Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici nadležnih tela, dame i gospodo narodni poslanici, tema Finansijskog izveštaja Agencije za hartije od vrednosti spada u onu kategoriju tema birokratskih, bitnih, nužnih i svakako da uz sve one sugestije koje danas možemo osnovano čuti, tom planu treba dati podršku u danu za glasanje.

Međutim, ovo je prilika da se pitanjem same administracije, birokratije pozabavimo malo dublje. Birokratija je nužni deo funkcionisanja društva kroz državni aparat, ali to ne znači da je uvek svaka administracija dobra, da je adekvatno organizovana, da je uvek efikasna i da je uvek u obimu koji je stvarno potreban, pogotovo u tzv. tranzicionim društvima taj izazov, izazov organizovanja birokratije, odnosno administracije je veći i vrlo često su rizici takvi da se pokažu anomalije na koje treba ukazati, odnosno prema kojima treba imati preventivno rezervisan stav.

Sećam se jedne izjave bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija poznatog Butrosa Galija date u jednom intervjuu, doduše, nakon što je razdužio mandat generalnog sekretara, jer oni obično iskreno progovore tek kad odu sa tih položaja. Kada su ga pitali o utiscima kroz svoj mandat, između ostalog, kazao je sledeće – da nije našao odgovor na izazove administracije Ujedinjenih nacija, kazavši da ta administracija ima toliko papira, toliko akata, toliko pravilnika, regulativa, normi, da to ne može stati u više kamiona, a da je efikasnost daleko izvan tog obima same administracije i formalne administrativne produkcije koju oni imaju, a usudio se da navede primer mafije, sa druge strane, gde kaže da mafija nema administraciju, nema odluke, nema regulativu, nema zakone, nema pravilnike, a nažalost deluje veoma efikasno.

Naravno da na nam ne može biti primer nikakva mafija, ali svakako da ova izjava ukazuje na jednu realnost koja je uvek pred svakim društvom u pogledu same uloge svake administracije, a to je pitanje – da, šta je svrha administracije? Da li je administracija svrha sama sebi? To je, između ostalog, još jedan izazov. U demokratizaciji društva uvek birokratija pretenduje da bude najznačajniji faktor u jednom društvu. Ono društvo koje uspe da birokratiju zadrži u njenoj ulozi, a uloga birokratije je servis građanima preko servisiranja određenih sektora u samoj državi. Ono društvo koje uspe zadržati birokratiju u toj ulozi da ona ostane na nivou servisa, a da dokaže svoj kvalitet kroz efikasnost s jedne strane, a s druge strane kroz adekvatnu obimnost, tj. da ne bude glomaznija nego što je potrebno, to društvo je uspelo.

Mi ova pitanja treba vrlo otvoreno i transparentno da sebi postavljamo i analizirajući rad određenih ili svih agencija, nadležnih tela i administracije općenito potrebno je da pratimo upravo pokazatelje koji će nam potvrditi da li je administracija u njenoj stvarnoj i definiranoj ulozi ili ona prekoračuje tu ulogu. Prekoračenje uloge administracije jeste kada ona postane svrha sama sebi.

Ukoliko u jednom društvu imamo naglašenu želju građana da se zapošljavaju u državnoj administraciji, to nije dobar pokazatelj, a nažalost mi i dalje, čak i u sektorima gde su plate jako male, imamo težnju građana da se zaposle u državnoj administraciji. Pitanje je zašto. Zašto neko želi da se zaposli u državnoj administraciji, a plate su male? Dakle, to ukazuje na to da nama možda preti opasnost ili možda ne još, ali na to treba ukazati, da zapravo administracija nastoji postati glavna elita u zemlji.

U svakom društvu u kome je administracija postala ključna elita, to društvo može da klizne u određeni totalitarizam. Administracija ne može biti elita. Intelektualna zajednica treba da bude elita jednog društva. Ona je ta koja treba da bude na površini, da kreira pravac kretanja jednog društva, potom duhovna elita, dakle, ono što sadržajno u suštinski ima osnov da bude elita. Međutim, administracija mora ostati na nivou servisa. Dokle god ne postignemo taj balans da imamo težnju građana u zapošljavanju i prema drugim sferama mimo administracije, ovaj rizik postoji i na njega se treba ukazivati.

S druge strane, pokazatelj količine ili obima budžetskih sredstava koja se troše na administraciju. Dakle, nesporno je da zapravo administracija, tj. birokratija, jede, odnosno troši najveći deo budžetskih sredstava. U značajnoj meri je to nužno, ali se postavlja pitanje da li je baš u ovoj meri nužno. Da li je baš toliko administracije potrebno i da li je baš toliko sredstava opravdano da potroši, odnosno pojede državna administracija na svim nivoima? Ovo su teme na koje svakako ne možemo dobiti odgovore na jednom parlamentarnom zasedanju, ali mi narodni poslanici ne smemo pasti u zamku da samo proceduralno razmatramo teme koje se ovde nameću, već je neophodno da se pozabavimo i dubljim značenjem ovih tema, odnosno korenima iz kojih se razvijaju određene dobre pojave ili eventualno određene anomalije.

Što se tiče teme Regulatorne agencije za kontrolu elektronske komunikacije i poštanskih usluga, to je takođe vrlo zanimljiva oblast. Izveštaj svakako treba podržati jer on je otprilike ono što je faktografija onoga što su oni činili. Međutim, i ova tema je mnogo važnija od obične procedure usvajanja samog izveštaja.

Čuli smo u obrazloženju da RATEL čini maksimum i da uspešno uspeva da osigura bezbednost korišćenja elektronske komunikacije. Verujem da je to tako u pogledu težnje, pa možda i u pogledu realne i mogućnosti, ali nisam siguran da je baš tako u pogledu onoga što bi trebalo da bude konačno postignuće, i to u raznim pravcima same bezbednosti, odnosno sigurnosti građana, bilo da je u pitanju moguća zloupotreba elektronske komunikacije. Ukoliko imamo pojavu da je u ovoj zemlji moguće prisluškivati predsednika države, nisam baš siguran da smo postigli najviši stepen sigurnosti, odnosno bezbednosti od zloupotrebe elektronske komunikacije.

Da, nije RATEL jedini koji bi ili možda ni na vrhu lestvice koji bi trebao to osigurati ali je bitno i da sa te strane dobijemo signal da imamo određene procese nedovršene u pogledu osiguranja, zloupotrebe, odnosno bezbednosti građana od zloupotrebe elektronskih komunikacija.

Sada, ukoliko imamo mogućnost da zloupotrebom elektronskih sredstava bude prisluškivan, naravno i zloupotrebom položaja, bude prisluškivan sam predsednik, šta je, gospodo, tek sa nama običnim građanima ili uopšte sa građanima?

Dakle, to je tema preko koje se ne može čak prelaziti ni isključivo politički, nažalost ona najčešće dobije politički prizvuk. Ona je mnogo važnija od samih međupolitičkih, odnosno međustranačkih odnosa. To je pokazatelj da mi, evo, za tri decenije ponovo nismo uspeli da sve te reforme privedemo kraju i da prosto stavimo određene moći pod kontrolu, da ih imamo pod kontrolom kako one ne bi bile zloupotrebljene.

S druge strane, pitanje sigurnosti, odnosno bezbednosti građana od određenih sredstava komuniciranja, elektronske komunikacije po njihovo zdravlje. Nažalost, vi znate, pogotovo u ovoj krizi pandemije Kovida 19, pitanje uticaja 5G mreže itd. Uglavnom, kada se te teme otvore, mi dobijemo ono što je instinktno najlakše, a to je da se podelimo u dva tabora; jedni koji bezrezervno i bezuslovno sve podržavaju i kažu – šta nam se god plasira to je istina, a drugi koji onda kažu – ma, ne, ovo je sve zavera, hoće da nas pobiju itd. I jedna i druga krajnost, kao što sam više puta isticao, nikada nisu do kraja istinite.

Ne može se sve opravdati teorijom zavere. Postojanje teorije zavere ne eliminiše mogućnost postojanja zavere, ali jedini način da mi izbegnemo polarizaciju društva između ove dve krajnosti, gde je sve bezuslovno što nam se servira sa bilo koje strane prihvatamo i sa druge krajnosti gde sve odbijamo i sve smatramo zaverom, jeste dodatna transparentnost, dodatna informisanost i to bi između ostalog bio moj zahtev prema RATEL-u ali isto tako i prema nadležnim naučnim institutima koji bi trebali da budu od pomoći RATEL-u i drugim nadležnim organima.

Ne možemo tek tako u pokušaju, evo kao narodni poslanika da bih prosto bio informisan za ove teme, pokušavao sam da dođem do pune informacije o štetnosti predajnika, recimo raznih predajnika elektronske komunikacije koji se danas sve više instaliraju na zgradama. Vi ne možete doći do pune informacije, vi dobijete odgovor u dva, tri reda da je to bezbedno. Od koga to dobijete? Pa dobijete od interesne strane, dobijete od onoga kome je stalo da instalira taj predajnik na zgradi ili na neku ustanovu gde imamo masovno prisustvo građana.

Ne možemo to tek tako. Ne može nama biti validna informacija interesne strane. Ona kojoj je stalo da instalira taj predajnik, da, da, sve je to sigurno, pa ti pokažu neki papir kako je to sve, ne znam ti sigurno, ali kao laik, uzmite, zabodite običan stub i instalirajte običnu satelitsku antenu one što ih sada sve manje ima, što smo nekada svi imali, instalirajte je i zabodite na travu, u to sam se lično uverio, dakle, posle izvesnog vremena, dobićete određeni krug oko te satelitske antene gde se trava osušila. Šta se osušila, bio joj dosadan program, od čega se osušila ?

Nemojte mi sada reći, i sada trebate potpuno da isključite razum i da kažete, ne, ne , prema, onoj anegdoti – papir je u pravu, šta ti imaš tu da vidiš tvojim očima.

Ne možemo se tako ponašati, ne možemo.

Dakle, mi moramo sa nivoa vlasti, sa nivoa nadležnih agencija, sa nivoa stručnih instituta, mi moramo imati punu opremljenost informacija, naučnom informacijom do kraja, pa tamo gde ne postoje rizici, onda da svi stanemo na tu stranu, da pokažemo argumente i da iznesemo informaciju, ne ljudi, to nije štetno, a da to urade i nadležna tela i stručne institucije, a ne da prepustimo samo interesnim mešetarima koji pričaju priče, a onda oni nađu neke svoje partnere po zgradama neke kako se sada zovu, neke menadžere, kućnih saveta, sa njima naprave dil, malo u džep para, i onda instaliraj po zgradama koliko god je to možda štetno. Jednako je štetna konfuzija, jednako je štetna neinformisanost i neznanje koje građani imaju i sve ono što proizilazi od psihičkih deformacija u pogledu neznanja i konfuzije, razvijanja raznih teorija i nepoverenja koje se u tom slučaju širi među građanima.

Nepoverenje građana prema državi, prema državnim organima, prema stručnim organima, je veoma važno. Ne može se sve držati pod pendrekom, policijom, zakonom, kaznom, sankcijom. Ne, sankcija je za manjinu kao što smo juče kazali. Većina treba da bude ubeđena da je to dobro i mi moramo ponuditi argumente da bi mogli da budu ubeđeni.

Ono na šta želim danas da se osvrnem, iako možda ima implicitnu vezu, sa današnjom temom, a to je pitanje medija, tačnije pitanje zloupotrebe javnog servisa.

Gospodo, mi se ne smemo pomiriti ovde, pre svega kao narodni poslanici, kao ljudi koje je ovaj narod, koga su građani birali, da ga zastupaju, onako kako misle da je to najbolje. Mi ne smemo pristati na tabu teme. Ne možemo dozvoliti tabuizaciju bilo koje teme, ne možemo dopustiti da se RTS, kao javni servis proglašava „ panda medvedom“, nekom zaštićenom vrstom, koja može da radi šta hoće.

Ne, gospodo, smisao javnog servisa jeste da bude zapravo kako mu je imenom definisano, da bude servis građana, da služi građanima. Ne mogu oni da budu neka inkvizicijska kategorija koja određuje koje stranke su poželjne, na tom servisu, a koje su nepoželjne na tom servisu.

Evo, kolega Milija je već načeo tu temu i ja mu želim u tome izraziti podršku.

Dakle, ne mogu oni određivati i uzimati stranke, evo ta emisija, sasvim slučajno sam dobio informaciju, hajde mislio sam „Reč na reč“, čini mi se da se zove, oni su odredili koje su to stranke validne, koje će zastupati ovaj narod.

Njih ne zanima da li su te stranke parlamentarne, da li nisu te stranke parlamentarne i oni za nekoliko sedmica i nekoliko sesija, oni su odredili desetak gostiju koje pozivaju, a ostalo, gospodo vi i ne postojite.

Pri tom su isključili nekoliko parlamentarnih stranaka koje ne pozivaju nikako, jer su očito nepoželjne i nepodobne, ne znam po kom osnovu, a u okviru toga da li slučajno ili ne, potpuno su isključene manjinske stranke. Manjinske stranke koje ovde u parlamentu predstavljaju prema zadnjem popisu oko jedne trećine građana, dakle, nemaju pristup RTS, ili ga imaju tako selektivno, a evo u ovoj emisiji sasvim su drsko i bezobrazno isključene.

To je neprihvatljivo i ne možemo mi dopustiti da se gospoda u rukovodstvu i uređivačkoj politici RTS, tako ponaša i da misle da oni mogu ekskluzivno odlučivati ko je podoban, a ko je nepodoban.

Na žalost, ja sam bio u prilici pre 20 godina da javno pozivam da se ne plaća pretplata RTS-u. Na ivici sam da to ponovo uradim, ukoliko ovako nastave bez obzira što je u pitanju zakon, gospodo, jer kada onemogućite, kada nametnete jedno bezakonje, znajte da će se pojaviti drugo bezakonje.

Ovo je nezakonito ponašanje RTS i oni ne mogu zakonito biti finansirani, a nezakonito se ponašati. Oni se, dakle, moraju sa time suočiti.

Ovo je poslednje upozorenje, ali zasigurno, ukoliko ovako nastave, ne samo pitanje finansiranja, mi ćemo upotrebiti i druga pravna, pravosudna sredstva da se toj oligarhiji stane na kraj, jer to je jedna medijska oligarhija, koja zapravo ima odnos sa državom, odnosno sa društvom, samo da uzme pare, a posle toga nikakva odgovornost, nikakva zakonitost, a da ne govorim o etičkim kodeksima i novinarskim kodeksima.

Ovo je nešto o čemu ćemo još govoriti i na čemu ćemo još zasigurno insistirati, jer ovakva drskost, ovakav odnos prema jednom velikom broju građana i njihovih političkih predstavnika se nažalost, nije se dešavao ni u nekim totalitarnim sistemima, oni su eto tako dali sebi za pravo, prosto, može im se. E ne može im se.

Pokazaćemo im da im se ne može. Oni jesu servis, treba da imaju određenu samostalnost, ali isto tako samostalnost koja je određena zakonima, koja je određena etičkim i novinarskim kodeksima i koja poštuje određene ljudske i civilizacijske principe. Hvala.

