Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre sa državnim sekretarom i pomoćnikom, dame i gospod narodni poslanici, uvaženi građani, ja bih objedinio vreme i u ime predlagača i kao ovlašćeni, s obzirom da se radi o veoma važnoj temi, a i zbog činjenice da smo juče imali sednicu odbora koja je neuobičajeno dugo trajala, skoro četiri sata. To znači da smo imali jako puno posla. Sednica je bila veoma dinamična.

Na trenutke se vodila i veoma žučna rasprava. Neki su to ocenjivali da je nešto što nije dobro, da je bolje da se nije desilo, a ja to tako ne vidim. S obzirom da nam često spočitavaju neku vrstu jednoumlja ovde u Narodnoj skupštini, mislim da se juče pokazala sasvim jedna drugačija atmosfera, dakle kapacitet različitih mišljenja i mogućnosti da se ta mišljenja iznose, a iznosili su narodni poslanici bilo da se radilo o različitim stavovima unutar jedne stranke, odnosno poslaničke grupe, bilo da su u pitanju narodni poslanici članovi odbora različitih stranaka.

Tako da, kada generalno posmatramo tu sednicu, ona je po meni bila veoma uspešna. To što je bilo naporno, sve što vredi je naporno. Ja tako ocenjujem tu sednicu. Uvek se kvalitet meri po kraju, onako kako se okonča jedan proces, na taj način se meri kvalitet. Zapravo, mi smo posle tako duge rasprave sa sednice izašli usaglašenih stavova i kao jedan od rezultata te jučerašnje sednice je zapravo i odborski amandman koga smo podneli.

Naime, u pitanju je intervencija u članu 20. Član 20. je, kao što znate, bio povodom i amandmana narodnog poslanika Aleksandra Martinovića, što je zapravo bio osnovni povod tako obimne i dinamične rasprave, jer se radilo zapravo o različitim stavovima po pitanju uređenja člana 20. ovog zakona, kojim se reguliše pitanje učešća u organima visokoškolske ustanove onih nastavnika koji su stariji od 65 godina, a kojima je produžen radni odnos. Zapravo, imali smo dva pristupa, jedan gde se smatralo da treba potpuno onemogućiti učešće takvih nastavnika u telima visokoškolske ustanove, bez obzira koja to tela bila, i drugi stav koji se ogledao u amandmanu narodnog poslanika Martinovića, koji je zapravo tražio da se to ograničenje ukloni. Mišljenja koja su iznošena su zapravo bila između ta dva stava, sa vrlo jasnom, uverljivom argumentacijom.

Naime, sama intencija predlaganja ovog člana kojim se ograničava učešće nastavnika starijih od 65 godina kojima je produžen radni odnos u telima univerziteta je zapravo bio da se na neki način odredi njihovo učešće isključivo u nastavnom procesu, jer argumentacija za ikakvu mogućnost produženja njihovog radnog odnosa jeste bila da su u pitanju veliki stručnjaci, značajni profesori sa velikim znanjem, te da je šteta da oni ne budu još koju godinu zapravo na raspolaganju visokoškolskim ustanovama, što je i imalo smisla ako su u pitanju ljudi koji su vitalni i koji mogu da nastave doprinositi nastavno-naučnom procesu na univerzitetu, odnosno na fakultetima ili drugim visokoškolskim ustanovama.

Međutim, ono što je sa druge strane bila ambicija ovog ograničenja jeste da bi se na neki način stalo u kraj jednoj praksi držanja dominacije na visokoškolskim ustanovama od strane pojedinaca, što nije tema koju prvi put ovde tretiramo i što smo više puta isticali i argumentirali da je jedan od problema daljeg procesa reforme visokog obrazovanja zapravo koncentracija ogromne moći kod određenih pojedinaca koji su na tim pozicijama zaseli još pre mnogo godina i koji i zakonske norme i propuste u zakonskim normama najčešće koriste da prosto menjaju stanja, prelaze iz jednog stanja ili iz jedne forme svoje pozicije u drugu, a zapravo do kraja zadržavaju moć upravljanja i onda na taj način koriste mogućnost produženja radnog odnosa, ne da bi doprinosili nastavno-naučnom procesu, već da bi zapravo produžili trajanje sopstvene moći u upravljanju, odnosno u vladanju na visokoškolskim ustanovama.

Takvih primera je bilo jako puno i najčešće se tu radilo o kadrovima i ljudima iz prošlog sistema, iz raznih prošlih struktura koji su koristili te mogućnosti. Naravno, s druge strane se krili iza pojma i kategorija autonomije univerziteta i vi niste mogli prosto do njih da doprete. Onda oni nakon što potroše dva mandata za poziciju rektora i za poziciju dekana, jedna od zloupotreba koju su imali jeste da su njihovi sekretari i pravnici na univerzitetima i fakultetima tumačili i one propise čak i o ograničenju mandata.

Vi danas imate ljude koji su bili po pet puta dekani ili rektori više puta na nekim univerzitetima, iz razloga što su njihovi sekretari, njihovi pravnici njima tumačili te propise, pa svaki put kad je došlo do primene zakona oni su resetovali propise, pa su kazali – u redu je, ti si bio tri puta dekan, sada ti zakon ovaj dozvoljava da budeš dva puta, to znači još dva puta. Pošto smo mi jako često pribegavali promeni Zakona o visokom obrazovanju, onda su oni svaki put resetovali sasvim neutemeljenim tumačenjem i produžavali svoje trajanje na tim pozicijama. Kada smo im zapravo stali u kraj u februaru mesecu onim autentičnim tumačenjem, onda tu više nije moglo da se to dešava, pogotovo kada je u pitanju ograničenje u godinama. Onda se pribegava drugim mogućnostima nastavka uticaja i moći.

Mi, recimo, u Novom Pazaru na državnom univerzitetu smo imali taj slučaj gde je čovek koji je od samog osnivanja bio rektor, kada to više nije mogao biti, ovim manipulacijama o kojima govorim, on je izmislio poziciju direktora univerziteta, i to još pre nego što su uvedeni menadžeri. To je bio njegov izum – direktor univerziteta, i on je zapravo na ovaj pojam i ovu reč „rektor“ dodao „di“ i postao direktor koji diriguje rektoru i zapravo bio nadrektor i dan-danas je na toj funkciji. On je potrošio već jednog rektora u dva mandata i sada, naravno, pošto smo stali ukraj, uz pomoć Ministarstva i inspekcija koje su tamo poslate, i toj kategoriji.

Onda se traži treća mogućnost, a treća je mogućnost da jedan od njih bude predsednik saveta univerziteta, pa opet da bude na poziciji nadrektora i opet da se vlada doživotno i ne znam dokle više sa visokoškolskim ustanovama čiji je osnivač država, čiji je osnivač Vlada. To stalno zaboravljamo. Kategorija osnivača, oni uglavnom te kategorije se sete samo kada treba da uzmu pare i više nikada. Tu je jedina relacija koju oni priznaju sa državom, priznaju sa Vladom, sve ostalo je na relaciji zloupotreba, sve ostalo je na relaciji manipulativnog vladanja u kome su oni jako vični, nažalost, u ranijim strukturama i u Ministarstvu i u nekim drugim telima oni su imali svoje ortake, oni su ih pomagali, oni su jedni drugima loptu dobacivali i to je zapravo trajalo.

Sada je Vlada to primetila, odnosno resorno ministarstvo i predložili su ovu odredbu kojom se zapravo time staje ukraj. Ono što je bila argumentacija drugoga mišljenja jeste da ipak nije logično da zapravo jedan profesor koji ima svoj ugled, svoju težinu i spada u eminentne profesore, kojem se produžava mogućnost rada u nastavno-naučnom procesu, ali da ne može biti član nastavno-naučnog veća. To i jeste bilo osnovano i mi smo za to na kraju imali sluha.

Nakon sve te rasprave i zapravo na temelju tog razumevanja i te različitosti u stavovima, zapravo se došlo do ovog odborskog amandmana, što znači da smo uvažili argumente koji su nam izloženi, da nije normalno da neko bude predavač, a da ne može biti član nastavno-naučnog veća. Dakle, može biti član, sada prema ovom amandmanu Odbora, može biti član svih naučno-stručnih tela univerziteta. Znači, može biti član nastavničkog veća, može biti član komisija raznih stručnih, za odbrane, bilo kojih naučno-stručnih komisija, što je logično.

Šta ne može biti, po ovom amandmanu koji je prihvaćen i koji će, nadam se, dobiti podršku Narodne skupštine? Ne može biti član organa ili organ upravljanja, odnosno poslovođenja. To je suština. Dakle, time se zapravo stavlja tačka na njihova oligarhijska i personalna vladanja koja traju decenijama i to je ono na kraju oko čega smo posle tolike i takve rasprave zapravo postigli konsenzus. Hoću da znate da smo na kraju sve odluke usvojili jednoglasno.

Tako da, jučerašnje zasedanje Odbora zasigurno jeste jedno od legendarnih i ni na koji način ne vidim da ono ima u sebi negativnost, već zapravo je jedno drugačije iskustvo, da je moguće i u ovakvoj vladajućoj većini, sa ovolikom većinom jedne stranke i sa ovoliko partnera koji su u toj vladajućoj većini, da je moguće imati atmosferu različitog mišljenja, ali naravno na kraju i kapacitet dogovaranja. Dakle, to je, po meni, novi kvalitet. Ja bih preporučio i drugim odborima da nauče od nas da rade više od 10 minuta, više od 20 minuta. Naravno da nije lako. Mi smo preskočili i ručak i sva osveženja koja smo ranije bili isplanirali, tako da smo morali da se derogiramo i da usklađujemo posle sve to što smo planirali, ali ja sam izašao ponosan sa tog odbora i veoma zadovoljan, i mislim i predstavnici Ministarstva, odnosno Vlade, i zapravo smo došli do rešenja koje nam je trebalo.

Mislim da je to ono što nam treba. Dakle, treba nam da imamo punu slobodu iznošenja svog mišljenja, jer mi smo zapravo na ovaj način došli do kvaliteta, jer su i predlagači, Vlada, odnosno Ministarstvo, imali na umu potrebu da ovo ograniče. Nisu u trenutku prosto našli za shodno da nijansiraju taj svoj predlog i stavili su formulaciju restrikcije, odnosno ograničenja učešća u organima univerziteta, odnosno visokoškolske ustanove. To je na prvi pogled bilo u redu. Međutim, kada smo zapravo ušli dublje u raspravu, zaista smo se uverili da to može da se iznijansira i zapravo smo ga iznijansirali.

Mislim da je to ono što donosi pravi kvalitet. Znači, sloboda mišljenja, sloboda izražavanja. Doduše, jeste Odbor za obrazovanje, što možda pojedini članovi Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj zaborave da je to jedan od najelitnijih odbora, nemoj da se naljute ostali odbori, zato što se bavi naukom i obrazovanjem i logično bi bilo da mi tokom i samih rasprava i učešća ne zaboravimo odgovornost koju nosimo kao nosioci odgovornosti u članstvu u tim odborima, ali i to se desi u žaru rasprave, i povišen ton i upadice bez davanja reči, ali je sve to parlamentarizam. Evo, Englezi, koji su mnogo stariji od nas u tradiciji parlamentarizma, pa se i oni zanesu, pa nek smo se i mi malo zaneli, nije strašno. Sve je, na koncu, ostalo u okvirima ljudskosti. Dakle, ništa lično, ništa personalno, niko nije izašao sa zamerkama na nekog drugog. Tako da je, po meni, ovo jedno novo iskustvo našeg parlamentarizma koje ne da ne smatram dobrim, nego čak mislim da se može iskoristiti kao novi kvalitet u ovom sazivu, odnosno sastavu Narodne skupštine.

Naravno, i kroz tu raspravu koja je trajala, kako rekoh, skoro četiri sata, mi smo čuli još mnogo ideja. Nisu se sve te ideje mogle ugraditi u ovaj amandman, odnosno čak ni u ovaj zakon. Ali, kao što znate, mislim da je Zakon o visokom obrazovanju jedan od zakona koji je najviše pretrpeo promena i koji se najčešće menja. S jedne strane, to može biti upit zašto to radimo, da li možda ne pripremamo dobar zakon, pa onda moramo za godinu ili godinu i po da ga menjamo, može to pitanje da se postavi. Ja mislim da nije to u pitanju, već da se radi o materiji koja je veoma delikatna. Imamo, istina, mi te povode koji su, da kažem, ne tako veliki, ali još nismo za njih našli rešenje, kao što je pitanje tzv. večitih studenata. I oni su ti koji nam skoro svake godine dođu na sto, pa moramo da se i o tome izjašnjavamo.

Ali ono što je važnije od ove teme jeste da zapravo sama potreba promene Zakona o visokom obrazovanju tako često govori da je to još jako živa i nedefinisana materija za naše uslove, naše okolnosti, ne volim tu reč – tranzicije, pogotovo iz razloga što toliko dugo traje, ali dok ne izmislimo novu moraćemo je koristiti. Ali svakako da to znači naš proces nalaženja nas samih u obrazovanju uopšteno, posebno u visokom obrazovanju, nije završen. Problema je jako puno, ali ono što želim istaći jeste da je i ovim zakonskim rešenjima napravljen još jedan veoma važan iskorak. Nismo sve završili, nismo sve okončali, nešto smo kazali i u raspravi u načelu.

Posebno ovo etabliranje teoloških nauka je novina na našoj visokoškolskoj pozornici. Do sada su teološke nauke bile uključene nekako sramežljivo i na mala vrata, isključivo preko Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve, koji je bio članica i jeste i sada članica Beogradskog univerziteta, i to je bila ta jedina veza, dok mi to nismo u Zakonu imali eksplicitno kazano. Sada smo to sa dva člana regulisali. Postoji još potreba da se to reguliše, i o tome sam prošli put govorio, samo ću ponoviti – da moramo pristupiti rešavanju visokoškolskih ustanova drugih tradicionalnih crkava i verskih zajednica u operativnom smislu, jer oni nisu obuhvaćeni operativno kroz implementaciju ovog zakona, kako bi bili u poziciji jednakih prava i jednakih mogućnosti koje su im garantovane i Ustavom i Zakonom o crkvenim i verskim zajednicama, ali isto tako i ovim zakonom. Dakle, to je ono što nas još čeka.

Još nas čeka, dakle, da pronađemo tu meru odnosa državnih i privatnih univerziteta. To još nismo rešili kako treba. To je jedan eksperiment koji traje predugo.

Dozvolili smo kada su u pitanju sva druga prava imamo načelno garantovane stavove jednakih mogućnosti. Međutim, svi znamo da to nisu jednake mogućnosti. Dakle, da državni univerziteti i nedržavni univerziteti nemaju jednake mogućnosti. Ideja o postojanju svih tih univerziteta je ideja o slobodnom tržištu znanja. Međutim, slobodno tržište znanja bi trebalo da bude zaštićeno anti-monopolskim zakonima, jer da biste imali slobodno tržište znanja ne možete imati privilegovane na tom tržištu.

Mi, danas, kada su u pitanju državni univerziteti pored one objektivne prednosti što su ranije nastali, to ne bismo sada tretirali, ali postoji ono što nije objektivna prednost što je neka vrsta nelojalne konkurencije, a to je pitanje finansiranja. Dakle, imate finansiranje državnih univerziteta, imate na tržištu one koji su subvencionirani i one koji to nisu. Kakvo je to tržište? Onda posle toga se optuže privatni univerziteti da oni nisu kvalitetni, da nisu uspeli da izrastu, itd.

Naravno, razdvajam tu privatne univerzitete koji stvarno imaju ambiciju da budu pravi,, profesionalni među kojima su većina tih univerziteta, od onih kojih su zapravo mešetarski, koji su sebe od samog početka definisali kao svojevrsne tezge za razne oblike plasmana diploma. To je jedan problem sa kojim ćemo se morati suočavati pogotovo što imamo i problem, zapravo koji je na neki način i ustavno problematičan, jer vi imate decu koji studiraju na nedržavnim univerzitetima, ona su na neki način diskriminisana zato što su na tim univerzitetima, one nemaju mogućnost da budu budžetski finansirani, da imaju stipendije, a njihovi roditelji jednako plaćaju poreze. Ovo je velika tema, ne možemo je sada tretirati, ali je otvaram, ona nas čeka.

Druga tema je isto tako pitanje sukoba interesa. Vi znate stav većine državnih univerziteta prema privatnim univerzitetima, da ne dozvoljavaju da njihovi radnici osim par izuzetaka, rade na privatnim univerzitetima, i to već tako funkcioniše i zato i to dovodi privatne univerzitete u neprijatan položaj. S druge strane, zakon je omogućio da uglavnom u svim recenzentskim komisijama, u članstvu Komisije za akreditaciju sede profesori državnih univerziteta. Profesori državnih univerziteta daju recenzije i donose sudbinske oduke o nedržavnim univerzitetima. To je problematično sa aspekta Ustava, to je problematično sa aspekta sukoba interesa.

Ovo su dve velike teme koje ćemo otvoriti, nadam se, nekom drugom prilikom, ali znajte, o njima promišljajte ovo sugerišem ministarstvu, sugerišem i vama narodnim poslanicima, ali sam siguran da kako smo rešavali ova druga otvorena pitanja da ćemo naći načina i da se sa ovim pitanjem nosimo. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, tema poljoprivrede je jedna od najznačajnijih koje se mogu naći pred narodnim poslanicima Narodne skupštine. Konkretno Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednim proizvodima je nešto što je od vitalnog značaja za poljoprivredu, za ekonomiju, za društvo u celini, posebno za poljoprivrednike.

Zato sam sa pažnjom i čitao obrazloženja koja smo dobili uz ovaj predlog zakona, ali isto tako i danas izlaganje ministra koji nam je detaljno predstavio najbitnije odrednice ovoga zakona u pogledu sadržaja, ali i u pogledu smisla i svrsishodnosti donošenja ovakvih rešenja.

Mislim da sve ovo što se dešava, inače posebno poslednjih godina, a posebno ove dve godine kada se suočavamo sa kovid pandemijom, zapravo i na taj neočekivani, veoma brutalan način nam ukazuje da poljoprivreda i odnos prema poljoprivrednicama, prema poljoprivrednim proizvodima ne može biti samo jedan od odnosa prema bilo kom društveno –političkom i ekonomskom pitanju.

Dakle, videli smo u jednom trenutku kada je svet pokazao svoju nemoć pred iznenadnim, nepoznatim i nevidljivim neprijateljem koji se zove Kovid 19, da u nekom trenutku sva moć ljudske civilizacije je ostala po strani. Zapravo svako je počeo da razmišlja i na najjednostavniji način preživljavanja - šta ću da jedem, gde ću da kupim, da li ćemo imati namirnice i proizvode koji su nam potrebni, ne za komforan i lagodan život, već za elementarni život preživljavanja.

U tom trenutku je, siguran sam, svakome sinulo u glavi da li imam neko parče zemlje ili ko ima neko parče zemlje ili gde mogu doći do nekog parčeta zemlje da ja za ne daj Bože nešto mogu zasejati, zasaditi itd.

Dakle, to su svakako lekcije koje nam se pojavljuju iznenada i koje nas podsećaju na one poznate narodne izreke koje su zapravo umotvorine i mudrosti, a jedna od njih glasi – kada hoćeš da zaštitiš svoju imovinu, da osiguraš nešto što si zaradio, kaže kupi parče zemlje, jer zemlju neće ni vuk, ni hajduk. To je stara izreka, jer ostala imovina u određenim situacijama, ratnim ili drugim može da strada, a zemlja vam ostaje kao osnovni garant vaše imovine, vašeg života i vašeg preživljavanja. Dakle, ni divljač, ni opasnost od strane prirode koja može da vas zadesi, niti opasnost od strane ljudskog faktora ne može da vam ugrozi imovinu koja se zove zemlja.

Međutim ono što je nažalost bio trend poslednjih godina, čak i poslednje dve do tri decenije jeste jedan neadekvatan i nedorastao odnos prema svojoj zemlji. Na to ukazuje i potvrđuje ga činjenica da su građani ove zemlje, stanovnici ove zemlje, posebno oni koji su živeli na selima, tamo gde postoji mogućnost poljoprivrednog ili stočarskog preživljavanja zapravo proglasili svoju zemlju i svoje mesto življenja bezvrednim. To je osnovni razlog iseljavanja.

