Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Muamer Zukorlić

Muamer Zukorlić

Stranka pravde i pomirenja

Govori

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući sa saradnikom, uvaženi ostali potpredsednici Narodne skupštine, poštovana potpredsednice Vlade i uvaženi ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, i danas imamo važnu temu pred nama, temu koja u formi predloženog zakona zahteva od nas da iznesemo stavove promišljanja, sugestije i predloge koji će značiti potvrdu i definisanje naše svesti o versko-kulturnom nasleđu, danas u formi ovog zakona vezano za materijalno, kulturno nasleđe manastira Hilandar.

Ovo je još jedan važan iskorak u pogledu opredelenja države da bude okrenuta svemu onome što je važno za svoj narod. Država je kuća građana koja vredi onoliko koliko je podređena tim građanima, narodima koji u njoj žive. Nekada u određenim okolnostima i ova država je možda imala neki drugi pravac, pravac koji je bio u raskoraku sa svojim narodom i sa svojim građanima.

Puno decenija država nije imala osećaj za ono što građani misle, veruju i smatraju da im je jako važno. Kada je država u raskoraku sa kulturnim, duhovnim vrednostima svog naroda i građana ona ne može biti dobra država, zato što država ne postoji radi sebe, ona postoji zbog naroda, odnosno građana i ona dokazuje svoj kvalitet i svoju vrednost u kvantitativno, kvalitativnom, svakom smislu, uključujući i sam nijanse podređenosti i posvećenosti da zaštiti sve ono što vredi narodu, odnosno građanima. Zato je nezamislivo da država bude protiv onog što su tradicionalne, duhovne, ljudske i sve druge vrednosti svojih građana.

Usmeriti se prema gajenju onoga što gaje građani, odnosno narod u državi, znači imati državu koja je svesna svoje uloge, koja zna da je ona podređena građanima i podređena narodu i tada država ide pravim putem. Kada se pokaže svest, opredelenje, hrabrost i snaga da se i u zakonskoj formi zaštiti ono što godinama, decenijama, pa i više nije bilo zaštićeno ili je smatrano da ne ulazi u domen države. To znači još jedan iskorak u pogledu usklađivanja ponašanja i postupanja države sa svojim građanima i svim onim što je tim građanima važno.

Svako ko je išta čitao ili se informisao o srpskoj duhovnosti zna šta za srpski narod, pa i pravoslavlje u širem smislu znači Sveta gora, a posebno manastir Hilandar. Zato, nema nikakve sumnje da sa pozicije Srba, srpskog naroda, pravoslavaca u ovoj zemlji to ima značaj najvišeg mogućeg stepena. Naravno, da i mi koji ne pripadamo pravoslavno veri, ali živimo u zemlji Srbiji, živimo zajedno sa srpskim pravoslavnim narodom, a vaspitani smo i u svojoj duhovnosti i u svojim porodicama da je poštivanje drugog, drugačijeg, čak i drastično različitog, a pogotovo onog ko se u duhovnosti prepliće u elementarnim, etičkim i duhovnim postulatima, kao što se hrišćanstvo i islam prepliću.

Dakle, za mene lično, a i za ostale narodne poslanike Stranke pravde i pomirenja, a siguran sam i za ostale pripadnike islama je u meri u kojoj će država Srbija pokazati poštovanje prema duhovnim vrednostima, materijalne i ne materijalne prirode većinskog srpskog i pravoslavnog naroda i crkve, da u toj meri možemo i u etičkom i u političkom i u pravnom smislu očekivati da ta država ima senzibiliteta, a to smo čuli i u obrazloženju potpredsednice Vlade, i za kulturno materijalno i ne materijalno blago ostalih pripadnika verskih zajednica, odnosno ostalih verskih zajednica u ovoj zemlji, kao što su islamska zajednica, katolička crkva i ostale tradicionalne crkve i verske zajednice.

Pogotovo imajući u vidu da ovaj iskorak nije samo duhovno političke prirode, već da zapravo mi ovde danas utvrđujemo zakonski okvir za podršku, svekoliku podršku, ovom materijalnom, duhovnom i kulturnom dobru, i to naslanjajući se na budžetska sredstva ove zemlje, a budžet i budžetska sredstva ove zemlje kao što znate se formiraju jednako od svih građana ove zemlje bez obzira na versku, etničku, odnosno nacionalnu pripadnost.

Prema tome, ovo sam razumeo, ne samo kroz tekst zakona, već i kroz obrazloženja koja smo čuli, ali i kroz ona obrazloženja i uveravanja koja dobijamo kroz razne oblike pisanih i ne pisanih dogovora u partnerstvima koja gradimo ovde i u ovoj Narodnoj skupštini, ali i na drugim nivoima unutar državne komunikacije i saradnje.

Prema tome, vrednost, hilandarska vrednost jeste prevashodno vezana i značajna za hrišćansko pravoslavni i svetosavski duhovni i religijski krug, ali postoje vrednosti koje su kulturne prirode i koje nadilaze upravo taj uži verski krug. Jer, vi kada imate, recimo, jednu biblioteku koja prelazi preko 40 hiljada primeraka, kakva je biblioteka na Hilandaru, koja ima i one najvrednije uzorke starih prvih biblija i njih od šest komada, potom i određene stare povelje i njih preko 380 primeraka itd.

Dakle, to je kulturno bogatstvo koje da, pripada užem pravoslavno-hrišćanskom, kulturno-religijskom krugu, ali jeste to bio osnov da se ova kulturna baština proglasi kod UNESKO-a svetskog značaja zapravo što takvi kulturni potencijali zapravo predstavljaju deo svetskog kulturnog potencijala.

Zato zaštita kulturno-istorijskog blaga u ovom slučaju nije samo u dimenziji zaštite kulturno-istorijskog blaga jednog naroda i jedne zajednice, već zapravo doprinos opštoj, globalnoj kulturi u materijalnom smislu, njenoj zaštiti i svakako njenoj afirmaciji.

No, sve ovo ima smisla i to smo čuli u obrazloženju od strane potpredsednice Vlade, ne samo kao dug prema prošlosti, već kao iskazivanje svesti prema budućnosti, jer odnos prema zaštiti kulturnog blaga iz prošlosti je samo temeljni odnos našeg pozicioniranja prema kulturi u pogledu svesti, u pogledu same dinamike našeg delovanja u tome smeru.

Zato, ono što treba da se nasloni na ovu svest u pogledu zaštite starih kulturnih dobara, odnosno kulturnog nasleđa iz prošlosti, jeste naš odnos prema kulturno religijskom blagu, energiji i potencijalu, i to kako ćemo mi to upotrebiti za budućnost.

Mi se danas nalazimo, i u vremenskom i prostornom kontekstu, u određenoj ideološko kulturnoj dezorijentaciji. Nije to samo problem naše zemlje, odnosno naroda koji žive na ovom prostoru, već je to kriza, duhovno etička kriza je zahvatila celokupnu zapadnu civilizaciju. Dakle, to je nešto što mi ne smemo potceniti.

S obzirom da je naša orjentacija da se nalazimo geografski u Evropi, da imamo političku orjentaciju evrointegracijsku, to su sve momenti koje mi moramo uzeti u obzir i pažljivo, temeljito, stručno i odlučno analizirati kako će se sve to održavati na nas u personalnom, porodičnom, duhovnom, uže religijskom i šire kulturnom smislu. Dakle, to su jako važne teme, čak najvažnije.

Drugi elementi krize koji se primećuju u idejno ideološkom smislu, a tiču se nas političara i političkih stranaka. Vi ćete danas imati problem, recimo, ukoliko se odlučite da ideološki odredite većinu naših političkih subjekata u ovoj zemlji. Dakle, imena stranaka su jedno, programi stranaka su nešto drugo, a ideologija stranaka su nešto treće ili najčešće nešto što ne postoji.

Istina, ako površno posmatrate tu pojavu, možda ćete reći – pa, dobro, to danas nije važno. Da, to nije važno ukoliko imamo samo dnevnopolitičke i uskopartikularno interesne orjentacije, pa nas ne zanima suština, ne zanima nas dubina, ne zanima nas budućnost, nego nas zanima samo određeno političko, dnevnopolitičko, stranačko ili personalno profitiranje ili mešetarenje. U tom slučaju nije bitna ideologija, nije bitna duhovnost i nije bitna utemeljenost. Ali, ja se bojim da ne bi smeli dopustiti da većina ključnih, dominirajućih faktora političkih u ovoj zemlji budu bez ideologije i bez duhovne matrice i utemeljenosti.

Naravno da nikada neće moći svi biti sa tom dubinom i sa tim temeljom, ali oni koji žele, koji promišljaju budućnost ove zemlje ne mogu se odvojiti od ove teme i kazati da to nije važno. Zato mene raduje okretanje prema drevnim vrednostima i ono što želim ovde preferirati u pogledu preporuke svima nama, jeste da je šansa i budućnost za ovu zemlju, za narod i narode koji žive u ovoj zemlji, za sve građane i za druge u okruženju, pa i šire, zapravo vraćanje drevnim vrednostima sa savremenim političkim i kulturnim diskursom.

Dakle, ponovno nam trebaju ili jedino nam trebaju prave drevne vrednosti. Zašto govorim drevne vrednosti? Pa, zato što se nikad neću usaglasiti da nešto što se nakalemi od juče i prekjuče jeste vrednost. Kaže - nove vrednosti. Ne postoje nove vrednosti. Mogu da postoje novi trendovi, mogu da postoje nove mode, mogu novije eksperimenti, ali ne postoje nove vrednosti. Ta formulacija ne stoji ni jezički, ni logički, ni etički.

Vrednost ne može biti nova. Ono što je novo može biti nora formulacija, novi imidž, novo odelo, nova cipela, nova kravata. Dakle, ne može biti nova vrednost. Da bi nešto bilo vrednost mora da prođe test tradicije, test historije, test hiljada godina i da bude nesporno kao vrednost u različitim i pod različitim kulturno civilizacijskim udarima i vetrovima. Ukoliko to nije prošlo to, ne može biti vrednost. Nama se to kroz razne oblike i političkih programa i zakonskih ovde rešenja koja nam se forsiraju i nameću sa raznih strana, pričali smo o tome u raznim drugim temama, nameće kao nova vrednost i čak nam se ta tzv. nova vrednost nameće kao viša vrednost. Ono što nije vrednost ne može biti nikako vrednost, a kamoli viša vrednost. Dakle, to je prevara, podvala, to je nasilje kulturno, idejno, etičko. Onaj ko se saglasi, propisuje idejnu, kulturnu, moralnu smrt sebi i svojoj porodici i svom narodu.

