MUAMER ZUKORLIĆ

Stranka pravde i pomirenja

Rođen 15. februara 1970. godine u selu Orlje kod Tutina.

Osnovnu školu je završio u selu Ribariće kod Tutina, a zatim u Sarajevu Gazi Husrev-begovu medresu. U Konstantini u Alžiru je 1993. godine završio Islamski fakultet, odsek šerijatsko pravo, a post-diplomske studije u Libanu.

Čim je osnovan Mešihat Islamske zajednice Sandžaka 1993. godine Muamer je izabran za muftiju, a reizabran na izborima 1998. i 2003. godine.
Izabran je za predsednika i glavnog muftiju Mešihata Islamske zajednice u Srbiji 27. marta 2007. godine. Na ovu funkciju je ponovo izabran na izborima u julu 2008. godine.

Član je Rijaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini.

Bio je osnivač i prvi glavni i odgovorni urednik Glasa islama koje se smatra zvaničnim glasilom Islamske zajednice u Srbiji.

Muamer je jedan od inicijatora osnivanja Izdavačke kuće El Kelimeh i mekteba za predškolski i školski uzrast. Osnivač je i prvi rektor Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru i prvi dekan Fakulteta za Islamske studije.

Na prvim direktnim izborima za Nacionalni savet Bošnjaka koji su održani 6. juna 2010. godine pojedinačno najveći broj glasova (45—50%) je osvojila Bošnjačka kulturna zajednica na čijem je čelu muftija Muamer Zukorlić.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Živi sa dve supruge. Ima sedmoro dece.
Poslednji put ažurirano: 22.10.2020, 10:34

Osnovne informacije

Statistika

  • 90
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deseto vanredno zasedanje , 29.07.2021.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, predsedavajuća, uvažena ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, temu porekla proizvoda kroz ovaj sporazum sa jedne druge tačke gledišta smo već tretirali pre nekih desetak dana. Tada sam zapravo imao diskusiju u kojoj sam naglasio važnost originalnosti porekla proizvoda, ukazujući na to da se ne radi o običnom tehničkom pitanju, već da je zapravo insistiranje na poreklu proizvoda nešto više od samog proceduralnog pitanja koje se tiče trgovine.

Dakle, radi se o intenciji da se one zemlje koje žele sebe profilirati ozbiljnim posvete sopstvenim proizvodima, odnosno posvete originalnosti proizvoda, jer sve što u svetu vidimo ili je original ili je plagijat, ili je nešto što je autentično ili je prepis, bilo da su u pitanju proizvodi, bilo da su u pitanju nematerijalne stvari. Danas imamo i vrlo aktuelnu temu raznih oblika inflacije u vrednosnim aspektima, uključujući znanje i obrazovanje, pa danas i kada je u pitanju diploma i kada su u pitanju razni sertifikati, priznanja akademska, stručna, ključna je razlika da li je nešto autentično ili je falsifikat, da li je nešto originalno ili je ono prepis.

Dakle, u tom pogledu ova tema je i dalje važna i ono što ona zaslužuje jeste potenciranje na tome da naša zemlja, koja se hvala Bogu nalazi na geografskoj poziciji koja se po kategorizaciji kvaliteta prostora za življenje tretira prvom kategorijom. Svet je na neki način po toj kategorizaciji podeljen na pet kategorija i imate kategoriju A ili prvu kategoriju koja je ocenjena odličnom u pogledu uslova za življenje. Kada uzmete u obzir i klimatske i sve druge uslove, kvalitet zemlje, razne okolnosti koje utiču na život, zapravo naša zemlja i ovaj širi prostor se nalaze u prvoj kategoriji, a to znači prostor idealan za život. Između ostalog, kvalitet zemlje je takav da na tom prostoru samo je pitanje da li želite da radite i da li želite da elementarno znanje iskoristite kako bi taj vaš rad dobio svoje efekte.

Drugim rečima, na našem prostoru, na prostoru našeg življenja je moguće proizvoditi jako mnogo originalnih, autentičnih proizvoda, odnosno proizvodi koji mogu imati poreklo na prostoru na kome zapravo živimo. Naravno, pojam „poreklo“ se u kontekstu naše teme tiče proizvoda. Međutim, pojam „poreklo“ je značajniji od samih proizvoda. Vi znate koliko puno možete da čujete po pitanju porekla kada su u pitanju razni oblici identiteta, uključujući i nacionalni identitet, koliko je važno poreklo, koliko su bitne etnogeneze. Nisu one jedine, nisu one presude, ali u pogledu ophođenja našeg ličnog prema poreklu.

Zapravo, i tu ćete naći dva pristupa. Kada imate čime da se ponosite, onda potencirate poreklo. Kada imate dedu, pradedu ili bilo koga u genezi svoje prošlosti, odnosno svoga porekla čime se ponosite, a ponosite se originalnošću, kvalitetom, onda vi tada potencirate da je vaš taj u genezi bio to, bio takav, postigao to, imao te kvalitete, vršio takvu i takvu ulogu u prošlosti, u istoriji za svoj narod, za određene vrednosti itd, onda se ponosite time. Ukoliko to nemate ili ukoliko nemate čime da se ponosite, onda ne potencirate poreklo, nego pokušavate da to nadoknadite sa nečim drugim.