Ja sam godinama kroz razne oblike komunikacija, a pojačano poslednjih pet godina, kako sam član Narodne skupštine i kako se ovim pitanjima bavim i sa pozicije politike, obavio na desetine, možda i na stotine razgovora sa ljudima koji su živeli na selu i još sa nekima koji žive na selu, pokušavajući psihološki, sociološki da prodrem do stvarne pozadine napuštanja sela. Obično se daju neki površni odgovori, pogotovo sa strane nas koji to posmatramo sa druge strane ili iz drugačije situacije. Ono što je zajednički imenitelj svih odgovora, što zapravo se može oceniti kao osnovni razlog napuštanja sela, iseljavanja ljudi sa sela, jeste činjenica da su ti ljudi zapravo svoje selo, svoju zemlju na selu proglasili bezvrednom, ne samo trenutno, već uz ogromno beznađe u perspektivi.

Dakle, dođete na sela koja su prelepa, plodno zemljište, zelenilo, voda, sunce, sve u idealnoj meri kakva je inače ova zemlja i kakav je inače širi balkanski region. To je pojas koji se po analizama utvrđuje u perfektne uslove za život.

Prostor na kome mi živimo, u prirodnom smislu, spada u perfektne uslove za život. Sada, hajde kako objasniti da neko ostavlja perfektan uslov za život, dakle oni koji su, mi koji smo imali prilike da boravimo po Africi, Aziji, po prostorima surove klime i najsurovijeg oblika života tek možemo to da shvatimo. Ja sam imao prilike tokom studiranja da boravim u one duboke predele Sahare gde još nije došla, na neki način, ljudska civilizacija, gde ljudi žive od urme, od vode, od čaše mleka, neke ovčice za koju ja nisam bio siguran da je ovca dok mi nisu kazali, jer ona šeta po pustinji. Ja sam gledao kako žive te njihove ovce, onda sam kazao, kada bih mogao preneti onim našim ovcama da ih je sramota u odnosu na one ovce u Africi, koje zamislite peščana pustinja i tamo imaju neke biljčice koje su nešto između trna i travke. Ima na svakih 15, 20 metara po jedna i ona ovčica tako gricka malo taj trn ili tu travčicu koja je onako osora i opora, onda izgricka tu, pa onda ide tamo na 15 metara ima još jednu travku i onda nju gricka. Pazite, ona jadna, ona sva ima, ne znam, možda da li ona ovca ima cela sedam, osam kilograma, kako jadna izgleda. Kako li ona preživi i kako li ona nešto mleka donese?

Ali, to se dešava i ti su ljudi srećni što, ne znam, od 30 takvih ovaca dobiju litar i po mleka, što prežive itd. Sada pazite, oni žive, kada ih pitate od čega živite, kažu od poljoprivrede. Dakle, ja da nisam to svojim očima gledao, ja ne bih to verovao, rekao bih - ma ljudi 20, tada je bio kraj 20. veka, 21. vek je.

Još jedan drugi fenomen, to je Alžir na jugu gde čak nisu ni Francuzi nikada ušli, gde skoro beli čovek nije ušao, i kada sam ja tamo došao sa svojim kolegama studentima, kod kojih sam bio gost kući, u tim njihovim specifičnim poluzemunarskim kućama. Jedna grupa dece ide za mnom, prvi put vide belog čoveka uživo. Nemaju oni ni televizor, nemaju oni ništa, shvatite, nema ništa, prosto nema civilizacije.

Ali, hajde to na stranu, nego ja njima govorim da sam se ja rodio na selu, na zemlji, u kojoj na pet metara od moje kuće imam voćnjak jabuka. Moj otac, moji roditelji imaju voćnjak jabuka, koji toliko rodi da ja iz ležećeg položaja mogu da uberem jabuku, ne iz sedećeg, nego iz ležećeg položaja mogu da uberem jabuku. Oni se okupili, gledaju u mene, i kažu mi da to nije istina, to ne postoji na ovom svetu, to samo postoji u dženetu, odnosno u raju. Ti, kaže, nama pričaš bajke. Ja njima obećam, pošto tada nije bilo mobilnih, pa slikaš, pa doneseš, nego ja njima obećam sledeće godine kada ja ponovo dođem tu, ja ću fino njima fotografiju. Stvarno ja njima donesem fotografiju. Ljudi se čude, zahvaljuju Bogu, od čuđenja da to nešto tako postoji.

Tek kada se izvučete iz toga, mi u tom blagostanju, u ovom blagostanju, ja se bojim Boga da ne kazni celi ovaj narod zbog ovakvog jednog osionog odnosa prema blagodatima koje su nam date, koje niču iz zemlje i padaju sa neba. Pazite, znači vi imate, i to je pitanje kulture, to je tema koju mi treba da pokrenemo kroz naše intelektualce, kroz naše medije, pre svega i kroz obrazovanje, jer mi se bavimo poljoprivrednim kulturama, a ne bavimo se kulturom o poljoprivredi. Nema nama poljoprivrednih kultura bez kulture o poljoprivredi.

Dakle, to je nešto što je jako važno i zato me je dojmio onaj deo koji se odnosi na svest, koji se odnosi sada na deo programa koji će po ovom zakonu biti realizovan sa posebnim domaćim namirnicama vezanih za škole, za učenike, itd, na to ću se malo kasnije vratiti.

To je ono čemu mi treba da pristupimo. Sada je krenulo, hvala Bogu, pa dobiju sela asfalt, što jeste neophodno, ali nemojte misliti da je dovoljno. Neće biti dovoljno, jer vidite, onaj ko je u svojoj glavi presudio sebi na selu, njega ne vadi asfalt od sedam metara, ne od tri i po. On je već kazao da je to gotovo.

Ja sam sa tim seljacima razgovarao. Oni ponavljaju 30 godina jednu rečenicu - ovo nema budućnost, nema nama ovde spasa. Onda kada imate i ukućane svoje mlade, žensku populaciju koja naravno ima i druge motive, želju za zabavom, drugačijim elementima koji se ne odnose samo na stvarni kvalitet života, nego na onaj jedan drugi, i vi dobijete atmosferu suicida. Idete - idi, i onda on tamo iz sela koje je perfektno gde ima pet hektara zemljišta, on ostavi to zmijama i korovu, a kupi tri ara dole u nekoj mahali u Novom Pazaru na ćošku grada, gde je ne urbano naselje, gde ne može traktor da mu dotera drva, nego mu dotera drva na 200 metara pa on kolicima, jer su tamo ostavili ulice dva i po metra.

On, pazite, sebi presudi, ostavi tu lepotu od četiri, pet hektara, kupi dva i po ara, skrpi nešto kuće koje će tek druga generacija da omalteriše i dole bez posla, bez ičega on taj život zameni, jer je on prosto pristao na svojevrsnu histeriju, na jedno masovno samoubilačko razmišljanje iza koga sledi to kretanje itd.

Dakle, mi između ostalog intencija, koliko prepoznajem, je i ovoga zakona, ali to mora biti šire od samog zakona. Mi moramo udariti u koren virusa samoponištenja na selu. Mi imamo na selu ideju samoponištenja i to je ono čemu bi se mi morali posebno posvetiti i zapravo pokušati, a moguće je vratiti taj točak. Naravno, ne lako, jer uvek je lakše zakotrljati nego zaustaviti, pogotovo što je zakon fizike da nešto što krene da pada skoro nikada ne stane na pola, nego po zakonu o inerciji je što je bliže dnu, ono se brže kreće i teže ga je zaustaviti. Najlakše ga je pustiti da potpuno propadne pa ga onda spašavati ili radite nešto novo.

Ali, nisam siguran kada su u pitanju ovi socijološki, psihološki i ekonomski fenomeni da je to dobro, da mi treba da pustimo da potpuno propadne pa da krenemo ispočetka, jer se bojim da onda neće imati ko da zapravo taj proces ispočetka vodi, već se moramo načina da zaustavimo kola koja su krenula nizbrdo.

Ovo jesu te mere, ali hoću da podvučem da to mora još šire i još dublje. Ono što je veoma pozitivan aspekt ovoga zakona jeste pre svega što konačno dobijamo ovaj zakon i što zapravo on sadrži sve ove elemente.

Pitanje zaštite poljoprivrednog proizvođača od zloupotreba na tržištu. Čini mi se jednom ili dva puta smo govorili o tome ovde, o primeru koji se desio u Priboju. Zamislite vi sada ilustraciju gde ta naša sirotinja koja pokušava upravo da se suprotstavi ovom trendu propadanja, nađu nešto malo novca, pozajme, obezbede i krenu da proizvode maline ili borovnice. Pazite, uspeju da stanu na noge, dobiju određeni optimizam. Znate, ko se nije bavio poljoprivredom, poljoprivredom se ne možete baviti isključivo iz ekonomskih razloga. Morate imati za poljoprivredu, zato se kaže poljoprivredna kultura, nije slučajno pojam - kultura dodeljen i poljoprivredi.

Dakle, radi se o nečemu u šta morate uneti emociju, estetiku, specifičnu etiku. Morate se zaljubiti u taj red te maline, u taj red te borovnice. Morate uživati u tome prizoru, jer samo tada možete da se posvetite poljoprivredi.

Poljoprivredni posao je veoma surov, težak i ukoliko samo budete imali taj profit, na početku uzmete elaborat, a još uz sve ove rizike i probleme koje imate, verujte dići ćete ruke. Sa druge strane, pogledate u komšiluku nekog mešetara, da ne kažem narkodilera, već i nekog švercera sitnog koji dole pored granice tu se snalazi, ništa, on to malo napravi neki izlet do susedne zemlje, nešto preko reke, nešto preko jezera, nešto preko šume, šta se imaš ti baviti poljoprivredom, vozi "BMW", vozi ovo, vozi ono. Hajde, kako će sada ovome da bude motiv da se on tamo peče na tom suncu uz rizik od grada, rizik od poplave, rizik od mafije, od zakupa nakupaca itd.

Jako teško je motivisati sebe, naći motiv ukoliko nemate tu svest, tu zapravo kulturu i emociju u okviru te kulture prema poljoprivredi. Sada pazite tog našeg siromaška, koji se potrudio i rešio da se suprotstavi tom trendu, ide težim putem, uloži sve to što ima, čeka, ide. I šta se desi na kraju godine? Dođe neki kriminalac, odakle ono beše, iz blizine i tim ljudima uzme robu i nikada im ne plati.

Dakle, ja znam da mi to možemo posmatrati formalnopravno i reći – niste dobre ugovore napravili, da, to je sirotinja nepismena, ljudi, niste se zaštitili, i tako dalje, idite na sud. Pa ti ljudi nemaju dinara da plate advokata, čoveče. Šta vam je? Da, mi možemo pravno da skinemo to sa države, sa nas, da kažemo – greške su napravljene, ali to mi ne smemo da uradimo, jer nije ovde stvar samo iznosa štete koja je napravljena tim ljudima. To je jedan aspekt, to je pravni aspekt, to su brojke, ali ne zaboravite da su to ljudi. I ne samo što su oni ljudi koji su građani ove zemlje, kojima Ustav i zakon garantuju zaštitu, shvatite da su oni poruka desetinama drugih ljudi koji treba da na osnovu njihovog eksperimenta, da na osnovu onoga što se njima desilo, odluče da ponovo ili idu u švercere i kriminalce, da malo diluju drogu za ove dole naše poznate dilere ili da zasuku rukave i bave se poštenim, časnim, ali veoma teškim poljoprivrednim poslom. Tu je razlika, molim vas. I mi tu moramo naći načina.

U redu, ovaj će zakon to sada srediti, odnosno staviti pravni osnov i divna je ova ideja u zakonu da ćemo imati određene garancije od kupaca i tako dalje, to je sve u redu, ali mi moramo i za ovo što smo nasledili, ne smemo te ljude ostaviti nezaštićenim. Moramo ih zaštititi. I na kraju, ova ideja koja je pomenuta, pitanje je svesti. Ja sam preko vikenda boravio u jednom hotelu i dojmio me jedan detalj, koji mi je fantastičan i zato moram da ga podelim ovde sa vama i sa građanima Srbije.

Dakle, klasika, doručak, hotel je veoma luksuzan, švedski sto i onda jedan poseban mali sto na kome piše da su to proizvodi sa ekonomije tog hotela. Domaći proizvodi sa ekonomije tog hotela. Naravno, sada je pitanje – da li su oni svi sada organski, da li je to baš, ali sama psihologija da je tamo pisalo da su to proizvodi sa ekonomije tog hotela, a poznato je da taj hotel ima svoju ekonomiju. Dakle, tamo je prosto bila gužva za isti sir. Ja nisam baš uočio neku razliku, ali je izuzetno važno bilo, ja sam to onako veoma zapazio i drago mi je da postoje takva razmišljanja i takve ideje da zapravo se pokaže ta sprega između poljoprivrede, između turizma, evo, ti ljudi su se dosetili da sami prošire i naprave zapravo saradnju između dva sloja biznisa, da tako kažem, ali to može i na ovim svim relacijama partnerstva i udruživanja i organizovanja koje, između ostalog, i ovaj zakon olakšava.

Baš zbog svih ovih momenata, ovaj zakon zaslužuje podršku, ali sugerišem ministru i ministarstvu da proširi ovaj front u pogledu podizanja kulture svesti o poljoprivredi i vrlo rado i kao pojedinac i kao stranka ćemo u tome učestvovati. Hvala vam.

Samo da potvrdim u ovom prvom delu ovo što ste kazali.

Dakle, svedok sam, recimo, selo Delimeđe, to je Donja Pešter, opština Tutin, postojala je tamo mlekara jedna koja je vrlo ambiciozno izgrađena i to kombinacijom i pomoći države i privatnog ulaganja iz dijaspore i ta mlekara je ubrzo zatvorena. Ključni razlog, razgovarao sam sa investitorima zašto su zatvorili tu mlekaru, zapravo je bio nedostatak asfaltnih puteva, jer zapravo te cisterne koje skupljaju mleko, zapravo ne mogu da sačuvaju to mleko, ono se pokvari ili kako se to kaže izmete se tim mućkanjem kroz makadam i kroz loš put i dok ono dođe do mlekare ono se već promenilo svoje stanje i oni prosto nisu imali nikakve šanse da održe tu mlekaru, a tada i ako to je veoma važno i veliko selo, čak ni od Novog Pazara do Delimeđa nije bilo asfalta.

Ono što sada jeste trend i što želim i da podstaknem i da pohvalim i dobro bi bilo napraviti neki plan u kome ćemo kazati da ne znam do koje godine, kao što imamo ove razne planove, nećemo ostaviti nijedno selo u Srbiji bez asfalta.

Nema veze nek to bude dugo, to je veliki ambiciozan projekat i tu ne trebamo ono ljudima davati neke lažne nade, ali imati prosto viziju u kojoj će ljudi znati da se ne radi o selektivnom pristupu, da se ne radi o nekakvim ad hok aktivnostima. To je jako važno i u tom pogledu pun podstrek i podsticaj i drago mi je da prepoznate ovu ideju o podizanju svesti, kulturi na kojoj treba zajednički da radimo. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, tema porodice danas u formi zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom je jedna od najznačajnijih tema koja se može naći pred poslanicima Narodne skupštine. Mi poslanici Stranke pravde i pomirenja smo tokom proteklog mandata permanentno fokusirali temu porodice i veoma radosno dočekali odluku da se osnuje Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji, što je jedan od ključnih razloga naše podrške ovoj Vladi, jer ovo pitanje smatramo toliko bitnim da predstavlja jedan od strateških temelja budućnosti nacije, naroda i svih zajednica u ovoj zemlji.

Zato sa radošću dočekujemo svaki iskorak u pogledu unapređenja odnosa i odgovornosti prema porodici u svim segmentima, koristeći sve mogućnosti koje su pred nama, a pitanje finansijske podrške je jedno od veoma važnih, odnosno predstavlja veoma važnu mogućnost da se porodici, posebno porodice sa decom, iskaže neophodna podrška.

Istina, da li će se porodice odlučivati na rađanje većeg broja dece ili odustajati od rađanja, samo materijalni aspekat ili momenat neće biti presudan, ali je veoma važan. Direktna posledica ili direktni efekat ovih mera koje sada usvajamo i unapređenjem ovog zakona jeste olakšanje života porodicama sa decom i olakšanje podizanja te dece. Ali, ove mere imaju i svoje implicitne posledice i rezultate koje se ogledaju u tome da ovakvom brigom, ovim izdvajanjima i davanjem značaja porodici sa decom na ovaj način, kroz ovaj zakon, zapravo se šalje poruka koja je više od same finansijske podrške. Zapravo šaljemo poruku porodicama i uopšte javnosti koliko nam je stalo do porodice, koliko porodicu smatramo važnom i da zapravo porodicu i rađanje i podizanje dece stavljamo u strateške i nezaobilazne prioritete.

Istina, a očekujem da će i ovo ministarstvo čiji je prioritet porodica i demografija zapravo u svoje strateške planove uvrstiti i druge mogućnosti afirmacije porodice i podrške porodici, zato što pitanje odluke roditelja da rađaju decu je pitanje koje je mnogo više od biološkog, a to znači mnogo više od materijalnog. Ono je prevashodno etičko kulturološko, jer oni roditelji koji se odluče da rode više dece, zapravo pokazuju svoju nesebičnost.

Dakle, ključni faktor u analizama zašto se roditelji ustežu od rađanja dece jeste sebičnost. Sebičnost je etičko duhovni i kulturološki faktor. Nije to uvek pitanje materijalnog. Naprotiv, biologizacija kulture je ključni neprijatelj podizanja velikih porodica. Tamo gde zavlada materijalizam u kulturološkom, etičkom i duhovnom smislu, roditelj počinje posmatrati dete ili moguće rađanje deteta kao faktor koji će mu otežati život, bilo da se radi o tome da će mu otežati život tako što će opteretiti porodični budžet, bilo da se radi o tome da dete predstavlja limitirajući faktor za roditelja, za majku, da se prepusti raznim hedonističkim mogućnostima, jer se treba posvetiti tom detetu devet meseci u trudnoći, pa posle toga u pažnji, gajenju i podizanju u tom vremenu, pa onda dobijete na kilaži, pa izgubite liniju, pa više niste atraktivni za noćni život, pa za ovo, pa za ono, itd. To su sve faktori o kojima treba javno progovoriti. Oni nisu eksplicitno finansijske prirode, ali jesu materijalističke prirode i to u onom otežavajućem, odnosno negativnom smislu.

Biti majka, biti dobra majka znači biti nesebična. Zašto su majke bolje od očeva? Pa baš zato što imaju toliko nesebičnosti da rode i da podižu dete i da 15 puta tokom noći se probudi na plač ili običnu reakciju deteta odnosno bebe i da kada je dete probudi u pola noći da ne vrisne od nervoze, nego da ga pomiluje, da ga pomazi, nahrani, itd, itd. To mi muškarci ne možemo. Zato su majke ispred. Zato su majke tri puta ispred. Zato su one jedine koje to mogu i to nije samo biološka dimenzija koja je bogom dana da žena rodi, ne, to je pitanje etičke, duhovne, mentalne, emocionalne strukture ličnosti koju samo ima žena u formi majke.

Zato je potrebno pitanje promene kursa odnosa, kulturološkog obrasca prema rađanju dece, treba da obuhvati zapravo taj veoma širok front. Istina, u ovako biologiziranoj kulturi ili, hajde, kod nas da ne kažem potpuno biologiziranoj, mi smo u nekoj fazi ili nekoj atmosferi raspeća između istoka i zapada, između duha i materije, između raznih tendencija ljudskosti i onog animalnog što nas vuče, što jeste čovek u principu, stvoren, sazdan od duha i duše, od tela i materije, od neba i zemlje u stvari, jer čovek i jeste spoj neba i zemlje.

Ono što bi trebalo biti idealni koncept u pogledu odnosa tih tendencija jeste ravnoteža između tih relacija. Ono u čemu je danas savremeni čovek, pogotovo tzv. zapadni čovek na čijem rubu se mi nalazimo i zapravo imamo, kao što vidite, ovo raspeće i raspetost ne samo u kulturološkom smislu naših pojedinačnih, porodičnih i društvenih izazova, već imamo mi i ovde u samoj Narodnoj skupštini, pa kad dobijemo temu rodne ravnopravnosti ili temu afirmacije LGBT kulture, s jedne strane, a sa druge strane imamo porodicu i demografiju, sada da vidimo kuda će da prevagne. Tamo gde prevagne biće naš put. To kuda prevagne, u pogledu prioriteta, sve je to naša realnost, i jedno i drugo i treće, i mi nećemo moći pobeći od svih realnosti, ali je pitanje šta će prevagnuti, pitanje je šta će biti gornje na listi prioriteta.

