Pošto više nemamo prijavljenih predsednika i ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, sada prelazimo na listu govornika.
Narodni poslanik Samir Tandir.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Snežana Paunović.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, hvala vam na ovoj čestitki, kao što se zahvaljujem svim kolegama i koleginicama koji su mi od jutros čestitali nastupanje meseca Ramazana, tridesetodnevnog posta, veoma važnog za sve Muslimane, u kome se tokom dana, od zore do zalaska sunca, potpuno odričemo hrane, pića i svih drugih fizičkih užitaka, što je intencija da na neki način pokušamo unaprediti, usavršiti, izoštriti sopstvenu ljudskost koja je zapravo ključ dobrih odnosa među ljudima.

Sve ove čestitke zapravo pokazuju da mi grupnim koracima, evo i ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali uopšte i u samoj državi se sve bolje upoznajemo, sve više zbližavamo, a to je izuzetno važno za naše buduće odnose zato što su najčešće razlozi za brojna nerazumevanja i konflikte, najčešće su to nepoznavanje među nama. Poznavanje među ljudima, među zajednicama zapravo nas zbližava, omogućuje nam da imamo pravu sliku o nama, među nama, a i na drugi način, kroz tu pravu sliku nam omogućuje da budemo sigurni i stabilni u onome što jesmo.

Tako da delim radost sa vama zajedno zbog toga što imamo ambijent i volju sa više strana, sa svih strana, da u budućnosti gradimo zemlju, državu, da gradimo zajedničku kuću onako kako će nam biti dobro svima u njoj, kako ćemo se u njoj osećati sigurnima, kako će nam u njoj biti svima nama toplo, a različitosti etničke, kulturne, verske, zapravo ne samo da su bogatstvo već one predstavljaju i pravu energiju međusobne dinamike razmene kultura, oplemenjene kultura.

U tom duhu se osećam jako divno što mogu učestvovati danas ovde i u radu Skupštine. Voleo bih kada teme sve bile ovako lepršave kao ove afirmativne, međukulturne, međunacionalne, o kojima se može uvek dobro govoriti, ali verujem da ne postoji teška tema, kada postoji dobra volja.

Ono što me raduje, da evo, po prvi put uspevam na ovaj način da sa ovoliko prostora govorim, da očuvam subjektivitet. Individualnost ličnu, subjektivitet stranke, naših narodnih poslanika, ali isto tako imajući punu slobodu izražavanja mislim, ali ponudimo jednu, ja se nadam, kvalitetnu kulturu komunikacije u kojoj ćemo naći sklad između te autentičnosti, između tog subjektiviteta slobode mišljenja, bilo da je u pitanju pozitivna ili negativna kritika, ali smo pokazali da je moguće sve to imati u dobrom duhu, u pozitivnoj atmosferi, bez toga da jedni drugi gledamo uvrediti ili na bilo koji način omalovažiti.

Vrednosti, kojima pripadam, mi nalažu da su za mene svi ljudi, po najpre ljudi i da su sve podele koje su prirodne, koje su bogom dane, po etničkoj, kulturološkoj i drugim osnovama, zapravo nešto o čemu se nismo, mi lično, previše pitali, ali da je jedna jedina podela koja nam daje osnov za gradaciju, zapravo podela na ljude i neljude, odnosno podela na dobre i loše ljude.

Dokle god budemo tu orijentaciju, odnosno takvo jedno vrednovanje preferirali i afirmisali, verujte i našim porodicama i našim užim i širim zajednicama i celokupnom društvu, ali i celokupnoj državi, sa celim društvom će uvek biti dobro i uvek će biti sve bolje.

Dame i gospodo, evo pred nama su ponovo teme koje se tiču pravosuđa i tužilaštva. To su teme koje ne mogu biti lepršave, to su teme o kojima se ne može previše govoriti romantičarski, niti estecizirano, tu ne možete previše, pa možda i ni malo potrošiti poetike u svome nastupu, jer same te kategorije koliko god u svojoj nameni bile humane, u svojoj ulozi, takođe imale intenciju humanosti, to su kategorije koje treba nekome nešto da ograniče, ili nekome nešto da dozvole.

Uvek one dolaze u sukob sa interesima ljudi, pogotovo sa onim interesima koji imaju želju ili nameru da svoj interes ostvaruju preko granice zakona. Zato, bez obzira što to nisu lagane, niti slatke teme, mi moramo sa njima se suočavati onakve kakve one jesu.

Istina, ono što jeste da kažemo lagano, pozitivno i svetlo u ovoj temi, jesu nove sudije, mlade sudije, ljudi kojima se daje nova šansa. Mislim da je to najlepši deo priče, odnosno ono o čemu se može najsladunjavije govoriti, jer zapravo kada se pojave ozbiljne grupe mladih ljudi, kojima se daje šansa da, kao sudijski pomoćnici, ili kao sudije koji se po prvi put angažuju, zapravo to raduje. Znači, da imamo živosti, da imamo energije, da imamo svesti o tome da život teče tako brzo da se generacije moraju obnavljati.

Zato želim da pozdravim, dakle orjentaciju nadležnih sudskih organa, da se još više otvore, kao što se i otvaraju prema mladim generacijama, da zapravo evo već ova nadležna sudijska akademija daje svoje rezultate, to se očito pokazalo, kao jako dobar eksperiment u našem društvu, kao što se pokazao i u drugim razvijenim zemljama, zapravo treba nastaviti tim putem.

Svakako ono što primetim, s obzirom da imamo i grupu predloženih sudija, koji se prvi put imenuju iz Novog Pazara, odnosno sa područja sa koga dolazim, drago mi je da i ta grupa solidnoga broja, kao što mi je drago da je u grupi zastupljena jedna i druga etnička pripadnost.

Dakle, zastupljeni su i Bošnjaci i Srbi, istina u ovom predlogu ravnomerno pola pola. Nisam od onih koji bi u vrednovanju ljudi stavio na vrh liste, ili ikako uopšte etničku pripadnost, dakle kada je u pitanju kvalifikovanje sudija i sličnih pozicija, prevashodno moramo imati na umu etničke i stručne kvalitete. Dakle, to je ono što je prevashodno.

Međutim, nakon toga nije nebitna etnička pripadnost, s obzirom da se radi o multietničkoj sredini, odnosno o sredini u kojoj žive i Bošnjaci i Srbi, mislim da je jako važno voditi računa o izbalansiranosti etničkoj, kažem ponovo nikako ne na račun etničkog i profesionalnog kvaliteta, ali je to od izuzetne važnosti.

Pogotovo, mi ćemo, kako bi smo ispravljali određene nedostatke, iz prošlosti, morali ipak pojačati intenzitet školovanja Bošnjaka, kojih, hvala Bogu, među kandidatima, kao svršenika pravnih fakulteta, ima jako puno, ali bi morala i Pravosudna akademija da otvori jednu bržu traku, ako tako mogu kazati, za Bošnjake, ne samo u Sandžaku, već i za Bošnjake koji dolaze iz drugih gradova na području Sandžaka, zapravo iz razloga što imamo nagomilanu negativnu, da kažem selekciju na štetu Bošnjaka, tokom proteklih decenija.

Tako da, mi recimo sada, negde u Novom Pazaru, odprilike i ako nisam od onih koji vole da zbrajaju, ili prebrojavaju etničku pripadnost sudija ili bilo kojih drugih javnih funkcija, ali to je nešto što je faktografija i što ne možete izbeći i što mi, kao narodni poslanici permanentno dobijamo, bilo kao informacije, bilo kao sugestije, ili bilo kao određene žalbe ili pritužbe.

Dakle, u Novom Pazaru je etnička struktura od prilike, negde 30% srpskog življa i oko 70% bošnjačkog življa, sa ogradom da protekli popis je bio parcijalno bojkotiran, pa nemamo precizne podatke.

Dakle, dok je struktura javnih funkcija u pravosuđu i tužilaštvu, pa i policiji, skoro pa obrnuta.

Dakle, nije 70% Bošnjaka, nego je obrnuto, skoro 70% je pripadnika srpske nacionalnosti.

Kažem, nisam od onih kojima to smeta, kao pojava, nisam od onih koji će na tome graditi ocenu ljudi, ali s obzirom da imamo brojne naslage, nasleđa iz prošlosti, s obzirom da imamo razne eskalacije odnosa, koje su nažalost ponekad uticale na poverenje, odnosno izazivale nepoverenje, ne do duše na relaciji između srpskog i bošnjačkog naroda, ili srpske i bošnjačke zajednice, na tom području, to moram da podvučem, nego najčešće na relaciji naroda i sistema, odnosno naroda i države, koji je svakako u državi većinski srpski, što je nesporno.

Zato je jako važno o ovome imati senzibilitet i jedan od političkih prioriteta, od političkih ciljeva SPP, jeste da dobijemo prirodno izbalansiranu strukturu, na svim nivoima, kako u pravosuđu, tako i u drugim strukturama, jer ćemo zapravo time pokazati da ne postoji, da kažemo iz nehata neka vrsta diskriminacija, a kamoli da ona bude namerna.

Dakle, izuzetno je važno pokazati prosto poverenje, država da bi dobila poverenje od naroda, ona isto tako mora ponuditi to poverenje tom narodu, jer se poverenje nikada ne gradi, niti stiče, niti održava, pa jednostrano.

Znači, ne može se poverenje nametnuti. Poverenje se gradi, ono se gradi, kao što se rukujete, ne možete se rukovati jednom rukom, jednostrano, možete se samo rukovati sa dve ruke, odnosno sa dve strane koje žele da se rukuju.

Uloga Stranke pravde i pomirenja kroz celokupan naš program, kroz naše celokupno delovanje na nivou Narodne Skupštine, kao i drugih struktura, uključujući razne sporazume koje postižemo ovde u Beogradu, zapravo pokazujemo to.

Naša ambicija je zapravo to i to je po meni nešto novo u politici, odnosa bošnjačkog i srpskog naroda u politici odnosa na relaciji regija Sandžak i Beograd, u pogledu odnosa između bošnjačkog naroda i države Srbije.

Ja smatram da su to stvari od strateškog značaja i zato mi maksimalno nastojimo da zapravo budemo konstruktivan faktor u tom pogledu, kao što sam i ranije isticao, mi smo na žalost u tim nekim teškim vremenima nepoverenja i raznih političkih i ratnih događanja, u širem regionu, koji su se svakako odražavali i na nas, ovde, a posebno u Sandžaku.

Dakle, uglavnom su bile nametane politike ili – ili. Nametane su bile politike, ukoliko nešto dobiju Bošnjaci, to apriori znači da će biti na štetu Srba i obrnuto.

Ukoliko se nešto da Srbima, to mora značiti da je na štetu Bošnjaka.

Dame i gospodo, to ne mora biti tako. Prostor Sandžaka i država Srbija, i ovaj Balkan su toliko komotni, na žalost sada postaju komotniji, no što smo želeli, koliko se prostor prazni raznim iseljavanjima i negativnim migracionim i demografskim kretanjima i procesima. Ali je toliko komotan, da nemamo razloga za niti bilo kakav ekskluzivitet.

Nemamo razloga imati bilo kakvu isključivost. Nemamo razloga gledati da to što dobije jedna zajednica ili neki građani, pripadnici jedne etničke zajednice da to mora biti na štetu drugih. Naprotiv, politika budućnosti, naša politika, politika za koju odgovorno tvrdimo da je dobra za sve nas jeste politika ii. Dakle, politika inkluzivnosti, politika uključenja svih, politika podele odgovornosti, politika podele poverenja i razmene poverenja.

Tako da je to ono što je naša orjentacija. Mislim da na tome možemo puno da radimo. Naravno, da pored ove retoričke kategorije od izuzetne važnosti je i da se pojača intenzitet.

Kažem, dešava se, dakle, ono što je istina je da imamo sve veće zapošljavanje Bošnjaka, ali s obzirom da smo imali izrazito negativnu sliku na štetu Bošnjaka, potrebno je intenzivirati angažovanje Bošnjaka, govorim sada o pravosuđu i tužilaštvu, ali to se odnosi i na policiju i na skoro sve druge javne ustanove i organizacije u kojima se donose odluke, ovde u Beogradu, znači, koje predstavljaju neku vrstu ispostave, centralnih, državnih, odnosno republičkih organa.

Dakle, to je ono na čemu mi insistiramo, to je ono na čemu mi delujemo i to je ono što biste zapravo, dame i gospodo, pripadnici svih političkih organizacija i poslaničkih klubova trebalo da podržite.

Verujte, uspostava poverenja u Sandžaku, gradnja punog poverenja, pomirenja i pravih odnosa koji imaju duboke korene u međukomšijskim kulturološkim odnosima, ali im je potrebna zvanična verifikacija, potrebno je da jednako policija u Novom Pazaru, Prijepolju, Priboju, Novoj Varoši, Tutinu, Sjenici isto tako tužilaštva, isto tako i pravosuđa u svim ovim gradovima i opštinama da jednako kada ulazi Bošnjak u ove institucije i kada ulazi Srbin da ih ne doživljava - ovo je tvoje, ovo nije moje. Ovo je naše, a vi ste ovde trpeća kategorija.

