Moja sugestija se nije odnosila na još jedno radno telo, već na uspostavu jednog tela koje bi koordiniralo sve ove strukture. Mislim da, iako MUP i ostale poluge koje ga servisiraju daju svoj maksimum i definitivno mi imamo određene pokazatelje i pozitivne trendove i pomake na određenim prostorima, kao što, recimo, određena tela koja su fokusirana na određene segmente nasilja isto tako, siguran sam, daju svoj maksimum.
Ali, ono što, po meni, fali jeste taj široki front koji bi objedinio i postojeća tela i organe, ali isto tako ono što su možda uzročnici nasilja. Mislim da nam tu fali, recimo, koordinacija na relaciji prosvete, na relaciji medija, na relaciji prosto svih društvenih potencijala, ne samo državnih organa.
Jer, sigurno, vi će te se složiti sa mnom da pitanje nasilja samo kroz poluge vlasti i kroz poluge državnih organa, posebno policije, pravosuđa i tužilaštva jesu zapravo rešavanje nasilja tek kroz neku vrstu posledičnosti.
Međutim, ono što se sigurno možemo složiti, dakle, u značajnoj meri jeste da imamo određene propuste u celokupnom društvu oko odnosa prema nasilju, oko odgojnih dimenzija, prosvetnih dimenzija, medijske percepcije.
Dakle, mislim da nam tu fali koncentracije, energije i širenja upravo tog fronta gde bismo napravili svojevrstan sklad i svojevrsnu simbiozu, jednu jaču korporativnost u pogledu i percepcija i odgojnih i celokupnih i drugih, psiholoških koje se zapravo odražavaju, pre svega, na mlade ljude.

Poštovani prisutni, izgradnja puteva je jedan od osnovnih pokazatelja civiliziranosti jednog društva, a općenito, izgradnja i građevinska industrija zapravo pokazuju stepen razvoja ili dinamiku razvoja u određenom društvu.

Mi se radujemo svakoj vesti o najavi i početku radova o izgradnji puteva. Ono što se čini proteklih godina na području većeg dela zemlje je radosna vest i obećava da nam može budućnost biti bolja od prošlosti.

Istina, kada analiziramo područja, određena područja ove zemlje, videćemo da je i pitanje razvijenosti, privredne razvijenosti određenog dela zemlje uglavnom vezano za putnu mrežu, pa tamo gde je određeni prostor bio putno zapostavljen godinama ili decenijama, tu je jako teško pokrenuti privrednu inicijativu ili dinamizirati taj prostor, čak naprotiv, ukoliko su postojale određene inicijative, kao što je slučaj sa područjem Sandžaka, odnosno Novog Pazara, gde je određenih godina, stanovništvo tog prostora pokazalo izuzetnu sposobnost i vitalnost za pokretanje privrede, pogotovo malih, srednjih, posebno porodičnih preduzeća, poznat je bio poduhvat sa proizvodnjom konfekcijske robe, nameštaja i još nekih drugih delatnosti koje su proteklih godina zablistale u Novom Pazaru, ali nažalost, uprkos tolike pokrenute energije i koja se ogledala u sposobnosti samih građana, nažalost, to sada imamo u stagnaciji i nažalost, možemo konstatovati da određene okolnosti koje su kumovale o dakle sprečavanju daljeg razvoja privrede na tom prostoru, zapravo su dale negativne rezultate.

Tu je pre svega, putna infrastruktura. Ja uz svo ovo pozitivno očekivanje, uz sve radosti koje dobijamo sa druge strane, ali ne možemo ostati nemi na to da, vezano za sandžački prostor, svi putni projekti su i dalje u fazi, očekujemo, biće.

Dakle, jedan rok, drugi rok, treći rok, zaista ne možemo više tako, mora se konkretno krenuti. Dakle, najavljen je auto-put preko Peštera, to je najstariji projekat u ovoj zemlji od onih koji nisu započeti, općenito, Koridor 11 i vidimo da on napreduje sa svih strana, ali tada je ta deonica od Požete preko Ivanjice do Boljara, prosto je samo i dalje teoretska zamisao.

Vidimo da Moravski koridor koji je prvi put pomenut, godinama iza početka realizacije, Koridora 11 zapravo već pretiče ovaj prethodni projekat, što nam apsolutno ne smeta, ali vas molim da konačno sa svim kapacitetima, prostor Sandžaka počnemo tretirati kao integrativni deo zemlje.

Mi o Sandžaku uglavnom govorimo kada čujemo neke negativne glasove, neke političke ideje koje nisu od interesa za ovu zemlju i obično se na ovaj prostor gleda kroz potrebu administrativne i pravne integracije. Nema administrativne, političke i pravne integracije jednog dela ove zemlje, bez pune ekonomske razvojne privrede i uopšte, psihološke integracije.

Mislim da ova dva diskursa su u raskoraku, pogotovo u operativnom delu. Isto tako, raduje nas intenziviranje građevinske aktivnosti na području Sandžaka, posebno području Tutina i Novog Pazara, ali moramo upozoriti na to da imamo nicanje određenih stambeno-poslovnih objekata, mimo, da ne kažem, zakonskih procedura, ali zasigurno elementarnih i humanih principa.

Dakle, usred Novog Pazara, u centru Tutina, niču ogromne zgrade, bez metra trotoara, bez metra parkirališta, bez metra zelene površine. To su uglavnom stanovi koje će koristiti porodice sa većim brojem dece. Ne možemo to prosto nemo posmatrati i ignorisati.

Zato vas molim da pored onih elementarnih i fiktivno zakonskih aspekata se povede računa o strategiji gradnje, kroz Zakon o urbanizmu, jer postoje stvari koje se kasnije ne mogu ispravljati. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, tema kulture je jedna od najznačajnijih, najzanimljivijih i za nas narodne poslanike, Stranke pravde i pomirenja i da je sreće da se ima više prilike ova tema tretirati, pogotovo sa teorijskog aspekta. Mislim da nam nedostaje sagledavanje i bacanje svetla, pogotovo u pogledu već pomenute strategije kulture, odnosno politike kulture gde primenjujem da još imamo problema slično onome što sam kazao juče sa obrazovanjem.

