Narodna poslanica Justina Pupin Košćal. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo sa radom, dozvolite mi da u vaše i svoje ime pozdravim učenike i predstavnike stručne škole „Dušan Trifunac Dragoš“ iz Svrljiga, koji prate deo današnje sednice sa galerije u Velikoj sali.
Molimo veliki aplauz i kojima je upriličena poseta danas u zdanju Narodne skupštine.
Sada nastavljamo.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, tema uređenja državne administracije je jedna od jako važnih tema za nas članove Narodne skupštine Republike Srbije. Iako se ona jako često pojavljuje pred nama ovde, ona zaslužuje dodatnu pažnju sa naše strane kroz naše diskusije i opservacije.

Naime, kvalitet i efikasnost administracije je od neposrednog značaja za kvalitet same države, jer ukoliko želite znati kako izgleda jedna država u pogledu njene efikasnosti, pogledajte njenu administraciju. Onako kako izgleda ta administracija, odnosno onoliko koliko je ta administracija efikasna ili neefikasna, zapravo je to slika ili najautentičniji aspekt slike jedne države.

S druge strane, one države koje nemaju kapaciteta da održe korak sa izazovom vremena, prostora, a posebno potrebama građana na tom prostoru i u tom vremenu, najčešće, najčešća pojava ili prva bitka koju država u tim procesima, neuspešna država, gubi jeste pitanje reorganizacije reforme same administracije.

Ono što mi je opažanje, jeste da ovim setom zakona koje danas imamo pred nama i koje ćemo, nadam se u predloženoj formi, eventualno u određenim dopunama, u usvojiti, zapravo je jako važna poruka i potvrda da mi u ovoj zemlji imamo kapaciteta da u odnosu sa administracijom, odnosno da u nastojanjima unapređenja kvaliteta administracije i njene efikasnosti zapravo držimo korak sa svim izazovima kada su u pitanju sve potrebe građana, a pre svega na polju same efikasnosti.

Dakle, sva četiri zakona imaju veze sa ovom temom, posebno, kao što smo čuli i u obrazloženju, pitanje elektronskog fakturisanja, odnosno zakona kojim se bazično uređuje ova materija, koji spada u red sistemskih zakona i gde se pravi izuzetno ozbiljan zaokret.

Zapravo, time potvrđujemo da imamo kapaciteta kretanja u pravcu punog ozdravljenja administracije i da nećemo dopustiti da se desi ono što se dešava u zemljama koje se ne mogu smatrati razvijenim, a to je da administracija postane cilj sama sebi, da ona najpre sebi služi, a da upravo gubi ulogu koju ima, a to je da bude servis na usluzi građanima.

Ovim zakonima potvrđujemo osećaj i odgovornost da se krećemo tim pravcem. Konkretno, po pitanju zakona o elektronskom fakturisanju, kako rekoh i kako smo čuli u obrazloženju, pravi se izuzetno važan iskorak u pogledu pojednostavljenja, u pogledu olakšanja građanima, pre svega na polju poslovanja, ali i na svim drugim poljima i potrebama samih građana, gde zapravo elektronsko fakturisanje predstavlja još jedan značajan iskorak u pogledu digitalizacije uređenja same države i funkcionisanja same države. Svakako da me to raduje i sa aspekta Odbora za obrazovanje koji, između ostalog, pokriva i polje informatičkog društva koji veoma aktivno deluje na ovom polju kroz svoj pododbor, o čemu sam govorio i ranije.

Zapravo, i ovim zakonom pokazuje se da ono što činimo, zajedno sa Vladom i u ovoj Narodnoj skupštini i kroz nadležni odbor, zapravo nije samo floskula i nije samo neko naše titularno ili naslovno opredeljenje, već da mi imamo dobar korak u pravcu digitalizacije, onako kako je to najavljeno i u samom ekspozeu još onoga dana kada smo birali Vladu.

Dakle, idemo u tom pravcu veoma ozbiljno, čvrstim korakom i ono što sigurno jeste na radost svih onih, pogotovo mladih generacija, ovih mladih preduzetnika koji su već formirani i mentalno u duhu digitalizacije i informatičkom kulturom ojačani, zapravo time možemo sigurno imati puno zadovoljstvo da ovim zakonom pravimo jedan važan iskorak u tome smeru.

Kada je u pitanju Zakon o osiguranju, kao što smo čuli, jeste poenta u, konačno da kažem, podvlačenju crte u odnosu na tzv. pojam društvene svojine ili društvene imovine. Ja sam čak mislio da smo time još davno završili taj proces transformacije, ali vidimo da to tek sada činimo u završnom činu kada su u pitanju osiguravajuća društva koja su imala status društvenih, odnosno državnih. Tako da i ovim pravimo određeni iskorak u pogledu efikasnosti ovih društava.

Svakako da je pitanje osiguranja tema koja nije samo značajna u aspektu imovine tih društava. To je tema kojom i sada, ali i ubuduće ćemo morati ozbiljnije da se pozabavimo, osiguranje je veoma važno polje za građane i nisam siguran da smo do kraja učinili efikasnim osiguravajuća društva, pogotovo kada su u pitanju ova velika društva, tu je ogroman potencijal, ali mislim da tu još, pored ovih aspekata koje danas uređujemo i koji su jako važni, treba da se pozabavimo temeljitije, kako bi zaista građani sa aspekta osiguranja bili profesionalno zaštićeni.

Pitanje izmene i dopune Zakona o komercijalnim transakcijama je takođe od izuzetne važnosti. Ono se tiče rokova pre svega, dakle, uređenja rokovima određenih obaveza u tim komercijalnim transakcijama, gde za sada jesmo imali opravdane žalbe i određena nezadovoljstva, s obzirom na to da nismo imali zakonski uređeno pitanje rokova komercijalnih transakcija, tako da smo imali na neki način prostor samovolje u određenim službama, poreskim upravama, gde su zapravo određeni rukovodioci i činovnici mogli da upražnjavaju svoju samovolju selektivno primenjujući mogućnost transakcija gde su neki čekali jako dugo, a nekima se veoma brzo i efikasno isplaćivala određena potraživanja. Tako da sada mi ostvarujemo određenu pretpostavku okvira gde će biti smanjena ta mogućnost.

Dame i gospodo to polje, pitanje komercijalnih transakcija je i dalje jedno veoma osetljivo polje, polje gde još nismo do kraja uspeli da se obračunamo sa ozbiljnim pojavama korupcije, jer zapravo tu leži ogroman potencijal za korupciju, ogromni interes su u pitanju i pitanje kriminala vezanog za utaju poreza, za odnos prema porezima je drevno pitanje i pitanje je sa kojima se i dan danas ozbiljno nose, tzv. razvijene zemlje. Tako da koliko god da uredimo ovo polje nisam siguran da ćemo time podvući crtu i reći gotovo je, sada više nema kriminala, nema korupcije na tom polju.

Nažalost, ima ga i mi koji dolazimo sa terena, iz raznih delova ove zemlje, takođe nosimo iskustva koja su naravno bazirana i na informacijama koje nam daju sami građani, u ovom slučaju ljudi iz sektora privrede, koji imaju permanentnu komunikaciju sa poreskim upravama, kada je u pitanju PDV, kada je u pitanju refrakcija poreza, odnosno povraćaj PDV-a. Dakle, tu i dalje imamo jako ozbiljne probleme i nije potrebno biti neki finansijski ekspert da utvrdite da negde curi, to ne da curi, nego ozbiljno otiču određena sredstva koja su zapravo sredstva građana.

U koliko uzmemo recimo primer Novoga Pazara, koji treba biti između ostalog tema našega bavljenja, vi ćete vrlo jasno zaključiti da još nismo uredili ovo pitanje na način da imamo ozbiljan raskorak. Recimo, u koliko uzmemo parametar broja stanovnika, gradu od 120 hiljada stanovnika, sa jedne strane. Sa druge strane uzmemo parametar broja registrovanih pravnih, odnosno privrednih subjekata i sa treće strane uzmemo parametar iznosa u pogledu vraćanja PDV-a. Dakle, sa ta tri parametara, kao laik će te vrlo brzo da utvrdite da postoje ozbiljni propusti, a još ako malo dublje uđete i zagrebete, pa potražite spisak koji su to privredni subjekti, ili još tačnije pojedinci, vlasnici tih privrednih subjekata koji permanentno uspevaju vrlo efikasno, mnogo pre rokova, u enormno visokim iznosima da povrate PDV, onda vi zapravo možete, ne morate biti ni tužilac, ni istražni sudija, da bar načelno zaključite da tu imamo ogroman problem.

Novi Pazar je u ogromnom zaostatku kada je u pitanju realizacija PDV-a, s obzirom na ove parametre koje sam pomenuo, broj stanovnika, broj privrednih subjekata, koji ne samo da su registrovani, nego su i aktivni, a potom oni privredni subjekti i njihovi vlasnici koji su permanentni korisnici povraćaja PDV-a. Naravno, ako budete imali malo više inventivnosti, pogotovo koliko se inspekcijske službe za ovo zainteresuju, pa onda i dođete do toga, šta je osnov povraćaja PDV-a, dakle najčešće su to fiktivni osnovi koji, u stvari nisu javni, bilo da je u pitanju fiktivni izvoz ili neki drugi, mogu kazati falsifikovani osnovi, onda ćete vrlo jasno da dođete do toga da je u pitanju ozbiljan kriminal i da je u pitanju ozbiljna sistemska korupcija.

Ja ne mogu da budem miran, ne samo zato što mi se određeni privrednici žale da su na taj način oštećeni, već i kao narodni poslanik, ne mogu da ćutim na ovim pojavama, iz razloga što su u pitanju ogromna sredstva koja su zapravo ukradena od građana, na taj način, jer ta sredstva su trebala da se vrate za izgradnju škola, za izgradnju puteva, za rešavanje problema vodovoda, problema kanalizacije, za uređenje zelenih površina, jednom rečju da se vrate gradu, tj. građanima.

Mi se ozbiljno moramo pozabaviti i ovo je moj poziv i Ministarstvu finansija, da se pozabave radom poreske uprave u Novome Pazaru, da ovo pitanje jeste geografski na periferiji, ali ne bi smelo biti tematski na periferiji, jer u koliko bi smo mi sredili stanje, zaštitili poresku upravu u Novome Pazaru od kriminala i korupcije, carinsku upravu od kriminala i korupcije, o čemu sam nešto malo govorio i u prethodnim izlaganjima. Novi Pazar bi dobio novu snagu, novu finansijsku snagu, novi potencijal i mogao ta sredstva uložiti u svoje potrebe, a potrebe su mu ogromne, jer on raste i demografski, raste geografski, raste građevinski, ali nažalost nemamo efikasnost praćenja tog razvoja koji i dalje stihijski. Uglavnom se Novi Pazar razvija sredstvima iz dijaspore, sredstvima koja dolaze od pojedinaca, vrednih pojedinaca koji zarađuju u zemlji ili inostranstvu. Radi se o ozbiljnim sredstvima, ali ono što treba da bude servis države, preko gradske uprave, a opet od sredstva koja su zakonom predviđena i namenjena zapravo za te svrhe, a koja dolaze od ubiranja svih poreza, u ovom slučaju i PDV-a, dakle mi imamo tu ogromne propuste.

Ponavljam, ne treba posebna kriminalistička obrada, ne treba neka preterana stručnost, prosto ukrstite, prosto stavite pred sebe ove parametre, broj stanovnika, iznosi poreza, odnosno PDV-a koji se sakuplja i videćete, uzmite spisak ljudi koji su permanentni korisnici povraćaja PDV-a i videćete da su to u pitanju kriminalne grupe, kriminalni pojedinci sa dosijeima, bliski kriminalu i koji su svakako u dobroj dobroj sprezi. Ili neposredno sa činovnicima, odnosno odgovornim u poreskim upravama, u ovom slučaju u ovoj poreskoj upravi ili sa drugim gradskim strukturama vlasti, bilo politički, odnosno administrativne, bilo policijske, sudske ili tužilačke, o čemu je bilo više puta reči.

Ovo jeste dobar povod da o ovome govorimo. Rokovi za transakcije će time zaštiti one koji nisu bili umreženi u ove kriminalno-korupcijske šeme i sisteme, ali to neće biti dovoljno. Dakle, to je dobro da bismo one poštene privrednike i korisnike, zapravo ovih usluga zaštitili, ali ćemo morati poći dalje i moraćemo sve one aktivnosti koje država na nivou Vlade i ostalih institucija vodi u borbi protiv organizovanog kriminala, ovde na nivou Beograda, na nivou republičkih institucija.