Ne kažem da je to sada nešto što se preferira sa službenih nivoa, da tako verujem verovatno bih i ja drugačije govorio, ali postoje nasleđa i naslage, devedesetih i pre devedesetih, ono što treba da radimo isto tako kako se, evo sada upoznajemo i kroz Ramazan, i o Ramazanu, jednostavno o tome i u radosti razmenjujemo i čestitke i poštovanja, isto tako možemo uz malo truda i uz malo korektnosti da doživimo da sve te ustanove ljudi ne dožive kao faktor opasnosti, jer, ono što se dešavalo devedesetih, kada je u pitanju narod na prostoru Sandžaka, posebno Bošnjacima je bilo izuzetno strašno. Da li znate koliko treba truda i vremena da sada taj Bošnjak, ne samo devedesetih, nego i pre, iz raznih razloga i okolnosti da taj Bošnjak u policajcu ne vidi protivnika.

E, sada, neću kazati da je sve i u toj etno-kulturološkoj razlici, pa čak ni u tim nekim naslagama proteklog nasleđa, jedan značajan deo poverenja se tiče one teme o kojoj stalno govorim, jer ukoliko građani znaju da jedan policajac, sudija ili tužilac je mnogo bliži kriminalcima nego građanima, onda je to opasnija bolest od svih ovih etničkih i kulturoloških razlika.

To nam sada još dalje komplikuje poverenje, jer 100 godina mi imamo prostor Sandžaka, severni Sandžak se nalazi u Republici Srbiji, a južni se nalazi u Crnoj Gori, znači to je 100 godina, da kažem formalne integrisanosti, ali istina je da mi još nemamo pravu integrisanost.

Mislim da bi to trebala da bude briga svih nas. Da to ne treba samo da bude briga narodnog poslanika, Zukorlića ili narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja ili drugih bošnjačkih narodnih poslanika.

Celokupna politička i kulturološka integracija je interes svih. Znači, neintegrisanost, puna neintegrisanost jednog prostora ili jedne zajednice u celokupnu državu, znači da jedan deo organizma ne cirkuliše biološki sa celokupnim delom organizma i on je uvek potencijalni izvor nekog žarišta koje može da ugrozi zdravlje celog organizma.

U tom pogledu podržavajući angažovanje i regrutovanje novih sudija, novih policajaca, novih tužilaca i uopšteno, čak i kada sam ovde, znate i sami, evo, ja sam partner vladajućoj većini, nemamo svog predstavnika u Vladi, ali ono što želimo i kada tražimo da se neko angažuje tražimo da bi se, zapravo sticalo to poverenje, da bi i mladi iz Sandžaka shvatili da taj Beograd može da bude njihov, da mogu oni da rade u tim ministarstvima i da se te barijere nepoverenja, eventualno neke rezerve, zapravo polako eliminišu.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavniče Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda je veoma važna tema za nas narodne poslanike Stranke pravde i pomirenja, kao iz sve narodne poslanike Narodne skupštine i svakako da ćemo joj u skladu sa mogućnostima posvetiti značajnu pažnju.

Čuli smo da su proceduralno ispunjeni svi uslovi za izbor predloženog kandidata. Psihološki možda jeste manjkavost što nije bilo više kandidata, ali neko nema obavezu da natera bilo koga da se kandiduje. Procedura je ispunjena, svi koji su imali za to volju ili želju su se mogli kandidovati i mi danas imamo zapravo mogućnost i obavezu da izglasamo predloženog kandidata. Svakako uz pravo svih narodnih poslanika da iznesu svoje stavove, mišljenja. Naravno, ako imaju i neke informacije koje nam nisu poznate i o samom kandidatu, sve dok se kandidat ne izabere on nije izabran, svaka diskusija će dobro doći.

Svakako da je ovo prilika da se ponovno progovori o samoj temi pravosuđa, pogotovo što danas biramo jednu od najznačajnijih funkcija pravosuđa koja zapravo na neki način predstavlja poslednju instancu, utvrđivanje pravde. Ukoliko se desi, a dešava se veoma često, da pravda ne funkcioniše na nižim nivoima pravosuđa, onda su zapravo te višestepene instance prilika da se eventualna nepravda ili propusti u samoj proceduri utvrđivanja pravde isprave na tom najvišem nivou.

Naravno, da je od posebnog značaja da imamo zdrav pravosudni sistem na najvišem nivou. Isto tako ne sme nas to na neki način skrenuti sa pažnje utvrđivanja zdravosti celokupnog pravosudnog sistema, pa makar to bili i najniži sudovi, osnovni sudovi ili neka njihova odeljenja. Zapravo, pravosudni sistem je kao vaskularni sistem jednog organizma i ne možete i ne smete potceniti najmanji deo tog vaskularnog sistema, pa makar to bio i običan kapilar. Začepljenje tog kapilara, začepljenje tog, da kažemo, dela vaskularnog sistema na samim ekstremitetima može da izazove oboljenje organizma koje kreće sa periferije, a onda se najčešće razliva i raznosi po ostalom telu, odnosno po celokupnom, u ovom slučaju pravosudnom sistemu.

Zato Narodna skupština jeste i najbitnije mesto i najpozvanije telo da sagledava sve aspekte u ovom slučaju pravosuđa i da prosto ovde sublimiramo sve informacije, sva gledišta, a potom da iz svega onoga što ovde dobijemo zapravo tražimo načine kako da rešimo postojeće probleme ili kako da lečimo one delove organizma odnosno tog pravosudnog vaskularnog sistema.

Lično sam više puta kao što znate govorio o temi pravosuđa, odnosno na temu pravosuđa. Istina često i sa nekom, da kažem, teorijskog aspekta ali u daljem periodu ćemo biti pozvani da sve više silazimo na nivo onoga sa čime se suočava obični građanin, a na kraju to jeste i najbitnije.

Jer zapravo pravosuđe kao i celi državni sistem postoje da zaštite čoveka, da zaštite građanina, da zaštite svakog stanovnika ove zemlje i da zapravo, budu okvir u kome će svako moći da bude čovek u skladu sa važećim principima, zakonskim normama, opšte civilizacijskim vrednostima da razvija svoj individualni, ali isto tako i svoj kolektivni subjektivitet i identitet.

Zato određene pojave koje imamo na terenu, ne možemo smatrati nebitnim pa makar se one nalazile tamo u nekoj Sjenici koja je decenijama, godinama zapostavljena od celokupnog sistema, uključujući i sistem pravosuđa.

Istina, decenijama dok je Sjenica bila pod jednim kompaktnim sistemom vlasti, koji je funkcionisao po modelu korupcije i kriminala u punoj sprezi između lokalne samouprave, pravosuđa, policije i tužilaštva zapravo tamo gde su bili najveći problemi, izgledao je kao da ih nema, jer kad postoji puna sloga i puna saradnja na toj osnovi, mi zapravo ne znamo za problem.

Dakle, bolest izjeda organizam ili jedan njegov deo, ali informacija ne dolazi do mozga. I kada se dešava, zapravo, eskalacija problema? Onog trenutka kada uspevamo da jedan od konstituenata to, da kažemo kriminalnog udruženja, koje decenijama vlada Sjenicom izvadimo, iščupamo iz tih kandži.

Znači, desi se promena lokalne vlasti, odnosno na proteklim izborima se smeni vlast koja drži u mraku Sjenicu ili koja je držala u mraku Sjenicu, više decenija i sada odjednom dobijamo uznemirenost ostalih komponenata.

I nije prvi put da o tome govorim, ali iz dana u dan mi imamo eskalaciju problema u kojoj se potvrđuje oboljenje određenih aspekata državnog sistema na tom području u ovom slučaju i samog pravosuđa i tužilaštva i policije, nažalost.

Dakle, pre nekoliko dana, a nije prvi put, dešava se blokada deponije za odlaganje smeća u gradu, odnosno opštini Sjenica, istina jeste u pitanju, ne sanitarna deponija, ili kako se to zove, divlja deponija koja nije jedina u ovoj zemlji, znate da smo prošlih dana govorili i o svetlom primeru rešavanja jedne takve deponije u Prijepolju, međutim, nažalost mi svega, par desetina kilometara istočno od te deponije, koju smo rešili zajedno sa Vladom i nadležnim ministarstvom u Prijepolju, istočno imamo ovu kod Sjenice i jednu drugu, na svega nekoliko kilometara kod Priboja, što verujem da će biti tema i da već jeste tema Vlade i nadležnog ministarstva, ali znamo koliko je komplicirano rešavanje ovog problema. Međutim, ovde se dešava jedan drugi problem.

Problem koji ne može da čeka njegovo rešavanje. Znači, postoji jedna grupa ljudi koji žive na području, u blizini te deponije i koji istina jesu ugroženi, dakle, divlja ili nesanitarna deponija ugrožava ljude, međutim, jedna grupa ljudi je u tome videla svoju šansu, čak i za vreme prethodne vlasti, oni bi s vremena na vreme blokirali tu deponiju, i sprečili opštinske odnosno komunalne organe da odlažu smeće na tu deponiju i time bi zapravo naterali opštinsku vlast da sa njima pregovara, a u pregovorima najčešće nije bio zahtev da se deponija reši i odgodi. Već su oni imali svoje lične zahteve, da se neko od njih zaposli, da dobije posao.

Dakle, oni su tim ucenama vrlo često postizali određene, da kažemo, efekte za sebe i tako bi problem bio odgođen pa bi onda opet oni odmorili par godina i ponovo bi se javili kad im porastu ili im se rode novi apetiti i tako ucenjuju opštinsku vlast.

Mi sada imamo opštinsku vlast koja ne podleže ucenama, koja neće sa njima da trguje na taj način i naravno da opštinska vlast se obraća državnim organima.

Zamislite sada ovde u Beogradu ili bilo kom drugom većem gradu Srbije, da neko odluči da protestvuje iz nekog svog razloga, ličnog ili političkog, blokira deponiju. Blokira odgađanje smeća. Šta biste uradili? Da li bi to bio politički problem? Naravno da ne bi to bio politički problem. To bi bio problem na relaciji policije ili eventualno tužilaštva i pravosuđa.

Dakle, postoji zakon o tome kako se protestvuje, postoji zakon o tome kako se izražava određeno negodovanje, ili određeni stav građana ili bilo koga, ali da blokirate funkcionisanje jedne opštine i da time pored ovolikog problema sa pandemijom i bolestima koje proizilaze iz tog problema, mi sad dobijamo u Sjenici, novu opasnost gušenja i novih opasnosti od epidemije trovanja zbog neodnošenja smeća.

Dakle, mi smo već nekoliko dana u ozbiljnom problemu, a šta kaže policija? Znate, mi nismo nadležni, mi ne možemo bez tužioca, šta kaže tužioc - kaže nema elemenata krivičnog dela, ja ne mogu da funkcionišem, šta kaže pravosuđe? Isto tako. Nije se desio problem.

Molim vas, i kakvu mi sliku šaljemo, ako tome dodamo o i činjenicu da smo svega pet dana do Ramazana, do ramazanskog posta za Muslimane, posebno bitnog po raznim osnovama. I šta će sada? Mi ulazimo u Sjenici u Ramazan zatrpani smećem, gde je komunalna služba odnosno opštinska uprava sprečena da građane spasi, odnosno da građane izloži, ne izloži opasnostima bolesti zaraze i svega ostalog.

Dakle, to je isto ono pravosuđe isti oni tužioci, ista ona policija o kojoj sam govorio kada su se pre svega tri sedmice izjašnjavali o bezbednosnoj situaciji u Sjenici kada smo imali otmicu direktora škole. Kada su kazali, to je redovno, to dešava se.

Dakle, izabraćemo predsednika Vrhovnog kasacionog suda i pokazati da država funkcioniše na najvišem nivou, ali da li funkcioniše na najnižem nivou. Kakve mi poruke šaljemo? Kakva je to država u kojoj se pravi atmosfera.

Ja znam da nije tako, bar znam evo ovde u Skupštini, bar znam u svojim komunikacijama, sa ostalim instancama ove vlasti, ali se pravi atmosfera zahvaljujući tome da se proteklih decenija dopustilo da u nekim opštinama Sjenica je jedna od tih žrtava, tamo izrastaju ljudi u policiji, tužilaštvu i pravosuđu kao lokalne kabadahije, jer je to zapostavljeno, hajde tamo sve propada, baš nas briga, ne čuje se, ne vidi se, itd. Ne, to tako ne može.

Ne možemo kazati sve je u redu zato što se problem dešava 300 kilometara od Beograda, ne možemo se s time pomiriti. I ne možemo ostati na nivou simboličke političke, dakle, komunikacije. Ovde se mora reagovati.

Policija je obavezna, molim vas, bez tužilaštva i bez bilo kojih drugih organa, ali ako se već obrate, onda moraju biti podržani od tužilaštva i od pravosuđa, ali ko god blokira funkcionisanje sistema, funkcionisanje života, on mora biti dakle uklonjen sa prostora, odnosno mora biti procesuiran i ne sme mu se dozvoliti da ugrožava živote ljudi. Zatrpavanje ljudi smećem, neodnošenje smeća iz jednog malog grada, iz jedne varoši, je direktan udar na živote i zdravlje tih ljudi.