Naravno da ja u tome neću da učestvujem. Naravno da moja stranka sa četiri narodna poslanika ne može primarno uticati na ovaj pravac, ali ono što možemo i činimo jeste da kažemo istine na najlepši mogući način, na najkultiviraniji način, a uveren sam da u ovoj Narodnoj skupštini sedi većina ljudi koji u svojim grudima gaje prave duhovne, etičke i prave ljudske vrednosti, makar znali i ne znali, uvek mogli i ne mogli, imali slobode ili nemali slobode, da ih kažu na pravi način.

Prema tome, jako je važno, ne samo u usko stranačkom smislu, već u jednom širem i dubljem političkom smislu, da imamo što više glasova, što više ideja, što više platformi koje obnavljaju drevne vrednosti koje svakako zaslužuju savremeni diskurs, savremenu retoriku i savremenu formulaciju.

U tom kontekstu moram priznati da mi je osvežen optimizam nakon što sam čuo govor Patrijarha srpskog, gospodina Porfirija, nedavno na Savskom trgu. Molim vas, ako niste pažljivo slušali taj govor, ponovo ga poslušajte. Dakle, to je govor koji je meni, kao pripadniku vere koja je u manjini u ovoj zemlji, ali monoteističke vere koja ima saglasnost sa većinom idejnih etičkih, kulturnih i religijski duhovnih postavki sa hrišćanstvom, vratio optimizam.

Posle dugo, dugo vremena, moram priznati, čuo sam jedan govor poglavara Srpske pravoslavne crkve koji je prosto imao i dubine i hrabrosti i duhovne i intelektualne da ponudi platformu, pre svega srpskom narodu. Jednu novu platformu sa jednim novim stepenom odlučnosti, osveženja i reforme u samoj crkvi, u samom poimanju hrišćanstva i pravoslavlja u pogledu onoga što je izvornost sa naglaskom poziva na borbu protiv paganstva, na borbu protiv svega onoga što je antihrišćansko, a što se pod raznim okolnostima uvek u svakoj crkvi ili zajednici naslaže posle izvesnog vremena kao prašina u kući. Ne morate da proizvodite prašinu da bi se ona skupila. Prašina se uvek skuplja i ukoliko nemate redovne aktivnosti uklanjanja te prašine uvek ćete je imati u izobilju.

Dakle, taj govor, molim vas, poslušajte ponovo i videćete opredeljenje i poruku koja je, po meni, veoma neophodna svim srpskim političkim strankama da zapravo pokušaju prema takvoj jednoj poruci resetovati svoje političke stavove, barem u načelu i barem u temelju. Naravno da svaka politička stranka treba da ima svoj politički, ekonomski i socijalni program itd, ali politike koje nemaju duhovno utemeljenje su neozbiljne, one neće opstati u budućnosti, a pre svega one ne mogu biti patriotske, jer ono što je u sukobu sa Bogom, u sukobu sa Etosom, u sukobu sa najvažnijim etičkim i historijski kroz celu historiju dokazanim vrednostima, u stvari jedinim vrednostima, drevnim vrednostima, zapravo ne može biti ni patriotizam.

U tom kontekstu posmatram i ovaj zakon, koga treba svakako usvojiti, ali ćemo u kontekstu i ove najave tražiti ne samo deklarativno, već očekujemo da se Islamska zajednica i druge crkve, konkretno Islamska zajednica sa Altun-alem džamijom, sa Novopazarskom banjom, sa jednim od najstarijih hamama, sa Gazi Isa begovim hamamom, pojave pred državom, pred Ministarstvom kulture, pred ostalim nadležnim institucijama, gde će se i konkretno pokazati ova svest koja se danas ovde demonstrira u formi ovog zakona i puni osećaj za celokupno materijalno i nematerijalno blago svih građana ove zemlje, bez obzira kojoj veri, naciji, kulturi i religiji, odnosno konfesiji oni pripadali.

U tom kontekstu, na toj matrici mi možemo graditi ovu zemlju u punom kapacitetu onog što treba da bude domovina, što treba da bude otadžbina, što treba da bude država, kao kuća svih građana koji će se u njoj osećati bezbedno, sigurno i toplo, koji će vršiti svoje obaveze prema njoj a ona vršiti svoje obaveze prema njima. Hvala vam.
Hvala lepo.
Reč ima potpredsednik Narodne skupštine Stefan Krkobavić.
Izvolite.
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Radovan Arežina.
Izvolite.
Hvala vam, kolega Arežina. Hvala vam i na lepim rečima prema meni.
Razumem vas i zašto ste se iznenadili, jer da se ne bi iznenađivali, pa čak ni pozitivno, mi treba da se upoznamo.
Dakle, onaj ko mene poznaje, zna da sam ja uvek dobronamerno i prijateljski opredeljen prema svima, a naravno, ponajpre prema onima sa kojima živim i u kojoj državi živim, počev od vas svih narodnih poslanika ovde i svakako svih mojih bližih ili daljih komšija. To su moja uverenja, jer ja sam zato, između ostalog, ovde, da pronađemo zajednički imenitelj u vrednostima, jer verujem da samo okupljeni oko pravih vrednosti možemo imati drugačiju i bolju budućnost. Hvala vam.
Sada šampion seljačke politike, narodni poslanik Milija Miletić.
Hvala vam, kolega Miletiću.
Nije slučajno da vi ovolike godine predstavljate građane Svrljiga i građane Nišavskog upravnog okruga. Samo nastavite.
Sada reč ima narodni poslanik Dušica Stojković. Izvolite.
Poštovana predsedavajuća sa saradnikom, poštovani potpredsednici Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Kodeks o ponašanju narodnih poslanika, kolokvijalno poznat kao „etički kodeks“. Voleo bih da ovo kolokvijalno nije samo kolokvijalno, već da smo i zvanično ovaj tako važan dokument nazvali „etičkim kodeksom“, jer on zapravo to i jeste.

Istina, ne gubi mnogo na značaju sama činjenica da je naslov ovog akta Kodeks o ponašanju narodnih poslanika, ali mislim da bi suštinski, stilski primerenije bilo da se zove i zvanično „etičkim kodeksom“ s obzirom na formalni, simbolički status Narodne skupštine, kao najvišeg zakonodavnog, najvišeg predstavničkog, najvišeg nadzornog, jednom rečju najvišeg političkog tela jedne zemlje.

Ma ko sedeo u klupi narodnog poslanika, ma kakvi mi bili, u formalno simboličkom smislu, narodni poslanici čine formalnu kategoriju političke elite jednog naroda, jedne nacije, odnosno građana jedne države.

Da li su narodni poslanici dorasli da budu nosioci epiteta političke elite, to je nešto sasvim drugo i nikada se ta ocena ne može odnositi na sve narodne poslanike jednako, već će svako za sebe i odgovarati i svako svojim ponašanjem i svojim stavovima, manirima će ili opravdati zvanje narodnog poslanika i pripadnika političke elite ili će biti nedorastao, nedosledan nosilac ovog statusa.

Dakle, iz tog razloga ovu temu danas smatram veoma važnom, čak jednom od najvažnijih, ali moja sugestija oko naslova i dalje tvrdim, jeste važna, jer suštinski ponašanje ili kodeks o ponašanju nema u sebi neki ozbiljan nedostatak, ali nekako mi više implicira uredbe koje bi se odnosile na decu, na učenike, na kategorije koje ne po svojoj formi i formulaciji, statusnoj ulozi ne pripadaju elitnim.

No, ako uđemo dublje u značenje i formulacije ponašanja, shvatićemo da je ponašanje uvek izraz etike i etičkih principa jedne osobe i izraz kulture ili odraz kulture te osobe, odnosno kvalitet ponašanja je direktno vezan za kvalitet etičkih principa određenog pojedinca i kulturne vrednosti tog pojedinca.

Dakle, ponašanje je u neposrednoj vezi sa tim principima i sa tim vrednostima, tako da na taj način možemo razumeti zašto se nadležni odbor, a potom i Narodna skupština, zašto su se odlučili da ovaj ovako važan akt, koji je formulisan kao Kodeks, bude vezan za ponašanje narodnih poslanika i da se nazove Kodeksom ponašanja narodnih poslanika, a ne etičkim kodeksom, iako ponavljam i tvrdim da bi mu bilo primerenije da se zove etičkim kodeksom, kako je i kolokvijalno nazvan i kako ga mi onako međusobno u komunikaciji, nezvaničnoj, mi narodni poslanici i označavamo.

U svakom slučaju, veoma sam zadovoljan, čak ponosan sam zbog činjenice da Narodna skupština u ovom Sazivu i u ovom sastavu pokazuje svest, opredeljenje i svesnost, odlučnost da zapravo donese ovakav akt, ne samo da ga donese i usvoji, što smo učinili u decembru mesecu prošle godine, već evo sada i da ga dorađujemo i dograđujemo, uvažavajući sve sugestije, primedbe, savete koje smo dobili sa raznih strana koje su ovde pomenute.

Dakle, odlučiti se u ovom vremenu i na ovom prostoru danas gde imamo jednu vrlo agresivnu pojavu urušavanja etičkih vrednosti. S jedne strane, pod izgovorom širenja prostora slobode, eliminacije ili udaljavanja granica slobode, što predstavlja načelno neku vrstu civilizacijskog napretka, jer se širenje slobode uvek vezivalo za kulturno-civilizacijski napredak.

Međutim, širenje slobode ili preferiranje slobode bez principa, slobode bez odgovornosti, a to znači i slobode bez granica, ne može se označiti kao civilizacijska, niti kulturna vrednost, već takva orjentacija vodi rasulu, vodi anarhiji, vodi padu pravih vrednosti dokazanih kroz više hiljada godina tradicije čovečanstva.

Zato na najvišem nivou u jednoj državi, u ovom slučaju u našoj državi otvoriti pitanje etičkih vrednosti u formi regulisanja standarda ponašanja narodnog poslanika, pre svega u pogledu biranja reči, u pogledu kulture govora, zapravo pokazuje da imamo snage, da među nama ima dovoljne kritične mase ljudi, narodnih poslanika koji jednostavno neće i ne dozvoljavaju da se prepuste stihiji, inerciji, urušavanja etičkih vrednosti i same kulture ponašanja.

