da ovde pričaju nadugačko i naširoko samo ono što njih zanima i da jednu te istu pesmicu pevušili i recituju, potpuno svejedno, koju su pripremili za današnju sednicu ili za bilo koju drugu? Nema nikakve potrebe, niti mi to želimo da radimo. Mi, naprotiv, previše ozbiljno doživljavamo ovo mesto da bismo takvim porivima izlazili u susret. Mada bi bilo logično da onaj koji toliko voli da priča, nesvestan da se time sam slupao, pa došao do ispod nivoa nevažećih listića, treba da priča što više.

Ipak, izgleda neko dobročinstvo u meni previše jako, pa ne želim u tome da mu pomažem, pa mu zato ne izgovaram ime. To koliko ima vremena, slobodno nek iskoristi za to što već radi, kako već radi. Ako mi hoćemo ovo da radimo kako treba postoji samo jedan način. Taj njihov drugačiji koji podrazumeva iznajmljivanje grejalica samome sebi itd, to je dame i gospodo, nedostojno ovog mesta i to je, još jednom, tamburanje u prazno i ništa više. Hvala.

Dame i gospodo, izgleda sam dužan neko obrazloženje pošto ispade da sam ja malo pre izgovorio neke neistine, tako sam ja bar malo pre čuo. Pretpostavljam da se te neistine odnose na onu tezu o grejalicama. Da li je tako? E, ako je o tome reč, evo ja moram da se odbranim, ja moram da se opravdam.

Na sajtu tog udruženja građana koji je u stvari grupa građana, a hoće da bude stranka, tako se lažno predstavlja, a nije stranka jer ne može da skupi dovoljno potpisa da se registruje. Juna 22. ove godine objavljen je tekst pod naslovom „Zašto stranke sakrivaju troškove kampanje“. Ja sam taj podatak da oni sami sebi iznajmljuju grejalice od novca koji su dobili da ga potroše u kampanji, ja sam to pronašao u ovom njihovom tekstu, na njihovom rođenom sajtu, u njihovom saopštenju u rečenici u kojoj kaže da taj njihov pokret, odnosno udruga, šta je već, kaže – za razliku od svakojake partokratije, to verovatno nisu oni, jer oni troše novac samo u krugu porodice, sve svoje troškove kampanje prijavljuje. I, to se odnosi i na hranu i na piće i za ljude koji rade na društvenim mrežama. To su valjda, kako to oni kažu, da li su na botove neke mislili. E, na to troše novac, ali u toj rečenici, dakle, ja sam našao i ovo o čemu sam pričao malo pre, plaćaju sami sebi korišćenje automobila, korišćenje kompjuterske opreme, lap topova, štampača, pa sve do grejalica u zimu i svega drugog što koriste u kampanji.

U jednom drugom tekstu sam video i dodatno obrazloženje, da oni to naravno rade i sa ponosom prijavljuju, jer šta je logičnije kad je zima hladna nego da sam sebi iznajmiš grejalicu i onda to pravdaš kao trošak kampanje. Sigurno podjednako logično kao da prebacuješ novac na firme svojih poslanika, članova porodice i tako dalje i tako dalje.

Dame i gospodo, koliko je ovo neistina, neka se posavetuju među sobom koji pišu tekstove ili sa administratorom sajta. A nas možda ipak da ostave da se bavimo zakonom i time ću završiti gospodine predsedavajući, nismo mi njima problem i protivnik mi, nego nevažeći listići, njih treba da pobede.

Da, to su ta dva minuta zbog nečije opsesije SNS, kao što već znamo.

Šta je koliko pametno? Tačno je, to ocenjuju neki drugi, na primer neki građani. Nadam se da se oni koji se za to pitanje zanimaju svojom ocenom, kakvu su već dobili, vrlo zadovoljno. Dobili su je zasluženo.