Dakle, ukoliko imate u rukama original, vi se ne bojite da ga pokažete. Ukoliko nemate u rukama original, nego imate falsifikat, vi želite da to protekne bez pokazivanja, bilo da je u pitanju falsifikovani novac, bilo da je u pitanju falsifikovani dokument ili pasoš za prelazak granice. Kada neko prelazi granicu sa falsifikovanim pasošem, njemu se žuri preko granice, što pre da prođe kontrolu, jer ako onaj službenik koji proverava autentičnost pasoša zagleda više postoji rizik da otkrije falsifikat. Dakle, onaj ko nema original on mulja, on nešto muti, on želi da to ne bude vidljivo, želi da se to uradi u mraku. Ono što je razlika između ambijenta svetla i ambijenta mraka jeste zapravo što lopovima uvek odgovara mrak, jer tada njihovi prsti najbolje operišu. Kada upalite svetlo, oni su fini i drže prste tamo gde treba. Tako da, simbol svetla je zapravo simbol transparentnosti, simbol vidljivosti. Ideja transparentnosti je ideja vidljivosti, da se vidi kako ne bismo imali prostora za lopove, za muljatore, za one koji zapravo hoće da rade nečasne radnje.

Dakle, kome je u interesu vidljivost? Vidljivost je u interesu originalu. Kome je u interesu mrak ili manja vidljivost? Pa, falsifikatu. Svakom falsifikatu je u interesu manja vidljivost. Zašto imamo razliku u kvalitetu, recimo, raznih tela, uključujući i narodne skupštine ili parlamente? Zašto je, između ostalog, kvalitet ovog parlamenta u njegovoj vidljivosti kroz direktan prenos npr. na nacionalnoj televiziji? Upravo zato što je sve vidljivo, nema šta da se sakrije. Ne možete da intervenišete na diskusijama narodnih poslanika, pa da kažete – ovo ćemo pustiti, ovo nećemo pustiti, jer je zakonom regulisano i to je jedna od tekovina kulturnocivilizacijskih, političkih tekovina ove zemlje, da imamo vidljivost Narodne skupštine, rada Narodne skupštine, diskusija narodnih poslanika kroz direktan televizijski prenos.

Prema tome, to su zapravo sve pokazatelji koliko je bitna originalnost, koliko je bitna autentičnost i koliko je bitno raditi na ambijentu da falsifikati ne dobiju svoju podršku.

Razlika između originala i falsifikata je kao razlika između voćne ili povrtne kulture i korova u prirodi, odnosno u poljoprivredi. Na primer, da biste imali uređenu određenu poljoprivrednu kulturu, ne možete očekivati da ona bude samonikla. Vi se morate potruditi da je zasadite, pa se onda morate potruditi da je zalivate, pa da je održavate, pa da je štitite od korova, itd. Znači, original zahteva trud, original ne raste sam od sebe, on zahteva posvećenost, on je kultura.

Evo, vidite, juče smo tretirali i Zakon o kulturi i zanimljivo je da imamo pojam kulture i u poljoprivredi, iako na prvi pogled kultura ne bi trebalo da ima veze sa poljoprivredom, ali ima veze u onom latinskom značenju kultivare – urediti, zato što poljoprivredno dobro zaslužuje taj status ukoliko je kultivisano. Ukoliko nije kultivisano, nego je prepušteno samoniklim biljkama, tj. korovu, ono je nekultivisano.

Slično vam je i sa ljudima, dakle, sa ljudskim životima. Znači, da bi se čovek održao kulturnim, on mora biti posvećen sebi, on mora imati kulturu higijene, kulturu življenja, kulturu ishrane, kulturu odnosa prema sebi, prema porodici. Zapravo, vertikala kulture, stub oko koga se održava kultura je odgovornost, bilo da je u pitanju ljudska kultura ili poljoprivredna kultura. Dakle, bez odgovornosti nema kulture, a nema odgovornosti bez truda.

Znači, odgovornost ili kultivisanje u stvari je kao hodanje uz brdo. Da biste ste popeli na brdo potreban vam je trud, potrebno je da uložite snagu, energiju, da trošite kalorije mišića, a da biste sišli samo se prepustite i samo se kotrljate, ne treba vam snaga, trud, energija da biste se kotrljali, da biste se spustili. Zato kada šetate mnogo vam je lakše da idete niz nego uz, ali samo kad se setite da što viši idete niz brdo ili niz, pravite veći dug za vraćanje uz. Ili u trošenju novca, znači, mnogo je lakše trošiti nego zarađivati. Ako se predozirate trošenjem, vi onda zapravo samo uvećavate dug, idete u veći minus i naravno da će vam kasnije biti teže. Kao što vam je bilo lako da se spuštate, a onda teško da nadoknadite to spuštanje, tj. da se penjete, jednako ako ste se predozirali u trošenju, trošili više nego što zarađujete, onda će vam gomilanje tog duga i uvećanje tog minusa zapravo biti teret.

Isto vam je kao i sa nizvodnim ili uzvodnim plivanjem. Nizvodno znaju svi da plivaju. Nizvodno pustite plastične flaše, one idu same, super je i sve znaju da plivaju, a bogami uzvodno samo pravi plivači, samo stručni plivači, samo zdravi plivači, samo snažni plivači, simbolički i metafizički kazano – samo idealisti. Samo idealisti plivaju uzvodno, ostali se prepuste inerciji.

Zato imate u čoveku samom taj sukob duše i tela, sukob božanskog i sukob životinjskog. Dakle, stalni sukob imate unutar čoveka, zato što prepustiti se životinjskom znači prepustiti se hedonizmu, prepustiti se užitku, prepustiti se onome što vam traže strasti, porivi, potrebe, fiziologija, biologija itd. A ostati čovek, biti uspravan, biti plemenit, imati karakter, očuvati karakter ljudskosti, to neće samo, to ne može samo da se prepustite. Morate imati trud, duhovni trud, umni trud, obredoslovni, morate imati trud promišljanja, trud kristalizacije, trud diferencijacije ljudskog i neljudskog unutar sebe.