Svi mi u životu imamo mnogo potreba, ali obično imamo listu prioriteta tih potreba i uvek nam je važnija potreba iznad one manje važne. Onda trošimo svoju energiju prevashodno dajući prioritet važnijim potrebama, pa za ono dole ili niže ako ostane, ostane. Tako je i u materijalnom smislu. Kada raspoređujete budžet porodice, prvo platite ono nužno, pa posle potrebno, pa posle poželjno. To je tako u prirodi odnosa. Prema tome, isto tako na nacionalnom držanom nivou.

Ova raspetost, ona ne može trajati do veka. Mi ćemo morati poređati to. Moramo to harmonizovati i videti do koje mere ćemo, kojoj tendenciji ili intenciji dopustiti da se širi i da dominira i da li će to biti, da li će porodica zadržati ovo što joj sada deklarativno dajemo, istina ne samo deklarativno. Već samo formiranje Ministarstva za brigu o porodici nije sama deklarativnost, već je zapravo pokazatelj odlučnosti države da institucionalno, sistematizuje podršku porodici. Ali, dakle, uz svu podršku pozdrav, radost što, evro, zaokružujemo materijalni paket, paket porodici.

Zapravo, očekujem da se ne stane na tome, već da taj front proširimo. Ministarstvo je tu barjaktar ove borbe, ali ne samo ono. Samo zapravo treba da predvodi ovu celokupnu borbu, a ova borba se mora voditi na svim nivoima i u svim segmentima društva. Zašto? Ako vi imate određene pakete mera, zakona, dobrih koraka koje naprav Ministarstvo, ali ako vi imate na primer kroz proces obrazovanja, kroz medije, kroz razne druge kulturne, kvazi kulturne ili nekulturne ponuda ono što urušava vrednosti porodice, pa nisam baš siguran da ćemo postići rezultate.

Ukoliko se ovom temom ne pozabavimo suštinski, strateški, duhovno, etički, kulturološki, verujte, mere će izgledati kao krpljenje, onako, platna koje se raspada. Mogu da budu zakrpe kvalitetne, ali ako je osnovno platno već u fazi raspada zakrpe neće davati poželjne rezultate.

Zato, Strategija zaštite porodice, Strategija afirmacije porodice mora zapravo biti pre svega široka, ona mora obuhvati sve ove segmente, a osim toga ona moramo imati određenu harmoniju, koordinaciju između raznih segmenata takvog fronta.

Dakle, mi ovde, u ovoj temi imamo tri ključne reči, tri ključna pojma koji trebaju prosto da imaju, ako mogu tako uslovno kazati, stepen svetosti u političkom smislu. Dakle, porodica, majka i dete. Jako mi je drago da je zakon upravo dao na značaju ovim pojmovima i u samom zakonskom tekstu, ali i u obrazloženjima i onome što je usledilo, što znači da postoji potrebna svest upravo o strateškim kategorijama ne samo u ovom zakonu, već u ovoj celokupnoj borbi i u ovom našem opredeljenju.

Najznačajniji deo tema će pokriti Ministarstvo za brigu o porodici, i pokriva već. Ono se razvija, prvi put je uspostavljene, potrebno mu je određeno vreme zapravo da raširi krila kako bi moglo leteti tamo dokle je sve to potrebno, ali određeni segmenti nadležnosti će ostati kod drugih ministarstava. Kao što rekoh, Ministarstvo za obrazovanje, odnosno Ministarstvo prosvete za sektor obrazovanja ostao je jedan deo kod Ministarstva za rad i socijalnu politiku, bez obzira što je značajan deo prebačen kod ovog ministarstva, ali znate, domen socijalnih odnosa, posebno vezano za porodicu u pogledu raznih tema i problema koji nastaju vezano za razvode, za status dece posle razvoda. Znate da na tom polju imamo jako mnogo problema, imamo jako mnogo zloupotreba, nezakonitosti.

Fenomen samohrane majke, to je pojam kome se mora dati pažnja iako je on obuhvaćen ovim zakonom u meri finansijske podrške, ali tom fenomenu se mora prići mnogo značajnije, mnogo šire, jer broj samohranih majki u ovom gradu, u Beogradu, u zemlji Srbiji su tolike da mi prosto ne možemo ni da zamislimo kolike su to brojke. pored brojki, situacije, stanja, nezaštićenost, nasilje, nepravda koja se čini samohranim majkama, znači sama činjenica, sam pojam samohrana majka je nasilan. Majka,

pored toga što rodi, što odgaja, što podiže, sad ona treba još i da zaradi, još treba da zaokruži celokupan proces.

Dakle, to je sam pojam, sama činjenica da smo priznali pojam – samohrana majka. On predstavlja neku vrstu našeg poraza ili neku vrstu priznanja nemoći pred tom pojavom. Kada prosto eskalira ta pojava, a posebno, kao što vidite da mere formalne afirmacije žena kroz brojke, kroz procente i dalje ne daje rezultate u suštinskom smislu, ja sam tu veoma pesimista da će, iako sam podržao sve ono što smo mi radili ovde u pogledu podizanja broja narodnih poslanica, odnosno dama ili žena u parlamentu, i sve te mere su psihološki i simbolički bitne.

Nažalost, na areni života i dalje će dominirati moć muškaraca zato što živimo u materijalizovanoj kulturi i civilizaciji u kojoj je moć osnovna odrednica vrednosti. Tamo gde je tako, tamo gde se nisu dovoljno izgradili duhovni i etički mehanizmi vrednovanja, suštinskih i pravih etičkih vrednosti, pravde i pravilnog odnosa prema nepravdi, odnosno nasilju, nisam siguran da će ovi koncepti dati rezultate, što se zapravo vidi i u političkom sektoru, u privrednom sektoru. Stavite vi koliki god hoćete procenat žena da bude negde, ali nećete moći da odredite ko će da odredi te žene, ko će njima reći – e, ti ćeš biti na listi, a ti nećeš biti na listi.

Prema tome, opet ćemo mi dobiti odluku suštinsku, to je realnost, nije ovo nikakva kritika, ovo je realnost našeg stanja koje je ono što jeste i mi ćemo opet doći o tome da će neko odlučiti da popuni te brojke, neko ko je muškarac, a to znači neko ko je moćan, neko ko je vlasnik, neko ko je posednik itd.

Zato u tom stanju kada vi imate permanentnu dominaciju muškaraca u političkom, u privrednom i u svim drugim sektorima moći, onda vam je jasno koliko je lako da izvršite uticaj na nekog tamo socijalnog radnika koga ćete potkupiti ili ga na neki drugi način animirati da uzme dete majki, a da da moćnom ocu ili nekom ko ima nekog moćnika uza sebe.

To su realnosti koje uglavnom znamo. Dakle, dame i gospodo, ja ne govorim ovde novine, vi ovo sve znate. Dakle, nisam ja ovde otkrio ništa novo, ali prosto u prirodi čoveka je da kad nešto ne može da reši, da okreće glavu od njega, lakše mu je da ga preskoči, lakše mu je da prosto o njemu ne misli, da o njemu ne govori, ali to ne smemo prihvatiti. Mi o ovome moramo govoriti, naravno, uz ove obećavajuće aktivnosti, ponavljam, od formiranja ovog ministarstva do unapređenja zakonske regulative.

Puna podrška ovim merama. Želim, na koncu, pohvaliti i Vladu i Ministarstvo što su imali sluha da u zadnjem trenutku ispravimo i ono pitanje vezano za dečji dodatak učenika verskih škola, tradicionalnih verskih zajednica i crkava, što je bila manjkavost, o čemu smo ovde više puta govorili, pa smo uspeli, hvala bogu, da nađemo načina da Vlada i to ispravi kroz svoj amandman. Dakle, to je pokazatelj da se ima osećaj za ove stvari i za sve one koje predstavljaju realnu potrebu.

Imajući sve to u vidu, poslanici Stranke pravde i pomirenja će u danu za glasanje dati podršku ovom zakonu i dati podršku svakoj aktivnosti, svakom koraku i svakom stavu koji ima za cilj afirmaciju, unapređenje i zaštitu porodice, majke i dece. Hvala.

Poštovani prisutni, dame i gospodo, Odbor za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj veoma je temeljito razmatrao predložene zakone. Zakon o studenskom organizovanju kao i predloge izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju i imao vrlo korisne rasprave na sednici. Dakle, saslušali smo i ozbiljne diskusije po pitanju Zakona o studentskom organizovanju. Složili smo se da je ovo veoma važan iskorak u pogledu uređenja, zakonskog uređenja ovog polja, pogotovo što dolazi nakon veoma duge pauze i nedostatka, izostanka ovog zakona. Svakako da smo saslušali i određene primedbe i naravno, da samim tim što se zakon donosi kao nov, nakon tako dugog perioda verovatno ćemo vrlo brzo u primeni dobiti i određena iskustva i potrebu da zakon dalje dorađujemo.

Što se tiče zakona, odnosno izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, radi se kao što znate o veoma važnom zakonu, zakoni koji predstavlja jednu od najživljih materija u celokupnom našem zakonodavstvu. Evo, bar dok sam u Narodnoj skupštini, a ovo mi je peta godina, nijedna godina nije bila bez promene Zakona o visokom obrazovanju. To zapravo ukazuje na činjenicu da ono što smo započeli 2005. godine na polju reforme viskog obrazovanja je veoma krupan zalogaj, zahteva jako puno i suočavamo se sa brojnim pitanjima, izazovima i zato je permanentna potreba da se ovaj zakon dorađuje.

Ono što je primetno, da je Radna grupa na čelu sa Ministarstvom, odnosno predstavnicima Ministarstva uložila veoma ozbiljan trud i definitivno ovo predstavlja još jedan važan iskorak. Razgovarali smo na Odboru, bilo je pitanja u vezi sa ovim limitiranjem, starosnim limitiranjem učešća, dakle, profesora iznad 70 godina u upravnim organima i bio je jasan stav i sa pozicije predlagača, ali i sa pozicije većine u ovom odboru, da treba ostati dosledni onome što smo imali kao stav u februaru, u autentičnom tumačenju. Kredibilitet Narodne skupštine i kredibilitet Odbora za obrazovanje između ostalog se gradi i na toj doslednosti. Dakle, ne možemo u tako kratkom periodu bez određenih objektivnih razloga, prosto, menjati taj stav, jer smisao mogućnosti učešća u akademskom životu obrazovnom i naučnom procesu, dakle, poslanika iznad 70-te godine jeste zapravo smisao daljeg korišćenja njihovog znanja i njihovog iskustva u znanju. Dakle, u akademskom životu, a ne u samom upravljanju. Tako da je zapravo to ono što je ostao stav Odbora i verovatno će tako dalje i biti.

Ono što je između ostalog novina jeste i pitanje fokusa na obezbeđivanje kvaliteta pored provere kvaliteta, što je bio jedan od nedostataka dosadašnjeg tok akreditivnog procesa, gde su se akreditaciona komisija najčešće ponašala inspektorski. Zapravo uloga i zamisao akreditacione komisije i po njenom stvarnom smislu postojanja, ali i sa pozicije sugestija koje dobijamo od strane, jeste zapravo da akreditaciona komisija bude faktor koji će pomoći univerzitetima da postignu standarde, a ne zapravo samo biti neki konaca ili neka crvena linija koja će rezati one koji to jesu i one koji to zapravo nisu.

Ono što je možda jedan od ključnih povoda za promenu zakona jesu sugestije koje smo dobili, primedbe koje smo dobili od Evropske agencije za akreditaciju ENKUE, ali nisu oni jedini razlozi.

Da budemo vrlo jasni, znači te sugestije postoje, te primedbe postoje, međutim, ono što naša ovde obaveza treba da bude jeste stvarni kvalitet. U redu su sve primedbe koje dobijamo, ali mi ne smemo, ne valja da prihvatimo ulogu da budemo kao neki loši učenici koji se samo usklađuju sa onim što, eto, dobijemo iz Brisela, odnosno na što se nateramo.

Da, te su primedbe na mestu ali svakako da mi idemo dublje, dakle, idemo da, zapravo, standarde i akreditacije i uređenja visokog obrazovanja uređujemo sa našim stvarnim potrebama, sa kvalitetima. Dakle, to je ono što je bio ključ i osnov i za podršku Odbora koja je data zakonima u načelu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, namerno sam tražio da se razdvoje govori, jer sa različite pozicije i u različitoj ulozi govorim i hoću da ono što govorim u ime odbora zapravo bude, dakle, uloga izvestioca onoga što je bilo na odboru gde se ne stavljaju u prvi plan lični stranački stavovi ili stavovi poslaničke grupe.

Tako da, zapravo, sada ću govoriti u svojstvu ovlašćenog predstavnika kako je i najavljeno u ime poslaničke grupe Stranke pravde i pomirenja i Ujedinjene seljačke stranke.

Naime, pred nama su dva veoma važna zakona – Zakon o studentskom organizovanju, koji predstavlja, zapravo, okvir studentskog organizovanja, odnosno okvir u kome će zakonski okvir u kome studenti kao jedna od najznačajnijih društvenih kategorija u našoj zemlji u svakoj zemlji mogu, zapravo, da ostvaruju ne samo svoja studentska prava, već, zapravo, da dobiju mogućnost, zakonsku mogućnost da se ostvare i personalno i kolektivno u duhu onoga što jeste uloga studenata.

Uvek u svakom društvu studenti su veoma važna kategorija. Istina, sada u našem vremenu kada smo na neki način i pod blagodetima tehnologije, digitalizacije, što predstavlja i nužnost i potrebu i određenu prednost, ali s druge strane smo i pod udarom tehnologije i digitalizacije, koja se neminovno odražava i na određene, dakle, i psihološke, mentalne i karakterne aspekte formiranja mladog čoveka.

Mi, zapravo, možemo onako i golim okom bez ulaska u neku određenu dubinu da zapravo shvatimo kako ove mlade generacije koje sada niču, imaju mnogo manje energije, manje dinamike od onih ranijih mladih generacija pre 20 ili 30 godina.

Možda nije fer ovako površno optužiti samo digitalizaciju i tehnologije, ali definitivno jeste to jedan od ključnih faktora i time bi trebalo da se pozabave i psiholozi i sociolozi i socijalni psiholozi koji bi morali voditi računa, a naravno i mi kao zakonodavci o celokupnom i mentalitetu i karakteru i zdravlju nacije, odnosno celokupnog društva.

Dakle, zato je i Zakon o studentskom organizovanju, zapravo, veoma važan, ne samo da bi omogućio određenu dinamiku mladog čoveka, elitnog mladog čoveka, pripadnika akademske zajednice, koji nosi naziv studenta.

Zato, ovim zakonom ne samo da regulišemo ovaj prostor, već zapravo i gradimo to postolje na kome će student moći da se oseti bitnim faktorom, ne samo da se bavi time da ostvari neke elementarne potrebe i prava na univerzitetu, odnosno na fakultetu, što u prvom planu jeste na neki način uloga studentskih organizacija, ali već i da, zapravo, studenti osete da su bitan faktor.

Istina, na studente se skrene pažnja samo kada se studenti pobune, kada organizuju neke proteste. Znamo kroz istoriju da su studenti vrlo često menjali, ako tako mogu kazati, tok istorije, da su, zapravo, uticali na promenu celokupnih državnih, socijalnih, ekonomskih sistema. Nekada je to bilo i na globalnom planu, nekada i na planu pojedinih država i naroda.

Dakle, mi bismo se značajnije morali pozabaviti, istina, naš domet je ovde zakonodavstvo i sa ove pozicije dok usvajamo ovaj zakon treba da sugerišemo zapravo i drugim društvenim faktorima i akademskoj zajednici, mislećim ljudima koji se bave ovim temama, ali isto tako i medijima i svim onim faktorima, školama, naravno, obrazovanju i na drugim nivoima kako bismo, zapravo, pod agresivnim udarom drugačijeg načina života, pod ovom tehnologijom, gde se zapravo mladi čovek, sada na neki način statizira, vezuje se za kompjuter, vezuje se za telefon, daleko je od prirode, daleko je od dinamike u prirodi, daleko je od dinamike u sportu, osim jednog malog broja ljudi i sve su to veoma važne pojave koje ukoliko blagovremeno detektujemo, koje blagovremeno shvatimo možemo verovatno barem pokušati naći odgovore na sve ove izazove i sve ove probleme.

U tom smislu kažem, ovaj zakon predstavlja veoma važan iskorak i on će biti dobar okvir da zapravo studentske organizacije i studentska predstavništva pored onoga što će biti njihovo ostvarenje elementarnih i pojedinačnih i kolektivnih prava, zapravo biti i osnov za njihovo organizovanje dinamiziranje njihovog studentskog života, mladalačkog života, entuzijazma, energija, ideje koje uvek mladi ljudi imaju više u značajnoj meri od nas starijih.

Tako da ovom zakonu svakako treba dati podršku, kao što sam malopre rekao očekujući da ćemo nakon određenog vremena implementacije se suočiti sa određenim potrebama samih izmena i usklađivanja.

Želim poseban fokus staviti na Zakon o visokom obrazovanju, odnosno predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.

Dakle, kao što sam na početku kazao, sama činjenica da pribegavamo promeni ovog zakona o izmenama i dopunama skoro svake godine, poslednjih pet ili šest godina, zapravo ukazuje koliko je to važna materija, živa materija i koliko zapravo nam još treba da bi uhvatili pravi kurs, pravi pravac, i da bi zapravo odgovorili savremenim izazovima visokog obrazovanja.

Kada kažem , izazovima, mislim na one suštinske izazove u pogledu implementacije izvršenja i realizacije naših obrazovnih strategija, ali pre svega na izazove koji predstavljaju odgovor na ono što su stvarne potrebe pojedinca, stvarne potrebe porodice, stvarne potrebe privrede i stvarne potrebe društva u celini.

Vi znate, od 2005. je krenula, ali 2005. je Zakonom o visokom obrazovanju, koji je predstavljao svojevrstan radikalan zaokret u koncepciji i percepciji visokog obrazovanja, mi smo dobili velike izmene uvođenjem Bolonje, uvođenjem Bolonjske deklaracije, što nam je donelo određene novine, možda i određene prednosti, ali i velike probleme i ozbiljne nedostatke.

Evo vidite, posle 16 godina, nisam siguran da smo se najbolje snašli i da smo zapravo uspostavili harmoniju, kako bi i sam Bolonjski proces u visokom obrazovanju uspeli da iskoristimo isključivo u segmentima prednosti ovog procesa.

Dakle, mi imamo tada tu novinu, a onda imamo od 2005. godine i novinu uvođenja procesa akreditacije. Naravno, da je taj iskorak bio veoma važan i on je bio neminovan. Ne možemo reći da smo u tome pogrešili. Činjenica da smo morali tako naglo da uvedemo sam proces akreditacije, kada se tako velike novine prave, onda su rizici uvek veliki, a posebno što imamo uobičajeni problem u tranzicionim društvima gde reforme u obrazovanju ili bilo koje reforme vršite sa nosiocima tih reformi koji su ne reformisani.

Vi imate ljude koji su proveli tridesetak godina i potpuno se formirali u starom sistemu visokog obrazovanja i onda oni budu kapetani broda reformi obrazovanja i onda do tri sata govore, odnosno zastupaju potrebe reformi, a posle tri sata, još kada malo popiju, onda pričaju, ma to kod nas nema šanse, to nema, to za trideset godina neće da zaživi.

Mi smo, zapravo, ušli u neko mutno vreme po pitanju reforme visokog obrazovanja i posebno akreditacije. To mutno vreme je posebno trajalo između 2005. i 2017. godine. U mutnom vremenu zna se ko se najbolje snalazi. Dakle, oni koji vide i noću i kada je mutno. Oni su uhvatili kormilo visokog obrazovanja kroz akreditacionu komisiju i svakako bili ključni profiteri jer su se oni predstavili kao sveznalice, oni su jedini znali Bolonju, oni su tumačili Bolonju, oni su tumačili akreditaciju, oni su se smenjivali na čelu akreditacione komisije, jedan mandat vojvoda, drugi mandat serdar, pa se opet zameni, ti meni, ja tebi.