Ponavljam, i neću prestati ponavljati, mora će se nastaviti do svakog i poslednjeg kapilara, sistemskog kapilara ove zemlje, ma gde to bilo, bilo to na 300, 400 ili 500 kilometara od glavnog grada. To je ono što je ne samo naš zahtev, kao politički predstavnika, odnosno narodnih poslanika, već nešto što je zaista neminovno, jer kako reče ona narodna poslovica, mali požar i mala bolest se ne smeju potceniti, jer oni su danas mali, a kada se potcene mogu vrlo brzo postati veliki, a kasnije ili se teže guše ili su i te posledice veoma velike.

Pitanje, takođe registra administrativne postupaka je još jedan zakon kojim zapravo uređujemo državnu administraciju, činimo je efikasnom i dva pojma u obrazloženju koja smo čuli su mi skrenula pažnju i oni predstavljaju suštinu svih ovih naših zakonodavnih aktivnosti u donošenju novih zakona, ali isto tako i u izmenama i dopunama koje su pred nama. To je pitanje transparentnosti i pitanje pravne sigurnosti.

Sa sva četiri ova zakona mi postižemo to i zapravo u meri u kojoj isforsiramo, u kojoj uspemo da budemo transparentni mi ćemo uspeti i da zapravo imamo zdravu administraciju.

Pitanje transparentnosti i ne transparentnosti je kao i pitanje odnosa svetla i mraka. Znate, da lopovi najbolje operišu u mraku. Kada je mrak, njihovi prsti su jako efikasni, tuđi džepovi stradaju i niko ne vidi, nema svedoka. Onog trenutka kada upalite svetlo, prsti lopova se sklanjaju iz tuđih džepova.

Dakle, transparentnost na svim poljima posebno u administraciji, zapravo znači uključenje ili narodski rečeno, paljenje svetla u svim delovima državne administracije gde se eliminiše mogućnost zloupotrebe, manipulacije i svih onih devijacija koje smo imali, koje su na neki način omogućavale pojedincima, da zapravo budu u administraciji neka vrsta zaštićenih medveda, zaštićenih vrsta koji su bili nedodirljivi, od čije su efikasnosti, od čije samovolje zavisilo mnogo šta kod ljudi.

Ja se sećam i kao dečak, i kao mladić kada bih nekada otišao u državnu administraciju Tutina ili Novog Pazara, vi ste imali već uobičajene odgovore pred velikom gužvom gde se spušta šalter i jedno vreme je to bio divan izgovor na koga nismo imali odgovor, a to je pao sistem. Pao sistem, nema administracije, nema činovnika, nema službenika. S druge strane, doručak, doručak koji traje tri sata, i tako dalje, i tako dalje.

Dakle, to su sve bile devijacije kojima će se ovim aktivnostima i ovim zakonskim rešenjima, zapravo doskočiti, jer ćemo elektronskom komunikacijom, elektronskim fakturisanjem, uređenim Registrom, administrativnih postupaka i svim ovim zakonskim rešenjima imati ono što želimo i zaobići mogućnosti problema, odnosno nedostataka u efikasnosti administracije. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, humanost jednog društva i zajednice meri se na njegovom odnosu prema najslabijima.

Prateći svu ovu našu borbu sa posledicama kovid pandemije, imam jako puno utisaka, ali jedan od najjačih utisaka je činjenica da uprkos trenucima grčevite borbe, kada nije lako imati osećaj za određene kategorije društva, ova država je pokazala senzibilitet i odgovornost prema najslabijima, odnosno prema siromašnima. Taj utisak želim da podelim sa vama ovde, ali i sa svim građanima ove zemlje koji prate rad Narodne skupštine.

Sit gladnom ne veruje. Obično kada ste u izobilju, a određeni broj ljudi uvek jeste, najčešće oni ljudi koji su na vlasti jesu u određenom izobilju, jako je teško i nije česta pojava da oni koji su na pozicijama vlasti imaju senzibilitet prema siromahu, prema slabome, a pogotovo da se taj senzibilitet ima u kontinuitetu. Zato i donošenje ovih zakona, koji će omogućiti novu tranšu pomoći, a i prethodne tranše pomoći koje su omogućene građanima, zapravo predstavljaju nešto što je za mene više od obične administrativne aktivnosti Vlade i Narodne skupštine. To je mnogo više od toga.

Inače, država i državni aparat su najčešće mrtva kategorija, kategorija bez previše života i osećaja. Priroda administracije je da ne bude previše senzibilna. Zato administracija koja uspe da to ne bude, odnosno administracija jeste bezbojna kategorija, a stvarni identitet jedne administracije su ljudi koji u njoj rade. Ključna odgovornost je na onima koji donose odluke u izvršnoj vlasti, ali isto tako i na nama ovde koji donosimo zakone kao postolja, platforme i okvire da bi određene ideje, inicijative iz struktura vlasti mogle da budu realizovane.

Uvek je senzibilnost prema siromašnome važna, sada posebno, posebno u ovoj krizi. Istina, nekada kada kažete 50 evra, 60 evra, da, sa pozicije sitoga i onoga koji je u izobilju, šta je to, šta je to za državu 50 i 60 i 100 evra. Prvo, to je jako puno kada se uzme u obzir broj građana. S druge strane, to ne samo da je puno sa aspekta količine prema svim građanima. Verujte, za gladnoga, za gladnoga, to je jako puno i u praktičnom smislu.

Zašto se osećam pozvanim da o ovome govorim? Imao sam iskustvo, doduše, nešto više vodeći islamsku zajednicu, kada smo uvidom u stanje na terenu, pogotovo određenih kategorija, shvatili da moramo pojačati humanitarni rad. Sećam se tada, 2010. godine, sa Bošnjačkom kulturnom zajednicom pokrenuli smo osnivanje humanitarnih kuhinja pod nazivom „Vakufske kuhinje“ na prostoru Sandžaka. Osnovali smo njih sedam od Priboja, Prijepolja, Brodareva, Nove Varoši, Tutina, Sjenice, Novog Pazara. One, moram reći, s jedne strane, nažalost, ali s druge strane i na radost, do dana današnjeg rade.

Sećam se otvaranja te kuhinje u Brodarevu, kada sam izjavio da ću biti najsretniji kada se te kuhinje budu zatvorile. Istina verovao sam. Evo, od tada je prošlo 11 godina. Verovao sam da će njih vek trajanja biti kraći, ali nije. Istina, menjali su se korisnici, ali smo ogromno iskustvo stekli kroz te humanitarne aktivnosti. Prvo, tamo se oko 3.000 ljudi, tačnije oko 3.000 porodica, što je mnogo više, hrani. Ono što je specifikum rada ovih kuhinja bilo je to da pored toga što su svakodnevno svi zainteresovani mogli da dobiju topli obrok sa mesom, oni su isto tako bili zaštićeni u pogledu njihovog dostojanstva, u šta smo se uverili.

Postoje ljudi koji ne spadaju u kategoriju siromašnih ili ne žele sebe da priznaju da su siromasi. Radio do juče, primao 200 evra, iz raznih razloga izgubio posao. On preko noći postaje siromašan. Ima pet, šest članova porodice. Kako da ih nahrani? Dostojanstvena porodica, dostojanstven čovek ne može da ode da se prijavi u Crveni krst ili neku drugu humanitarnu organizaciju, da kaže – ja sam siromah, hoću pomoć. Mi smo takvima omogućili da mogu da mogu doći u „Vakufsku kuhinju“, uzeti obrok za sebe i porodicu bez toga da budu identifikovani, bez toga da prijave ime i prezime, bez toga da dostave bilo koji dokument ili bez toga da budu na bilo kom spisku. Svakako je bilo i ostalo do dana današnjeg, u kuhinjama se hrane svi ljudi, bez obzira na etničku, versku, političku ili bilo koju drugu pripadnost.

Dakle, vodeći taj projekat, osnivajući ga, stekli smo ogromno iskustvo i zapravo, izgradili dodatno taj senzibilitet. Zamislite koliko je teško nositi takav projekat od više hiljada obroka svakog dana. Znači, taj obrok ne može manje koštati od jednog evra. A ako je to najmanje 300 dana u godini, više hiljada dnevno, zamislite koji je to novac u pitanju. Verujte, racionalno gledano, skoro da je nemoguće održati taj projekat, ali je činjenica da dobrih ljudi jako puno ima, da ljudi svakodnevno i na prostoru Sandžaka i izvan Sandžaka, i posebno iz sandžačke dijaspore, daju novac, daju namirnice i te kuhinje još žive.

Isto tako, želim da pomenem i da se zahvalim svim darodavcima, uključujući određene državne organe koji su se takođe poslednjih godina pridružili podršci projekta „Vakufskih kuhinja“ na prostoru Sandžaka. Među njima su opština Prijepolje, opština Priboj, a isto tako, nekoliko godina i Ministarstvo za rad, socijalna pitanja, tačnije Vlada preko ovog ministarstva. Tako da su svi oni zapravo na neki način pokazali svoju humanost i odgovornost prema ovoj kategoriji ljudi.

Dakle, hoću kazati da je od izuzetne važnosti da zapravo maksimalno državu humanizujemo u odnosu na radnike. Nažalost, kroz razna vremena, prošla vremena, kada je država postajala čelični aparat, ona je vrlo često proizvodila doživljaj kod građana da su država i građani dve strane. To je nešto što se mora eliminisati. Država i građani nisu dve strane. Čak ni vlast, ni građani ne treba da budu dve strane. To je jedna strana, dakle, jedna strana koja zapravo treba tako i da funkcioniše. Država je kuća, vlast je domaćin, a građani su ukućani, građani su članovi porodice. Od toga kako će biti uređena kuća ovisi od kvaliteta vlasti. Onakva kakva je vlast, kakav je domaćin, takva će biti uređena kuća.

Istina, kad su teška vremena domaćinu nije lako. On treba da osigura, da obezbedi, da donese. Da li može uvek da obezbedi dovoljno, da li može da uspe da uskladi potrebe, odnosno mogućnosti sa potrebama? Dešavaju se trenuci kada to nije lako. E, zato je potrebno da budu jedna strana. Tamo gde su ukućani i domaćin jedna strana, svaka muka, svaka kušnja i svaki izazov se prebrode. Prema tome, to je pravac, to je orijentacija kojom treba da idemo, i to je ambijent koji treba da gradimo.

Ono što me raduje jeste da i ovi zakoni i sve aktivnosti koje pratimo i vidimo, bilo da su zakonodavnog karaktera, bilo da su operativnog karaktera ili implementacija tih zakona, a pre svega u pogledu potvrde humanosti i osećaja prema ljudima treba da budu podržani.

Ono što je jako važno jeste da se nije izgubio osećaj, odnosno da se potvrđuje odgovornost prema privredi, odnosno prema privrednicima, prema svim kategorijama. Ono što želim posebno da istaknem opet iz paketa humanosti, ali isto tako i odgovornosti na koju smo obavezani samim izborom na ove pozicije kao narodni poslanici, a isto tako i ministri i svi drugi koji obavljaju sve svoje funkcije, odnos prema maloj privredi, odnos prema tom malom zanatliji, prema tom malom ugostitelju, prema tom malom prodavcu, prema tom vlasniku neke radnje ili radnjice, da tako kažem, koji sa tom svojom radnjom obezbeđuje, kako to narod kaže, dan i komad, koji nema mogućnosti da osigura značajnu zaradu, pa onda da napravi veće uštede, pa da onda ima beli dinar za crni dan, već jednostavno preživljava.

Zamislite kako je njima, kako je njima kada mu kovid zatvori radnju, zatvori mu mogućnost da zarađuje i donosi svojoj porodici. Imati osećaj odgovornosti prema tim ljudima je zaista velika, pre svega ljudska, a potom i politička vrednost. Želim da je ovde podvučem i svakako da naglasim da je ona od izuzetne važnosti.