U stvari, čovek ima i jednu i drugu energiju u sebi i ona je realna i ne može se eliminisati ni to zemaljsko, odnosno telesno, niti čovek može ostati samo duša, niti može biti samo telo. Ako bude samo telo, odnosno ako mu podižemo samo dimenziju tela, on postaje životinja i to je danas ono što nam proizvodi ideologija materijalizma, proizvodi nam životinje u liku čoveka, koje zapravo imaju za cilj, koje se ponašaju po zakonima šume, po zakonima životinje, jača jede slabiju, velika jede manju. To je zapravo kada se razulari životinjski aspekt čoveka, tu je zapravo duša, etika, ontološka suština, ljudskost, ona dubina ljudska, ono iz čega klija savest, koju ima svaki čovek, u meri u kojoj to ne zatruje svojim, da kažemo, neljudskim ponašanjem i samo je bitno ko će da prevagne nadpolovično.

Ako duša i duh čoveka prevagnu nadpolovično, tada je čovek čovekom, tada iz njega klija plemenitost. On ima zemaljsko, životinjsko, telesno, ali je ono pod kontrolom i tako treba da bude. Ali ako dozvolimo da nadjača to biološko, onda čovek postaje više životinja nego čovek, onda je to ljudsko, to plemenito, to iskonsko, to ontološko u njemu poraženo i to je zapravo ono što danas možete da vidite kod ljudi. Niko nije niti anđeo niti đavo, niti može stoprocentno da pobedi ovo životinjsko, niti može stoprocentno da pobedi ovo božansko. Ali, bitno je šta je presudno i u meri u kojoj je jedno od ovoga presudno i nadjačano, to je ono što vidimo kod čoveka, kod određenih ljudi, kod nas ili ljudi oko nas.

Dakle, eto, upravo to je ta borba između originala i falsifikata i onako kako se ona odvija u čoveku, ona se jednako tako odvija i u proizvodima čoveka, odnosno u delima čoveka.

Bez obzira što nemamo implicitnu ili eksplicitnu vezu sa temom, ali mi smo narodni poslanici ovde i da aktualizujemo određene teme koje pogode narod, koje pogode naše građane. Ja ne mogu danas a da se ne osvrnem na temu koja ovih dana opterećuje Novi Pazar. Naime, u pitanju su tri profesora, tri nastavnika, tri predavača koja su ekspresno isključena iz radnog odnosa sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Dakle, to je još jedan događaj koji, nažalost, opterećuje ovu visokoškolsku ustanovu.

Znate da nije prvi put da govorimo na ovu temu, ali ovih dana ovo je eskaliralo jer su u pitanju zapravo tri člana nastavno-naučnog veća, odnosno kolektiva Državnog univerziteta u Novom Pazaru, a što se može i proveriti kroz zapisnike za sve ono što se dešavalo u proteklih šest meseci kroz procedure za izbor rektora.

Dakle, to su tri profesora, tri nastavnika koja su se suprotstavila aktuelnom rukovodstvu u Novom Pazaru, pre svega bivšem rektoru koji je pokušao da dobije još svoj treći mandat. Oni su se odvažili da budu slobodni građani, nastavnici, profesori, onako kako im to garantuju Ustav i zakon i oni su se suprotstavili da se kršenjem zakona dodeli još jedan mandat dotadašnjem ili dosadašnjem rektoru Kostiću. Oni su bili u tome jako uporni, evo, to možete da proverite i u Odboru za obrazovanje i u ministarstvu nadležnom resornom, dakle Ministarstvu prosvete, da su oni upućivali više pisama ukazujući na taj problem i na brojne zloupotrebe koje se dešavaju na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, uključujući i taj pokušaj da se izbegne zakon i da aktuelna oligarhija koja već tim univerzitetom vlada od njegovog osnivanja skoro, punih 15-16 godina, i dalje ostane na čelu u toj postavci.

Zahvaljujući njihovoj argumentaciji, Ministarstvo je uvažilo njihove primedbe i zapravo zabranilo ili onemogućilo dotadašnjem rektoru Kostiću da ponovo bude izabran. Međutim, oni su, naravno, imali svog pajtaša koga su izabrali za novog rektora, ali koji pripada istoj oligarhiji i koji je dobio zadatak da te ljude kazni. Ti su ljudi, dakle, znam da vam je teško da poverujete da može u visokom obrazovanju, na državnom univerzitetu čiji je osnivač Vlada, ustanova koja funkcioniše ili bi trebalo da funkcioniše po svim odredbama Zakona o visokom obrazovanju, gde postoji određeni nadzor i mogućnost kontrole itd, da se na taj način otvoreno, surovo, brutalno, bezobrazno, drsko i bezobzirno kazne ljudi zato što su poremetili idilu jednoumlja koja vlada na tom univerzitetu punih 15 godina.

Dakle, prosto da ne verujete da je moguće da ti ljudi koji su ja verujem od samog osnivanja univerziteta na tom univerzitetu radnici, uposlenici, da zato što su se suprotstavili toj vladajućoj strukturi na univerzitetu zapravo budu isključeni. Znači, neke sam stvari govorio, govorićemo i ubuduće, ali se zaista radi o univerzitetu koji funkcioniše poput sekte, strogo zatvoren, ljudi se drže pod zvonom ćutanja, pod strahom od isključenja i zapravo ova tri profesora su isključena kako bi se održala lekcija svima drugima da im više nikada ne padne na pamet da se suprotstave.