Dakle, kultura nam jeste prisutna, ali uglavnom u našim naslovnim orijentacijama, ali je daleko od toga da spada u strateški najbitnije teme ove države i celokupne nacije. Svakako da ona to može postići tek onda kada podignemo obrazovanje na taj nivo i to je ono na šta želim zapravo ovom prilikom ukazati.

Bojim se da smo dosadašnjim sagledavanjima i našim stavovima u odnosu na kulturu postavljeni po određenim stereotipima ili smo smestili kulturu u određene ustanove gde servisiramo jedan veoma mali broj građana koji su okrenuti tim ustanovama, ili smo se takođe opredelili prema kulturi prošlosti, odnosno čuvanja kulturnog nasleđa što nije nevažno, ali nikako ne bi smelo biti najvažnije. Jer, to je neka vrsta epimetejske orijentacije prema kulturi, odnosno kulturi arheologije, gde ogromnu energiju trošimo isključivo na očuvanje onoga što su postigli naši preci, zaboravljajući čime će se to baviti buduća pokolenja. Da li će oni imati šta da čuvaju što mi podižemo, a zapravo na polju kulture veoma malo ili skoro ništa ne podižemo.

Drugi nedostatak jeste isključivi fokus na tzv. materijalnu kulturu koja opet jeste važna, ali ponovno nikako najvažnija. Zato je važno reafirmirati temu kulturu sa aspekta njene suštine, a ona je tu pre svega nematerijalna i ona je zapravo ono što se temelji na dva postulata. Na postulatu ili temelju znanja sa jedne strane i na postulatu duhovnosti sa druge strane. Tek onda kada se u strateškoj orijentaciji kultura definira i postavi na onaj način, moći ćemo podizati mlade generacije kao kapacitet i potencijal za kulturno stvaralaštvo, za ono što će biti kultura opredeljena prema budućnosti. Svaka nacija i svaka kultura koja je opredeljena isključivo ili primarno prema prošlosti, u svojoj percepciji kulture nema svoju budućnost. To je zamka u koju upadaju mnogi narodi, mnoge nacije i mnoge države, a Srbija je tu takođe na ivici te greške ili je duboko u toj greški.

Jako mi je drago da imamo ovo što danas usvajamo, vraćanje ove stranice Miroslavljevog jevanđelja, koje je, kako je poznato, nastalo i otkriveno na području Bijelog Polja. Ja sam u svojoj knjizi „Drevna Bosna“ tretirao ovaj dokument kao par ekselans dokument od kulturne važnosti i koja ima čak i nad etničku vrednost. Ja sam je tu i kolokvijalno nazvao, odnosno ovaj dokument nazvao i kao Sandžačko jevanđelje, što je iritiralo neke čitaoce. Međutim, to namerno radim upravo ukazujući na određene kulturne resurse, odnosno blaga, odnosno nasleđa koja imaju širi značaj od jednog etnosa, što naravno ne umanjuje vrednost i značaj za taj etnos, i svakako da treba podržati takve korake zaštite celokupnog kulturnog nasleđa.

Međutim, želim takođe da ukažem, zbog permanentnog potenciranja na pojmu srpsko, srpsko, srpsko, molim vas ne zaboravite, bez ikakve namere da se umanji ambicija prema toj orijentaciji, ali u ovoj zemlji živi oko trećine građana nesrpske nacionalnosti i zato je od izuzetne važnosti i u projektima kulture i u našoj celokupnoj kulturnoj i političkoj retorici da to ne zapostavljamo, jer dajući mogućnost i podršku da i te aspekte kulturne različitosti koje baštine manjinski narodi u ovoj zemlji tretiramo kao deo celokupnog nacionalnog i državnog resursa, što je načelno i Ustavom definisano.

Sada govorim o operacionalizaciji toga, ne samo kroz zakone već i kroz naš celokupni diskurs tekst sa takvim kapacitetima, onda zasigurno možemo otvoriti jednu novu belu stranicu i zasigurno svetliju budućnost u pogledu percepcije i realizacije i produkcije u kulturi. Hvala.

Drago mi je da ovoj temi se prilazi na ovaj način.

Definitivno sazrevamo i polako nadilazimo sve ono što nas je opterećivalo od ranije. Dakle, prostor Sandžaka je zapravo jedan od prostora, kao što smo čuli, različitosti kroz poslednjih više od hiljadu godina.

Naravno da su ljudi ti koji će odrediti da li će to biti tačka sudaranja ili tačka susreta. Definitivno, ono što me raduje iz ovih prethodnih diskusija, ali i iz celokupnog političkog diskursa i naše celokupne političke saradnje je da zapravo sazrevamo i politički i kao država da pristupamo ovom prostoru kao prostoru susreta gde ćemo svu ovu različitost sagledati rasterećeno i knjižiti je kao zajedničko bogatstvo i zapravo je pretvoriti u resurs za drugačiju budućnost.

Istina je da su ovo naši nedostaci u pogledu naučnog osposobljavanja za bavljenje kulturom, uključujući aspekt arhivistike, arheologije, aspekt istraživanja u određenim arhivima. Pomenut je Arhiv Istambula u kome ima samo za područje Novog Pazara u kilometrima građe gde je potrebno poznavanje osmanskog jezika.