Imao sam prilike komunicirati sa tim ljudima, koji kažu - hvala Bogu, preživeli smo, država nam je pomogla, imali su osećaja za nas, nisu nas zaboravili da ne bi ove pomoći, da ne bi ove olakšice, da ne bi ovo da dobijem za radnike ne bih imao da im isplatim platu, a oni bi otišli, ne bih ih mogao ponovo imati itd. To su svakodnevno komentari koje mi narodni poslanici, koji komuniciramo sa bazom, komuniciramo sa građanima možemo svakodnevno da čujemo.

Ono što bih hteo sugerisati, evo to činim, čini mi se, po drugi put, dakle moramo proveriti postoje li kategorije koje su zaboravljene ili postoje li kategorije koje su ispuštene. Ono što mene informišu jeste da i dalje nismo rešili pitanje službenika institucija i ustanova verskih zajednica. Molim vas, ministre, obratite pažnju na ovo. Dakle, moramo naći načina, pogotovo kada su u pitanju male zajednice. Velike zajednice imaju mnogo načina da pokriju svoje troškove, imaju velike donatore, imaju državu, imaju brzu traku za dobijanje raznih dotacija, donacija itd. Međutim, male zajednice sa svojim malim školama, sa svojim malim ustanovama imaju svoje službenike i inače su živeli od sitnih priloga i milostinje, moram kazati na neki način. Zamislite, kada se oni sada suočavaju sa problemima gde su i ti njihovi donatori bili ti vernici kojima vi sada dajete pomoć. Ako su njihovi donatori, darodavci, oni od kojih oni žive od svoje članarine, kroz svoje razne priloge, ako su oni ugroženi, onda verujte da oni imaju problem sa svojim ustanovama, svojim školama raznoga tipa da opstanu. Oni su zapravo deo ovoga sistema u pogledu činjenice da moraju imati, dakle, imaju svoje određene obaveze, istina.

Verske zajednice, i ne želim to zaboraviti, imaju određene privilegije, pogotovo kada su u pitanju određene dažbine, njihovi verski službenici dobijaju podršku države i Ministarstva finansija za plaćanje osiguranja, zdravstvenih, penzijskih. To treba kazati, i to je veliko olakšanje, ali oni imaju isto tako mnogo, da tako kažem, civilnih službenika. Nisu sve tamo verski službenici, oni imaju službe koje pokrivaju, recimo, u prosveti sve one predmete koji nisu verski i predaju predavači koji nisu verski službenici. Oni nemaju plaćeno osiguranje od države i onda ta verska zajednica mora da se snađe da obezbedi prihod, odnosno sredstva da plati to, a osim toga te škole najčešće nisu komercijalne, one su na neki način humanitarne.

To je stvar koju, da ne govorim o tehničkom osoblju, od serviserki, servisera u njihovim kuhinjama, trpezarijama, ostalim higijenskim službama itd. Znači, jako je veliki broj u verskim zajednicama, odnosno ustanovama verskih zajednica koje nisu pokrivene tim sredstvima. Tu bi moralo da se iznađe… Molim vas da ovo pitanje ne ignorišemo, jer svi građani ove zemlje imaju pravo da osete i humanost, ali i odgovornost državnih funkcionera, odnosno svih onih koji obavljaju ove funkcije kako bi osetili da su jednako građani ove zemlje, odnosno jednako ukućani ove kuće.

Ne radi se ovde sigurno o nekim velikim sredstvima, ali kako je država podnela sve ovo da podnese dodatnih pola procenta ili procenat, ne znam koliko bi to bilo tereta, verujte, to ne može da optereti zemlju, ali bi se pokazala krajnja odgovornost, ali isto tako i senzibilitet za sve kategorije, makar oni bili i malobrojni.

Treći deo teme je pitanje odnosa sa frilenserima i sada zakonskog okvira koji se predlaže i jako mi je drago i želim da izrazim zadovoljstvo i podršku i dogovor koji se juče desio između Vlade i tzv. frilensera i drugih, kako se to kaže, radnika na internetu. Svi problemi koji se rešavaju dogovorom su najbolje rešeni problemi. Dakle, nekada i kada nađemo rešenja koja su nametnuta, koja izgledaju dobro, ona nikada ne zažive ili nemaju stabilnost rešenja, kao što imaju rešenja koja se postižu dogovorima.

Ovo što je Vlada postigla juče sa ovim dogovorom je velika stvar. Logični su bili problemi, jer kada se zemlja suočava sa pojavama koje ranije nisu postojale. Kada se po prvi put uređuje neka tema, neko pitanje, logično je da će biti raskoraka i logično je da će biti određenih nesuglasica. Trajao je taj problem više meseci. Drago mi je da je država pokazala odgovornost i predlaganje ovih zakonskih rešenja koja ćemo, nadam se, usvojiti ovde, ali isto tako jučerašnji dogovor je to sve olakšao i to će kroz amandman, kako čujem, biti potpuno finalizirano, u ponudi za glasanje gde neće biti razloga da se ovakvi predlozi prihvate.

Bez obzira što nama izgleda da neko preko interneta zarađuje velike pare sa malim ulogom i da to treba žestoko oporezovati, treba to oporezovati, ali ne žestoko. Ne treba ništa raditi žestoko, treba sve raditi normalno i izbalansirano. Posebno mi je drago što je pokazan senzibilitet za ono što je bilo, odnosno ono što je prošlo, jer sve ono što je prošlo tu postoji najčešće obostrana odgovornost, obostrana odgovornost zašto blagovremeno nešto nije realizovano. Sve što se retroaktivno obavezuje ima svoju manjkavost u pogledu odgovornosti, u pogledu informisanosti, u pogledu insistiranja na implementaciji. Znate, i svoje dete, ako ga pustite, pa ga redovno ne proveravate da li je uradilo domaći zadatak, pa makar bio odličan učenik, u nekom trenutku ćete videti da je počeo i odličan učenik da preskače izradu domaćeg zadatka. Zato je jako važno da se pokazala ova odgovornost i ovaj senzibilitet i da konačno i da ćemo i ovo pitanje imati rešeno na obostrano zadovoljstvo.

Istina, obostrana zadovoljstva nikada nisu velika, ona su uvek relativna, jer svaki dogovor podrazumeva i kompromis, ali to je pokazatelj odgovornosti, pokazatelj i mudrosti.

Tako da, mislim da Narodna skupštine juče sa diskusijama o rebalansu i danas sa ovim setom zakona pokazuje svoj puni kapacitet zajedno sa predlagačem, odnosno sa Vladom da uspeva, ne samo da uspeva, već da uspeva da dominira u ovoj krizi sa Kovid pandemijom i to je nešto što obećava, to je nešto što uliva optimizam. Za sve nas koji se borimo protiv Kovida, ne samo neposredno, već i posredno, protiv svih posledica Kovida, od izuzetne važnosti je optimizam. Što više nade i optimizma, biće više sreće, zadovoljstva i stabilnosti. Hvala vam.

Zahvaljujem se, poštovani ministre.

To su jako lepe vesti, ali ja bih samo molio pojašnjenje. Dakle, crkve i verske zajednici i njene ustanove su pravni subjekti i meni se čini da su oni jedini pravni subjekti koji nisu obuhvaćeni ovom podrškom što se kaže privredi, ali mnogo je širi pojam od same privrede.

Dakle, šta je razlog i postoji li mogućnost da oni budu obuhvaćeni?

Razumem ovo što ste kazali, uvećanje fonda, sredstava za podršku crkvama i verskim zajednicama preko Uprave je odlično. To je sjajno. Znači, nova količina novca, ali opet ste kazali kako ste citirali – za osiguranje verskim službenicima. Znači, opet nisu obuhvaćeni službenici verskih zajednica koji nisu verski službenici. Verovatno niste o tom detalju razmišljali.

Znači, postoje službenici verskih zajednica koji nisu u kategoriji verskih službenika. Dakle, ja bih zamolio eto to.

Naravno, ako sada nemate odgovor, vi to pitanje razmotrite. Nije ovo stvar prosto neke potrebe da ovog trenutka polemički sve to okončamo, ali prosto ova kategorija bi bilo dobro da se obuhvati u neko dogledno vreme.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnikom, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, rebalans budžeta je zapravo nešto što je potpuno uobičajeno za normalno funkcionisanje države, čak i u normalnim okolnostima, a kada se to dešava u okolnostima koje nisu baš tako normalne, onda je to od posebnog značaja i nešto što je sasvim logično i prihvatljivo i što treba pozdraviti i podržati.

Ono što mi je prvi utisak da se nekada u ovoj sali u Narodnoj skupštini bilo je uglavnom uobičajeno da se vrši rebalans budžeta sa ciljem kako da pokrijemo plate državnoj administraciji ili kako da isplatimo penzije, drugim rečima kako da preživimo, kako da se obezbedi minimum funkcionisanja platnog sistema. To je ono što, hvala Bogu, danas nije. To je zapravo pokazatelj da se vrši rebalans budžeta, odnosno da se traže sredstva kako da se pokriju osnovni troškovi.

Međutim, kada se vrši promena Zakona o budžetu tokom godine sa ovakvim obrazloženjima, sa ovakvim ponudama, onda je to za radost, onda je to nešto sasvim drugo.

Dakle, mi ne vršimo promenu Zakona o budžetu, kako bi izdržali do decembra kako tako, kako bi preživela državna administracija i penzioneri, već zapravo imamo progresivnu promenu Zakona o budžetu. Dakle, što, istina, nije bila praksa ranijih godina u vreme ranijih vlasti, a pogotovo nije bilo za očekivati u vremenu krize izazvane kovid pandemijom kojoj je pored ugroženosti zdravlja građana ključna meta privreda.

Tako da je ovo ključni utisak sa koga počinjem ovu svoju današnju diskusiju, koja će svakako biti u znaku podrške ponuđenom Zakonu o budžetu sa pozicije narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja, odnosno naše poslaničke grupe.

Istina, ono što i sa ljudskog, humanog aspekta upada u oči jeste da je prevashodno prioritet upriličen zapravo zdravstvenom sektoru, zaštiti građana, uspešnoj borbi protiv kovida, bilo u pogledu obezbeđenja lekova i drugih sredstava imunizacije, ali isto tako ogromna sredstva, izuzetno velika sredstva za ulaganja u zdravstveni sektor. To je nešto što je evidentno, to je nešto što je veoma ohrabrujuće. Istina, to nije novo, dakle ne radi se o sredstvima koja tek treba da se dobiju, odnosno da se tek otvara ta nova stranica, već se zapravo radi o nečemu što je nastavak onoga što smo imali prilike gledati proteklih meseci u ovoj teškoj, ali, hvala Bogu, veoma uspešnoj borbi protiv kovida, odnosno protiv pandemije i sve ga onoga što posredno ili neposredno izaziva pandemija. Dakle, to je nešto što me jako raduje i svakako da to treba podržati. Treba nastaviti tim putem.

Drugi paket koji, takođe potvrđuje da se ne radi o rebalansu budžeta i promeni Zakona o budžetu sa ciljem krpljenja nekih rupa, nedostataka i pukotina, već se radi o progresivnoj promeni, to su zapravo ozbiljne kapitalne investicije. To je nešto za šta se Stranka pravde i pomirenja zalaže godinama, nešto što već gledamo godinama na širem planu države i njenih delova, a naravno nešto što me posebno raduje, jer konačno imamo proboj i prema prostoru države, dakle prema Sandžaku koji je ranijih decenija, pa i jedno celo stoleće bio iz raznih razloga zapostavljen.

Prema tome, mi definitivno imamo da ova kompozicija vlasti, u svojoj viziji kompletnog razvoja zemlje, pre svega sa ubeđenjem da nema ozbiljnog razvoja dok se zemlja ne otvori na sve strane i dok se zemlja ne umreži kvalitetnom putnom mrežom i ovo jeste zaista iskorak koji je za svaku pohvalu, iskorak umrežavanja zemlje autoputnim koridorima, veoma hrabar iskorak, veoma ozbiljan iskorak, iskorak koji se ne može odglumiti, ne može se odigrati. To nije dnevno politička stvar, to nije pitanje dobro pripremljenog PR ili jedne konferencije za štampu ili dobrog govora, ili dobro napisanog govora, to je nešto što je izuzetno skupo košta. To je nešto što treba da se sprovodi više godina, ali definitivno to je nešto što je pre recimo sedam, osam ili deset godina izgledalo nemoguće.