Dakle, radi se o državnom Univerzitetu koji se samo tako zove i koji je najprivatniji univerzitet u ovoj zemlji, to možete da proverite. Tamo ćete da nađete, zapravo, jedinu brzu traku za napredovanje kod članova porodice prvog i dugoročnog rektora Ćemala Dolićanina, koji je za svu svoju decu obezbedio brzu traku zvanja, brzu traku školovanja, brzu traku pozicioniranja, dakle, to za njih samo postoji ta brza traka i on je i dalje vladar tog Univerziteta. Dok to zakonski nije bilo moguće, on nakon što više nije mogao biti rektor, on je izmislio funkciju direktor univerziteta, znate, pa samo je na rektor dodao ovo „di“ i postao direktor Univerziteta i sa tom pozicijom on i dan danas vlada tim univerzitetom i raspoređuje te svoje sluge.

Zanimljiv je, recimo, još jedan podatak, znači Univerzitet koji već ima 15, 16 godina od nastanka, znate, sada kada je bio izbor za rektora, vi ste iz celog kolektiva, slušajte ovaj podatak, molim vas, imali samo jednog kandidata koji je ispunjavao formalne uslove za rektora. Kakav je to Univerzitet koji ima samo jednog kandidata koji može da ispuni uslove za ovaj rektorat?

Znate šta je razlog što samo jedan kandidat nije imao te uslove? Prvi je razlog što se ne dozvoljava članovima tog kolektiva da napreduju, ne dozvoljava im se da oni postanu redovni profesori, da ispunjavaju uslove da mogu konkurisati sutra za upravu, a drugi razlog je stezanje uslova, dodatnih uslova. Na primer jedan od uslova je da je kandidat za rektora dobio sva zvanja na tom Univerzitetu. Zamislite besmislice, ako ste dobili zvanje na drugom univerzitetu, vi ne možete biti kandidat ili neko od zvanja itd.

Dakle, ovo pitanje otvaram, naravno da ga sada ne možemo apsolvirati, ali javnost zaslužuje da zna, insistiraćemo na ovom da se ta grupacija oligarhija mora raskrinkati, ti ljudi se moraju zaštiti u 21. veku, u ovoj državi to ne može biti normalno da ljudi dobiju otkaze i budu isterani s posla zato što imaju drugačije mišljenje.

Hvala.

Deseto vanredno zasedanje , 28.07.2021.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani potpredsednici, uvažena ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, kao što smo i ranije više puta govorili, tema kulture je definitivno po meni jedna od najvažnijih, najizazovnijih tema, jedna od najznačajnijih tema koja se može pojaviti pred nama, narodnim poslanicima, ali ne samo pred nama, već i pred celokupnom pre svega intelektualnom i kulturnom zajednicom ove zemlje. Bez obzira ima li pred nama predloge koji imaju suštinski značaj ili su tehničke prirode ili u pozadini imaju potrebu usaglašavanja sa drugim zakonima, ova tema nipošto ne može imati periferan ili tehnički značaj.

Istina, ono što je obrazloženo u pogledu potrebe usaglašavanja svakako da nakon što smo usvojili te zakone, bez obzira na različite stavove, ono što jeste nužno i što se ne može izbeći, a to znači da treba podržati, jeste usaglašavanje i Zakona o kulturi sa tim zakonima, ali svakako da tretiranje ovog zakona nas ponovno vraća suštini.

Bez obzira koliko mi imali hrabrosti, kapaciteta, snage, odlučnosti da odemo duboko po pitanju Zakona o kulturi, odnosno po pitanju otvaranja teme kulture i ovde u Narodnoj skupštini. Dakle, ne možemo ignorisati činjenicu da je pitanje odnosa prema kulturi suštinsko i strateško pitanje za jednu naciju, zajednicu, odnosno celokupno društvo.

S druge strane, moramo priznati da ne samo da se tri decenije nalazimo u tzv. tranzicionom periodu koji i gubi svaki smisao zbog same činjenice da toliko dugo traje, već moramo priznati, i da smo u svojevrsnoj konfuziji našega odnosa prema našoj kulturi, odnosno prema kulturi, odnosno prema, principima na kojima bi se definirala naša kultura, a potom i naš odnos prema kulturi. Svakako da su i rasprave koje smo ovde imali po pitanju tzv. osetljivih zakona, uključujući i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, zapravo, pokazatelji koji nam potvrđuju da mi imamo i dalje nedovoljno jasan, ako to nije preblaga formulacija, odnos prema tome šta je to naša kultura.

Nažalost, najlakše je potpasti pod ono što je uobičajeni medijski, pa čak i kolokvijalni narativ da je kultura pozorište, da je to neka izložba, i eto, kako se mi ophodimo, eto, neki film, serija, i to je naša kultura. Ne, gospodo, to su neki elementi ili delovi umetnosti, a umetnost jeste jedan važan segment naše kulture, ili tzv. elitne kulture.

Međutim, kultura je nešto mnogo važnije, kultura je zapravo nešto što je sadržano u prostoru između dve krajnosti, znači, jedna je pitanje našeg svetonadzora, naše percepcije života, razumevanja principa koji određuju taj naš život sa jedne strane, i s druge strane, same prakse od onog što je običan detalj u našem svakodnevnom ponašanju, do regulisanja naših odnosa, međuljudskih odnosa, ili da to slikovito kažem, kultura je ono što određuje naš odnos, odnos nas samih prema sebi, odnos nas prema drugim ljudima, odnos nas prema prirodi i celokupnom kosmosu, i na koncu odnos prema bogu, ili prema božanstvu koje za nas ima taj značaj. Dakle, to je ono što su zapravo neki okviri kulture.