Zahvaljujem se, kolega Vujiću, što ste pokušali da mi objasnite ovu pojavu na RTS. Nažalost, nije tako. Ja sam prvih par emisija pomislio da je tako i kažem – u redu je, veliki je broj stranaka, jedna, druga, treća emisija, doći će na red i ostali. Međutim, nije tako.

Dakle, ja mislim da je bilo u zadnje vreme četiri, pet takvih emisija. Možete vratiti to, pa pogledati i videti da su neke stranke bile na svakoj emisiji, a da su čak i neke minorne stranke koje nisu uspele ni da se približe cenzusu takođe bile ili na svakoj emisiji ili na većem broju emisija. Prema tome, nema nikakve dileme da je u pitanju neka namera, koja oni treba da objasne, ali da nije u pitanju ni propust, ni greška, niti tehnički nedostatak.

Osim toga, svi smo učestvovali u predizbornoj kampanji. Imali smo na javnom servisu predstavljanja i tada smo uspevali da se u dva kruga svi predstavimo. Znači, ne radi se o tome, već se radi o nekoj pozadini, ja ne znam kojoj, nije mi jasno, zato i tražim odgovore, zato i reagujem na ovaj način. Znači, prosto namera da neko bude, ponavljam, iz minornih stranaka, koje ne znam da li su prešle 1%, na skoro svakoj emisiji, a da nekoliko nas stranaka, pogotovo iz manjinskih zajednica, ne budemo. Dakle, želeo bih da mi se da odgovor koji je principijelan, ali ga nema, nije ga moguće dati. Nažalost, ne radi se samo o toj emisiji, ona je bila najdrastičnija.

Međutim, činjenica je, evo, lično, znači, ovo je meni drugi mandat u Narodnoj skupštini, ja sam za celi mandat jednom ili dva puta, ako isključimo predizbornu kampanju, bio u prilici da nešto kažem na javnom servisu. Ono što bi trebalo da bude i što je praksa u svim civilizovanim zemljama jeste da parlamentarne stranke su te kojima je javni servis maltene svakodnevno dostupan. Hvala.

Učinilo mi se da ih opravdavate i zato sam reagovao. Dakle, u tom slučaju se i vi pridružite ovoj osudi i potpuno je u redu i mislim da su ovo stvari koje ne bi trebale da imaju stranački prizvuk, ali i vi ste svedoci da imamo selektivan odnos i selektivan pristup. To RTS, to javnom servisu ne sme da se događa.

Ponavljam, mi moramo naći mehanizam kao najviše zakonodavno telo u ovoj zemlji. Narodna skupština je najveći zakonodavni organ, najviši zakonodavni organ, ali i najviši nadzorni organ u ovoj zemlji. Dakle, Narodna skupština je nadzorni organ svih nadzora. Prema tome, mi ne možemo zaćutati pred floskulom – mi smo samostalni i mi možemo da radimo šta hoćemo. Dakle, ovakve pojave moraju biti osuđene i ne samo osuđene, već prosto ih sada pozivamo javno, osudom, da ovo isprave, ali ukoliko ne budu to hteli i ukoliko se ogluše, mi moramo naći mehanizam da se tome suprotstavimo. Svakako da je jako važno, evo, kada se, poput vas kolega, uključite u toj osudi i naravno da će taj efekat biti jači. Hvala.

Hvala vam, predsedavajući.

Nema potrebe da se pravdate što prvi govorim. Mislim da je ta procedura poznata.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, tema izbora sudija je jako važna i uvek izazovna, bilo da je konkretna kao ova danas kada tretiramo izbor novih sudija, gde svakako treba glavnu reč, odnosno konkretne informacije o kandidatima izneti narodni poslanici koji dolaze sa tih lokaliteta, ali isto tako naša obaveza je da se pozabavimo pitanjem pravosuđa, odnosno temom pravosuđa i pravde, jer je ona uvek, kao što rekoh, izazovna, inspirativna. Tako je bilo otkako je veka i sveta, tako će i biti dok je veka i sveta… Kolege iz SPS, zamolio bih vas, ako može, preblizu ste. Hvala.

Dakle, pojam pravde je kroz ljudsku istoriju veoma inspirativan za filozofe, za umetnike, za teologe i naučnike. Tako je i danas. Zato ovoj temi treba prići onako kako ona zaslužuje, svakako uz analizu samih kandidata, ali dokle god ne postignemo, a verujem i zato na ovaj način i sudelujem, da smo na putu da postignemo ono željeno, a to je pravda i pravosuđe u kome neće biti aktuelna ona priča koju smo imali u osnovnoj školi o Eru i kadiji, gde je važio jedan zakon i jedan ćitap kada je tvoja krava ubola moju kravu, a drugi zakon i drugi ćitap kada moja krava ubode tvoju kravu.

Deluje jako jednostavno, možda i prozaično, ali nažalost nije. Evo, i nakon nekoliko decenija od kada sam se prvi put susreo sa tom pričom ona je i dalje aktuelna i ona na jedan veoma jednostavan način zapravo predstavlja ono što jeste ključni problem i ključni izazov pravosuđa.

Nije slučajno da je i sami simbol pravde i pravosuđa ona vaga koja simbolizira pravično vaganje, ali ono što je suština ovog simbola je da je izmereno pravo kada je uravnoteženo, kada ne prevagne na jednu stranu, onda je izmereno pravo. To zapravo znači da su oni tasovi predstavnici određenih ekstrema i nikada na ekstremima i u ekstremima niti stanuje istina, a pogotovo ne pravda. Uvek su istina i pravda na sredini. Tamo gde se zapravo susretnu oni jezičci, tu zapravo stanuje pravda i tu je upravo ono gde mi i kao društvo i kao država treba da tražimo naš put.

Svako naginjanje prema nekom ekstremu znači nakrivljenost, a reče jedna nemačka poslovica da sve što je nakrivljeno jednoga dana mora da padne. Znaju arhitekte, graditelji velikih tornjeva, graditelji velikih fabričkih dimnjaka, graditelji munaradi, graditelji visokih građevina, znaju dobro da ona građevina, ona zgrada, onaj oblakoder koji je prav, on je i vitak, on je i gibak, on je fleksibilan, on se ljulja i način da se proveri uspravnost i ispravnost jednog visokog objekta se zapravo ogleda u njegovom njihanju, ljuljanju, dakle u njegovoj fleksibilnosti.

Dakle, još jedna odlika istine i pravde – ako ste kruti i isključivi, onda niste pravični. Tamo gde je krutost i isključivost, tu je nakrivljenost i ma koliko krutost i isključivost izgledala stameno, izgledala čvrsto, zapravo ta njena krutost je polako naginje prema padu i takva pojava, takva građevina, takvo društvo, takva zajednica, takva država, takvo pravosuđe ne može opstati i ono se uvek urušava.

Kroz ljudsku istoriju i iskustvo sve imperije su trajale onoliko koliko su uspevale da u svom sistemu održe određene principe pravde. Onog trenutka kada su te imperije počele da se odriču određenih principa pravde i da primenjuju zulum i nepravdu prema ljudima, prema građanima, one su počele da se urušavaju i na kraju im nije bilo spasa, uprkos vojnoj, ekonomskoj i bilo kojoj drugoj snazi.

Isto tako, kroz ljudsko iskustvo potvrđeno je da jedan sistem, jedna imperija, jedna država, svejedno, nikada nisu mogli očuvati kontrolu nad jednom teritorijom ukoliko su dugoročno vršili nepravdu ili dopustili nepravdu na toj teritoriji. To je zakonitost koja je i istorijski i sociološki potvrđena i zato je jako važno da iz tih velikih istorijskih i civilizacijskih lekcija izvučemo pouku. Postoje određeni pomaci, njih treba uvek podržati.

Istina, imamo određena nasleđa, jako teško je u potpunom smislu postići, ostvariti princip odvojenosti pravosuđa od države. Prvo principijalno čak i kad to želite to je jako teško, jer jako je teško definisati u odrediti tu granicu gde se to deli, zato što i pravosuđe konstituent države i samim tim što je konstituent države jako ga je teško učiniti potpuno odvojenim i potpuno autonomnim s jedne strane.

S druge strane, pitanje kontrole sudija, dakle, ukoliko želimo do krajnosti primeniti princip autonomnosti pravosuđa? Šta se dešava sa kontrolom sudija? Koji je mehanizam kontrole? Sada se potencira na principu da sudije biraju sudije. To je jedna od tekovina ili jedna od normi koju preferira i EU i koja se tretira određenim civilizacijskim napretkom sa čime se u načelu možemo saglasiti. Međutim, u praksi i to može imati određene anomalije i izazvati određene negativne posledice zato što su sudije i ljudi, nisu oni neki roboti i neke brojke, neke mašine koje možete programirati i da budu pravedni, oni su ljudi, oni imaju lične interese, osim toga oni imaju i staleške interese i koji je mehanizam zaštite pravde, i pravičnosti sudija ukoliko se kompletna kontrola prepusti samo kontroli.

Kada bi čovek kao najsavršenije božje stvorenje, ljudsko biće, bio kadar da ima isključivo samo kontrolu onda ne bi bilo potrebe za ostalim mehanizmima kontrole, tako da se ne možemo potpuno odreći i drugih mehanizama kontrole. Svakako da onaj stručni aspekt treba ocenjivati struka, ali pravičnost i kvalitet sudije se ne ogleda samo u njegovoj stručnosti. Stručnost jeste važna, ali etički kvalitet i sama pravičnost ne stanuje isključivo u stručnosti, ona stanuje u ljudskosti, u posvećenosti, u opredeljenosti sudije da bude pravedan.

Međutim, iskustvo nas uči da nije uvek tako, iskustvo nas uči i to ne samo sa aspekta političke informacije, već i sa aspekta našega svakodnevnoga odnosa i iskustva koga imamo u mestima gde živimo. Iskustvo nas uči da je jako puno korumpiranih sudija, jako puno korumpiranih tužioca, jako puno sudija koji imaju svoje sponzore. Nažalost u Novom Pazaru smo još daleko od toga da imamo pretežno pravično pravosuđe. Imamo časne sudije i nije pravedno i nije dobro sve ih staviti u isti paket, ali jako puno sudija u Novopazarskim sudovima, kako u osnovnom, tako i u višem sa svim tim pritokama iz Tutina, iz Sjenice, mi i dalje imamo onu praksu koja je nažalost uspostavljena poslednjih decenija, da se tamo zna ko je čiji sudija, bilo da su u pitanju kriminalni klanovi, bilo da su u pitanju lokalni, politički, tajkunski ili neki drugi moćnici. To su činjenice.

Svakako da će neko kazati, pa o tome stalno govorite, pa se ništa ne preduzima. Govorićemo na kraju krajeva, mi narodni poslanici, mi smo izvršna vlast, mi ovde nemamo mehanizme, realizacije, ali zato imamo zapravo ulogu da ne zaćutimo dokle god se neke anomalije ne isprave. Zato pozivam Ministarstvo pravde, isto tako i nadležna tela pravosudnog sistema i sve ostale kontrolne mehanizme da se uključe u rešavanje ovoga problema.

I ponavljam ono što sam govorio i za neke druge segmente vlasti, nije moguće da obični građanin sve ovo zna, da zna koji je sudija korumpiran, da zna koji je advokat veza za određene sudije. Meni je to jako žao što, evo, imam problem kada mi je potreban neki advokat, znači, više nemamo ono sposoban advokat, imamo advokat koji ima veze i ima cenu i znate koliko para treba da se spasite od teškog ubistva, da se spasite od ovoga koliko košta.

Pa, ljudi to je cenovnik, to je bruka i vi sada živite u tom sistemu gde zapravo imate šaltere, imate tezge gde prosto vagate sopstvenu moć, ne više pravdu i zapravo oni moćni bogatiji mogu da kupe svoju slobodu i kada su krivi ova sirotinja samo da joj se nešto ne desi, kada joj se desi najbolje da se nikada da ne razbole i najbolje da nikada ne dođu pred sud. Ovo su činjenice i one mogu zvučati i patetički, ali to su činjenice i mi pred njima ne smemo zaćutati.

Naravno, da ne bi celokupna priča bila na nivou naslova ili na nivou same teorije, mi imamo i konkretne pokazatelje. Ja ne mogu da prevaziđem pitanje dvadesetogodišnje vlasti u opštini Sjenica. Dakle, sada kada je ta vlast promenjena, ja znam da zvuči čudno, da vam je teško da poverujete kada bi vam neko kazao da je prethodni predsednik opštine bez ijedne opštinske odluke, bez ijedne odluke opštinskog organa, poklonio, dakle, potpisao ugovor o poklonu 800 hektara zemljišta na Pešteru, određenom tajkunu, ne znam odakle. Dakle, bez ijednog papira, bez ijedne proceduralne odluke. Da, sada ćete vi da se čudite. Sada ćemo da kažemo – da li je moguće, svašta, bože dragi, ali ne možemo tu temu na tome zaključati. Dakle, ti ljudi, taj čovek, ta vlast je bila, vodila opštinu, uzurpirala opštinu dvadeset godina. U redu dobijali su izbore kako su dobijali, to je jedan aspekt teme, ali gde je bila država? Gde je bilo pravosuđe? Gde je bio nadzor? Gde su bile inspekcije? Zašto je mehanizam države, kontrolni mehanizam, policijski, tužilački, pravosudni to dopustio. Šta to zapravo znači? Da onaj ko uspe da uzurpira jedan deo teritorije od građana i države, dakle, na svojim mehanizmima političke izborne mehanizacije, manipulacije, zloupotrebe i znamo već kako se to tamo činilo. To znači da ne postoji više nijedan zaštitni i kontrolni mehanizam.

Ne možemo preko toga proći. Ne možemo reći da je normalno da jedna opština koja ima nešto preko tridesetak hiljada stanovnika, odnosno građana, da joj prethodna vlast ostavi pet miliona evra duga. Pa, oni da godišnje vraćaju milion evra duga, njima nije dovoljan jedan mandat da dođu na nulu. Ne možemo kazati – pa, bože moj, desilo se. Ali, shvatite još jednu stvar, da niko iz te vladajuće oligarhije nije ni priveden, ni saslušan.

Dakle, tužilaštvo onog trenutka kada čuje mene da ovde govorim, kada čuje bilo koga da ovo kaže, dužno je da procesuira ovo pitanje, da otvori istragu po ovom pitanju, pa onda da dokaže. Ako ja ne govorim istinu, ili bilo ko o tome govori da on bude kriv, ali ovo su samo neki delovi istine. Ministarstvo za trgovinu i turizam, dodelilo je Sjenici pre godinu i po dana za skijalište „Žari“ deset miliona dinara. Dešava se, čuo sam da se dešava u raznim opštinama nenamensko trošenje sredstava, čuo sam za to. Dakle, sredstava koja su data za nešto, potroše se za nešto drugo, ali ova su nestala, nema im traga, ljudi. Nema im traga, nisu ona otišla za nešto drugo, nestala su, deset miliona nema niko ne može, samo ima trag da su uplaćena na račun i više se gubi svaki trag.