Dakle, kultura ponašanja, odnosno pre svega kultura govora, kultura izražavanja jeste jedna od ključnih odrednica ljudskosti, odrednica ljudskog kvaliteta i kao što znate od prvih dana života ono na čemu svaki dobar i odgovoran roditelj radi jeste vaspitanje deteta. Ukoliko posmatrate trošenje energije od strane roditelja u vaspitanju dece videćete da se najviše, ili najveći deo te energije potroši na vaspitanju u pogledu kulture ponašanje, odnosno kulture izražavanja. Ukoliko anketirate sebe kao roditelja, pre svega majke koje se time najviše bave, na čemu se interveniše u pogledu vaspitanja dece videćete da se najveći i najznačajniji broj tih intervencija tiče kulture govora, odnosno ispravki kod deteta u pogledu izražavanja, u pogledu biranja reči u komunikaciji.

Dakle, kultura komunikacije, kultura govora je ono što u najznačajnijoj meri određuje stepen kvaliteta kulture pojedinca, a pošto je nacija, odnosno zajednica skup pojedinaca, zapravo će se i kultura, odnosno stepen kulturnosti i stepen kvaliteta kulture jednog naroda, jedne zajednice i jedne nacije, jedne porodice meriti po kvalitetu izražavanja, odnosno kvalitetu kulture, komunikacije, odnosno kulture govora.

Pošto imamo ili kada imamo telo, odnosno državni organ kao što je Narodna skupština, koji je, kao što rekoh na početku, po svojoj ulozi, po svojoj poziciji, a sa druge strane po svojoj transparentnosti, otkrivenosti, dostupnosti, imajući u vidu i činjenicu da su naša zasedanja ovde, odnosno govori u Narodnoj skupštini u najvećoj meri prenošeni uživo preko Javnog servisa to zapravo, pored toga što ukazuje na značaj ovog organa, podiže stepen odgovornosti i uvećava rizik negativnih reflekcija, eventualnih grešaka, propusta, pogrešnih izjava, ružnih izraza, vulgarnosti, prostakluka, uvreda i bilo čega što se eventualno može desiti i u ovom časnom domu.

Zato je donošenje, a sada i unapređenje i usavršavanje Kodeksa ponašanja narodnih poslanika, odnosno etičkog Kodeksa jedan veoma značajan iskorak za kvalitet rada Narodne skupštine, pogotovo za implikacije koje idu prema građanima, a koje zapravo neposredno i posredno utiču na kredibilitet, na integritet i, na jednom rečju, kazano, celokupni ugled Narodne skupštine, a to znači i narodnih poslanika u ovoj Skupštini.

U tom pogledu puna podrška usvajanju Kodeksa, sada i predlozima koji su pred nama, kako bi ovaj dokument postao značajno kvalitetniji.

Ono što je primetno, a čuli smo u obrazloženju, a to stoji i u pisanom obrazloženju, da je fokus stavljen na operativnom delu rada, odnosno implementacije ovog Kodeksa. On se odnosi na komisiju, odnosno odbor koji će zapravo biti zadužen, etički odbor koji će biti zadužen da implementira odluke, odnosno da postupa po ovom Kodeksu.

Svakako da je izbor, odnosno imenovanje te komisije nešto što je neophodno, što treba svakako podržati. Potpuno sam svestan da je i nadležni Odbor imao težak zadatak da osmisli komisiju koja treba da bude zadužena za implementaciju odredaba Kodeksa, a da ta komisija nije iz sastava narodnih poslanika, a pošto je ovo najviši organ u ovoj zemlji sada je trebalo osmisliti komisiju koja će na neki način biti starija od Narodne skupštine. Razumite da je to veoma delikatno i da to nimalo nije lako. Znači, treba da imate komisiju, odnosno etički odbor koji treba da bude potpuno samostalan i na neki način da bude nadređen narodnim poslanicima, jer onaj ko može da izrekne određen mere, u ovom slučaju smo dobili formu, pored opomena, finansijskih sankcija, odnosno sankcije sa finansijskim posledicama, što je opet na neki način diskutabilno, ali i prihvatljivo. Dakle, nimalo nije bilo jednostavno osmisliti strukturu članova te komisije kako bi oni bili logično prihvaćeni, principijelno simbolički i suštinski.

Sasvim je logično, nadležni Odbor, odnosno predlagač da je otišao prema, ako mogu tako kazati, uz određeni oprez i rezervu, akademskoj zajednici, jer jedino nauka ili još konkretnije, jedino učenjaci, jedino znanstvenici, jedino učenost može na neki način biti ravna parlamentu ili iznad parlamenta. To je tako kroz razvoj kulture i civilizacije. U nekim zemljama čak akademije nauka imaju i formalno takvu ulogu. U nekim nemaju. U nekim zemljama su to senata kao posebna tela. Kod nas to s obzirom na raskorake u raznim etapa razvoja i politike i akademnosti mi nemamo do kraja to u društvu precizirano, ali je logično da je predlagač tražio rešenje u pravcu znanja.

Ono što treba da nam bude predmet rasprave je pitanje da li upravo ova forma predlaganja i biranja članova etičkog odbora zapravo pogođena. Ono što jeste pogođeno i što treba podržati jeste da se traži većina članova tog odbora iz reda učenjaka koji se bave etikom na ovaj ili onaj način. To je dobra strana ovog predloga i to treba svakako podržati jer logično je da u etičkom odboru budu najumniji ljudi koji se bave naučnom disciplinom koja se zove etika.

Ono u šta nisam siguran ili što smatram da nije pogođeno, da nije ispravno urađeno i predloženo u ovom Predlogu odluke jeste sama forma i procedura predlaganja.

Dakle, ovde je svrha, intencija, namera i cilj da se dobiju najkvalitetniji ljudi za etički odbor u pogledu znanja pre svega, ali bih dodao, što je teško dokazivo, da pored znanja o etici će biti jako važna etičnost tih ljudi.

Jako teško je predvideti uslove kako se bira i meri etičnost ljudi, ali trebamo međusobno znati da je to ključno, jer ukoliko dobijete poznavaoca etike koji u svojoj biografiji ima svojih afera, da tako kažem, spornih sa etičkim vrednostima, onda je pitanje da li takav može da bude član ovog etičkog odbora?

Drugo, što je sporno u pogledu ovog predloga jeste stavljanje fokusa na institucije fakulteta, odnosno ustanove, visokoškolske ustanove kao fakultete, odnosno univerzitete. Spornost dolazi iz dva razloga. Dakle, po meni je pogrešno davati formalni status fakultetima ili departmanima, filozofskim fakultetima da oni budu predlagači. Dakle, ovde legitimitet je u znanju, nije legitimitet u administraciji. To je ono što bi trebalo uzeti u obzir i na šta bi se ja fokusirao. Dakle, tražio bih drugačiju formu.

Dakle, moj predlog formulacije bi bio da biramo trojicu poznavaoca, profesora, dokazanih naučnika iz oblasti etike koji mogu doći sa bilo koje naučne ili visokoobrazovne ustanove, bilo da je to u pitanju Srpska akademija, nauka i umetnosti, ili bilo koji univerzitet. Ograničavanje na filozofske fakultete ili departmane je neprincipijelno neodrživo i davajući status da samo oni mogu predložiti kandidate, a pogotovo što znamo koliko imamo pojave neprincipijelnog svojevrsnog oligarhijskog vladanja u određenim fakultetima, određenim strukturama visokog obrazovanja.

Dakle, razmotriti ili mogućnost da svako može sebe prijaviti, konkursnog prijavljivanja ili mogućnost da bilo koja visokoškolska ustanova ili naučna ustanova može predložiti nekoga ukoliko ta visokoškolska naučna ustanova ima katedru ili polje etike kao filozofske discipline.

Drugo, neprihvatljivo je diskriminisanje nedržavnih univerziteta. Po kom zakonu? Suprotno je i samom Ustavu. Zašto bi se samo nabrojali državni fakulteti, odnosno univerziteti iako je poznato da, ne znam koji od nedržavnih univerziteta ili privatnih univerziteta ima katedru filozofije, odnosno katedru etike. Ali, principijelno je neprihvatljivo da se izdvoje samo državni univerziteti, da se oni nabroje i gle paradoksa, državni univerzitet u Novom Pazaru treba da predloži profesora etike. Univerzitet koji je simbol korupcije, simbol neetičnosti, simbol nemoralnosti u ovoj zemlji, sada oni treba da predlože kandidata za komisiju, za etički Odbor koji će ovde da donosi odluke o izjavama, ponašanjima narodnih poslanika. To je manjkavost ovog predloga.

Ja bih zamolio da ako nemamo amandmane na ovaj način, da Odbor pokrene i odborski amandman. U formi odborskog amandmana ovo bi se moglo otkloniti i time bismo zaista dobili jedan veoma kvalitetan akt i dokument iza koga bi se moglo stati u punom kapacitetu i koji će se moći naravno braniti i ovde u Narodnoj skupštini, ali isto tako i u drugim prilikama. Žao mi je što nema vremena da se bavim i zakonom koji se tiče borbe protiv korupcije, ali eto, biće prilike. Hvala.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući sa saradnikom, poštovani ostali potpredsednici Narodne skupštine, uvažena potpredsednice Vlade i ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, jezik je jedan od stubova kulturnog, ne samo identiteta, već i kulturne samobitnosti pojedinca, zajednice i ostalih nivoa kolektiviteta. Zato tema jezika nije obična tema i ne može joj se prići samo sa običnog dnevno-političkog aspekta.

Osnov svake kulture je vera. Suštinski osnov svake kulture je vera. Metodološki osnov svake kulture je jezik. Dakle, vera je ta ili verovanje, u širem smislu te reči, definiše osnovne principe ljudskog ili čovekovog svetonazora, odnosno definiše temeljne principe ethosa – etičkog sistema svakog čoveka koji zapravo predstavlja onaj tvrdi temelj kulture pojedinca i zajednice tog pojedinca.

Metodološki osnov kulture je jezik. Dakle, jezik je taj metodološki sistem koji zapravo predstavlja jedini ili ključni način izražaja kulturnih dubina, kapaciteta i potencijala pojedinca i zajednice.