Sada, u stalnim odnosima prema pitanju kulture ili otvaranju ove teme, ono što mi nije drago jeste da nemamo kapaciteta da odemo tako duboko da ove teme sagledamo u njenoj stvarnosti, dubini i sadržini. Istina, moram priznati da za ovu temu, i za da kažem kristalizaciju, ovog odnosa u sve svojoj slojevitosti, kompleksnosti, ne može ni Narodna skupština biti jedina ili glavna ili ključna, koja treba i da se bavi ovom temom, ili da da neke, da kažem, važne ili izvršne, ako mogu tako kazati, odgovore za društvo. Ovo je tema kojom se moraju baviti sve strukture našeg društva, pre svega strukture duhovnosti našeg društva, uključujući intelektualnu duhovnost, religijsku, umetničku i sve druge aspekte naše duhovnosti.

Žao mi je što još ne pokazujemo interesovanje ni u ovim krugovima, a kamo li u običnim narodnim krugovima za ovu temu, s obzirom na razne druge nedaće koje nas pritiskaju, s obzirom na neku vrstu duhovne pustoši koju imamo i nakon pola veka vladavine antiteističkih, da kažem, stavova, principa, sistema, a s druge strane, i međunarodne okolnosti u kulturnom i političkom smislu su također na štetu mogućnosti otvaranja ove teme rasterećeno i u pogledu spremnosti da se suočimo sa sve njenim dubinama, širinama i slojevitostima.

Svedoci smo da se danas, pogotovo savremena civilizacija, i ono što se zove tzv. napredni, zapadni svet, nalazi na određenom rubu svoga razvoja, pre svega kulturnog razvoja, i nije malo velikih mozgova koji danas konstatuju da je zapadno društvo, zapravo, već ušlo u neku fazu ili epohu postkulturnog društva, ili postkulturnog perioda, postideološkog perioda, itd. Naravno da su pokazatelji brojni, nije možda ovo prilika da se to detaljno iznosi, ali jedan mali pokazatelj koji može biti, barem simbolički parametar, recimo, Pariz – Francuska, centar, metropola, središte, prestonica kulture Evrope. Recimo, Francuska nacija za zadnjih 10 godina, recimo za Nobelovu nagradu za književnost, nije imala kandidata domicilnog Francuza. Ne mora ovo značiti sve, niti mnogo, ali govori o svojevrsnoj idejno duhovnoj pustoši zapadnog materijaliziranog, materijalističkog društva koje već postaje, da kažem, ispošćeno, isceđeno, u pogledu kulturne, a pre svega umetničke, a konkretno recimo književničke, ili književne kreacije.

Dakle, to su neki pokazatelji kuda idemo ukoliko mi sada zapravo, tako po inerciji se prepuštamo toj materijalno-materijalističkoj kulturnoj matrici i kuda nas to vodi. Dakle, jedno je prihvatiti dokazane domete nauke, tehnologije, organizacije države, društva, administracije, urbanističkih uređenja itd, tog naprednog zapadnog društva, to je jedan aspekt koji je više civilizaciji, nego kulturni, i to je nesporno, to dvoje prosto ne treba stavljati u isti koš. Ali, s druge strane, pod svetlom ili pod udarom svetla civilizacijsko-tehničkog-tehnološkog i naučnog napretka bilo bi besmisleno zatvoriti oči pod udarom tog svetla pred onom što jeste kulturna pustoš, ili svojevrsni kulturni mrak u koji ulaze sva materijalistička društva.

Mi prosto, ovde treba da barem skupimo snage da se suočimo sa ovom problematikom, i da kažemo da, mi jesmo u problemu. Šta je naša kulturna matrica, šta je to što određuje obrazac naše kulture? Ponovo ću se vratiti tom osnovnom pojmu, bilo da uzmemo pojam starogrčki pojam kultus – koji znači božanstvo, ono što se obožava, koji je zapravo osnovni materijal na kome je nastao i pojam kultura, ili da uzmemo kako drugi tumače pojam kultivare- latinski pojam koji znači urediti život. To ima osnove, dakle, i za jedno i za drugo jezičko-terminološko-leksičko tumačenje, ali koji god ova dva pojma da uzmemo u pogledu definiranja samog pojma kulture, jezički i terminološki koji god od njih da uzmemo mi dolazimo na isto. Dolazimo na t o da mora postojati princip po kome uređujemo naš život.

Ono što želim ovde da otvorim, kao pitanje meni i vama i celokupnoj duhovno-kulturnoj i duhovno-intelektualnoj javnosti šta je to princip, koji je to princip, imamo li taj princip, da li je to princip vere u Boga, po onoj definiciji monoteističkoj poznatoj, ili smo odrekli tog principa i mi sada pravimo neka paganska božanstva, konkretna, nekonkretna, apstraktan, kakva god. Dakle, to mi moramo sebi i drugima, to smo dužni kazati narodu, naciji, društvu, po kom principu, ko je taj koji utvrđuje taj naš princip, ili vrlo jednostavno, ko nam je Bog, šta prihvatimo za Boga?

Naravno, ovo je suštinsko pitanje i nije samo religijsko pitanje, kao što vidite da je ono vrlo jasno kulturno pitanje. Naravno, da evo i samo formalno pominjanje relacije između Zakona o rodnoj ravnopravnosti i Zakona o kulturi mi zapravo i danas ovim zakonom, istina u simboličko formalnom smislu, potvrđujemo da je i Zakon o rodnoj ravnopravnosti nije bio obični zakon, da je on bio idejno, ideologijski, kulturološki zakon, bazični zakon koji ima svoje implikacije na kulturu pa će imati svoje implikacije na obrazovanje, itd. Naravno, da sada ne vraćamo se u staru raspravu, jer smo razmenili dovoljno stavova i mislim da nije ostalo ništa nerazjašnjeno i sa pozicije tada predlagača uvažene ministrice, i sa moje pozicije i pozicije onih kojih su iznosili neslaganju što je između ostalog i kvalitet ove Narodne skupštine da možemo iznositi različite stavove, ne samo stranačko politički, već idejno ideološki, kulturološki i na kraju naravno donositi odluke onako kako je to propisano zakonom i izglasavati te zakone, prihvatati ili ih ne prihvatati.

