Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, narodni poslanici Stranke pravda i pomirenja nemaju dilemu kada je u pitanju podrška ovim zakonima posebno po pitanju visokog obrazovanja, odnosno dualnog obrazovanja u visokom školstvu.

Pre svega, naše uverenje ovoj podršci odluka bazira se na našem iskustvu po pitanju svojevrsnog eksperimenta koga smo imali na Internacionalnom Univerzitetu u Novom Pazaru, koji je još od 2002. godine, zapravo boreći se za svoj tržišni životni prostor na prostoru gde pre nije bilo univerziteta morao ponuditi dodatne kvalitete da bi mogao opstati, preživeti i razvijati se i jedno od usmerenja je bilo zapravo ovo, dakle isforsirati kvalitet veština, kvalitet prakse, a to je jedino bilo moguće u sprezi sa privredom i u sprezi sa javnim i drugim ustanovama.

To svakako nije bilo teško pogotovo tada kada nismo imali jednu ovakvu zakonsku podlogu, ali upornost u jednoj takvoj orjentaciji nesumnjivo daje prave kvalitete.

Prema tome, sada kada pogledamo statistiku tih studenata, odnosno svršenika, kada je u pitanju zaposlenost, kada je u pitanju uspeh na određenim radnim mestima, zapravo vidite da je to onaj pravi suštinski kvalitet koji je neophodan i koji je bitniji od one formalne referentnosti koja je važna kada dostavljamo sivije, kada zapravo se predstavljamo, međutim nakon što prođe to prvo predstavljanje ili nakon što budemo angažirani nekim poslovima tada više one reference u siviju ne znače već se zapravo valja dokazati stvarni kvalitet.

Prema tome, kroz nekoliko godina na tom Univerzitetu mi smo se uverili da je ovo trebalo još ranije visokom obrazovanju i da sada nakon iskoraka na polju srednjeg obrazovanja, gde su po meni rizici čak bili veći, sada iskorak sa dualnim obrazovanjem u visokom školstvu mislim da nemamo nekih posebnih rizika i da je ovo jako dobar korak koji će obezbediti svežinu, doduše onima koji je hoće i dalje će univerziteti, odnosno fakulteti i druge visoko školske ustanove opet moći da biraju koliko će dozirati i ovaj kvalitet kao i sve druge kvalitete jer na kraju mi moramo biti svesni da su zakoni zapravo platforme i okviri za određeni iskorak u razvoju, zakon nije taj ko može da obezbedi razvoj, od zakona ne zavisi dalji razvoj, zakon je taj koji obezbeđuje okvir na osnovu oni koji žele da postignu viši stepen u razvoju, odnosno viši stepen u kvalitetu, zapravo to mogu raditi legalno i mogu imati potporu u zakonu za takvo opredeljenje, dok oni drugi koji će možda i dalje ostati taoci određenog oligarhijskog vladanja u visokom obrazovanju gde su određeni profesori jači od zakona, jači od programa gde se određeni kurikulumi formulišu prema pojedinim profesorima koji imaju preveliki uticaj na određenim univerzitetima. To je naravno pitanje sa kojima će se i Narodna skupština, ali pre svega Ministarstvo morati baviti i dalje kako bi pronašli rešenje kako se nositi sa takvim anomalijama i kako zapravo pored onoga što je forma, a što ga obezbeđuje zakon, dakle kako uspeti prodreti u stvarne dubine kvaliteta

Ovo je jedan od načina gde ćemo zapravo moći da se referišemo sa pozicija različitih univerziteta ka pravom kvalitetu, odnosno sa pravim kvalitetom, gde će zapravo privreda i određeni drugi, polje društvenog sektora, zapravo oni biti taj faktor ocene.

Naravno da je ovde posebno važno pozdraviti ono što nam zakon donosi po pitanju mogućnosti registracije, odnosno uspostavljanje jedinstvenog registra za delatnike na polju univerziteta, gde ćemo i tu imati mogućnost da imamo uvid u prave reference stvarnog kvaliteta u privredi i na drugim poljima, i one personalne, ali isto tako i one same ustanove imati svojevrsnu svoju Šangajsku listu, odnosno svoju listu utvrđivanja kvaliteta. Hvala vam.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, poštovani predsedavajući i poštovani članovi Vlade, moje prvo pitanje se odnosi na obavezu Vlade da obezbedi primenu ustavnih načela i zakonskih odredbi koje se odnose na ravnopravnost svih crkava i verskih zajednica.

Naime, poznato je da je od 2007. godine došlo do ugrožavanja jedinstva islamske zajednice, odnosno prava pripadnika islamske zajednice da imaju jedinstvenu, tradicionalnu islamsku zajednicu, koja bi bila prema zakonskim odredbama zaštićena isto onako kako se pruža zaštita SPC i drugim crkvama, odnosno verskim zajednicama.

Nažalost, tadašnji režim, Tadić-Koštunica, zloupotrebili su državni aparat i ugrozili islamsku zajednicu, kršeći vrlo otvoreno i ustavne i zakonske odredbe.

Iako smo svedoci da je došlo do određene promene odnosa prema islamskoj zajednici od strane ove Vlade, međutim ova Vlada je obavezna da posledice koje su izazvale prethodne vlasti saniraju.

Moje drugo pitanje se, takođe, odnosi na još jedno ustavno i zakonsko pravo zagarantirano nacionalnim zajednicama, mimo većinskog naroda, u ovom slučaju je u pitanju pravo na upotrebu bosanskog jezika za bošnjačku nacionalnu zajednicu, jer smo svedoci ovih dana da imamo prilično agresivne stavove od određenih akademskih i drugih krugova koji osporavaju ovo pravo pripadnicima bošnjačke nacionalne zajednice.