Nije moguće, recimo, propustiti to internacionalnom univerzitetu ili islamskom fakultetu u Novom Pazaru koji su samofinansirajući, da se bave tim poslom. Potrebno je da se uključi država, da napravimo zajedničke projekte sa državom zato što kultura ne spada u one aspekte profitnosti. Ne možete to ni školovati, niti se baviti time profitno i zato se slažem da zapravo pristupimo ovom drugačije u saradnji sa Ministarstvom kulture, u saradnji sa ostalim institucijama koje se bave kulture, u saradnji, recimo, sa Fakultetom za filologiju, rentalistiku, osmanistiku, gde imamo te mogućnosti da onda zajednički zapravo pristupimo tim projektima i otkrijemo ta blaga koja, nažalost, sve dok nisu poznata ona kao i da ne postoje.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, Odbor je detaljno razmatrao predloge Vlade. Dakle, razmotrio je obrazloženja koja su nam bila dostupna. U pitanju su potrebe da se postojeći zakoni, koji nisu tako davno usvojeni, usaglase sa onim što je izazov njihove primene i ne postoji nikakva zapreka da oni budu podržani, bilo koji od ovih predloženih zakona.

Sami znate, koliko god da smo uložili truda da pre zakone usvojimo onako kako smo mislili da je najbolje, kada krenete u njihovu primenu, prosto se pojave detalji, odnosno okolnosti koje nas teraju da određene stvari usaglašavamo, a s obzirom da se ne radi ni o kakvoj potrebi da teramo inat sa sobom ili bilo kim za ono što smo kazali pre godinu ili dve, najbitnije je da se postigne kvalitet i to je ono što je za nas u Odboru bilo shvatljivo i prihvatljivo i zato je Odbor dao saglasnost da svi ovi predloženi zakoni u načelu budu prihvaćeni, a svakako da ćemo pomno pratiti raspravu ovde u sali i biti spremni da bilo koje pozitivne sugestije koje dobijamo uvažimo, bilo kroz amandmane pojedinaca, grupa, odnosno Odbora.

Dakle, posebno sam radostan i što usvajamo, odnosno potvrđujemo ovaj Marakeški sporazum. On se prilično dugo čekao. Radi se o jednoj veoma osetljivoj stvari i kategoriji i zapravo mi je posebno drago što, evo, i to danas usvajamo, odnosno stavljamo u proceduru da bude usvojeno, kao i ugovori koji su pomenuti sa severnom Makedonijom, odnosno Francuskom vezano za školu. Dakle, paket veoma ozbiljnih tema. Kažem, Odbor je saglasan da u načelu ovi predlozi budu prihvaćeni. Hvala.

Dame i gospodo, poslanici Stranke pravde i pomirenja svim zakonskim predlozima daju veoma ozbiljan značaj, posebno kada su u pitanju zakoni i teme koje se tiču obrazovanja. U tom pogledu smo do kraja zainteresovani da i ove i postojeće i druge zakone unapređujemo i zato ćemo ovim promenama i predlozima dati potrebnu podršku na glasanju.

Želim, takođe, izraziti zadovoljstvo što je Vlada Republike Srbije imala sluha za ono što smo više puta tokom protekle godine potencirali, a to je zahtev da se najpre u obrazovanju ukine zabrana o trajnom zapošljavanju. Moram reći da je to veoma radosna vest i da se ona veoma pozitivno odrazila na terenu. Svakako da sada treba pristupiti operacionalizaciji te odluke i prilično nagomilane probleme sprovesti na najkvalitetniji način.

S druge strane, uz sve ovo što se čini sa pozicije Narodne skupštine, sa pozicije Vlade u cilju unapređenja sistema obrazovanja na zakonskom nivou, kao i u primeni ovih zakona, ono što želim potencirati, ja mislim da i dalje nedostaje, to je podizanje obrazovanja na strateški najvažniji nivo.

Dakle, i ovo što se radi je ozbiljno, ali mi i dalje u celokupnom društvu, sa svim kapacitetima države do samog vrha, ipak imamo teme ekonomije, posebno makroekonomije i druge privredne i društvene teme, posebno privredne, kojima se najveći značaj pridaje. Slažem se da je to važno, pogotovo se slažem da je to bilo važno proteklih nekoliko godina kada je bilo neophodno sanirati sunovrat privredni kojem smo bili izloženi.

Međutim, ono što treba naučiti i od drugih zemalja, ali isto tako i iz prošlosti, samo zemlja, odnosno države i društva koja obrazovanje stave na najviši stepen strateške važnosti osiguravaju dugoročnu budućnost i prosperitet u toj budućnosti.

Vi možete u privredi i drugim sličnim granama praviti određene zaokrete, zaustavljati negativne trendove brže nego što to možete u obrazovanju. Obrazovanje se mora vratiti, odnosno staviti na taj nivo i u pogledu načelnog statusa i u pogledu budžetskog statusa i u pogledu regrutiranja svih mogućih potencijala. Ono još nema taj status. Mi treba sa tim da suočimo i treba prosto sve snage da ujedinimo.

Kada je obrazovanje u pitanju, to bi trebala biti grana i oblast u kojoj se nadilaze i partijske i druge partikularne razlike.

Mislim da imamo solidan potencijal i u Ministarstvu i u Vladi i u samoj Skupštini, ali u političkom smislu fali još jedan korak. To je sada moguće principijelno definisati u strategiji obrazovanja, koja se već krenula pripremati.

Ali, ne radi se ovde o formalnom pozicioniranju, ja ovde govorim o suštinskom. Ono kako glasno govorimo o ovim makroekonomskim temama i koracima, tako treba da govorimo o obrazovanju, da prosto shvatimo do kraja da i privredna linija napretka i opšte društvena i demografska i kulturna i sve moguće linije napretka su vezane za obrazovanje. Dakle, to je temelj budućnosti i u kulturnom i u privrednom smislu. Tu oblikujemo generacije, tu podižemo ljude. Fali nam tu još nekoliko koraka.

Sa pozicije politike, sa pozicije vrha države, sa pozicije svih akademskih kapaciteta, sa pozicije privrednih kapaciteta, tu bi morali biti glasniji i odlučniji, jer verujete da kasnimo u tom smislu. Nama sistemske stvari solidno funkcionišu, ali na rang listi obrazovanje treba da nam zauzme prvo mesto, suštinski, iskreno, teorijski i principijelno. Hvala vam.