Kako mi možemo govoriti o normalnom pravosuđu, o normalnom tužilaštvu, o pravdi, o tome da mi gazimo krupnim koracima napred. Sve ovo što se radi na centralnom republičkom nivou u pogledu spašavanje privrede u ovom teškom stanju, u pogledu pomoći, podrške, sve je to dobro, ali znate, država sa sve svojim opštinama i delovima je kao jedna velika porodica. Ne možete neku decu ostaviti gladnu. Ne možete neko dete ostaviti zverima da vam ih pojedu. Dakle, ne možete imati različite parametre, različite ćitabe kao kod Ere i kadije, dakle za jednu kravu jedan zakon, za drugu kravu drugi zakon.

To je nešto što mene tera da zapravo pitanje pravosuđa tretiramo mnogo dublje i mnogo ozbiljnije.

Dakle, šta je inače zakon? Inače, zakon sa idejom prisile, sa idejom sankcije nije napravljen za većinu, jer po statistici većini nije potrebna ni policija, većini nije potrebno ni tužilaštvo, ni pravosuđe, većina je spremna da se ponaša normalno, ali zbog one manjine zapravo je potrebna zakonska represija i zato odnos prema bilo kom obliku zločina, prema bilo kom obliku kriminala, nije samo pitanje odnosa prema počiniocu, to je pitanje odnosa prema budućnosti i to je pitanje odnosa prema drugim potencijalnim počiniocima.

Ako se u Sjenici dopusti da taj bahati, mafijaški predsednik opštine, koji je držao kao taoca tu opštinu i taj narod 20 godina, da prođe nekažnjeno, pa to će biti poruka drugima, to će biti poruka da se mnogo bolje isplati pljačkati narod, otimati mu, uništavati ga, razarati ga, krasti, biti korumpiran, nego li biti profesionalan, pošten, biti ono, biti servis narodu.

Zato je potrebno ova pitanja do kraja rasvetliti, ali ne samo to već pomoći toj opštini, dati joj dodatna sredstva, omogućiti tim ljudima da izađu iz dugova i da pokažu da je moguće drugačije, jer mi ćemo zapravo imati na sceni, dakle, u toj opštini mogućnost da ljudi uporede da li je bolje biti lopov, kao što je bio ovaj prethodni ili nebiti kao što je ovaj sadašnji.

Ukoliko mi ovog sadašnjeg ili ovu sadašnju vlast ostavimo same da se oni bave dugovima ostavimo nezaštićene, ostavimo gde oni i dalje imaju konekcije jer su očito pola pije, pola Šarcu daje, delili sa pojedinim sudijama i sa pojedinim tužiocima, jer da nije bilo tako oni bi davno bili procesuirani, jer u toj maloj opštini se zna ko šta doručkuje, a kamoli ko se bavi kriminalom i ko pljačka.

Prema tome, ukoliko ne pomognemo da oni koji su to činili budu procesuirani, mi ćemo znači poručiti građanima, da ne treba da biraju one koji će da rade pošteno, jer je to prevaziđeno, glupo, to nije in, već da treba da biraju one druge.

Dakle, ovo su poruke koje pravosuđe treba da ima na umu, a pogotovo mi ovde koji biramo sudije. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, set zakona kojima se potvrđuju sporazumi sa određenim zemljama po naznačenim temama spadaju u one teme koje su možda najlakše za nas narodne poslanike u Narodnoj skupštini zato što pitanje uspostave i unapređenja saradnje sa drugim zemljama je nešto što ni na koji način ne može biti sporno, nešto što zapravo treba uvek da nas raduje, što imamo intenzivnu saradnju, što je uspostavljamo i unapređujemo.

Zato je i teorijski prostor za obrazlaganje ovih tema prilično skučen, ukoliko se želimo držati sasvim načelnog odnosa. Međutim, ukoliko malo dublje uđemo u sadržinu i značaj samih ovih sporazuma, kao i tema koje oni impliciraju ili ekspliciraju, onda imamo jako puno toga kazati u vezi sa ovim temama.

Svakako da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja i naše poslaničke grupe podržati ovaj zakon, odnosno ove zakone i set ovih zakona u danu za glasanje iz upravo rečenog razloga.

No, ono što je za nas posebno zanimljivo ovde jesu oni zakoni koji potvrđuju sporazume o unapređenju odnosa pre svega sa susednim zemljama, odnosno u ovom slučaju sa Bosnom i Hercegovinom i sa Crnom Gorom, a tiču se vazdušnog saobraćaja. Svakako da smo i do sada imali solidnu saradnju na tom polju, međutim, ovo je za nas važno ne samo iz razloga što tretira vazdušni saobraćaj, već zbog našeg i ličnog i političkog uverenja da su odnosi sa svim zemljama od velikog značaja, ali da su odnosi sa susedima, odnosno komšija, tačnije sa zemljama u regionu, od izuzetno važnog značaja.

Svakako, da i mi narodni poslanici koji prevashodno predstavljamo Bošnjačku nacionalnu zajednicu, odnosno bošnjački narod u ovoj zemlji, dodatno smo zainteresovani za saradnju sa BiH, ali isto tako i sa Crnom Gorom, ali isto tako i sa drugim zemljama u regionu, s obzirom da je bošnjački narod, dakle razasut po brojnim zemljama bivše Jugoslavije, odnosno regiona. Tako da upravo ovu traumu koju smo imali, raspadom Jugoslavije i uspostavom brojnih granica koje su na neki način iskomplicirale međusobnu komunikaciju i saradnju unutar bošnjačkog naroda, zapravo nastojimo nadoknaditi, radujemo se svakoj uspostavi saradnje koja će olakšati tu komunikaciju i olakšati tu saradnju, ali ne samo u okviru jednog naroda, u ovom slučaju bošnjačkog naroda, već delimo uverenja i lična i politička, da zapravo kvalitet naše budućnosti u celini će ovisiti o tome koliko imamo kulturnog i civilizacijskog kapaciteta da uspostavljamo međusobnu saradnju.

Zapravo, kulturni i civilizacijski kvalitet jednog naroda, jedne zajednice se meri po kapacitetu te zajednice ili tog pojedinca ili te grupe, da uspostavlja saradnju sa drugima. Sebičnosti je instinkt, sebičnost je poriv i to nije neka ljudska vrednost. To je svojstveno i životinjama. Boriti se za sebe, nastojati da prigrabite za sebe, to nije neka posebna ljudska vrlina niti plemenitost, ali imati kapaciteta da uspostavite balans između onoga što je interes pojedinca i grupe jedne određene zajednice, ali isto tako uspostaviti sa druge strane saradnju sa drugima, sa različitima po veri, kulturi, etničkoj i nekoj drugoj pripadnosti, zapravo na tome se meri pravi ljudski, kulturni, civilizacijski i uopšte humani kvalitet.

Zato ćemo uvek i na svakom mestu i svaki put podržati svaki oblik saradnje. I onaj koji se odnosi na naš narod, na našu etičku, Bošnjačku zajednicu, ali isto tako i onaj koji se odnosi na druge narode i druge nacionalne zajednice.

Po istom osnovu, svakako da treba podržati i sporazum koji se tiče saradnje sa Iranom. Dakle, tu su velike mogućnosti, dakle, ne samo sa Iranom i sa drugim zemljama, u ovom slučaju muslimanskim zemljama. Više puta ističem od kolike je važnosti, eto ovo da kažem vrlo hrabro otvaranje Srbije prema muslimanskim zemljama koje je doživelo najznačajniji iskorak sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i ne samo da smo tada dobili ovolike investicije i već vrlo vidljive efekte investicione prirode i u „Beogradu na vodi“ i na Kopaoniku, i u drugim projektima, poljoprivrednim i nekim drugim. Dakle, to su zaista neki iskoraci ali sa moje tačke gledišta to ima više od samog poslovnog efekta.

To ima svoje vrlo važne kulturno civilizacijske refleksije, s obzirom na sve terete koje mi nosimo, dakle, iz historije, pogotovo na relaciji srpsko-osmanskih odnosa i svih posledica koje su iz toga proizašle, iz svih brojnih predrasuda koje imamo na relaciji, između pravoslavnih zajednica, sa druge strane muslimanskih zajednica, od posebne važnosti je uspostava dobrih odnosa i razvijanje tih odnosa između Srbije i muslimanskih zemalja. Mi pripadnici Islama, odnosno muslimanskih zajednica ovde, bez obzira o kojoj političkoj strukturi pripadali sebe doživljavamo kao šansu, kao most daljeg unapređenja tih odnosa sa muslimanskim svetom.

Svakako da pitanje Sporazuma sa Rusijom koji se odnosi na saradnju u vezi sa borbom protiv terorizma je jedno od pitanja, odnosno čak tema koje su po svojoj strukturi i sadržini neiscrpne i kojima je potrebno pridati veći značaj. Istina, kada se čuje ili izgovori pojam terorizam, uglavnom se na onu prvu da kažem, prihvati ono razumevanje koje je danas najprisutnije u domaćim i međunarodnim medijima i uglavnom ima jedan dimenzionalan prizvuk.

Ova tema jeste bitna i u toj dimenziji, ali ona ima mnogo veći značaj i potrebno je tretirati mnogo dublje kako bismo zapravo sagledali značaj ove teme. Svakako da je pojam terorizam nastao od pojma teror koji znači zastrašivanje putem nasilja, terorizma svako sa ciljem da se postigne i neki ideološko politički cilj. Međutim, u osnovi i terora i terorizma je zapravo pojam nasilja. Mislim da taj pojam nažalost ne dobija pravo mesto u našoj javnoj komunikaciji, u celokupnom našem i političkom i medijskom diskursu, pa možda ne i u samoj ovoj Narodnoj skupštini. Obično se preko ovog pojma preleti, eto tako površno i obično se pojam nasilja, fenomen nasilja i borba protiv nasilja prepuštaju onim delovima vlasti koje su po svojoj definiciji zadužene za da se bave nasiljem.

Svako da će se policija baviti nasiljem, to joj je ključni posao. Svakako da će se baviti i tužilaštvo i pravosuđe, dakle, da će se baviti fenomenom nasilja u svakom pogledu i pravnom, ali se postavlja pitanje – zašto nasilje ovoliko buja? Zašto ljudska civilizacija u zenitu svog uspeha u 21. stoleću u globalnom planu? Ali hajmo ostaviti globalni plan, doći na naš teren ovde, na naš domaći plan - zašto ovoliko nesposobnosti, celokupne naše sistemske nesposobnosti, civilizacijske, pa i kulturne nesposobnosti, dakle u odnosu prema nasilju.

Potrebno je dame i gospodo, da se suočimo sa ovim pitanjem. Nije dovoljno da se pitanjem nasilja bavimo površno i da tek onako preletimo, preletimo kroz neka naša saopštenja i osude kada se dese neki akti nasilja. Moramo se suočiti sa pitanjima koja imaju dublje reflekcije.

Zašto ljudska civilizacija, pa i mi sami uprkos svim aspektima napretka koji u tehnologiji i svim drugim pogledima koji bi trebali da nam olakšaju borbu protiv nasilja, zašto smo sve slabiji u tome? Zašto je sve više nasilja? To je tema koja se mora aktuelizirati. Ona se na žalost aktuelizira i zbog onog što se dešava izvan ovog doma. Ne možemo zaobići temu silovanja mladih glumica, odnosno polaznica tzv. škole glume, ne možemo zaobići ono o čemu se celokupna javnost bavi. Ne možemo zaobići temu dotičnog Miroslava Aleksića, koga i dalje u medijima od milja zovu Mika. Ne možemo to ignorisati bez obzira na našu današnju tematiku.

Naravno, da se je najlakše opredeliti kroz osudu, masovnu osudu i zgražavanje. To je nešto što je čak više od svesti. To je nešto je refleksija svakog čoveka, posebno roditelja, posebno brata. To je ono što je prva reakcija i verujem da svi narodni poslanici dele takvo mišljenje. Mi ovde koji smo u poziciji da donosimo zakone, koji smo u poziciji da predstavljamo narod jesmo izabrani na izborima, mi moramo o tome imati jasnije stavove i poslati vrlo jasne poruke.

Zašto naše društvo pokazuje nemoć, ne samo da se suprotstavi ovakvim pojavama, već pokazuje nemoć da preventivno reaguje, odnosno zašto nije doseglo potreban imunitet, moralni imunitet, politički imunitet, obrazovni imunitet, socijalni imunitet kako ovakve stvari uopšte ne bi bile pred nama. To su teme sa kojima se mi u pogledu fenomena nasilja moramo suočiti.

Naravno da je nesporno da dotična osoba, odnosno čovek koji je osumnjičen, priveden, da se mora procesuirati, da mu se mora osigurati suđenje i kroz pravosudni sistem se dokazati stvarna istina. To je dakle nesporno. Isto tako ne može biti sporno i to na čijoj smo strani. Moramo biti na strani žrtve.

Međutim, nemojte misliti da je to dovoljno. Ne, nije dovoljno. Nije dovoljno biti na strani žrtve, načelno i emotivno, i osuditi počinioca i tražiti da se on adekvatno sankcioniše. Mi moramo ući dublje. Mi se moramo pozabaviti stanjem koje zapravo dovodi do toga da neko može biti u prilici da tako nešto počini.

Zato ova tema jeste tema i za Ministarstvo obrazovanja. Mi se moramo pozabaviti time ko to sve može da edukuje, ko to sve može nešto da zoveš školom, kakvi su mehanizmi zaštite od toga, odnosno protiv toga. To je tema koja se tiče obrazovanja, potom, tema koja se tiče medija. Šta mi danas u medijima imamo u pogledu nasilja? Kako se mediji ophode prema nasilju? Kada kažem mediji ne mislim samo na onaj informativni aspekt, već govorim uopšteno o medijima, uključujući i to kakve serije snimamo, šta u njima promovišemo, da li je potrebno da imamo neku seriju koja će biti dobro prodana, zanimljiva za gledanje, koja će biti gledana itd. Da li se pitamo šta promoviše ta serija? Kakve su reflekcije te serije na naše mlade naraštaje i na društvo?

Da li imamo pravo ćutati ili podržati da se kroz određenu serijsku, odnosno, filmsku industriju, očito i to na vrlo agresivan način promovišemo nasilje? To su sve važne teme i važna pitanja.

Drugo, šta je pitanje percepcije nasilja u nama samima? Nisam siguran da imamo dovoljno rasprava ni u među akademskom zajednicom, a pogotovo ne među političkom zajednicom.

Najčešće pitanje nasilja se tretira opet po onom refleksu, da je nasilje bitno samo onda kada se učini prema nama i kada se učini prema nekome našem, ma ko bio taj naš i kako ga mi doživljavali. Ne, pitanje nasilja nećemo tretirati na ispravan način ukoliko edukacijski i kulturološki ne uspemo da podignemo svest u odnosu na nasilje, na taj način da nasilje tretiramo kao pitanje odnosa sebe prema sebi, da nasilnika, zločinca, ma ko bio, sa ma kojom vrstom nasilništva ili zla bio odlikovan, dakle, da ga tretiramo kao nešto u čemu se mi određujemo prema sebi.