Poznato je da su Ustav i zakon veoma jasni po ovom pitanju. Poznato je da je i Vlada zapravo na strani primene Ustava i zakona. Međutim, ja ovde prenosim zabrinutost pripadnika bošnjačke nacionalne zajednice, s obzirom na ovu atmosferu o kojoj govorim i zato mi je potreban odgovor Vlade, odnosno jasan stav Vlade kako pripadnici bošnjačke nacionalne zajednice ne bi bili uznemireni.

Moje treće pitanje se odnosi na dijasporu, odnosno zakonsku obavezu da i pripadnici bošnjačke dijaspore, koja je veoma brojna, po našim podacima preko milion pripadnika je bošnjačke dijaspore, takođe budu tretirani kao pripadnici dijaspore većinskog naroda po zakonu i od strane Uprave za dijasporu. Hvala.

Dakle, vezano za jezik, najkonkretnija je stvar odluka, odnosno stav Uprave Javnog servisa RTS, koji se negativno izjasnio po pitanju zahteva bošnjačkog nacionalnog veća da se obezbedi određeni prostor, vremenski prostor na toj televiziji za bošnjačku nacionalnu zajednicu i u smislu jezika, ali i u smislu predstavljanja bošnjačke nacionalne kulture i to sa vrlo problematičnim i neprihvatljivim objašnjenjem da postoji neki Odbor za standardizaciju srpskog jezika, koji je, zapravo, stava da to nije jezik i da tu ne postoji osnov da se ovo pravo primeni.

Dakle, ovim se šalje poruka da je neki odbor, po meni neformalni, stariji od zakona, stariji od Ustava i mi smo, zapravo, imali to već ovih dana čitati u medijima. Dakle, to je ono što, recimo, je konkretan postupak, a uz to svakako i javno zastupanje tih stavova je nešto što zapravo zabrinjava.

Ono što je naš zahtev, ali isto tako i podrška ovoj Vladi jeste da ne dopusti da nikakve paralelne grupe, paralelne strukture moći, paralelni centri koji se pokušavaju nametnuti kao neka vrsta paradržave, zapravo da oni budu ti koji će davati naloge zvaničnim organima i institucijama, u ovom slučaju Javnom servisu, koji kao medijska kuća predstavlja servis svim građanima. Dakle, to je što se tiče samog jezika.

Zamolio bih vas da se izjasnite i po pitanju prava islamske zajednice da bude zaštićena. Dakle, to je jedno veoma veliko pitanje.

Znam i svestan sam da to nije nešto što je ova Vlada proizvela i znam da je to vruć krompir koji je ostavljen ovoj Vladi, ali ozbiljna vlast i ozbiljna Vlada se moraju suočiti i sa posledicama nečega što su učinile prethodne vlasti.

Dakle, vi ste sada u prilici kao šira javnost Srbije da pratite i ono što se dešava u Crnoj Gori vezano za imovinu SPC. Da li ste videli kakve sve to emocije pokrene, koliko je to osetljivo, koliko je to teško pitanje?

Ja znam da vi možete da kažete da je to unutrašnje pitanje islamske zajednice, mi ne možemo da se mešamo. Mi i ne tražimo da se vlast meša unutar unutrašnjih pitanja islamske zajednice, ali tražimo da vlast obezbedi odnos prema islamskoj zajednici isti kao prema ostalim crkvenjskim zajednicama, a po najpre kao SPC.

Zakon jasno kaže da je vlast obavezna da obezbedi, da zaštiti zajednicu svaku legalnu, posebno tradicionalnu crkvu i versku zajednicu ukoliko je ugroženo njeno pravo, odnosno bilo koja zakonska odredba u pogledu tog prava.

Očekivao sam i od potpredsednika Vlade, Dačića i ministra spoljnih poslova, da se izjasni po pitanju uprave za dijasporu, jer zaista je u pitanju milionska brojka Bošnjaka, od Turske do Zapadne Evrope, od Australije do Kanade. Dakle, oni su u značajnom broju i građani ove zemlje, oni su zainteresovani da se programi dijaspore odnose na njih.
Zato, ja bih zamolio da se i Uprava za dijasporu, ali i projekti koji su predviđeni za dijasporu, dakle učine dostupnim i pripadnicima bošnjačke dijaspore. Za to postoji volja. Mi, kao narodni poslanici smo i njihovi narodni poslanici. Eto i ako možda nije najbitnije, ali sam na proteklim izborima jako veliki broj glasova dobio i u dijaspori, tako da su me još dodatno obavezali da predstavljam njihove interese. Mislim da to pitanje nije periferno, već da je veoma važno, jer ono kako ja pokušavam da doživim državu, jeste da je zapravo ona mehanizam, sistem koji mora dati sve od sebe da svim građanima ove zemlje, bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost, omogući ambijent zaštite, ambijent sigurnosti, ambijent jednakosti.
Na kraju krajeva, zbog toga se i nalazim u ovom parlamentu i zbog toga mi se vratio optimizam s obzirom na dogovore koje smo postigli sa ovom Vladom, odnosno sa vrhom ove države. To je ono što je, mislim, dobar osnov, što su i pripadnici bošnjačke zajednice u zemlji i u dijaspori shvatili, ali sada je od izuzetne važnosti da operativno kroz sve te mehanizme to i potvrdimo.
Dakle, svestan sam i po pitanju RTS da ne postoji komandna mogućnost, niti to tražimo, ali nam je veoma važno da Vlada, prvo, veoma glasno saopštava ove stavove, a naravno da zajednički se suočavamo sa svim ostalim problemima.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo, pred nama je tema od značaja. Mi narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja imamo prilično bogato iskustvo sa institucijom Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti kroz skoro deceniju i po od same uspostave ove institucije.