Sa druge strane, sećate se, da sam govorio, govoreći o organizovanom kriminalu, u jednom od prošlih svojih izlaganja, naveo primer proizvođača nameštaja u Novom Pazaru, nekih od proizvođača nameštaja, koji svoj kriminal , kriminal trgovine drogom i kriminal šverca cigaretama, kriju iza svojih fabrika i proizvodnje nameštaja, idealno mnogo kamiona, veliki transportni kamioni, za nameštaj koji zapravo predstavljaju samo paravan za jedan veliki kriminal.

Taj moj govor je izazvao veliku pažnju, posebno u Novom Pazaru, i ja sam nakon povratka u Pazar, primio jednu delegaciju, koju predstavljaju proizvođači nameštaja i koji su mi se zahvalili što sam to pitanje delegirao ovde u Skupštini, ali su isto tako tražili da prenesem nadležnim državnim organima da reaguju i da se odvoji žito od kukolja, jer oni kažu, a u pravu su, da tih par kriminalaca, zapravo nanose veliku štetu ovim ozbiljnim, poštenim proizvođačima nameštaja, koji dakle, rade pošteno i ne bave se kriminalom.

Nanose im štetu prvo time što u taj biznis ubacuju mnogo prljavog kapitala i eliminišu poštenu konkurenciju, lojalnu konkurenciju, jer su oni prljavim parama konkurentniji i zapravo guše ove normalne proizvođače. S druge strane, svakako kaljaju njihov ugled.

Zato su me zamolili da prenesem nadležnim državnim organima da se pojača, zapravo da se preduzme ono što je potrebno da se ti koji se bave kriminalom pod plaštom proizvodnje nameštaja zapravo procesuiraju.

Treća stvar, koja takođe ima veze sa pravosuđem, a koju želim ovde da istaknem, koja me je posebno jutros inspirisala dok sam se spremao da dođem ovde, video sam, na jednoj televiziji sa nacionalnim signalom gostuje lice koje je pravnosnažno osuđeno za terorizam, čime se otvoreno vrši promocija terorizma.

Dakle, lice koje je pravnosnažno osuđeno za čin terorizma, koje je odležalo zakonsku kaznu sada dobija priliku da o tome sočno govori, kako je vršio, pripremao svoje terorističke akcije, bacao bombe, pucao sa ciljem ubijanja, itd. To se dešava na televiziji koja ima nacionalni signal, koja ima dozvolu, dakle, nadležne agencije, što je resurs svih građana.

Ne samo to, pre nekoliko dana list, odnosno novina, najtiražnija novina u ovoj zemlji, dnevna najtiražnija novina je tom istom čoveku posvetila naslovnu stranicu i nekoliko stranica za veliki intervju, da govori o svojim aktima nasilja i ideologija.

Taj čovek je iz Novog Pazara, taj čovek dolazi iz reda muslimana Bošnjaka i ja se dodatno tu osećam loše i uznemireno, da pored ovoliko godina naše aktivnosti da zapravo donesemo ovde u Beograd pravu sliku o Sandžaku Bošnjacima i muslimanima. Ponovo se pravi slika koja nije pravo lice ni Sandžaka, ni Bošnjaka, ni muslimana. To je nedopustivo.

Pri tome, ono što on u tom intervjuu kaže da je sudiju koji ga je osudio na višegodišnju kaznu nakon izlaska iz zatvora primio, ugostio u Novom Pazaru, a pritom u istom intervjuu kaže da je bio u samici u zatvoru, i to sa obrazloženjem da ne bi ugrozio sudiju i tužioca koji su mu presudili.

Molim vas, recite mi gde se to desilo na kugli zemaljskoj da sudija koji je sudio nekome za čin terorizma i osudio ga na višegodišnju kaznu mu ide u goste?

Molim vas, kakva je to slika države, slika pravosuđa, o medijima da ne govorim? To je tema za neku drugu priliku gde mi zapravo omogućavamo jednu takvu promociju kroz koju se izaziva veoma negativna emocija nemuslimana, hrišćana, naših komšija koji će da kažu – čekajte, vidite ko raste, ko se razvija, ko pretenduje da vodi, da govori o veri, da tumači veru, Islam, itd.

Dame i gospodo, to su nedopustive stvari. Ne mogu da zamislim kakav je to sudija, ako je to tačno. Ja sam samo citirao šta je ta osoba kazala.

Molim vas, nadležni organi moraju to da provere, pa makar tu bio bivši sudija. I bivši sudija je i dalje sudija. On nosi, dakle, lice pravosuđa. Kakva je to poruka? Da li je namera i tog sudije i onih koji mu omogućavaju ovakvu promociju na medijima i ko je još sve u to uključen?

Dame i gospodo, mi se moramo pozabaviti onim što se očito zove neka podzemna država, neki delovi bezbednosnih službi ili kvazi službi ili ne znam šta je to više, ali ovo zaudara na loše, ovo što možemo da vidimo, evo što smo jutros videli, dakle, u pitanju je emisija koja je trajala više od pola sata u udarnom terminu jutarnjeg programa, to su strašne stvari.

Ako ćemo na ovaj način sve ove procese, pomirenja, dijaloga, međusobnog upoznavanja i normalne atmosfere života zapravo zaustavljati i ugrožavati ovakvim činovima, molim vas da nam se onda to kaže, da nam se kaže da je besmisleno ovo što mi radimo ako će se na taj način nuditi jedno grozno lice onoga što muslimani nisu, onoga što Bošnjaci nisu, onoga što Sandžak nije.

Meni se čini da nekako ovim postupcima se ostavlja efekat mogućnosti haosa i mogućnosti da svako zapravo uzima zakon u svoje ruke, da svako čini šta hoće, da preti i da predstavlja one stvari koje su jako destruktivne.

Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon kojim se potvrđuje Sporazum između Republike Srbije i BiH o održavanju mostova.

Mostovi su vrednost koja spada u onu pragmatičnu korist prispajanja dve obale, pobedu i uspeh nad preprekom, bilo da je u pitanju reka ili neka druga udolina koja sprečava normalnu komunikaciju. Od najmanjeg mostića ili ćuprije do onih velelepnih mostova kojima se divi ljudska civilizacija kroz istoriju, ali danas mostovi pored te pragmatične uloge važne za čoveka, za ljude imaju i svoju kulturno-civilizacijsku ulogu spajanja različitosti. Svi mostovi, i u mikro i u makro svetu, i onaj na malom potoku i oni koji spajaju kontinente, su nešto što pleni pažnju ljudske vrste, što je čak i mnogo puta i u umetnosti, odnosno književnosti dobilo svoje mesto i ima ga i dan danas.

Svi ti mostovi su važni, a mostovi sa komšijom su najvažniji mostovi koje čovek može imati. Zato sa posebnom pažnjom danas mi narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja sudelujemo u ovoj raspravi, svakako dajući punu podršku da ovaj zakon potvrdi ovaj sporazum kako bi obe strane mogle činiti ono što je potrebno da bi važni mostovi, važne ćuprije, koje povezuju Srbiju i Bosnu i Hercegovinu zapravo, bili održavani onako kako je to predviđeno i vršili svoju i saobraćajnu, ali isto tako i svu kulturno civilizacijsku ulogu.

Nije slučajno da je most, odnosno na Drini ćuprija bila motiv i tema nobelovca Andrića i da je na taj način, mogu kazati, ne samo ovekovečena već zapravo, dobila upravo mesto koje zaslužuje, iako danas imamo razna kontroverzna tumačenja iz samog romana, ali to ni na koji način ne umanjuje niti značaj romana, a pogotovo ne značaj samog motiva i teme, tj. ćuprije na Drini.

Svakako da su i motiv i tema tretirali jedno drugo vreme, ali mi smo danas svedoci, duboko već u 21. veku, kako je i ćuprija na Drini i sve druge ćuprije i svi drugi mostovi na Drini i sama Drina mnogo više od reke, mnogo više od mostova i mnogo više od ćuprija.

Zato me raduje opredeljenost zemlje i kroz ovaj zakon, ali i kroz sve ono što se preduzima u pogledu premošćavanja razlika, premošćavanja i savladavanja prepreka na raznim relacijama nešto što ipak jeste stožer politike ove zemlje i nešto što uprkos šibanjima jakih, bočnih i raznih vetrova, nešto što opstaje i nešto od čega se ne odustaje.

Bez obzira što je mnogo puta fenomen komšije, fenomen suseda tretiran, opisan, razmatran u politici, književnosti i drugim relacijama, ali to je toliko inspirativan pojam i fenomen, inspirativno neiscrpan i zato želim da ovom prilikom ukazujući na značaj mostova, a pogotovo mosta prema komšiji, ponovno bacim još malo svetla.

U svetim knjigama je zapisano da nekada komšija može biti važniji ili komšija je bliži od daljeg brata. Tačnije, bližnji komšija je značajniji od daljnjeg brata. To je vrednost i aksioma koja zaslužuje da kod nas uvek iznova bude oživljena i da uvek iznova dobije na pažnji i na značaju.

Naravno da možemo romantičarski uvek govoriti na najpozitivniji način o svim pojavama, svim izazovima, uključujući i ovo što je danas naša tema ali samo ukoliko uspemo uspostaviti ravnotežu između onog idealnog, idealističkog, željenog, onoga čemu težimo, onoga o čemu možemo i pevati i govoriti i umetnički i politički, birajući reči sa jedne strane i sa druge strane, ipak se suočavati i sa onim što jeste realna slika, ako ne uvek onda barem povremena ili tačnije onaj ko želi podizati dobar most nikada u tome neće uspeti ukoliko ne bude svestan opasnosti onoga što razdvaja dve obale.

Dakle, neimari Mimar Sinan i Hajrudin koji su gradili mostove i onaj na Drini i onaj u Mostaru, znate koliko dugo je građena na Drini ćuprija, naravno ne zato što nisu imali para ili zato što izvođači nisu ispunjavali svoje ugovorne obaveze, već zato što je Drina bila tako valovita i opasna i pravila je probleme graditeljima. Zato dobar projektant mora uvažiti struje Drine i svake druge Drine i svake druge sile koja deluje suprotno mostu, koja želi da spreči gradnju, koja želi da produbljuje jaz između dve obale i da spreči spajanje te dve obale.

Zato dobra politika, dobro delo, pravi kurs i pravi diskurs treba da bude na toj ravnoteži, da ideal lepote izazova gradnje mosta i u njegovom upotrebnom i u njegovom umetničkom arhitekstonskom i svakom drugom smislu ne sme zanemariti statičke opasnosti koje prete da ugroze temelje noseće stubove i noseće stope svog mosta, odnosno te ćuprije.

Naravno, da je i kod Andrića, Drina bila simbolom kao što je i Ćuprija bila simbol i da je on upravo iz svoje vizure umetnički neprikosnoveno kvalitetno, idejno uvek svakako za polemiku, zavisi iz kog se ugla šta gledalo, ali definitivno uspeo da da značaj mostu i ćupriji onakav kako niko do sada to nije uspeo na ovim prostorima, što je za svaku pohvalu i svako poštovanje.

Nisam siguran da smo svi mi čitaoci na dovoljno kvalitetan ili pravi način razumeli poruku ćuprije, već smo vrlo često tražili u opisnim detaljima ponekad ideološke izbore, što je veoma opasno za svaku politiku kada svoju ideologiju bazira na određenim umetničkim opservacijama. Primera je mnogo kroz ljudsku istoriju do čega dovodi projektovanje ozbiljne politike bazirane na slobodnim umetničkim opservacijama, ilustracijama i metaforama.

Svakako, za svakog pametnog ovo jeste lekcija koja će uvek biti pred nama i pametni će moći da iz nje izvlače ozbiljne poruke i ozbiljne pouke. Zato ukoliko želimo da nam istorija bude učiteljica, iako nisam od onih koji priznaju da je istorija glavna učiteljica ili jedina, pogotovo ne jedina učiteljica, istorija je jedna od učiteljica, ali kao i sve učiteljice nikad ne postižu rezultate jednako kod svih učenika, jer je mnogo primera da dobar učenik više nauči od loše učiteljice, nego loš učenik od dobre učiteljice, što znači da je ipak učenik važniji od učiteljice i da je učenik taj koji zapravo bira koliko će, kada i kako da nauči.

Zato je naša uloga važnija kao učenika i nosioca odgovornosti i pisara sopstvene sudbine, a posebno sudbine naše dece važnija od same učiteljice, ali i od takve učiteljice koliko god sporne, koja se zove istorija, pametan učenik će jako puno da nauči.

Međutim, ono što mi ne ostavlja prostor da ovaj govor danas završavam isključivo u tonu romantičarske fascinacije koja nije uvek vezana za motiv i temu, već je, opet, možda vezanija za moje želje i nade, jer svi mi na kraju profiliramo i svoje stavove i svoje govore mnogo više prema svojim željama nego prema objektivnoj situaciji, ma koliko to bilo rizično. Ja to ne radim nesvesno, iako jesam pobornik lepote i lepoga, iako jesam vaspitan i edukovan u duhu traženja boljeg i lepšeg, pa čak i kada ga manje ima ja nastojim da ga stavim u prvi plan zato što sam svestan da je reč mnogo bitnija nego što mi mislimo, da su njeni efekti i reflekcije mnogo jače nego što mi često tog trenutka verujemo kada je izgovaramo, jer zapravo od biblijskog i kuranskog i svih drugih stavova reč je neprikosnovena.