Najčešće se jezik definiše kao sredstvo komunikacije. To je najsiromašniji način definisanja jezika u smislu ulogu, ali i u smislu značenja. Jezik jeste osnovno sredstvo komunikacije. Međutim, i druga živa bića, posebno životinje, imaju svoje jezike, i to je nesporno. Oni su jednostavni i oni služe komunikaciji, ali jezik životinja je ograničen vrstom, čak vrstom unutar same vrste, tako da jezik jednog jata ptica je ograničen samo za to jato ptica i on perfektno funkcioniše. To možemo videti kada iznad nas, prema nebu vidimo jata ptica koja se tako perfektno kreću, gradeći određene figure kroz to svoje kretanje i vidimo, sigurni smo, zapravo da nije moguće da se kreću bez nekog sredstva komunikacije. To isto čine jata riba, ostalih životinja u sopstvenim kolektivitetima.

Prema tome, životinje imaju svoj jezik. On jeste sredstvo komunikacije sa određenim osobenostima i ograničenjima, ali nije izvor kulture, jer životinje nemaju kulturu.

Samo je čovek počašćen sposobnostima kulture. Naravno, kao što rekoh, pre svega, kultura se bazira na kultu, na onom u šta se veruje, bilo da je u pitanju da je taj kult definisan nekom nebeskom verom ili religijom kao što judejstvo, islam, hrišćanstvo u svojim verzijama ili da je taj kult definisan nekim drugim izvorištem, pa makar se radilo o kultovima sa tradicijom ili savremenim kultovima koji svakodnevno nastaju, bilo da su zvanično proglašeni kultovima ili da nisu zvanično proglašeni kultovima, kao što su savremene materijalističko-hedonističke ideologije koje imaju neku vrstu, skoro religijskog uticaja, iako se tako zvanično ne zovu, iako su čak anti-religijski postavljeni.

Prema tome, duhovnost, to jeste kultura svake zajednice, se bazira na ta dva osnova, na suštinskom koji se zove vera, verovanje ili uverenje, i na drugom metodološkom koji se zove jezik. Poznata izreka kod nas, veoma jednostavna, ali sa dubokom porukom jeste – progovori da vidim ko si. Površno gledano, to zvuči kao progovori da se predstaviš, kaži ko si. Ne, to znači mnogo više, to znači mnogo više od onoga što će taj koji progovori kazati o sebi, pogotovo namerno.

Zapravo, kada progovorite, odnosno kada upotrebite vaš jezik vi kažete sve o sebi, svako kaže sve o sebi, hteo ili ne hteo kaže i ono što želi, kaže i ono što ne želi. Tako da je jezik taj koji neskriveno, koji tako nadmoćno odrazi i izrazi ono što je duh čoveka, bilo da on to želi ili da ne želi. Tako da ćete vrlo jasno na osnovu jedne rečenice kada neko progovori shvatiti ko je on, prvo kojim jezikom govori formalno, a potom kakvim jezikom govori.

Da li je to visoko profilirani, kultivisani, književni, standardni jezik ili je to neki oblik primitivnog jezika koji dolazi od neobrazovane osobe. U toj disperziji je takođe mnogo nijansi, pa ćete vrlo jasno da kada čujete nekoga kada progovori da li u svom vokabularu sadrži vulgarnosti i prostakluk ili govori probranim rečima, kultivisanim, elegantnim, bez vulgarnosti i prostakluka.

Vulgarnost i prostakluk nisu samo pitanje tzv. „balkanskog muškog imidža“, gde je postalo standardizovano da, ukoliko ne psujete vi ste nikakav muškarac. Onda obično kada dečak prelazi u odraslog muškarca, prva stvar kojom dokazuje svoju muškost koja ga ne mora biološki pratiti, jeste psovka, vulgarnost. Uz to ako zapali cigaretu ili popije neko alkoholno piće, on time, evo vidite na svi tri veoma degutantna načina se, na žalost, na našim kulturnim prostorima vrlo uobičajeno dokazuje prelazak u višu vrstu iz statusa dečaka u status muškarca.

Na žalost, nije to svojstveno samo tinejdžerskom uzrastu koji se bori da pokaže svoju muškost i izrastanje iz dečaka u muškarca vulgarnom psovkom, već je vulgarna psovka postala sastavni deo vokabulara i to ne samo nekakvog, da kažemo, običnog sveta koga ne zanima kulturni status, pogotovo koji nema obrazovanje, već na žalost psovka nešto što je toliko prisutno i čak u krugovima koji sebe smatraju obrazovanim.

Neretko sam lično u prilici da ljude koji sebe smatraju vernicima, koji se krste sa povodom i bez povoda veoma često, a ne samo da im je psovka uzrečica, nego čak psovka Boga je uzrečica. Onda, kada ih ja upozorim, kažem – molim te ja nisam navikao da boravim u blizini nekog ko psuje, a pogotovo ne daj Bože u psovci koristi i pojam Boga, onda dobijem najčešće odgovor, kaže – pa je ne psujem.

Dakle, imate još jednu, skoro pa patološku pojavu u tom slučaju, gde zapravo taj koji izgovara psovku Boga zapravo ni ne oseća da psuje Boga. Znači, to je postalo dublji nivo njegove „duhovnosti“, njegovog stanja duga u kojem se on nalazi.

Prema tome, vi ćete zapravo kroz vulgarnost zaključiti ne samo da je neko tako, eto, ima prljav jezik, što bi se reklo, već je ključno pitanje da li jezik može biti prljav, govorim o pojedincu, bez prljave duše ili bez prljave suštine? Zapravo, vulgarnost je uvek odraz neke prljavštine unutar sebe, nažalost duha, čak može da bude i duše.

Prema tome, ovo je samo jedna reflekcija ili implikacija u pogledu značaja jezika, važnosti jezika, da jezik nije samo sredstvo komunikacije, jer danas imamo i mnogo neverbalnih oblika komunikacije, pogotovo kako tehnika napreduje može se komunicirati i bez jezika, ali hoće li to značiti da ćemo doći do nekog trenutka kada nam jezik neće biti potreban?

Zapravo, sve ono što se danas zove višim stepenom kulture, poznato kod nas kao umetnost, dakle ono što je ključni potencijal i konkretno i istorijski u pogledu umetnosti i ono jedino što je nesporno jeste umetnost ili umeće kroz jezik. To jeste umeće reči.

To je jedino, a već sam jednom o tome i ovde govorio, to je jedino u čemu čovek nema konkurenciju. Znači, jedino čime je uzvišeni Bog odlikovao čoveka, izdvojio ga nad svim drugim živim bićima i bićima uopšte, jeste jezik, odnosno reč. Tako da je zapravo reč ono što od prvog čoveka, pogotovo od prve Božije reči bilo u verziji Starog zaveta, u verziji Novog zaveta ili u verziji Kurhana časnog, svejedno, ono što je zajedničko jeste Božja reč, odnosno reč i bi reč i reč je zapravo i osnovna i temeljna i vertikalna, stožerna vrednost kulture jednog čoveka, jedne zajednice.

Dakle, imajući sve to u vidu, definitivno jeste i Narodna skupština mesto koje treba, na kome se treba tretirati jezik. Naravno da je su i zakoni ono što treba jezik da tretira. Do kraja je razumljivo da svaki narod, svaka nacija i svaka zajednica žele, ukoliko su svesni, ukoliko znaju vrednovati ovu dimenziju kulture i ovaj temelj i stub kulture, da žele zaštiti svoj jezik.

Međutim, ono što bi trebalo pre zakona imati na umu do kraja, a to možemo razmotriti ili analizirati kroz istoriju jezika, dakle poslednjih hiljadu ili hajdemo malo više, do dve hiljade godina, gde imamo ozbiljne podatke o jeziku, ako to razmotrimo, onda ćemo ipak doći do vrlo važnih i specifičnih podataka, odnosno zaključaka.

Dakle, razmatrajući istoriju ili prateći određene jezike kroz istoriju, videćemo da, nesporno ćemo se uveriti da su jezici nastajali, razvijali se, rasli i razvijali se, jačali svoj uticaj, svoj potencijal paralelno sa snagom kulture jednog naroda, jedne civilizacije, jedne imperije i paralelno sa jačanjem civilizacije jednog naroda, jedne kulture, jedne civilizacije.

Dakle, ono što je nesporno kroz povest jezika jeste da je zapravo ključni faktor koji je uticao na razvoj, snagu, očuvanje jednog jezika, zapravo kultura, odnosno civilizacija tog naroda ili te zajednice.

Jezici su kao i ljudi, i kao kultura i kao civilizacija, imaju svoj početak, imaju svoju liniju uspinjanja, imaju svoj razvoj i na kraju, najčešće, ili uglavnom, neki pre, neki posle, imaju i svoj kraj. Uglavnom, jezici koji imaju jaku kulturno-civilizacijsku pozadinu, oni se razvijaju, bogate, jačaju, ali se isto tako i menjaju.

Prema tome, posmatrajte tekst srpskog jezika recimo iz početka 19. veka ili kraja 18. veka i sadašnji određeni tekst standardizovanog ili književnog srpskog jezika, skoro da vam treba prevodilac za razumevanje tog teksta.

Slično vam je, recimo, i sa engleskim jezikom, danas najdominantnijim jezikom u svetu. Oni ne samo da se razvijaju u pogledu uvećanja potencijala reči koje se koriste u tom jeziku, već se i menjaju.

Informacije radi, možda jedini jezik koji se samo uvećava a ne menja se poslednjih 1.400 godina je arapski jezik, zato što je standardizacija ili standard arapskog jezika vezan za tekst "Kurana Časnoga" koji se ne menja od pre 1.400 godina, tako da taj jezik, za razliku od ostalih jezika, se samo uvećava a ne menja se. I potpuno je razumljiv iz vremena 7. veka i današnjeg vremena, ali to je opet zapravo pokazatelj da je božija reč najjači osnov kulta i kulture, tamo gde je on sačuvan u svojoj autentičnosti.

Prema tome, ono što je zapravo moja sugestija i nama kao zakonodavcu, ali pre svega intelektualnim elitama koje su definitivno ključni nosioci i Predloga ovog zakona jeste da se akcent treba staviti na ono što treba da budu stvarni potencijali afirmacije i očuvanja jednog jezika.