Lično sam bio u korektnim odnosima sa gospodinom Šabićem, ali neovisno o tome, ono što mogu kazati jeste da se jasno primećuje razlika u delovanju ove institucije, kao i prvog čoveka ovog tela u vreme bivšeg režima, odnosno vlasti, prethodno Koštunice, posle toga Tadića i sadašnjih vlasti.

To je ono što je moja ključna i načelna primedba, s obzirom da smo tada u određenim drugim funkcijama i ulogama imali ogromne probleme i suočavali se sa brojnim zloupotrebama informacija od javnog značaja, kao i podataka ličnosti. Tada smo reagovali prema ovoj instituciji i imali smo vrlo blede reakcije ili nismo imali takve reakcije. Tako sam lično, tada doduše u ulozi glavnoga muftije islamske zajednice 2007. godine, bio prinuđen obratiti se jednim javnim pismom tadašnjem predsedniku Tadiću i tadašnjem premijeru Koštunici, ukazujući na ove probleme sa kojima se pripadnici bošnjačke nacionalne zajednice u ovoj zemlji, a pripadnici islamske zajednice vrlo učestalo suočavali u pogledu nelegalnih prisluškivanja, zloupotreba obaveštajnih službi i bezbednosnih službi, i to je nešto, nažalost, bilo veoma prisutno.

Nakon toga, dakle, konkretno 2012. godine, kada sam bio kandidat za predsednika Republike Srbije na tadašnjim predsedničkim izborima, desila se skandalozna zloupotreba potpisa koje smo, kao predsednički kandidati, dobili za overu kandidature gde je preko pravosudnoga organa, koji je bio zadužen za overu tih potpisa, zapravo su moji politički protivnici dobili te potpise i vršili pritisak torture, pretnje, razna uznemiravanja onima koji su dali te potpise i tada smo reagovali, ali nije bilo adekvatne reakcije i adekvatnih mera zaštite.

Isto tako smo, nakon 2007. godine, prilikom udara na islamsku zajednicu, tačnije na njenoj jedinstvo i prilikom nasilnog formiranja paralelne ili paraverske islamske zajednice sa jasnim političkim ciljevima, jasnom političkom pozadinom uz kršenja brojnih zakonskih propisa i načela, imali brojne zloupotrebe raznih dokumenata, falsifikaciju raznih podataka, kako bi se nasilno formirala jedna takva zajednica.

Sada je srpski pravoslavni narod u prilici da vidi koliko je to bolno kada se vrši atak na versku zajednicu kroz ovo što se dešava u Crnoj Gori. Zapravo, nama se to dešavalo 2007. godine uz punu podršku tadašnjeg režima, uz zloupotrebu državnih organa, posebno državnih organa sile, kao što je policija, obaveštajne i bezbednosne službe i drugi mehanizmi kako se nasilno instalirala jedna takva zajednica, ugrožavajući džamije, ugrožavajući vakufsku imovinu, ugrožavajući jedan legalni, vekovni sistem islamske zajednice koji je tu postojao.

Tada smo imali brojne nepravilnosti vezane za zloupotrebu informacija od javnog značaja i ličnih podataka i tada nismo imali adekvatnu zaštitu i zato svakako podržavamo ovu promenu. U danu za glasanje ćemo, kao narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja, podržati predlog. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, u programu Stranke pravde i pomirenja jedna od temeljnih vrednosti jeste graditeljstvo.

Zapravo, društvo koje ima kapaciteta da gradi i koje ima orjentaciju graditeljstva zapravo pokazuje da ima moć uspinjanja i napredovanja. Zato svaki iskorak i svaka inicijativa, kao i donošenje ovog zakona, koji će omogućiti određenim kategorijama da reše stambeno pitanje, predstavlja pozitivan znak u našem društvu.

Ono na šta je želim ovde skrenuti pažnju, tiče se zapravo graničnih prelaza, a iniciran sam ovim korakom vezano za granični prelaz između Srbije i Makedonije, ali želim podsetiti da je od izuzetne važnosti da ne zapostavljamo određena mesta, odnosno određene granične prelaze koje je neophodno otvoriti.

I ranije sam govorio, ali i ovaj put želim ponoviti, i to upravo u slučaju relacije sa Makedonijom, konkretno prostora Preševa i Vranja, granični prelazi Miratovac-Lojani i granični prelaz Cer – Sopot, za koje, kako imam informacije, su već napravljene određene pripreme i donete izvesne odluke da se ti granični prelazi otvore za građane. Ali, radi se zaista o prostoru gde su građani ugroženi sa obe strane granice, dakle, gde zapravo ljudi moraju putovati desetine kilometara zaobilazno da bi ostvarili svoje potrebe, kontakte, relacije sa rođacima, gde imaju određene i posede sa obe strane granice itd. Zato bih iskoristio ovu priliku da zapravo podsetim nadležne organe da je od izuzetne važnosti da se što pre ovi prilazi otvore kako bi zapravo olakšali građanima komunikacije.

Uvek, uvek, ali uvek, treba podsetiti da celokupni mehanizam države, uključujući sve nadležne organe, postoji da bi građanima olakšao život, da bi građanima rešavao njihove otvorene probleme, one koje oni ne mogu sami privatno da reše.

Isto tako, od izuzetne važnosti je skrenuti pažnju i na granične prelaze na području opštine Tutin, prema opštini Petnjica, konkretno kod sela Đerekare, gde takođe postoji inicijativa građana sa obe strane granice, u ovom slučaju prema Crnoj Gori. Dakle, radi se o prostoru gde je komunikacija tako ugrožena, gde sa jedne ili druge strane građani moraju prosto putovati prema Beranima, potom Rožajima, potom Mehovom Kršu, pa Tutinu, pa tek onda doći, recimo, na taj prostor.