Reagujem na formulaciju bošnjački predstavnici.

Poštovani ministre, upotreba pojmova, značenje pojmova je od izuzetne važnosti. Dakle, nemam ja nikakav problem da vi iznesete kritiku na bilo kog političara u Bosni imenom i prezimenom. Ali, kada kažete – namera bošnjačkih predstavnika, to nije dobro. To predstavlja određenu strelicu koja se implicitno odnosi i na nas ovde. To predstavlja određenu poruku od izuzetnog političkog i javnog značaja, pogotovo kada dolazi sa pozicije jednog ministra koji ovde predstavlja Vladu.

Zato je bila i reakcija mog kolege Fehratovića. Upotreba pojmova je zapravo ta koja na neki način implicira namere. Upotreba pojmova je ta koja šalje poruke za neka buduća ponašanja.

Zato bi tu bilo od izuzetne važnosti da budemo jako oprezni. Razumem potrebu i podržavam da se uredi vojska, ojača vojska, da se ima strategija, ali ovde je pitanje naših orijentacija. Da li ćemo praviti vojsku kao tvrdu silu ili ćemo praviti vojsku kao normalnu silu koja će i te kako nadoknaditi određene nedostatke kroz meku silu? A meka sila zapravo znači ovo što ćemo kulturom politike i kulturom javnog diskursa, zapravo, nadomestiti. A to u našem slučaju, ovde u Srbiji znači da li ćemo mi brinuti o tome da li će jedna trećina građana koji ne pripadaju srpskoj nacionalnosti u zemlji vojsku prihvatiti kao svoju, u punom pravnom i punom emocionalnom smislu ili će je prihvatiti kao nužnost, nametnutu kao nužno dobro ili kao nužno zlo.

Zbog toga je jako bitno koje termine upotrebljavamo.

S druge strane, potpisnica Dejtonskog sporazuma ne znači garant. Znači stranu koja je na neki način učestvovala u svemu što se dešavalo do tog sporazuma i naravno da je to legitimno i ona jeste potpisnica i tu nema nikakve dileme, ali ne garant.

Zato ove stvari i prema Bosni su izuzetno važne kako ih u diskursu profiliramo. Time odražavamo nameru da li ćemo otvarati stranicu pomirenja ili nećemo. U tom kontekstu je jako važno biti oprezan i u pojmu islamski radikalizam, ali isto tako, i u svim formulacijama koje se odnose na Bosnu i Bošnjake.

Dame i gospodo narodni poslanici, već je bilo reči o važnosti pojmova i diskursu koji se koristi u samom tekstu strategija, ali isto tako i u svim formulacijama današnjih govora.

Zato ću ponoviti važnost da se preformuliše pitanje pojma islamskog radikalizma, pre svega iz principijelnih, zato što bi formulacija - verskog radikalizma, zapravo bila adekvatnija i obuhvatila bih sve moguće vrste verskog radikalizma koji postoji ili koji će se pojaviti u nekoj budućnosti, a isto tako time bi se izbegla mogućnost neke vrste targetiranja, odnosno stigmatizacije muslimana, a čuli smo obrazloženje od kolege Fehratovića i koja su opšte poznata - islam kao vera u svojim doktrinarnim i svim svojim učenjima nema nikakve veze sa radikalnom, nasilničkom ideologijom koja, nažalost, često proizvodi i terorizam.

To bi bila naša preporuka upravo iz onih razloga koje sam malopre spomenuo, a to je da je jako važno formulisati vojsku u pravnom i svakom drugom pogledu kao instituciju, jednu od najznačajnijih i nacionalnih i državnih institucija koju će svi građani moći doživeti kao svoju.

S obzirom na sva istorijska iskustva za pripadnike ne srpski narod i nacionalnih zajednica to nimalo nije jednostavno i zato bih voleo da pratimo onaj načelni diskurs otvaranja Srbije prema okruženju kojem svedočimo u politici poslednjih godina, poslednjih meseci uključujući ideju „malog Šengena“, koji je na neki način malo iskače iz celokupne retorike koju danas ovde možemo čuti u tumačenjima ove strategije, jer sigurno oni koji ne vode dovoljno računa da li ćemo određenim pisanim tekstovima, formulacijama, strategijama, a posebnim javnim nastupima – da li vodimo Srbiju u pravcu zatvaranja ili otvaranja?

Nisam siguran da je pametno, da je profesionalno i politički odgovorno samo istaći ovde velike reči u pogledu odlučnosti da budemo najjači i najbolji i da se nikoga ne bojimo i da nam niko ne može ništa, a ukoliko Srbiju guramo u neku vrstu obruča, političkog obruča, ekonomskog i na koncu obruča vojnog, to ne može biti državnička politika.

Znam da to nije državnička politika vrha ove države i zato sam u partnerskim odnosima kao Stranka pravde i pomirenja sa vladajućom većinom, jer znam da smo postigli dogovore da se ova zemlja kreće jednim drugim pravcem, pravcem budućnosti svetlije od prošlosti, pravcem punog uvažavanja različitosti i unutar zemlje, punog uvažavanja različitosti u našem okruženju, ali isto tako pragmatičke politike koja će uvažavati stvarne efekte moći svetskih i regionalnih sila, uključujući i posredne i neposredne pretnje i sve ono što može iz toga da proizađe.

U tom pogledu smatram da je jako važno biti pametan, biti osetljiv za formulacije koje mogu da se upotrebe protiv ove zemlje. Po pitanju ovih formulacija koje se odnose na BiH može to da ima taj ugao gledanja koji smo čuli, međutim, svako obuhvatanje vojnom strategijom nekog pitanja koje se odnosi na unutrašnje pitanje neke zemlje je veoma rizično, po meni čak i neprihvatljivo. Mislim da ne razmišljamo o nečemu što može da bude reakcija. To je legalizovanje prava da sve susedne zemlje to iskoriste, pa da u svojim vojnim strategijama tretiraju neka unutrašnja pitanja države Srbije, što sigurno neće biti na korist nacionalne i državne bezbednosti i budućnosti ove zemlje.