Ali, svakako činjenica da se jedan zakon usvoji, ne znači da će se time zatvoriti, zaključati rasprava, pogotovo kada su u pitanju tako bitni zakoni ili tako bitne teme koje imaju dubok i koren, ali i duboke reflekcije na naš život, odnosno na našu, na uređenje našega života.

Drugo važno pitanje, vezano za ovu temu jeste odnos kulture i slobode, jer zapravo ideološki problem danas u pogledu ove dve percepcije razumevanja kulture koja nastaje na principima vere i uverenja, što je u našem slučaju već i potvrđeno više stoljetnom tradicijom, pripadnosti, monoteističkoj veri ili monoteističkim verama s jedne strane, i ovog drugog tzv. savremenog modernog koncepta koji zapravo preferira kulturu kao obrazac koji nastaje na slobodi sa navodnicima, dakle, jasno sa moje strane stavljeni na pojam slobode iz razloga što je ta sloboda ostala ne definisana i što imamo i različite percepcije u samom razumevanju pojma slobode. Zato što ideja o slobodi kao težnji da se uklone sve granice je vrlo slatka ideja, dakle ideja koja je prijemčiva, koja onako kada čoveku kažete da će dobiti slobodu ili dobiti neograničenu slobodu ili da će se nastaviti sa uklanjanjem granica na njegovu slobodu, to vam je kao kad detetu kažete da se ukidaju pravila njegovog vaspitanja, njegovog života, da ne mora da ustaje da ide u školu, da ne mora da pere ruke, itd, vi ćete tada dobiti aplauz dece ukoliko im ukinete pravila. Naravno, mi smo odrasla deca koja takođe vole i da se igraju, vole i da ne poštuju pravila nekako to godi onoj biološkoj dimenziji ili životinjskoj, kako hoćete, čoveka. Dakle, to je nešto što je veoma prijemčivo i na toj prijemčivosti danas su i regrutovane stotine miliona ljudi koji prosto i svoj kulturni obrazac definiraju prema tome.

Međutim, tu smo u problemu. U problemu smo u jednom segmentu sa pravom po onoj rimsko-kontinentalnoj, dakle, da pravo jednog čoveka je određeno ili omeđeno pravom drugog čoveka što je grubi deo priče. Ali, suštinski deo priče je upravo – šta je sa kulturom? Da li je moguće biti potpuno slobodan i biti kulturan? Ne, nije moguće. Dakle, kulturnost zapravo znači kultivisanost, a to znači uređenost, a to znači da se tačno zna šta može, šta ne može. Samo što kultura nema ambiciju da vas zakonom natera da budete kulturni, već ona hoće da vas kultiviše, hoće da vas produhovi, da vas oplemeni. Zapravo, ambicija kulture je da kod vas probudi ljudskost i plemenitost, pa da onda maniri našeg ponašanja ne budu nešto što je izazvano pendrekom i što se kontroliše silom, nego nešto što je deo našeg vaspitanja, naše kultivisanosti i da prosto se osećamo neprijatno ukoliko se nekulturo prema nekome ili prema nekima ponašamo.

Tu smo mi sada na samom raskršću gde moramo da raščistimo da li hoćemo kulturu koja zapravo u svojoj ambiciji, u svom idealu ima anarhizam, ima uklanjanje granica ili zapravo hoćemo kulturu koja je formulisana na određenom kultu, odnosno na određenoj relaciji našeg obožavanja. Naravno, tu dolazimo do suštinskog problema gde i politički nastaje raskorak, razlika ili razdelnica između levice i desnice, a to je pitanje odnosa prema principu. Da li princip može uspostaviti čovek ili princip može uspostaviti samo Bog?

Dakle, desnica, etičari, tradicionalisti, naravno bez podvale nacionalista što nije desničarska priča, nacionalizam je levičarski izrod koji je podmetnut desnici, to je druga neka tema neću sada trošiti ovo vreme za to, ali tu smo u ključnom raskoraku, ko može uspostaviti princip? Dakle, levica, modernisti kažu da čovek je gospodar sebe, on može uspostaviti sve uključujući i princip.

Naravno da je to i naučno pitanje, filozofsko pitanje, etičko, teološko itd, ali vrlo jednostavno taj pokušaj, pokušaj pokazivanja da je kulturno-civilizacijski domen da čovek postavlja sebi principe je propao. Zato što je čovek subjektivan, čovek navija za sebe, čovek nije objektivan prema sebi. Ne može sebi propisati granice, ne može sebi propisati vrednosne granice. Čovek sebi u celokupnoj istorijskoj praksi se pokazao sebičnim da sebi može propisati privilegije, da može sebi propisati ono što mu godi, što mu lakše, što mu je interes. U svakom pokušaju čoveka da uspostavi principe, on nije uspostavljao vrednosne principe, on je uspostavljao interesne principe. On je sebi postavio principe sopstvenog interesa, o interesu dolazi do izražaja biologija, životinjski aspekt, duh, duhovnost, čovek, ljudskost, etika, plemenitost, tu budu poraženi.