Reč prethodi dobrom delu i zato se i ljudi dele na dve vrste, na dobre i loše, i njihov identitet je, pre svega, različit po tome, a prvu stvar kojom ćete ih identifikovati ili prepoznati jeste ona koja se u narodu često čuje – progovori da vidim ko si. Ne kaže se – kaži to i to da vidim ko si, ne kaže se ni – reci svoje ime i prezime da vidim ko si, nego – progovori šta god, da vidim ko si, jer ništa kao jezik ne može da te oda ili potvrdi. Preko jezika se sve kaže, ma koliko mi želeli da sakrijemo i pokrijemo, ma koliko mi želeli da našim rečima uvek sebe u najlepšem liku i maniru predstavimo. Ipak jezik odaje i naš kulturološki i naš etički i naš odgojni i naš obrazovni i svaki drugi aspekt, aspekt naše ličnosti, našeg identiteta i naših kvaliteta.

Zato, slušajući javni diskus, i u ovom parlamentu i na medijima, imam osećaj, a nemam obrazloženje i nemam logike, odnosno temelja za logiku da shvatim zašto. Imam osećaj da Drina nadolazi više nego je normalno, da je Drina valovitija u poslednje vreme, kao da neko neke brane pušta namerno, pa pravi bespotrebnu valovitost i agresivnost Drine.

Nekako mi je bilo logično da neposredno posle svih ratova, zločina koji su se desili devedesetih godina, da odmah posle toga, dok je Drina bila krvava, da bude i valovita, da bude nemirna, da bude agresivna, ali sada, ipak posle više od dve decenije, posle 2,5 decenija red je bilo ili za očekivati je bilo da se Drina smiruje, da ona ne bude tako agresivna i valovita, pogotovo da se veštački ona ne budi.

Ne mogu da razumem razne govornike, pre svega političare, koji van teme, izvan teme, izvan povoda, nekako se ponekad utrkuju kako da toj Drini doliju neku kap crvenila ili kako da je još više uzburkuju. Hajde, i mimo teme, kako da čarnemo Srebrenicu, kako da dotaknemo u te bolne rane, kako da dobijemo neki sitni politički poen, kako mi to smemo i umemo.

Pokušavam da nađem razlog, šta li je razlog? Ne mogu da verujem da postoji toliko neznanja, hajde neznanja, nego da ti ljudi ne shvataju i kako se predstavljaju, da žele da doprinesu svojoj zemlji, da žele dobro Srbiji, ali to je meni pogrešan pravac. Rušiti mostove sa komšijama ili hajde održavati ih fizički, a rušiti sve druge mostove, meni ne samo da je to pitanje odnosa prema komšiji, to je pitanje odnosa prema sebi i to nije prijateljski čin. To ili je zlonamerno ili je plod plitke politike, a plitka politika je uvek štetna za zemlju u ime koje se ona prezentira i predstavlja.

Zato, po ko zna koji put, kada dotičem ovu temu, kao što vidite, biram reči. Zar ne mislite da bih i ja mogao izabrati teške reči? Znate dobro da bih mogao, da to umem bolje nego većina. Zar ne mislite da bih ja mogao uzeti, pa da odapnem strelu, pa da gađam tamo gde će da boli i da dobijem neke aplauze, možda nekih radikalnih, ekstremnih elemenata iz mog biračkog tela, iz mog biračkog naroda, pa da mi kažu – svaka ti čast, nek si otišao u Beograd da im to kažeš? I vi i oni znate da to i smem i umem, ali, kao što vidite da neću. Ne zato što ne smem i ne zato što ne umem, ali neću. Ne zbog vas, da znate.

Ovo što biram reči ne radim zbog vas, radim zbog sebe i svog deteta, jer dok ovo govorim važnije mi šta će iz mog govora moje dete da izvuče kao lekciju i kao odgojnu poruku nego neki poen i neki glas koji ću više da dobijem. To je razlika.

Zato, kada govorim o zločinima, običnim, neobičnim, do genocida i bez genocida, ja imam poseban emotivan osećaj, kao i svi vi, zbog žrtava, ali dodatno poseban emotivan osećaj zato što sam svestan šta odgojno i šta edukacijski za budućnost znače naše opservacije ovde o zločinima.

Zato vas molim i ukazujem da, ako ne uspemo da prođemo onu crtu koji nismo do sada uspeli, nažalost, većinski ovde da prođemo, da o zločini, o svim zločinima govorimo, pre svega, etički i fenomenološki ne dajući mu partikularnu dimenziju – moj zločin, tvoj zločin, moja žrtva, tvoja žrtva. Dokle god budemo na tom, tako niskom etičkom, duhovnom i ljudskom nivou, verujte, da zna se ko je glasniji više će se čuti, ko je brojniji, on će pobediti, preglasati. To je surovost politike i to nije sporno. Ali, šta posle i kuda? To je ključno pitanje.

Zato mi je danas upravo inspiracija u mostovima. Usvajamo Zakon o mostovima, ali hajdemo napraviti iskorak i praviti zakone, ne usvajati, već ih prihvatiti. Oni već postoje, oni su Božiji, oni su ljudski. Ljudski i Božiji zakoni će nadživeti i preživeti sve naše nedorasle, sve ljudske nedorasle stavove nesnalaženja i pogrešna ponašanja.

U Zakonu o održavanju mostova treba nam oživljavanje i buđenja i Božijeg zakona koji je u nama. Znajte, u redu je, možemo mi ovde da se utrkujemo ko će koga da nadglasa i da nadviče, ali kada ostanete sami, da li biste želeli da vaše dete ispravno razume zločin ili pogrešno? To se pitajte. Pitajte vašu savest, kakvi god da smo, svaki od nas ima savest samo kod nekog spava, kod nekoga je budna. Hajmo je probuditi. Takvi mostovi nam trebaju i videćete kakav ćemo imati odnos i sa Bosnom i ona sa nama, i kako ćemo otvoriti nove stranice ili nove perspektive ove zemlje. Hvala vam.

Poštovani ministre, hvala vam što ste ovo istakli, što ste me zapravo potakli da dovršim misao koju mogu bazirati na onome što sam prethodno kazao.

Vama, celom parlamentu, javnosti, ovde potvrđujem, da ne verujem da je primarna politika ove zemlje, što se najviše vidi na njenom samom vrhu, ovo, ja ovde ne bih sedeo. Dakle, ja u to verujem, i da ne verujem da ova priča, ovako humano, i estetizirano postavljena zapravo ima budućnost. Znam da ništa od ovog sa četiri poslanika ovde ništa ne mogu nametnuti, samo ukoliko budemo imali većinu koja deli ove vrednosti, a ja se iz dana u dan uveravam imam li elemenata da u to verujem.

Između ostalog, podsetiću da smo nedavno potpisali Sporazum, dakle, između Stranke pravde i pomirenja i SNS, koji u prva dva člana potencira očuvanje i unapređenje odnosa između bošnjačkog i srpskog naroda, između Srbije i BiH. Dakle, to je prihvatila najveća stranka, nosioc, stožerna stranka u ovoj zemlji. Zapravo su to temelji ovog mog uverenja i verovanja i težnje ali ono na šta sam skrenuo pažnju u prethodnom govoru i sada podvlačim jeste, da bi upravo oni koji pripadaju toj politici samo trebali biti pažljiviji u rečima, jer je to jako važno.

Znači, mi imamo odlično opredeljenje zemlje, pravu politiku, nastojanje, ja verujem u tu politiku pomirenja i zbližavanja, i zato zapravo, sam i pristao da budem konstruktivni faktor u ovoj Skupštini, zajedno sa mojim kolegama narodnim poslanicima, baš zbog tih uverenja. Ali, nisam siguran da svi oni koji govore i u ovom parlamentu upravo podržavaju tu politiku samog vrha pa i svog predsednika. Tu bi trebalo biti pažljiviji, da prosto, ne idemo u nedostatku velikih ideja, ponekad posegnemo za emotivno lakim pričama, a one su uvek te koje su možda suprotne, ili iskaču iz ovog diskursa. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, dame i gospodo, upravo zbog učestale potrebe imenovanja na sudijskim pozicijama i rukovodećim pozicijama u sudovima, kao i zbog potrebe prestanka ovih funkcija tema pravosuđa je izuzetno učestala ovde pred nama.

Svakako da u konkretnom smislu treba podržati predložene korake.

Imamo i pitanje prestanka pozicije u novopazarskom pravosuđu. Proceduralna tema i proceduralna aktivnost za koju će stranka Pravde i pomirenja i njeni narodni poslanici dati podršku.

Sve dok ne doživimo da imamo zdravo pravosuđe, pravosudni sistem koji će biti jedan od najsvetlijih aspekata celokupnog državnog i nacionalnog obraza, ova tema mora imati i u Narodnoj skupštini i u drugim prilikama svoju prisutnost i moramo je sagledavati sa više aspekata.

Naravno, do kraja smo svesni i određenih limitirajućih faktora kada je u pitanju pravosuđe, kada je u pitanju čak i želja i dobra namera kada postoji da se pravosuđe uredi onako kako treba da zapravo funkcioniše poštujući princip odvojenosti od izvršne ovlasti, ali ono što jeste problematično je upravo ta granica između samostalnosti i nezavisnosti pravosuđa, sa jedne strane, i, sa druge strane, mehanizma kontrole sudija i tužioca.

Dakle, čak i razvijena društva ili najrazvijenija društva nisu baš u stanju da tu liniju preciznu formulišu i definišu i da zapravo uspostave idealnu ravnotežu između samostalnosti pravosuđa, sa jedne strane, i mehanizama kontrole, sa druge strane. Zamislite kako je to u tranzicionom društvu, pogotovo u društvu gde tranzicija traje preko 30 godina, gde tranzicija više nije tranzicija, već neko stanje koje po svojoj prirodi jeste neredovno, odnosno vanredno, ali koje kada toliko traje poprima neki aspekt svoje redovnosti. Znači, to je kao kada se naviknete na određenu devijaciju, odnosno pomirite se sa time da je normalno da stalno živimo u tranziciji. Dakle, to je pitanje sa kojim se ne bavimo dovoljno.

Dakle, pitanje kada će da se završi tranzicija je pitanje koje postavljaju građani i koje postavlja svaki slobodouman čovek i koji je način da se tranzicija završi. Dakle, to je svojevrsna celokupna politička, ali isto tako i kulturno-civilizacijska agonija u kojoj se nalaze društva tzv. istočno evropskih zemalja, odnosno onih zemalja koje su bile pod istočnim komunističkim blokom. Istina, neke zemlje su uspešnije na tom putu izlaska iz tranzicije, međutim mi ovde na području bivše Jugoslavije, nažalost, još ne vidimo tačku na kraju ovog tunela.

Svakako da je za pozdraviti sve ono što država, odnosno njena vlast poduzimaju na tom putu i možda na polju aktivnosti, odnosno privrednih i ekonomskih aktivnosti smo imali najznačajnije rezultate, naravno sada ponovo suočeni sa izazovom i kušnjom pandemije i slojevitosti krize koju ova kušnja izaziva. Međutim, ono što je jako važno jeste da mi na nivou političkih elita i intelektualni elita ne smemo se ili ne bi se smeli pomiriti sa time da tranzicija postane normalno stanje. Valja nam se stalno podsećati da smo na tom putu i da bismo se morali konačno na to brdo i zaustaviti, odnosno okončati tu vrstu našeg stanja. Dakle, to je stanje koje nas opterećuje, koje ima svoje implikacije.

Nažalost, tu je i najčešće pitanje svesti. Ono što bi trebalo da bude jedna od tema naših i političkih intelektualnih elita je zapravo pitanje naše svesti i šta činimo u pogledu oblikovanja ozdravljenja i unapređenja te svesti.

Istina, pitanje reformi, nekada je to bilo veoma popularno pitanje, ali sada više nije popularno pitanje reformi. Sama reč, sam pojam reforma prilično je potrošen pojam i sada kada kažete „reforma“ možete samo čuti zbijanje šale na račun te teme zato što, zapravo, ono što je očekivano od pojmova reformi i same reforme je toliko, da kažem, podbacilo u očekivanjima. Dakle, razočarani su građani od samog pojma reforma. Ne znam, moramo naći neku drugu reč, ali moramo nastaviti sa ozdravljenjem, i ličnim i porodičnim i sistemskim ozdravljenjem.

Međutim, zašto su skoro sve ili većina reformskih procesa i reformi koje smo poslednje tri decenije ili posebno poslednje dve decenije pokrenuli, zašto su ušli u ćorsokak, zašto su ušle u određeni kolaps i zašto nisu reforme dale rezultate? Dakle, verovatno ovo pitanje nije za govor u parlamentu do kraja, već da je na neki način simpozijumsko pitanje na koje bi trebalo davati odgovore sa više aspekata, jer je veoma slojevito i zahteva sagledavanje svih aspekata te slojevitosti, ali definitivno ono jeste i za nas ovde jako važno.

Dakle, reforma je neka vrsta, kao što rekoh, ozdravljenja i pitanje je da li može reforma uspeti ukoliko tu aktivnost sprovode oni koji, prvo, ne veruju u to, a sa druge strane koji su, mogu slobodno kazati, virusirani ili zaraženi onim idejama koje su dovele do potrebe reforme. Dakle, to je jedno od ključnih pitanja i kada je u pitanju reforma pravosuđa i kada je u pitanju reforma obrazovanja i kada su pitanju reforme na raznim drugim poljima.