Mi smo prosto sanjali autoput, ja to moram da vam kažem, i bez obzira što smo se nadali da će se to desiti, ali nekako je to izgledalo utopijski, možda, ali veoma teško. Međutim, sada kada evo dok putujemo od pravca Novoga Pazara i kada se odmah u blizini Čačka uključimo na autoput, već time osećamo olakšicu, olakšanje za nas koji redovno putujemo na relaciji Novi Pazar – Beograd, a istovremeno Moravski koridor, istovremeno ovako uspešno probijanje te veoma teške deonice od Čačka prema Požegi, a potom već potpisivanje ugovora i već utvrđeni rokovi za nastavak opet jednom vrlo teškom deonicom koja će ići od Požege prema Ivanjici, a potom dalje prema Dugoj Poljani, Pešteru, pa onda Boljarima konačno prema granici sa Crnom Gorom.

Dakle to su sve stvari koje nam ulivaju optimizam. Na kraju krajeva, to su i stvari koje zapravo od nas očekuju upravo i ovakav politički diskurs. Na tim dogovorima mi zapravo imamo ovakvo sudelovanje u našoj politici, jer smo bili u prilici da vagamo da li tražiti neke ozbiljne funkcije u Vladi, što je bila praksa ranije naših predstavnika sa područja Sandžaka ili dati prioritet kapitalnim investicijama kojima će konačno i taj prostor postati u punom smislu reči i ekonomski i infrastrukturno sastavni deo ove zemlje, koji će moći da prosto ravnopravno funkcioniše, diše i saobraćajno i ekonomski i komunikacijski. Mi smo dali prioritet zapravo dogovorima, insistiranju na kapitalnim investicijama, autoputevi su bili ključni projekat i to nas jako raduje.

Očekujemo da se ažurira i nastavi sa projektom gasovoda koji ide od Kopaonika prema Novom Pazaru, da se prema dogovoru nastavi takođe sa projektovanjem i realizacijom povezivanja i ostalih gradova od Novog Pazara pravac Tutin, Sjenica, potom Prijepolje, Nova Varoš i Priboj. To je nešto što nas čeka i nešto što želimo da se ažurira i da se pojačaju aktivnosti vezano za realizaciju ovog projekta.

Očekuje nas i izgradnja kliničko-bolničkog centra u Novom Pazaru ili mogu kazati dogradnja zato što su se već ozbiljne investicije desile u zdravstvenom sektoru i kapitalnim projektima u Novom Pazaru. Potrebna je dogradnja kako bi u dogledno vreme moglo se pristupiti i organizacionim pripremama i promenama. U međuvremenu se treba poraditi i na usaglašavanju strategija, s obzirom da neke ranije strategije koje su predviđale razvoj medicinskog sektora na tom području nisu predviđale postojanje kliničko-bolničkog centra. Sada je neophodno i te strategije, te planove, kao i određene zakonske regulative uskladiti i potom ići u realizaciju tog izuzetno važnog regionalnog projekta koji nije ni na koji način predložen ili tražen iz nekih političkih, stranačkih ili bilo kojih drugih lokalnih razloga, već isključivo kao potreba prostora, kao geografska potreba, s obzirom na to da je raspored kliničko-bolničkih centara na području zemlje, između ostalog, bitan i zbog dostupnosti ili najbitniji zbog dostupnosti građana.

Prema tome, ukoliko imate četiri klinička centra koja su geografski pozicionirana na jednoj trećini zemlje i to na severu, odnosno severoistoku, to su Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac, vi imate zapravo dve trećine zemlje geografski nepokrivene. Prema tome, sada ovom autoputnom mrežom od Užica do Kragujevca ćete moći stići za skoro sat ili malo jače vremena. Od Kraljeva do Kragujevca za manje od sata. Međutim, i kada dobijemo autoput i kada ostvarimo sve infrastrukturne projekte od Novog Pazara do najbližeg kliničko-bolničkog centra, to je do Kragujevca, ne možete stići pre dva sata, a to je prilično dugo kada su u pitanju određene medicinske potrebe.

Tako da je potreba osnivanja, formiranja kliničko-bolničkog centra u Novom Pazaru preka potreba, stvarna potreba prostora. Ako tome pridodamo da na tom prostoru gravitira i sever Crne Gore i određeni prostori izvan Srbije kada je u pitanju BiH, to dobija još na posebnom značaju. Zato sam jako radostan i raduje me ne samo činjenica da smo oko toga postigli dogovor, već me raduje činjenica da država ima kapacitet da i u ovim teškim trenucima se nosi sa već započetim, planiranim, kapitalnim projektima, kapitalnim investicijama, velikim projektima, što zapravo pokazuje da nismo imali nerealne planove, već da će biti veoma realno realizirati taj projekat.

Očekuje nas izgradnja ili adaptacija, videćemo, kako već iznađemo rešenje, i naučno-tehnološkog parka koji je takođe predviđen u Novom Pazaru. Ukoliko bude građen iznova, to će biti veća investicija.

Mogućnost postoji da se i deo ili određeni deo napuštenih objekata ili za sada objekata koji su van upotrebe, a koji pripadaju vojsci Republike Srbije, koji se nalaze u Novom Pazaru, što je bilo iskustvo, već uspešno iskustvo i u nekim drugim delovima zemlje gde su adaptirani vojni objekti za Naučno tehnološki park, odnosno naučno tehnološke parkove.

Mislimo da je i to izvodljivo u Novom Pazaru. To bi bilo znatno jeftinije i moglo bi se tehnički i građevinski mnogo pre realizovati, ali u svakom slučaju da li na ovaj ili drugi način jako je važno da se što pre pristupi i organizacionim koracima, ali isto tako i građevinskim poduhvatima, kako bi se realizovao ovaj projekat.

Pitanje železničke pruge je već tako famozno pitanje, dakle Novi Pazar je jedini grad od preko 120.000 stanovnika koji nema železničku prugu. To je nešto što definitivno ne da je zrelo, nego je prezrelo vreme da se to realizuje i ne samo kopčom prema Raškoj, što je najkraća relacija oko dvadesetak kilometara. To je najlakši deo ovog projekta, ali postigli smo dogovor da pruga nastavi dalje prema zapadu, jer je to prostor koji to zaslužuje i koji će biti veoma upotrebljiv, tako da bi se zapravo ta trasa pruge od Raške do Novog Pazara dalje nastavila u pravcu između Tutina i Sjenice prema Novoj Varoši i Priboju, odnosno Bistrici, gde bi se zapravo povezala ta trasa pruge sa prugom koja ide Beograd – Bar i prolazi preko Bistrice, odnosno dalje ka Prijepolju.

Dakle, to je još jedan strateški iskorak za ovaj prostor gde bi se definitivno sa autoputnim koridorom sever – jug, odnosno Koridorom 11 koji će proći preko Peštera, odnosno preko Sandžaka, sever – jug dalje prema Crnoj Gori, čime će se Novi Pazar i ostali sandžački gradovi povezati i sa Beogradom, severno i drugim gradovima u Srbiji, ali i južno dalje sa gradovima u Crnoj Gori, odnosno Podgoricom i dalje prema moru.

Isto tako ništa manje za nas u Sandžaku važan projekat je povezivanje Novog Pazara sa Sarajevom, predviđenom najrealnije već predviđenom trasom prema Sarajevu, odnosno Bosni i Hercegovini, zapravo ono što je Sandžak bio ekonomski zapostavljen, infrastrukturno svih tih proteklih decenija.

Ovim iskorakom, otvaranjem Sandžaka i prema jugu, i prema severu, i prema istoku autoputevima, i prema Beogradu, i prema Podgorici, i prema Sarajevu onda železničkom prugom, onda gasovodom, kliničko-bolničkim centrom, naučno tehnološkim parkom mi dolazimo, ako Bog da na jednu da kažem pozitivnu nulu, odnosno na ono gde nikada nismo bili.

To je ono što zapravo za mene predstavlja istorijski iskorak u pogledu normalizacije odnosa u Sandžaku.

Dakle, Sandžak je kao što znate, u protekle dve, tri decenije tretiran na različite načine i meni je žao što je najčešće tretiran konfliktno, sa bilo koje strane i što smo imali uglavnom od same upotrebe ovog pojma do svih drugim ideja koje su dolazile one su nekako forsirane, sa jedne strane, a sa druge strane doživljavane kao neka vrsta antidržavnog projekta, neka vrsta ataka.

Nemamo ni jedan razlog da ovaj prostor držimo u atmosferi konfliktnosti, zaista nemamo, a najbolji način relaksacije odnosa, najbolji način normalizacije odnosa jeste da u prvi plan stavimo ono što jednako treba i Bošnjacima i Srbima na tom prostoru.

Dakle, svim građanima, jer kada gradite put, kada gradite autoput, kada ulažete u zdravstveni sektor, kada ulažete u škole, kada ulažete u sve ove projekte koje sam nabrojao da ih ponovo ne pominjem, kada to radite, vi onda relaksirate sve te odnose, jer tamo ona rupa na putu na kojoj se lomi točak od automobila, ona ne zna da li će u nju da upadne srpski automobil ili bošnjački automobil. Ona ne pravi tu razliku, ona lomi svaki automobil.

Prema tome, to je način na koji treba promenimo pristup posmatranju tom prostoru koji je godinama posmatran kao neuralgičan. Normalizacija odnosa kroz ekonomske, kroz infrastrukturne projekte, naravno da to ne znači da treba minimizirati ili ignorisati verske potrebe, nacionalno etničke potrebe, kulturne potrebe, oni su takođe sve te potrebe su jako važne, ali za njih treba napraviti normalnu atmosferu, da svi razvijaju svoje, ali uz podršku drugih, ali ne na račun drugih.

Dakle, to je da kažemo ta željena država, željena Srbija, željena atmosfera kojoj teži Stranka pravde i pomirenja i u koju mi uprkos svih faktora koji nas vrlo često opterećuju, koji su nažalost i često plod neodgovornih izjava, neodgovornih projekata, neodgovornih programa pojedinih političara koji zapaljivom materijom rukuju neodgovorno na način da prosto skrenu pažnju na sebe, dobiju neki dnevno politički aplauz ili neki glas od pripadnika svoje zajednice. A šta je cena? Cena je nešto što ne može da se leči tako brzo.

Dakle, izazivanje mržnje je kao izazivanje požara. To je isto kao da ste piroman. Jako malo treba da izazovete požar. Jedan klas šibice, odnosno jedan pokret upaljača i imate požar. A znate koliko energije, snage i truda treba da se požar ugasi. Kada se požar ugasi, znate li koliko treba da se saniraju štete. Dakle, takav odnos odgovornosti bi trebali da gradimo i prema reči, jer reč je upravo kao ta varnica prva koja je malecna, koja je vrlo lako proizvodi i kojoj je dovoljno samo da bude izgovorena od nekog ko je na poziciji, da drži mikrofon i nekoga ko je neodgovoran.

Znači, neodgovornost je njeno gorivo. Zapravo, sa ove dve poruke, prednost projektima koji su zajednički, infrastruktura, privreda, zapošljavanje, investicije pre svega i nakon svega investicije, koje će omogućiti nova zaposlenja, a sa druge strane pažljivost u komunikaciji, pažljivost u politici, pažljivost u projektima, pažljivost u zahtevima. Birati reči, dobri i pametni ljudi biraju reči.

Biranim rečima govore pametni. Ne biranim, ne selektiranim, grubim uvredljivim rečima govore loši, govore glupi. To treba da se zna. Prema tome, sa takve dve poruke idemo časno u sve ovo zajedno. Tražimo sagovornike, tražimo saveznike, hvala bogu što ih imamo i hvala bogu što država ima energije da ovom ponudom, kao što je i ova danas o izmeni Zakona o budžetu, koga ćemo podržati, nastavimo u rešavanju svega onoga što nas čeka, što nas tišti, ali verujem da kada postoji volja, dobra namera, saradnja korektna, ljudska i profesionalna, rezultati neizbežno dolaze. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je izbor, odnosno odluka kojom imenujemo ili biramo članove Komisije za nadzor izvršenje sankcija. Jedna uobičajena proceduralna tema, odnosno pitanje gde ćemo verovatno prihvatiti predlog koji nam je dostavljen sa obrazloženjem i svakako ga podržati.