Na temu da ovo nije važno, pa nije važno onome ko sam ima krizu identiteta, pa ne može da odluči jel za Evropu ili nije za Evropu. Priča da jeste, pa onda traži da se ne ispoštuje međunarodna obaveza u smislu evropskih integracija. Predlaže da se zamrznu evropske integracije, a onda opet priča – ma jesam ja za to. Kakav odnos ima prema evropskim zvaničnicima, o tome sad možemo na dugačko i široko, to je druga tema, ali za takve to nije važno. Za nas, dozvolite, važno jeste.

Šta smo mi sada čuli zanimljivo? Da je koren svih problema ovde pljačkaška privatizacija. Kako propusti onaj koji je to rekao da pomene čija? Kako propusti da kaže kada? Možda zato što pokušava nemušto da se od tih i takvih ogradi.

Evo, ja baš na dan kad smo mi počeli načelnu raspravu ovde, u četvrtak prošli, vidim izjavu za medije, citiram, potpredsednik tog udruženja građana, koje je udruženje slobodnih strelaca, hoće da bude stranka, ali ne može nikako. Uglavnom, šta god da su, njihov potpredsednik kaže da oni vide svoju političku sreću i perspektivu u saradnji sa dosovskim kandidatom Jankovićem, dosovskim kandidatom Jeremićem, nabraja jedan, dva ili tri podvarijante žutog preduzeća u svojim novim pojavnim oblicima i sve je to lepo ilustrovano onom divnom fotografijom na kojoj su svi oni zajedno, ali još kojekakvi drugi, iz istog tog opskurnog miljea, u svečanim belim košuljama, zagrljeni i nasmejani, zajedno dele te vrednosti koje imaju i kakve već imaju.

Ako je to suština problema, što skačete sami sebi u usta? Što se sami sa sobom svađate? Još jednom, to raspravite interno i u porodici. Nije problem vaš SNS i parlamentarna većina. Nismo vaš protivnik mi. Vaš protivnik su nevažeći listići. NJih da napadnete, pa da se javite nama.

Kao što sam rekao, nećemo mi nikoga sputavati da koristi sve što ima od raspoloživog vremena, da ponavljam jednu te istu melodiju, slobodno, to je pravo svakoga, ali kada već izaziva replike spominjući SNS, uvek možemo da nastavimo tamo gde smo stali.

Šta i koliko SNS daje strancima dovoljno je da razume neko ko bi pročitao ovaj zakon, pa pogledao recimo ove predviđene četiri tačke koje se odnose na uslove, a pod uslovom da je zainteresovan za raspravu uopšte, a ne za tu svoju pesmicu, šta god to bilo. I onda svodimo ovo na nivo rasprave sa nekim ko ne razume politiku dalje od onoga iznajmljiva grejalice samome sebi. Kada pomenemo to nađe se teško uvređen i kaže – nemojte da sada svodimo priču o našim tj. njihovim malverzacijama na nekih hiljadu dinara.

Dame i gospodo, nikada kada pričamo o malverzacijama i tim ljudima nije reč o hiljadu dinara. Uvek je reč o mnogo krupnijim ciframa. Na primer, sada ponovo nalazim podatak o kom se pisalo i polemisalo u javnosti, 30.513.258,76 dinara kampanjskog novca koji je neko uzeo, pa fakturisao kroz svoje udruženje građana za razno-razne čudne poslove koje je posle nemoguće papirima dokazati.

Mi pričamo o jednom naopakom maniru da se taj novac koristi za isplate sopstvenih saradnika, a, između ostalog, narodnih poslanika. Na primer, kroz kompaniju „E biznis servis“, „Timi plus“, „Trejd klaut“, „DŽazili faj“. Ko god želi, može da proveri na koga su registrovane bile ove firme i tu će, da se ne iznenadi, pronaći sve same političke radnike tog fantomskog udruženja građana koje hoće da postane stranka a ne uspeva mu. Zanimacija, za sami kraj, i time završavam, gospodine predsedavajući, te firme su odmah nakon evidentiranih uplata otišle u likvidaciju.