Dakle, vi da biste izvršili reformu pravosuđa, a znate da je bilo nekoliko pokušaja u poslednjim godinama, obično se formiraju određene grupe, radne grupe, određene komisije koje se zaduže da pripreme ili strategije ili planove ili konkretne programe tih reformi. Međutim, vi kada vidite, obično u tim grupama ponovo budu oni koji su najuticajniji, najdominantniji u tom sektoru, a upravo obično su najuticajniji oni koji su i ranije bili najuticajniji i vi zapravo samo imate prenošenje istog duha koji će zapravo pokušati kroz reformu da samo promeni ili pronađe neko novo pakovanje.

Mi imamo nastavak te sadržine, jer moćnici su obično uvek moćnici, pogotovo u zatvorenim sistemima kakvo je pravosuđe. Dakle, tada vi ne možete… Moćnici sa tih pozicija se vrlo teško razvlašćuju, jer se vazda, kada ih pokušate razvlastiti, kada ih pokušate kontrolisati, kada ih pokušati sankcionisati, vi zapravo se suočite sa tim izgovorom da se izvršna ili zakonodavna vlast mešaju u nadležnosti pravosuđa i da, zapravo, se ne poštuje princip odvojenosti.

Od pravosudne vlasti dobijete celi snop odgovora i kontranapada na tu temu i onda, zapravo, stanete ili nemate niti zakonski, niti proceduralni mehanizam da se sa takvima obračunate, odnosno da ih isključite iz uticaja na te procese.

Ono što danas jeste bolest pravosuđa može se sagledati i kroz ovu prizmu, da je jedan od razloga zapravo to. Vi kada pogledate određene kadrove u sistemu pravosuđa, posebno tužilaštva, jer pogotovo sva moć vladanja ljudskim životima u pravosudnom sistemu je ili pretežno u rukama tužioca, jer oni su ti koji zapravo odlučuju o ljudskim sudbinama - uhapsiti, ne uhapsiti, produžiti pritvor, ne poslati u pritvor itd. zapravo je tu koncentracija moći i, s druge strane, i koncentracija korupcije.

Vi ukoliko pođete tragom ili putanjom određenih imena, određenih kadrova u tužilaštvu, vi ćete videti da ti ljudi, uprkos činjenici da se mogu primiti brojne informacije o njima, o umešanosti u korupciju, o sprezi sa kriminalom, vi ćete videti kako oni dugo traju. Jedno od tih imena je izvesni Vojislav Isailović, pomoćnik, odnosno zamenik tužioca za organizovani kriminal, koji je postavljen još za vreme tzv. demokratske vlasti, koji tako dugo traje. Inače, dobro poznat po svojoj sprezi sa određenim kriminalnim, tajkunskim i drugim koruptivnim grupama, jako dobro je plaćen od tih grupa i to sa vrlo banalnim motivom - da određene konkurente i konkurenciju izbacuje. Dakle, svojim prijateljima koji ga plaćaju, i tako čovek funkcioniše u tužilaštvu, na samom vrhu, u tako delikatnoj stvari, i to kada je u pitanju organizovan kriminal.

Mi se onda pitamo, znači, ovo što imamo zadnjih sedmica, aktuelnost obračuna sa organizovanim kriminalom, gde imamo značajnu javnost koja to podržava, kao i, siguran sam, većinu političkih subjekata, pogotovo ovde u Narodnoj skupštini. Kao što znate poslanici Stranke pravde i pomirenja, kao i cela struktura ove stranke na vrhu programske lestvice važnosti jeste borba protiv korupcije i organizovanog kriminala i sa pažnjom i podrškom pratimo sve ove pokušaje obračuna sa organizovanim kriminalom.

Međutim, olako se prelazi preko toga kada pročitamo u dnevnoj štampi ili vidimo ili čujemo na drugim medijima koliko su ti kriminalci i te organizovane kriminalne grupe imale spregu sa određenim državnim strukturama. Pročitamo to, čak dobijemo imena, dobijemo brojke na koliko su, recimo, pripadnika MUP-a imali uticaj u njihovom postavljenju, sa koliko tužioca, sa koliko sudija. Sve to čujemo i pročitamo, onako se iščudimo par minuta i produžimo. Što više primamo takve informacije, nekako nam izgleda kao da to postaje normalno.

Upravo to i jeste problem. Problem je što kada imate inflaciju loših pojava, da ne kažem inflaciju zla, čovek valjda da bi se psihički odbranio on počinje da se navikava te nenormalnosti i, kada ga permanentno bombardujete sa takvim pojavama, on u nekom trenutku da bi sačuvao svoje psihičko zdravlje i psihičko zdravlje svoje porodice kaže - pa, dobro, šta ćeš, tako je to, gledaj svoga posla.

Zapravo, kriminalci i kriminalne grupe i te strukture koje predstavljaju nosioce korupcije, oni i hoće da nas zamore, da nam dosade na način da mi kažemo - pa, dobro, ljudi, tako je šta ćeš, oni toliko moćni, toliko su jaki, njima se ne može, on je tužilac, njemu je zagarantovana pozicija, ne možete ga dirati, ma ćuti, hajde dobro je, može ti se sutra osvetiti, može okrenuti cevi svojih delovanja protiv tebe. Drugim rečima, gledaj svoga posla.

Dakle, ta atmosfera nije dobra. Nije dobra atmosfera gde se navikavamo na loše pojave i na zlo. Moramo u tome biti glasni. Najvažnija glasnost koja se očekuje jeste zapravo iz Narodne skupštine. Mi ovde, dakle, dobijamo desetine sati direktnog prenosa na javnom servisu. Dakle, ukoliko bi se to pretočilo u ove marketinške sekunde, možete misliti koliko bi to koštalo? Dakle, to je ogroman nacionalno državni resurs koji je ustupljen nama narodnim poslanicima. Zato mi moramo te skupe i najskuplje minute i sekunde koje su nam date na raspolaganje iskoristi na najbolji mogući način. Da čuju, da, naravno, i naši glasači i građani da čuju šta mi o tome mislimo, ali isto tako da na njih utičemo najkvalitetnije, najzdravije na njihovu svest da oni vide da nisu pogrešili time što su nas birali ovde da ih predstavljamo tokom ovog mandata.

Ukoliko mi ovde, dakle, ne pokažemo hrabrost ili, ne daj Bože, pokažemo određeni kukavičluk, određenu selektivnost da one koji se nalaze na najjačim tužilačkim i sudskih pozicijama ne smemo prozvati, ne smemo ukazati na njih… Istina, mi ovde nemamo izvršnu vlast, mi ovde ne možemo da hapsimo, ne možemo da donosimo presude, hvala Bogu i ne treba, jer mi jesmo najviši zakonodavni, najviši predstavnički i najviši nadzorni organ, ali sa te pozicije i sa te tri uloge koje strateški najbitnije, mi moramo imati veoma glasne stavove preko koji ćemo emancipovati i osloboditi građane, tako da oni u strukturama organizovanog kriminala, u strukturama kriminalizovanih sudija, kriminalizovanih tužioca ne vide super moć kojoj se nije moguće suprotstaviti.

Vršeći svoju ulogu poslanika i prenošenja glasa sa terena, želim obavestiti ovde i Narodnu skupštinu i javnost da mi permanentno dolaze pritužbe o ponašanju saobraćajne policije u Pirotu pri graničnom prelazu, nakon graničnog prelaza Gradina, s obzirom da znate da je ogromna frekvencija na tom graničnom prelazu, desetine autobusa iz Novog Pazara koji cirkulišu preko Bugarske prema Istanbulu. Zamislite sada autobus koji ima 50 putnika, koji se vraća iz Istanbula, koji prođe svu graničnu policijsku i carinsku proceduru, na 200 metara iza granice, ljudi umorni, vozili se više od 10 sati od Istanbula, zaustavlja ih saobraćajna patrola i maltretira ljude, izbacuje sve putnike, izbacuje vozača, jednoga, s jednim policajac ostaje u autobusu, pregovara sa njim. Možete misliti zašto policajac pregovara sa jednim vozačem u četiri oka, bahato, drsko, preteći. Naravno, na kraju se sve završava ucenama i reketom. To je ono što meni novopazarski prevoznici permanentno javljaju i traže da o tome podignem glas i, evo, ja ovog trenutka to činim.

Dakle, pozivam MUP koje na nivou ministra, moram kazati, jeste kooperativno i uvek pozitivno reaguje i inventivno kada su u pitanju slični slučajevi, ali ovo nije pitanje koje treba da se reši jednom intervencijom, ovo je pitanje koje treba da se reši procesuiranjem tih bahati policajaca koji sebe doživljavaju kao neke lokalne šerife, kojima se prosto može, jer su godinama pljačkali te ljude koji se bore da zarade prevozeći putnike. Dakle, ono što tražimo od ministra i nadležnih organa u MUP-u jeste da se preduzmu potrebne aktivnosti, da se takvi ljudi procesuiraju, da takvi ljudi ne mogu biti policajci.

Policajac na terenu, na ulici je zapravo prvo lice države, i to je ono što je u direktnoj komunikaciji sa građaninom. Možete imati idealnu državu na nivou Vlade, na nivou Skupštine, na nivou ministarstava, na nivou viših organa, ali ukoliko imamo probleme na onoj prvoj liniji komunikacije između građanina i policajca, građanina i nekog drugog službenika onda mi i dalje imamo problem. Zato se mora ići do kraja. Ne sme se dopustiti tim lokalnim kaubojima da to što je Pirot udaljen, to što je sve to udaljeno od centra, od Beograda, da to može da bude zapostavljeno. Zato smo mi narodni poslanici ovde da svaki glas koji imamo sa terena prenesemo ovde, jer smo mi poslanici, jer smo poslani. Narod nas je poslao da ga ovde predstavljamo i mi to moramo činiti krajnje dosledno i na način da to bude na korist i u korist građanina. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana potpredsednice Vlade ministrice Gojković sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, mi poslanici Stranke pravde i pomirenja sa radošću sudelujemo u svim temama u radu ove Skupštine ali nam je posebno zadovoljstvo i posebna radost kada se pred nama pojave pitanja i teme iz oblasti kulture. U našem programu i u našoj orjentaciji mi imamo čvrsto uverenje da kultura zapravo predstavlja temelj i osnovnu dimenziju vrednosti pojedinca i zajednice i da se ona nikada i ni u kojoj prilici ne sme zapostaviti.

Ono što me raduje jeste da bez obzira na ambijent krize u kome se zemlja nalazi imamo kapaciteta i da se bavimo ovim delikatnim i delikatesnim temama. To je nešto što je za radost i što ćemo svakako podržati.

Muzejska delatnost i zakon koji je pred nama, a koji uređuje ovu oblast, kako čusmo i u obrazloženju predstavlja jedan veoma važan iskorak, pogotovo zbog činjenice da smo toliko godina, čak i decenija imali ovo pitanje, vrlo zapostavljeno i konačno ćemo, dakle sa ovim zakonom, odnosno ovim zakonskim okvirom, dobiti osnov kako možemo pre svega zaštititi muzejsku građu, a potom joj i dati onu stvarnu i pravu ulogu.

Muzeji, muzejski eksponati imaju višeznačnu i višeslojnu ulogu u svakom društvu. Osnovna i elementarna uloga jeste ona da to bude dostupno svim građanima, turistima iz zemlje i inostranstva i to, dakle i u tom elementarnom smislu i ulozi predstavlja, zapravo jedno od svedočanstava nivoa same države, nivoa celokupnog društva.

To koliko jedno društvo, odnosno naše društvo drži do sebe i u tim nijansama i zapravo po kvalitetu organizovanosti muzeja, po standardu smeštenosti i zaštite muzejski eksponata vi ćete zapravo oceniti i na prvi pogled bez potrebe da ulazite tako duboko na kom kulturnom nivou je jedno društvo, odnosno jedna država.

Zato ovo smatram vrlo važnim iskorakom, gde ćemo imati sistemski uređeno pitanje muzejske delatnosti i u pogledu zaštite, ali isto tako i u pogledu uloge, odnosno prave dinamike, kulturne dinamike koja se može bazirati na muzejima, odnosno na muzejskim eksponatima.

Pored te elementarne uloge, dakle dostupnosti muzejske građe svima, odnosno predstavljanja na neki način obraza ili kulturnog lica države, nacije, građana, naroda i svih zajednica. Pored toga muzejska građa, zapravo predstavlja i svojevrstan vrlo važan naučni materijal. I to je ono što takođe, verujem da će ovim zakonom biti olakšano i čak je to, i onaj još značajniji aspekt i uloga muzeja, odnosno muzejskih eksponata i muzejske građe.