Kada vi propratite tu ekipu koja je vodila akreditaciju od 2005. do 2017. godine sve je to kumstvo, sve je to ti meni, ja tebi, sve je to ja sam tvom sinu mentor, ti si mom sinu mentor, ja tvojoj kćerki, ti mojoj kćerki i tako su se oni držali i zapravo nastaje nervoza kod te grupe koju sam ja u raznim prilikama nazivao svojevrsnom oligarhijom u visokom obrazovanju, nastaje nervoza izmenama i dopunama zakona 2017. godine, kada mi donekle uspevamo da spašavamo akreditaciono telo, odnosno uvodimo zvanično akreditaciono telo.

Ali, šta u stvari tu uspevamo da uradimo? Da donekle ukinemo monopol. Čiji monopol? Monopol jedne grupe. Kakve grupe? Interesne grupe koja se predstavlja kako? Ona se predstavlja predstavnicima akademske zajednice. Oni su akademska zajednica, oni tumače stavove akademske zajednice, oni se kriju iza formulacije akademske zajednice, oni se kriju iza autonomije univerziteta i njihova veza i sprega sa državom je samo da uzmu pare, jer je Vlada osnivač državnih univerziteta i fakulteta. Posle toga, kada ih pitate gde ste potrošili te pare, oni kažu da vi ne poštujete autonomiju univerziteta.

Kada od njih tražite određene standarde, oni kažu da vi ugrožavate autonomiju univerziteta, da su oni suvereni. Ne gospodo. Dakle, suvereno je visoko obrazovanje, ono je suvereno. Suveren je akademski kvalitet, a pojedinci, oni su istovremeno i profesori i naučnici i ljudi i članovi staleža i članovi akademske zajednice. Molim vas, neka mi neko objasni gde je crta između ličnog interesa pojedinca, između interesa staleža akademske zajednice koja ima ambiciju kroz određenu grupu da drži monopol u visokom obrazovanju. Gde je ta granica i granica akademske zajednice, odnosno akademske slobode? Oni su te granice ukinuli i jednostavno svojom visprenošću manipulacijama koje uglavnom prati korupcija, a verujte to ni malo nije teško dokazati.

Mi smo pokušali sa pozicije Odbora za obrazovanje, pre nekoliko godina da tražimo određenu dokumentaciju iz akreditacione komisije. Dokumentacije nema. Odgovor je – ne mogu da je nađu. Dakle, vi imate opšti haos u akreditacionoj komisije između 2005. i 2017. godine. Izgubljeni celi paketi dokumentacije, zapravo ne izgubljeni, bačeni, sklonjeni, jer tamo je bio svojevrstan kriminal i korupcija, a to pored skrivanja te dokumentacije, onog trenutka ako država bude htela posebno organi za krivično gonjenje, verujte, mogu da uhvate te krivce i to je nešto od čega se ne bi smelo nipošto odustati.

Dakle, nakon 2017. godine napravili smo određeni iskorak. Šta se onda desilo? I ove primedbe ENKVA, hoću da znate šta je njihova pozadina. Deo pozadine primedbi ENKVA je objektivan, dakle mi nismo uspeli sve da otklonimo 2017. godine. Ja ću vas podsetiti koliko puta sam lično, kao i poslanici Stranke pravde i pomirenja u ovom parlamentu ukazivao da kasnimo sa nekim odgovorima na zahtev ENKVA, ali to tada nije shvaćeno, hajde videćemo, rešićemo to.

Dakle, deo primedbi ENKVA je objektivan, deo primedbi ENKVA je poručen iz Srbije. Ja vam to ovde govorim da znate, vi to proverite.

Mi smo imali u jednom trenutku pripadnika bivšeg režima i dela ove oligarhije o kojoj govorim, izvesnu Sofiju Pekić koja je bila član borda ENKVA u Briselu i koja je sa te pozicije radila maksimalno da se Srbija istera iz ENKVA-e, da joj se ne obnovi mandat. Zašto? Da se dokaže da vi novi koji ste došli 2016. godine niste sposobni da vodite akreditaciju.

Dakle ovo su vam istine, proverite ih i onda se pravila negativna promocija Srbije, odnosno njenog visokog obrazovanja i zbog toga smo imali veoma rigidan odnos sa ENKVA u pogledu ovih primedbi.

Naravno, neka dođu primedbe, one koje su osnovane mi ćemo da ispravimo, zapravo to sada činimo, ali opet čuvajući ono što je stvarni kvalitet. Zato su oni pokušali kroz primedbe koje su bile tipa prevelikog učešća Vlade u procesu akreditacije, to je bila jedna od primedbi.

Ona je bila osnovana u tome da, hajde, imaćemo drugostepeno odlučivanje žalbene komisije koja treba da bude nezavisna. U redu je, ali ta komisija treba da se bira po konkursu, a ne da je opet imenuju, odnosno implicitno biraju predstavnici tzv. akademske zajednice, čitajte akademske oligarhije, odnosno staleža, odnosno grupe.

Dakle, to su detalji zbog kojih nismo dopustili da se ponovo vrati monopol. U redu je, akademska zajednica kao stručna zajednica isključivo kroz struku treba da ima uticaj u procesu akreditacije, ali ne kao interesna vertikala. Ne sme da se dopusti monopol.

Ono što se sada ovim zakonom dorađuje i rešava jeste ravnoteža između akademske zajednice, između države, preko Vlade i parlamenta, između studentske zajednice i između privredne zajednice, odnosno šireg društva.

Akreditacija, univerziteti, odlučivanje o njihovom postojanju i suverenitetu je nacionalno državni resurs i on ne može biti vlasništvo grupe ljudi koja se krije iza akademske zajednice.

Monopol je zlo u svakom smislu i zato je jako važna ova ravnoteža gde ne može niko imati potpuni primat. Akademska zajednica neka uloži stručnost. Država je osnivač većine univerziteta i naravno da je ona odgovorna za svoje ustanove, jer ih finansira i ona tako treba da se ponaša odgovorno kroz sve to.

Prema tome, pravimo sada veliki iskorak. Dobro je da je stavljen fokus na kvalitet, na obezbeđenje kvaliteta, dobro je da se teološke nauke uvode zvanično na vrata zakona i da ih … istina, taj proces nismo dovršili, ovo je još jedan iskorak, jer mi smo imali to pitanje teologije u visokom obrazovanju, do sada nezvanično zastupljeno kroz Bogoslovski fakultet SPC koji je članica Beogradskog univerziteta i to je bila jedina veza teologije sa zakonom, odnosno sa visokim obrazovanjem u zvaničnom smislu.

Sada imamo neku vrstu transparentne zakonske legalizacije svega toga. Istina nismo stigli da dovršimo taj proces i to nas čeka u nekoj novoj promeni zakona. Jesmo principijelno konstatovali visoko školske ustanove tradicionalnih crkava i verskih zajednica, to smo priznali, legalizovali.

Ali, ono što nedostaje jeste da omogućimo i praktično i organizaciono isto pravo koje garantuje Ustav i koje garantuje ovaj zakon i drugim crkvama i verskim zajednicama, zato što sada imamo stanje u kojem se Bogoslovski fakultet SPC kroz Beogradski univerzitet finansira 100% sa budžeta, dok su drugi teološki fakulteti legalni i legitimni iz tradicionalnih crkava i verskih zajednica se ne finansiraju na budžetu države.

Izgovor je kako oni nisu članica nekog univerziteta čiji je osnivač država. To ne može biti izgovor za pravo koje je garantovano Ustavom i zakonima. Mi moramo naći modalitet u kome će i ostali teološki fakulteti tradicionalnih crkava i verskih zajednica imati istu mogućnost da budu finansirani od strane države jer su svi građani ravnopravni. Ravnopravnost crkava i verskih zajednica se garantuje i Ustavom i zakonima i to nas čeka i moramo se za to pripremiti, jer nije bilo dovoljno vremena da zapravo sa svih aspekata i ovaj momenat rešimo kroz ovaj zakon.

Imajući sve ovo u vidu, pravimo ozbiljan iskorak i treba dati podršku ovom zakonu za Zakon o studentskom organizovanju zbog toga što smo dobili određene argumentovane primedbe na Odboru. Dakle, postoji mogućnost da ćemo imati i neki odborski amandman, što ne isključujemo, ukoliko to bude neophodno. Ali, u svakom slučaju, zbog svih ovih kvaliteta i ovih momenata o kojima sam govorio, poslanici naše grupe, odnosno poslanici Stranke pravde i pomirenja će u danu za glasanje dati podršku ovim zakonima. Hvala.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedavajući, uvaženi potpredsednici Narodne skupštine, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani građani.

Danas je pred nama tema od posebnog značaja za Republiku Srbiju, posebno za srpski narod. Do kraja sam svestan nužne opreznosti sa kojim bi trebalo da se obrati po ovoj temi, pred ovim časnim domom u ovom sastavu jedan Bošnjak, narodni poslanik. Čak, neki moji prijatelji su mi sugerisali, najbolje skloni se, ne moraš govoriti na ovu temu ili ne budi na Skupštini ili nemoj diskutovati, jer ovo je vrela tema za tebe, za Bošnjake, za stranku koju predvodiš.

Ovo pitanje, pitanje Kosova je nastalo na konfliktu između srpskog i albanskog naroda, a kada se u to umeša jedan Bošnjak ili jedan od predstavnika Bošnjaka, šta god da kažeš neki će se zameriti i nećeš biti po volji sigurno ni jednima ni drugima. Verovatno da sam od onih ljudi u politici koji se isključivo vode ličnim, partijskim ili bilo kojim partikularnim interesom, tako bih taktički, pragmatično postupio, ali pripadam onima koji su uverena da se ne možete baviti ozbiljno politikom i društvenim pitanjima a da nemate stav, hrabrost i odgovornost da iznesete taj stav po svakom pitanju, bez obzira da li ono bilo vruće i rizično za vas.

Zato sam odlučio da se obratim sa uverenjem da će od onoga što ću reći, a pre svega će biti iskreno, takođe vodeći računa o činjenici da sam građanin Republike Srbije, korektan građanin Republike Srbije, ali isto tako i čovek i građanin koji želi svakoj najveće dobro i srpskom narodu i albanskom narodu u nadi da će nešto od toga što ću reći moći biti korisno.

Zahvaljujem se na iscrpnom govoru predsednika Republike koji je u većem delu sadržao faktografiju onoga što čini on, Vlada, njegov tim i svi oni koji se bave pitanjem. Mogu reći da sam zadovoljan što je tako veliki akcenat i fokus stavljen na teme iz privrede i razvoja.

Kada pred nama imamo pitanje koje se tiče teritorije i koje se tiče svetinja, hramova, vere, duhovnosti, nije moguće isključiti emocije. Uvek su emocije faktor koji će biti veoma prisutan. Ali, ono što ključni faktori odluke u ovoj zemlji i svakoj ozbiljnoj zemlji treba da imaju, jeste način upravljanja tim emocijama. Kako upravljati, kako menadžirati emocije? Emocije su nešto što je ljudska faktografija i nešto što čoveka između ostalog čini čovekom. Nije se moguće odreći emocija i biti bez emocija, a zadržati ljudskost. Ali, s druge strane jednako opasno je izgubiti kontrolu nad emocijama.

U privatnom životu je to mnogo lakše, ali i tada ima određenu cenu u pogledu ophođenja prema emocijama, ali u društvenom životu, odnosno kada ste u prilici da kao predsednik države, kao Vlada, kao ljudi koji nose određene odgovornosti prema narodu, tada pitanje upravljanja emocijama doživljava i dobija poseban značaj, posebnu ulogu, ali isto tako podrazumeva i ogromne rizike.

Mi imamo temu u koju i oko koje je ubrizgavana emocija više decenija. To je naša realnost. Inače, sa naučnog aspekta psihologije kada poližete, ubrizgavate ili raspaljujete emocije, znajte da ćete na koncu morati imati epilog adekvatan tome šta ste činili sa emocijama, odnosno šta su očekivanja tih emocija. To je kao kada podižete moral, podižete volju kada je faktor emocije veoma bitan. Ali, znajte da veliko podizanje emocije i davanje velikog prostora emocijama podrazumeva na kraju juriš. I ako nemate juriš ili ako nemate u planu da imate juriš, onda znajte da je to gomilanje, opasno gomilanje energije i vatre sa kojom u nekom trenutku nećete znati šta da radite.

Ovo je veoma važno da se zna, a posebno ljudi koji donose odluke. Oni su permanentno na ringlama i to oni najbolje znaju zato što su oni ti koji na terenu i vode dijalog i vode pregovore i suočavaju se sa svim onim što mi možemo da u određenoj meri znamo prateći te borbe i ta dešavanja, ali i sa mnogo onoga što mi ne možemo da znamo, a što oni znaju i oni osećaju, mnogo toga mogu i da nam kažu, a ponešto bogami i ne mogu da nam kažu, jer ako se sve stavi na sto onda mnogo toga gubi smisao, a ako sve kažete svojim prijateljima onda će saznati nešto od toga i vaši neprijatelji, pa onda morate u tome biti veoma, veoma oprezni, pogotovo ako želite da budete državnički predsednik, a ne samo partijski ili dnevno-politički. Tu je ogromna razlika. Zato mi kao narodni poslanici, naravno sa pravom svi oni koji tako osećaju da imamo i emociju i da tu emociju i pokažemo, ali znajte da se odluke ne mogu donositi na razularenim, raspuštenim emocijama. To je ono što je jako važno danas ovde znati.

Posebno drugi deo govora je po meni veoma važan, onaj koji se odnosi na budućnost, onaj koji se odnosi na dijalog, onaj koji se odnosi na pregovore i onaj koji se odnosi na sve uži prostor da se taktizira, da se ima manevra, već se zapravo državni vrh približava da mora imati neke jasnije stavove kroz taj dijalog i kroz te pregovore i na kraju donositi određene odluke.

Čuli smo okvir i danas smo ovde čuli šta se neće, ali na kraju će se morati precizirati, odlučiti i šta se hoće. Nisam siguran da je parlament, kao najviši zakonodavni i predstavnički organ ove zemlje taj okvir u kome se to može unapred nacrtati. Kao što priprema za svaku važnu utakmicu, posmatrajte ovo kao finale svetskog prvenstva, najbolju strategiju napravite, ali će ponovno 11 igrača, strelci, kapiten morati na terenu, na zelenom terenu pred golom da sami odlučuju u nekom trenutku. Jednako tako će morati predsednik, ma kakvu mu mi dana odavde dali podršku, potpunu, ograničenu, neograničenu, okvirnu, načelnu, to ćete morati odlučiti na ovoj danas Skupštini. Možda i na nekoj drugoj, još konkretnijoj, ali definitivno u određenoj meri na ovoj, kako god se postavili, on i njegov tim će morati u trenutku kako se pregovori odvijaju, da zapravo povlače poteze kao na velikim utakmicama, kao na velikim partijama šaha, gde ne možete reći – čekajte, ne znam šta će poslanici u Narodnoj skupštini reći po ovom pitanju.

Znači, zato se i bira predsednik, zato se i biraju najviši državnici, gde im kroz izbore i kroz ovakva zasedanja Narodne skupštine zapravo dajete podršku, dajete im ovlašćenje i oni su kao kada šaljete advokata na sud i potpisujete mu ovlašćenje, ako ste izabrali pravog advokata, imate šansu da vas izvuče, a ako ste pogrešili, e, onda, teško vama, kasno je za povlačenje ovlašćenja kada je on došao već na sud i u prilici je da da izjavu u ime vas, a čak i nešto da potpisuje i prihvata nagodbe.

Prema tome, ono na šta bih želeo danas da ukažem ovoga trenutka Narodnoj skupštini jeste da se zapravo treba dati podrška pregovaračkom timu, na čelu sa predsednikom, da traži najbolje rešenje.

Drago mi je da su okviri ovako kako smo ih čuli, da nisu kruti, da nisu isključivi. Jer, ukoliko želite sa isključivim zahtevima ići na pregovore, onda nema pregovora. Oni su unapred propali. I zato je potrebno tražiti takvo rešenje.

Slušajući, po ovom pitanju i sličnim pitanjima, često i od intelektualaca, analitičara i određenih političara se čuje formulacija - konačno rešenje. Moja sugestija i savet bi bio da se izbaci formulacija "konačno rešenje". Konačna rešenja, inače, floskula "konačna rešenja" su svojstvena totalitarnim režimima i diktaturama. Znači, svi totalitarni režimi kroz istoriju su pokušavali da naprave ili iznađu neka konačna rešenja. Samo bog daje konačna rešenja, zapamtite to.

Mi, odnosno Srbija država, treba da traži održivo rešenje. To je ono što bi trebalo, po meni, biti okvir koji ostavlja mogućnosti da se dođe do neke tačke koja je prihvatljiva. Dakle, ako tražite održivo rešenje, onda imate prostora da tražite kompromis, a čuli smo da je orijentacija kompromis, što smatram veoma dobrim i što smatram da treba danas ovde da dobije značajnu ili ako je to moguće potpunu podršku.

Namerno sam pomenuo pitanje emocija. Ukoliko decenijama samo praznite ili akumulirate emociju bez toga da možete da je artikulišete kroz određeni uspeh, da ne kažem pobedu, dakle ukoliko to predugo traje, samo će da se uvećava depresija, samo će da se uvećava beznađe, samo će da se uvećava atmosfera u kojoj svaki pojedinac troši previše energije, ali ne za korisne stvari.

Dakle, država treba naći sa svojim pregovaračkim timom, na čelu sa predsednikom, način da se dođe do određenog rešenja, održivog rešenja, podvlačim formulaciju koju smatram prihvatljivom - održivog rešenja, gde će se početi smanjivati depresija, beznađe i jedno neartikulisano akumuliranje, pa i rasipanje samih emocija.

Ovo bi trebalo biti neki strateško-politički pa i psihološki okvir koji bi se trebalo dati predsedniku danas ovde od strane Narodne skupštine, kako bi zapravo on dobio prostor u iznalaženju tog prihvatljivog i održivog rešenja.

Inače, pregovori, pregovaranje ili kako se to u blažoj formi kaže - dijalog, uglavnom ishod pregovora ili uspeh pregovora zavisi najčešće od dva faktora. Jedan je faktor sposobnost samog pregovarača. Dakle, sposobnost pregovarača je veoma bitan faktor, bez obzira što to nekad izgleda tako da oni veliki diktiraju a da oni mali moraju da prihvate sve diktate, da su neki odlučili nešto a da neki drugi ne daju ništa, itd, bez obzira na takvu atmosferu, dokle god postoje pregovori znači da nije moguće do kraja realizovati diktate. I zato pregovori uvek predstavljaju šansu. Zato je u pregovaranju veoma važna veština pregovaranja. Čak je pregovaranje i neka vrsta umeća, više od veštine, čak i neka vrsta umetnosti. Jer, to su trenuci u kojima se zamalo, u nijansama, preokrene situacija i za nešto što na pregovaračkom stolu izgleda malo, kasnije u implementaciji, ukoliko imate dobre i jake pregovarače, to ispadne jako važno, ostavite neku kopču, ostavite nešto što je tog trenutka sitno, a kasnije može da poraste i da bude veoma važno.

Drugi faktor je zapravo baza, a baza pregovaračkoj delegaciji je ova Narodna skupština i, naravno, celi narod, pre svega srpski narod. Zato je jako važno kako se ta baza ophodi prema pregovaraču, da li će ona da mu veže ruke i noge ili će da mu odreši ruke i noge. To je isto veoma važan faktor.

Mi smo danas ovde u Narodnoj skupštini u prilici da na neki način sugerišemo i narodu, da li predsedniku Republike i pregovaraču hoćemo vezati ruke i noge ili ćemo mu raširiti krila pa da on može da raširenih krila traži najbolja rešenja u tom veoma teškom, veoma delikatnom i nimalo jednostavnom izazovu.

Naravno da sugerišem zapravo ovo drugo i mislim da diskusije, izlaganja predstavnika poslaničkih grupa i političkih partija bi zapravo trebala da idu u tom smeru.

Kao pripadnik zajednice bošnjačkog naroda i predsednik i predstavnik Stranke pravde i pomirenja i četiri narodna poslanika, kao i naše poslaničke grupe, ja želim da ukažem na to da po pitanju Kosova imam izuzetno visoku pažnju i zbog relativno brojne zajednice bošnjačkog naroda na Kosovu koji takođe traže svoje mesto u toj zajednici i u svim tim novim okolnostima, kojima ni malo nije lako da očuvaju svoj jezik, svoju kulturu na koje imaju pravo i zato je za nas i sa tog aspekta izuzetno važno kako će se sve okolnosti odvijati na Kosovu. Naravno da su tu i druge nacionalne zajednice koje imaju slične probleme i slične izazove.