Moj odnos prema nasilju nije moj odnos prema nasilniku ili prema žrtvi, to je moj odnos prema meni, jer ja mojim odnosom moralnim i kulturološkim, prema nasilju i nasilniku, zapravo definišem sebe u moralnom smislu ko sam ja, da li sam ja neko ko je protiv nasilja ili za nasilje. Ukoliko sam samo protiv nasilja kada se čini meni u nekome mome, to opet nije ljudska vrelina, to nije ljudska kategorija, to je životinjski poriv. Svaka životinja je protiv nasilja kada se čini njoj ili njenom mladunčetu, ali, čovek nije životinja, on je viša vrsta, njemu je podaren razum i duh i duša, i on mora to pokazati zapravo potvrditi svoju ljudskost u svojoj percepciji i svome ponašanju.

Zato ovo pitanje se, naravno u jednom govoru, pa ni jednom danu, niti jednoj temi ne može apsolvirati, ali ga mi moramo stalno otvarati, pre svega sa samim sobom, još ako je tačno da je osumnjičeni za silovanje, dotični Aleksić, bio pripadnik neki paravojnih formacija, pa taj može da bude pedagog, taj može da bude neko kome će se davati deca na edukaciju, molim vas, to je pitanje koje zadire jako duboko, Dakle, moramo reducirati i revidirati naš odnos prema nasilju.

S druge strane, ne mogu se ni porodice do kraja osloboditi odgovornosti, ne mislim samo na ovaj slučaj, tema je veoma osetljiva i moramo birati reči, ali ova histerija od strane roditelja u pogledu beskrupuloznog pokušaja da vam dete postane pevač ili pevačica, glumac ili glumica, da se postigne slava po svaku cenu, ljudi, to je već na granici patologije, to je nešto što se takođe kroz celokupni prosvetni ali i medijski sistem koji nam je najrizičniji po to tom pitanju, moramo se suočiti sa ovim pitanjem, inače poremećaji vrednosti na ovaj način gde više nije bitno kako, samo da mi sin ili ćerka postanu vidljivi sa one strane ekrana, pa ako može biti glumac, može, ne može. Ako ne može, hajdemo pevač, pevačica. Ako ne može, onda hajdemo u rijaliti.

Naravno da razumem konfliktnost celokupne teme i ne želim i sada sve otvoriti, ali govorim sa tačke etičke, sa tačke moralne, sa tačke našeg edukacijskog diskursa i kursa, dakle, ne možemo kao zajednica, kao društvo, kao narod na ovo biti ravnodušni. Verujte mi, ovo će imati svoj pravni epilog kroz pravosuđe, kao i mnoge druge teme, ali to je površinsko reagovanje, bez dubokog reagovanja, bez revizije našeg odnosa prema pravim ljudskim vrednostima, a potom bez revizije našeg odnosa kakav nam je prosvetni sistem u vrednosnom smislu, mi radimo razne reforme obrazovnog sistema u tehničkom smislu, u metodičkom smislu, imamo i tu određene napretke, ali i zaostatke, ali skoro da nemamo temu revizije našeg odnosa, našeg obrazovnog sistema u suštinskom, idejnom, duhovnom i etičkom smislu, dok to ne učinimo, verujete, nismo problem do kraja ni otvorili.

Ovim odnosom biće lako ili mnogo lakše obračunati se i sa potencijalnim terorizmom, domaćim, koji je, hvala Bogu, na minimumu i naravno biti deo celokupnog međunarodnog odnosa, ali ako ne spasimo naše duše, našu decu, naše porodice, džaba vam sve globalne akcije u kojima možemo sudelovati. Hvala vam.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, narodni poslanici, u ime narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja izražavam veliko zadovoljstvo što smo danas u prilici da raspravljamo o ovom izveštaju, što zapravo pokazuje novi kvalitet ili novi iskorak u kvalitetu rada Narodne skupštine, gde se, zapravo, odlučujemo, i nadam se da će to biti praksa i po pitanju drugih izveštaja ovog značaja, gde se odlučujemo da se na ovom nivou zapravo suočimo sa svim onim što stoji u tome izveštaju, bilo da su u pitanju dobre stvari, dobre ocene, ili da su u pitanju određene primedbe. To je jako važno.

U tom pogledu, tema evropskih integracija ove zemlje je jedna od najvažnijih političkih tema ovih već duže godina. Iako nemamo više sporan stav u pogledu većinske vlasti ovde, uključujući i samu Vladu, dakle, imamo vrlo jasno opredeljenje, koje je poslednjih godina nesporno potvrđeno, ne samo u deklarativnom, teorijskom smislu, već i u praktičnom ponašanju, u zakonodavnom i svakome drugome pogledu, ali to i dalje ne znači da je ova tema pojednostavljena i da evrointegracije ove zemlje mogu da idu tako nesmetano.

Zapravo, i dalje to jeste tema oko koje mi imamo podeljenu javnost i samo je pitanje gde se nalazi ta crta, da li je malo više onih koji podržavaju evropske integracije ove zemlje ili gube volju na tome putu, pa se protive tim integracijama.

Ono što je činjenica jeste da je ta podeljenost uglavnom na nekakvim ekstremnim relacijama, a nikada istina ne stanuje na ekstremima. Uvek je istina negde na sredini. Zato i ovoj temi, po nama, treba prići rasterećeno, ne da budemo samo od onih koji kažu – mi podržavamo sve što se tiče evropskih integracija, bespogovorno i bezuslovno, bez toga da uopšte upitamo šta to znači, šta su dobre, a šta su loše strane, kao što nije dobro ni da se bude protiv svega bezuslovno i, takođe, bez polemike o tome. Istina, kao što rekoh, najčešće ili uvek stanuje negde na sredini. Ona je uvek relativna i uvek imamo prostora da razgovaramo i sa onima koji su bezuslovno za i sa onima koji bezuslovno protiv.

Dakle, bez obzira što više nemamo problem kada je u pitanju većinski politički stav, to uopšte ne znači da ne treba da razgovaramo, pa čak da imamo i mi određene primedbe, da čujemo primedbe koje nam dolaze od Evropske komisije, ali isto tako, da i mi imamo određene primedbe i upite. Imamo pravo na određena pojašnjenja, kao što imamo pravo i na određene posebnosti.

Dakle, EU je unija, unija ne monolitnosti, niti etničke monolitnosti, niti konfesionalne monolitnosti, niti kulturološke monolitnosti. Možda je ekonomski tu najlakše postići neki stepen monolitnosti, ali zapravo je to unija različitosti. To je od izuzetne važnosti da uvek znamo, i podvlačimo, a to je isto tako od izuzetne važnosti za nas ovde, u našoj zemlji, ovde u Srbiji, ovde na Balkanu, gde postoje donekle izraženije neke posebnosti, posebno u kulturološkom smislu, u duhovnom smislu, u etičkom smislu.

Zato zastupam taj, da kažem, stav sredine, gde podržavamo evropske integracije i nemamo dilemu da li je to politički pravac ove zemlje. Ali, isto tako, želimo iskoristiti sve mogućnosti u samom konceptu evrointegracija, jer ideja EU je krenula i etablirana, uspostavljena je na principu reconciliation, na principu pomirenja, a sama reč pomirenje i sam pojam pomirenje zapravo govori o tome da se radi o strukturi dubokih razlika. Upravo unija znači približiti i pomiriti te različitosti. Svakako da to u zapadno-evropskom smislu i uopšte u evropskom smislu, pre svega, podrazumeva duboke razlike, političke, n

Isto tako, taj princip ima i svoje detalje, odnosno svoje nijanse. I u njemu se isto tako krije i naša šansa da mi ovde, mi Balkanci, mi u Srbiji, građani Srbije, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Mađari, i svi drugi, da ih ne nabrajam, isto tako želimo i hoćemo imati mesto u EU, ali razumejući EU kao veoma komotnu kuću, kao veoma komotan prostor, prostor koji će svima nama omogućiti da naše etničke, verske, duhovne i pre svega etičke različitosti i uverenja komotno ostvarujemo i komotno afirmišemo u toj evropskoj kući.

Dakle, mislim da nedovoljno koristimo tu mogućnost, zapravo, zapadajući u matricu krajnosti, u matricu jesi li za evropske integracije, e onda, ako si za, nemaš pravo da pitaš ništa, nego ti si za, ćuti, primenjuj šta ti se god kaže, kako ti se god naloži, ili obrnuto.

Dakle, ta matrica mislim da nam smanjuje prostor, da te svoje posebnosti. Balkan jeste deo Evrope i to je nesporno, ne samo geografski, već i kulturno-civilizacijski, ali kulturološki on ima svoje posebnosti. Nikad se neću pomiriti da je slika Balkana samo ovo što nam se dešavalo zadnjih sto godina ili devedesetih godina, ti krvavi ratovi i zločinci. Nažalost, i to je deo našeg Balkana. Ali, Balkan ima mnogo više od toga da ponudi. Balkan je i Antička Grčka i sva kultura Antičke Grčke, koja predstavlja jedan od postulata Evrope. Balkan je i Rim i sva civilizacija Rima koja je još jedan postulat Evrope, ali je isto tako, Balkan i sva ona specifičnost i posebnost koja je još u srednjem veku imala elemente međusobne komunikacije naroda u toj civilizaciji srodnosti i civilizaciji različitosti.

Dakle, Balkan, eto, takav Balkan, koji možda nije uhvatio najbolji korak u 20. veku, verovatno zbog pustoši, antiteizma i svega onoga što je bilo u raskoraku sa duhom Balkana. Previše smo izgubili i da je bog dao sreće da smo još tada krajem osamdesetih, devedesetih pristupili EU, jako mnogo bismo sačuvali i ne bismo se sada ovim bavili i ne bismo imali stotine hiljada mrtvih među žrtvama, skoro milione raseljenih itd.

To, naravno, ne možemo povratiti. Ali, zato možemo izvući velike pouke. Pouke koje treba da izvučemo jesu zapravo – dabogda se nikada ne ponovilo. Ali se ne može ostati na tome „dabogda“. Mi moramo učiniti to sa svoje strane, svakako pre svega u našim relacijama.

Da bismo postigli tu sredinu, tu zlatnu sredinu o kojoj govorim, da bismo zapravo te krajnosti onih koji su evrofanatici, kako se to kaže, ili protivnici EU, smanjili, jer naš uspeh neće biti samo u tome da ispunimo procedure, naravno da su procedure nužne ali one nisu jedine, one nisu ključ naših evrointegracija, evo, svelo se to na vrlo mali deo neispunjenih procedura. Mi ćemo to ispuniti, ali se postavlja pitanje – šta su očekivanja građana? Šta će se desiti posle?

Ako govorimo o nekakvim evrofanaticima kod građana, koji su bezuslovno za EU, da li se pitamo zašto su za EU? Mnogi zato što uopšte ne razumeju šta će se dobiti tom EU, već misle da onog trenutka kad uđemo u EU, da ćemo imati nemačke ili skandinavske plate. Šta će se desiti posle toga kad uđemo u EU i ne dobijemo nemačke ili skandinavske plate? Trebaće jako mnogo vremena da ih dobijemo i to neće zavisiti od procedura, verujte. To će zavisiti od suštinskog našeg odnosa, ne prema standardima EU zato što su standardi EU, već prema standardima ljudskim, civilizacijskim, organizacionim, državnim, državotvornim i prema standardima uređenja našeg društva.

Tu je ono na šta bismo mi trebali da jače okrenemo naše strelice, i u političkom i u medijskom smislu. Nisam siguran čak ni da svi narodni poslanici ovo razumeju na pravi način. Jednostavno, padamo u tu atmosferu loših učenika, gde imamo neke nastavnike iz EU koji su nama zadali zadatke i ukoliko ovo ispunite dobijate dvojku i vi ste prešli u sledeći razred. U toj dvojci nema selameta, nema uspeha. Nisam siguran da je to ono što mi zapravo želimo.

Dakle – da procedure, evo, hoćemo da ih ispoštujemo. Neka imamo primedbe, i treba neko da nas podseća. Ali, naša energija treba da bude usredsređena na suštinu, odnosno na stvarne standarde, ali ne na način da nam je to nametnuto, već na način da to treba da uradimo zbog nas.

Ja sam pre dve noći konačio, boravio 24 sata kod svojih roditelja na selu kod Tutina. Mi nismo imali struje 24 sata. Ja sam bio 24 sata. Ta sela, većina sela oko Novog Pazara, Tutina i Sjenice nemaju struju preko tri dana, zato što je pao sneg 10 cm. Molim vas, recite mi, gde to na kugli zemaljskoj može da se uruši elektro-mreža zbog 10 cm snega? Dakle, nije problem u 10 cm snega, problem je u nekom zapostavljanju sistema, u ovom slučaju elektro-distribucije. Zamislite – nema struje, fiksni telefoni su daljinski premošteni što znači da nema ni telefona, ne rade mobilni telefoni, nema vode. Znači, ja sam 24 sata bio u tom mraku pa sam sada došao ovamo, ali građani stotinu sela su i dalje ostali u tom mraku, ni danas nema struje.

Ilustraciju pravim, iako to nije tema. Znači, kako da objasnim sada tom građaninu u pešterskom selu, tutinskom, sjeničkom ili pazarskom, svejedno, da smo mi blizu ulaska u EU? Dakle, ovu proceduru ćemo lako otkloniti, ali to sa čime se naš građanin suočava u određenim delovima ove zemlje je zapravo ono što treba da bude naša stvarna borba u pogledu ispunjenja uslova, odnosno u pogledu podizanja vodostaja kvaliteta našeg kulturnog i civilizacijskog kvaliteta.

Prema tome, naša obaveza ovde sa naše strane jeste da ispunimo ove standarde. Proceduralno, kažem, lako ćemo ih ispuniti, ostalo ih je još malo. Suštinski i kvalitativno, mislim da nam treba još više truda i to na onom konceptu o kome deklarativno takođe govorimo, kao što je ravnomerni regionalni razvoj itd. Ali, suštinski tu imamo vrlo jake raskorake i moramo se potruditi da to bude zapravo naš prilog ulasku u EU.

Isto tako, i sa strane EU i Evropske komisije smatram da mora biti više sluha. Mora biti više sluha za našu različitost, pogotovo kada su u pitanju duhovni principi, etički principi. Ne može se nijedan građanin EU osećati kao neko ko treba neki kliše da ispuni.

Smisao svih zakonodavstava sveta jeste sklad ili korak sa tradicijom. Gde god se desilo u ljudskoj istoriji da su zakoni bili u raskoraku sa tradicijom tog naroda, tradicijom tog čoveka, to su bili loši zakoni. Oni su proizvodili nered. Oni su proizvodili kolaps. Da, Evropska unija je istorijski primarno hrišćanska, ali se pitam da li je sada hrišćanska? Bio sam 2003. ili 2004. godine na jednoj raspravi kod Milana u Kadenabiji, kada je otvorena bila tema, tada kao verski poglavar, evropskog ustava. Imali smo nekoliko dana vrlo temeljitu raspravu upravo po ovom pitanju. Dakle, po pitanju samoga duha Evrope.