Ovo je prilika da otvorimo još malo pitanje i razmotrimo pitanje samog fenomena izvršenja sankcija, funkcionisanja ustanova nadležnih za ta izvršenja, njihov značaj, ulogu, stanje jer bez obzira što se zapravo zatvorske ustanove bave takozvanim osobama sa margine društva, problematičnim osobama, to zapravo ni na koji način ne bi smelo značiti da se radi o manje važnoj temi. Veoma je važna tema. Oni koji se dovode u red putem zatvorskih sankcija jesu apsolutna manjina u društvu i hvala Bogu što je tako, ali jako dobro znamo da bez obzira koliko ih je malo, inače pripadnici, da kažem, kriminala ili prestupnika bilo koje vrste, ni na koji način ne smeju biti potcenjeni. Ne smeju biti potcenjeni kao problem, ni kao opasnost.

Sa druge strane, oni su ljudi, oni su građani ove zemlje, pa čak i kada su prestupnici, čak i kada su osuđenici oni moraju biti tretirani kao ljudi i oni imaju pravo da budu isključivo zakonito sankcionisani.

Zato ova tema, naravno, ne možda danas u punom smislu te reči ili u punom kapacitetu, ali treba imati značajnije mesto u našim diskusijama i raspravama i ovde u Narodnoj skupštini, ali isto tako i na drugim intelektualnim medijskim i drugim javnim prilikama jer na kraju jako često se bavimo pravosuđem, jako često se bavimo celokupnim sektorom bezbednosti ili sektorom prisile u ovoj zemlji, ali pitanje funkcionisanja zatvorskih jedinica, odnosno na izvršenja zatvorskih kazni i svih vidova sankcija je zapravo onaj završni čin uspostave i implementacije pravde i funkcioniranja pravosudnog sistema.

Zato on zaslužuje pažnju, ne samo sa pravnog aspekta ili pored pravnog aspekta i pažnju sa sociološkog i svakog drugog aspekta.

Naravno, da ću ja ovde izneti određena zapažanja koja imam na osnovu raspoloživih informacija, ali isto tako i na osnovu uvida na prostoru sa koga dolazim, u Novom Pazaru imamo zatvorsku ustanovu koja jako dugo funkcioniše, može se kazati uspešno. Međutim, godinama se primećuju određeni problemi.

Pre svega, ova ustanova se nalazi na mestu koje nije primereno za jednu takvu delatnost da bi funkcionisala u punom kapacitetu. Ona je tu još iz 19. veka i zato je sada na mestu, gde ne bi trebala da bude. To je možda nekada, kada je Novi Pazar bio varošica, onda je to možda bilo adekvatno mesto, možda je tu bila periferija. Sada je to pozicija užeg ili šireg, konkretnije ili preciznije, šireg gradskog jezgra ili šireg centra Novog Pazara.

Dakle, zatvor u Novom Pazaru se nalazi u veoma naseljenom delu grada, dakle širi centar grada, odnosno širi centar Novog Pazara. Postoje čak neke zanimljivosti koje su na ivici smeha, dakle to je zatvorska jedinica koja je smeštena u zgradi i nije samo ta namena zgrade. U istoj zgradi je smeštena zatvorska jedinica, smeštena je muzička škola, smešten je arhiv grada i smešteno je jedno odeljenje za kulturu.

Dakle, sve ove četiri ustanove, odnosno sve ove četiri namene se nalaze u jednoj zgradi koja je primarno poznata kao zatvor. Ja ne znam da li postoji neki drugi primer u ovoj zemlji u kojoj je ovoliko bilo mašte da se pozicionira ovoliko ustanova različite namene. Dakle, zatvor, muzička škola, arhiv grada i jedno odeljenje za kulturu gde umetnici imaju prilike da slikaju i vrše neke druge umetničke aktivnosti. Tako da je i ova pojava bila nekim povodom za duhovite dosetke i onda su tražili građani vezu između muzičke škole i zatvora i valjda su našli da je sviranje klavira zajednički imenitelj ove namene.

Međutim, šalu na stranu. Istina to tehnički funkcioniše. U pitanju su različiti ulazi, da sada neko ne pomisli da su oni smešteni u istom prostoru, ali ovo zapravo želim delegirati na način da je potrebno ponovo se vratiti ideji izmeštanja zatvorske jedinice i gradnje novog zatvorskog kompleksa negde na adekvatnom prostoru.

Ne znam zašto se stalo? Pre nekoliko godina je otvoreno bilo ovo pitanje. Čak sam tada imao prilike, čini mi se da je ministar bio gospodin Selaković i ta tema je bila aktuelna i zaćutalo se. Mislim da se toj temi treba ponovno vratiti. Mislim da to treba biti zajednički projekat i Ministarstva pravde i Gradske uprave u Novom Pazaru, jer zaista se radi o poziciji koja predstavlja smetnju i za funkcionisanje same uloge zatvorske jedinice sa jedne stare, ali isto tako i za ostale potrebe grada i građana.

Pogotovo, znate, nekada se tu transportuju i teži osuđenici ili izvršioci raznih težih krivičnih dela, pa su onda mere obezbeđenja prejake, pa se blokiraju ti delovi grada. Ako se to radi u širem centru Novog Pazara, kako rekoh veoma gusto naseljenim, inače Novi Pazar, kao što znate je prilično i saobraćajno opterećen, dakle, sve to stvara ozbiljne probleme.

Zato želim, evo ovom prilikom, zapravo da aktualiziram ponovo ovu temu i pozivam nadležno ministarstvo, pozivam Vladu, pozivam takođe, i Gradsku upravu u Novom Pazaru da zajednički ponovo otvorimo ovo pitanje, da se iznađe povoljna lokacija i naravno, da se ulože potrebna sredstva i da se zatvorska jedinica izmesti iz ovog dela grada, da se oslobodi ovaj prostor kako bi on mogao biti korišćen za druge korisne svrhe. Dakle, to je ono što smatram veoma važnim i zato ćemo i sa ove pozicije insistirati.

Ono što mi je takođe zanimljivo kada je u pitanju izvršenje zatvorskih sankcija, a opet dolazi iz iskustva u Novom Pazaru da zatvorska jedinica, odnosno Uprava zatvorske jedinice nije interesantna ili nije bitna samo za rukovođenje ili upravljanje tim zatvorom. Dakle, ono što možemo da zaključimo, da poslednjih deceniju i po jedna politička stranka isključivo insistira na držanju svog upravnika, odnosno ona drži kontrolu uprave zatvorske jedinice u Novom Pazaru. Dakle, ovo je veoma zanimljivo i ono se mora istražiti. Pre svega, nedopustivo je da na bilo koji način se sa pozicije stranačke politike imenuju zatvorski upravnici. To je ono što bi trebalo biti principijelno, a sa druge strane, postavlja se pitanje šta su motivi? Šta su motivi da se insistira na funkciji upravnika zatvora, stranački, dakle, da se sa pozicije jedne političke stranke vrši kontrola, odnosno upravlja zatvorom u Novom Pazaru?

Dolaze nam razne informacije koje svakako treba ispitati, a simptomatično je ovo insistiranje, jer zašto bi nekoj stranci bilo interesantno da ima upravnika zatvora. Dakle, mora postojati motiv, pogotovo ako se radi o činjenici da deceniju i po jedna politička stranka na lokalnom nivou kontroliše upravu zatvorske jedinice u Novom Pazaru. Ukoliko imamo jako mnogo informacija o tome da postoji jasna sprega u gradskoj upravi u Novom Pazaru, toj političkoj stranci sa određenim kriminalnim krugovima, e pa to je sasvim dovoljan poziv da se sve to proveri, da proverimo šta se tamo radi, odnosno da li postoje zloupotrebe, a očito da postoje, ali ne želim sa ove pozicije da dajem poslednju reč i da moje tvrdnje budu poslednja optužba, već zapravo da se informacije koje dobijamo provere.

Šta se radi, kakve manipulacije postoje, kakve se usluge vrše zatvorenicima, kakve privilegije imaju neki zatvorenici u Novom Pazaru, kada oni mogu da izlaze, koliko zatvorenika izlazi neposredno pred izbore? Zašto se oni izvode, šta je njihova uloga itd? Dakle, to su veoma ozbiljna pitanja.

Naravno, meni se spočitava čak od kolega iz te političke opcije kako mojim govorima ovde iznosim ružnu sliku Novog Pazara. Gospodo, to neće biti način da zaćutim, ja ne iznosim ovde ružnu sliku Novog Pazara, već zapravo moji govori i insistiraću na njima i neću odustati, zapravo imaju za cilj isticanje onih koji žele da opraljaju sliku Novog Pazara. Zato ono što ćemo mi iz Stranke pravde i pomirenja činiti jeste zapravo insistirati na toj diferencijaciji, na toj razlici, na toj crti. Nećemo dopustiti da se oni koji imaju veze sa kriminalom, imaju veze sa organizovanim ili običnim kriminalom, identifikuju sa Novim Pazarom.

Mi ovde kada govorimo o kriminalnoj prljavosti u gradu Novom Pazaru, oni nam kažu – vi prljate Novi Pazar. Ne, mi ukazujemo ne one koji ga prljaju i zapravo ovim štitimo Novi Pazar, jer ukoliko govorimo ne samo o kriminalnoj prljavosti, već evo ovog trenutka mi je žao da u mesecu Ramazana mi imamo najprljavije ulice u Srbiji, u Novom Pazaru. Sada, kada je to kažem, onde će meni neki reći iz tog tabora, pa ti nama brukaš Novi Pazar. Ne gospodo, reći ću vam još jednu stvar, Novi Pazar, da uđete u kuće građana Novog Pazara, odgovorno tvrdim da je to najčistiji grad u ovoj zemlji, da kada bi postojao način da se napravi neko poređenje, da se utvrdi čistoća kuća, čistoća unutrašnjosti kuća i dvorišta, da bi Novi Pazar pobedio, da bi to bio najčistiji grad, ne samo u ovoj zemlji, već i mnogo šire.

Međutim, Novi Pazar je najprljaviji grad kada su u pitanju ulice i reke. Šta možemo da zaključimo iz toga? Iz toga zaključujemo sledeće, da ono što su ljudi, ono što su građani, ono što ljudi mogu da učine sami, ono što je zona odgovornosti, privatna, lična zona odgovornosti tih građana, a to je njihova kuća i njihova dvorišta, to je perfektno. To je do najvišeg stupnja čistote izvedeno.

Dakle, nije problem u građanima. Zašto bi građanin koji ima čistu kuću, čistu sobu, čiste hodnike, čisto stepenište, čisto dvorište, zašto bi prljao grad? Dakle, imamo problem sa organizacijom grada, sa organizacijom vlasti u gradu. Ono što organiziraju građani sami u svojim kućama i svojim dvorištima, to je najčistije. Međutim, ono što organizira vlast toga grada, to je najprljavije.

Dakle, to su istine od kojih mi nećemo odustati i ovo što vam govorim nije fikcija, nije apstrakcija, ovo može da se proveri. Gospodo narodni poslanici, imate svoje prijatelje, imate svoje poslanike, imate sve poznanike, imate nas, izvolite, dođite u Novi Pazar da vas ugostimo u naše kuće, pa da onda vidite kakve su unutrašnjosti kuća Novoga Pazara, naravno i ostalih delova Sandžaka sada trenutno govorimo o Novome Pazaru. Dakle, o tome se radi, znači, mi kada je u pitanju i fizička prljavština i kriminalna prljavština nemamo problem kulturološke prirode, nemamo problem sa građanima, kako se to često zna reći, u Gradskoj upravi kako je, ma narod je nedisciplinovan, narod je, ne znam ti ovakav, onakav, narod je neuredan, gledaj šta rade.

Gospodo, gde god ne postoji reda, gde god ne postoji ozbiljna vlast, gde god se zakon ne poštuje, gde god postoje dvojni standardi, gde god za članove stranke važe jedni zakoni, a za ostale građane drugi zakoni, onda nema reda. Mi obično kažemo kako su drugi narodi iz Zapadne Evrope, čisti, uredni, kako paze da ne bacaju papiriće, ne znam, ovo ono.

Godine 1972. ili 1974. je bio generalni štrajk komunalnih radnika u Minhenu u Nemačkoj. Ti fini, disciplinovani uredni Nemci, četvrtog ili petog dana štrajka kada nije više odvoženo smeće su počeli bacati smeće sa prozora na ulice. Dakle, nije poenta u tome da li je jedan narod disciplinovan ili ne. Svaki narod je disciplinovan ako ima urednu vlast koja drži red i koja primenjuje zakon.