Dakle, ovo jeste tema koja možda ne izgleda tipično politička, ali ona je suština sa kojom ćemo se mi iznova stalno suočavati. Što više budu propadali ovi naši eksperimenti da mi sada od nacije, tradicije, nacije duhovnosti, nacije vere pravimo „Koka-kolu“ nacija, pravimo ovu hedonizam naciju itd, da, to je vrlo atraktivno. Napravite rijaliti, napravite razne žurke, napravite festivale na ulici od „Bir“ festivala, na kraju ćemo završiti orgijanjem na trgovima kao što je Atina završila, pa ćemo morati da se obračunamo hoćemo li ubiti Sokrata, proterati Platona itd.

Dakle, suočićemo se sa tom temom. To je tipično etičko-kulturološka tema. Ali, ja hoću da vas obavestim i građane, da je ta tema, da tu temu ne možemo ignorisati. Ne možemo je gurnuti pod tepih i imaćemo prave zakone u kulturi tek kada budemo imali hrabrosti da se sa ovim suočimo.

Ja ovim ne preferiram da mora biti krajnje tako ili krajnje ovako. Ja samo preferiram ovu temu da je ona toliko bitna da je moramo otvoriti na svim kulturno, intelektualnim, teološkim, umetničkim, svim elitnim relacijama kako bismo došli do pravog rešenja. Hvala vam.

Deseto vanredno zasedanje , 28.07.2021.

Zahvaljujem, uvažena ministrice.

Ovo su jako divne vesti za ova dva najavljena događaja, u pogledu i međureligijskog dijaloga koji je zaista potreban i kojeg je trebalo još mnogo ranije pokrenuti, ali hvala vam na tome, kao i pitanje kulture u medijima. Dakle, to su sve divne teme i drago mi je što pokazujete razumevanje.

Sugerisao bih još ministrici kulture, da još masovnije pokrenete razgovore, javne rasprave, dijaloge na ovim bazičnim temama kulture, izazovi kulture. Kuda mi idemo? Upravo ovo što sam sada ovde pokušao danas i u više navrata da otvorim je zapravo nešto što je potrebno toga. Potrebno je da svi potencijali, od verskih, umetničkih i intelektualnih, naučnih, obrazovnih, da se zapravo uključe i onako slobodno o ovome, bez tenzija, bez tereta stranačko-političkog, bez tereta zakona, predlagača, podrške, nepodrške, jer mi imamo ovde i određena ograničenja. Znači, partneri smo u vladajućoj većini, pa sada kada se predloži jedan zakon, pa i ako nam se nešto ne sviđa moramo da budemo veoma oprezni da li ćemo reći nešto protiv toga jer nas korektnost naših odnosa obavezuje da damo podršku, a sa druge strane opet želimo da ukažemo na važnost nekih tema i na potrebu da se one dorade.

Tako da, drago mi je da pokazujete i uveren sam da će i ministarka Gojković, s obzirom i na ranije stavove i našu komunikaciju, dati dodatni napor da što više bude ovih dijaloških tema koje će ove razlike, koje su možda nekome ko se ne bavi ovim duboka i dosadne i simboličke, ali verujte one su te kojima se definišu temelji na kojima možemo onda slobodno i komotno graditi našu kulturnu i svaku drugu budućnost. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.11.2020.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, sve vas pozdravljam.

Moje pitanje se, sasvim logično, odnosi i vezano je za stanje u kome se nalazimo, a konkretno za ono što se dešavalo na području Sandžaka, tačnije Novog Pazara, Tutina i Sjenice tokom jula meseca, kada smo imali teško stanje vezano za Kovid 19 i izuzetno teške posledice po građane ovog prostora. Naime, tada, prema našim podacima, na prostoru te tri opštine, od posledica kovida umrlo je preko 300 ljudi. Po tome, a shodno broju stanovnika, bili smo tačka sa rekordnom smrtnošću u tom mesecu.

Bilo je i do sada zahteva sa više strana, a moje pitanje se odnosi – šta će Vlada, a pre svega nadležno ministarstvo, preduzeti u pogledu utvrđivanja odgovornosti za ovakvo stanje?

Svakako da postoji jedan aspekt koji je moguće opravdati objektivnim okolnostima, ali ne sve to što se dešavalo, jer je jako mnogo pokazatelja da je stanje u medicinskom centru u Novom Pazaru izuzetno loše, bez obzira što su u tom trenutku, i to treba istaći, i Vlada Republike Srbije i sam državni vrh preduzeli sve što je bilo potrebno i, hvala bogu, to je dalo rezultate, pogotovo intervencija i vojne bolnice i svi ostali kapaciteti. Isto tako, treba istaći i činjenicu da su mnogi ljudi pokazali svoju solidarnost, lekari širom Šumadije i ostalih delova Srbije, iz drugih medicinskih centara, kao i iz Bosne i Hercegovine. To su bile sve pozitivne strane.

Ali, sve te pozitivne strane solidarnosti ljudskog odnosa ne bi nam smele zaseniti ono što treba da bude naša odgovornost u državnim organima, a to je pojedinačna odgovornost ljudi u medicinskom centru u Novom Pazaru, jer imamo situaciju da se za proteklih 15 godina dva lica, dva čoveka, smenjuju na čelu Medicinskog centra, još su članovi iste porodice, u bliskim rodbinskim odnosima i takmiče se ko će više ostvariti ličnih privilegija i profita.

Nažalost, i sada, taj isti direktor Medicinskog centra se nalazi na toj poziciji, uprkos brojnim zahtevima i unutar centra i izvan centra. To je nešto što ostavlja određenu senku i građani koji su nas birali očekuju odgovor, a evo mi, u ime njih, postavljamo pitanje nadležnima u Vladi. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.11.2020.