Recimo, pratimo razvoj latinskog jezika. Zašto latinski jezik niko nije uspeo sačuvati, a verujte da su imali potencijale 300 puta veće nego ova zemlja što ima, u pogledu administrativnih i drugih mehanizama? U poslednjoj verziji pokušaja je čak on legalizovan kao jezik medicine, i jedino je tu još ostao, ali, opet jedva. Definitivno ga nema. Recimo, Dante Algijeri sa svojom "Božanstvenom komedijom" je autor prvog dela renesanse, ako možemo tako reći, ali neko ko je sahranio latinski jezik. Znači, Dante Algijeri je sahranio latinski jezik ne niti jednom administrativnom odlukom, ali onog trenutka kad je on napisao tako visoko vredno umetničko književno delo kao što je "Božanstvena komedija", to je značilo sahranjivanje latinskog jezika, afirmacija italijanskog i kraj. Posle toga su samo bili trzaji narednih 700 godina sa raznih strana koji nisu uspeli.

Šta nam zapravo ovo poručuje? Znači, jezik se čuva. Evo, čuli smo od kolege divan citat od Vuka Karadžića vezan za jezik, gde Vuk Karadžić ne pretenduje ni na jednu administrativnu akciju kako bi se sačuvao jezik, već isključivo na kulturološko emotivnu. To je osnov očuvanja jezika. Jezik se čuva na kulturnoj svesti i na emociji. I zato je tu bit snage, suština snage očuvanja jednog jezika.

Ukoliko se bude išlo isključivo sa administrativnim merama a zapostavi se ovaj aspekt kreativnosti, stvaralaštva jezika, gde se čuva kulturno-umetnički i emocionalni potencijal, onda se definitivno neće dati ti rezultati.

Naravno, ja sam rezervisan po pitanju ovog predloga, pre svega zbog člana 21. Ustava, koji jasno kaže da se svim građanima ove zemlje garantuje jednakost i garantuje im se jednako pravo da od strane mehanizama države budu zaštićeni, parafraziram.

Prema tome, mi sada ovde usvajanjem, a to će se verovatno desiti, zakona o zaštiti srpskog jezika i ćiriličnog pisma, dakle, u redu, razumeći puno pravo većinskog srpskog naroda da preduzimaju svoje mere i sa pozicija države, ali ja želim da podvučem ono što više puta govorim, u ovoj zemlji, po poslednjem popisu živi oko 30% pripadnika nacionalnih manjina. Imamo mi zakone od 2005. godine kada je ratifikovana i Evropska povelja o zaštiti regionalnih i manjinskih jezika, koja je obavezujuća za ovu zemlju, kao i brojne druge manjinske zakone, da ih sada zbog vremena koje mi curi ne tretiram, ali imamo i određenu koliziju u tome. Što znači da usvajanje ovog zakona ima smisla ukoliko ćemo mi iza ovoga usvojiti i zakon o zaštiti manjinskih jezika u ovoj zemlji. Dakle, ja želim da budem po Ustavu, kako mi Ustav garantuje, član 21, ne samo jednako tretiran, naslovno i simbolički u ovoj zemlji, već da budem jednako tretiran u pogledu upotrebe mehanizama ove zemlje u zaštiti mog jezika.

Drugo, osnov da većinski kapital bude osnov za jedan jezik je veoma problematičan, i principijelno i suštinski a i formalno. Znači, ukoliko su u pitanju javna preduzeća gde su u apsolutnoj većini pripadnici neke manjinske nesrpske zajednice ili nesrpskog naroda, a pri tom i taj kapital je zapravo opet došao od strane građana koji su opet u ovoj zemlji 30% manjinski.

Žao mi je što nemam više vremena, ali se nadam da ćemo kroz amandmane ili neku diskusiju ovo nadomestiti. Moja sugestija je zapravo da se ima u vidu ovo i da se ne uđe u koliziju sa članom 21. Ustava, da se pripadnici nacionalnih manjina, odnosno pripadnici jezičkih manjina u ovoj zemlji jednako tretiraju, u skladu sa Ustavom. Hvala vam.
Hvala vam, poštovana potpredsednice.

Dakle, u prvom delu svog izlaganja ja sam nekako naglasio ja da sam na vašem mestu i da ja želim zaštiti jezik, srpski u ovom slučaju, odnosno da imam tu ulogu i nameru ja bih to samo uradio na drugi način. To je bila poenta. Naravno, razumeću sve načine, kao i potrebu. Tu nemam nikakav spor. Naprotiv, i kao pripadnik drugog naroda sa nešto drugačijem jezikom smatram da je bogatstvo da imamo svu ovu različitost i smatram da bi odumiranje ćiriličnog pisma, pre svega, bilo kulturološki štetno za naš prostor.

Dakle, to je moj stav, i naučni i personalni. Međutim, što se tiče ovog drugog dela koji mi, eto, niste prokomentarisali, znači pitanje garancije jednakosti ovde je do kraja nejasno, u pogledu namere.

Znači, Ustav, član 21. garantuje jednakost, ne samo načelnu jednakost, već jednakost i u upotrebi mehanizma države u zaštiti svakog građanina i svake zajednice. Mi to sada ovde nemamo, već imamo brzu traku za zaštitu srpskog jezika sa ovim zakonom, dok ostali svi ostaju na ostalim trakama. To je jedna stvar.

Sada, da bude i meni građanima jasnije, pitanje upotrebe recimo građana nesrpske nacionalnosti koji su na važnim pozicijama vlasti i javnih preduzeća, javnih interesa. Sada, imate da li će biti Bošnjak ili Mađar ili Albanac kažnjeni, a kazne su opet priča za sebe, zato što su korespondirali na bosanskom, mađarskom ili albanskom jeziku sa pozicije direktora komunalnog preduzeća, na primer. Ili, ja na primer, kao potpredsednik Narodne skupštine, a Ustav i zakon mi garantuju službenu upotrebu mog jezika. Službena upotreba mog jezika znači da ja mogu jednako, komotno, jer to je princip jednakosti, dakle da mogu gde god da se nađem u ovoj zemlji komotno koristiti moj jezik, ne sporedno, nego matično, kako ste ovde vi predložili i u tekstu ovog zakona.

Dakle, to je problem i meni lično, ali mislim i pripadnicima ostalih nacionalnih manjina i bilo bi jako važno i drago mi je da tvrdite da nemamo tu nikakav rizik za pripadnike nacionalnih manjina i njihovih prava na službenu upotrebu svog jezika. Ali, definitivno na ovim primerima biste mi mogli odgovoriti šta će se dešavati sa svim ljudima na javnim funkcijama koji su do sada smatrali da jednako mogu koristiti svoj jezik u službenoj korespodenciji. Hvala.
Poštovana potpredsednice, prvo, znate koliko vas personalno poštujem i pažljiviji ću biti nego da neko drugi sedi na vašem mestu. Tako da znate da su to vaše zasluge od ranije. Što ne znači da se slažem sa svim što ste kazali.

Dakle, ne mogu kazati građanima, vi niste pravnici, vi to ne znate, prihvatite ovako kako jeste, dakle ja im to neću reći. Znam da pravnici vole da se malo ponašaju religijski, doktrinarno, i da kažu to je tako, vi to ne razumete. Ja sam narodni poslanik i ne samo mojih birača već i ostalih građana koje zastupam i ostaću im zastupnik, koliko ću to uspešno raditi, to je drugo.

Dakle, nikakvu dilemu nemam, i čini mi se da sam to dva puta pomenuo, sa razumevanjem potrebe srpskog naroda da zaštiti svoj jezik i pismo. Nemam dilemu sa tim, ali samo hoću da osiguram pravo i drugima, mojoj zajednici i drugim nacionalnim zajednicama i zapravo da dobijem odgovore koji će mi garantirati istu zaštitu. Zapravo, samo to hoćemo, a imamo pravo da vi pravnici nama objasnite, koji ovde smo narodni poslanici, a nismo pravnici ili nismo da kažemo, pravnici ovog konvencionalnog prava.

Prema tome, ovde se samo radi o tome. I, kada sam tražio o korespodenciji ovoj da to zapravo bude jasno, da ne dođemo sutra u problem gde će sada nekome biti izricane kazne zato što je na čelu, ne znam, neke javne ustanove itd.

Drugo, i poslednja rečenica, meni je lakše bilo, kao i većini mojih kolega Bošnjaka iz drugih političkih stranaka, da pobegnem danas sa ove sednice i da se zapravo izvučem od ovog belaja u kome se nalazim, ali ne, ja sudelujem, ja hoću da budem konstruktivan, ali naravno, i da imam prava objašnjenja, i hvala vam na tim objašnjenjima.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući, poštovani ostali potpredsednici, uvaženi ministre sa saradnicima i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, pred nama su tri veoma važna sporazuma koja ćemo danas tretirati i kojima svakako treba dati punu podršku. Posebno ću posvetiti pažnju prvom sporazumu, a to je Sporazum o ratnim memorijalima između Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke.

Na prvi pogled ovaj sporazum izgleda kao jedan od sporazuma kojim se reguliše jedno važno polje. Međutim, ako malo bolje sagledamo ono što ovaj sporazum znači, naravno, uključujući i vrlo detaljna i suštinska obrazloženja koja smo čuli, ovaj sporazum je mnogo više od običnog tehničkog pravnog sporazuma koji se uobičajeno potpisuju među zemljama. Zato što se ovim sporazumom pokazuje kapacitet ove zemlje, opredeljenja rukovodstva ove zemlje prema politici koja u sebi sadrži odlučnost, hrabrost da se bavimo i pitanjima koja su iz prošlosti, a koja nisu uvek slatka, koja imaju i sebi i elemente gorčine, kiselosti i koja bi svaka vlast koja bi gledala samo neki uži lični interes zaobišla i ostavila, kao što su ih ostavljale mnoge prethodne vlasti. Jer, uvek je lakše, profitabilnije, lukrativnije baviti se onim pitanjima koja ne mogu ili neće izazvati određene emocije.

Kada je u pitanju sporazum sa Nemačkom, naravno da on ima i mnogo elemenata, čak više elemenata, zato se i donosi, zato se i potpisuje i zato ga danas i tretiramo, suštinski gledano, zapravo, on znači bavljenje prošlošću radi stabiliziranja temelja i podloge prema budućnosti. Dakle, to je ono što smatram temeljom intencije ovog sporazuma sa pozicije Republike Srbije.