Dakle, ona je elementarna i jeste da to mogu građani videti, uživati u tome, educirati se, posmatranjem i analiziranjem muzejskih eksponata, i na taj način potvrđivati i osvežavati sopstveni identitet i stabilnost i sigurnost u sopstvenom identitetu, ali osim toga od izuzetne važnosti je zapravo posmatrati muzejsku građu kao naučno blago i to je ono što treba zapravo da bude viši nivo uloge kulturnog blaga ove vrste, odnosno muzejske građe i muzejskih eksponata, jer običan posmatrač ima svoj pristup muzejskom eksponatu, svoj doživljaj u pogledu identiteta i sopstvene kulture. Ali naučnik u muzejskom eksponatu, odnosno muzejskoj građi, on vidi, neću reći, samo jedno svedočanstvo, naprotiv, muzejska građa i muzejski eksponat predstavlja neku vrstu početka klupka iz koga naučnik, pravi naučnik, kvalitetan naučni razmotava celo klupko, spleta svedočanstava o našoj historiji, odnosno o našoj prošlosti. To mi jako znači, da ćemo mi sada i kroz ovaj zakon moći dinamizirati i taj aspekt upotrebe i uloge muzejske građe i muzejskih eksponata.

Dakle, jedan od problema historije kao nauke ili tačnije, historije kao naučne discipline, i dan danas se mi nismo složili, naučnici nisu uspeli da se slože koliko je historija nauka, koliko je tamo naučna disciplina i koliko je korisno za histeriju insistirati na isključivosti da samo materijalni pokazatelj govori o prošlosti i svedoči o prošlosti, jer koliko god postigli, dakle, dostigli ili došli do kulturnog i materijalnog nasleđa kroz arheološku građu, to je jako mali procenat svedočanstva o prošlosti i zato je od izuzetne važnosti, pored otkrića tih eksponata, njihove zaštite i dostupnosti od izuzetne važnosti i unapređenje naučnog i kulturološkog čitanja tih eksponata, i to je ono što treba da nam bude zadatak, za budućnost i to blisku budućnost, da zapravo tu građu učinimo dostupnim, naučnicima i olakšamo naučnicima da što dublje i što preciznije pročitaju tu muzejsku građu, odnosno te eksponate, jer tek onda će to biti osnov za važna otkrića, a mi imamo dovoljno talentovanih naučnika, pogotovo mladih naučnika, koje treba podsticati u ovom smeru.

Ono što me takođe raduje, da ćemo ovim zakonom ostvariti viši stepen zaštite te građe, ne samo u finalnoj fazi standarda uređenja samih muzeja, već i nadam se u celokupnom procesu, arheoloških događanja od samog otkrića na određenoj lokaciji, potom samih iskopavanja, a potom i pune zaštite i dostupnosti, ali pre samih iskopavanja, pojačati, neophodno je pojačati zaštitu samih potencijalnih lokacija, na kojima se nalaze ili postoje određeni pokazatelji, da se mogu nalaziti kvalitetna arheološka građa.

Ovo govorim, što sam prosto i kroz određene svoje naučne aktivnosti, ali i posedovanja informacija i posmatranja, a i činjenice da živim na prostoru Sandžaka, odnosno Novog Pazara, dakle, lokalitet na kome se hiljadama godina prepliću razne kulture i civilizacije, još od Neolitskog perioda, preko Pešterske kulture, potom, veoma bogata materijalna kulturna baština i nasleđe, još iz Ilirskog, pa u okviru Ilirskog i Dandarskog i drugih naroda i kultura, a potom i srednjeg veka, pa novog doba.

Mi imamo izuzetno arheološki bogat prostor. Istina, bilo je, pogotovo u poslednje vreme, intenzivirane su arheološke aktivnosti muzeja u Novom Pazaru, ali paralelno sa tim su aktivni i razni, da kažem lopovi, pljačkaši i tragači za blagom i zlatom, kulturnim i ovim i onim, koji nažalost nanose veliku štetu toj građi i tim potencijalima i od izuzetne važnosti bi bilo pojačati zaštitu tih lokaliteta, jer toga je jako puno, postoji čak kategorija, tzv. u narodu poznatih grčkih grobalja, nisam siguran da su sva grčka, ali za običan svet, sve što je iz nekog antičkog doba je grčko, ali svejedno, bitno je da je takvih grobalja još neistraženo i jako često nam dojave ljudi iz pojedinih mesta, sela, u čijoj blizini se nalaze ti lokaliteti, da su se jednostavno probudili i videli određene iskopine i rupe u tim grobljima koja su zarasla u žbunju, travi, itd.

Morali bi pojačati tu aktivnost, svugde, postoje i drugi delovi Srbije koji su veoma bogati ovom građom i na kojima se prepletalo mnogo kultura i civilizacija, ali ovo je ono čega smo očevici i što verujem da će ovim zakonom da bude značajnije zaštićeno.

Ono što želim da istaknem, a nadam se da će isto i ovim zakonom se dobiti okvir, jeste uređenost gde idu eksponati, arheološki eksponati nakon iskopine, hajde gde idu u samom procesu istraživanja, to je jednako važno, ali je važno i gde se zadržavaju.

Mislim da bi trebalo zakonski zaštiti zapravo da lokalitet na kome su se pronašli ti eksponati, zapravo bude u muzeju koji pokriva taj lokalitet.

Imam određene informacije da li zbog ove zakonske nerešenosti, da li iz nekih drugih razloga da su mnogi muzejski eksponati, odnosno arheološki materijali sa prostora Novog Pazara, Okolice, Sandžaka, Peštera, otišli sa tog prostora, neki su se vratili u muzej u Novome Pazaru, a neki se nisu vratili. Dakle, to je nešto što smatram veoma važnim.

Nije ovde sada pitanje etničke ili verske kategorije, već je pitanje lokaliteta. Mislim da ti eksponati treba da budu svedok prostora gde su pronađeni, odnosno da budu smešteni u muzeju, dakle, tamo gde su zapravo pronađeni, jer zapravo oni su glasnogovornici prošlosti, pre svega tog prostora.

To je ono što na šta treba obratiti pažnju ukoliko imamo osnov u ovom zakonu, ali ukoliko nema onda zasigurno u podzakonskim aktima gde će se urediti implementacija ovog zakona.

Drago mi je i zahvaljujem vam se, poštovana ministarka, na odgovoru vezan za ove ideje koje smo dobili od SPC i koji je čak bio i na Kolegijumu i bilo je različitih promišljanja u tom smeru.

Svakako da treba urediti kulturni prostor, uključujući i muzejsku delatnost crkava i verskih zajednica, ali jako je važno da ste dali takav odgovor i da ste podsetili na zakon, odnosno, pre svega, Ustav i ustavna načela koja garantuju ravnopravnost svih crkava i verskih zajednica, takođe, Zakon o crkvama i verskim zajednicama, koji garantuje ravnopravnost crkava i verskih zajednica, hvala vam tome što ste to podsetili, počesto se to zaboravi. Jer, razumljivo je, u ovoj zemlji, je oko 70% stanovništva srpske nacionalnosti, pravoslavne veroispovesti i to je samo po sebi dominanta činjenica koju ne morate isticati. Ona će sama po sebi zbog tolike dominacije proizvoditi svoje efekte i svoje reflecsije i mi sa tim nemamo nikakav problem, niti u tome vodimo problem.

Može da bude problema tamo kada se zaboravi da u ovoj zemlji živi oko 30% stanovnika koji nisu srpske nacionalnosti ili kada se zaboravi da u ovoj zemlji pored srpske pravoslavne crkve imamo značajan broj tradicionalnih verskih zajednica među kojima je i islamska zajednica.

Dakle, jako je važno da mi kao najviše zakonodavno, najviše predstavničko i najviše nadzorno telo, nikada ne zaboravljamo i ne zapostavljamo ovu činjenicu, pre svega zato što je ona ustavna obaveza, ustavno zakonska kategorija, ali isto tako i opšta kulturno civilizacijska kategorija. Više puta smo zapravo isticali da ta raznolikost predstavlja isključivo bogatstvo, a ni na koji način nedostatak ili problem.

Naravno da ukoliko vi imate takvu dominaciju, i u etničkom, i u kulturološkom i u verskom, to će isto tako značiti i spomeničkom i u muzejskom i to je faktografija sa kojom niko normalan ne bi trebao da ima problem, ali zapravo, to ne znači da treba dopustiti da ostale crkve i verske i zajednice, odnosno ostalo kulturno blago bude na bilo koji način zapostavljeno.

Dopada mi se ideja da se to reši posebnim zakonom, da uopšte pitanja kulture i kulturnog blaga crkava i verskih zajednica uključujući i muzejsku delatnost bude rešena posebnim zakonom, ali sa punim osećajem za kulturu, kulturno blago, kulturni identitet, muzejsku građu, ostalih verskih zajednica i crkava.

Zapravo, mislim da je tu naša uloga da i ovu šarenolikost i Narodne skupštine, ali i šarenolikost koju imamo i u etničkoj strukturi, građana ove zemlje predstavljamo i u našoj zakonodavnoj delatnosti.

Što se tiče druge teme, odnosno tačke dnevnog reda kojom ćemo danas dati svoj doprinos u raspravi i na koncu usvojiti odluku o statusu posebne da bibliotečke građe od posebnog značaja, to je ono što posebno smatram važnim, kulturološkim i političkim iskorakom.

Da, jesu važni svi materijalni i nematerijalni spomenici, sve je to od izuzetne važnosti i ne sme nikada biti zapostavljeno, ali knjiga je nešto što treba da u kulturološkom smislu ima najviši stepen svetosti u svim segmentima društva, a posebno na nivou nas koji smo izabrani od građana da o tome brinemo i o tome donosimo zakone.

Zato ovo posebno pozdravljam, posebno podržavam i smatram posebno važnim, jer postoji puno knjiške građe izuzetne važnosti, čak rukopisa. Svedok sam da se jedan ozbiljan fundus rukopisa i starih knjiga od koji neki imaju i više stotina godina, nalazi u biblioteci Internacionalnog Univerziteta u Novom Pazaru, ali isto tako se bojim da se mnogo toga nešto se nalazi i u islamskoj zajednici, jako puno je te građe i u privatnim posedima građana koji su to nasledili od svojih predaka.

Međutim, ono što je zajedničko za sve te materijale je da oni nisu dovoljno tehnički zaštićeni i da imamo jako puno, kako se to zna reći, obolelog papira, odnosno ugrožene građe, fizički ugrožene građe.

Zato se nadam da će ova odluka, takođe, predstavljati zakonodavni osnov i važan okvir kako bismo intenzivnije sa pozicije Ministarstva kulture, ne sumnjam da će tu biti razumevanja, pre svega od ministarke, ali i od ostalih nadležnih organa, da se omogući institucijama kulture i obrazovanja, biblioteka i ostalih koji poseduju tu građu ili koji mogu doći do te građe, dakle, da im se omoguće te opreme za rehabilitaciju starih rukopisa, znam da ima jako malo, ali mislim da se ona treba osvežiti i ovde u Beogradu, ali se omogućiti i u drugim ustanovama kulture da se ta oprema nabavi, ali pre svega da se krene što pre sa aktivnostima zaštite te građe.

Radi se o veoma kvalitetnim rukopisima. Oni koji su bili na arapskom jeziku, ja sam imao prilike i neke od njih obrađivati, ali jako puno ih je na staroosmanskom jeziku, ponajviše, određeni su čak i na persijskom jeziku. Dakle, radi se o građi koja ima izuzetnu kulturnu važnost i verujem da ćemo ovom odlukom proglašavanja bibliotečke građe od posebnog značaja, dajući joj taj status koji će omogućiti zapravo da država preko Ministarstva kulture poduzme ono što je potrebno kako bi zapravo ta građa bila, pre svega, zaštićena, a potom kako bi tako zaštićena bila dostupna onim aktivistima i poslenicima nauke kako bi zapravo mogli imati na uvid i na korist ono što je sadržaj te građe.

Dakle, sa ovom ozbiljnošću prema temama kulture, prosto mi se obnavlja optimizam da nećemo ostati ili postati robovi isključivo materijalističkih tema iz ekonomije, hleba, preživeti, ne preživeti, one jesu važne, ali su one biologija. Ukoliko mi dušu ne sačuvamo, ukoliko naša biologija i naš telesni okvir ne bude zaštita za dušu i prijatno stanište duše bojim se da ne možemo računati na pravi, svetlu, srećnu i ličnu i kolektivnu budućnost.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća i ostali članovi predsedništva, poštovani ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje popisa građana i njihove imovine je za nas narodne poslanike Stranke pravde i pomirenja veoma važno pitanje i važna tema i ona zapravo predstavlja nastavak diskusije koju smo nedavno imali vezano za Zakon o statistici, tako da pored konkretnog razloga zbog čega se ovaj zakon nalazi danas pred nama, a to je pitanje roka, svakako je ovo prilika da se prozbori i nešto kaže o samoj važnosti popisa.

Razumljivi su argumenti koje smo čuli vezano za ideju odlaganja. Istina, ove nove ideje koje čujemo o novim rokovima svakako da trebaju dobiti šansu da se ovde pred narodnim poslanicima nađu i da se o njima progovori. Pitanje je koliko je dobro toliko dugo odgađati, zato će biti važno čuti i novu argumentaciju i naći najbolje rešenje pogotovo što ovo što se događa, celokupna kriza sa pandemijom nije stvar koju možemo izvesno predviđati, tako da i jedne i druge argumente treba imati u vidu.