Šta je duh Evrope? Da li je to hrišćanski duh Evrope? Kao musliman bih voleo da je to hrišćanski duh. Odmah da vam to jasno kažem, jer bi mi taj duh bio bliži od onoga ultraliberalnog, ultralevičarskog, ultramaterijalističkog duha, koji niti je hrišćanski, niti je muslimanski, niti je židovski.

Balkan je tu još slojevitiji. Dakle, mi ovde imamo preplitanje i antičke Grčke i Rima i islamske kulture i civilizacije, potom imamo i preko Španije i Andaluzije islamsku civilizaciju koja je tamo bila preko 700 godina, pa imamo činjenicu da su Sorbonu osnovali muslimani, ako niste znali, i još mnogo, mnogo takvih primera što nije manjkavost Evrope, nego bogatstvo Evrope. Zapravo Evropa treba da nastavi tim putem, pa da nama Balkancima, ali i svima nama koji smo po nečemu drugačiji, konfesionalno, duhovno, etički, podvlačim etički, ne može nam se praviti etički kliše. Tamo gde se pokuša nametati etički kliše, to će kad tad pući. To neće uspeti.

Evropska unija u svojoj definiciji to nema, ali u praksi birokrata nisam siguran. Nekako nam se u toj praksi i medijski nameće da moramo biti svi po jednom etičkom i kulturnom obrascu. Ne, to ne možemo. Sve što je obrazac, pogotovo administrativni, niti je etika, niti je kultura. Etika je ono što pulsira u mom srcu, ono u šta verujem. Sve što mi se nametne nije etika. To je pendrek, to je neka vrsta represije. To nam ne treba. To neće doneti dobro niti Evropi, a pogotovo našoj zemlji.

Kada su u pitanju primedbe, neću reći da mi je drago da postoje ove primedbe, ali ono što mi jeste drago jeste činjenica da su narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja protekli mandat zapravo fokus svojih diskusija imali na ovim pitanjima.

Pitanje kvaliteta rada Narodne skupštine je jedno od najznačajnijih pitanja u ovoj zemlji. Da, tu postoje nijanse. Jedna od tih nijansi je bila i etički kodeks i čestitam narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini što su tako ažurno ovo pitanje rešili i vrlo kvalitetno, verujem. To je, kažem, iz onog paketa nijansi.

Naravno, i mnoge druge nijanse ćemo mi ovde popraviti, ali suština kvaliteta rada parlamenta će biti u poziciji parlamenta. Parlament, Narodna skupština je najviše zakonodavno predstavničko i nadzorno telo ove zemlje.

Gospodo narodni poslanici, nemojte se nadati da će neko doći iz Brisela ili iz nekih drugih struktura ove vlasti da vam na zlatnom poslužavniku ponudi taj status. Ne, neće. U politici i općenito u ovim relacijama pravo je nešto za šta se morate izboriti.

Prema tome, gospodo narodni poslanici, vi ćete biti to kada odlučite da budete to. Ako budete dorasli poziciji, odnosno statusu narodnog poslanika u sva tri smisla, onda ćete biti to. Prema tome, ukoliko se budete izborili u ovoj zemlji da izvršna vlast ovde podnosi izveštaje, da vam odgovara, da ih birate, razrešavate, pozivate na odgovornost i kontrolišete, onda ćete vi biti ono što treba da budete i nemojte očekivati da će vam u tome pomoći EU, niti bilo ko. Mi se za to moramo izboriti.

Naravno, kada je u pitanju vladavina prava, moram kazati da smo jako puno učinili pogotovo u zakonodavnom smislu i drago mi je, evo na Kolegijumu i drugim prilikama naše komunikacije, ne vidim protivljenje i drago mi je da imamo volju, da zakonodavstvo i u tom pogledu do kraja usavršimo. Ali, ono što će ostati praksa upravo jeste primena i pogotovo ravnomerna primena.

Dokle god mi budemo tamo u nekom Novom Pazaru, u nekoj Sjenici, u nekom Tutinu, imali sudije, tužioce koji dobiju zadatke od kriminalaca, kriminalnih klanova ili lokalnih političara, džaba nama ovde sve što ćemo upeglati u zakonodavnom smislu, džaba nam sve procedure koje ćemo ispuniti u pogledu zahteva Evropske unije.

Zato moramo imati više snage da pravosudne organe istrgnemo iz kandži kriminala, da ne dopustio da tamo, evo najnovija praksa je imamo vladavinu 20 godina jedne vlasti u Sjenici koja je opustošila narod, gde su revizori ustanovili da su milioni pokradeni, zloupotrebljeni.

Mi sada ovih dana imamo Osnovni sud u toj Sjenici, staje na stranu onih koji su to radili, pokušava da omete novu vlast. Zašto? Pa zato što su 20 godina pripadali istom organizovanom kriminalu i organizovanoj družini. Moramo imati odlučnosti da i te uglove, daleke uglove ove zemlje, zapravo zaštitimo od tih pošasti tim obračunom, vraćanjem kriminala u šahte, u podzemlje, mi ćemo ispuniti sve uslove i moći da zapravo budemo u Evropskoj uniji sa sve svojim duhovnim, etičkim i drugim kulturno civilizacijskim posebnostima, ali naravno deleći one prave univerzalne evropske vrednosti, ne samo ove moderne i problematične, već sve one na kojima je zapravo celokupna ljudska civilizacija izgradila svoju kulturnu i duhovnu tradiciju. Hvala vam.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, kolege i koleginice narodni poslanici, kroz iskustvo čovečanstva četiri su institucije ili kategorije koje su predstavljale temelj civiliziranosti jednog društva, jedne zajednice, jedne nacije, odnosno jedne države.

Zajednica je mogla ostati bez raznih kategorija i struktura, ali zajednica koja je imala učitelja, zajednica koja je imala sveštenika, zajednica koja je imala lekara i zajednica koja je imala sudiju imale su sigurnost utemeljenja stabilnosti, sigurnosti i imale sud dobar temelj za razvoj pojedinca, porodice i društva u celini.

Nakon toliko hiljada godina razvoja ljudske civilizacije možemo utvrditi i konstatovati da i sada i do sada ljudska civilizacija nije uspela da izmisli nešto novo po ovom pitanju, osim pokušaja da se možda verski aspekt odnosno sveštenik izbaci iz nužnosti, ali opet ne kod svih, već kod pojedinih ideoloških orijentacija.

Dakle, sudnica, škola, hram i bolnica. To su četiri stuba opstanka, napretka i razvoja svake zajednice, odnosno svakoga društva. Posebno kada nastupe krizna vremena. Jasno se vidi da zapravo ova četiri stuba potvrđuju svoju nužnost, odnosno da se ljudi okreću prema njima.

Mi danas imamo, dakle, sudiju, odnosno pravosuđe kao centralnu temu. Svakako da tužioci i tužilaštvo su pomoćni mehanizam, veoma važan ali pomoćni mehanizam sudije odnosno sudnice ili pravosuđa ili uopšte sistema pravde.

Čoveku je svojstvena priroda nasilja koja proizilazi iz njegove biološko-životinjske prirode ili dimenzije gramzivosti, jer je čovek sazdan od tri osnovna elementa – biološkog, duhovno-duševnog i mentalnog aspekta. I svakako da blagostanje u tom samom pojedincu ili individui zavisi od toga da li su sva tri elementa u čoveku dobro nahranjena i da li su izbalansirana. Jednako je bitno nahraniti čovekovu materiju, njegovo telo, njegovu biologiju, ali isto tako smo svedoci kada ostane gladna njegova duša, on se pretvara u životinju. Isto tako, svedoci smo da kada čovekov razum nije prosvetljen znanjem, on ostaje primitivnim i ne može služiti svojoj svrsi života, niti individualnoj, niti društvenoj svrsi života.

Međutim, ono što nalazimo u biološkom aspektu čoveka jeste njegova srodnost sa životinjom. Tamo stanuju sve one niskosti čoveka, od pohlepe, požude, potrebe za prisvajanjem tuđega, svega onog što se u duhovnoj terminologiji zove grehom, a u pravnoj što se zove nasiljem i nepravdom. To je realna dimenzija čoveka. Čak i najbolji čovek to u sebi ima. I ne možemo nikada to, niti iz pojedinca, niti iz zajednice, potpuno izbaciti.

Dakle, intencija nepravde će uvek postojati.

Međutim, ovo što treba da bude ambicija svakog uređenog društva jeste da se nepravda koja se dogodi, bila pojedinačna ili kolektivna, ona ima svoju rampu, svoju prepreku, da postoji neka institucija gde se taj kome je nepravda učinjena može obratiti, gde može ispraviti tu nepravdu.

To je smisao postojanja pravosuđa, to je smisao postojanja principa i sistema pravde. Zato sve aspekte krize koje postoje kod nas, dakle, oni se mogu i sagledavati i, na neki način, tretirati, odnosno lečiti se različitim aspektima. Ali, ukoliko bismo uspeli da ozdravimo sistem pravde i pravosuđa, verujte, preko polovine ili više bismo problema rešili jer bismo imali to gusto sito na kome bismo prosejavali naše probleme, na kome bismo prosejavali sve ono što se dešava, zapravo i proizvodi razne krize i tada bismo mogli imati određeni tvrdi temelj na kome bismo gradili prosperitetno društvo i prosperitetnu zajednicu.

Drugim rečima, sve što postoji od pošasti, od nevaljalih pojava, bio sistemski, bio pojedinačnih, sve one proizlaze iz nekog oblika nepravde, bilo da je to nepravda pojedinca prema drugom pojedincu, bilo da je to nepravda grupe prema pojedincu, bilo da je to nepravda sistema prema pojedincu ili pojedinca prema sistemu. Dakle, sve što se dešava od loših pojava je neka vrsta nepravde, odnosno neka vrsta nepoštovanja pravde.

Zato, pitanje pravosuđa, a unutar toga i ono što je danas, između ostalog naš posao, imenovanje sudija, odnosno imenovanje kadrova na određenim sudskim pozicija predstavlja jednu od najtežih obaveza nas narodnih poslanika ovde.

Verujte, vrlo često imam sukob unutar samog sebe da, prosto, prihvatim tek tako da kažemo - evo, taj je dobar, neko je rekao da je dobar. S druge strane, nemamo ni mehanizme da saznamo kakav je. S treće strane, procedure su birokratski veoma specifične i nemamo mi sada tu neku veliku mogućnost.

Mi narodni poslanici smo nekako doterani na kraju ili da prihvatimo ili da odbijemo. Da bismo prihvatili, trebamo imati argumente za to. Da bismo odbili, treba da imamo još jače argumente za to, tako da je to veoma delikatno pitanje.

Naravno, ovo što ovog trenutka govorim nema ambiciju da kažem ovoga ćemo odbiti, ovoga ćemo prihvatiti. Ja ću, naravno, preferirati da i ovaj put prihvatimo ono što je prošlo predviđene procedure, ali želim da ukažem i sebi i svima nama koji smo ovde da pitanje pravosuđa, a pre toga fenomenološko pitanje pravde, ne može biti samo proceduralno pitanje.

Mi se o ovom pitanju moramo posvetiti temeljitije. Moramo shvatiti da, ukoliko bude naš ideal pravda, na kraju, na ovom svetu ne postoji apsolutna pravda, na ovom svetu je i najbolja pravda relativna pravde, jer sve što čovek sudi ono je relativno i uvek ima određenu manjkavost, ali koji je najviši stepen kog može jedna ljudska zajednica dostići u pravdi? Najviši stepen koji može ljudska zajednica dostići i postići u pravdi jeste čežnja i želja da se postigne pravda i maksimalni trud da se postigne pravda, a i tada će, naravno, biti određenih propusta.

Da sada siđem sa ovog teorijskog aspekta na sami teren. Naravno da je moje iskustvo vezano za određeni lokalitet, za prostor Novog Pazara i Sandžaka i zato što sam što sam jedan od onih koji ne žele da govore o stvarima koje ne poznaju, ne želim da olako iznosim optužbe, da olako cenim i kažem teške reči, pogotovo kada su negativne, a bogami ne i pohvalne, ali kada je u pitanju stanje na prostoru Sandžaka, odnosno Novog Pazara, kvalitet pravosuđa se može meriti i pojedinačno, analizom određenih sudija, analizom određenih sudova, što svakako treba činiti. Međutim, najbolji parametar kvaliteta pravosuđa jeste bezbednosno stanje na jednom prostoru.

Dakle, ukoliko mi imamo, ukoliko pratimo više godina bezbednosno stanje na određenom prostoru, mi ćemo po kvalitetu tog stanja, odnosno po kvalitetu bezbednosti ili, još konkretnije, po sniženom stepenu nepravde ili po postojanju pravde i nepravde i njihovim odnosima, oceniti kvalitet tog pravosuđa. To je najbolji parametar. Ostali su, kažem, pojedinačni i treba ih analizirati kako se ne bi desilo da jednako posmatramo dobrog i lošeg sudiju.

I to je isto tako veliki problem, jer mi imamo čak i u sudovima, gde ima puno loših sudija, takođe, dobrih sudija i onda im ode glas da su sve sudije tamo loše. To je druga vrsta opet nepravde i zato nemamo pravo ni na tu vrstu paušalnosti, ni na tu vrstu površnosti.

Jako je važno i među lošom grupom istaći onoga ko je dobar, kao i obrnutom među dobrom grupom istaći onoga ko je loš. Ali, ono što jesu neumitni pokazatelji, da ukoliko imamo nagomilane probleme u pogledu opšte bezbednosti, u pogledu stepena nepravde od drastičnog nasilja do nekih drugih oblika nepravde, onda tada ipak moramo razumeti da se tom prostoru ili institucijama pravde na tom prostoru moramo značajnije posvetiti.

Dakle, meni je žao kao čoveku koji dolazi iz Novog Pazara što se moj grad, moj Sandžak i taj deo ove zemlje najčešće u medijima posmatra ili primećuje ili postoji samo kada su u pitanju incidenti i problemi. Jedna pucnjava, druga pucnjava, treća pucnjava.

Dakle, da podsetim javnost, Novi Pazar je u XV veku imao više stanovnika nego London. Dakle, ovo je istorijski podatak. Znači, grad koji je u XV veku imao više stanovnika nego London i on predstavlja jedno središte, kulturno civilizacijsko središte. To je bilo raskršće istorijskih puteva, od Dubrovnika prema istoku, od juga prema severu, severa prema jugu, bez obzira što smo jedno vreme izbegle saobraćajnice, ali to je potencijal. Znate i sami šta se tu sve prepliće, od nemanjićke Srbije, preko krunisanja kralja Tvrtka bosanskog do preplitanja i ukrštanja i sažimanja, nažalost, ponekad i sudaranja svih mnogih velikih kultura i civilizacija. To zapravo govori koliko je to bitan prostor. On je i dalje bitan. On čak i kada je problematičan, on je bitan, ali je sada pitanje našeg odnosa da li ćemo jedan prostor tretirati kao prostor sudara ili kao prostor susreta.