Istina, bošnjački narod na Kosovu se preko svojih političkih predstavnika maksimalno bori za svoju poziciju. Ovaj put su ostvarili neke iskorake, imaju i svoju potpredsednicu Vlade, gospođu Emiliju koja je veoma vredna i koja se poput lavice bori za svoju zajednicu koristeći svaku priliku za to. Zato smo, kažem, i kao zajednica koja ne želi na bilo koji način da napravi pogrešan potez u ovim odnosima između Beograda i Prištine, ali isto tako ne možemo biti ni po strani već nam je veoma važno kakvo je stanje bošnjačke zajednice na Kosovu i kako u kojim okolnostima oni mogu ostvarivati svoja individualna i svoja kolektivna prava znajući da će i od samog ishoda ovih pregovora, ovog dijaloga imati i određene implikacije na druge nacionalne manjine uključujući i bošnjačku nacionalnu zajednicu.

U tom kontekstu sa pozicije ove poslaničke grupe, odnosno narodni poslanika Stranke pravde i pomirenja mi želimo biti veoma jasni u davanju podrške predsedniku i njegovom pregovaračkom timu na budućim pregovorima i dijalogu i svim procesima koji se odvijaju u tom smeru dajući mu podršku da u punom kapacitetu i političkom, i državnom, i nacionalnom traži ono rešenje koje će biti održivo, koje se može definisati kao dogovor. Svestan sam da se to ne može, kao što sam kazao, nazvati konačnim rešenjem, ali postizanje određenog dogovora će biti neophodno.

To postizanje će, mislim celoj zemlji, narodu, svim građanima omogućiti pad osećaja depresije, pad određenog beznađa, pad trošenja ogromne energije koja se razliva u tom smeru, a svakako da celokupni međunarodni odnosi, globalizacija po modelu pre pandemije kovida, posle pandemije, verujte tu je još mnogo nejasnoća. Ne bih sada prosipao svu pamet dok ne vidimo šta će sve iz ove kovid pandemije da izađe u globalnim političkim međunarodnim odnosima.

Dakle, mali narodi veoma retko mogu silom da postignu svoje ciljeve. Malim narodima ostaje da svu svoju snagu usredsrede na pamet, na raskoš uma, na mudrost, na taktičnost, na znanje i da kvalitetom znanja i mudrosti i zapravo borbom da se ostvare ciljevi poenima, se održavamo u sedlu i budemo u šansi da nešto uradimo. Greška u tome može da bude kobna.

Hvala vam puno i svako dobro vam želim.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici izveštajnih komisija, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, pred nama su četiri važna izveštaja koji tretiraju tri važne oblasti, oblast državne pomoći, oblast javnih nabavki i oblast hartija od vrednosti.

Izveštaji su, kao što se može videti iz samih izveštaja i iz onoga što smo čuli od izvestioca, sačinjeni po standardima koji su predviđeni, te se kao takvi mogu oceniti da ispunjavaju formalne uslove i da su po toj osnovi kvalitetni. Isto tako, po sadržaju oni su faktografski, što je i najbitnije za svaki izveštaj, kao što se može i primetiti određeni pomak u razvoju ustanova, odnosno komisija koje se bave ovim poljima, što je svakako potrebno primetiti.

Međutim, ono što smatram bitnim jeste da su same teme od izuzetne važnosti, te da one danas od nas narodnih poslanika zaslužuju posebnu pažnju i sagledavanje sa više mogućih aspekata.

Pitanje državne pomoći je veoma važno pitanje. Sam pojam pomoć ukazuje da država nije samo onaj hladni mehanizam koji ispunjava procedure, zakone i forme, već da se radi o sistemu koji je svestan da uspešna država, pored ispunjenja zakonskih, formalnih i drugih proceduralnih obaveza, njen kvalitet i njen uspeh se ogleda u odnosu prema onome što je njena ključna ciljna kategorija, a to je čovek, prema stepenu humanosti prema svojim građanima, odnosno stanovnicima, jer kvalitet svakog sistema, a to znači i države kao najkompleksnijeg sistema, se ogleda u osećaju odgovornosti i podršci onima koji su najslabiji.

Pored onoga što se ostvaruje kroz sistem države u pogledu prava i mogućnosti, nažalost, čak i u razvijenim državama kategorija pomoći je nešto što se ne može eliminisati, pogotovo u zemljama tzv. tranzicije, pogotovo tranzicije koja nikako da završi, koja traje toliko dugo da ne znam da li se više može zvati tranzicijom, ali s obzirom da određeni procesi transformacija nisu završeni, nažalost, to je i dalje tranzicija.

Tako da, u tim i takvim okolnostima, a pogotovo još kada se dogode određene kušnje i nedaće, poput pandemije Kovida, koji pogađa celo čovečanstvo, to znači i našu zemlju i građane ove zemlje, tada pojam pomoć dobija posebno na značaju. Državna pomoć, takođe, još značajnije.

Zato je ovo prilika da se ukaže na to da predstavnici države, oni najodgovorniji, na najvišim nivoima su imali osećaja, i to blagovremeno i efikasno učinili sve što je bilo u njihovoj moći da država bude na raspolaganju svojim građanima, ne samo kada su u pitanju one opšte poznate stvari, pre svega, aktivnosti i mere koje su preduzete da se neposredna opasnost od pandemije po zdravlje ljudi umanji i svede na najniži mogući stepen, ali paralelno sa tim i sve one mere pomoći koje su poduzimane prema građanima kako bi se sanirale ekonomske i socijalne posledice koje ova pošast već ovoliko dugo vremena izaziva.

Svakako da je potrebno i baciti neki zrak elementarnog ljudskog svetla i svedočenja po ovim pitanjima. Evo, skoro će da se navrši godina dana kada su Novi Pazar i širi sandžački prostor bili izloženi svojevrsnom posebnom udaru kovida. To je bio juni i juli mesec prošle godine, izuzetno visoka smrtnost. Dakle, udar koji je bio iznad svakog proseka bilo kog dela ove zemlje kada su na neki način lokalne institucije sistema države, kako gradska uprava, tako i sam Medicinski centar doživeli svojevrsni kolaps i pokazali nemogućnost, pa i nesposobnost da se nose sa ovim izazovom, ali smo zapravo imali brz i veoma efikasna odgovor države, kako sa nivoa predsednika, tako sa nivoa Vlade, potom i sa nivoa Vojske Republike Srbije i mogu kazati da, uprkos svojevrsnoj tragediji koja se desila na tom prostoru gde su ljudi zaista umirali svakodnevno… Znači, to je bila atmosfera kojoj svakodnevno umre neko koga poznajete. Dakle, to je nešto što je prosto bilo nezamislivo i mislim da je čak prosek smrtnosti premašio i onaj u Lombardiji.

Dakle, ono što je pozitivna strana takve jedne tragične situacije jeste da smo imali najpre efikasnu reakciju državnog sistema sa svih nivoa, a što zapravo ne sme da se zaboravi, jer naše duhovne vrednosti, zajedničke i pojedinačne duhovne vrednosti nas uče da onaj ko nije zahvalan ljudima nije zahvalan ni Bogu. Dakle, to je vrednost koja ne sme da se zaboravi i zapostavi, a zahvalnost je nešto što moram da se iskaže ne samo rečima, kurtoazno, već da se iskazuje i celokupnim odnosom osećaja zahvalnosti za ono što je učinjeno.

Mi smo tada, dakle, imali pomenute državne nivoe koji su efikasno reagovali. Istina, stvar se ne može tako ni posmatrati, crno belo. Ovo je tema koja zasigurno se ne može tek tako preskočiti, već se mora sagledati u svim nijansama, pozitivnim i negativnim, koje su se tada dešavale. Naravno, tamo gde se dešava umiranje ljudi na ovaj način, emocije su vrlo izražene i zato je jako važno nastojati biti objektivan. Nekad je možda potrebno pustiti određenu vremensku distancu da bi se mogao imati pristup objektivnom aspektu, svim objektivnim aspektima tih dešavanja.

Dakle, ovde mislim na to da se ne može tek tako preći preko toga i reći – gotovo, bilo je, ko je umro je umro, ko je preživeo je preživeo, ko nam je pomogao nam je pomogao, ko nam nije pomogao nam nije pomogao. Mora postojati odgovornost. Moramo doći do trenutka kada ćemo ispitati zašto dva meseca, recimo krizni štab u Novom Pazaru nije zasedao, a toliko ljudi je, recimo, umrlo. Zašto je toliko bilo zaraženih u samoj gradskoj upravi do samog gradonačelnika, a da se to krilo itd, itd, a potom i samo ponašanje čelnika Opšte bolnice u Novom Pazaru, odnosno Medicinskog centra, a o čemu smo i ranije govorili?

To svakako sada nije tema, ali se ne mogu pojedinci amnestirati od odgovornosti, niti se sakriti za ono što su neki drugi pojedinci, odgovorni u vertikali države, priskočili da pomognu. To su dve strane koje jedna drugu ne mogu zaseniti, kao što negativna ponašanja i neodgovornost određenih ljudi na lokalnom nivou ne može zaseniti ni na koji način pomoć države i ljudi na nivou države, na nivou Vlade i ostalih instanci koje sam pomenuo. Isto tako, ne mogu se ni oni odgovorni sakriti iza državne pomoći koju smo tada dobili.

Dakle, to su stvari koje se moraju razdvojiti, jer zapravo ne bi smelo iz sirovo da gori u suho i ne bismo smeli stavljati u isti koš one koji su zaslužni i oni koji su krivi. Dakle, to je nešto što će u narednom periodu morati da se rasvetljava.

Osetljivost teme je u tome što kada otvorite takvo pitanje rizikujete da odete u neki populizam, pa da prosto tim emocijama koje su još na neki način sveže kod samih porodica, ali i kod svih nas na tom prostoru, da ostavite utisak da imate za cilj neke dnevno-političke poene. Svakako da nam nije to za cilj i veoma oprezno na svemu ovome insistiramo, ali ćemo nastaviti da insistiramo.

Pored toga što su dobili tada vrlo ozbiljnu državnu pomoć i na polju opremanja same bolnice, kroz potrebnu opremu koja je tog trenutka bila potrebna, što zapravo zaslužuje da se istakne, ali isto tako zaslužuje da se ispita zašto sva ta oprema mesecima nije aktivirana, nego je stajala u magacinu, a imali smo takvu hitnu situaciju da je ona potrebna. Zašto neki delovi te opreme nikada nisu instalirani? To su sve stvari koje je potrebno rasvetliti iz razloga što… Dopustiti da se pomeša ono što je u redu i ono što nije u redu, da se jednako tretiraju zaslužni i krivi, gubi se smisao zasluge, gubi se smisao same pomoći, same podrške, već se mora jasno povući crta između onih koji su zaslužni i onih koji su krivi.

Naravno, iako se neposredno ne tiče državne pomoći, ali ono što želim ovog trenutka da iskažem jeste da smo paralelno sa sistemskom reakcijom i aktivnošću koja se pokazala u tom trenutku, koju je pratila visoka odgovornost i humanost sa pozicije odgovornih ljudi na državnim pozicijama, mi smo isto tako paralelno sa tom pojavom imali i pojedinačne reakcije širom Srbije, od Šumadije, Vojvodine i ostalih delova Srbije, javljanje lekara i drugih ljudi, institucija, organizacija koje su odlučile da se uključe u tu pomoć i oni zaslužuju da ih ne zaboravimo i da ovog trenutka to istaknemo.

Neko će kazati da to nema veze sa državnom pomoći. Nek nema veze, ali mi zapravo jako držimo do toga da je važno istaći svako dobro delo, jer isticanje dobrog dela predstavlja lekciju svima drugima da možemo biti takvi, da mogu biti u takvim situacijama i da ljudska vrednost, i to je ono što je jako bitno da se uvek ističe.. Boriti se da zaradiš za sebe i za svoju porodicu, to nije neka visoka ljudska vrednost. To je više instinkt preživljavanja. Dakle, taj poriv i taj instinkt imaju i životinje. Dakle, to što neko zna da zaradi milione jeste sposobnost, ali to nije neka visoka vrlina, to nije nešto što se smatra visokom ljudskom vrlinom, odnosno vrednošću.

Međutim, imati svesti i snage da u trenutku dok ti nisu u opasnosti, u trenutku dok tvoj život i tvoje zdravlje i tvoja porodica, tvoj imetak nisu ugroženi, imati kapaciteta humanosti, ljudskosti da se zabrineš i uključiš u pomoć nekome ko je daleko od tebe 100, 200 ili 300 kilometara. To su ljudske vrednosti koje nažalost pod raznim naletima i udarima ove, da kažemo, materijalističke kulture i biologizirane kulture koja danas sve žešće nadire i nad našim prostorom koji je ranije imao mnogo više tog duha i mnogo više određene etika koju je prožimala kultura življenja.

Dakle, pod takvim udarima zato su takvi primeri jako važni i sa aspekta ljudske zahvalnosti, ali i sa aspekta lekcije koju treba stalno isticati kako bi zapravo mi ovde na ovom prostoru, bez obzira na naše i evropske i sve druge integracije, mi taj duh ljudskosti, taj duh dobročinstva ovde treba da čuvamo, gajimo, afirmišemo, oživljavamo tamo gde je zakržljao. Zato iz tog razloga želim to da spomenem, kao i svu pomoć koja je došla iz dijaspore, koja nikada ne zaboravlja naš prostor, kao i svu pomoć koja je došla iz Bosne i Hercegovine, dakle, to je jako važno da ovde istaknemo.

Isto tako želim da istaknem značaj pomoći koja je učinjena dostupnom građanima kada je u pitanju vakcina. Ovde svakako ne mislim samo na građane ove zemlje, jer to nije bila pomoć, to je bila obaveza države.

Međutim, ono što je fascinantno i što evo možda više puta ovde ističem jeste ovo što su odgovorni u ovoj zemlji omogućili i građanima susednih zemalja da dobiju vakcinu u ovoj zemlji. Možda i zato što sam bio uključen u taj proces s obzirom da imam zaista veliki broj prijatelja i poznanika u okolnim zemljama, posebno u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, bio sam možda jedna od najnapadnutijih adresa gde su mi se ljudi javljali - možemo li mi da dođemo da se vakcinišemo.

U početku te procedure su malo bile, dok se to sve nije uigralo, komplikovanije, pa sam se prosto morao obratiti samom Kabinetu predsednika za pomoć i vrlo brzo smo dobili, dakle, ja sam se čak šalio pa sam kazao – dajte mi jednu kvotu za bratstvo i jedinstvo, da bi lakše pojasnio šta to znači, onda sam ja pojasnio – javlja mi se veliki broj ljudi iz ovih zemalja, hajde malo da to obnovimo i svakako da je to zaista fascinantno dalo rezultate.

Istina, poslednje vreme već tu, dakle, to je sve pojednostavljeno pa nemamo neke komplikovane procedure ali ogromne su brojke, čak u stotinama koje su samo preko mene došli ovde u zemlju da se vakcinišu i to su čak mnogi ljudi koji su onako imali neke rezerve prema Srbiju zbog raznih rasuda i predrasuda proteklih godina i decenija. Dakle, to je nešto što meni predstavlja jedno najmoćnije sredstvo politike i diplomatije, dakle, mnogo moćnije od tenkova, aviona i ne znam čeka i drugih konvencionalnih poluga moći, dakle, to je nešto što zaista ovde želim sa vama prijateljski podeliti ali i sa ostalim građanima Srbije.

To je pokazatelj da država ne mora biti samo jedan hladni mehanizam, jedna mašina kakve države u principu i jesu, ali da ona može imati dušu i zapravo u meri u kojoj mi uspemo u sve pore ove zemlje da udahnemo više duše u ovu državu, u toj meri će ova država biti kvalitetnija, biti bolja i biti toplija i biti domovinskija i biti i patriotskija i otadžbinskija. Sve to su veoma važni aspekti, a oni su svi zapravo na neki način u tom inkubatoru koji se zove osećaj za druge, koji se zove osećaj za pomoć.

U tom duhu zapravo želim pozdraviti, podržati takve aktivnosti, bodriti najodgovornije ljude na čelu države svakako i zajedno sa nama ovde koji predstavljamo mikrofon građana za sve njihove daće i nedaće, za sva njihova pozitivna i negativna stanja. Tako da je ovo zapravo prilika gde želim na taj način i kroz ovaj izveštaj pohvaliti ovu aktivnost i da nastavimo tim putem jer vidite i sami lako je zapaliti već zapaljivu atmosferu, ali dobri i pametni ljudi, a to znači i dobri i pametni državnici, dobri i pametni domaćini, dobri i pametni nosioci, domaćini u porodicama, glave porodice, oni će uvek pamet pustiti napred, ne paliti nego gasiti, otvarati nove stranice, otvarati nove puteve, a dobro delo koje dolazi sa naše strane je zapravo ono što otključava sva ta srca.

U tom pogledu moja sva podrška i čestitke i nastavimo dalje putem. To je jedini način da zapravo ovaj naš prostor i u našoj zemlji, ali isto tako i u regionu bez obzira što mi sada imamo niz takvih država, kao što vidite, ne samo zbog stava nekih svetskih sila i međunarodne zajednice, već zbog same činjenice smo upućeni jedni na druge, bez obzira na sve što se izdešavalo moramo naći put zajedništva, a on se jedino može graditi na vrednosti dobra. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministrice sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ja ću se fokusirati na 1. tačku dnevnog reda, zato što smatram da je usvajanje zakona o nacionalnoj bazi podataka za borbu protiv terorizma jedan veoma važan zakon i jedan veoma važan iskorak u pogledu uređenja ne samo baze podataka, već, mogu kazati, uređenja sistemskog odnosa borbe protiv terorizma, jer ono što smo do sada imali, bez ove baze podataka ili bez uređene baze podataka, iako baza podataka neće značiti, sama po sebi, uređenost celokupnog sistema i programa ove borbe i celokupnog delovanja, ali jeste veoma značajan i veoma značajan iskorak.

Ovu temu čini važnom sama činjenica da ona ovako neposredno tretira borbu protiv terorizma, a terorizam je definitivno jedna od najaktuelnijih tema savremenog doba celog sveta, posebno zapadne civilizacije koja uključuje i ovaj naš ovde i državni i regionalni prostor.

Zato ova tema zaslužuje punu pažnju jer ona nije jedna od onih proceduralnijih preko kojih prosto treba proći tek tako, već se radi o temi koja ima stratešku važnost, ali i mogućnost da se kroz njeno uređenje učini puno, ali eventualno napravi i neki propust.

Dakle, terorizam je tema sam po sebi od izuzetnog značaja i zato mi narodni poslanici smo duži ovoj temi dati puni doprinos. Terorizam nije novina u čovečanstvu. On je postojao još od davnih vremena u raznim formama, ali je sada poprimio određenu formu zbog pojave i zbog prisutnosti koju ima, ali isto tako zbog toga što je dobio i određene boje, da tako kažem, u svom ponašanju i delovanju. Terorizam je po definiciji nasilje sa namerom zastrašivanja radi ostvarivanja određenog političkog cilja.

On je postojao i ranije među raznim političkim ideologijama, ali najčešće ekstremnim. Ekstremne ideologije su te koje predstavljaju pogodan ambijent za nastanak samih ideja u pogledu metode borbe kroz formu terorizma i na takvim idejama ekstremno radikalnim se razvija i ova metoda. Ono što jeste svojevrsna novina poslednjih godina, pa možda i par decenija jeste da terorizam poprima sve više dimenziju verskoga. Ne znači da je to potpuna novina, ali je to postalo dominantno.

Ono što je za mene izuzetno važno jeste da se najčešće u medijsko javnosti pa i političkoj ime jedne od najvećih monoteističkih religija, vere islama, vezuje za terorizam. Nažalost, tome doprinose oni koji se odlučuju na terorističke akte i teroristička delovanja, a po svom imenu ili po svojoj verskoj su pripadnici Muslimani. To je nešto što predstavlja najpre udarac samom islamu i samim Muslimanima koji po svom učenju i po svome opredelenju nipošto i ni na koji način ne pripadaju niti žele pripadati takvoj orjentaciji.