Prema tome, to je ono što je ključ. Kultura discipline, kultura discipline se zapravo utvrđuje, odnosno prakticira prema principijelnosti i pravičnosti primene određenih zakona. Dakle, to je, naravno, isti odnos, odnosno po istom principu se ophodimo i kada je u pitanju fizička prljavština ili fizička urednost ili neurednost i kada je u pitanju isto tako ova moralna prljavština, odnosno pravna prljavština, odnosno najopasnija prljavština koja se zove kriminal.

Zato će naš zahtev biti i od ove komisije, zanimljivo je da je iz te stranke član i ove komisije, naravno da ga neću osporavati, podržaću iz kolegijalnih razloga zato što se izbor u telima Skupštine ne osporava, dakle, da je to neka uobičajena praksa, ali je simptomatično zašto se iz jedne stranke forsira tolika potreba da se kontrolišu zatvori. Zašto toliko insistiranje na potrebi da se ima uticaj na zatvore? Dakle, to je meni simptomatično, želim da se to ispita i naravno da ću kao narodni poslanik i sa ove pozicije i sa svih drugih pozicija tražiti da rasvetljavamo zapravo sve te pritužbe, sve te optužbe i sve te informacije.

Zašto ovo govorim? Šta mi je razlog? Pa, razlog mi je što i dan danas uprkos svim ovim krikovima upozorenja i poziva nama su i dalje narkodileri u Novom Pazaru najzaštićenija vrsta i ovo će neko kazati da je brukanje moga grada.

Dakle, vrištaćemo protiv kriminalaca i narkodilera. Dok se te bruke ne oslobodimo ili dok ih ne vratimo, kako me je neko citirao, ispod šahti, da, ispod šahti, jer im je tamo mesto, mi nećemo odustati. Mi ćemo udarati svim raspoloživim sredstvima. Zato se mi u Stranci pravde i pomirenja nećemo pomiriti da narkodileri imaju počasni status u gradskoj upravi, da narkodileri mogu da ulaze u policijsku upravu otvarajući vrata nogom, da tamo budu primani čak iako ih privede neki obični policajac sa ulice, da zapravo njihovi šefovi ih tamo dočekaju pa im se izvine, da narkodileri i bosovi postavljaju ili utiču na imenovanje tužioca, sudija, pripravnika, saradnika, itd. Mi se sa tim nikada nećemo pomiriti, niti ćemo se pred tim smiriti.

Veoma sam oprezan, odmah da poručim i kolegama koji se verovatno pripremaju za odgovor, bolje bi bilo da ne odgovaraju, jer imam jako puno toga reći, a kao što vidite izbegavam i da pomenem imena stranaka i imena ljudi, jer mi zaista nije cilj da vodim ovde dnevno politički i međustranački rat, već mi je cilj da fenomenološki ukažem na opasnosti koje nisu samo od jednih protiv drugih, već su ovo bolesti, maligne bolesti koje imaju teške posledice na sve nas bez obzira koje stranke podržavali, kojim strankama pripadali. Zato će uloga ove komisije biti jako važna. Nadzorna uloga ove komisije, nadzorna uloga Narodne skupštine je veoma bitna i naravno da ćemo insistirati. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovana potpredsednice Vlade i ministrice sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set zakona iz oblasti rudarstva i energetike sa jasnom ambicijom da konačno iskoračimo u osavremenjenju, modernizaciji energetskog sektora i konačno uhvatimo korak sa izazovima vremena, prostora, potrebama zemlje, potrebama građana, a i svakako zahtevima i potrebama tržišta. Zato ove zakone treba podržati. Svakako, pred nama su brojne rasprave i mogućnosti da eventualno još neku novu ideju ugradimo, odnosno da eventualno neku primedbu, koja je argumentovana, i uvažimo.

Pitanje rudarstva, pitanje ruda i energetike je zapravo jedno od strateških pitanja za svaku zemlju, tako da su i ovi zakoni, možemo slobodno kazati, zakoni strateške prirode za budućnost zemlje, za njen razvoj, za njenu stabilnost i svakako njenu sigurnost.

Rudna bogatstva su nekako božjom voljom podeljena po zemaljskoj kugli, ispod kore zemaljske kugle, nekada po nekoj logici, a nekada i bez logike.

Mnogo zemalja ili većina zemalja, ukoliko su darovane bogatstvima ispod zemaljske kore, obično su im uskraćena bogatstva iznad zemaljske kore i obrnuto,. Ukoliko su obdarena bogatstvima zelenila i prirode iznad zemlje, obično su uskraćena za bogatstva unutar utrobe zemaljske kugle. Jedan deo zemalja je uskraćen i sa jednog i sa drugoga nivoa, ali naša zemlja i retke zemlje su one koje su darovane bogatstvom i unutar zemaljske utrobe i iznad njene površine i to je nešto što treba vazda istaći i biti potpuno svestan, ali ponajpre i iznad svega biti krajnje odgovoran u upravljanju tim resursima, bogatstvima, odnosno blagodetima.

Zapravo, uspešan narod, uspešna zemlja, uspešna vlast je ona koja pokaže svest i odgovornost u rukovanju tim blagodetima i tim potencijalima.

U svetim knjigama je zapisano da je sve ono što je u zemlji i na zemlji podređeno čoveku, potčinjeno čoveku. Neki ljudi su to razumeli kao neograničeno pravo da koriste neodgovorno, uništavaju, ne misleći šta će biti posle. Međutim, ta podređenost bogatstava, zemaljskih bogatstava čoveku, nije neograničena. Ona je usklađena sa onim principom da prava i obaveze uvek idu u ravnoteži. Što su veća prava, veće su i obaveze i odgovornosti. Zato čovek kao pojedinac, ali isto tako kao i kao kolektivitet može i ima pravo upravljati bogatstvima zemlje, eksploatisati ih, koristiti za svoje potrebe, ali isključivo u stepenu i kapacitetu sopstvenih odgovornosti, gde će zapravo to činiti na najbolji način, da pre svega eksploatiše onoliko koliko je neophodno, da to sve čini profesionalno i plemenito i da sve to bude za korist i u korist postojećih i budućih generacija.

Danas u svetu imamo mnogo modela kako se eksploatišu, koriste i iskorišćavaju rudna bogatstva. Imamo drastičnih primera. Imamo afričke zemlje koje su najbogatije, recimo, sa rudama dijamanata, a u toj zemlji ne možete kupiti ni jedan jedini dijamant, dok imate na drugoj strani razvijene zapadne zemlje koje u svom rudnom potencijalu nemaju ni gram dijamanta, a poznate su svetske zemlje ili sile prometom i ponudom dijamanata. Ne treba detaljisati u razumevanju ove poruke. Zapravo je u pitanju znanje i neznanje, odgovornost i neodgovornost.

Mi zasigurno nećemo biti, pre svega, zemlja koja će samo biti prostor za eksploataciju naših bogatstava sa strane. To svakako ima intenciju i ovaj zakon, ali isto tako to ne znači da ćemo biti zatvoreni za strane investicije koje su zainteresirane za eksploataciju rudnih bogatstava u skladu sa zakonima koje ćemo mi, nadam se, ovih dana usvojiti.

Zapravo, ono što bi trebalo da bude zlatni put naš u strateškoj orijentaciji jeste neka sredina, jer mi moramo naći, s obzirom na i naše interese i naše mogućnosti i nemogućnosti, neku meru između sopstvene eksploatacije, strane eksploatacije i dostupnosti stranih investitora za eksploataciju ruda, ali veoma oprezno, veoma selektivno, precizno uređeno i krajnje odgovorno i u pogledu odnosa nas u smislu tih bogatstava prema sadašnjim, ali isto tako i prema budućim genracijama.

Čovek je stvoren od zemlje i zapravo je ta veza njegova sa zemljom takva i sve što treba biološkom biću čoveka je u zemlji. Sve što treba njegovoj duši je na nebu ili dolazi sa neba i zapravo najlepši najbolji život je kod onih koji uspevaju da naprave harmoniju između upravo ovih relacija.

Eksploataciju i korišćenje zemaljskih bogatstava upravo treba urediti. To je intencija i ovih zakona, principima i normama koji će štititi i ono što je u zemlji od prekomernog, neodgovornog korišćenja i eksploatacije i od rušenja harmonije onoga ispod zemlje i iznad zemlje, a to je energetika i ekologija. Isto tako, i u pogledu opasnosti od rušenja i ugrožavanja harmonije između onoga što je u zemlji i onoga ko upravlja zemljom, a to je čovek, a to je opet poštovanje božijih i ljudskih zakona humanosti koji će štititi čoveka. U harmoniji i skladu između ta tri ugla, između te tri relacije, onoga što je u zemlji, onoga što je iznad zemlje i onoga ko raspolaže zemlje upravo ovaj zakon u meri u kojoj pospeši, a prema onome što sam imao uvid na osnovu ponuđenog i na osnovu obrazloženja, zapravo ovaj zakon ima nameru, ima težnju, ima intenciju da zapravo uspostavi tu harmoniju i taj balans između ta tri faktora. Zato će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati donošenja ovog zakona.

Svakako da moramo biti svesni da ovo nije kraj puta, da kada se iskoračuje, kada se pravi iskorak ove vrste u pogledu reorganizacije, pre svega u zakonodavstvu, zakonodavne reorganizacije u uređenju ovog prostora, kada se to čini po prvi put, nek odmah budemo spremni za godinu ili dve da primetimo šta su nedostaci u praksi. Jer, to je činjenica, da kad se napravi ozbiljna reorganizacija i ozbiljan iskorak, da ćemo se na implementaciji ovog zakona, na novinama koje će se pojaviti sa raznim investitorima, raznim ponudama, da ćemo dobiti i nova iskustva. To nije ništa strašno, što ćemo za godinu ili dve dana ponovo dorađivati ove zakone, oni su živa materija i tako i treba posmatrati.

Čestitam ministarstvu i samoj ministrici na hrabrosti na iskoraku, jer mi, evo, imamo problem u Narodnoj skupštini na kolegijumu da nam ne pristižu dovoljno intenzivno predlozi zakona iz Vlade koliko mi ovde u Skupštini radimo. Zato mi je drago da smo ovako efikasno jednu vrlo tešku materiju dobili u dobrom roku i da možemo ovih dana i taj posao uspešno okončati.

Kada je u pitanju energetika, iako izgleda da imamo iskustva, nisam siguran da isto tako možemo proći sa površnim intervencijama. Postoji tu, istina, ozbiljno iskustvo ove zemlje kada je u pitanju energetika, bilo da je u pitanju vodoenergetika, termoenergetika, pre svega električna energija, ali ipak smo preduboko u 21. veku i mogu reći da prilično kasnimo u tom suočenju ili spremnosti da se suočimo sa tom nonsesnom strateškom orijentacijom da nam je električna energija bila ključni energent, da nam je najskuplji energent bio u ulozi najjeftinije i najmasovnije upotrebe energenta. Dakle, to je prosto nešto što je nemoguće da opstane.

Definitivno mi je drago da ovim zakonom i tu otvaramo nove mogućnosti i da ćemo, neću reći se odmah obračunati, jer će trebati mnogo vremena da i praktično sve to zaživi, jer prosto postoji navika u domaćinstvima i to najsiromašnijim da je, kako se to kaže kolokvijalno – struja sve i sve, gde niko ne razmišlja da je zapravo ta struja najskuplji energent i šta je sve potrošeno ili u vodosistemu ili u termosistemu da se dođe do najskupljeg energenta koga mi koristimo za najjeftinije, za najmasovnije, za ono što koriste i domaćinstva.

Ako ništa, barem smo pokazali, ili ovim zakonom pokazujemo, odlučnost da konačno ne zabijamo glavu u pesak, jer je decenijama zabijana glava u pesak. Ovo što ja govorim nije otkriće, nije nikakva genijalnost, ovo svi znaju. Ali, ovde nije trebalo otkriti i reći – eureka, ne valja ovo što radimo sa strujom, već je samo trebalo da se nađe potencijala na nivou vlasti, pre svega izvršne, ali isto tako i zakonodavne i niko se od nas ne može potpuno ukloniti od odgovornosti, dakle, trebalo je to i to je ono što se sada čini. Tu glupost ili taj promašaj koji je bio višedecenijski i koji nam nanosi ogromne štete, da zapravo konačno kažemo stop, da otvorimo novu stranicu i da krenemo da remontujemo sistem, da remontujemo društvo. Ali, ne možemo remontovati sistem, reformisati ga, ukoliko ne remontujemo naše glave i našu svest i ukoliko ne pokažemo odlučnost da krenemo sistemski, a to je ovo što danas činimo i što svakako pozdravljam.