Kakav god pristup napravili, taj prostor sam po sebi nije kriv. Nije do prostora, da li se ljudi sudaraju ili susreću. Ne, prostor je prostor. On može biti geografski, geopolotički, geokulturološki itd, ali je pitanje ljudi da li je to neuralgična tačka, da li je to tačka susreta ili tačka sudara. To je pitanje naših pristupa, da li mi želimo da to bude tačka sudara ili tačka susreta. Nažalost, mi smo decenijama imali pogrešan pristup samom Sandžaku kada je politika u pitanju. Imali smo nekako politike isključivosti. Smatralo se ukoliko nešto dobiju Srbi, ostvare neki svoj cilj, da to apriori mora biti na štetu vršnjaka. Ukoliko nešto dobiju Bošnjaci ili ostvare, to mora biti na štetu Srba.

Politike ili - ili su nas uništile, zaustavile. Pojele su nam stotine godina. Treba da stavimo tačku, mi poslanici Stranke pravde i pomirenja se borimo da otvorimo novu stranicu gde ćemo iza nas poslati u prošlost politiku ili - ili, politiku isključivosti, jer i prostorno i kulturološki tu ima mesta za sve koji žive, za Bošnjake, Srbe, Crnogorce, Albance, Rome i sve druge. Dakle, prostor nije tesan ni geografski, ni kulturološki.

Tradicionalno kada gledamo odnos običnih ljudi, on nikada nije bio prostor isključivosti. Nikada to nije bio prostor ili mi ili oni, nego, naprotiv, i mi i oni. Međutim, kad god su se umešale neke tendenciozne politike koje su htele da narod jedan ili drugi koriste za svoje banalne partijske lične interese ili ciljeve. Onda smo imali određena paljenja ili određene negativne tendencije.

Prema tome, ukoliko otvorimo jednu takvu novu stranicu gde ćemo imati politiku i jedni i drugi sa jednima i sa drugima baš onako kako je to tradicija Balkana općenito, ali suštinski u kulturološkom smislu, ne politički i vojno. Takva je i tradicija samog Sandžaka i Novog Pazara. Međutim, da bi mi imali mogućnost da takvu politiku primenimo moramo imati, pre svega, sigurnosti u sopstveni kulturološki identitet, jer ukoliko ja imam takvu sigurnost, ja nemam problem da sedim sa drugim, da razgovaram sa njim, da se družim, da razmenjujem svoja kulturološka blaga, a ukoliko sam nesiguran, onda ja pokušavam sopstveni subjektivitet i identitet da gradim na negaciji drugog, na eliminaciji drugog, na udaljavanju tog drugog ili eventualno na uzurpaciji njegovih dobara.

U tom kontekstu jako je bitno da notiramo šta je to zajedničko među nama. Ja sam u mnogim pokušajima da to uradim našao da je mnogo više tog zajedničkog, nego onog po čemu se razlikujemo, iako to po čemu se razlikujemo uopšte ne smatram manjkavošću, nego smatram nečim što je prirodno Bog dao, stvorio ljude narodima, nacijama i plemenima, ali im dao isto tako da se zapravo dokazuju i takmiče isključivo po plemenitosti i po ljudskosti.

Dakle, to što se razlikujemo, treba jedni drugima da poštujemo i treba da pomognemo i da omogućimo, pre svega, kao sistem države da svako to razvija u okviru sopstvenih, duhovnih, etničkih i svih drugih uverenja i posebnosti, ali ono što je zajedničko, i toga je mnogo više, i ono se tiče ovih realnih aspekata života, bilo da je u pitanju sistem pravde, bilo da je u pitanju sistem obrazovanja, bilo da je u pitanju sistem lečenja, bilo da je u pitanju infrastruktura ili privreda. Inače, kada imamo rupu na putu, ta rupa ne zna da li je to srpski točak ili automobil ili bošnjački točak ili automobil, on će biti polomljen.

Na ovom polju imam određene pomake i ozbiljne najave vezano za infrastrukturu, i to je nešto što svakako pozdravljamo. Ono što nam kasni jesu investicije, fabrike, a o tome sam već govorio, neću se na to vraćati.

Prema tome, u sistemu pravde, ukoliko kriminalci sa namerom likvidacije nekoga, odaberu prostor platoa policijske uprave, draga gospodo, to nije poruka, to nije obična likvidacija usred bijela dana, dakle, to je poruka državi, to je poruka policiji - mi smo sigurni, mi možemo da pucamo ispred policijske uprave zato što ili smo toliko ojačali da je policija za nas i država su jako slabi, što u ovom slučaju nije tačno, već imamo nekoga u toj policiji koji nas štiti, što jeste tačno. To treba da bude briga svih nas i, kada se o ovome govori, ne treba da imamo nikakve partijsko-politikanske razlike ili namere po tom pitanju.

Zašto? Zato što taj kriminalac, koji je puca toga dana, u nogu pogodio onoga ko mu je bio cilj da ga likvidira, a u grudi je pogodio ženu, nevinu osobu, koja je prolazila tog trenutka trotoarom.

Gospodo, ta žena je mogla biti ko. Taj metak nije pitao da li je ona Bošnjakinja ili Srpkinja, taj metak nije pitao čija je ona sestra, čija je ona majka, mogla je biti bilo koga.

Prema tome, ovo je tema koja ne sme ni na koji način biti drugorazredna. Znam da ćemo proceduralno sve ovo završiti, ali mi moramo ove teme usvojiti kao strateške, podići ih iznad partijskog interesa i krenuti zajedno da se konačno obračunamo sa kriminalom i nasiljem, ne da ih ukinemo. Nikad nijedna civilizacija nije uspela ukinuti kriminal, ali se kriminal mora vratiti tamo gde mu je mesto, gde se i jezički terminološki tretira - u podzemlje, ispod šahti. Kod nas se kriminal izlio kao fekalija iz šahti i mi moramo sve učiniti, svim sistemskim mehanizmima, pre svega, pravosuđa, tužilaštva, policije da zapravo to zaustavimo. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice, ostali predstavnici Vlade, poštovani narodni poslanici, tema koja je pred nama ima nekoliko ključnih pojmova - zakoni, država, službe i plate.

Smatram jako bitnim razumeti ove pojmove, ne samo zato što su oni danas okosnica naše teme, već i zbog svega onoga što činimo u svojim mandatima ovde u Narodnoj skupštini, usvajamo zakone, trudimo se da oni budu dobri, da budu efikasni i da budu svrsishodni.

Da bi jedan zakon bio dobar, pored onoga što nam je najčešće u fokusu, a to je pravna i jezička forma tog zakona, neretko nam promaknu one druge dimenzije kvaliteta koje bi svaki zakon trebalo da ima.

Dakle, pored forme, koja je jako važna i za koju mogu kazati, shodno mom četvorogodišnjem iskustvu u proteklom mandatu u ovom domu da se oni, dakle, usvajaju na vrlo visokom i jezičkom i pravničkom nivou. Međutim, ono što želim da ukažem na to jeste i kvalitet suštine svakog zakona.

Svakako da i u tom aspektu zakoni imaju intencije, a to znači i mi koji predstavljamo članove zakonodavca, određeni kvalitet samog sadržaja, ali da li se uvek dovoljno i svi mi zapitamo šta čini suštinski kvalitet svakog zakona? Suštinski kvalitet svakog zakona ovisi o stepenu pravičnosti tog zakona. Tačnije, ovisi o etičkoj dimenziji kvaliteta toga zakona.

Načelno smo mi svega toga svesni i uglavnom vrlo često inertno i mehanički se krećemo u tom smeru, ali je pitanje da li uvek uspevamo da damo dovoljno pažnje svakom zakonu u tom smislu.

Naravno da je teško postići saglasnost i o tome šta je i kako pravično, pravedno, koja je mera pravde. Svakako da o tome imamo kroz istoriju politike i države jako mnogo i teorija, ali ono što jeste nesporno i čak mislim, poznajući strukturu Narodne skupštine da bismo mogli postići veoma visok stepen složnosti o tome da je etička vrednost ono što je kroz našu ovde dugu tradiciju nesporno dokazano kao uzvišena vrednost, čak neovisno o tome kojoj etničkoj zajednici, pa i veri, a pogotovo političkoj partiji pripadamo.

Ja mislim da je jako mali broj narodnih poslanika koji se ne bi složio sa ovim, a pogotovo što i u tom konfesionalnom smislu mi ovde na prostoru ove zemlje, a i šire Balkana imamo jako puno srodnosti, o čemu sam i ranije govorio, jer naše vere jesu formalno religijski, po definiciji, različite, ali suštinski one su monoteističke, a to zapravo znači da ne postoje partikularna božanstva.

Postoji jedan Bog. Ne postoji hrišćanski Bog, muslimanski Bog, pogotovo ne postoji srpski ili bošnjački, hrvatski, crnogorski ili albanski. Bog je jedan. Bog je jedan. Postoje različite percepcije, postoje različiti pristupi, ali ako se oko toga slažemo, a verujem da nema razloga da se složimo, isto tako nam je i ethos jedan. Etički sistem, etički sistem vrednovanja nam je jedan, jer on zapravo proizilazi iz tog prethodnog ubeđenja o jedinstvu Boga.

Ako imamo to, a imamo ga u dubokom tradicionalnom, kulturološkom smislu, između ostalog, zato smo mi i ovde u Srbiji i na prostoru Sandžaka, ali isto tako, na prostoru Balkana, zapravo, jedan kulturološki prostor. Čak, jako mnogo problema, nagomilanih, istorijskih, političkih koji su često dovodili do eskalacije sukoba, ratova, zločina itd.

Kada bismo uspeli da kod političkih elita na ovom prostoru podignemo svest o tome da smo jedan jedinstven kulturološki prostor, jako mnogo tih problema bismo eliminisali. Jako mnogo toga, čak mnogo više bismo našli tačaka na kojima se slažemo i oko kojih se slažemo, negoli onih tačaka oko kojih se razilazimo ili, ne daj Bože, zbog kojih bismo se sukobili.

Zapravo, skrećem pažnju, znam da niti Narodna skupština, a pogotovu ne ni javnost kroz medije, nisu navikli da se ovoliko duboko ulazi po pitanju važnosti zakona, po pitanju, dakle, samog našeg pristupa kao zakonodavca, ali ja mislim da je vreme i da imamo i takav ugao i da pokušamo ući dublje u analizu kvaliteta zakonskih predloga, iako su oni nekada, poput ovih sada zakona, gde se vrše izmene i dopune, gde imamo vrlo često te tzv. proceduralne intervencije, dakle, one se nameću. Tako su nametnute da nam je potrebna, samo da kažem, forma. Al, ni tada ne smemo zaboraviti da je suštinski kvalitet ključ, a da je on zapravo ono što je etičko, ono što je ljudsko, a to zapravo znači nikada ne zaboraviti pri donošenju zakona ono što je ljudskost.

Šta je rizik savremene civilizacije, kojim, nažalost, i mi nekako polako klizimo, ne mislim na civilizaciju, već za rizik? Prenaglašena biologizacija kulture, sa jedne strane, kod drastično razvijenih zemalja zapadne civilizacije, to je samo po sebi već postalo dominantno, ali i mi zemlje koje geo-kulturološki pripadamo zapadnoj civilizaciji, iako siromašni ili u jednoj određenoj meri siromašni, zbog tog siromaštva mi sada, posmatrajući taj materijalistički sjaj, prejako ili previše, dakle, jako neoprezno prihvatamo taj biologistički koncept kulture.

Vi ćete to videti primarno i u našem ovde diskursu političkom, bilo u Skupštini ili izvan Skupštine, na način da zapravo smo sve sveli na to – hajmo napuniti stomake, hajmo zaraditi, hajmo i biće sve dobro. Da, to je jako važno. To je inače smisao novca, odnosno svakog materijalnog dobra. Ono je važno sve dok ga nema.

Dakle, svi znamo sa iskustvom kako to izgleda. Dok nemaš novac, on ti je prebitan ili pogotovo dok nemaš onoliko koliko misliš da je dovoljno ili puno. Posle toga, naravno, razlikuju se svesti, da li znate da prikočite, da li znate da li ste vi gospodar novca ili je novac gospodar vas, to je jedna sasvim druga tema, ali u svakom slučaju, to je ključno pitanje, da ne smemo dozvoliti da ono što je suština čoveka, ontološka suština čoveka, ono što je antropološki čovek ili ono što, ne moramo to ni previše naučno formulisati, siđimo na školu, na lekcije kojom su nas učili naši roditelji i naše dedovi.

Danas imate razne kvalifikacije, razne dresove, razne podele po raznim osnovama. Hajmo se vratiti našoj stvarnoj tradiciji. Iznaći ćete kod naših očeva, dedova koji su mnogo manje škole imali nego mi, ali kod njih nisu postojale druge podele, osim podela na čoveka i nečoveka. To su bile jedine podele koje su bile legalne i legitimne. Zapravo, tom konceptu mi treba da se vratimo.

Da, akademizam je bitan, ali u meri u kojoj će nas prosvetliti, ali ne u meri u kojoj će nas konfuzno zbunjivati.

Mi danas imamo kvazi akademizam jako prisutan, koji zapravo ima za ambiciju i u praksi vrlo često razne teme opterećuje maglom, određenom maglom, smanjuje vidljivost raznim stranim pojmovima, filozofskim izrazima, kako bi nas zbunio i onda se čini da je to sada neka pametna kategorija, po onom modelu – toliko je pametan da ga ništa ne razumem.

Takav pristup nam ne treba. Moramo i kroz obrazovanje i kroz medije, ali isto tako kroz politički diskurs, pokušati značajnije vratiti čoveka u centar događanja, ali ne ono, da kažem, renesansno i humanistički, opet tada prilično demagoški, već stvarno ljudski, suštinski, ono što je čovek.

Šta ti, čoveče, treba? Da, treba ti da imaš časno da jedeš, časno da stanuješ. Imaš svoje biološke potrebe, ali nisu jedine. Ne može se na tome zaustaviti.

Zato imamo pustoš oko sebe. Ne znaš ko je nesretniji, oni što nemaju, sanjajući da imaju, ili oni što imaju, razulareni ne znaju više šta će sa onim što imaju, pa onda to što imaju upotrebljavaju da uništavaju i eksploatišu, ponižavaju onog oko sebe, tražeći neku šansu za podizanje adrenalina.

Imamo dve krajnosti koje, kao što vidimo, nanose ogromnu štetu nama i svemu onome što je oko nas.

Naravno da mi ne možemo ovde kao zakonodavac ovo pitanje, ovu krizu i ovu temu apsolvirati, niti zaokrenuti brod u pozitivnom smeru, ali ono što je sigurno jeste da možemo što kroz politički diskurs, ali isto tako, što i kroz formulaciju zakona, vrlo značajno doprineti, a posebno skrenuti pažnju na važnost ovog pitanja.