Na to treba obratiti pažnju, a da do kraja ilustrujem šta će nam se desiti. Ovaj tekst će, ako već nije, u Briselu biti prezentiran kao pretnja prema BiH, iskoristiće da vam ubrzaju ulazak u NATO pakt BiH jer će kazati – evo vidite, oni u svojoj vojnoj strategiji imaju planove koji se tiču unutrašnjih pitanja BiH. Moglo je sve to da se kaže drugim formulacijama.

Jezik je čudo. Jezik je najjače oružje pametnih ljudi i ja to sugerišem da se postignu efekti onoga što jeste interes zemlje na vojnom planu u skladu sa međunarodnim principima i etičkim principima, ali da se biraju reči koje neće ostaviti prostor da ih neko upotrebi za negativno tumačenje koje može biti štetno i za ovu zemlju, ali i opšte za regionalnu bezbednost. Hvala vam.

Ova formulacija kada se čuje sa pozicije civilne politike u kontekstu međunarodnih odnosa i u bilo kom drugom kontekstu, ona ne bi bila problematična. Ali kada se nađe u vojnom dokumentu i kada kažete – čuvaćemo Republiku Srpsku, kao vojska, to zapravo znači da procena od strane vojske, da je nekim političkim aktom u parcijalnom ili nekom drugom smislu ugrožena Republika Srpska u BiH, vojska Republike Srbije ući će u BiH da čuva Republiku Srpsku.

Jel to moj prevod? Molim vas, pojasnite mi te formulacije.

Mislim da ono što je izazvalo ove implikacije zapravo ide u smeru ovakvog razumevanja ove formulacije. Zato ne potenciram problem suštinski, već ga potenciram pojmovno, kako formulišemo nešto i kako to nešto ima odjek. Upotrebili ste više puta logiku reciprociteta na razne načine, čak ste i pomenuli tog nesretnog majora Jusuf Spahića, koji zapravo ilustrira da je ova zemlja, odnosno ne zemlja već vlast ove zemlje pre 12 godina bila nekorektna prema muslimanima i imala nekakve svoje muftije, svoje majore, svoje hodže i one koji nisu delegirani i priznati od većinske legitimne i legalne Islamske zajednice.

Onda smo dobili, nakon 12 godina, recipročno ponašanje u Crnoj Gori, koje sada ne razumemo i vrištimo i vapimo i tražimo da se svet oglasi, jer se tamo dešava nešto nepravično prema SPC, a ćutali smo i još ćutimo prema onome što se desilo nepravično prema Islamskoj zajednici 2007. godine kada su nam uz pomoć policije otimane džamije, nametane kvazi muftije za muftije i pravljena paralelna zajednica. Upravo moj vapaj, kao građanina Republike Srbije, Bošnjaka, ali prijatelja ove zemlje, zemlje za koju želim da u punom kapacitetu bude moja domovina i da štiti moje emocije i prava, ali isto tako sa osećajem većinskog mog naroda u Bosni i matične zemlje u nacionalnom smislu, želim da nađemo formulacije, da otvorimo budućnost pomirenja, a ako biramo reči onda to možemo. I, ako imamo i jedan kantar na kom merimo principe i vrednosti. onda ćemo se kretati u tom smeru.

Hvala lepo.

Poštovani prisutni, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, moje ključno pitanje se odnosi na borbu protiv organizovanog kriminala na području Sandžaka.

Naime, poznato je da su na tom polju ostvareni veoma značajni rezultati na području Beograda, kao i na području raznih drugih centara gde smo ranije imali organizovane kriminalne grupe. Međutim, na području Sandžaka, uz do sada manje intervencije ili delovanja, i dalje imamo veoma uticajne kriminalne grupe koje, nažalost, odolevaju svim opšte poznatim načelnim intervencijama i akcijama.

Imamo jako puno primera o kojima ste mogli čitati u medijima. Slučaj Tutina, najsvežiji jeste da smo imali zapaljen automobil direktora staračkog doma, gospodina Đondića, istina, i brzu reakciju resornog ministra koji je odmah, nakon nekoliko dana, posetio Tutin, dao podršku. Dešava se, dakle, nešto što je nezamislivo za 21. stoleće, za jednu modernu i savremenu državu.

Dakle, drugi put se diže u zrak automobil jednog direktora jedne ustanove koja, po svojoj prirodi, ne predstavlja neku važnu ustanovu neke velike vlasti, ali zapravo predstavlja jedinu ustanovu koja nije u rukama vladajuće oligarhije SDA Sulejmana Ugljanina, koja taj grad, kao i grad Sjenicu, drži decenijama kao nekog svog taoca, dakle, svojevrsnu zonu sumraka.

Dakle, nije samo to problem. Imamo još veći problem, a to su nagomilane krivične prijave protiv vlastodržaca u opštini, koji u debeloj sprezi sa određenim korumpiranim tužiocima i korumpiranim sudijama uspevaju da sve to zataškaju, da zadrže od daljeg procesuiranja.

Prema tome, ovo je pitanje toliko važno i krupno da ga ne možemo ostaviti ni samo lokalnoj policiji, ni samo jednom ministarstvu. Ovde je neophodno podići sve nadležne državne organe koji imaju veze sa ovom tematikom, jer se bojim da nam stvari izmiču kontroli i da možemo doći do određene tačke gde se, nakon toga, neće moći ozbiljnije reagovati.