Ono što mi je takođe pozitivan utisak kada su u pitanju ovi zakoni jeste ponovno potenciranje na aspektu obnovljive energije i nešto što zaista jeste budućnost i što ne spada u one proevropske floskule koje treba da ispunimo zato što nam neko traži, već zato što to zaista jeste naš interes, personalni, kolektivni, porodični, ljudski, društveni i svaki drugi koji zapravo jeste možda i najvažniji u onom segmentu koga sam malo pre pomenuo u pogledu uspostave harmonije između energenta, između čoveka, između rude, između ovog nadzemaljskog blaga a to je zdrava okolina, odnosno kvalitetan ambijent za život.

U tom pogledu mi je drago da će ovi zakoni olakšati zapravo sve one investicione aktivnosti, domaće, strane, bilo koje, koje će nam omogućiti da što brže pređemo ili prelazimo ili bar onima koji žele da pređu na mogućnosti obnovljive energije, zdrave energije, odnosno ekološke energije, što pre to bude ostvarivo.

Evo, imamo i radosnu vest, lično sam bio učesnik tih razgovora, uskoro će Pešter, Pešterska visoravan, jedna od najlepših visoravni u ovoj zemlji, na području opštine Sjenica, dobiti najveći solarni park na Balkanu. Razgovori su duboko u toku, već dogovori načelni i postignuti i već određeni koraci u opštinskoj vlasti u Sjenici postignuti. Mi ćemo tamo dobiti najveći ekološki solarni park na području jugoistočne Evrope. Evo kako je moguće kada, recimo, dobijemo promenu lokalne vlasti u jednoj maloj, siromašnoj opštini, ali isto tako investitori koji su čekali 30 godina da dobiju domaćina koji će im omogućiti da bez ikakvih, da kažemo, uslova koji nisu profesionalni, da ne kažem neke teže reči, ali ljude primiti i olakšati im birokratski, olakšati im etički, olakšati im profesionalno da mogu pregovarati.

Istina, upravo je bio onaj sudar na tom području, ovde je neko od narodnih poslanika, čak sam i ja o tome nešto govorio, tu je bio sukob oko onih 800 hektara koji su bespravno bili poklonjeni nekom privatnom tajkunu, bez ijednog pravnog osnova. Sada je opštinska vlast uspela da zaustavi tu zloupotrebu i da omogući investitorima da po zakonitim, po standardima tržišnog privređivanja, dakle, ljudi su čak kupili zemlju, nisu tražili od opštine nikakve poklone, ništa što bi bilo na štetu građana. Ja sam čak u tim razgovorima posebno insistirao, pošto ne poznajem materiju, na garancijama i dokazima o mogućim štetnim posledicama i zaista sam bio uveren da taj solarni park nema apsolutno nikakve štetne efekte za taj prostor, pošto se radi o ekološki bitnom i veoma važnom prostoru.

Naravno da sada mi tu imamo dva koncepta. Neko je imao ideju da gradi novu termoelektranu, recimo, kod rudnika Štavalj, što bi bilo profitabilno i profitno, ali ukoliko vi na jednom takvom ekološki bitnom prostoru, kao što je Pešterska visoravan… Mislim da je upravo ovo budućnost. Naravno da će se eksploatacija rudnika Štavalj nastaviti, da se ona treba modernizovati, da se ona treba unaprediti, ali mislim da ne treba da podležemo tom banalnom izazovu interesa – hajde da imamo termoelektranu tu gde je rudnik, to će biti najjeftinije, uzimaćemo pare. Međutim, šta je sa trovanjima, šta je ostalim ekološkim rizicima, rizicima i opasnostima.

Tako da će naša orijentacija, naravno, tamo gde možemo lokalno uticati, ali i ono što nam, verujem, omogućuju ovi zakoni, za šta ćemo zasigurno imati podršku Vlade, s obzirom da je ona svoj kurs zapravo pokazala kroz predlog ovog zakona… Bitno nam je da one načine energetske eksploatacije, organizacije i svega onoga što smo imali treba polako da potiskujemo iza nas. To ne znači da sada treba da zapostavimo sve ono što je klasično postojalo i konvencionalno dokazano.

Kada je u pitanju energetska mreža, meni je drago da smo postigli strateške dogovore sa vladajućom većinom ovde. Kada je u pitanju obnova elektromreže i niskonaponske i visokonaponske u Sandžaku, stanje je stvarno očajno, stvarno je glavni dovod, kako su mi objasnili, do Novog Pazara ispod svakog nivoa, a zamislite onda kada se to dalje distribuira prema Tutinu, Sjenici i dalje u kakvom je stanju ta mreža.

Da ne govorim o problemima zapuštenosti od elementarnoga održavanja, čak se i godinama nije ni čistio onaj koridor gde prolaze dalekovodi od šume, pa onda i 10 santimetara snega, prosto spusti granu, koja napravi spoj i izazove probleme. Vi ste imali jednu praksu da svakodnevno i kod najmanjeg snega nestane struje i da je nema po nekoliko dana itd. To smo već govorili, neću da ponavljam, već prosto podsećam da sada, ulaskom u ove velike iskorake i reformu ovu, zakonodavnu reformu, i ono što je orjentacija u pogledu obnovljivosti, obnovljivosti energije i sve ovo što ćemo ovim zakonima, ako Bog da, uspešno obaviti i iskoračiti, dakle to ne znači da ćemo zaboraviti ono što su dnevni problemi, ono što je obaveza nadležnih organa - obnova elektro mreže i ono sa čime se građani suočavaju. Svakako da pomenem, što je opet strateška vena, ili arterija, kako god, gasovoda koji ide od Kopaonika preko Novog Pazara, Tutina, Sjenice i dalje, kako smo se dogovorili, prema Priboju, dakle, to će već biti, ono što nas može delegirati za prostor koji više neće biti ekonomski zapostavljen, na kome će se moći, uz svakako autoput i sve druge saobraćajne investicije, doći na jednu pozitivnu nulu i postati privlačan prostor za investicije.

U tom pogledu naša puna podrška. Hvala vam.

Više komentara nego replike.

Hvala vam na ovoj opasci. Kada je u pitanju potenciranje kraja iz koga dolazim, ne želim tu nikakvu afirmativnu akciju, niti pozitivnu diskriminaciju, već prosto govorim iz onog ugla gde poznajem stanje i svakako očekuje da priroda odnosa bude da tamo gde je nešto u lošem stanju da se tamo interveniše. Gde je najlošije, tu će se morati najviše ulagati.

Ali je dobro i hvala za ovo što ste posebno pomenuli i primetili, ovo podvlačenje moje oko rudarstva i činjenice i uverenja i tu delimo uverenje da je zapravo ova zemlja i rudarska i da činjenica da je ona decenijama predstavljana samo kao zemlja uglja i iz geografije naše deca su učila da mi nismo rudno bogata zemlja. Mi nismo bili rudno bogata zemlja, odnosno tako smo tretirani pre svega iz razloga što nismo imali dovoljno znanja ili što nije bilo uloženo u geološka istraživanja da se sazna šta sve mi imamo, pa onda treba da nam dođu stranci da slikaju Rogoznu, da otkriju na kakvim je ona rudnim zlatnim bogatstvima, rezervama, itd. između ostalog kao i mnoge druge planine. Zato mi je posebno drago i to ovog trenutka želim da naglasim, što će ovim zakonom biti omogućeno i značajnije ili mnogo značajnije investiranje u geološka istraživanja.

Ovde će svakako biti naš uspeh u korišćenju, eksploataciji u skladu sa svim onim principa o kojima sam govorio, da će biti uspešno onoliko koliko zapravo budemo uložili u znanje ili koliko znanje budemo podredili budućim geološkim istraživanjima. Tek na osnovu toga onda možemo imati uspeha u svakom pogledu kada su u pitanju otkrivanja rudnih potencijala, ali svakako i njihova eksploatacija. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje stalnih parlamentarnih delegacija, kao i pitanje članstva, odnosno Odbora za stabilizaciju i pridruživanje su teme koje zapravo predstavljaju onaj aspekt delovanja u Narodnoj skupštini koji može biti vidljiv, ali i ne mora.

Dakle, postoji ono što se zove sama matica delovanja rada Skupštine, a to je ono što radimo obično svakodnevno ovde u plenarnoj sali, ali i ono što je zapravo nužno da odradimo. Međutim, postoji i onaj deo Narodne skupštine koji može biti pasivan, a može biti i jako aktivan.

Ovo što danas imamo pred nama jeste, dakle stalne parlamentarne delegacije je zapravo nešto o čemu bi trebalo da se meri stvarni kapacitet, i to onaj pojedinačni, kako u samim poslaničkim klubovima, tako i uopšte u celokupnom parlamentu.

Svakako da Narodna skupština ima svoju tradiciju po ovom pitanju i ima svoje aktivnosti. Istina, ono što jeste određeni otežavajući aspekt, odnosno otežavajuća okolnost kako bi ove delegacije funkcionisale u punom kapacitetu jeste ovo stanje u kome se nalazimo, dakle stanje kovid pandemije. Mi otprilike sada taj aspekt aktivnosti, ne samo pitanje stalnih parlamentarnih delegacija, već skoro sve one aktivnosti koje imaju veze sa međunarodnim aktivnostima u kojima po našim ovde propisima i programima sudeluju narodni poslanici su nekako svedeni na minimum. Međutim, razumemo potpuno da smo i mentalno opredeljeni, odnosno određeni da se bavimo onim što je najnužnije, da prosto omogućimo rad Narodne skupštine, odnosno da izvršavamo obaveze koje su nam predviđene ovde u Narodnoj skupštini, jer bez obzira na činjenicu da se nalazimo u nekoj vrsti neuobičajenog stanja, iako ono zvanično nije vanredno, ali činjenica je da nije ni potpuno redovno, niti je potpuno uobičajeno. Dakle, mi jesmo narodni poslanici, mi obavljamo te dužnosti i mi svakodnevno dolazimo na posao, na kraju krajeva i izvršavamo i svoja prava koja su nam predviđena po statusu narodnog poslanika. Građani imaju pravo da od nas traže puni kapacitet, svakako uvažavajući okolnosti u kojima se nalazimo.

Ono na šta bih ja hteo u ovom slučaju ukazati jeste da ne podlegnemo onom osećaju koji je prirodan za čoveka, a to je svakodnevno nadanje – e, sada će kovid sutra da prestane, pa ćemo mi da krenemo normalno da radimo. Dakle, vidite mi smo taj osećaj imali još pre godinu dana kada smo se suočili sa ovom krizom i onda smo nekako očekivali da bi ovaj mesec, da bi još tri meseca, pa sada će, pa pola godine, ali evo vidite i sami godina je dana i ne samo kod nas, kod nas mogu kazati da je nekako atmosfera ponajbolja i ne samo psihološki, iako je i taj psihološki aspekt vezan za ono sve što se čini na nivou države u pogledu preduzimanja svih mera i aktivnosti od imunizacije do delovanja na polju medicinske infrastrukture, pružanju usluga.

Dakle, ono što jeste dobro i što je svakako za pohvalu, da ova zemlja sa svojim rukovodstvom ide, mogu kazati, nekoliko poteza ispred okruženja, ali sigurno ide bar pola poteza ispred izazova što jeste zapravo nešto što je jako dobro. Ali, uprkos tome da smo u značajno boljoj situaciji od mnogih zemalja, skoro svih zemalja ili svih zemalja u okruženju i mnogih zemalja u Evropi, pa i šire, zapravo ne treba da bude razlogom da se nekako pasivno naviknemo na ovo stanje sa jedne strane, sve u nadi da će onog trenutka kada prođe, da se vratimo svim onim redovnim aktivnostima.