Međutim, uprkos činjenici da određeni Muslimani čine ili počine određene terorističke akte sa moralnog, kulturnog i drugih aspekata nemamo osnova nazivati taj terorizam islamskim terorizmom, zato što imamo određene pojave da terorističke akte učine i pripadnici nekih drugih verskih konfesija. Ako je to hrišćanin, ne možemo čuti ni u medijima, ni u političkom diskursu da je to bio čin hrišćanskog ili kršćanskog terorizma. Ili ako je u pitanju Jevrej, Budista ili neko drugi, nismo čuli ili ne možemo čuti niti u jednom obraćanju ili javnoj formulaciji da se taj teroristički čin pripisuje toj veri.

Dakle vera islam u ovoj formi postoji preko 14 vekova. Zato je on imao prilike da se predstavi. Ja sam se i naučno bavio jednom temom, dugo godina sam je istraživao, pod naslovom „Istorija nasilja“, pa sam pobrojao u određenoj studiji veoma bogatoj i veoma obimnoj, samo neke delove sam objavljivao, zapravo kroz savremenu istoriju poslednjih 2.000 godina, pobrojao sam akte nasilja i brojke koje su naučno potvrđene i dokazane od strane ili u okviru određenih kultura i civilizacija.

Ono što je nesporno, jeste da je islamska civilizacija tu jako nisko na lestvici kada su u pitanju nesporne brojke, naučno potvrđene brojke. Naravno, sada ovo nije prilika da ja to ovde elaboriram, ali samo jedan od kraljeva zapadnog kolonijalizma je u jednom kratkom vremenu u nekoj afričkoj zemlji pobio više ljudi nego što ubijeno u sistemu islamske civilizacije kroz određene stotine godina.

Ne možemo na osnovu tog celokupnog, duhovnog, etičkog i civilizacijskog iskustva, prisutnosti islama preko 1.400 godina sve to zanemariti, zato što imamo poslednjih godina određene ljudi koji pripadaju određenim ekstremnim percepcijama, to je nesporno, iako se one vezuju za islam, ali one nisu deo primarnog, klasičnog, priznatog, stabilnog, kontinuiranog učenja kojem pripada apsolutna većina i islamske naučne, odnosno učenjačke elite i uopšte Muslimana. Ne može se zanemariti sve to i reći, prosto prihvatiti se i u medijskom i u političkom diskursu kao da je to uobičajeno i normalno da se kaže islamski terorizam. Islamski terorizam ne postoji. Terorizam je terorizam, on je akt nasilja i ako ga čini neki pripadnik islama, formalno, iako je sporno da li pravi pripadnik islama može činiti akt nasilja, da li može ubijati decu, civile i tako dalje, jer je to sa aspekta islama apsolutno ne prihvatljivo.

Prema tome, ovo želim podvući iz razloga što na taj način zapravo pravimo neku vrstu stigme, pravimo neku vrstu targetiranja jedne cele vere, pripadnika jedne vere koja danas broji skoro dve milijarde svojih pripadnika. To je nešto što je jako važno, ono nije u direktnoj vezi sa današnjim zakonom u pogledu toga da će ova baza zapravo uticati na ovo, ali hoću da ovim ukažem na to koliko će biti važno da nakon što uredimo ovu bazu, zapravo uredimo i određenu analitiku, određenu klasifikaciju, ali svakako i samu bazu podataka i samu upotrebu tih podataka, zato što naše iskustvo do sada, evo da razumemo da nismo imali nacionalnu bazu podataka, pa da su bili određeni propusti.

Dakle, nama se dešava da ljudi značajni autoriteti islamske zajednice jednostavno osvane njihovo ime negde tamo na nekom, ne znam kakve su to liste, vi iz sektora bezbednosti to bolje znate, na graničnim prelazima. Ti ljudi prosto ne mogu da prođu granični prelaz, što neće biti zadržani najmanje dva sata ili više vremena, na određeno ispitivanje ili samo čekanje da se, kako se to tamo kaže, nešto proveri. Radi se o ljudima koji su značajni autoriteti, funkcioneri, ulema islamske zajednice.

Ono što želim da verujem i da se nadam, da će ova baza podataka, ova nacionalna baza podataka doprineti uređenju ovog prostora, gde neće moći bilo koji službenik određene službe bezbednosti ili obaveštajne službe ili policijske službe da prosto nekoga zato što je čuo na televiziji da neko govori o tome kako teroristi imaju takve brade, takve pantalone, ne znam kakve frizure. Pošto svakodnevno imamo takve nastupe na javnim sredstvima informisanja, i onda taj tamo službenik kaže, čekaj ovaj meni ispunjava uslove i ja ću njega da stavim tamo, pa neka oni njega ispituju. Mi takvu praksu smo, takve pojave, koje su nadam se i bile ostaće na nivou izuzetaka ili ćemo ukinuti te izuzetke, ali prosto ne mogu ne skrenem pažnju na ovo.

Recimo, pre nekoliko meseci, na jednoj televiziji sa nacionalnim signalom, gostuju dvojica, tzv. profesora, znači, koji su veoma prisutni na temi terorizma, posebno kada je u pitanju sprega sa islamom. Oni, obojica dakle, iznose tako opasnu, tako otrovnu laž, toga dana na toj televiziji koja glasi i obojica to potvrđuju voditelju koji se eto iznenađuje, govoreći kako Muslimani po svojoj veri, po svom verskom učenju ne mogu i da hoće ne mogu da budu lojalni državi u kojoj nisu većina. Zamislite kakva je to opasna teza. Kakva je to otrovna teza na kojoj vi zapravo pravite takav jaz, takvu podelu takvo targetiranje, takvo stigmatiziranje, svim Muslimana u državi u kojoj nisu većina, u ovom slučaju i u samom Srbiji.

Kada vi kao navodni stručnjaci obaveštavate javnost, milionski auditorijum, u kome kažete da ovi Muslimani, kako vam se god predstavljali, kako vam se god ponašali, oni po njihovom verskom učenju ne mogu da budu lojalni državi Srbiji, kakva je to poruka, molim vas, službama, kakva je to poruka srpskoj javnosti? Šta sad treba običan građanin da misli? To je skandalozno.

Nazvao sam urednika i kazao - molim te, zakaži emisiju sa ova dva kretena, sa ova dva idiota, ne znam kako da ih nazovem, zovi me i neka predamnom to kažu, da im ja pojasnim. Kazao je da hoće, ali nikad više nije uspeo da ih dobije kad je najavio da ću ja doći u emisiju.

To je strašno! Zamislite vi, bez ikakve sankcije, bez ikakve posledice, neko ko ima navodne doktorate, koji predaje na univerzitetu, jedan od njih predaje na beogradskom univerzitetu, na političkim naukama, znači, on tako edukuje studente. Ti studenti će sutra postati političari, postati javne ličnosti. Ljudi, to je laž!

To je neistina, izmišljena, šovinistička neistina koja ima za cilj satanizaciju, koja ima za cilj da zapravo sve ove naše borbe, ovaj naš trud nas Muslimana, bilo političkih delatnika, intelektualnih, verskih, koji zapravo želimo da pomognemo da se sve te istorijske rane, nedaće, sudari, problemi koje smo imali na relaciji pravoslavnog i muslimanskog stanovništva i šire u regionu, a posebno ovde u Srbiji, da se prevaziđu, da se ozdrave. I dođu vam takve spodobe, takvi profili, da vam na taj način truju javnost.

Dakle, to je stvar koja je jako opasna. Šta vi time zapravo postižete? Time se šalje takva poruka da svi oni Muslimani koji se gnušaju nad terorističkim aktima, koji se gnušaju nad svakim oblikom nasilja, koji pripadaju i veri i uverenju da je islam vera mira, gospodo, dame i gospodo, islam je po definiciji vera mira, pojam islam je od "selam", na arapskom znači mir i sigurnost, dakle to je u samoj definiciji i imenu, osnovnoj identifikaciji same vere i to je nešto što je osnov.

Naravno, postoje razne percepcije, postoje upotrebe, naravno, postoje i zloupotrebe, ali islam se ne dokazuje zadnjih 20 godina kada imamo priču o terorizmu. On je na sceni 1.400 godina i ako ćemo govoriti o samoj praksi, imamo je. Ali, hajmo krenuti od same teorije. Ovakvi primeri su strašni.

Ono što želim sugerisati i nadležnim organima koji će dalje uređivati samu nacionalnu bazu podataka i na kraju koji će koristiti, u redu, mi ćemo srediti tu bazu podataka, odnosno sredićemo način njenog formiranja i korišćenja, što jeste intencija ovoga zakona, ali će ponovno ljudski faktor biti taj koji će odlučiti ko će da uđe u tu bazu podataka, šta će tamo da se napiše i ko će zapravo da bude tema ne samo obrade već i određenih drugih mera.

Ja znam da je to neophodno i svakako ćemo mi da podržimo danas usvajanje tog zakona, jer mi smatramo da je jako važan. Ali, nećemo moći unaprediti borbu protiv terorizma ukoliko stanemo na tome.

Vidite, kao što istini nije najveći neprijatelj laž, istini je najveći neprijatelj poluistina, pravdi nije najveći neprijatelj nepravda, pravdi je najveći neprijatelj ili mnogo veći neprijatelj polupravda ili pomešana pravda i nepravda, pomešana istina i neistina su veći problem.

E, zato je nama jako važno da borbu protiv terorizma i celokupno delovanje na tom polju se profesionalizuje i podigne na najviši mogući stepen.

Ali, to neće značiti da ćemo samo ostati na nivou podataka i na nivou rada obaveštajnih odnosno bezbedonosnih službi, pogotovo kada je u pitanju ekstremizam, kada su u pitanju ekstremna shvatanja koja su bazirana na percepcijama, na pogrešnim percepcijama vere ili na namernim zloupotrebama vere.

To je pitanje mnogo više duhovno. Zato, ukoliko celokupni sistem borbe protiv terorizma ne obuhvati mere ili delovanje koje će da zaustave trovanja, ideološka, verska, kvaziverska, frakcijska, sektaška, tu zapravo stanuje glavna energija, negativna, ali i šansa da tu negativnu energiju pametnim delovanjem, širokim frontom se zapravo demontira i smanji se prostor za regrutovanje. Tu je čitava poenta.

Jer, ukoliko vi omogućite ili nenamerno ili namerno zapostavite taj prostor, da se prosto kod mladih generacija događa trovanje, ukoliko vi nemate uspostavljenu kontrolu nad određenim strukturama, edukacije, zvanične, nezvanične, poluzvanične, ukoliko država toleriše, smatra normalnim razbijanje islamske zajednice, neki njeni delovi i pojedinci to i dalje potpomažu, odnosno se toleriše ono što je udar na islamsku zajednicu 2007. godine, sa posledicama do danas, čime nije samo posledica tog udara dve islamske zajednice, ne, posledica tog udara je gubljenje kontrole nad edukacijom mladih Muslimana, nad edukacijom omladine, gubljenje kontrole.

Do tada smo tačno znali gde, kada, šta se može govoriti, iz kog udžbenika i na koji način. Nakon toga se gubi ta kontrola i niču na desetine raznih subjekata edukacije, indoktrinacije, ideologizacije i ne znam čega još.

Neću reći - svi ekstremni, ali, samim tim što gubite kontrolu, samim tim što nemate vertikalu odgovornosti, vi ne možete biti uspešni u toj borbi samim tim što ćete imati formalne aktivnosti nadležnih i bezbednosnih službi, službi sigurnosti, odnosno ostalih nadležnih službi.

Zato je važno, nakon što usvojimo ovu bazu podataka, odnosno usvojimo ovaj zakon, potrebno je da se ovim pitanjem temeljito pozabaviti, sa pozicija nadležnih državnih organa da prosto preventivom, odnosno fokusom na preventivu, umanjimo mogućnost regrutovanja ekstremnih ideja koje su osnov za razne oblike nasilja, uključujući i same terorističke akte, ili aktivnosti i to je pravac kojim treba da krenemo i da zapravo budemo jedinstveni u tom frontu, svesni da nasilje i zločini te vrste i sam terorizam jesu usmereni protiv nekoga konkretno ali su oni zlo i za onog protiv koga su usmereni, ali i za onoga u čije ime se čine u kulturnom civilizacijskom i svakom drugom smislu.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana predsednice Vlade, poštovane članice Vlade, uvažene ministrice, poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, kada se tema Ustava, promene Ustava generalno ili parcijalno nađe pred narodnim poslanicima i bude deo dnevnog reda Narodne skupštine to je definitivno jedan od najvažnijih tema sa kojom se mi, narodni poslanici, ovde možemo suočiti.

Zato, bavljenje ovom temom zahteva krajnju ozbiljnost i posvećenost. Tako će i narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja koji su tokom celokupne javne rasprave uzeli puno učešće preko svojih stručnjaka, eksperata za pravo i ustavno pravo, zapravo tokom ove skupštine, odnosno njenog zasedanja, dati puno učešće, ali isto tako i podržati odluku za promenu, predloženu promenu Ustava.

Iz opšte poznatih navedenih, ali isto tako i svojih razloga svakako da smo među onim poslanicima koji podržavaju evropski put Republike Srbije, kao što se već moglo i videti u raznim drugim raspravama i temama, ne onako slepo, neselektivno, put podržavamo, ali u skladu sa tim putem, načelima na tom putu, načelima EU, ostajemo dosledni uvek da se kritički ophodimo prema svim temama koje su pred nama, a kritički znači imati i pozitivnu i negativnu kritiku, ali ukoliko za to imamo osnova i argumenata.

Kada govorimo o posebnim razlozima, Stranke pravde i pomirenja, a pre toga Ustav, definitivno, opšte poznat jeste temeljni i najbitniji akt, jedne zemlje, Ustav uspostavlja državu, uspostavlja principe društva i države i zato i najmanji deo tog Ustava, ne može biti nebitan i zahteva i zaslužuje punu posvećenost i pažnju.

Zbog svoje važnosti, Ustav jeste pretpostavka, možda i ključna pretpostavka, za dobro uređenje i funkcionisanje države i društva, istina ne jedini, jer imati dobar Ustav, znači imati dobar okvir za kvalitetno uređenje i funkcionisanje države i društva.

Ali, imati dobar Ustav, u tekstu i sadržini, ne znači po svaku cenu i da će država i društvo funkcionisati.

Poznati su primeri kroz istoriju, najpoznatiji je onaj tzv. Staljinov Ustav, koji kako kažu stručnjaci za ustavno pravo, jeste bio jedan od najbolje sročenih ustava, ne samo po formi, ustavno pravnoj, već i po sadržini, i po demokratičnosti, dakle, a znamo dobro kakva je bila to demokratija i kakve su bile slobode, kako je funkcioniralo društvo za vreme Staljina u Sovjetskom savezu. I to zapravo ukazuje da je moguće imati i dobra ustavna rešenja, a zapravo imati brojne probleme u praksi, a čuli smo i deo komentara na tu temu, a možda ću se tokom ovog izlaganja i ja na deo toga osvrnuti.

Dakle, ono od čega ne možemo pobeći, a tiče se zapravo donošenja ovog postojećeg ustava 2006. godine. Nije korektno, ne bi bilo ni etički, a ni politički u redu, da mi koji smo svedoci određenih događanja koja su okrunila i legalitet i legitimitet ovog Ustava 2006. godine, to prećutimo, i kao da se ništa nije desilo, iako se to više ne može vratiti ali iznoseći svoj stav i ne slaganje sa određenim pojavama koje su obeležile donošenje Ustava 2006. godine, zapravo se mi očitujemo i etički i politički, protiv, ili na takve stvari, zapravo ukazujući na to da u budućnosti nikada ne treba dopustiti da se nešto tako desi.

Ne radi se ni o kakvim sitnicama, već se radi o vrlo ozbiljnim propustima i aktima bezakonja u samoj proceduri donošenja Ustava 2006. godine, čime je ostvarena manjkavost, ostavljena fleka i na legitimitet i na legalitet ovog Ustava.

Tu nalazimo još jedan dodatni razlog za podršku promeni Ustava, bilo kakvoj promeni Ustava, uključujući o ove predložene promene, jer ćemo donekle, barem, oprati, da tako kažem, pošto nas čeka procedura i u ovoj Skupštini, a potom i na referendumu, čime ćemo donekle, da kažem, oprati ono što se dešavalo 2006. godine.

Tada nisam bio politički akter, međutim, kao neko ko je predvodio jednu važnu zajednicu, u tom slučaju versku zajednicu, bio sam jako zainteresovan za sve što se dešava na političkoj sceni Republike Srbije, a posebno kada su u pitanju ustavne promene, i zato sam svedok određenih dešavanja preko kojih se ne može tek tako preći, na koje ne možemo posmatrati, desilo se, idemo dalje.

Šta se desilo? Dakle, u Novom Pazaru gde sam bio svedok tih događanja, jer su mi se neke manje političke stranke obratile za pomoć tada, pomoć za kupovinu opreme, kako bi nadzirali referendum za donošenje Ustava, onaj čuveni dvodnevni i dvonoćni referendum.

Naravno, kao i uvek izašli smo im u susrete, pomogli smo im da se obezbedi pet ili sedam kamera, nisam siguran, ali najmanje pet kamera, koje su postavljene da nadziru ulaze u objekte u kojima se održavalo glasanje na tom referendumu, i izabrana su ona najmasovnija glasačka mesta u Novom Pazaru.

Tada snimljeni materijal još postoji, on se može proveriti. Prema tom materijalu, dakle, kamere su snimale 48 sati, na ta biračka mesta se pojavilo u Novom Pazaru oko 7% građana, a, vi se sada fino povratite, pa uzmite zvanične rezultate, u kojima je rekordna izlaznost u Novom Pazaru, u odnosu na celu državu, zapravo bila zvanična informacija, koja je saopštena građanima, zapravo ne samo saopštena, na kojoj je i zaključena i legalitet i legitimitet, ili ostvareno i jedno i drugo, i proglašen taj Ustav.

Dakle, da li sada taj deo ili taj broj falsifikovanih glasova jeste u onoj brojki koja bi potpuno Ustav smatrala nelegalnim, to se može analizirati, izračunati. Voleo bih da nije, jer bismo zapravo, bili u agoniji nelegalnosti, nelegitimnosti svih ovih godina. Dakle, ovde mnogo više reagujem etički, nego li pravno, jer pravno je kasno, ali ne mogu prosto da se pomirim sa vređanjem elementarne sopstvene inteligencije zbog onog idemo dalje, jer svi događaji iz prošlosti, makar iz ovako bliske prošlosti, nisu uvek da bi dobili neki sudski epilog, ali jesu da se prosto ukaže na njih, kako se nikada tako nešto više ne bi ponovilo.

Kako jedna država sebi ne može dopustiti da bude toliko neozbiljna, da zapravo, pristane na takve nagodbe, na takve falsifikate, naravno, da ne bi to bilo država, zapravo, to je bila jedna vlast, to je bila vlast Vojislava Koštunice, Vlada Vojislava Koštunice, koja je to izvela sa svojim partnerima, na lokalnom nivou u Novom Pazaru, među kojima su neki danas, koji se ne slažu sa tim Ustavom, među kojima su danas neki koji zapravo kažu da neće da učestvuju, da ne podržavaju, i da se ne slažu sa celokupnim Ustavom.

Dakle, sve ovo je važno da se zna. Ne volim da vodim rasprave u Narodnoj skupštini gde ću kao predstavnik jednog manjinskog naroda iznositi negativne kritike na predstavnike drugih manjina i manjinskih naroda. Osećam se jako neprijatno zato, ali ovo su etički i politički prekrupne stvari i one treba da se znaju.

Znači, tada su ti predstavnici Bošnjaka koji su tada držali lokalnu vlast u Novom Pazaru, koji su imali ministarske pozicije ovde u Beogradu, zapravo zbog sprege sa tadašnjom Vladom i vlasti zbog svojih ličnih i političkih, dnevno političkih interesa, zapravo progutali sve svoje nacionalne, etničke, kulturne, manjinske interese, principe i teme za prava i zapravo, ne samo glasali za taj Ustav, ne samo načelno podržali, već i na terenu učestvovali u tom kriminalnom činu falsifikovanja, dakle rezultata na tom referendumu.

Možda nekome ovo nije bitno, bilo je, prošla je vlast. Naprotiv, mi i kao sadašnja vlast svojim odnosom prema onim što je bilo ranije ako nije moguće pravnim, onda moralnim i političkim. Zapravo, ne govorimo o njima, nego govorimo o sebi, jer definitivno, ne mogu da zamislim da možemo podrškom ili ćutanjem dopustiti da se ikada više nešto tako ne dogodi.