Pogotovo ukazujem na činjenicu da se radi o gradovima, područjima i opštinama gde imamo pograničnu liniju sa Crnom Gorom, sa BiH. Imamo, dakle, tu sve to što se dešava sa Kosovom i gde, zapravo, sve te nekako neuralgične tačke kriminalci najbolje koriste i zato bih voleo da čujem odgovore – kakav nam je plan da krenemo u obračun sa organizovanim kriminalom na području Sandžaka? Hvala.

Zapravo me niste čuli na početku. Ja sam i istakao da su određeni pomaci napravljeni na nivou cele države i to je za pohvalu i to mi daje neku nadu da postoji volja i da se ne radi ni o čemu što je drugačije u stavu odnosa prema tom delu države.

Ali ja samo kao neko ko je svedok godinama i ko veoma dobro poznaje i preti te procese, prosto i medicinskom logikom, ako imate neku bolest značajnije nagomilanu na nekom prostoru, onda su potrebne dodatne mere, a pogotovu ako imate i, da kažem, neke lekare virusirane, u ovom slučaju određene državne službenike u policiji, tužilaštvu i pravosuđu. Imamo to stanje, imamo i neke pokazatelje koji zapravo zabrinjavaju.

Znate da smo već imali jednom ovde i postavljeno pitanje oko onog pretećeg metka koji je došao kovertiran predsedniku Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, dr Mevludu Dudiću, što je sasvim jasno da je bila u pitanju određena pretnja. Još nemamo povratne informacije i istrage o tome.

Recimo, medijski ste mogli videti šta se dešavalo sa zakazanim masovnim tučama u školama u Novom Pazaru. Opet Novi Pazar. Ja vam moram priznati, pored toga što tamo živim, što sam kao svaki roditelj zabrinut za svoju decu, kao narodni poslanik za svako dete, oni koji od nas očekuju da ih ovde zastupamo, ali isto tako i jako se ružno osećam da iz moga kraja iz Sandžaka, iz Novog Pazara najčešće dolaze takve vesti i takve slike, jer taj narod, to društvo, ti ljudi sa svojom kulturom i humanošću ne zaslužuju to. Oni realno ne pripadaju takvom svetu, ali kada se na neki način zbog određenih socioloških, pa i istorijskih, pa možda ekonomskih, pa i nekih političkih okolnosti desi da se određene negativne snage, u ovom slučaju ove kriminalne, toliko ojačaju, ipak su to male sredine, gde se tačno zna sa kime se druže određeni funkcioneri policije, sa kim se vozikaju, sa kim slave rođendane, sa kim ovo, sa kim ono, dakle to su stvari koje, zapravo, na neki način, šalju poruku gde građani kažu – čekajte, kuda ovaj brod ide.

Naravno, apsolutno ne sumnjam da državni organi imaju kapaciteta i znam da postoji jako mnogo problema sa kojima se država nosi, ali želim da ova pitanja, pitanja organizovanog kriminala, pitanje bezbednosti dece, pitanje bezbednosti svih ljudi, bude jedno nadstranačko pitanje.

Dešava nam se da u određenim lokalnim sredinama, pa čak i neke stranke participiraju ovde u vladajućoj većini zbog nekih lokalnih interesa prećute svojim koalicionim partnerima, Ugljaninu i još kome, razne druge dole nezakonite radnje i ponašanja koja su na štetu svih.

Ja bih voleo da napravimo savez protiv organizovanog kriminala, govorim sada o prostoru Sandžaka ali to se može odnositi na sve druge delove, jer mislim da nam to sada treba. Bojim se da prelaze crvenu crtu neke pojave, a neke sam samo primere pomenuo.

Znam da je borba protiv organizovanog kriminala jedno od pitanja koje je sa jedne strane veoma inspirativno da se govori u načelu, a sa druge strane, da je teško i dati konkretne odgovore.

Razumem i članove Vlade da ovog trenutka nije moguće imati konkretne odgovore ni po pitanju metka pretećeg koji pominjem, ni po pitanju, pogotovu, tužilaštva i pravosuđa, pa i policije ukoliko danas ovde nemamo resorne ministre i očekujem da odgovore dobijem naknadno. Ali ono što me zanima jeste zapravo da permanentno dobijamo uveravajući stav i to je ono što građani hoće.

Nagomilani problemi desetljećima su nešto što se ne može tako brzo rešiti, ali je u moralno-psihološkom smislu od izuzetno važnosti da se pokaže da među nama nema onih koji će biti tolerantni prema ovim pojavama.

Zato ja zapravo određene teme i potenciram više puta, jer nekada ukoliko su građani suočeni sa određenim socijalnim problemima – siromaštvom, problemima sa školom, problemima sa lošim putem, problemima sa kašnjenjem izgradnje obećanog puta ka Tutinu itd, mogu se desiti objektivni problemi, to je razumljivo, ali jako je važno davati ljudima nadu.

Zato ja želim prosto podršku u ovome smislu kao što želim dobiti podršku, želim i dati takvu podršku da prosto permanentno svojim jednim jasnim, odvažnim diskursom dajemo odlučne poruke narodu, da oni, iako od njih očekujemo da se nešto strpe, ali da budu sigurni da na kraju tog tamnog tunela, na kraju tih opstrukcija koje imamo u izgradnji puta ka Tutinu, u izgradnji svega onoga što nas čeka i da pitanje neotvaranja fabrika nije pitanje koje je, na neki način, tendenciozno. To me zanima i u tom pogledu mi jako znače odgovori od strane Vlade, da prosto damo nadu ljudima da će nakon strpljenja ipak dočekati ono što zaslužuju.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, ovo je jedan od mojih radosnih trenutaka u Narodnoj skupštini, gde upravo imam prilike izraziti zahvalnost Vladi Republike Srbije, koja je imala sluha za zahtev koga smo više puta isticali ovde u Narodnoj skupštini, bilo u formi diskusija, bilo u formi pitanja koja smo postavljali Vladi, a upravo se ticalo ovog graničnog prelaza između Republike Srbije i Republike Severne Makedonije, na području Preševa, dakle, prelaza Miratovac-Lojani.