Slična situacija je i sa graničnim prelazom kod sela Ugao, na području opštine Sjenica, prema opštini Bijelo Polje. Isto tako se radi o prostoru gde su građani drastično, izuzetno ugroženi i od posebne važnosti je da, zapravo, nadležni državni organi ažuriraju procesiranje ovih inicijativa i da zapravo što pre otvorimo te granične prelaze i omogućimo građanima normalne komunikacije.

Naravno da sada nije vreme da otvaramo analize zbog čega su čak te komunikacije bile i putno zapostavljene, jer ne želimo se vraćati u prošlosti i ostati njeni taoci, već nam je od izuzetne važnosti okrenuti se budućnosti i hrabro i odlučno svi zajedno ponekada, nadam se spremni da ostavimo i neke svoje stranačke interese i razlike po strani, ali kada su u pitanju interesi građana, svih građana, neovisno kojoj stranci, kojoj nacionalnoj ili konfesionalnoj zajednici pripadali, važno je da tada budemo svi na istoj strani i da građanima olakšamo život i olakšamo komunikacije. Hvala vam.

Hvala.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, korupcija je jedna od pojava za koju važe zakonitosti kao za svaku bolest. Nemoguće je eliminisati, nemoguće je potpuno neutralisati i nemoguće se od nje potpuno zaštiti, ali uspešno društvo i uspešna država uspevaju da pojavu korupcije drže pod strogom kontrolom, odnosno da je svedu na minimum.

Kao što sam i ranije više puta isticao, dakle, ne postoji u načelu siromašna država, siromašan grad i siromašna opština, već postoji domaćinska opština, domaćinski grad i domaćinska država, a to pre svega znači sistem koji ima takvo vođstvo i takve odgovorne ljude koji će poput domaćinske porodice uspostaviti, dakle, principe rada gde će se raditi maksimalno, trošiti adekvatno i ne rasipati i zaštiti se od krađe, korupcije i kriminala.

U tom smislu svakako i postojanje Agencije za borbu protiv korupcije jeste jedan veoma važan iskorak, odnosno važan mehanizam u pogledu realizacije ovog cilja koji je svakako već u svom postojanju dosadašnjem dao i daje značajne rezultate. Međutim, kao i u svim drugim slučajevima gde imamo dakle prosto nove mehanizme, svakako da je potrebno u daljem vremenu dorađivati, razrađivati i unapređivati funkcionisanje i ovog mehanizma.

U prirodi svakog birokratskog aparata jeste ukoliko dođe do izvesnog opuštanja, uvek je lakše ostati na nivou same birokratske procedure i baviti se običnim proceduralnim poslovima i pitanjima i time ostvariti izvesni smisao samog postojanja i same uloge takvog mehanizma, odnosno takvog aparata.

Zato je veoma važno ukazati na tu mogućnost opuštanja i neke vrste deformacije koja se može pojaviti. Zato je od izuzetnog značaja kroz rad, kroz same izveštaje, dakle, samu implementaciju Strategije borbe protiv korupcije i zaštite od korupcije, obratiti pažnju da nas mimoiđe suština pored same forme. Jako je važno imati precizno izveštaje koliko ko, od narodnih poslanika recimo, ima primanja u Skupštini, ali to su opšte poznate stvari. Ne znam koji je tu prostor da se neki korupcijski ogreši informacijama o primanjima u samoj Narodnoj skupštini, ali definitivno postoje od toga mnogo važnije stvari.

Ono na šta želim ukazati jesu iskustva prostora na kome delujem i o kome imam jako puno informacija. Dakle, mi imamo na području države prostore koji su maltene vanzakonskog sistema, pre svega opštine Tutin i Sjenica, gde ne znam iz kojih razloga, ne znam sa kojim pozadinama, ali mi tamo imamo desetine krivičnih prijava za najteže kriminalne radnje i korupcijske radnje. To traje godinama, međutim, i dalje se te prijave ili započete istrage čuvaju strogo po raznim fijokama tužilaštava ili sudova, pre svega na lokalu, a ponekad i nešto više.

Dakle, to su stvari koje nisu iz onog segmenta proceduralnosti i na njih posebno treba obratiti pažnju, pogotovo na određenim prostorima koji proteklih decenija se mogu označiti kao trusni prostori. Takve pojave nisu samo pitanje obične korupcije. One su vezane i za bezbednost, one su vezane za svojevrsnu depresiju i tenzije koje se na tom delu prostora šire i koje mogu imati i dalekosežne posledice.

Zato i od Agencije i od ostalih organa vlasti tražimo da se definitivno protiv ovakvih pojava preduzme sve što je potrebno i da se građani zaštite. Nažalost, imamo i neke druge pojave, simptome oko imenovanja nekih direktora škola u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici, gde su uprkos jasnim dokazima i dostavljenim Agenciji vezano za korupcijske neke pojave, imamo dakle, imenovanje tih direktora. Ja ću se time i kao predsednik odbora dalje pozabaviti i svakako se protiv toga treba sasvim jasno suprotstaviti. Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo, ideja zaštite podataka ličnosti kao ideja dostupnosti informacija od javnog značaja su veoma važne tekovine savremene civilizacije. Ono čemu ova zemlja teži kroz zakonsku regulativu, ali isto tako sa namerom da konačno da ta ideja i te tekovine postanu deo naše, pre svega, administrativne kulture i prakse, a ne samo jedna zakonska obaveza sa kojom suočavamo kroz prizmu, dakle, nužnosti...