Dakle, popis stanovništva je svakako jedan od osnovnih komponenata na kojima se bazira razvoj jednog društva i koji ima implikacije pre svega razvojne, ali isto tako on je, zapravo, osnovna baza kojoj, pored ekonomsko-privrednog razvoja, imamo uvid i u ostale informacije i podatke koje imaju i veoma važne refleksije na identitet građana, posebno manjinskih zajednica i naroda. Zato za nas Bošnjake, a siguran sam i za pripadnike ostalih nacionalnih zajednica, ovo pitanje jeste od razvojnog značaja, ali je isto tako i izuzetno važno identitetsko pitanje.

Skoro da čovek ne poveruje da je protekla jedna cela decenija kada je pitanje popisa za Bošnjake u ovoj zemlji, a posebno u Sandžaku bilo od izuzetne važnosti, poprimilo jedan drugi pravac kretanja i tretiranja. Ja ću vam ovde javno kazati i podsetiti vas da pre 10 godina lično sam bio jedan od onih koji su pozivali na bojkot popisa. Tada smo obrazložili zašto i sada ćemo to ponoviti zapravo sa namerom da uvidimo jasnu razliku od tadašnjih okolnosti u kojima je trebalo da se odvija i u kojima se odvijao popis stanovništva i sadašnje atmosfere.

Dakle, pre 10 godina mi smo u Sandžaku imali permanentno nezvanično vanredno stanje. Dakle, imali smo atmosferu u kojoj je tadašnji režim, Tadićeva vlada, imao nameru da se obračuna sa njima neposlušnim Bošnjacima, koji je tada predstavljali razne bošnjačke, verske i nacionalne institucije.

Mi smo dakle imali situaciju u kojoj smo skoro svakodnevno ili redovno imali upotrebu i posebnu zloupotrebu policijske sile u obračunu sa neposlušnim građanima, odnosno sa građanima koji nisu bili spremni da podržavaju njihovu politiku, odnosno njihovu političku opciju do trenutka kada je 4. septembra 2010. godine ta zloupotreba sile eskalirala na mestu Hadžet, inače poznatom stratištu Bošnjaka, mestu gde je 1945. i 1946. godine streljano više hiljada građana, ponajpre Bošnjaka, na mestu gde su vernici predvođeni islamskom zajednicom trebali da prouče dovu, zapravo tim žrtvama i zapravo pokažu odlučnost da ne dopuste da se ta parcela zloupotrebljava za razne banalne svrhe i interese sa pozicije tadašnje gradske uprave.

Mi smo toga dana imali predstavu za koju se nije moglo verovati da u jednom društvu u jednoj državi, koja nije zvanično u ratu i nema zvanično proglašeno vanredno stanje, se ne može desiti, dakle, preko 1.500 pripadnika Žandarmerije, dakle, pripadnika specijalnih snaga ove zemlje je dovedeno toga dana se suprotstavi vernicima i islamskoj zajednici da zapravo upriliče verski obred koji su planirali. Došlo je i do manjih problema, odnosno fizičkih sukoba između vernika i policije, ali, hvala Bogu, zahvaljujući zapravo predstavnicima islamske zajednice koji su bili u toj grupi, odnosno zajedno sa vernicima, nije došlo do eskalacije sukoba i ipak se sve relativno dobro završilo.

Zapravo, samo ova situacija, a takvih je bilo jako puno, zapravo, govori o tome kakvo smo stanje imali. To je bila samo treća godina obračuna sa islamskom zajednicom u pokušaju da se islamska zajednica profilira, programira, uređuje po političkoj želji, bilo tadašnje vlasti na čelu prethodno sa Koštunicom, a potom sa Tadićem, svakako uz dušnu podršku njihovih eksponenata u Sandžaku.

Naravno da tada u takvoj okolnosti nije moglo biti prihvatljivo sprovođenje bilo kakve aktivnosti sa građanima na tom prostoru i normalno je bilo da smo tada pozvali na bojkot popisa stanovništva i svakako da taj bojkot tada nije uspeo, iako su naši protivnici zdušno i glasno govorili i obaveštavali kako je popis u potpunosti uspeo, kako je bojkot propao, kako oni, eto oni imaju apsolutni autoritet u narodu, kako nas koji smo pozivali na bojkot narod nije glasao i tako se to tada završilo.

Međutim, tema je do skoro bila na ivici zaborava da pre nekoliko meseci nismo čuli od tih istih političkih aktera i predstavnika zapravo sasvim drugačije vesti i informacije. Oni su pre nekoliko meseci u više izjava govorili kako mi koji smo tada pozivali na bojkoti popisa smo krivi što Sandžak, Novi Pazar i ostali gradovi na prostoru Sandžaka nisu dobili dovoljno razvojnih sredstava zato što smo tada pozivajući na bojkot zapravo odvratili jedan značajan broj stanovnika pa smo dobili manje brojke od onoga koji ima Novi Pazar i Sandžak u celini i eto sada smo mi krivi što imamo tamo siromaštvo. Verujem da smo krivi i zbog korupcije u tim gradskim i opštinskim upravama i da smo eto krivi što u Sandžak nije došla niti jedna investicija, da smo krivi, da smo krivi, da smo krivi.

Dakle, isti akteri dijametralno različite izjave, doduše 10 godina je raspona, pa hajde možemo i da pomislimo da je u pitanju zaborav. Šta god da je neka oni to objasne, ali je činjenica da su u pitanju neistine. Istina jeste da je bojkot tada uspeo, da jedan značajan broj stanovnika se nije popisao. Čak nije bitno ni koliki je to broj, jer zapravo svaki popis je uspešan ukoliko je tačan. Ukoliko i mali broj nije obuhvaćen, to više nije popis jer statistika ima smisla samo kada ima egzaktne podatke. Statistika nema nikakvog smisla kada ima relativne podatke, kada ima približno tačne podatke.

Naravno da je to za nas jedna velika lekcija, ali nismo od onih koji će ono što su govorili pre deset godina nastojati da zaborave i kažu – ne, ne nije bilo tako, da, da jeste bilo tako, da, da pozivali smo na bojkot iz vrlo jasnih razloga, jer je atmosfera, odnos tadašnjih državnih vlasti prema Bošnjacima, prema muslimanima i prema Sandžaku bila agresivno-neprijateljska. U takvim okolnostima nije bilo moguće sprovoditi bilo šta, dakle bilo kakvu aktivnost i davati podatke, odnosno učestvovati u nečemu što taj sistem, odnosno taj režim sprovodi.

Ono što sada raduje, jeste da mi nakon deset godina, istina nakon učešća, ulaska u politički život prethodne Bošnjačke demokratske zajednice, a sada Stranke pravde i pomirenja i nakon što ova stranka u prethodnom mandatu je bila predstavljena, odnosno bila u prilici da predstavlja svoj narod sa dva narodna poslanika, a nakon što je Stranka pravde i pomirenja udvostručila taj rezultat u pogledu broja predstavnika i sada ima četiri narodna poslanika.

Za podsećanje, nikada niti jedna bošnjačka stranka od uvođenja višepatrijskog sistema, dakle cele tri decenije nikada nije imala četiri narodna poslanika, odnosno četiri predstavnika, a o kvalitetu neka govore građani. To je zapravo nešto što na kraju kulminira i rezultira i ovakvim učešćem ovde u Narodnoj skupštini, ali isto tako i potpisivanje Sporazuma o saradnji sa vladajućom strankom u kome se jasno videlo da nije bilo težište na ministarskim foteljama, nije bilo težište na ličnim pozicijama u Vladi, već je stavljen fokus i akcenat na kapitalne investicije, na velike projekte, kao što je autoputni Koridor i intenziviranje njegove realizacije sever-jug preko Peštera, Koridor 11, kao što je autoputno povezivanje Novog Pazara i Sandžaka sa Sarajevom, kao što je gasovod od Kopaonika, prema zapadnom delu Sandžaka sve do Pribora, kao što je osnivanje Kliničko-bolničkog centra, kao što izgradnja pruge isto tako od Raške preko Novog Pazara, pa sve do Bistrice, kao što je izrada fizibiliti studije za moguću izgradnju aerodroma na području Sandžaka.

Dakle, ovo je novina, zapravo ovo je ono što ilustruje stanje današnje u odnosu na stanje pre deset godina, za vreme te vlasti. Ono što jeste simptomatično ili prisutno kao propratna promena, da su neki politički akteri Sandžaka i tada isti i sada isti, no to sada više nije važno, važno je ko je primarni politički faktori, ko predstavlja primarno Bošnjake, naravno ne monopolistički i hvala Bogu što nije monopolistički. Monopol nigde nije dobar, pa ni kod nas, ali evo prilike sada da imamo jednu sasvim drugačiju atmosferu, atmosferu dogovora.

Mi Bošnjaci u ovoj zemlji i muslimanu uopšte svesni smo i svih istorijskih bremena koja nosimo, od tzv. turske krivnje, preko raznih drugih fundameelističko-terorističkih krivnji, itd. Potpuno smo svesni toga, svesni svih bremena 90-tih godina, sukoba, ratova, zločina i svega što se dešavalo, ali isto tako smo svesni i naše odgovornosti i našeg opredeljenja da sva ta bremena koja opterećuju naše odnose, zapravo rešavamo dijalogom, rešavamo dogovorom, da svu našu prošlost koristimo kao lekciju, kao pouku, jer jedino takav pogled u prošlosti u istoriju ima smisla. To nimalo nije lako, pogotovo kada ste manjina, to nimalo nije lako kada nastupate sa pozicije takvog broja, ali je moguće i ono što mi pokazujemo, ne samo da je moguće već da je to jedini pravi put.

To je put između jednog primitivističkog, populističkog bavljenja politikom u kome biste tražili samo zapaljive teme da postanete bitni, da razbijete čašu, flašu ili nešto drugo i da skrenete pažnju na sebe. Nagledali smo se takve politike i Sandžaka, kao što nije prihvatljiva i ona druga krajnost jednog poltronskog, snishodljivog odnosa prema vlastima, gde se na kraju samo kapitalizuje ličnim interesom i svojim pozicijama. Kurs Stranke pravde i pomirenja jeste taj srednji put, taj put sredi, put izbalansiranosti, put ravnoteže, put dijaloga, put pomirenja, ali i sve vreme i na koncu ostajanja dosledno uz Bošnjake, uz njihov nacionalni, uz njihov etnički, uz njihov kulturološki, uz njihov verski, uz njihov opšti interes, ali isto tako i uz njihova individualna i kolektivna prava.

U tom pogledu posmatramo da će budući popis biti izuzetno važan za Bošnjake, ali isto tako će biti izuzetno važan i za sve nacionalne manjine u ovoj zemlji. Dakle, mi smo imali prema prošlom popisu koji je eto bio, donekle nepotpun zbog bojkota koji je donekle ostavio na to posledice u Sandžaku i zbog bojkota koji permanentno postoji ili je postojao u Preševskoj dolini, ali smo uz te nedostatke imali oko 30% građana da su se izjasnili kao ne Srbi, odnosno da pripadaju nekim drugim etničkim zajednicama, odnosno narodima. Dakle, to je jedan veoma ozbiljan broj koji ukazuje na to da skoro trećina ovog naroda, građana Srbije kojima se po Ustavu i zakonima garantuju sva individualna i kolektivna prava, ne pripada etničkoj pripadnosti većinskog naroda.

Sada, videćemo šta će se desiti na ovom popisu postoje određeni pokazatelji da može doći do pada broja pripadnika nacionalnih manjina. Ukoliko bi taj pad bio drastičan, to svakako ne bi bila dobra poruka. Istina, postoji curenje stanovništva, govorili smo o tome više puta, zbog migracionih kretanja, zbog negativnih drugih pokazatelja i razloga demografije i nataliteta, ali ukoliko bi ovaj pad bio drastičan to bi već bio alarm za otvaranje određenih tema, kroz politička partnerstva i saradnju koju smo imali pretprošle izbore, pre svega sa Makedonskom nacionalnom zajednicom, sa Vlaškom nacionalnom zajednicom, sa Romskom nacionalnom zajednicom.

Bio sam u prilici da se bliže upoznam sa njihovom situacijom, ali smo imali određene pokazatelje i informacije da u određenim sredinama se oni osećaju u stanju opasnosti od asimilacije. Da li je ona uvek samo sa aspekta većine ili države ili ona ima i svoje razloge unutar same zajednice, možemo o tome da razgovaramo, ali ono što je naše iskustvo kao Bošnjaka u ovoj zemlji jeste da na prostoru Sandžaka, tamo gde su Bošnjaci autohtoni, gde su Bošnjaci u određenim delovima u većini, postoji jedna stabilnost u svesti o etničkoj pripadnosti. Ali, kada je u pitanju prostor izvan Sandžaka, dakle, u ostalim delovima Srbije, Beograd, Vojvodina, gde imamo jako značajne brojke Bošnjaka, tu stanje nije baš tako. Tu imamo i dalje određene strahove. Da li su oni opravdani ili ne, to treba da budu teme naših izlaganja i naših razgovora i bavljenja politikom, ali definitivno to jeste nešto o čemu moramo razgovarati i mi pre svega kao predstavnici Bošnjaka, ali bi jako dobro bilo i da čujemo više glasova, glasnije pozive od strane srpske većine o tome da se podstakne to da se svako izjasni o onom što jeste. Dakle, da on nema nikakve posledice i ne samo posledice, nego da ne vidi privilegiju u tome ukoliko se asimilira, ukoliko se odrekne svoje etničke pripadnosti, svog etničkog imena i svog etničkog identiteta. Tu bismo morali inače poradi malo više, ali pogotovo neposredno pre samog popisa, a znaćemo termin nakon usvajanja ovog zakona, odnosno izmena koje imamo danas ovde.