Definitivno smo u prilici da zemlju otvorimo i na tom mestu, na toj strani i da učinimo ono što jeste uloga Vlade Republike Srbije i svih ostalih državnih organa, to jeste da građanima olakšamo njihov život, da im olakšamo komunikaciju, a pogotovo što je ova tačka bila jedna od najproblematičnijih u pogledu komunikacija, jer su građani tog prostora sa obe strane granice morali do 60 kilometara da kruže kako bi otišli kod svojih rođaka u susedno selo koje se nalazi sa druge strane granice.

Želim se takođe zahvaliti i predsedniku opštine Preševo, gospodinu Šćiprimu Arifiju, koji je sa pozicije lokalne samouprave delovao u ovom smeru i konačno građani s obe strane granice mogu biti veoma zadovoljni, a svakako, moja zahvalnost ide i organima države Severna Makedonija, koja je imala sluha.

Sve ovo zapravo jeste deo celokupnih političkih težnji ove zemlje prema daljem razvoju odnosa u regionu u pogledu otvaranja društva i države koje imaju kapaciteta da se otvaraju, one imaju imaju viziju razvoja i mogu očekivati ozbiljan razvoj. U suprotnom, svako zatvaranje vodi dekadenciji, vodi destrukciji, vodi isključenju mogućnosti međusobnog oplemenjivanja.

U tom pogledu, sve ovo što se radi sa tzv. malim ili balkanskim Šengenom, bez obzira na određene nejasnoće, predstavlja veoma značajan iskorak. I mislim da ova zemlja nema razloga, niti njeni građani, niti političari da brinu od toga, jer onaj ko ima šta ponuditi, u njegovom je interesu da se otvori prema drugima.

Tako da, evo, zapravo, ovo jeste momenat gde imamo potvrdu smisla delovanja narodnih poslanika koji zastupaju građane sa terena, koji ne zaboravljaju i one građane koji se nalaze tamo negde na periferijama zemlje i zapravo onog trenutka kada postignemo svest i delovanje u duhu te svesti, da nam jednako budu važni svi građani ove zemlje, ma kojoj naciji i veri pripadali. Ali, isto tako, ma gde se nalazili, u Beogradu ili nekom drugom većem centru, na periferiji, u Preševu ili Sandžaku, istoku ili zapadu, onda će to biti upravo ono što je potrebno ovoj zemlji i što će dovesti do atmosfere i ambijenta u kome će se svi građani osećati potpuno jednakima i u kome će svi građani ovu zemlju doživljavati kao svoju domovinu, pored toga što jeste naša, odnosno, svoja država.

Ja ću ovom prilikom podsetiti na potrebu otvaranja zemlje prema Crnoj Gori na još jednoj veoma osetljivoj tački, a to je selo Đerekare, opština Tutin, prema opštini Petnjica, sa jedne strane imamo Pešter, sa naše strane i s druge strane imamo Bihor, dakle, isto jedna tačka gde građani, da bi posetili svoje rođake i prijatelje u susednom selu, moraju se vratiti do prelaza Mehovog krša, okružiti Rožaje, Berane, pa Petnjica, pa doći do, recimo, tačke koja je svega nekoliko kilometara, zbog nedostatka graničnog prelaza.

Ali, evo, danas mi se vraća optimizam, s obzirom na ovu odluku, odnosno ovaj sporazum, koga evo danas ovde potvrđujemo i verujem da će Vlada imati kapaciteta da što pre i ovo uvrsti u važne tačke i da sa Crnom Gorom zapravo napravi i ovaj iskorak, kao i sve druge koji budu pred nama. Zahvaljujem.

Hvala.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, dobro je što smo dobili jedan od rezultata razgovora koji su vođeni pod pokroviteljstvom Saveta Evropskog parlamenta u vezi sa uslovima izbora i imamo upravo tako efikasnu i brzu reakciju promene nekoliko članova REM-a. Iako ja ne očekujem tu ništa spektakularno u pogledu nekakvih suštinskih efekata, ali jako je važno što smo imali pojavu razumevanja od strane vladajuće većine tokom tih razgovora, gde se zapravo pokazala spremnost da se prave ustupci i tamo gde postoje stvarni argumenti da se izborni uslovi poprave, ali isto tako i tamo gde ne postoje ubedljivi argumenti, ali prosto je važno popustiti i dokazati da svi zahtevi koji su se ticali predizbornih, odnosno izbornih uslova zapravo nisu uvek bili osnovani, već imaju drugačiju pozadinu, ali svakako je popustljivost u tom smislu jako dobra.

Ovo ni malo ne umanjuje značaj REM-a. Važno je da imamo što kvalitetnije ljude i verujem da će i izbor predloženih članova za dopunu REM-a sigurno donekle unaprediti ovaj kvalitet, jer promena je uvek korisna, ona uvek osveži, da određene mogućnosti da se obrati pažnja na eventualne nedostatke, ono kao kada redovno krečite kuću, onda ako ništa barem ćete pomeriti nameštaj i ispod nameštaja počistiti prašinu. Tako da, u tom pogledu mi ćemo dati podršku izboru novih članova REM-a.

Istina, postoje stvari u medijskom prostoru koje treba popravljati. Tu je pre svega javni servis nešto čemu se treba do kraja ozbiljno pristupiti, iako ne mogu da se pridružim onoj vrsti primedbi koje se čuju od strane opozicije, već primedbe koje postoje su objektivne iz ugla nacionalnih zajednica ili nacionalnih manjina, posebno sa strane naš Bošnjaka.