Da li su one nastale samo zbog toga da bi se novac uzimao, da li ta priča i sve ovo što slušamo danas postoji samo zbog tog novca? Hvala lepo.
(Saša Radulović: Replika.)

Što god im bude nejasno, mogu slobodno da pitaju u bilo koje doba, uvek će dobiti odgovor. Nego, gospodine predsedavajući, da vam kažem, nemojte vi da se čudite što od nekih ljudi samo određeni nivo rečnika možete da dobijete.

Dakle, za nekoga ko sam za sebe na zvaničnom saopštenju, u zvaničnom materijalu kaže da je studirao u odseku na grupi, ja ni ne očekujem da on može da se snađe sa rečima na kvalitetan način. Dakle, to kako govori i kakve izraze koristi, to je potpuno normalna stvar.

Taj koji kaže da se sada po prvi put dozvoljava zlim strancima da nam kupe svetu zemlju, a u istoj rečenici ili dve rečenice kasnije, potpuno svejedno kaže – uostalom, vi ste im to odavno dozvolili. Jasno vam je i koliko razume i koliko je u stanju da se koncentriše na raspravu i da se uopšte bavi bilo kakvom problematkom.

Kada pričamo o komesarima razno raznim, što se međusobno podržavaju ta smešna udruženja građana, to je potpuno logično, komesari onoga koji je repliku maločas izazvao su upravo njegove kolege iz tih fantomskih udruženja građana. NJima se divi, to su mu idoli. To je i sam rekao baš danas u jednom tabloidu, kada o tabloidima pričamo. U onom čuvenom danasoidu, sa kojim se poistovetio i rekao – ja i on smo isti. Jesu, isti su. Tamo je rekao da su mu to idoli potencijalni saradnici.

I ko još, dosovski kandidat Jeremić Vuk, jel tako? Jel to ono što kritikuje kada pominje bivšeg predsednika čuvenog manekena? Jel to ono što kritikuje kada pominje Božidara Đelića? Pa sa njima je po sopstvenim rečima, sam isti.

Da se ne lažemo, pominjao je KiM dosta često, ali pominje sa dobrim razlogom, jer je to svojevrsna opsesija. Za nekoga ko se spušta na nivo tih tabloida,a i tih političkih genija koji imaju otprilike nešto ispod nevažećeg broja listića, sa njima deli i političku sudbinu. I sam toliko glasova dobija, što na nivou 1%, što na nivou 2%. Taman kada čovek pomisli da je toliko besmisleno smešan u politici i da ne može da dobije manje nego što dobija, ispostavi se da može. Na KiM on ima još manje glasova. Hvala.

Srpska napredna stranka, pa Srpska napredna stranka i baš je šteta što taj neko ko obećava na dugačko i na široko da svira i da peva ne ispuni to svoje obećanje, ovo mu ne odgovara. Jeste, ovo je replika.

Pitanje, zašto je njemu upućeno, tom kom se tako glasno pita, zašto je tom licu upućeno pitanje šta su radili pripadnici dosovskog režima. Pa, zato što se taj neko sa njima danas slika, grli i ljubi, a ne ja. Što bi mene neko pitao za bivšeg predsednika, čuvenog manekena. Ja čoveka u životu nisam video. A taj ko se sablažnjava i čudu, taj ga je video, zagrlio se, poljubio se, nosili su zajedno bele košulje i njega i propalog dosovskog kandidata Jankovića i propalog dosovskog kandidata Jeremića i ostale koji se nalaze sa te strane koji vidim bržljivo pišu, hvataju koje kakve puškice. Dakle, to je njihovo društvo i mi ih za to društvo pitamo njih same. Jasno kao beli dan, ništa jasnije nema.