Dakle, pored formalne i suštinske vrednosti i kvaliteta, imamo svakako i primenu. Istina, o njoj se više govori, ali vrlo često znamo da imamo raskorak i u samoj primeni, možda ne kod ovih zakona, jer kada su u pitanju zakoni koji se tiču plata, tu teško da možete ne primeniti, jer oni kome to pripada vam neće dopustiti da ne primenite. Ali, svakako da je to segment kojim se zaokružuje kvalitet jednog zakona.

Prema tome, tek kada imamo formalni kvalitet, suštinski, etički kvalitet zakona, imamo primenjenost jednog zakona, tek tada možemo kazati da imamo kvalitetne i dobre zakone i tek tada i samo takvi zakoni će biti svrsishodni, odnosno postići će ono što je zapravo njihov cilj i ono čemu su i namenjeni.

Drugi važan pojam koji se tiče naše današnje teme jeste država. To je jedan od pojmova koji je toliko u upotrebi i nekako se kao podrazumeva da nam je potpuno jasan, a nisam siguran da je čak jasan uvek i nama samim političarima.

Dakle, na našem jeziku, to je pojam izveden od glagola držati. Sada da nas pitate šta li država drži, nisam siguran da bismo znali dati precizan odgovor, čemu smisao ovoga pojma u duboko etimološkom ili jezičkom pogledu, ali verujte da ima itekako vezu. Slično je i kod drugih stranih izraza, od latinskog statum do engleskog state, što znači neka vrsta uspostave, pa na arapskom deule ili deulet, što znači zaokruženost. Dakle, bilo da je nešto zaokruženo, bilo da je nešto uspostavljeno, bilo da je u pitanju državina, država je zapravo državina ili držanje, ali čega? Čega držanje? Šta država drži? Država drži red. Smisao i uloga države jeste da uspostavi stejt i da drži red. To je smisao države.

Ponovno se vraćamo na istu temu. Red se drži samo ukoliko su nosioci odgovornosti u tom sistemu, ukoliko su oni opredeljeni i po ubeđenju i po praksi i po svojoj svesti, pravdi i pravičnosti, znači, red se može držati samo ako smo opredeljeni da taj poredak, odnosno sistem tog reda bude pravedan i bude pravičan.

Naravno da postoje, da kažem, dve teorije u dosadašnjem viševekovnom iskustvu kada su u pitanju države, odnosno postoji neka dilema kod teoretičara, pogotovo kod političara, kroz razna iskustva, da li je važnija država ili nacija?

Tu postoji jako mnogo teorija i jako mnogo argumentiranja, s jedne i sa druge strane. Naravno, to nije tabu tema i mi treba ovde da je imamo. Kroz iskustvo se pokazalo da su oni sistemi koji su više klizili totalitarnosti preferirali važnost države u odnosu na narod, naciju, odnosno čoveka, što je zapravo, po meni, veoma pogrešno, jer država jeste važna, ali ona je metodički važna, ona je sredstvo, ona nije cilj sama sebi. To je kao što je važna kuća, kuća jeste važna, dom je dom, ali važnost kuće je, kao i važnost države, onoliko značajan i važan i koristan i kvalitetan koliko služi cilju, a cilj nije kuća sama sebi, cilj nije država sama sebi, cilj nije sistem sam sebi, već su cilj ukućani, cilj su građani, cilj je narod.

Kvalitet jedne države se ne može meriti po tome koliko ona služi sama sebi, koliko je ona sebe dovela u red. Tu su nam najbolji primer ultratotalitarni režimi koji su zapravo proglasili državu svetinjom i upravo, boreći se za tu kvazi svetinju, da tako kažem, jer je to kvazi božanstvo. Sveto ne može biti ono što ljudi proglašavaju, sveto je ono što je po božjoj liniji sveto. Zato smo tada imali milione i milione ubijenih koji su izgubili glave, čiji su životi oduzeti zato što je neko ocenio da su oni bili ugrožavali državu, a još gore što se dešavalo u toj praksi, ne samo tada i tamo negde, nego neretko i ovde kod nas, da su se mnogi krili iza države, pa onda kada kritikujete nekoga u toj državi, meni se to dešavalo, jer sam imao žestoke sukobe sa prethodnim vladama, i kada bi god nešto kazali da ne valja onda bi oni nama odgovorili - vi ste neprijatelj države i organizirali bi danas hajke stvarno, kao da smo neprijatelji države, šaljući na nas specijalne jedinice, žandarmeriju itd, zato što sam kazao da Boris Tadić radi pogrešno ili Koštunica ili neki njegov činovnik, ministar itd. Dakle, to su stvari koje su nama u svežem sećanju.

Zato ukoliko želimo da zaista imamo ambijent blagostanja, to znači da trebamo imati državu kao kuću, da, ona jeste važna, ali ne važnija od ukućana. Kada imamo dobru kuću, bez obzira koliko i kakvih ukućana u njoj bilo, mi možemo imati zdrav i dobar ambijent, jer ukućani treba da znaju da bi stanje bilo kako treba, oni moraju poštovati poredak kućnog reda, a to su zakoni. Naravno, da ta kuća mora vršiti svoju ulogu i biti svrsishodna, a to znači da mora štititi svoje ukućane, štititi svoje građane. Oni moraju u njoj imati jednake šanse, i po religijskoj, i po socijalnoj, i po političkoj, i po svakoj drugoj osnovi.

To jeste zapravo osnov na kome država traži obavezu od svog građanina, ona traži od građanina da im bude lojalan, ali ne bezuslovno, već osnov na kome država ima pravo na javnost građanina jeste obaveza države koju ona ima prema svom građaninu. Dakle, to je na bazi društvenog ugovora između građana i zapravo sistema.

Na koncu službe, odnosno službenici su kategorija koja je od izuzetne važnosti. Kroz prošlost se pokazalo da postoji veliki rizik gde službe države ili tzv. birokratija države ima ambiciju da sebe proglasi elitom. To kada se desi ukidaju se prave elite, intelektualna elita i duhovna elita i tada nastaju diktature, a to je opet iz razloga ili u istoj teoriji razumevanja da je država cilj sama sebi. Kada je tako onda je jedina elita birokratska elita. To se ne sme dopustiti i to mi naravno moramo lečiti, jer imamo ostatke iz ranijih prošlih vremena.

U tom pogledu je od izuzetne važnosti vrednovanje, odnosno plate. Svako društvo se meri, odnosno osnov prosperiteta jednog društva je vrednovanja. Ukoliko obezbedite kroz zakone i kroz praksu da vrednujete kvalitet stručni, posvećenost i sve ono što je definirano kao kvalitet, recimo, za službenike, vi ćete imati napredak. Dakle, prema valorizaciji kvaliteta imate stepen razvoja, obezbedite pravu valorizaciju kvaliteta, naravno i sankciju za nekvalitet, imaćete napredak.

Sa druge strane, humanost se, naravno, jedne zajednice meri u odnosu prema slabijima, što je druga tema, ali upravo i odnos u pogledu plaćanja bi morao da se izniveliše u tome smeru. Ako u tome uspemo, onda ćemo izbeći ono što su kolege već kazale – da nam beže arhitekte, da nam beže stručnjaci, već ćemo imati adekvatnu valorizaciju i nagrađivanje. Ovo su temelji koji jesu važni za ovu temu, ali isto tako i za sve druge teme kada je u pitanju naš zakonodavni rad. Hvala vam.

Hvala.

Poštovani prisutni, dame i gospodo, Stranka pravde i pomirenja je uvek na strani uspostavljanja saradnje među narodima, među državama i uvek smo na strani integrativnih procesa a protiv sukoba, svađa, podela i međusobnih i raznih neprijateljstava.

Zato smatram da je od izuzetne važnosti uspostavljanje sporazuma sa Albanijom, odnosno sporazuma između Srbije i Albanije, posebno imajući u vidu da od odnosa srpskog i albanskog naroda zavisi puno toga na Balkanu, prevashodno u bezbednosnom, ali isto tako i u ekonomskom i svakom drugom pogledu.

Zato mi podržavamo ovaj proces i željno očekujemo da se što pre implementira. Zli jezici kažu da je 19. vek protekao u neprijateljstvu između bugarskog i srpskog naroda, 20. u neprijateljstvu između srpskog i hrvatskog naroda, a onda oni isti kažu da bi 21. mogao proteći u neprijateljstvu između albanskog i srpskog naroda što se ja najdublje i najiskrenije nadam da se tako neće desiti, već da smo svi civilizacijski i kulturno napredovali toliko da shvatimo da sukobi, ratovi, zločini i sve ono što je, nažalost, krvavo obeležilo proteklo stoleće nije u interesu nikome i ne samo u interesu, već da je nešto čime se ne može niko pojedinačno, a ni kolektivno, pohvaliti kao tekovinom.

Svakako da mi je od posebnog interesovanja relacija i odnos između srpskog i bošnjačkog naroda i nadam se da će i političari u Bosni i Hercegovini, takođe, smoći snage i shvatiti da je važno da nađu puta prema ponuđenim integralnim procesima, svakako na obostrano zadovoljstvo. S obzirom na sve što se dešavalo, Stranka pravde i pomirenja, ideološki, a što se i programski može jasno videti po samome imenu, je čvrsto na stanovištu da nam nema budućnosti bez pomirenja.

Istina, ne možemo imati ni pomirenje bez opredeljenosti prema pravdi, makar onoj relativnoj ljudskoj koja je uvek manjkava, koja nikada neće biti u stanju da zadovolji sve strane, pogotovo ne sve žrtve, njihove porodice, njihove zajednice. Bez obzira na sve to, opredeljenost prema pravdi je moralna kategorija odnosa prema žrtvi, odnosa prema zločinu i često se pada u zamku, odnosno problem gde se, govoreći o zločinu i zločincima, vrlo često misli da je to govor o nekome drugom. Ne, svaki čovek kada govori o zločinu, zločincu, nepravdi, pravdi, zapravo govori o sebi i mi treba da iskristališemo te odnose zbog sebe na pojedinačnom i kolektivnom planu.

Što se tiče Sporazuma koji će omogućiti digitalno unapređenje škola, to je, takođe, nešto što treba podržati i što je krajnje nesporno, ali ne možemo zaboraviti da su neke škole daleko od toga da im je potrebna digitalna oprema. Mi i dalje, gospodo, molim vas, imamo u nekim delovima ove zemlje, posebno na području Sandžaka, škola čije zgrade izgledaju kao u 19. veku. Dakle, škola u selu Paljevo kod Tutina, škola u selu Vučinići kod Novog Pazara i još neke druge škole, neka druga sela. Verujte, krovovi prokišnjavaju, zidovi su napukli, raspadaju se. Dakle, seljaci, odnosno građani tih sela sami kupuju drva, krpe, malterišu itd.

Dakle, ne možemo biti zadovoljni dokle se ne budu naša deca jednako lepo, toplo i dobro osećala u svakoj školi, bilo to na krajnjem jugu, severu, istoku, zapadu u tim našim selima i krajevima koji se suočavaju sa teškim problemima.

Naravno, ovo je široka i velika tema, a o prebukiranosti škola, posebno srednjih škola u Novom Pazaru, ćemo nekom drugom prilikom, ali vas molim, uz svu podršku ovim idejama i ovim sporazumima, da ne zaboravimo ono što je temeljno, osnovno, ključno i elementarno. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani prisutni, danas su pred nama zakoni koji po svojoj prirodi, kao što se jasno vidi, imaju za cilj unapređenje i modernizaciju funkcionisanja državnog sistema.

Iako je puno tih zakona, istina, tema i nije tako atraktivna za diskusiju, ali svakako da postoje zanimljivi momenti. Za nas narodne poslanike stranke Pravde i pomirenja je pitanje oporezivanja u svakom slučaju jedno od najbitnijih pitanja u pogledu kvaliteta i efikasnosti funkcionisanja državnog aparata.

Istina, ovo što danas radimo i usvajamo ove zakone, ono će u značajnoj meri učiniti efikasnijim funkcionisanje sistema. Međutim, ono na šta treba ukazati jeste da se nije dovoljno zadržati na tome što je forma i što je, dakle istina, nužna forma, ali kvalitet jednog sistema pored ovog formalnog aspekta kojim se modernizuje sistem čini efikasnijim, nikada ne sme da se zaboravi da je pravda i pravičnost ono što jeste osnovna dimenzija kvaliteta svakog sistema.

Društvo i država dok god budu ostali dosledni tom idealu, a danas ni malo nije lako biti dosledan idealima, jer su ideali nekako postali demode, prevaziđeni su i kada pokušate govoriti o idealima, ma koliko to radili sa ubeđenjem, nekako se ostavlja efekat demagogije ili populizma.

Međutim, uprkos tome, mi u stranci Pravde i pomirenja ne želimo se odreći toga i kroz naš politički diskurs želimo stalno potencirati nužnost da održanja balansa, održanja ravnoteže između onoga što je formalni i proceduralni kvalitet sa jedne strane i onoga što je stvarni suštinski kvalitet.

Tu svakako možemo navesti primer oporezivanja dobiti. On je takođe jedan od gorućih, najbitnijih, ne samo kod nas, već u celom svetu i nije teško doneti dobre zakone, ali je najteže naterati velike, moćne, prebogate vlasnike kompanija, kompanije odnosno posednike velikog kapitala, da oni plate porez na dobit.

Obično žrtva budu oni sitni, ona sirotinja i tu imamo najčešće doslednost raznih poreskih, inspekcijskih službi, da se olako progoni taj mali prodavac ili proizvođač i on najčešće i jeste najažurniji i najdosledniji u plaćanju poreza dok oni krupni, recimo, nađu načina da izbegnu plaćanje poreza na dobit.

Često imamo pojavu i u svetu da su multimilijarderi osnivači humanitarnih organizacija i fondacija i kroz to nam ostavlja utisak kako čine velika dobra dela, a u stvari kada bi oni platili porez ne bi bilo potrebe za njihovim humanitarnim delima, nego je problem što obično ne plate, pa onda kroz humanitarne fondacije peru sopstvenu savest. Na tim lekcijama želim da učimo i da mi zapravo nastojimo da svojim kapacitetima se podići iznad tog sitnog, malog, siromašnog poreskog obveznika i nastojati da nam fokus budu oni veliki, krupni, a pogotovo oni što koketiraju sa kriminalom.

Mi smo u prošlom mandatu jako puno govorili o kladionicama. Dobijam informacije, recimo, da u Novom Pazaru najveći broj kladionica radi apsolutno bez ikakvih dozvola i papira. Dakle, mi imamo takve informacije. Ne možemo ih do kraja propitati, odnosno proveriti, ali pozivamo nadležne organe da to provere. Ukoliko imamo takve pojave, onda je to poruka građanima, pogotovo ovim običnim, malim, sitnim, običnim ljudima koji se bore da prežive i prehrane svoje porodice da zapravo imamo te dvojne standarde koji su jako štetni.

Ono što želim isto da pomenem, a danas je pred nama, je pitanje restitucije, odnosno nadoknada. Imali smo kašnjenja u odnosu na vraćanje imovine islamskoj zajednici, ali istina i želim da to istaknem, u prošlom mandatu ova Vlada kroz nadležnu direkciju je učinila značajan iskorak. Imamo već početak procesa vraćanje te imovine. To je dobro i u tom smislu treba nastaviti. Hvala vam.