U tom pogledu želim pozdraviti sve ono što je do sada učinjeno, pre svega, na zakonodavnom planu i, kako sam više puta isticao, mi smo očito uhvatili korak donošenja dobrih zakona i koristeći sopstvena iskustva i iskustva drugih, ali svakako jasnu nameru i odlučnost ovog parlamenta, ali i svih ključnih političkih subjekata u ovome parlamentu u pogledu, dakle, ostvarivanja zakonske pretpostavke i zakonskih pretpostavki i za ove ciljeve, tako da tu su problemi minimalni. Međutim, zapravo je naša tema danas implementacija, odnosno sprovođenje ovih zakona. Tu se očito mora još značajnije poraditi.

Ono što sam primetio, i to na samome terenu, više je primera gde imamo slučajeve nemogućnosti sprovođenja određenih zakonskih regulativa, odnosno razne opstrukcije u pogledu sprovođenja tih zakonskih regulativa, a bojim se da imamo i primere gde možda postoje i određeni detalji u zakonskoj regulativi u pogledu implementacije određenih zakonskih normi.

Naš najsvežiji primer je ono što se prošle godine desilo sa konkursom za finansiranje medija na području Novog Pazara, gde smo imali, dakle, da informacije o tom konkursu nisu bile transparentno i javno dostupno. Sandžak televizija se obratila Zaštitniku i pokrenuta je određena procedura, utvrđene su nepravilnosti, izrečene mere, naloženo odgovornoj strani da sprovodi te mere. Dotična strana je ignorisala ili odbila sprovođenje tih mera i tu dolazimo do svojevrsne slepe ulice gde imamo već ranije izjašnjavanje određenih sudskih instanci, odnosno najviših sudskih instanci u pogledu nadležnosti, tako da imamo lepezu od osnovnog suda prema ostalim sudskim instancama koje su zaštićene od nadležnosti sprovođenja tih naloga i dolazimo u situaciju nemoći i ove institucije, ali i ostalih institucija, odnosno mehanizama predviđenih za implementaciju zakonskih regulativa.

Dakle, definitivno, mi smo se na određenom prostoru suočili sa ovim pitanjem, ali ne radi se samo o rešavanju ovog problema. On će verovatno doživeti epilog kroz odluke Upravnog suda, i to je očito bio jedini pravni lek, ali u ovom slučaju se postavlja pitanje smisla postojanja mehanizma ove zaštite i kroz nemogućnost primene zakonskih regulativna, odnosno nedostatka mehanizma prinude za realizaciju, odnosno sprovođenje odluka, odnosno naloga koji su izrečeni.

Dakle, intencija ovog izlaganja nije rešavanje ovog problema, već zapravo ovo koristim kao primer da ukažem na ovaj nedostatak. Primera imamo još puno i ne bih sada da trošim vreme na to, ali u svakom slučaju, preostaje nam kao parlamentu, ali i kao izvršnim organima da se pozabavimo ovim pitanjem. Hvala.

Delatnost komunalnih usluga je sektor od izuzetnog značaja i od neposredne važnosti interesa za građane, zato je donošenje i ovog zakona važan iskorak u pogledu konačnog uređenja ovog sektora.

Moram priznati da i meni para uši ovaj pojam „milicija“ iako sam čuo objašnjenja i od strane ministra i tumačenja koja smo čuli od ostalih govornika iako sam u načelu shvatio da je možda cilj ili ovo deo celokupne jezičke resrbizacije koju prtimo iako nisam pobornik da se na taj način posebno oživljava ili štiti jezik.

Čuli smo da, etimoliški gledano, ovaj pojam ništa manje nije militantniji od policije, tako da tu ne vidim ozbiljan argument, osim ako sa naše jezičke tačke gledano milicija treba da bude milija ili milostivija od ove policije tada bi mi to bilo logičnije od ostalih pojašnjenja iako bi u tom slučaju bi morali biti veoma rezervisani po pitanju ovlasti ove milicije u upotrebi sile, odnosno prinude i tu sam veoma rezervisan kod onog člana koji daje mogućnost upotrebe prinude pri izvršenju svojih zadataka. Za razliku od člana u kome se prinuda može upotrebiti u ličnoj odbrani, samoodbrani, odbrani kolege pri vršenju svoje dužnosti.

Mislim da, s obzirom, na stanje u određenim lokalnim upravama gde su vrlo često svi mehanizmi deo partokratskih programa, pogotovo sam svedok za prostor Sandžaka, gde svakodnevno možemo svedočiti takva događanja, bojim se da bi davanje ovlasti sile službenicima komunalne milicije zapravo moglo biti dodatni mehanizam u određenim obračunima na lokalu i mislim da bi se tu trebalo biti veoma rezervisano i čak ispraviti ovo ako nemamo adekvatne amandmane, onda barem kroz odborski amandman zašto još postoji mogućnost.

Kod mene ovaj pojam izaziva i kontraverzu s obzirom da smo tokom Drugog svetskog rata imali i muslimanske milicije Sandžaka i zato kod nas ima i jedan drugi prizvuk i verovatno i na to treba obratiti pažnju. Sada, još zamislite kako će izgledati komunalna milicija, koju recimo bude gospodin Ugljanin organizovao u lokalnim upravama gde on vlada, pogotovo ukoliko je bude organizovao sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao što organizuje Bošnjačko nacionalno veće. Zamislite koje će sve table biti postavljene ako će biti ili neće biti skinute.

Dakle, sve su ovo teme za nas, iz našeg ugla, veoma važne i veoma interesantne i ne želim da to samo kroz ironiju ili sarkazam postavim, već želim na taj način da skrenem pažnju na to veoma važno pitanje, jer dosadašnja iskustva nas uče da zapravo, mi vrlo često uredimo zakone dosta dobro, bilo po tome što stvarno želimo da ih uredimo da budu dobri bilo po tome što imamo određene evropske standarde koje želimo ili moramo ispuniti. Međutim, ono što se permanentno događa jeste raskorak između onoga što zakon jeste, što intencija i namera i cilj tog zakona jeste i onoga što se desi na kraju brazdu, gde na početku brazde imamo puno vode na kraju brazde voda ili ne stigne ili je ima veoma malo ili bude mutna.