Hoću upravo ovim da sugerišem da pitanje orijentisanja na aktivnosti koje su na distanci i u pogledu delovanja prema međunarodnim faktorima, odnosno izvršavanja svojih obaveza i onoga što zadužujemo kao narodni poslanici, bilo u stalnim parlamentarnim grupama, bilo u grupama prijateljstva sa parlamentima drugih zemalja, bilo u kojim forumima koji deluju u okviru Narodne skupštine. Tako da bi zapravo trebalo ozbiljnije da se uključimo u neku vrstu preorijentisanja u tu distans komunikaciju, odnosno onlajn komunikaciju.

Zato ovom prilikom želim da pohvalim ono krilo Odbora za obrazovanje i nauku, koje smo odnedavno nazvali Pododborom za digitalizaciju i informatičko društvo, koje ne samo da smo osnovali da prosto kažemo da imamo, nego to zapravo funkcioniše, i to jako ozbiljno, kao što znate, imali smo jedno veoma ozbiljno javno slušanje nedavno ovde u Narodnoj skupštini, koje mogu kazati da je u potpunosti uspelo. Već se priprema i novo javno slušanje koje će verovatno biti upriličeno u Kragujevcu. Grupa okupljena u pododboru nadležnom za oblast informatičkog društva i digitalizacije na čelu sa koleginicom Raguš je za svaku pohvalu. Dakle, deluju veoma aktivno, imaju punu podršku Odbora, a i celokupne Narodne skupštine.

Ovim hoću kazati da se mi zapravo moramo se ozbiljnije preorijentisati prema digitalnoj komunikaciji, koja će svakako u značajnoj meri preuzeti mnoge aspekte komunikacije u narednom periodu, i ne samo zbog kovida, i ne samo zbog ovih problema koje je izazvala pandemija, već i zbog trendova koji su neminovni u pogledu činjenice da digitalno društvo sve više postaje ne samo neki paralelni proces, već postaje sastavni deo i jedne nove kulture komuniciranja, ali i sastavni deo svakodnevne potrebe.

Prema tome, ukoliko želimo, a verujem da je tako, održati korak sa izazovima posebno razvijenog sveta, onda očekujem od Narodne skupštine i njenog rukovodstva, ali i od ostalih nadležnih organa u Vladi, agencije koja je za to zadužena, što jeste bio slučaj sa ovim dosadašnjim aktivnostima, da zapravo pojačamo našu preorijentisanost prema digitalizaciji, a onda ćemo time otkloniti sve probleme ili veći deo problema upravo ovih barijera, nemogućnosti putovanja, nemogućnosti vršenja svojih funkcija, pogotovo mislim da je pored ovog što je danas osnov teme, ali mislim da su i pitanje grupa prijateljstva nešto što predstavlja neprocenjivo veliki resurs ove Narodne skupštine i celokupne države. Grupe prijateljstva su kod nas nekako isto tako pasivizirane, ostavljene su da prosto funkcionišu onako najčešće po inerciji gde se čeka da se, eto, nešto desi, da neka delegacija dođe, da predstavnici ili nosioci odgovornosti u tim grupama budu pozvani na neki događaj simbolički i otprilike se na tome to završi.

Mogu kazati, kao neko ko je u proteklom mandatu vodio grupu prijateljstva sa Državom Katar, mi smo, iako tada početnici, ne samo početnici kao narodni poslanici, već zapravo prvi put se uspostavljala ta grupa prijateljstva sa Državom Katar, pa je jako puno vremena prošlo dok smo uspostavili grupe sa obe strane, pogotovo i što su u pitanju svojevrsni oblici monarhija koji imaju svoje specifičnosti, ali već kada smo u drugom delu mandata uspeli krenuti, tada smo organizovali jednu veoma, veoma bogatu, ozbiljnu posetu gde je pet narodnih poslanika članova grupe prijateljstva sa Katarom putovalo, imao sam čast predvoditi tu grupu, bili smo primljeni na najbolji mogući način, imali smo na desetak veoma važnih sastanaka na državnom nivou. Ono što je bio utisak je da je ta zemlja iskazala poštovanje prema ovoj zemlji, preko poštovanja prema našoj delegaciji. U svim razgovorima se pokazalo da zaista tu postoji ozbiljna volja za saradnjom.

Mislim da je to svakako bio samo početak, istina, čak tada je zapravo bilo određenih problema u Golfskom zalivu, uključujući odnos okruženja prema Državi Katar, pa tad čak je nekako i atmosfera neuobičajena, ali s obzirom da sada ti problemi polako jenjavaju mislim da je odnos, recimo, evo sada ga navodim kao primer zbog tog iskustva, odnos Republike Srbije i Države Katar još jedna šansa nakon što se izuzetno dobrim pokazalo koliko je bilo korisno za ovu zemlju i za celokupne međunarodne odnose, pogotovo odnose između Srbije i muslimanskog sveta, koliko su se dobrim pokazali svi oni akti prijateljstva i partnerstva koji su već dali rezultate na investicionom polju i na raznim drugim poljima između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, sada to treba dalje širiti.

Evo, videli smo korake koji su napravljeni sa Bahreinom, to je izuzetno važno. Radi se o zemljama koje imaju ogromne resurse saradnje, pogotovo investicione. Tu je i Katar, bez obzira na njihove međusobne određene probleme. Mi treba da gradimo prijateljstvo sa svima, da ne ulazimo u lokalne probleme među njima i to se do sada radi dosta dobro, dakle, sada to sve treba ažurirati.

Svakako da mi nije tema Katar ili saradnja sa zemljama Golfskog zaliva, već mi je zapravo tema, u stvari ovim navodim samo primer koliko je moguće iskoristiti aktivnosti, odnosno potencijalne mogućnosti grupa prijateljstva. Ja bih zapravo sledeći ovo iskustvo pozvao narodne poslanike, pogotovo one koji su i formalno prihvatili da vode grupe prijateljstva, ako treba, spreman sam da im se stavim na raspolaganje, pogotovo kada su u pitanju grupe prijateljstva sa muslimanskim zemljama. Evo, budite komotni da nam se obratite, ja ću lično svo svoje iskustvo, s obzirom da sam saradnju sa muslimanskim zemljama razvijao skoro tri pune decenije, da ne govorim i o samom poznavanju, boravku i u zemljama Afrike i u zemljama Azije, tako da sam u prilici da pomognem svakom ko želi da pokrene aktivnosti saradnje, što će zasigurno biti na dobrobit.

Ne očekuje se uvek tu neka velika diplomatska akcija. Dakle, akti prijateljstva su najčešće pitanje simboličkog poštovanja, pitanje komunikacijskog uvažavanja, pitanje inicijative, od onog najsitnijeg kada su u pitanju određeni njihovi važni događaji, čestitke, preko toga da se, recimo, podrži i pozdravi neki lep gest koji su oni imali u toj zemlji. To su stvari koje oni jako poštuju, jako respektuju.

Recimo, ja sam nedavno u javnoj izjavi podržao promene koje se dešavaju u Državi Katar koje su pre svega obuhvatile poboljšanje Zakona o radu. Mene su neki pitali – dobro, ti se oglašavaš, šta nas briga o Zakonu o radu koji je usvojen u Državi Katar? Pa jako nas je briga zato što naše kompanije već idu, zainteresovane su da se pojavljuju tamo i jako je važno radnike koje vode odavde pod kakvim uslovima će oni tamo da rade. Dakle, to su sve i te kako važne stvari. Naravno, i neke njihove druge reforme koje oni sprovode, ali sam video koliko je to njima važno, koliko oni to sve prate, prenose u svojim medijima i sve to predstavljaju kao akte prijateljstva ove zemlje prema njima.

Ovo prosto delim sa kolegama narodnim poslanicima koji su već preuzeli ove odgovornosti, delim da prosto znate da može sa malo energije da se uradi puno ili ako ne može da se uradi puno u ovim okolnostima u kakvim je zemlja sada pod pritiskom pandemije, da može da održava kontinuitet komunikacije, da bi zapravo kada već dobijemo bolju situaciju mogli i aktivnije da krenemo.

Svakako da imamo ovde i temu programa stabilizacije i pridruživanja, još jedna tema koja se odnosi na naše korake prema EU. O temi EU nekako se oseća blaga depresija kada treba govoriti o EU. Već toliko godina na tom putu koji nimalo nije impresivan, koji, znate i sami šta nam je sve na tom putu činiti. Ja razumem kolege, nezavisno o ideološko-političkoj pripadnosti, što se nekako gubi volja na tom putu. I vi znate da mi tu imamo neke dve krajnosti kada je u pitanju politička javnost u Srbiji, dve krajnosti, od onih koji su evro fanatici, kojih je, istina je, nekako sve manje, pogotovo nakon svih ovih političkih procesa kod nas i pada uticaja određenih političkih uticaja i stranaka koji su bili zastupnici te ideje onako žučno i fanatično, kako se to kaže, pa do onih drugih koji su imali evropsku orijentaciju, umerenu, ali, tu ozbiljno pada energija, pada volja, što je za razumeti.

Sa druge strane imamo sve glasnije one koji su ili evro skeptici ili protivnici EU. Ali, kao i u svim drugim temama i dilemama, uvek je sredina najbolja. Uvek je negde istina tamo oko sredine. I mi bi trebali ipak da budemo oprezni prema svim krajnostima, a put sredine je zapravo taj put oko koga je, prvo, najviše istine, a s druge strane oko puta na sredini je zapravo uvek i najmanje rizika za jednu zemlju i za sve ono što činimo.

U ovom slučaju, kada je u pitanju put EU, kroz ovaj ili kroz sve druge programe, znate i sami koliko je prepreka kada su u pitanju poglavlja koja se otvaraju, kada su u pitanju i brojni izveštaji koje dobijamo i koji sadrže i mnoge prijatnosti, ali, nažalost, vrlo često i određene neprijatnosti. Ali, ono što bi nama trebalo da bude fokus na toj sredini je zapravo ono što trebaju da budu naše reforme, za nas i zbog nas, ono što su stvarne, kvalitativne reforme, ono što zaista mi treba da uradimo, jer uređenje naše državne administracije jeste zahtev EU, ali je to pre svega nešto što treba nama. Jer, uređenom administracijom mi ćemo osigurati kvalitetniji život naših kolektiviteta, naših pojedinaca, osiguraćemo kvalitetniji ambijent i za život i za investicije i za sve projekte, unapređenje i ambijenta i našega života.

Dakle, to je ono što treba uvek držati u prvom planu. Naravno da je i komunikacija sa EU i sa njihovim uslovima i zahtevima, ona svakako treba da bude pametna. Ja nisam za to da se poturamo pod šleper. Dakle, može šleper preći na vašu stranu, ali vi ako ste pametan vozač, treba da se sklonite, a ne da kažete – on je kriv i vi sa vašom „Fićom“ čekate šleper, koji vas pregazi, ali, vi ste na sudu u pravu, on je kriv. Dakle, pametna politika, pogotovo zemlje koja nije tako velika niti u stanju da se vojno i ekonomski nosi sa velikim silama ili regionalnim silama, zapravo treba da vodi pametnu politiku. Znači, skloniti se ispred šlepera, pa makar i ne bio u pravu, pametno primiti primedbe, pametno ih amortizovati, popravljati šta je moguće, izbegavati teške reči, izbegavati prkosne reči. Previše se prkosilo, vi to znate.

Ja sam možda od onih poslanika koji najviše potencira dostojanstvo. I ja vas potpuno razumem kada se osetite povređenim zato što ste dobili u nekom izveštaju kritiku za koju smatrate da nije osnovana ili neku oštriju lošu ocenu ili tešku reč, itd. Ali, prkosa je bilo dosta. Mi treba da budemo prkosni u onome što su naše stvarne vrednosti. Ono što su stvarne vrednosti, tu nema kompromisa. Principi, moralni, duhovni, etički, ljudski, tu mi treba da trošimo našu energiju prkosa. Ovo sve ostalo je diplomatija i treba da se prosto postavimo onako kako će nas manje koštati, a da što više dobijemo. Dakle, to je logika u međunarodnoj politici, odnosno diplomatiji.

U tom pogledu, ovo jeste proceduralna stvar, ali u svakom slučaju ove poruke smatram važnim kako bismo osvežili naš kvalitet i zapravo stabilnije hodali ovim putem koji nam predstoji. Hvala.

Narodni poslanik, Slavenko Unković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.

Narodni poslanik Aleksandar Mirković.
Izvolite.

Reč ima potpredsednica Narodne skupštine i narodna poslanica Elvira Kovač.
Izvolite.