Ovo je velika lekcija. Ovo je velika bruka. Zato je potrebna promena Ustava, makar ova parcijalna, a nadam se da će biti i nekih temeljitijih kada za to dođe vreme, ali ovim ćemo donekle skloniti fleku i pokazati da je moguće menjati Ustav drugačije, da je moguće menjati Ustav bez tih kriminalnih nagodbi i međupolitičkim akterima, punjenja kutija, držanja tih kutija 48 sati danonoćnog ubacivanja i legalno i nelegalno glasačkih listića, da je moguće drugačije, da država može da bude ozbiljna, da može da prođe kroz nimalo lake rasprave sa predstavnicima pravosuđa, što mi je takođe i drago, pa nek su bile i gorke, nek su bile i teške. To je dinamika i proces koji nama ovde treba. Što su rasprave teže mi bolje dolazimo do boljih rešenja, i u Narodnoj skupštini, i mimo Narodne skupštine.

Dakle, mi smo tada imali određene ne nekorektne, da ne kažem kriminalne, ali sigurno nezakonite saveze oko tog Ustava. Šta se onda nama dešava posle te 2006. godine? Godine 2007. nam se dešava po tim Ustavom, u stvari pod tim političkim dvojcem ili trojcem koji nam je sve to skuvao. Mi imamo brutalni napad na islamsku zajednicu. Pokušaj razbijanja islamske zajednice, čije posledice osećamo do dana današnjeg. Dakle, pod bajrakom, organizacijom istih ljudi koji su na prostoru Sandžaka i Novog Pazara falsifikovali referendumske rezultate za taj Ustav.

Ti isti branitelji naših bošnjačkih, muslimanskih i opšte manjinskih prava su se zapravo tako ponašali zato što određene strukture, odnosno ponašanje rukovodstva islamske zajednice njima nije politički odgovaralo.

Pošto nisu mogli islamsku zajednicu koristiti za svoje političke, biračke i druge potrebe oni su odlučili da tu islamsku zajednicu razbiju, prvo da je otmu, pa kad nisu uspeli da je otmu, hajde onda da je podele, pa da naprave sebi jednu koja će ih slušati, jednu, dve ili ne znam koliko će ih na kraju praviti.

Naravno da to ne bi moglo da se desi da nije bilo od tadašnje vlasti otvorene podrške i ne samo podrške već zloupotrebe organa vlasti, čak i organa vlasti sile pravosuđa i policije za takve nakane.

Da li je to bilo, kako uvažena ministarka kaže, takmičenje u tome ko je gluplji, ali je bilo, čak i ako jeste a zvuči duhovito, međutim to je bilo veoma brutalno i posledice su jako loše.

Godine 2010. se dešava još brutalniji događaj koji se naslanja na takve ustavne donosioce. Izbori za Bošnjačko nacionalno vjeće, odnosno za nacionalne savete koje svi ovde hvalimo. Inače, ideju nacionalnih saveta, bez obzira na sve manjkavosti, bez obzira čak i na ovo o čemu sada govorimo, jeste jedan značajan politički, civilizacijski, kulturni i svaki drugi iskorak ove zemlje, pre svega prema manjinskim narodima i zajednicama.

Naravno da on, s obzirom da se kao institut i mehanizam uvodi po prvi put, treba dorađivati i unapređivati i to treba da zajedno činimo, ali ono što se desilo 2010. godine, to mora da uđe u anale, u udžbenike. To mora da bude nešto što ćemo crtati deci od vrtića do univerziteta kako ne bi smelo nikada više.

Dakle, organizuju se izbori kao za sve nacionalne savete. Međutim, u Sandžaku se desi nešto drugo. Pobedi jedna lista koja nije trebala da pobedi i to pobedi toliko ubedljivo da ima većinu. Šta se dešava? Naravno, vanredno stanje je u krugovima vlasti u Beogradu i njihovih partnera u Sandžaku kako to sprečiti. Pošto nije postojalo ni najmanjeg manevarskog prostora da se to spreči zakonito, oni se odluče na brutalno kršenje i Ustava i zakona da bi se sprečilo konstituisanje Bošnjačkog nacionalnog veća ili Bošnjačkog nacionalnog saveta od strane te većine koja je legalno i legitimno izabrana. Na koji način? Konstituišu se svi nacionalni saveti po jednom pravilniku koji do tad postoji i samo za Bošnjački nacionalni savet, odnosno veće se menja u hodu Pravilnik, uslovljavajući se da na konstituirajućoj sednici treba da prisustvuje najmanje trećina članova saveta, odnosno veća, a onda, naravno, jedna veći deo trećine ne dođe i to bude navodni pravni osnov da se ne konstituiše Bošnjačko nacionalno veće.

Tadašnjeg ministra, kojeg vidim je opet nešto oživio politički, pitaju zašto menjaš Pravilnik za Bošnjake? Da li znate šta je njegov odgovor? Nacistički odgovor – oni su nešto drugo.

Taj ako nije, trebao je biti u zatvoru. Ako nije kasno, treba sad ići u zatvor, ako je kasno, onda ono za šta nikada nije kasno - da se moralno distanciramo, ogradimo, operemo od jedne takve pojave. Da zlo bude veće, on se nešto zove demokratski taj ministar itd.

Dakle, to je nešto što ne može da se zaboravi, što je zapravo produkt jedne takve političke pravne i ustavne produkcije.

Šta se dalje dešava? Pošto nije samo da ste zaustavili konstituisanje, šta je sada sa Većem? Da li vi znate? Treba da znate, da nikad ne zaboravite. Možda vam ovo zvuči suludo, kao da pričam o nekoj drugoj zemlji. Ne, to je bilo ovde u ovoj istoj zemlji, samo pod nekom drugom vlašću. Četiri godine nema Bošnjačkog nacionalnog veća, pojela maca, nema ga. Šta se dešava? Ništa. Čekamo nove četiri godine. A isti ljudi koji su držali Veće, jer su u sprezi sa prethodnom, sa tom vlašću, oni funkcionišu, troše pare Veća, dobijaju pare od Veća, jedu ćevape, prave putne troškove, itd, itd.

Dakle, to su vam isti ljudi čije smo i danas čuli glasove vezano za taj Ustav. Dakle, to su produkcije upravo takvog Ustava i takve vlasti sa takvim Ustavom. Dakle, jedna moralno-politička pojava za koju ja nisam mogao verovati da će se desiti i onda nakon četiri godine šta vi zapravo uradite? Pa, onih 49% ljudi koji su glasali za tu listu, šta su kazali na sledećem izboru? Ne zanima ih, koja država, koje veće, koji saveti, koji izbori? Znači, vi ćete imati izbore dok pobede vaši. Kad ne pobede, ne važi se, poništimo sve, idemo dalje.

Znači, tada je takav udarac zadan poverenju na relaciji bošnjačke zajednice i države, odnosno konkretnije vlasti, a kod naroda je to uglavnom države gde mi dan danas imamo rane i posledice jednog takvog odnosa.

Prema tome, naveo sam ova dva drastična primera. Verujte, mnogo ih je više, da li iz sfere takmičenja ko je gluplji ili iz sfere planiranog, namernog kršenja i Ustava i zakona, ali ovo je ono pod šta treba podvući crtu.

Svakako, ponavljam, podržavamo predložene ustavne promene kao prvi korak gde ćemo, ako Bog da, doći u priliku da razgovaramo i o prvom članu Ustava i o definiciji države i o odnosu manjine i većine u toj samoj definiciji, što jeste problematično i sporno, verujem, za sve ili za većinu pripadnika nacionalnih manjina, odnosno manjinskih naroda. Ali, ovo je jedan iskorak koji treba podržati i u svakom slučaju verujem da će on dati svoje rezultate, posebno na polju pravosuđa i onome što mu je zadato.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, Zakon o zaštiti poslovne tajne spada u red onih zakona čija intencija je zaštititi zdravost privrede, zaštititi ono što je zdravo u privredi od onog što je bolesno u privredi, zaštititi dobre, poštene, profesionalne i korektne privrednike od švercera, mešetara, plagijatora i raznih drugih kriminalaca u privredi.

Dakle, ovaj zakon teži određenoj perfekciji u privredi i tretira jednu veoma delikatnu i bitnu materiju, koja svakako u zakonskoj formi predstavlja važan formalno proceduralni aspekt zaštite zdrave privrede, ali s druge strane, on duboko zadire i u suštinu, koja se u određenim oblastima naziva – poslovnom etikom.

Dakle, ovim dodirujemo nešto što je važno, suštinsko neopipljivo, nešto što se ne može samo zakonom regulisati, nešto što zadire u ljudskost, nešto što je danas veoma aktuelno i na polju određenih naučnih zanimanja i oblasti, nešto što se pokušava tretirati sa više aspekata, kako bi se zapravo ukazalo na važnost poslovne etike ili etike u poslovanju.

Nije slučajno da se interesovanje za etiku u poslovanju pojačava, već je vezano za zapravo opšte, da kažemo, ideološko i sistemsko stanje u svetu, gde je na neki način materija i materijalno doživelo dominaciju u društvu, i tada u takvim okolnostima, a posebno kada je u pitanju privreda, ekonomija i poslovanje, finansije, sve je to vezano za materijalno, odnosno materijalnu dobit i interes, a sve je to opet vezano za onaj materijalni biološki aspekt čoveka. A, materija u svojoj prirodi, ona nema etiku, ona nema metafiziku, ona nema osećaja, ona nema tu stranu ljudskosti koju sadrži, koju zapravo čovek treba da zaštiti određenim mehanizmima, pre svega svešću, a osim svesti, odgoja i duhovnih načina zaštite ljudskosti, potrebno je svakako da te vrednosti dobiju i svoju pravnu formu, odnosno da kroz kvalitetan zakon budu zaštićeni. To je ono što danas činimo i to je ono što je neskrivena namera ovoga zakona i što zasigurno predstavlja važan iskorak u pogledu obezbeđivanja zdravog ambijenta za privređivanje.

Zapravo, ono čemu je doseglo savremeno društvo nakon stotina godina raznih iskustava i raznih eksperimenata u pogledu sistemskog odnosa prema privredi, jeste da je zapravo slobodno tržište ono što treba da bude duh zdravog i normalnog privređivanja, ali ne svakako haotično slobodno tržište, već uređeno slobodno tržište, jer zapravo i sama sloboda, ukoliko nije uokvirena principima, a sve to definisano zakonima, dakle, tada sloboda postaje anarhija, postaje haos. Tako je za sve aspekte života kada je u pitanju čovek i njegov odnos prema slobodi, ali je isto tako ta zakonitost važeća i za privredu, odnosno ekonomiju.

Prema tome, slobodno tržište da, ali uređeno, suštinski uređeno određenim principima. Naravno da pravno uvek imamo različite teorije po kojima treba da uredimo jedan prostor. Jedan od pravnih principa jeste da pravo jednog čoveka doseže do granice prava drugog čoveka. Međutim, to je, da kažem, jedan formalni, pojednostavljeni okvir, ali uređenje sistema se ne odnosi samo na prava dva čoveka, već je u pitanju kompleksna potreba uređenja odnosa u društvu, gde imamo relaciju između dva čoveka, između čoveka i zajednice i između čoveka i države, i to dvosmerno.

Zato u tom kompleksnom paketu uređenja, jako je važno da imamo dobar zakon koji predstavlja okvir. Dakle, ukoliko mi uspemo, a što jeste težnja i nas ovde u Narodnoj skupštini, kroz sve naše zakonodavne aktivnosti, ali isto tako i članova, odnosno predstavnika Vlade koji sa nama ovde zajedno rade, a pre toga potroše sedmice i mesece na pripremu dobrih zakona, sa sve svojim stručnim timovima. I to je ono kao kada dobijete hranu na stolu, pa očito kada vam dobro serviraju hranu na stolu, još ako je dobro aranžirana, niko ne upušta svoje promišljanje šta je sve trebalo u kuhinji uraditi da bi hrana došla do stola i da bi mi uživali u hrani.

Tako isto u kuvanju, odnosno pripremanju ovih zakona veoma su komplikovane i kompleksne procedure kako biste došli do dobrih zakonskih predloga. I sve dok se ne usvoje ovde u Narodnoj skupštini, to su zakonski predlozi. Zato, kako su god drugi stručnjaci, članovi radnih grupa, predstavnici Vlade, ministri nadležni za određene zakone uložili važan trud, dakle, značajan trud kako bi ovi predlozi bili što kvalitetniji, jednako smo mi dužni kao narodni poslanici da uložimo maksimalan trud kako bismo sagledali sada sa naše tačke gledišta. Naša tačka gledišta jeste da smo predstavnici naroda, da bi trebalo da smo najupućeniji u potrebe naroda, u osećaje naroda, u probleme naroda i da zapravo taj glas i taj ugao gledanja ovde donesemo, donosimo u Narodnu skupštinu i da zapravo sa te tačke gledišta bacimo određene zrake svetla na zakonske predloge i zapravo tim susretom tih zraka ćemo, nadam se, dobiti najkvalitetnija zakonska rešenja.

Dakle, zakon ne može do kraja da uredi jedno polje. Zakon predstavlja okvir. On predstavlja okvir. To je kao i u saobraćaju. Da li ćete kvalitetno da vozite, da li ćete dobro da vozite, da li ćete dobar automobil da vozite, ne mogu da vam pomognu zakonski propisi u saobraćaju. Poštovanje crvenog svetla na semaforu da stanete i zelenog da prođete, kao i poštovanje određenih drugih signalizacija, horizontalnih ili vertikalnih u saobraćaju, ne utiče na vaš kvalitet vožnje u pogledu toga koliko ste vi dobar vozač i koliko imate dobar automobil.

To se morate potruditi sami, vežbati u vožnji, dakle možda i biti talentovani, a onda i zaraditi na regularan način, kupiti dobar automobil. Međutim, ono što zakonski propisi i u saobraćaju i u privredi treba da vam obezbede jeste da ne ugrozite sebe i nekoga drugoga u saobraćaju, da ne izazovete udes, da ne sletite sa puta. To je ono što treba da obezbedi ovaj zakon i svi drugi zakoni.

U tom pogledu ovaj zakon svakako treba podržati, posebno što sam na početku naglasio da on zapravo ima ambiciju da odvoji žito od kukolja. Dok nemamo uređenu dobru zakonsku regulativu na ovoj i sličnim temama, tada mi imamo jedan prostor koji nije sistematizovan, koji nema dobru regulativu i koji nema dobar okvir, gde je mnogo lakše kukolju da klija i raste, nego žitu. To je ono što je permanentno bio problem.

Dakle, ja ću sa vama ponovo podeliti određena iskustva koja nisu tako nepoznata, ali su jako krupna i upečatljiva, pre svega, sa namerom da ako šta možemo popraviti popravimo, a ako ne možemo, onda da barem to imamo u vidu kako se ne bi takve greške ponavljale.

Vi se sećate tzv. novopazarskog čuda u maloj privredi koje smo imali devedesetih godina. Dakle, mi koji smo tamo živeli i sada živimo smo zapravo svedoci sa terena. Dakle, dešavalo se nešto što nije kriminal, što nije neka, da kažemo, pojava koju mnogi tako tumače, jer se dešavala u ratnim godinama. Dakle, kriminal se najčešće odvija u spekulativnim privrednim aktivnostima, raznim oblicima nelegalne sive ili crne trgovine, ali teško se kroz kriminal baviti proizvodnjom. Dakle, onaj ko se odluči da proizvodi nešto, pa se odluči da ima legalno registrovanu porodičnu firmu, porodični biznis, da sa svojim članovima porodice osnuje malu firmu i proizvodi pantalone, košulje, cipele, komad nameštaja ili nešto slično, što jeste bio talas koji je zahvatio Novi Pazar i Sandžak uopšteno, devedesetih godina, gde je ta aktivnost narasla do te mere da smo mi imali u jednom trenutku blizu 5.000 proizvodnih subjekata... Dakle, ne nekakvih agencija, mešetarskih, manipulativnih, nego proizvodnih subjekata, malih preduzeća, porodičnih koje su imale celi sistem proizvodnje, koje su znale da naprave pantalone, da naprave razne druge komade odeće.

Istina, tome jeste na neki način dunuo u leđa vetar određene krize tog trenutka, embargo itd, tako da je tu dodatno bilo pojačano interesovanje cele zemlje, dakle građana cele zemlje koji su dolazili u Novi Pazar da kupe tu robu. Da, to jeste šansa, to jeste retki trenutak koji Novopazarci jesu iskoristili na način da je kriza nekada i šansa, ali je za to trebalo biti sposoban, trebalo je znati pokrenuti proizvodnju, trebalo je napraviti proizvod koji neko hoće obući. Nije to stvar nestalo hleba, pa jedemo i hleb kakav god, nego odeću ne oblači niko ako mu se ne dopada, ako nije kvalitetna. Znači, radi se o jednom privrednom bumu koji se desilo i koji je možda imao neke sistemske manjkavosti, ali u suštini je bio ogromna pozitivna energija.

Dakle, to je funkcionisalo između 15 i 20 godina. To je nešto što je moglo da se koristi kao primer kako dalje razviti malu privredu, kako pokazati celom društvu da je moguće da obični ljudi, kada hoće da rade, kada imaju kreativnost, kada imaju ambiciju i na koncu kada im se omogući… Mi smo se tada hvalili sa tim novopazarskim čudom. Hteli smo to da nudimo ostatku zemlje, ostalim biznismenima i građanima u regionu. Međutim, onog trenutka kada se počelo dešavati normalizovanje stanja u zemlji, umesto da ovaj model dobije podršku od tadašnjih vlasti, nažalost nekome je to zasmetalo. Dakle, prošle vlasti su se pobrinule da, ne samo da se ne podrži taj model, nego da se on guši.

Kako se gušio taj model? Gušio se kroz korupciju određenih struktura u vlasti, u poreskoj upravi, u zloupotrebi inspekcija koje umesto da pomažu malu privredu zapravo drastično, brutalno i surovo reketirale te male privrednike, davile ih i samo oni koji bi pristali da im plaćaju veoma skup reket oni bi opstajali. Međutim, s obzirom da su u pitanju jako male firme, da je tržište bilo jako tesno, velika konkurencija, svako manje gušenje je počelo da davi, odnosno da ugrožava one najslabije, njihov se broj počeo smanjivati.

Ključni udarac je došao od organizovanog kriminala. Organizovani kriminal je zadao ključni udarac toj maloj privredi, nečemu za čim sada svi žalimo kako smo dopustili da se tako nešto uništi. Određeni kriminalci, narko-dileri, a mi znamo da krupni kriminalci nikada ne mogu biti krupni ako nemaju svoje saradnike u strukturama vlasti.

Nije prvi put da o tome govorim da na području Novog Pazara i Sandžaka i dalje imamo jako blisku spregu organizovanog narko-kriminala i ostalih aspekata organizovanog kriminala sa sudijama, tužiocima, određenim strukturama u policiji. Postoje određeni pokušaji da se taj u uticaj eliminiše ili smanji. Nažalost, još nemamo puni fokus države da ona krene protiv tih kriminalaca, kao što kreće ovde u Beogradu protiv velikih kriminalnih grupa, što je za svaku pohvalu i podršku, nešto što ni na koji način ne treba omalovažiti, ali ta energija se mora preliti na periferiju, pogotovo tamo gde je veoma plodno tlo za kriminal, jer su u pitanju pogranična područja, područja sa značajnim komunikacijskim mogućnostima, sa određenim tačkama kriminala i unutar zemlje i izvan zemlje.

Šta se dešavalo? Krupni kriminalci su zapravo osnivali proizvodne strukture određene fabrike koje su im bile paravan za trgovinu droge. Sada takvi ljudi kojima je glavna zarada trgovina drogom su zapravo imali potrebu da imaju neku fabriku. Kada oni proizvedu pantalone koje njih koštaju u proizvodnji 15 evra, oni treba da ih prodaju 25 da bi nešto zaradili. Da li je tako?

Međutim, oni su prodavali svoju robu, odnosno te pantalone po 10 evra, jer im nije bilo bitno da li će zaraditi, izgubiti, jer njihova zarada nije bila proizvodnja pantalona, nego trgovina drogom.