Sada, po pitanju ovog zakona, pogotovo tamo gde se pominje prinuda, gde se daju ovlasti koje se mogu upotrebiti, zloupotrebiti, tu sam prilično zabrinut, recimo, imamo Zakon o pravima nacionalnih manjina, koji je uspostavio jedan veoma dobar institut koji se zove nacionalni savet, odnosno nacionalna veća. Međutim, mi u iskustvu Bošnjačkog nacionalnog veća imamo katastrofalne stanje još od 2010. godine i permanentno čekamo da ćemo u sledećem mandatu ispraviti određene problem. Nažalost i dalje mi imamo to veće kao taoci, nesposobnost zakona ili nesposobnost ili nevoljnost ministarstva da konačno sprovede taj zakon i da zakon rezultira onim što je zapravo njegova namera i njegov cilj.

U svakom slučaju mi ćemo ovaj zakon podržati, ali bi bilo jako važno da se ove primedbe i sugestije imaju obzir i da se uvaže. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, moje pitanje se odnosi na Bošnjačko nacionalno veće, tačnije šta će Vlada, odnosno Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu poduzeti da se konačno uvede u red Bošnjačko nacionalno veće, odnosno da ovaj organ i ovo telo koje je uspostavljeno po Zakonu o pravima nacionalnih manjina konačno profunkcioniše u onom cilju u kome je i organizovano.

Naime, poznato je da je sistem nacionalnih saveta, odnosno veća uspostavljen još 2003. godine, da je 2010. godine smo birali savete, odnosno veća na neposrednim izborima, ali evo u slučaju Bošnjačkog nacionalnog veća od 2010. godine imamo apsolutno bezakonje. Kasnije očekivanja da će se to ipak urediti, no, kao što ste mogli biti svedoci da i dalje ovo telo ne služi ostvarenju prava, kolektivnih prava bošnjačke nacionalne zajednice, već zapravo, koristi se za usluge personalne i partijske svrhe. Poslednjih dana smo imali kulminaciju ovih problema, i nažalost, više puta smo ukazivali na ovaj problem i materijalima i dopisima koje smo dostavljali nadležnom ministarstvu, međutim, očito da pojedini funkcioneri u ovom ministarstvu, ne znam iz kojih razloga, ali na ličnim relacijama, da ne kažem neku težu reč, blagoslove i podržavaju ovakvo funkcionisanje u veću.

Moje drugo pitanje se odnosi na izgradnju puta Tutin-Novi Pazar, dakle, pre nekoliko meseci dobili smo ..

Pre nekoliko meseci smo ovde u ovoj sali je od strane nadležnog ministarstva dobili smo informaciju da će u junu mesecu krenuti sa izvođenjem radova na putu Novi Paza- Sjenica, juni je evo na izmaku, šta se dešava, da li je u pitanju neko minimalno kašnjenje, želimo dobiti informaciju o tome.

Svakako još jedno pitanje vezano za informaciju o izgradnji određene slobodne zone na Pešteru. Dakle, ako se sećate 2009. godine u prisustvu tadašnjeg predsednika Turske gospodina Dua Gulja, najavljena je izgradnja izvesnog projekta, kolokvijalno poznatog kao „LJeskova siti“, posle toga nemamo nikakve informacije o tome. Hvala.

Potpuno sam svestan i moje pitanje nije išlo u smeru da se sada treba sa pozicije ministarstva obračunavati sa Ugljaninovim izjavama. Dakle, jasno je i šta je namera i pozadina i želja. Dakle, ono na šta ja želim skrenuti pažnju jeste zakonitost delovanja veća i posebno uslova kako bi se moglo normalno funkcionisati.

Ja sam recimo većnik i zato sam svedok raznih događanja. Uspeo sam prisustvovati samo prvoj konstituirajućoj sednici, više nisam mogao otići tamo na sednice iz razloga što prvo tehnički to veće radi u jednoj sali, koja nema niti prirodnu niti veštačku ventilaciju. Kako ti ljudi koji godinama tu sede ne znam, očitu su se navikli na te uslove, posle pola sata već gubite kiseonik i verovatno glasate za sve što se predloži. Ako je to namera, vrlo je efikasno.

S druge strane, na ulazu u tu zgradu stoje ljudi koji po profilu spadaju u kriminalno-huliganski milje, istetovirani, čak većnik ne može da uđe u zgradu dok ne stavi potpis na neki spisak pre, na ulici, sto stoji na ulici, morate da potpišete i sada vi kao opozicioni većnik, možete da nećete dati kvorum, možete da pričate šta god hoćete, ali oni drže spisak i kažu – evo imamo kvorum.

Pri tom, na toj prvoj sednici niti je bilo mikrofona, niti govornice za diskutante, nije bilo ništa, nije bilo diskusija. Nema usvajanja dnevnog reda. To je sve u dopisima uredno Ministarstvu dostavljeno.

Mene prosto zanima, grupa koju ja predvodim ima 13 većnika. Ja samo želim da oni mogu tamo opozicono, normalno funkcionisati. Oni tamo ne mogu funkcionisati. Oni su izloženi i fizičkim nasrtajima i verbalnim nasrtajima i mi od ministarstva zapravo tražimo samo to, da ono omogući normalan rad u veću, a što se tiče odnosa većina – manjina, to je opće poznato. Što se tiče tih upotreba i zloupotreba, i meni je savršeno jasno šta je cilj, ali je činjenica da Sulejman Ugljanin tamo nema većinu bez podrške drugih faktora.