Zahvaljujem na odgovoru i logično je da punu odgovornost ne možemo imati dok se kompletno stanje ne okonča. Ali, pošto smo u borbi protiv korone za one ljude za koje se pokaže da su destruktivni u toj borbi, odnosno da su odgovorni za određene pojave u Medicinskom centru, loše ih je držati do kraja bitke, jer onda bitka može biti neuspešna. To je ono što zapravo građani od vas očekuju, a mi evo ovde prenosimo.

Znači, prenosimo detaljnu istragu i da se ne odustane. Svi oni koji su krivi neka odgovaraju. Potpuno smo svesni osetljivosti i ni na koji način ne želim ovo politizirati, politički iskoristiti te emocije, ali ovo je nešto što smo dužni građanima i na čemu ćemo insistirati.

Dopunsko pitanje se odnosi na borbu protiv organizovanog kriminala. Obradovani smo najavom novog talasa borbe protiv organizovanog kriminala, mafije i svih oblika kriminala. Samo opet želimo insistirati da to ne ostane samo na nivou velikih centara poput Beograda.

Obradovala nas je činjenica da su određena lica odgovorna za pljačku imovine građana u Novom Pazaru, privedena zakonu, uhapšena, procesuirana, ali se u Novom Pazaru pojavila informacija da je to hapšenje bilo pripremljeno još u decembru prošle godine. Molim vas odgovorite nam da li je to tačno da kažemo građanima? Da li je to tačno da je to hapšenje odgođeno zbog izbora ili nije?

Želimo da to znamo, iako pozdravljamo tu akciju, istina, u pitanju su sitnije ribe što bi se kazalo u političkom sistemu, a znate dobro da sam upravo u ovom časnom domu više puta govorio o sprezi organizovanog kriminala i kriminala uopšte i politike. Želimo da vas u tome podržimo, da se nastavi sa tim. Svako ko je stavio ruke u pare građana mora da odgovara i to je dobar prvi korak, ali je jako bitno dati ova pojašnjenja.

Isto tako proteklih dana imamo nervozu kriminalaca u Sjenici, gde jedan ozloglašeni kriminalac, tamo poznati, da mu ne pominjem ime ovde, ne zaslužuje to, dakle sa svog mobilnog telefona sa svog zvaničnog broja pretio aktivistima suprotne političke stranke, predsedniku opštine i onima koji zapravo raskrinkavaju sav taj kriminal, potrebna je reakcija MUP-a i nadležnih državnih organa.

Pitanje za Ministarstvo finansija – kako je moguće da sedam godina predstavnici Revizorske institucije ne dođu u kontrolu budžeta Sjenica. Došli su tek na naš zahtev pre dva meseca i otkrili takve zloupotrebe, preko 260 miliona samo u prvoj kontroli. Naravno pozdravljamo sada ovu akciju, ali želimo odgovor, za tih sedam godina mora neko biti odgovoran zašto je to bilo prepušteno ljudima u opštinskoj vlasti? Hvala.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 30.01.2020.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, kolege narodni poslanici, predstavnici Vlade, moje pitanje se odnosi na grad Priboj, tačnije iz islamske zajednice su me zamolili da vam se obratim sa pitanjem - da li možemo računati na vašu pomoć, vezano za rešenje problema lokacije za izgradnju džamije u Novom Priboju?

Naime, taj predmet je nekoliko godina star i na nivou opštine Priboj, dakle, od strane predsednika opštine, imamo veoma pozitivan stav, kao i od strane narodnih poslanika, kolega iz Priboja, ali, kako sam obavešten, predmet je došao do Republičke direkcije za imovinu i čeka se tu i saglasnost Vlade.

Od izuzetne važnosti bi bilo da se ovo pitanje što pre pozitivno reši, s obzirom da u Priboju postoji džamija u starom gradu, a u novom delu Priboja nemamo ni jedan verski objekat, a u pitanju je veoma značajan broj pripadnika islamske zajednice.

S obzirom i na celokupni ambijent vrlo pozitivnih međuetničkih i međukonfesionalnih odnosa u ovome gradu, kao i njegov celokupni geografski i geopolitički značaj, od ogromne važnosti bi bilo, pre svega iz razloga što je to stvarna potreba vernika, ali i zbog same uloge Priboja i celokupne građanske zajednice u ovome gradu, jer smo i tu imali puno pozitivnih primera celokupnih odnosa, ali bi podrška Vlade na ovoj temi bila od izuzetne važnosti, da omogućimo vernicima da krenu sa gradnjom, što bi značilo još jedan podstrek celokupnim i kulturološkim i političkim integracijama u ovoj multikulturnoj sredini.

Ja ću ovom prilikom kazati i još jednu poruku preneti od islamske zajednice, ovoga puta zahvalnost za to što je u okrilju ove Vlade Direkcija za restituciju oduzete imovine donela dva veoma važna rešenja za islamsku zajednicu. Posle blokade koja je nažalost trajala godinama od prethodnih vlada konačno smo dobili deblokadu i vraćena su dva veoma važna objekta. Jedan je Zgrada islamskih ustanova u centru Novog Pazara i Stara novopazarska banja, dva velika vakufa, što ima izuzetan značaj za islamsku zajednicu, ali, opet kažem, još veći značaj za celokupne međuverske i međunacionalne odnose.

Imovinska karta

(Novi Pazar, 14.05.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 84541.00 RSD 16.07.2016 -
Odbornik Grad Novi Pazar Grad Mesečno 18000.00 RSD 18.05.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (poslanički dodatak - paušal) Republika Mesečno 30693.00 RSD 16.07.2016 -
- Republika Srbija (Putni troškovi po dolasku) Republika Mesečno 13259.00 RSD -