Što se tiče malverzacija sa kampanjskim novcem, ne pitam ja ovde nikog lično, meni je potpuno jasno od koga ja nikakav odgovor smislen ne mogu da čujem. Pitam, evo, građane Srbije ukoliko su pri internetu da provere čija je firma E-biznis servis? Čija je firma TIMI PLUS? Čija je firma „Fedklaud“? Čija je firma „DŽezelifaj“? Ako tu građani Srbije, prilikom prodaje pronađu nečiju suprugu, nečije poslovne i političke saradnike, narodne poslanike, to je odgovor koji ja danas tražim i koji će pronaći građani sami. A ujedno ako pronađu i jednu zanimljivu okolnost da su ove firme listom nakon što su dobile kampanjski novac od udruženja građana otišle u likvidaciju, građanima koji ovo prate biće što šta jasnije. A, nevažeći listići kada budu videli sa kim će imati okršaj na sledećim izborima, uplašiće se i pobeći, možda tako uspeju da pobede ne važeće listiće. Hvala lepo.

Pozivam da se ne prihvati. Uvođenjem zaštitnih mera mi smo danas obrazložili, a ako neko danas nije stigao da isprati sve, radili smo to i u petak, ako je i tad bio zauzet, radili smo to i u četvrtak. Da, smatram da postoji pun smisao u postojanju ovih mera.

Uostalom, još jednom, nismo mi ove stvari izmislili u četvrtak, dakle, ove stvari već postoje, primenjuju se. Da li ima ili nema bilo kakve veze sa Briselom, neka zaključi svako ko ovu sednicu gleda, mislim, na Briselski sporazum. Razumem da neko nema, prosto nema šta drugo da kaže, ali ako će da se zgražava i sablažnjava nad Briselskim sporazumom ili kako je sam rekao u amandmanu na član 1. nad bilo kakvom čak i teoretskom mogućnošću da strani državljanin postane vlasnik pa čak i do 2 ha pod svim ovim uslovima i samo zemljište iz privatne svojine, neka izvoli, neka objasni obožavaocima zašto onda sam predlaže da mu se to olakša. Predlaganjem ovakvog amandmana smanjujemo uslove i olakšavamo priču. Alal vera. Hvala lepo.

Samo još par sekundi i ne treba više.

Pozivam da se ne prihvati. Naravno, ko nije čuo bilo je to pre svega 10 ili 15 sekundi.

Bez brige dragi ljudi, sve je kako treba, rešeno je pitanje kada će stupiti na snagu, time što je podnet amandman blagovremeno i regulisan je rok kako valja, a onaj koji je izgleda zaboravio da je sam ovde pročitao kog datume je predlog stigao u Skupštinu, neka premota snimak, neka pronađe sebe, verujem da će se prepoznati, pa možda mu bude jasnije šta je rekao onda, a šta maločas. Hvala.

Hvala lepo.

Još ovo, pa da polako privodimo kraju.

Pozivam da se ne prihvati. Moram da priznam primetio sam jednu zanimljivu stvar, ali postoji jedna negativna stvar i zbog te druge ja svakako ne mogu ovo da prihvatim. Zanimljivo jeste da ovako kako je napisano ovo izražava, koliko vidim puno uverenje predlagača, da će Republika Srbija postati član EU. Nema nikakvih potencijala, nego kaže kada se dogodi.

E sada, ako to znači da su određeni svoje političke poglede korigovali, to je možda čak i za pohvalu. Postali su nešto realniji nego što se predstavljaju.

Možda u tom duhu i treba tumačiti one njihove druge amandmane kojima su predlagali da se olakša kupovina zemlje u privatnom vlasništvu stranim državljanima. Da li je tako ili nije, ostavljam javnosti da sudi.