Ono što se desilo pre nekoliko meseci, da je Savet RTS odbio zahtev da se u program RTS uvrste emisije na bosanskom jeziku, pogotovo obrazloženje koje smo tada dobili je nešto što je katastrofalno i za mene bilo nepojmljivo da se može desiti u jednoj savremenoj državi u 21. veku ovde u Srbiji, pogotovo što imamo ustavna načela i zakonske norme koje uprkos određenim nedostacima ona osnovna prava garantuju. Ono što bi bio minimum obaveze odgovornih u RTS, kao i u svim drugim javnim ustanovama i organima, jeste da poštuju zakonske, odnosno ustavne odredbe, a da oni slušaju neke preporuke nezvaničnih tela određenih intelektualnih grupacija koje sebi daju za pravo da budu iznad državnih organa, iznad Ustava, iznad zakona, to je nešto što ne možemo da prihvatimo, niti možemo da se s time pomirimo.

Možda je REM jedno od tela koje će moći na to uticati, ali država mora imati i druge zakonske, sudske, pravosudne mehanizme da ne dopusti takvu vrstu diskriminacije, odnosno segregacije, gde će se na takav način i sa takvim obrazloženjem kazati da, eto, vi niste to zato što tamo neka grupa intelektualaca smatra tako.

S druge strane, jedan od problema RTS-a jeste što prosto na toj televiziji se odgovorni ponašaju onako kako sami hoće. Pitanje učešća političara i drugih javnih ličnosti na ovoj televiziji nije vezano previše za politike koliko za lične ukuse i naklonost urednika i voditelja određenim ljudima i animozitete prema nekim drugim.

Tako da, svakako će REM imati posla i u ovoj obnovljenoj verziji. Nadam se da će ispuniti svoje predviđene zadatke. Hvala.

Dame i gospodo, pitanje završnog računa, njegove analize i ozbiljnog pristupa prema završnom računu i njegovom značaju je veoma bitno za budući razvoj i za pravilan odnos prema budžetu i na koncu nešto što je neophodno za punu odgovornost i nas ovde kao zakonodavnog tela, ali isto tako i nadležnih organa koji su zaduženi za realizaciju naših odluka, odnosno za realizaciju budžeta.

Uloga Narodne skupštine, pored svoje predstavničke uloge, svoje zakonodavne uloge, Narodna skupština ili neposredno ili posredno, kroz svoje nadležne odbore, ima i svoju nadzornu ulogu. Ova se uloga veoma često zaboravlja i zapostavlja i smatram da je potrebno da je značajnije afirmiramo u našem praktičnom ponašanju. U tom pogledu, jako mi je drago da smo dobili završne račune na uvid, iako su podaci veoma brojniji, nije jednostavno pristupiti detaljnoj analizi, ali ja ću se ponovo osvrnuti na temu kojom se ovih dana i proteklih sedmica i meseci temeljito bavim kroz poziciju predsednika Odbora za obrazovanje, a to je pitanje trošenja budžetskih sredstava u obrazovanju.

Dakle, iako se radi o jednom veoma širokom spektru, pogotovo od dečijih vrtića, preko osnovnog, srednjeg do visokog obrazovanja, potrebno je značajnije nametnuti analizu, odnosno kontrolu trošenja celokupnih sredstava, ali tamo gde postoji značajno siva zona, jeste visoko obrazovanje i to iz razloga pogrešnog shvatanja i tumačenja autonomnosti univerziteta, koja jeste garantirana, ali se ona pre svega odnosi na obrazovni i naučni aspekt, kao i na samostalnost univerziteta u donošenju svojih odluka organizacionih, koje imaju implikaciju na naučno-obrazovno polje.

Međutim, kada je u pitanju finansijsko polje, odnosno trošenje sredstava koja su dobijena iz budžeta, od strane osnivača, dakle Vlade, koja je izvršilac odluka i zakona Narodne skupštine, dakle tu se prosto ne sme dopustiti da se odgovorni ljudi u visokom obrazovanju, u trošenju budžetskih sredstava kriju iza autonomnosti, već je od velikog značaja da imamo povratnu informaciju, kao što sada imamo, ali se na ovome ne bi smelo zaustaviti.

Potrebno je upotrebiti sve druge mehanizme, uključujući i druge organe finansijskog nadzora i detaljnije razmotriti način trošenja sredstava na Univerzitetu. U tom pogledu je neophodno što pre pristupiti donošenju Zakona o finansiranju univerziteta u kome bi se detaljnije propisala odgovornost nadležnih na univerzitetu. Dolaze nam razne informacije sa terena, sa raznih univerziteta gde postoje određene zloupotrebe. Recimo, permanentno dobijamo informacije sa državnog univerziteta u Novom Pazaru, da postoje brojne finansijske zloupotrebe i zato je neophodno pristupiti proveri takvih informacija i utvrditi odgovornosti po tom pitanju.

Imamo jedan slučaj koji je svima dobro poznat. Dakle pre nekoliko godina je izgrađena iz budžetskih sredstava, podignuta je zgrada za potrebe studentskog doma u Novom Pazaru, a do dana današnjeg znamo da ni jedan student nije ušao u tu zgradu, da ta zgrada nikada nije privedena nameni. Za šta se ona koristi ne znam, ali nije moguće promeniti namenu i prevariti javnost, prevariti nadležne organe i jednu zgradu koja je namenski građena za potrebe studenata, odnosno studentskog doma, koristiti za neke druge partikularne interese ili uprave univerziteta ili drugih zaposlenih ili ne znam za koje druge svrhe.

Ta zgrada nije sama po sebi problem, problem je zapravo činjenica da je moguće u jednoj državi, u jednom uređenom sistemu u 21. Veku prosto tako krupne zloupotrebe graditi, a to je moguće samo ukoliko prepustite određenom upravnom sistemu u slučaju određenih univerziteta da se prosto tako samovoljno ponašaju.

Neophodno je ponavljam, takozvana samostalna i dodatna sredstva koja univerziteti imaju takođe ispitati, jer su tu u pitanju ogromne zloupotrebe, ogroman kriminal, koga nije moguće tako prepustiti, jer se time zapravo vrše uticaji koji su nezakoniti. Hvala vam.