Naravno, kada su u pitanju teme iz prošlosti, one se uvek mogu sagledati sa više strana. Možemo ih sagledavati emotivno i to je neki, da tako kažem, najniži, najmanje kvalitetan način sagledavanja, jer uvek kada pustite emocije ispred, onda ćete naći mnogo razloga i mnogo elemenata da budete protiv nečega, zato što su emocije uvek nešto što zasenjuje pamet, ne dozvoljava umu da rasuđuje i rezonuje ispravno. Znamo kako se uvek formiraju stavovi koji su bazirani na emociju.

Kada je u pitanju prošlost, generalno, istorija, istorija vam je kao jedan veliki magacin pun svega i tu ćete da nađete uvek sve ono što želite. Ukoliko želite da nađete argumente i utemeljenja za prijateljstvo, da gradite prijateljstvo sa nekom zemljom i nekim narodom vi ćete ga naći, ukoliko želite da nađete elemente i argumente za antagonizam i neprijateljstvo i to ćete naći, pogotovo kada su u pitanju narodi koji su ili u našoj blizini ili su pogotovo imali određene okupatorske kolonijalne i slične aspiracije i akcije. Prosto, to je pitanje pristupa.

Meni je drago što smo imali u obrazloženju objektivno sagledavanje gde smo notirali i primetili i one gorke i one elemente koji to nisu, i one osnove, odnosno informacije koje nam govore određenim istorijskim savezništvima i one druge koji, eto, nisu tako prijatni, ali ovde je samo pitanje šta nam je cilj, šta nam je motiv. Ako želimo sitne dnevnopolitičke poene uvek je neprijateljski stav taj koga je najlakše formulisati, koga je najjednostavnije prezentovati i koji, da tako kažem, najbolje zvekne i najlakše se primeti. Međutim, on je obično najmanje pametan, a pogotovo dugoročno i najmanje koristan.

Naravno da ona vlast koja ne želi samo dnevnopolitičke poene, već želi da za građane, odnosno narod, za svoju zemlju uradi nešto više, da, ako ništa, barem neko kilo ili neki džak ili neku vreću iz prošlosti koju imamo na svojim plećima da je skinemo. Zašto bi je nosili? Jer sve što ne moramo nositi na svojim umornim plećima bolje da ga ne nosimo i bolje što pre da ga istovarimo, jer sa manje tereta na leđima mnogo je lakše gaziti čvrstim korakom prema budućnosti na svakom polju i na polju razvoja, privrednog, kulturnog i svakog drugog ali i isto tako i što je veoma važno na polju gradnje i očuvanja prijateljskih odnosa sa svima, posebno sa onima koji su važni faktori u međunarodnoj zajednici.

Pitanje neprijateljstava i savezništava kroz istoriju, kao što znate nije crno-belo pitanje. Dakle, ne postoje u politici, a to znači u političkim odnosima, a to jednako znači i u međunarodnim odnosima, ne postoje večiti prijatelji i večiti neprijatelji. Samo oni koji ne razumeju politiku, ne razumeju međunarodne odnose, prirodu, pozadinu, osnov i suštinu tih odnosa će verovati da postoje trajni prijatelji i trajni neprijatelji.

Isto tako, čak i u tim prijateljstvima i neprijateljstvima ne postoji jedan osnov, jedna pozadina ili jedan motiv u gradnji tih odnosa. Nekada su više bili primetni ti, da kažem, kulturološko duhovni, verski osnovi, danas su oni više prisutni u nekoj, da kažem, retoričkoj kategoriji kada treba da se pojača neki stav ili da se obrazloži neki stav ili još više da se regrutuje narod ili nacija za nešto ili protiv nečega. Uvek duhovnost i vera su bliski, oni stanuju u duši, a emocija takođe stanuje u duši i zato se za verom poseže najčešće kada treba da se regrutuju emocije, jer je to najefikasnije. Pa, su se često i brojnim ratovima i brojnim sukobima koji su se dešavali i u našem okruženju i šire olako davale etikete verskih. Davno su završeni verski ratovi, bar u našem okruženju ili na severnoj polulopti. Vera tu bude žrtva i sredstvo, sredstvo i žrtva najčešće a motivi ratova, sukoba su uvek drugi, najčešće banalni i oni su uvek zapravo ono što je svojstvenije čoveku nego što je svojstveno životinji.

Dakle, to je uvek neka vrsta pohlepe, gramzivosti, bilo za teritorijom, bilo za pljačkanjem, bilo za nekim drugim banalnim, materijalnim interesom. Sve ostale, velike proklamacije, pogotovo kada je u pitanju vera, kada je u pitanju kultura, najčešće budu zapravo deo predstave kojom treba ili opravdati ili obrazložiti ali najčešće regrutovati pristalice kako bi se ti motivi, odnosno ciljevi obrazložili ili se za to dobila podrška.

Istina, kroz dalju istoriju, više je bilo prisutnosti verskog motiva, ali ne uvek i vrlo često su se preplitali i drugi motivi. Recimo, mnogo malom broju publike je poznato na primer da prvi prodor seldžučkih ili kako se to ovde voli reći, turskih plemena, mada ja sugerišem da je pojam Turci i turski, pojam s kraja 19. veka, tako da bi ga manje trebalo upotrebljavati u kontekstu Osmanske imperije i svega onoga što je činila Osmanska država zato što su u Osmanskoj imperiji i njenim mehanizmima učestovovali i Srbi, i Bošnjaci, i dahije, i ovi, i oni, i janjičari, tako da je to veoma kompleksna priča kao svaka imperijalna priča, ali to je priča za neku drugu priliku.

Ono što želim naglasiti prosto kao primer, malo je poznato, a istinito, da su prvi prodori seldžučkih turskih plemena u Anadoliju, zapravo bili na poziv vizantijskog cara. Dakle, on ih je pozvao, zamolio da zaposednu Anadoliju zato što više nije mogao da trpi pohode, pljačke i masovna pogubljenja koje su izvršavale krstaške vojske, kroz krstaške pohode. Dakle, on više nije imao načina kako da se zaštiti i onda je poslao molbu seldžučkim vladarima i komandantima da dođu i da zaposednu Malu Aziju, odnosno Anadoliju kako bi na neki način napravili barijeru za krstaške vojske koje dolaze sa zapada, jer verovatno opet malom broju je poznat još jedan podatak.

Znači, prilikom Prvog krstaškog rata, Carigrad, odnosno Konstantinopolj, današnji Istambul je imao oko 950 hiljada stanovnika. Prilikom poslednjeg krstaškog rata, Konstantinopolj, Carigrad, odnosno današnji Istambul je spao na 50 hiljada stanovnika. Dakle, to je podatak koji vam najbolje govori o kakvom se zapravo odnosu radi i šta su posledice tih krstaških pohoda, jer je njima Carigrad bio na pola puta, najbolja stanica za napajanje njihovih potreba, odnosno za snabdevanje sa svim onim što im je trebalo, a svakako je to bilo nasilno. Dakle, mi imamo jedan, možda je tog trenutka to bio najveći grad na svetu. Konstantinopolj je tog trenutka bio najveći grad na svetu i verovatno je od tada nastao pojam – desetkovan. Dakle, on je skoro deset puta umanjen sa brojem stanovnika. Tada vizantijski car i zapravo više nije imao mehanizma da se odbrani i on je pozvao seldžučke Turke da zaposednu. Istina, nije on planirao da ih pusti baš ovoliko, odmah da vam kažem, i on je mislio da će oni ostati tu negde da budu barikada krstašima, pogotovo mu nije padalo na pamet da će napadati i sam Konstantinopolj, ali to je pitanje sasvim drugih okolnosti.

Prema tome, to su stvari koje pokazuju, istina, možda od, hajde da i to kažem radi javnosti, dakle, možda jedino ko je imao koristi od svega što su krstaši činili u Istanbulu, odnosno u Carigradu, jeste Balkan, jer zapravo jedan ogroman broj pogotovo pripadnika konstantinopoljskih elita je prebegao na Balkan i čak možda tu treba tražiti osnovne kulturološke, stručne, ekonomske, zapravo potencijale nastanaka Dušanovog carstva. Eto, da to prosto podelim informaciju sa vama.

Jedno carstvo, kao što je Dušanovo, nije moglo nastati samo na sili i na vojsci. Uvek, za svaki napredak potrebna je inteligencija, potrebna je pamet, potrebna je elita, potreban kulturološki potencijal. Veliki mozgovi koji su pobegli iz Konstantinopolja, došli su na Balkan i njih je car Dušan iskoristio i time izgradio svoju elitu, svoju ekipu, svoj tim i na tome nastaje Dušanovo carstvo. To je opet druga tema.

Dakle, govorim vam koliko kroz istoriju versko, političko, interesno, prepliće na razne načine. I nekada je ono svrha, nekada je ono sredstvo, međutim što kroz celu istoriju možemo da zaključimo kao pouku jeste da su oni narodi koji svoju prošlost uspevali sagledati ispravno, objektivno u mogućoj meri, izvući veliku pouku i iz nje koristiti one delove koji servisiraju budućnost. To su pametni narodi i to su pametne države. To je ono što ja sada vidim u ovom sporazumu i zato sam mu posvetio ovoliko pažnje, zbog toga ga smatram veoma važnim.

Ono što treba činiti jeste nastaviti, imati snage. Ovde je jedan aspekt pijetet prema žrtvama. Međutim ovde je ključ sposobnost da se pokaže moć da se prevaziđu prepreke iz prošlosti, da idemo dalje. Naravno, nikada ne treba zaboraviti ni žrtve, ni nasilje, ni nepravdu određenu koju vam neko učini, ali ne držati to sada kao određeni potencijal prema budućnosti. Zato treba birati reči.

Na primer, ukoliko se već pravi prijateljstvo, evo nije to samo prijateljstvo sa Nemačkom. Ja sam početkom sedmice na sličnu temu govorio i o mojoj fascinaciji sa prijateljstvom koje je napravljeno sa Turskom i rekao koliko je bitno dobiti Tursku na svojoj strani, koliko je bitno jednog velikog vladara kao što je Redžep Taip Erdogan, dobiti da bude prijatelj ove zemlje i da ne bude neprijatelj ove zemlje. Dakle, to su dva efekta, nije samo jedan. To su sve veoma velike stvari i to je nešto što je važno.