Nisam još završio, izvinite.
Međutim, ono što nije dobro to je da mi ovde pričamo o zaštitnim merama. Dakle, ove predložene mere treba da imaju svoju zaštitnu funkciju. Ako je predlog da one ne budu u primeni odmah nego tek od danas pa do momenta kada postanemo članica, pa onda tek za deset godina, to znači da nema nikakve zaštite u kompletnom međuvremenu. Vidite, to nije dobro i upravo jedan od najboljih efekata ovog zakona time bi bio potpuno obezvređen.

O amandmanu i pričam.
Dakle, amandman koji kaže - deset godina nakon što postane članica, kažem, nije dobro zato što ne pokriva period od danas do momenta kada se stiče članstvo, pa još narednih deset godina.
Na samom kraju, kada pričamo o dobrim i stručnim predlozima, ja zaista još jednom ponavljam uverenje da svaki član predloženog zakona, pa i ovaj jeste dobro i stručno rešenje. Ako tražimo ono što je primer za ono drugo, dobar primer se može pronaći u razlici između člana 63, našeg sporazuma i, kako kažu, članka 60. sporazuma koji je ispregovarala Hrvatska. Onome ko je ispregovarao sa tom razlikom na našu štetu svaka čast na stručnosti i znanju. Gotovo je. Hajde da glasamo. Hvala.

Neću ni ja dugo.

Gospodine ministre, šta da vam kažem, i ja se ponekad zapitam da li je ponavljati dovoljno. Tri napomene, što se mene tiče. Prvo, u vezi onoga - niko nije lud da dođe, čuli smo to već juče. Odlično, čestitam na zaključku. Samo jedno pitanje - a kad smo do njega došli, kad smo taj zaključak izveli? Je li moguće da je trebalo da počne ova sednica i rasprava o zakonu da bismo mi taj zaključak čuli, da su bili neophodni svi oni silni meseci iza nas da bi se organizovano vikalo, dizala hajka - doći će zli stranci, sve će živo pokupovati? Ne znam, čini mi se da nisam čuo ni jednu jedinu organizaciju iz tog DOS-ovskog tima, što stranku, što pokret, pa nijednog solo pevača da se nije bavio temom, a sve u kontekstu i na način - sad će da nastane katastrofa, a zla vlast ne radi ništa da to spreči.

Danas kaže – ma, neće niko doći. Koliko je to iskreno, dovoljno govori samo za sebe. Koliko je tačno? Pa, ne znam. Jel isto tako razmišljala Mađarska i Poljska, Estonija, Letonija, Litvanija, Bugarska, da ne nabrajamo dalje, zaključile da niko neće doći, pa su uvodili neke mere zaštite? Možda će biti da to baš nije sve tako.

Ako pogledamo malo preciznije, ovo što mi danas radimo jeste i realna potreba, ali jeste i nešto što je potpuno normalna praksa. Ali, hajde da, molim vas, parkiramo već jednom licemerje onako trajno i da odložimo ključeve na stranu. Nije realno da mi moramo ponovo da pričamo o tome da se danas neko brine zbog mogućnosti da strani kapital stoji iza domaćeg pravnog lica registrovanog u Srbiji, a da mu nije ništa strašno ni sporno 2003, 2005. godine kada je to radio „Agrokor“, „Žitogrupa“ 2009, Mađari, Irci 2007. Znači, ja ne kažem da je to tada bilo katastrofa, samo kažem da tad nije smetalo onome ko danas navodno brine. Dajte da se ne bavimo tom vrstom licemerja.

Na kraju, treće, hajde da se ne bavimo pričamo kao što su izrabljivački poslovi i robovi kada je reč o investitorima. Neće zbog toga, time završavam, gospodine predsedavajući, dobar rezultat sa radnim mestima danas biti manji, a neće biti ni manja šteta sa stotinama hiljada izgubljenih radnih mesta, kad o tim ljudima pričaju, koji su trajno upropašćeni od strane danas lažno zabrinutih, neka govore sa suzama u očima, elementarna je pristojnost. Hvala.