Pitanje je, zašto mu se daje podrška, ne samo tu, već i u lokalnim samoupravama gde on ima određene koalicione odnose i to je nešto što otvara pitanja na koja mi ne možemo korektno odgovoriti. To su ipak politička pitanja, nema potrebe da mi Vlada daje odgovore. Mene zanima zakonitost i uslovi, zakoniti uslovi u kojima ćemo moći normalno funkcionisati, dakle da većnici i novinari ne budu maltretirani i ne budu ometani da prisustvuju, da diskutuju, da po Poslovniku veće funkcioniše. Toga tamo, dakle nema. Prema tome, to je moje pitanje i želja da imam konačni odgovor.

Imate danas na pomolu još jednu nezakonitost, danas ističe rok za usvajanje budžeta, odnosno finansijskog plana Bošnjačkog nacionalnog veća. Evo, ja sam većnik, ja nisam do ovog trenutka pozvan da prisustvujem toj sednici, to znači da će za nekoliko sati isteći taj rok. Pretpostavljam da će ministarstvu u skladu sa zakonom i po tom pitanju reagovati.

Želim da se zahvalim na informaciji vezano za saobraćajnicu Novi Pazar-Tutin, jer zaista se radi o saobraćajnici koja, kao što sami znate iz medija, je odnela jako puno, nažalost, jako puno mladih života. I dalje je to tako i raduje me da se neće značajno kasniti, već da će ubrzo krenuti radovi, kao i oni dalje najavljeni prema Sjenici, a isto tako znate i sami da sam prosto postao opsednut temom autoputa Koridora 11, evo čak sam u jednoj diskusiji ponudio da mogu upotrebiti i neke svoje veze vezano za moguće investitore, odnosno finansijere i te deonice, pogotovo ukoliko bi se Vlada odlučila na koncesije, jer tu postoje ozbiljni kandidati svetskog i evropskog profila.

Zaista, stanje u Sandžaku je depresivno i mislim da ćemo prvo otčepljenje imati kroz taj autoput i kroz ove puteve, a definitivno očekujem i da se dodatni napor uloži sa pozicije Vlade i da krenemo sa otvaranjem fabrika, jer vidimo da je moguće dovesti strane investitore. Ako je moguće Krupanj, Mali Zvornik i Loznica, onda je verovatno moguće Novi Pazar i ostali delovi Sandžaka. Hvala vam.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, tema putevi, posebno auto-putevi mi je najomiljenija tema sa kojom se mogu susresti ovde u Narodnoj skupštini, jer zapravo put je jedan od pojmova sa izuzetno velikom važnosti u čoveku pojedinca i zajednice.

Dakle, po definiciji put je trasa opremljena za kretanje ljudi i transport roba, međutim u suštinskom, kulturnom i civilizacijskom smislu, pojam put je mnogo više od toga. Pa, imamo životni put, kao liniju života, pa u vrednosnom smislu imamo pravi put i krivi put, odnosno stranputicu. Zato država i vlast koja i koji zapravo žele dobro svojem narodu uvek temu puta stavljaju u prvi plan. Tamo gde ima puta, gde je put dobar ljudi odlaze i dolaze, a tamo gde nema puteva, odnosno gde su putevi loši ljudi odlaze, ali više obično ne dolaze. Zato me jako raduje ova tema, pogotovo kada se nađe pred nama u ovako konkretnom smislu gde imamo, dakle odluku o izgradnji još jednoga veoma važnoga puta za celu zemlju, a ja ću kazati da je zapravo i put od Pojata prema Preljini, od izuzetne važnosti za regiju Sandžak, pogotovo nakon što se izgradi put preko Požege, gde će zapravo to biti najbolja i najkraća linija kretanja prema istoku, odnosno prema Istambulu.

U tom smislu, posebno sam zainteresovan za celokupnu ideju izgradnje puteva, na prostoru Sandžaka, zato što pripadam onoj politici koja smatra da su problemi koji su gomilani na prostoru Sandžaka, proteklih stotinu godina, više od 50% upravo izazvani svojevrsnom ekonomsko-socijalnom depresijom koju je u značajnoj meri uzrokovala činjenica da su tu regiju zaobišli svi važni putevi. Zato je nezaobilazna tema i nadam se ubrzo i konkretnost, ono o čemu je već bilo reči, a to je auto-put Požega – Boljare. Raduje me da je to zapravo sledeći deo ovog projekta, na Koridoru 11 i ako mislim da bi trebalo iznaći ili istražiti dodatne mogućnosti oko finansiranja i ukoliko ne postoje one uobičajene, kao do sada, ne treba isključiti ni mogućnost koncesija. Ukoliko se Vlada odluči na koncesiju ili otvoreno pitanje, spreman sam i lično pomoći, jer imam saradnju i komunikaciju sa veoma važnim ulagačima koji su spremni uložiti sredstva, investirati kroz koncesije i u ovaj deo autoputa.

Zato je Stranka pravde i pomirenja, jednu od centralnih tačaka svoga programa, zapravo postavila auto-puteve, odnosno Sandžak, kao regija raskršća autoputeva sever – jug, istok – zapad. Krećemo se u tom smeru i mislim da ćemo realizacijom te ideje i realizacijom tog projekta zapravo otvoriti jednu sasvim novu stranicu i unutar Sandžaka, a i u celokupnom odnosu prema Sandžaku.

Pripadam onoj politici koja ne može da se saglasi da se Sandžak, da se Bošnjaci, da se Bošnjačko nacionalno veće, koriste za razne ciljeve, često nečasne ciljeve, često tuđe ciljeve, gde se permanentno ove teme, evo nedavno smo imali temu specijalnog statusa Sandžaka, koja se delegira dva dana pre skupštinske sednice o Kosovu, trebamo biti površno inteligentni, pa prihvatiti da je to sasvim slučajno i da se ne radi o određenim režijama.