Ja bih isto tako sugerisao raznim strukturama u državi da prate politiku samog predsednika i samog vrha države, jer mi tu nekada imamo raskorak. Nedavno sam dobio neku pozivnicu da prisustvujem obeležavanju neke godišnjice, sada ne sećam šta konkretno, nešto se ticalo oslobođenja od Turaka. Rekao sam od Turaka, nego od nekog drugog, ali neka je od Turaka.

Jedan pojam koji sam primetio kaže – tokom ropstva, itd. Nema razloga. Ako je ropstvo, bilo je ropstvo i od Turaka, odnosno osmanlija, bilo je ropstvo i od Rimljana, ali nisam primetio da je neko ikada upotrebio ovde pojam tokom ropstva pod Rimljanima, nego su utrkujemo gde se koji car rimski rodio, pa jel naš ili njihov, itd. Dakle, imamo jedan različit emotivan i terminološki pristup. Nije problem. Ne smeta mi. Nego govorim, možda će nekome drugom da zasmeta. To prošlost za koju postoji solidna distanca, čak mnogo veća distanca nego sada što postoji sa Nemcima, a evo pokazujem taj kapacitet.

Znači, reči su te koje su odraz opredeljenja. Zato treba pratiti ono što je odlučnost vrha države u pogledu građenja odnosa. To vam je kao u porodici. Ne može glava porodice, otac i majka, da prave dobre komšijske odnose, a dete ide pa im razbije prozor. Mislim to ne može, jednostavno može jednom desilo se dete bilo nestašno, ali ali ako šeće bude dete pravilo probleme onda će ispasti da to nije baš namera porodice da se grade tako dobri odnosi.

Naravno, ovde je jako važan i element dijaspore, koji je takođe spomenut. Samo želim da podvučem da oni koji donose odluku na nivou države u svim segmentima, drago mi je da je i ministar spoljnih poslova danas ovde, jer u okviru njegovog ministarstva je i Uprava za dijasporu, veoma važna ustanova.

Pre neki dan je neko ovde rekao da u Nemačkoj ima oko 230.000 Srba, tako je rekao, nisam bio siguran da li se odnosi na sve Srbe iz regiona u Nemačkoj ili se odnosi na građane Srbije u Nemačkoj.

Ono što je meni važno, naravno da mi je važan i odnos prema svim građanima Srbije, ali želim da skrenem pažnju da u toj istoj Nemačkoj je oko 40% Bošnjaka sa područja Srbije, primarno sa područja Sandžaka. Nivo toga je 5, 6 ili 7% pripadnika ostalih nacionalnih manjina. To je jedna ogromna brojka građana koji po zakonima, po Ustavu ove zemlje, po zakonima ove zemlje su i pravo i obaveza ove zemlje.

Ja bih zato zamolio gospodina ministra da ažuriramo određene dogovore oko imenovanja nekog od predstavnika nacionalnih manjina u Upravi za dijasporu, jer je to jako važno.

Jako je važno da imamo liniju koja će građanima Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije, a nisu etnički Srbi, zapravo, nipošto se ne sme slati poruka da su oni drugorazredni, da o njima država ne vodi računa, da ovo nije njihova matična zemlja, već naprotiv mi moramo pokazati kapacitet da u onim stvarima koje su zajedničke delujemo zajedno, delujemo istovetno, a ona pitanja koja su versko-kulturološka, usko etnička i kulturna, isto tako se može omogućiti da ona deluju i da se prava i Srba u dijaspori i Bošnjaka u dijaspori i ostalih u dijaspori, kroz nadležnu upravu regulišu onako kako su nam to zagarantovali zakoni ove zemlje i Ustav ove zemlje.

Očekujem da ćemo na to polju sarađivati i svima se zahvaljujem na pažnji.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine predsedavajući, uvažena guvernerko Narodne banke sa saradnikom, uvaženi drugi potpredsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, izbor viceguvernera je veoma važna obaveza koja je danas ovde pred nama.

Ova obaveza ima svoju formalnu i svoju svakako suštinsku stranu. Uvidom u biografiju jasno se vidi da kandidat, odnosno kandidatkinja ispunjava sve uslove da bi za izbor na ovako važnu poziciju i po odgovornosti i po časti.

Inače, u svakom društvu, odnosno državi, kada uspemo ili ako uspemo da uspostavimo ravnotežu između odgovornosti, osećaja odgovornosti i osećaja časti, odnosno počasti za određenu funkciju to će značiti da imamo prave ljude, prave kadrove na pravom mestu. Mnogo je lakše podleći osećaju da je čast i privilegija biti na određenoj poziciji, kao što je i ova danas kojom se bavimo, nego li održati punu svest o odgovornosti.

Međutim, raduje me ovo što sam sada čuo od uvažene guvernerke i svakako ono što inače pratimo kada su u pitanju makroekonomski pokazatelji koji jasno ukazuju na činjenicu da imamo veoma važnu stabilizaciju proteklih godina i sada možemo kazati već stabilnost, ne samo dobar proces stabilizacije i na polju makroekonomskih, odnosno ekonomskih i na polju fiskalnih i na polju monetarnih pokazatelja.

Dakle, podatak da smo proteklih godina uspeli da uvećamo devizne rezerve, kako one u bruto varijanti tako one i u neto varijanti za više od 30% koliko sam pratio je zaista fascinantan i za svaku je čestitku, podršku i pohvalu. Posebno podatak da su proteklih godina uvećane zlatne rezerve za, koliko sam usput izračunao, preko 125%. Dakle, zatečeno je 15 tona, a sada je to 36%, jel tako?

(Jorgovanka Tabaković: Zarez osam.)

Zarez osam, ja to više na okruglo kada su krupne cifre, mada u zlatu uvek treba i sa zarezom, jer je jako vredno.

Dakle, uvećanje za 21 tonu je zaista fascinantno. Naravno da zlato ima svoje blještavilo i ne bi trebalo da nas udari u oči blještavilo zlata i brzo ćemo prevazići sami osećaj ugodnosti i užitka i zadovoljstva zbog ovih pokazatelja i cifara, ali ono što je važnije od same te reflekcije, jeste zapravo značaj ovih podataka. Šta to zapravo znači? Šta je pojednostavljeno gledano Narodna banka? To je blagajna države.

Voditi Narodnu banku države znači voditi blagajnu države. Imati dobro vođenje blagajne države, znači imati sigurnost da se ne može propasti ni ekonomski, ni fiskalno, ni monetarno. Dakle, to je ono što je zapravo slika koju može da razume svaki građanin.

Ja sam osnove ekonomije učio u svojoj porodici i tada sam se upoznao sa tri principa ekonomije koje u ranoj mladosti nisam toliko cenio koliko ih sada cenim. To su tri osnovna postulata na kome je svako dobro dobro domaćinstvo funkcionisalo. Znate, u mom selu, a pretpostavljam i u svakom drugom ili svakoj mahali vi ste jedinu gradaciju među domaćinstvima i porodicama imali, koja je legalna i legitimna, a to je da postoji domaćinska i nedomaćinska kuća. Treća kategorija nije postojala.

Šta je bila razlika između domaćinske i nedomaćinske kuće? Dakle, domaćinska kuća je poštovala ta tri principa domaćinske ekonomije, a to je da svi ukućani rade maksimalni, da troše koliko je nužno i da niko ne krade. Dakle, kuća koja je imala ove tri osobenosti je bila domaćinska kuća. Nedomaćinske kuće su bile po mnogo čemu iste kao i domaćinske, ali samo nisu imale ova tri svojstva ili neko od ova tri svojstva. Dakle, kuća u kojoj ukućani rade maksimalno, ne lenčare, troše koliko je neophodno i ne kradu, ta kuća ne može da propadne.

Država je jedna velika kuća, jedna velika porodica koja je organizovana po skoro istim principima. Istina, digresije radi, kasnije sam se edukovao koliko sam mogao iako mi nije primarno polje edukacije ekonomija, ali zbog raznih poslova i uloga koje samo radio bavio sam se ekonomijom i teorijski očekujući da ću nešto, bog zna novo saznati. Odmah da vam kažem, nemoj da mi se ljute ekonomisti, nisam suštinski nešto previše saznao. Često sam došao u problem, određene konfuzije gde ne mogu da razlikujem baš u ekonomiji kao, neću reći kao nauci, već kao naučnoj disciplini, da ne mogu da razlikujem šta je stvarno trebalo da piše u tim teorijama, a šta su teoretičari ekonomije ili ekonomisti namerno ubacili da bi iskomplikovali teoriju da bi je samo oni razumeli, a da mi ostali to dovoljno ne razumemo kako bismo bili ovisni o njima.

U tim dilemama se i dan danas nalazim, ali to je tema za neki simpozijum ili neku drugu raspravu, a ne baš za ovu priliku. No, nisu oni jedini, pravnici su u tome još bolji odmah da vam kažem, ali je i to tema za neku drugu priču, jer onaj ko nešto iskomplikuje samo on zna da se snađe u tom kompleksu, odnosno u tom komplikovanom materijalu.

Tako da, što sam više čitao o ekonomiji i u ekonomiji, više sam vrednovao ova tri principa koja sam još kao dete kada su me roditelji budili u pola šest ujutru da obavim neke poslove za njih kao najstarije dete, jer morate obaviti neke poslove, pomoći roditeljima pre nego što pođete u školu koja je udaljena pet kilometara i gde nastava počinje u pola osam.

Dakle, tu ekonomiju, odnosno te principe ekonomije sam tada savladao i nikada me do sada nisu izdali. Zato i država kao jedna velika porodica koja jedino se razlikuje upravo po toj spratnosti, kompleksnosti, po slojevitosti svojih ukućana i naravno po tome i po samom teretu da zapravo izvrši svoj državnički, odnosno svoj domaćinski odnos, jer je upravo uloga domaćinstva, uloga kuće jeste da zaštiti svoje ukućane.

Zašto pojam kuća? Ne samo u osnovnom značenju već i u nekom umetničkom, književničkom značenju, ima mnogo dublji smisao od samog objekta u kome se živi, u kome se stanuje. Ne znam da li u ostalim delovima Srbije, ali kod nas kolokvijalno u nekoj neposrednoj komunikaciji, čak je postojao izraz kad bi majka izgovorila detetu ili sestra bratu – kućo moja. Dakle, u oduševljenju izraza, ljubavi, odnosa koji je mnogo više od neke jednostavne emocije koji kroz emociju odražava sigurnost da imate nekoga koga volite, ko vas štiti. To je kuća, to je zapravo uloga i same države.