Hvala vam.

Poštovani prisutni, završni račun je, pored Zakona o budžetu, najvažniji akt koje se pojavljuje pred Narodnom skupštinom tokom godine. Svakako da je usvajanje završnog računa prilika da imamo uvid u to šta je učinjeno, da se radujemo važnim projektima koji su realizovani ili čija je realizacija započeta, ali ono što je važnije od toga jeste revizorska, odnosno nadzorna funkcija Narodne skupštine na koju po ko zna koji put insistiram.

Dakle, usvajanje završnog računa je prilika da narodni poslanici izvrše deo svoje uloge kroz uvid u način trošenja budžetskih sredstava tokom prošle godine. Naravno da mi za jedan dan rasprave to ne možemo stići, svakako zato postoji i Državna revizorska institucija, kao operativni mehanizam kontrole, kao i druge inspekcijske i druge nadzorne službe, ali ono što mi danas treba da pokažemo jeste naša zainteresovanost najvećeg stupnja, najvećeg stepena u pogledu nadzora nad trošenjem budžetskih sredstava. Raduju sve ove informacije o projektima koji su realizovani.

Okosnica programa Stranke pravde i pomirenja, kada su u pitanju projekti, jeste autoputno povezivanje Novog Pazara sa Beogradom, što je već u nekoj fazi realizacije, od Požege dalje prema Pešteru, potom autoputno povezivanje Novog Pazara sa Sarajevom, što je načelno usvojeno i načelno insistiramo da se što pre pristupi realizaciji, izgradnja kliničkog centra u Novome Pazaru, izgradnja aerodroma, izgradnja pruge, izgradnja gasovoda, što je već u toku i što pozdravljamo, izgradnja, odnosno formiranje naučno-tehnološkog parka itd.

Proteklih godina radovali smo se invaziji stranih i drugih kapitalnih, ali pre svega privrednih, odnosno proizvodnih investicija u ovoj zemlji. Više hiljada stranih investicija je došlo u ovu zemlju, i to je bila naša zajednička radost i uvek smo to podržavali.

Ono što nam upada u oči jeste činjenica da za 10 godina, da za 30 godina u Sandžaku, na prostoru Sandžaka se nije desila ni jedna značajnija proizvodna investicija. Konkretno, nije otvorena niti jedna fabrika na području Sandžaka.

Proteklih godina smo računali – doći ćemo na red, ali sada već prosto više nemamo prostora za izgovor, ni sami sebi, ni građanima. Zašto ovaj prostor ne dolazi na red? Kada će doći na red? Da li je moguće da ni turske investicije, ni nemačke ni bilo koje druge ne mogu da nađu svoj prostor u Sandžaku?

Znam, svestan sam da su glavni krivci za celokupno stanje na području Sandžaka dve političke stranke koje ovaj kraj drže 30 godina kao taoca, ali isto tako ne mogu ni oni biti samo jedan jedini izgovor i jedan jedini krivac. Dakle, mora postojati revizija, mora postojati kontrola, mora postojati nadzor i mora se otvoriti nova stranica u politici prema ovom prostoru. Nameće se osećaj da neko želi da taj prostor drži kao eks teritoriju, da mu šalje neku poruku da to nije prostor ove države i da ne treba da bude. To je pogrešna politika.

Ova stranka, Stranka pravde i pomirenja, će insistirati na pomirenju, insistirati na zdravim odnosima, insistirati na afirmaciji svega. Kao što vidite, za razliku od drugih, ne želimo konfliktnu politiku, ne želimo čak ni politikanstvo, ne želimo ni politički, stranački profit na nekim temama na kojima bi se moglo stranački profitirati.

Isto tako se od nas ne može očekivati da ne kažemo ove istine. Isto tako ne možemo ignorisati ove teme koje onda podgrevaju destruktivne snage i daju im prostora da vode neke destruktivne politike.

Ovih dana u Novom Pazaru se razotkriva krađa decenije. Jedan građanin je došao do dokumentacije gde je za dva mandata lokalne vlasti ukradeno iz budžeta preko 60 miliona evra. To se nalazi na lokalnim medijima, na društvenim mrežama, manje na ovim republičkim, ali se ne može na to ćutati.

Verujte da u Novom Pazaru imamo stanje među građanima na ivici ustanka. Ne mogu državni organi Republike na tome ćutati. Govorimo da je stanje u Tutinu, Sjenica se već raskrinkava, ali moramo zajednički pogledati ovoj istini u oči i u protivnom ćemo da gorimo zajedno i bićemo krivi zato što smo ćutali, jer zato što smo ignorisali. Hvala.

Zahvaljujem se ministarki Obradović, što je odgovorila na moju diskusiju, jer je zapravo to način na koji treba ovde da se vodi polemika i celokupna rasprava, jer uloga predstavnika Vlade u Narodnoj skupštini jeste da daje odgovore. Najgora stvar, što se ponekad desi, jeste ignorisanja postavljenog pitanja, što zapravo ne znači da se po svemu moramo složiti. Jako mi je drago da ste komentarisali moju diskusiju. Mi smo upravo bili politički faktor koji nije propustio jedan metar ako se asfaltirao na tom prostoru, mi smo to primetili i pohvalili.

Sa druge strane, jako mi je drago da ste prepoznali ono što zapravo jeste način našeg diskutovanja ovde, da se radi o krajnje objektivnom pristupu. Dakle, mi želimo da ukažemo na sve što je dobro uz pohvalu i na sve što ne valja da zajednički ispravljamo. Jako mi je drago da se to prepoznaje.

No, kada je u pitanju ono prvo, vezano za moju kritiku na investicije, vrlo sam bio precizan u izrazu. Dakle, kazao sam nije došla ili dovedena, ne dolaze same investicije, strane investicije se dovode. O tome sam govorio. Nisam kazao da nije otvoreno ni jedno radno mesto. Otvarano je, bilo je. Dakle, da nije bilo toga, mi ne bi opstali.

Ali, ja sam jasno ukazao na ne dovođenje stranih investicija, jer mi je nelogično i nije prvi put da postavljam to pitanje, preko 650 investicija imamo samo iz Turske. Da li je slučajno i da li neko može da mi odgovori da Turci nisu hteli da investiraju u Sandžaku? Koja mi je logika? Dakle, ili ih je neko terao ili ih neko nije animirao. Ne želim ja ovde nikog pojedinačno i kažem nije mi do politikanstva, ali to su pitanja, kao što sme srce boli, ona inicijativa privatna koja je bila u Novom Pazaru znate da je to bila sila džinsa, sila konfekcije, kako je to ugašeno? Znamo, kroz kriminal i korupciju. Ja samo hoću da mi ovde budemo nadpolitički partneri u ovim stvarima i da tamo ako imamo požar da ga zajedno gasimo.

Konkretno za ove korupcije, ne radi se ovde, govori se o tome. Mi od predstavnika Vlade očekujemo kad kažemo – ukradeno preko 60 miliona, da kažemo istražićemo i da se istražuje, drugo ništa. Inače, niste u prilici ovda da nam date precizne odgovore, to nam je jasno. Hvala vam.

Zahvaljujem se kolegi Marinkoviću na informaciji da će deo investicija iz SAD ići prema Sandžaku. To je zaista divna vest.

Da bi slika bila jasnija, pre 20 godina u Novom Pazaru je bilo preko pet hiljada proizvodnih, aktivnih proizvodnih privrednih subjekata koji su se primarno bavili konfekcijom, nameštajem, obućom itd. Sada, nakon 20 godina, imamo preživelih nekoliko stotina formalno, a aktivnih, stvarno aktivnih svega nekoliko desetina.

Dakle, dva su ključna faktora koja su razorila najbolju privrednu energiju koja je tada postojala. Tada se, sećate se, imenovalo sa - novopazarsko privredno čudo. Kako je sahranjeno to novopazarsko privredno čudo dva su ključna faktora. Prljavi narko kapital koji je ugrozio, porazio čisti kapital i poštene proizvođače. Kroz razne oblike konkurencije možemo o tome nekom drugom prilikom. I, korupcija, sprega lokalnih moćnika sa inspekcijskim službama koje se koriste u obračunu sa drugom stranom, konkurencijom ili političkom ili privrednom. To su dva ključna faktora.

Ono što je moj vapaj sada jeste da spasimo šta se spasiti može. Taj narod je pokazao svoj kapacitet privredne aktivnosti i koliko želi da radi, koliko želi da doprinosi sebi i svojoj porodici, ovoj zemlji, svome kraju i celokupnome društvu. To je moj vapaj. Može još da se spasi. Hajmo napraviti jaz između kriminala i privrede u Sandžaku, odnosno Novom Pazaru i osloboditi te ljude od zloupotreba političkih, lokalnih, inspekcijskih i kojekakvih drugih.

Prava slika nama ovde svima treba. Ne sumnjam u nameru bilo koga ovde. To možemo zajedno i zato je i ovakva diskusija jako korisna. Hvala vam.

Na početku se izvinjavam što sam krenuo da izađem, imam Odbor za obrazovanje zakazano u dva sata. Nadam se da će kolege imati razumevanja za par minuta, pa sam se zbog ove dodatne diskusije ministrice ponovno povratio. Puno vam hvala što ste nam dali te informacije.

Dakle, dobro što zapažate i važnost ovog partnerstva. Budite sigurni, iza svake reči stojimo stoprocentno. Bićemo partneri svakom faktoru, čak neovisno o političkoj pripadnosti, bilo kojoj drugoj boji u raščišćavanju ovog prostora. Evo sada je Sjenica na terenu posle 20 godina vlasti promenjena. Verujte to je čudo božije.

Zamislite primer gde je predsednik opštine prethodni potpisao ugovor o poklanjanju 800 ha zemljišta nekom čoveku, bez i jedne odluke, a kamo li tendera ili bilo čega. Znači, poklonio čovek, kao da mu je dedovina, izvolite to je vaše. Ja znam da se čudite. Ali, izvolite dođite, dođite sa svim kapacitetima pravnom predviđenim. Nas imate kao partnere, iako to za te naše provincijske prostore nije baš popularno kada vi pozivate da se proganjaju kriminalci, lopovi itd, jer tamo su ti neki pobunjenički mentaliteti, pa kaže – gledaj, traži da se hapse. Svestan sam toga, ali ne mogu više da posmatram da taj narod i ta sirotinja tako propada.

Zato računajte na naše partnerstvo u obračunu sa korupcijom, kriminalom, da konačno taj pošteni građanin tamo može da zaradi svoj zalogaj za sebe i porodicu.

Što se tiče inspekcija, to budite sigurni, informacije su veoma precizne i tačno se zna koji inspektor radi i za koga. Mnogo puta je ponešto i otkriveno, ali na žalost zbog raznih odnosa i sprega stradaju sitne ribe, dok opet oni koji sve to organizuju ostanu. Zato me raduje, upravo ova retorika koju čujem od vas. Doduše nisam ni sumnjao. Vas znam ovde kao koleginicu sa kojom sam sarađivao u parlamentu i zato mi značajnije, zapravo zvuči sve što ste kazali. Hvala vam.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, sve vas srdačno pozdravljam. Usvajanje budžeta je jedna od najbitnijih tačaka i najbitnijih tema tokom jedne godine u Narodnoj skupštini i zato zaslužuje svu ovu pažnju koja joj se pridaje.

Svakako da će poslanici stranke Pravde i pomirenja u Narodnoj skupštini dati podršku ovom budžetu, izražavajući razumevanje za to što je obuhvaćeno, imajući u vidu svo ovo krizno stanje, gde svakako nije moglo da se odgovori svim željama, potrebama i zahtevima, ali posebno me raduje da će oni projekti koji su već započeti biti nastavljeni, da kriza sa kojom se suočavamo neće ugroziti te projekte na području cele zemlje, a posebno na području Sandžaka kada su u pitanju putni pravci, izgradnja puta Novi Pazar – Tutin. Isto tako kada je u pitanju i izgradnja daljeg gasovoda od Brusa, preko Kopaonika, Novog Pazara i Tutina. To su dakle, lepe vesti, svakako očekujemo da će se i drugi započeti, najavljeni projekti nastaviti i to je ono što možemo sa radošću preneti narodu kao narodni poslanici.

Ono na šta bih skrenuo pažnju je vezano za budžet, ali moguće je napraviti i određenu ispravku iz vanbudžetskih sredstava, a tiče se teme pomoći privrednim subjektima, odnosno uposlenicima raznih privrednih subjekata koje je Vlada davala proteklih meseci u više navrata kroz razne vidove pomoći i ono što je za nas bilo nerazumljivo, a dobili smo pitanje od građana jeste – zašto verske zajednice i crkve nisu obuhvaćene tim programom? Pošto su u pitanju subjekti koji jeste da imaju određeni specijalni status u odnosu na određena prava i obaveze, ali kada su u pitanju uposlenici te zajednice, pogotovo manje zajednice koje u okviru svojih organizacija imaju i vrlo ozbiljne obrazovne sisteme, to znači da zapošljavaju jako veliki broj ljudi, dobili smo dakle, neku vrstu pritužbe, odnosno pitanja i žaljenja zašto oni nisu bili obuhvaćeni tim programom?

Pretpostavljam da neke verske zajednice, odnosno dominantna Srpska pravoslavna crkva, to možemo videti kroz razne izveštaje, dobija veoma ozbiljna sredstva kroz razne projekte, ne samo preko Kancelarije za vere pri Ministarstvu pravde, već i kroz konkretne projekte od same Vlade, tako da možda ona ima mogućnosti da podnese ovaj problem. Ali, kada su u pitanju manje verske zajednice i crkve ipak su problemi mnogo veći i zato bih zamolio Vladu, odnosno nadležno ministarstvo da se o ovom pitanju i principijelno i u moralnom smislu, ali i zakonski i isto tako i pre svega, praktično pristupi veoma ozbiljno i da se iznađe način da se pravnim subjektima u okviru crkvi i verskih zajednica pomogne na način na koji se pomaže ostalim pravnim licima, odnosno privrednim subjektima kako bi i njima bilo olakšano da ovo krizno stanje pobede i prevaziđu na način da prežive, što jeste bila intencija pomoći koja je definitivno pomogla brojnim privrednim subjektima da bar za sada, a nadam se i u budućnosti se uspešno ponesu sa izazovima ekonomske krize.

Dakle, podsetiću, a svima je poznato da Ustav i nadležni zakoni su eksplicitni po pitanju pune ravnopravnosti crkava i verskih zajednica i svakako da to ne sme i ne treba ostati isključivo na deklarativnom nivou, već bi moralo da se implementira, a evo pitanje finansiranja crkava i verskih zajednica jeste jedno od važnih pitanja, veoma bitno sa aspekta potrebe, ali i veoma osetljivo ukoliko imamo određeni raskorak u jednakosti tretiranja.

Zato, još jednom, inicijativa da što pre krenemo, ako je moguće nadomestiti ovo što nije bilo proteklih meseci, ali svakako od sada nadalje da rešimo ovo pitanje. Hvala.