Neću da ćutim na te teme, kao što se ne slažem i osuđujem ih, blagonaklon odnos Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu koja zapravo, na neki način doprinosi takvim zloupotrebama u Bošnjačkom nacionalnom veću. To veće treba da radi svoj posao, u skladu sa zakonom, ali zapravo svi zajedno treba da idemo u pravcu deblokade Sandžaka, kroz puteve, razvoj, privredu i naravno Sandžak, kao regiju koja će biti regija susreta, a ne sudara. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, dame i gospodo, Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Predlogu zakona o nauci i istraživanjima prišao je krajnje ozbiljno, smatrajući ga veoma važnim za razvoj i budućnost države i društva.

Poznato je da je nauka u ovoj zemlji jedan od ključnih resursa, čak svojevrstan brend. Po samim parametrima i pokazateljima na međunarodnoj sceni, ova zemlja se kreće između 32. i 41. mesta u svetu po nauci i doprinosu nauci, što za druge aspekte razvoja nije slučaj, već se nalazimo mnogo niže. To zapravo ukazuje i na to da ono što je do sada postignuto i što se postiže u nauci, kao i po pitanju samog sistemskog odnosa, jeste bilo veoma ozbiljno i za respekt, međutim, višedecenijsko iskustvo sa naukom i organizacijom nauke i institucionalnim odnosom prema nauci zapravo je pokazalo izvesne nedostatke. Ono što je bila očita ideja sa ovim zakonom jeste upravo otklanjanje tih nedostataka.

Suštinski iskorak sa ovim zakonom jeste zapravo na polju institucionalnog finansiranja, tačnije obezbeđivanja sigurnosti ustanovama i institucijama, kao i pojedincima koji se bave naukom i mislim da je to veoma dobar razlog za donošenje ovog zakona i za davanje pune podrške ovom predlogu zakona.

Upravo vodeći se opredeljenjem da se radi o veoma važnom zakonu, mi smo pored uobičajene procedure predviđene za tretiranje zakona kroz Odbor zapravo ovog puta i pribegli mehanizmu javnog slušanja i organizovali javno slušanje ovde u Narodnoj skupštini na kome je učestovalo preko 120 ljudi pozvanih uglavnom iz svih struktura vezanih za nauku.

Svi rektori Univerziteta su bili pozvani, predstavnici svih naučnih ustanova, predstavnici svih naučnih tela, vladinih i svih drugih. Odziv je bio sjajan. Učešće je takođe bilo veoma ozbiljno. Slušanje je trajalo više sati i za to vreme svim prisutnima i zainteresovanima je bilo omogućeno da diskutuju i daju svoja mišljenja.

Čuli smo, dakle, veoma kvalitetne stavove, kvalitetne sugestije od onih pozitivnih od veoma pozitivnih ocena, ali isto tako je bilo i sugestija sa kritičkim prizvukom i konstruktivnih sugestija koje se mogu uzeti u obzir i kroz dalju raspravu, odnosno amandmane.

Namera sa ovim javnim slušanjem je, zapravo, bila i ta da se omogući narodnim poslanicima da dublje uđu u materiju i da čuju obrazloženja i od strane Vlade, odnosno ministarstva, u pogledu ponuđenih rešenja, ali isto tako i da se dodatno informišu i edukuju o ponuđenom zakonskom tekstu, kako bi, zapravo, mogli učestvovati kvalitetno u skupštinskoj raspravi, ili eventualno pripremiti kvalitetne amandmane.

Dakle, pored veoma primetnih, pozitivnih ocena iskazane su i neke rezerve, koje su verovatno bile prisutne i tokom javne rasprave. To je, dakle, pitanje svojevrsne redukcije ili možda nedorečenosti onog dela zakona koji se tiče nauke na Univerzitetu. To se svakako tiče i one trajne dileme da li je moguće nauku tretirati odvojeno od visokog obrazovanja ili zajedno, i u pogledu zakonske regulative, ali i u pogledu same organizacije.

Naše iskustvo kroz ranije, dakle, sistemsko tretiranje ovog pitanje je raznovrsno. Imali smo jedan eksperiment, drugi eksperiment. I jedno i drugo imaju svoje argumente za i protiv, tako da ovo treba posmatrati kroz tu prizmu, ali sam siguran da se određena nedorečenost ili mogući nedostaci mogu rešiti kvalitetnim zakonskim podaktima, što će se verovatno dalje činiti kao i operativnim rešenjima kroz samu implementaciju ovog zakona.

Svakako da je od izuzetne važnosti što ćemo dobiti, kao što rekoh, sigurnost u sistemskom, odnosno institucionalnom finansiranju, gde će naučne ustanove imati budžetsku sigurnost. Naravno da će se dalje i podaktima i ostalim rešenjima rešiti rizik, zaštitićemo se od rizika da, prosto, se izgubi ta motivacija kroz projektno finansiranje koje smo imali do sada. Zapravo, ovo nije ukidanje projektnog ukidanja, to je vrlo važno istaći, već se sada radi o kombinovanom finansiranju nauke.

Institucionalna sigurnost, odnosno finansiranje kroz, institucionalno finansiranje koje daje sigurnost samoj ustanovi, a zapravo će i dalje postojati projektno finansiranje koje će obezbediti tu potrebnu dinamiku u pogledu konkurentnosti i potrebne motivacije.

Imajući sve ovo u vidu, kao i ovo što smo čuli od gospodina ministra, mislim da ovaj zakon treba da dobije šansu, odnosno ovaj predlog treba da dobije šansu, a svakako sve ono što čujemo od sugestija narodnih poslanika kroz raspravu treba uzeti krajnje ozbiljno u obzir. Hvala.