Zašto je osećaj u kući ili - svuda pođi kući dođi? Zašto ne može ni jedan drugi prostor da vam da osećaj kuće? Osećaj koga možete da imate samo u svojoj kući, odnosno u svome domu? Zato što upravo pored onog elementarnog što vam daje prostor u kome stanujete, kuća je ta koja vam daje zapravo osećaj spleta emocije, sigurnosti, a posebno za one građane koji nisu nosioci odgovornosti u toj kući, jer nosioci odgovornosti uvek oni koji su najjači i oni koji imaju kapaciteta da zaštite sebe, ali i da zaštite ostale, one koji su manje moćni da zaštite sebe. U kući su to deca, odnosno kako se to kaže nejač, a u državi su to obični zapravo građani. Prema tome, to su one dimenzije koje su od posebne važnosti koje bi trebalo malo češće razmotriti sa pozicija odgovornosti države.

Naravno, da po istoj osnovi je i pojam doma koji još toplije izražava isto značenje iako primećujem u Srbiji mnogi izbegavaju da koriste pojam dom jer su ga nekako predali Hrvatima i ako je pojam dom, da vas obavestim, jednako srpska reč kao i hrvatska kao i bosanska i zato je po meni pogrešno u jeziku zato što neko češće upotrebljava neku reč, mi onako sada neobavešteni, neuki o tome šta je koren te reči, odnosno da li je ona naša ili nije naša, mi jednostavno zato što je taj neko o kome mi mislimo ovako ili onako, upotrebljava i mi odmah prestanemo da je upotrebljavamo. To je jako pogrešno sa jezičko kulturološkog aspekta, jer to znači osiromašenje svog jezika. To znači odricanje od svojih reči. Naravno, da i u jeziku srpskome i u bosanskome jednako su domaće reči i dom i domovina i otadžbina i slični pojmovi, zato ne treba siromašiti svoj jezik.

Zašto je domovina domovinom? Naravno, otadžbina je u srpskom jeziku izraženija zbog možda kulturoloških patrijarhalnog pristupa, pa se vezuje dom za oca, a ne vezuje se za majku. To je opet jedna druga kulturološka dimenzija koja je potpuno legitimna i potpuno u redu i svi ovi pojmovi su potpuno u redu i pojam otadžbina zapravo ukazuje na to da je otac odgovoran, što je potpuno u redu, čak i za mene kao muslimana sa pozicije islamskog, etničkog i duhovnog gledišta, je taj pojam bliži iz razloga, smisleniji u ovoj dimenziji, zato što je u islamskom učenju otac odgovoran za porodicu. On je taj koji je odgovoran u pogledu stožernosti, u pogledu zaštite i u pogledu svih onih grubih i važnih obaveza kao što je opskrba i kao što je bezbednost. Majka je ta koja daje duh porodici, koja daje duh kući, koja daje duh domu, koja je odgovorna za one etičke i estetske nijanse odgoja i formiranja porodice, odnosno formiranje dece.

Prema tome, osećati državu, država koja uspe da pored toga što je država, a evo i ako smo već ko etimologije, država u našem jeziku, eto tako dobila taj naziv nismo o tome glasali zašto se država zove državom, ali smo to bez glasanja prihvatili, jer jezik ima svoju zakonitost u nastanku i razvoju, ali definitivno je zato što nešto država drži. E, sad ona to može da drži na razne načine. Ona drži i granice, drži i stranu građanima, drži do odgovornosti, drži do raznih zaduženja i dužnosti, ali država kao što vidite nema ovu toplinu reči koju ima otadžbina u maloj krućoj varijanti, ali zaista bliskoj i čvrstoj ili kao što ima domovina u još toplijoj varjanti.

Zato je potrebno državi da dobije dušu, a to je zapravo onaj nevidljivi aspekt odgovornosti. Imamo te formalne parametre koji drže do svih odgovornosti koje država ima, odnosno nosioci tih odgovornosti u državi, ali je jako važno da država ima dušu, kao što porodica ima dušu. Ko ima pravo da bude nosilac odgovornosti domaćinstva? Pa, onaj koji ima kapaciteta da brine o drugima, a ne samo o sebi.

Dakle, to je smisao nosioca odgovornosti u domaćinstvu. E, upravo tom analogijom imamo i odgovornosti u samoj državi. Zato je izbor na čelu Narodne banke upravo nešto što po meni, nosi ove refleksije. Kako ja sada mogu da znam kakav je kandidat koji se predlaže suštinski, osim formalno. Pa, ne mogu da znam i odmah da vam kažem, neću da istražujem, ja sam čovek koji zna da veruje, koji zna da ima poverenja. Za mene je poverenje pravilo, a ne poverenje izuzetak. Uvek verujem, dok se ne dokaže suprotno. Dokle god neko ne izneveri, ja ću da mu verujem. To je nešto što se podrazumeva, jer mi ukoliko smo poverili nekome da bude guverner Narodne banke i ko već nekoliko godina obavlja to uspešno, ne sad po nekoj oceni koja može biti politička, prijateljska ili ne znam kakva, nego po parametrima koji su neumitni i koje smo čuli i koje sam ponovio između ostalog. Ukoliko imamo poverenje da takvu instituciju nekome damo i taj neko ne izneveri to poverenje posle toliko godina, da kažem, proverena na samom terenu izvršenja tog poverenja, odnosno te odgovornosti, onda je sasvim logično da ćemo mu i verovati u predlogu kandidata, u pogledu onih suštinskih nevidljivih stvari, etičkih, ljudskih, koje podrazumevaju poverenje.

Koji su osnovni parametri koje treba imati kada biramo ljude i dajemo im određene odgovornosti? To su dakle tri osnovna parametra koja su nezaobilazna ukoliko zaista želimo da kadar bude kadar. Evo, još malo etimologije, ne znam da li ste se pitali, odakle reč – kadar. Dakle, to je arapska reč da znate u osnovi, od kadar, moćan, od glagola – kadire na arapskom jeziku koji znači moći nešto. Zato je kadar onaj koji je kadar, ko može, a ne kadar je onaj koji je nesposoban. Dakle, kadrovanje znači dovođenje sposobnih ljudi na poželjne, odnosno potrebne pozicije.

Tri osnovna su uslova koja se trebaju uvek pratiti, odnosno imati u vidu. Prvi je etički, to znači lojalnost. Dakle, potrebno je da kadar bude lojalan. Naravno, kod nas je malo ta reč lojalnost potrošena u raznim političkim upotrebama, inače je ona divna reč, jer se odmah misli lojalan partiji, pa lojalan političaru. Ne, lojalnost cilju, pre svega. Međutim, onaj ko bude lojalan cilju, onaj ko bude lojalan onome zašto je zadužen, lako će on biti lojalan i partiji i svim drugima. Zašto? Zato što se on dovodi tu da to uradi dobro i on ako to bude uradio dobro, on će osvetlati obraz svima i on će lako biti lojalan svima.

Prema tome, prvi uslov je lojalnost, to je etički kvalitet, odnosno odanost i sposobnost etička da nosite ono za šta ste zaduženi. Drugi uslov je sposobnost koja podrazumeva stručnost, to je znači drugi uslov. Treći uslov je posvećenost. Znači, trud koji se mora uložiti. Moram ove prste sa ove strane da pokazujem, da me ne uslikaju ovi moji, jer ako krenem sa ove strane, moram onda objašnjavati zašto sam podigao ova tri prsta.

Dakle, to su tri ključna aspekta koja svaka organizacija, svaki domaćin, svaki nosioc odgovornosti, koliko ih bude poštovao nikada neće pogrešiti. Dakle, ukoliko neko jeste odan, odnosno lojalan, ukoliko jeste stručan, odnosno sposoban, ukoliko jeste posvećen, predan, ulaže trud, dakle, taj je kadar i on može da bude kadar i takvog treba birati, takvog treba imenovati i za takvog treba glasati i takvo domaćinstvo, takva država, takva organizacija, takva Narodna banka, koja god institucija sa takvim principima će uvek sigurno biti uspešna i dobra. Hvala vam.
Hvala vam na ovim opaskama. Reći ću vam još jednu stvar na ovoj liniji onoga što sam govorio i onoga što ste vi kazali.

Dakle, evo ja sam već pet godina u klupama ovog parlamenta. Svi znaju gde sam bio, odakle sam došao, sa kojih pozicija. Jedan jedini motiv me drži, i dok me on bude držao ja ću biti ovde ili negde slično. Dakle, dokle god budem verovao, a i dalje verujem da u ovoj Skupštini, kao i u celokupnom sistem države postoje ljudi sa kojima mogu deliti vrednosna gledanja i vrednosna promišljanja, ovaj posao, a verujem i mojih kolega, ima smisla. To je meni jedino što me drži nakon svega što sam radio, odmah da vam kažem, ni malo mene nije lako ovde svezati da sedim.

Verujem u to, verujem da za ovu zemlju, za ovaj narod, za sve građane ove zemlje, jedina budućnost, jedini smisao i jedino što nam može dugoročno doneti i više svetla i više mira, više stabilnosti i više blagostanja, jeste okupljanje oko stvarnih ljudskih, suštinskih, pravih, etičkih, duhovnih i uopšte rečeno ljudskih vrednosti. Dakle, to mi jedino ima smisla. Zato sve ovo što se radi u sistemu države, dok imamo taj naboj, zato mi je drago što sam ovakav komentar čuo koji je obuhvatio ne samo profesionalni, već i ljudski, porodični, personalni pristup, to je meni jedini smisao. Ja pozivam da nas bude što više, da pokažemo da imamo snage. Neka imamo različitosti i etničke i konfesionalne i partijske, ali da imamo okupljenost oko onoga što je pravo ljudsko, jer zasigurno se na takvim temeljima, ono što se gradi ne može biti pogrešno. Hvala.
Zahvaljujem.
Imamo li nadležne odbore?
Narodna poslanica, Aleksandra Tomić.
Izvolite.
Zahvaljujem se.
Pošto se više niko ne javlja od predstavnika nadležnih odbora, da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Narodni poslan poslanik Milovan Drecun. Izvolite.
Zahvaljujem.
Narodni poslanik Vojislav Vujić. Izvolite.