Šta se dalje dešava? Svi oni pošteni, svi oni proizvođači koji nisu kriminalci, koji nisu narko-dileri, moraju da zatvore svoju fabriku. Imao sam prijatelja koji, ne samo da je zatvorio sve svoje proizvodne pogone, nego se iselio, prosto je doživeo potpuni kolaps, poraz. Nekolicina njih je pobegla iz Pazara, nisu mogli da se suoče sa time. Dakle, prepuštali smo grad kriminalcima, narko-dilerima. To se desilo nakon 2000. godine. To se desilo i mi danas ne možemo od toga da se oporavimo.

Sa druge strane, prljavi narko-kapital koji je bio najkonkurentniji u procesima privatizacije, gde su prodavani razni pogoni, fabričke hale po Novome Pazaru… Svi oni koji su teško i pošteno došli do svoga kapitala nisu mogli biti konkurentni na tržištu privatizacije i sada te dve, da kažem, nuklearne bombe, zapravo je Pazar privredno razoren. Danas je veoma mali broj tih ljudi ostao na nogama i proizvodi to što su proizvodili tada, što je zaista za žaljenje.

Još nije kasno da se mnogi spasu. Još imamo one koji tavore, koji se bore, koji su uporni, koji nisu odustali, ali i dalje još imamo dominaciju kriminalaca i narko-dilera. Tu mi moramo zajedno da delujemo. Preko Ministarstva privrede da se zaštite ovi mali, pošteni koji tavore, krvare, jedva spašavaju svoje privredne subjekte, da se preko MUP-a, Ministarstva pravde krene u konačni obračun sa kriminalcima koji piju krv poštenih ljudi kroz poresku upravu, kroz povraćaj PDV-a.

Ljudi, ne trebaju vam posebne kriminalističke službe. Samo uzmite izveštaje kroz Poresku upravu i vidite zašto jedni te isti ljudi vrše povraćaj toliko enormno velikih cifara PDV-a, vrlo jasno sa knjiženjem da je to otišlo dalje negde za Crnu Goru, a svi znaju da nije.

Dakle, radi se o stvarima koje su zapisane. Ne treba vam nekakav Eliot Nes koji će to otkriti. Dakle, jednostavno je potrebno da se dobije nalog od Ministarstva finansija, od ostalih drugih nadležnih službi da se uđe u taj obračun. Pominjao sam juče carinu, ponovo je pominjem. Dakle, vrlo jednostavno, zašto su samo neki ljudi privilegovani da carine određenu robu na jednom mestu, a drugi nisu. Znači, gde god postoje ekskluzive, to je kriminal, gde god nisu svi jednako u jednakoj šansi, to je kriminal. Dakle, potrebno nam je sa dve strane da krenemo, oštar obračun sa organizovanim kriminalom koji ne može da bude ni organizovan ni jak ukoliko nema podršku određeni vladajućih struktura, u ovom slučaju su vrlo jasne adrese na lokalnom i srednjem, možda i nekim drugim nivoima, a sve to drugo treba istražiti.

Tada, dakle, ukoliko mi bazično, bazično se pozabavimo stopama, pozabavimo se stubovima, pozabavimo se temeljima, onda će i ovi zakoni perfekcionistički ako ih tako mogu nazvati, kao što je zaštita poslovne tajne, onda će oni imati smisla. Znači, to je kao kod zdravlja, ako neko ima maligno oboljenje, a vi se bavite liposukcijom, bavite se njegovom kožom i da li ima neku boru ili nema boru, verujte to nema smisla. Moramo se pozabaviti bazičnim, statističkim, dakle, konstrukcijama, tu popraviti stanje, tu sprečiti pukotine i onda će zasigurno ovaj zakon koji je veoma dobar i potreban dati svoje rezultate. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Da, narodna poslanica i potpredsednica Narodne skupštine, Elvira Kovač. Izvolite.

Hvala vam.
Narodna poslanica Aleksandra Tomić.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, pred nama su dva veoma važna zakona.

Što se tiče Zakona o akcizama, on je takođe veoma značajan. Istina da je sama tematika alkohola i alkoholnih pića, za mene je veoma specifična zbog mojih verskih uverenja, tako da ću se ja ustegnuti od diskusija na tu temu iz jasnih razloga. No, pitanja akciza nije samo pitanje koje se tiče onih propisa koji uređuju same procedure.

Akcizna roba je zanimljivija od samih procedura. Akcizna roba je uvek nešto što je bilo veoma privlačno i zanimljivo za razne oblike kršenja zakona, pa i samog kriminala, odnosno kriminalaca i kriminalnih grupa. To je ono što i ovom prilikom zaslužuje da se skrene pažnja prema potrebi pojačanog interesovanja države koja se istina bavi temom kriminala i borbe protiv kriminala i organizovanog kriminala od samog formiranja, ne samo ove Vlade, već i one prethodne, odnosno od kako je ova ili slična vladajuća većina došla na vlast, odnosno u prilici da formira Vladu.

Dakle, ono što mi jeste drago to je da na agendi, političkoj agendi ove vlasti borba protiv organizovanog kriminala i uopšteno kriminala veoma važna i što sve ove godine opstaje tako visoko u zoni interesovanja ove vlasti, ali ono na šta hoću da skrenem pažnju, na šta sam ukazao i ranije jeste potreba da ta borba protiv kriminala zapravo ne ostane samo na važnim tačkama kriminala koje su najčešće ovde u glavnom gradu, odnosno u Beogradu. Međutim, često se desi da zbog te same fokusiranosti na borbu protiv kriminala, velikog kriminala, poznatog kriminala, itd. ovde u samom Beogradu ili u centru same države, vrlo često se određene veoma važne kriminalne grupe i pojedinci sakriju u hladovini određenih delova ove zemlje udaljenih od samog centra Beograda.

Zato je veoma važno da to ne zaboravimo i ne zapostavimo, već da borba protiv kriminala i posebno organizovanog kriminala, zapravo ima našu pažnju u svim delovima ove zemlje. Svakako moja svedočenja i informacije i svest o tome dolazi, pre svega, zbog kraja u kome živim i u kome sve to vidim, znajući da kada govorite o kriminalu u svom mestu zapravo rizikujete što se meni i stranci koju predvodim vrlo često spočitava - zašto govoriš ružno o svome kraju.

Dakle, to je jedna velika dilema kada otvarate brojne bolne teme i bolna pitanja, jer zapravo rizikujete da vam se na taj način uzvrati. Najlakše je prekriti, pokriti i sakriti, međutim, to je ono lažno prijateljstvo i lažni patriotizam. To je kao kad smo bili učenici u školi, pa sada kada prekrivate ono što ne valja ili nećete, ili u tome učestvujete, vi ste onda pravi drug, vi ste pravi prijatelj, ako nećete da učestvujete u radnjama koje su zabranjene, onda vi niste dobri. Isto tako u odnosu na ove teme, dakle, ukoliko ćutite onda ste vi lokal patriota, jer vi o svom gradu govorite samo lepo.

Nije to samo kada je u pitanju lokalni nivo, ja sam slične probleme imao i 2010. godina, kada sam imao neku vrstu obračuna od strane tadašnjeg režima koji vazda kada bismo mi uzvratili, oni bi govorili – vi napadate državu. Dakle, nije uvek vlast država, odnosno pojedinci koji su se tada krili iza države, zapravo su poturali državu da ih štiti od onoga što oni jesu u najnegativnijem smislu.

Isto tako i na lokalnom nivou. Znači, govoriti o tome, pozivati na spas svog grada, svog kraja od kriminala ne znači govoriti negativno o svom gradu, znači govoriti o problemima, opasnostima, bolestima i svemu onome što smara i ugrožava taj grad.

Istina, u manipulativnom smislu, tu je linija vrlo tanka i nimalo nije lako je razjasniti. Međutim, uprkos tom riziku mi ne pripadamo onoj uobičajenoj populističkoj retorici i politici u kojoj je najbitnije površno se dodvoriti narodu, baciti mu neku prašinu u oči nekim jeftinim populističkim pričama i obećanjima, a u stvari podržavati ono što ugrožava taj grad.

Dakle, tu smo mi drugačiji. Mi ćemo ostati dosledni politici i diskursu gde ćemo ukazivati na ono što ne valja, boriti se protiv toga što ne valja, jer mi se nikada nećemo saglasiti da je dominacija kriminalaca u mome gradu i mome kraju dobro za moj grad i moj kraj i moj narod, bez obzira što imamo te neke nasleđene forme i obrasce ponašanja i shvatanja – e, pa, neka je, čekaj, to je naš čovek ovde iz komšiluka, šta fali da se on obogati, šta fali da on postane milioner, ne pitajući da li te milione zarađuje drogom, zarađuje pljačkom poreza, a to znači građana, zarađuje korupcijom, zarađuje raznim oblicima kriminala, odnosno kršenja zakona.

Naravno da ovo što mi zastupamo je teži put i podrazumeva da se za to primaju određeni udarci upravo od onih struktura koji su u sprezi sa kriminalnom i kojima se na taj način zapravo kvare računi. Dakle, mi ćemo tome ostati dosledni.

Kada je u pitanja akcizna roba, ona je posebno interesantna, ali ne samo ona, već se tu treba nastaviti sa svim onim temama koje smo otvarali ovde.

Imamo neke informacije da su započete određene istrage sa carinom u Novom Pazaru. S obzirom da je ovde ministar, želim da skrenem pažnju da se to pojača, da je carina u Novom Pazaru leglo kriminala i da te teme se trebaju otvoriti, odnosno da je Ministarstvo dužno da izvrši revizije i da zapravo razotkrije kriminal i kriminalce koji, eto, tu carinsku upravu, koja je udaljena od Beograda na 300 kilometara, zapravo oslobode, vrate građanima i zapravo joj daju onu poziciju koja joj treba, jer mi smo se tada borili, zalagali da Novi Pazar dobije carinu kako bismo maloj privredi, trgovcima, proizvođačima, dobavljačima repromaterijala olakšali carinjenje roba u Novom Pazaru. Međutim, mi sada imamo informacije da veoma mali broj, jedan određeni broj povlašćenih biznismena, trgovaca, uvoznika može cariniti robu u Novom Pazaru, dok svi drugi, koji nisu u sprezi sa određenim strukturama lokalnih vlasti ili nekim drugim strukturama uticaja, moraju cariniti robu, ne znam gde, u Kraljevu, pa čak i u nekim još udaljenijim mestima.

Dakle, to zapravo znači da ipak sama činjenica da imamo pojavu da neko ima potrebu da ljude selektuje gde bi carinili znači da se nešto krije. Čim se jednima nešto čini dostupnim, drugima ne, onda tu postoji nešto mutno i to mutno treba izbistriti i mi zapravo pozivamo Ministarstvo i nadležne državne organe da se time pozabave. To je vrlo jednostavno razotkriti. Nema tu neke velike filozofije, samo je pitanje posvećenosti i odlučnosti.

Kada je u pitanju Zakon o ličnim kartama, tu nam je mnogo komotniji prostor za diskusiju. Znači, radi se o zakonu koji definitivno, evo, nakon određenog iskustva od 10 godina, imamo detektovane određene nedostatke čijim će otklanjanjem zapravo biti olakšano samo vršenje uloge, odnosno funkcije dokumenta, ličnog dokumenta, ličnog identifikacionog dokumenta koji se naziva ličnom kartom.

Pored toga što ćemo imati određene dodatne podatke u ličnoj karti koji će olakšati funkcionalnost i upotrebu te lične karte, što je svakako za pozdraviti i podržati, isto tako, kao što smo pročitali i čuli u obrazloženjima, pojednostaviće se određene procedure, čime će se olakšati građanima rešavanje pitanje lične karte, pogotovo u slučaju gubljenja tog dokumenta. Dakle, sama procedura vađenja ili dobijanja novog dokumenta će biti ovim zakonom olakšana, kao što će i određene druge povoljnosti se dobiti ovim zakonom, tako da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Ono što ovom prilikom želim aktuelizirati, a ima i direktnu vezu sa samim dobijanjem dokumenata, uključujući same lične karte, jesu okolnosti, uslovi određenih lokalnih organa Ministarstva unutrašnjih poslova koji se bave ovim pitanjem.

Naime, u Novom Pazaru, to je već poznato, još jednom sam otvarao ovu temu, ali dok god se ona ne reši, dok se god taj problem ne otkloni, mi ćemo kao narodni poslanici, predstavnici naroda biti u prilici da o tome govorimo i na to ukazujemo.

Dakle, prostorije, uslovi, tehnička opremljenost službi koje izdaju lične karte, naravno uključujući i pasoše i druga lična dokumenta, konkretno u Novom Pazaru, veoma su loše, veoma nehumane.

Dakle, zaista, s obzirom da je u pitanju grad sa preko 120.000 stanovnika, te prostorije više decenija služe toj nameni. One su jako loše, pre svega po samoj površini tih prostorija. Ogromne su gužve, čekanja, hodnici, male prostorije. Kada tome dodate veoma zastarelu tehniku, recimo, samo fotografisanje za pasoš ili za ličnu kartu, ma nikako da uspe iz prvog puta. Jednostavno, morate, a imate zagušljivu prostoriju koja ne znam da li ima više od šest kvadrata. Obično leti i veoma, veoma zagrejanu.

Dakle, zaista su uslovi nehumani. Lično sam se uverio, a pored toga primam permanentno žalbe i pritužbe građana. Mislim da je u Novom Pazaru je odavno sazrela situacija. Ne znam zašto je ta ideja samo više puta pominjana, ali se nije pristupilo? Znači, potrebna je investicija. Ovo je poziv i sugestija Ministarstvu unutrašnjih poslova - potrebna je izgradnja, dogradnja, šta god, na lokalitetu policijske uprave u Novom Pazaru da bi te službe mogle disati normalno.

Kada se kaže policijska uprava, obično se misli na onaj deo policije koji se bavi bezbednošću građana, koji se bavi borbom protiv kriminala. Međutim, onaj deo policijske uprave koji se bave uslužnim delatnostima vezanim za ličnu dokumentaciju, on je mnogo frekventniji, hvala Bogu što je mnogo frekventniji, od ovog dela policije koji se bavi kriminalcima i raznim drugim prestupnicima. Zato tom delu civilnom, da kažem uslovno, tom delu civilne usluge u policijskoj upravi nije data dovoljna pažnja. Nekako se civilne usluge u policijskoj upravi doživljavaju kao uljezi u policiji, kao nešto periferno, kao nešto ne dovoljno važno.

Ne znam da li je tako u ostalim delovima zemlje, ali u opštinama i gradovima gde sam bio u prilici da komuniciram, ranije u Tutinu, a sada u Novom Pazaru, uključujući Sjenicu i druge gradove tog područja, nekako je i psihološki i organizaciono taj segment policijske uprave koji se bavi civilnim uslugama je marginalizirao. On se smatra tu kao nekim uljezom, kao nekim viškom. Bitno je da policija funkcioniše u ovim njenim vertikalama borbe protiv prestupnika kriminala, uređenja saobraćaja itd. Međutim, onaj deo koji se tiče civilne usluge nekako je marginalizovan i to traje godinama.

Mislim da je vreme da, prvo, taj odnos promenimo prema segmentu ili sektoru civilnih usluga u policijskim uprava, uopšte da ga promenimo, ali i konkretno. Dakle, ovde govorimo o jednoj konkretnoj situaciji, gde i dalje imamo policijsku upravu u Novom Pazaru koja ima jednu zgradu, hajde da kažem, navodno pristojnu i imamo tzv. barake. Ja ne znam da li to još postoji? Dakle, još uvek postoji u 21. veku u 21. godini, kaže, u barakama i to su baš barake. Nisu to neke novije barake, pa da se može reći da je uređeno. Ne, to su, maltene, straćare koje ne vrede ni za šta drugo. Zamislite, i dalje se narod, da kažem, prisilno navikao, ljudi koji tamo rade. Čeka se to. Nekad se to pomene.

Ja se sećam da me je još pre desetak godina jedan od načelnika policijske uprave lično obavestio za inicijativu da se gradi još jedna zgrada na tom lokalitetu, s obzirom da postoji zemljišni prostor. Tada je to bila za nas radosna vest, iako u principu izgradnja ili ulaganje u policiju se ne smatra nekom razvojnom investicijom,

ali bez obzira, barem smo očekivali da se ovo olakša, da se prosto ove gužve i sva ta depresija koju vidite kod tih ljudi dok tamo stoje, čekaju, kao i kod tih službenika, da ona se konačno rešava.

Međutim, evo, prošlo je više od decenije od kako sam prvi put imao tu vest, do toga nije došlo, ne znam zašto. Zamolio bih ovde i ministra finansija, s obzirom da, evo, i dok zasedamo po ovim našim odborima i raznim sastancima, najviše koje ministarstvo se pominje jeste Ministarstvo finansija. Šta se god predloži, kaže, šta li će reći ministar finansija. Naravno, to je ono – kod koga je novčanik, nema veze da li on sam odlučuje, mi svi znamo da ne odlučuje sam, već da postoji procedura i zakon, ali nekako to tako stoji, kod koga je novčanik dâ, ne dâ, ne dâ on, dâ on itd, to je tako najlakše kazati. Naravno, mi narodni poslanici smo svesni da to nije tako i da se radi o jednoj veoma delikatnoj funkciji ministra i Ministarstva finansija, gde treba sa ipak ograničenim novcem nahraniti svu decu u kući, u celoj državi, sve potrebe, onda nadoknađivati, krpiti i razne, da kažemo, popunjavati jame i rupe iz ranijih vremena koje su ostavljene i koje su izazvane itd.

Mi smo svega toga svesni, ali ipak, dakle, želimo skrenuti pažnju, ovo su neke stvari koje baš nema više smisla da se odgađaju. Znači, možete sami doći, evo, budite naši gosti, prošetaćemo, pa, prosto, da vidite. Znači, ne radi se o tome da može još bolje, nego baš je loše, baš. Dakle, barake za policijsku upravu koje su bile neki pomoćni objekti pre 40, 50 godina su i dalje kancelarijski prostori. To nije OK, to nije u redu i to moramo menjati i zato smo ovde da prosto podignemo glas. Sigurni smo da, zapravo, da će ovome biti data pažnja.

Možda je trebalo biti još glasniji proteklih godina da se to ne bi zapostavljalo i zaboravljalo, jer ima i ono – dok dete ne zaplače, majka misli da je sito, da mu je dobro da je sve OK i onda mora da, ona što češće zaplaču - ona dobiju to što im treba. Naravno, mi nećemo plakati, mislim da smo ovde uspostavili odnos i u pogledu saradnje i u pogledu javne političke komunikacije da možemo u sasvim mirnim okolnostima, zapravo, zajednički detektovati šta su to prioriteti i ovakve stvari koje su same po sebi svedokom da je potrebno reagovati, one najbolje govore o sebi.

Šta se onda dešava kada, evo, sav ovaj trud koji ulaže Vlada u poboljšanje zakona, sav ovaj trud koji ulažemo mi kao narodni poslanici u poboljšanju određenog zakona? Dakle, oni naprave određene pomake, određeno unapređenje zakonskog kvaliteta, ali ipak, taj građanin, taj građanin vidi zakon na šalteru, njemu je sav zakon na šalteru. Znači, sve ovo što mi ovde govorimo, to je njima neka više akademska priča, neko sluša, neko ne sluša, ali obraz države, lice države je šalter. I to je ona ključna i jedina, zapravo, prava komunikacija koju građanin ima.

Zato se mi moramo potruditi da do kraja unapredimo, humanizujemo, uredimo, zapravo, taj šalter koji predstavlja obraz države, lice države preko koga se građanin, svaki građanin, jer i ovo da li će neko gledati našu Skupštinu je pitanje volje, a pitanje da li ćete doći da vadite ili dobijete ličnu kartu, to nije pitanje volje, tu ne postoji građanin koji to može da izbegne.

Zato je potreban fokus, zapravo, na taj najmasovniji i najoriginalniji oblik komunikacije koji se dešava između države i građanina, a to je šalter i u pogledu uređenja i u pogledu prostornog i u pogledu komunikacije i u svim drugim pogledima.

Hvala vam.

Prosto da vam se zahvalim.

Volim lepe vesti. Danas je u ovom vremenu teško napraviti lepu vest. A, pogotovo volim kada dobijem lepu vest koja je ovako konkretna, koju mogu da ponesem građanima Novog Pazara. Hvala vam na tome. Čekamo taj trenutak kada će i taj problem krenuti da se rešava. Hvala.