Dakle, ponoviću da definitivno sa pozicije Srbije ne može biti u interesu Srbije to da oni koji nisu Srbi da je dobro da ih je što manje. To su dakle, anahrone politike, pogrešne politike, politike koje ne mogu da donesu dobro ni Srbiji, ni srpskom narodu, ni građanima ove zemlje. Etničko bogatstvo, etnička različitost, kulturološko bogatstvo je božiji dar, to je na kraju krajeva božja percepcija stvaranja. Bog je mogao da je hteo, da nas učini pripadnicima jedne nacije, jednog jezika i jedne vere. Da to valjalo i da je hteo, to bi se desilo.

Svaki pokušaj da se nasilno ili bilo kako veštački utiče na to je zločin i zlodelo prema Bogu, prema čoveku, prema ljudskosti i na kraju prema samom sebi. Zato i ovaj popis treba iskoristiti kao još jednu prezentaciju slobodarske opredeljenosti ove zemlje koja će dokazati da može biti drugačija nego što je to bilo u prošlosti u određenim trenucima i periodima, a to znači da ona bude kuća, dom u kojoj će živeti svi građani ove zemlje bez obzira na versku, nacionalnu pripadnost, jednako osećati se sigurnim i osećati se i sigurnim i obaveznim prema ovoj zemlji. Jer, samo ukoliko uspostavite ravnotežu prava jednog naroda, odnosno građana s jedne strane, i s druge strane ravnotežu obaveza i lojalnosti onda možete imati sreću, blagostanje i stabilnost. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani povereniče sa saradnicima, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dve jako važne teme.

Prvo, izbor zamenika Poverenika za informacije od javnog značaja, odnosno konkretno za zaštitu podataka ličnosti. Ova institucija, kao što svi znamo i verujem da se u tome slažemo, je jedna od izuzetno važnih institucija u društvu, iako novina za naše društvo poslednjih godina, ali kao i sa svakim institutom koji predstavlja novinu imali smo određeni period raznih eksperimenata, navikavanja i na sami institut i u samom institutu. Ali, van svake sumnje da je institucija Poverenika jedan važan iskorak u pogledu ostvarivanja pune slobode, ali pre svega u pogledu zaštite čoveka, njegovog dostojanstva, u smislu zaštite podataka ličnosti, ali isto tako i u pogledu dostupnosti informacija od javnog značaja.

Sada već imamo solidan period u tom smislu, tako da možemo konstatovati određeno punoletstvo ili više se ne možemo izvlačiti na to da smo početnici i da već nemamo iskustva. Dakle, radi se već o ozbiljnom iskustvu, već smo imali promene na čelu same institucije. Evo, sada imamo i promene na pozicijama zamenika, tako da je već tu solidno iskustvo i solidna zrelost.

Svakako nije dobro da imao ove pauze koje su se desile u pogledu važnih pozicija, odnosno izbora ljudi na važnim pozicijama, pogotovo pozicija zamenika je odmah nakon Poverenika najbitnija i nije dobro da imamo toliko duge pauze u izboru. Drago mi je da je Skupština ovako ekspeditivno reagovala. Ono što me čini ponosnim i srećnim, jeste da sam i u samom rukovodstvu Skupštine i na Kolegijumu smo možda po prvi put u prilici da idemo brže i od Vlade i od svih onih koji bi trebalo da nas servisiraju sa predlozima zakona, tako da često odradimo više nego što to društvo i okruženje proceduralno od nas očekuje. Nastavićemo tim konceptom i to zapravo pokazuje kvalitet rada i rukovodstva parlamenta, ali i svih narodnih poslanika, odnosno poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini.

Na osnovu onoga što smo dobili i što smo čuli, očito se radi o kvalitetnom kandidatu i to svakako treba podržati i svakako da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja, koju ovog trenutka predstavljam, podržati ovaj predlog i u danu za glasanje dati svoj glas predloženom kandidatu.

No, svakako da je ovo prilika da govorimo i o kandidatu i o predlozima. Međutim, prilika je i da govorimo o samoj instituciji Poverenika, s obzirom na navedeno iskustvo, s obzirom na to da je Narodna skupština ne samo najviši zakonodavni organ, već istovremeno i najviši nadzorni organ u celokupnom sistemu države. Tako da, i narodni poslanici i smisao njihovog izbora i činjenica da dolaze sa područja cele države, ne samo njenog jednog dela, zapravo smo i mi neka vrsta mehanizama tog nadzora i zapravo neka vrsta vaskularnog sistema, ako mogu kazati, celog društva i države, koji doseže kroz svoje kapilare do svih njenih delova, do periferija.

Dakle, tu ćemo se sigurno složiti, da bilo koji segment razvoja društva, bilo da je to ekonomski, bilo da je to vezano za pravni sistem, bilo da je vezano za našu današnju temu, da je ravnomerni razvoj ideal i ideja od koga smo još prilično daleko i da je uvek kvalitet određenih usluga i kvalitet sistema u centru, u glavnom gradu, u metropoli jači, bolji, a onda kako se udaljavamo od centra, odnosno od glavnog grada po tim cikličnim krugovima, što smo dalje imamo više problema, u stvari imamo i veću zapostavljenost. Opet, s druge strane, to je po logici tog vaskularnog sistema na neki način razumljivo, jer nije isto, da tako kažem, dobaciti pravdu i pravičnost blizu i dosegnuti sa njom tamo na samoj periferiji, u svakom smislu.

Ono na šta želim skrenuti pažnju jeste puna podrška instituciji Poverenika, ali ta podrška bi morala da bude višestrana. Ona ne bi trebala da bude samo na retoričkom nivou nas narodnih poslanika, odnosno političara, jer čak i oni koji se ne slažu sa postojanjem ove institucije ne usuđuju se da govore protiv nje. Ono što jeste manjkavost i ono na šta treba posebno obratiti pažnju, jeste pitanje da li smo dosledni kao sistem, pre svega, u pogledu nadležnih organa koji bi trebali da budu direktna podrška i direktni servis Povereniku. Mislim da nam tu fali još unapređenje ili razrada državnog sistema i državnog aparata.

Svakako da imam tu i lična iskustva, jer uvek nastojim govoriti sa pozicije sigurnih podataka. Ako krenemo samo na osnovu onoga što čujemo i što je neprovereno, nisam siguran da ćemo imati dobre zaključke i da će biti koristi od onoga što mi ovde iznosimo. Od trenutka 2012. godine kada sam bio kandidat na predsedničkim izborima tada u ovoj zemlji, to je bilo neko moje prvo iskustvo sa političkim aktivnostima te vrste, ali suočio sam se sa problemom zaštite podataka. Nekoliko godina posle toga, njih preko 10.000, koliko je tada po propisu trebalo da svojim potpisom da podršku kandidaturi, je imalo problema jer ih je neko sa lokalnog nivoa vlasti iz suprotnog političkog tabora, odnosno neko kome sam svojom kandidaturom pokvario neke interese, pozivao na lične kućne ili mobilne telefonske brojeve, preteći im raznim načinima zbog toga što su dali podršku svojim potpisom, recimo, tada mojoj kandidaturi.

Slično se kasnije ponavljalo i u pogledu još nekih izbora nakon toga, gde su ljudi imali probleme, dolazili, žalili se, tražili zaštitu i čudili ste, iščuđavali se pre svega kako je moguće da im se to dešava. Ključno pitanje je zapravo nezaštićenost podatka. Tada je to bilo u nadležnosti pravosudnog organa u Novom Pazaru, a kasnije su te nadležnosti izmeštene, ali je činjenica da ti ljudi nisu zaštićeni, da mi nemamo i dalje efikasnost sistema zaštite podataka o ličnosti, u ovom slučaju gde se zapravo vrši zloupotreba podatka zato što je neko svojevoljno vršio svoje pravo zagarantovano Ustavom i zakonom, da kojem god političkom kandidatu, odnosno političkoj stranci ili političkoj izbornoj listi poveri podršku svojim potpisom. Dakle, to je jedno iskustvo.

Drugo iskustvo koje se dešava isto tako u gradu iz kog dolazim jeste pitanje dostupnosti informacija od javnog značaja. Nama se desilo, kada je u pitanju dodela budžetskih sredstava medijima u Novom Pazaru, u pitanju su veoma ozbiljna sredstva, znači sredstva koja prelaze pola miliona evra, da to bude jasnije i shvatljivije, dakle, da se konkursi koji se raspisuju za dodelu tih sredstava kriju, da se oni objavljuju ili nejasno, na nekim nebitnim portalima, zapravo, jasno se vidi iz načina objave tih konkursa da je namera da se oni sakriju.

E sada, imali smo taj slučaj, zapravo iz Novog Pazara, nadam se da je i Poverenik u toku tog predmeta, jer je on jako dugo aktuelan, da se jedan od aktera tog konkursa žalio Povereniku i da su informacije bile nedostupne i da smo zbog toga imali neku vrstu diskvalifikacije ili onemogućenost jednog konkurenta da se pojavi za ta sredstva i da bude ravnopravno tretiran. Prema tome, imali smo proceduru, Poverenik je reagovao, to je išlo godinama i na neki način Poverenik je, ako mogu kazati, pravično postupio, tražio je da se to ispravi, međutim, tu se potok gubi, tu više nemamo dalje nastavak procesa. Nadležni organi koji bi trebalo da reaguju da se ovo ispravi dalje nisu reagovali.

Postavlja se pitanje ovde sada, ovo je pitanje svima nama narodnim poslanicima, ovo je pitanje parlamentu, pitanje Vladi, pitanje svim institucijama – da li mi želimo Poverenika radi poverenika, da on postoji, da mi pred nekim, što je meni uvek jako ružno zvučalo kada nam dolaze neki zahtevi iz Evropske unije, kako se mi ponašamo kao neki loši učenici koji treba da ispune neku formu, pa mi sad treba da imamo institucije koje ima taj savremeni svet i mi se potrudimo da ih formalno nacrtamo, izgradimo, ali je to samo neka forma. Nas ne zanima da li to radi, da li to funkcioniše, da li to vrši ulogu.

Dakle, ovde se radi o instituciji koja je veoma ozbiljna, koja upošljava, koliko sam razumeo, oko stotinu službenika. Dakle, tu je ogroman deo budžetskih sredstava, to ide sve na leđa građana i to ima smisla samo ukoliko će zaista raditi, ukoliko će ta institucija imati podršku celokupnog sistema države da vrši svoju funkciju i svoju ulogu. A inače koji je smisao? Meni je to, ne bih da koristim teške reči, iako mi dolaze na jezik pa pokušavam da ih izbegnem, ali meni je to jako ružno da mi prihvatamo tu vrstu neke hipokrizije, da se ponašamo kao loš učenik koji treba da ispuni formu domaćeg zadatka, nije bitno jel domaći zadatak prepisan ili netačan, bitno je da, eto, pred učiteljicom kažemo – evo, učiteljice, ja sam nešto napisao. Meni to tako izgleda, meni je to jako ružno.

Iskreno, ja sam od onih političara i od onih narodnih poslanika koji sve ono što je dobro iz Evropske unije i dolazi nam kao neki zahtev i da podržim ne zato što je njihov zahtev, već zato što je dobro, ali jednako, a to ćete se uveriti kroz neke druge i možda buduće diskusije, jednako sam spreman da im kažem – ne, ili – njet, za ono sa čime se ne slažem ili što ja mislim da ne valja, ili što se sukobi sa mojim principima. Zapravo, mi takav odnos treba da gradimo, dakle, da se borimo za ono što verujemo da je dobro. Eto, ono dolazi iz Evropske unije, eto, mi jesmo orijentisani prema Evropskoj uniji, ali za mene je važnije da ja verujem da je to dobro. Zašto? Zato što nikada ne možemo uspeti u onome za šta nemamo uverenje da je dobro. Dakle, to uvek proizvodi licemerstvo. Uvek ćemo se ponašati licemerno.

Mislim da toj hipokriziji ovde nema mesta. Da li ta hipokrizija dolazi iz toga što mi mislimo da nam ovo ne treba ili ona dolazi iz onih raznih oblika naše aljkavosti, neurednosti ili nečeg drugog, to više ovde sada nije važno, ali je važno pre svega da sa ustavno-zakonskog aspekta mi imamo obavezu da omogućimo funkcionisanje Poverenika u punom njegovom kapacitetu, s jedne strane, a s druge strane, koji je smisao postojanja Poverenika koji će imati savetodavni karakter, koji će biti kao neki stari dedo koji će nama da pametuje ili neki mudrac koji će nama da priča šta je dobro, a bez ikakvog mehanizma da sprovede svoje odluke. To meni nema nikakvog smisla i to je preskupa igračka za društvo i državu i za građane, ukoliko ćemo se na taj način ophoditi i ponašati.

Da se neozbiljno shvataju preporuke i stavovi poverenika zapravo evo i na primeru Novog Pazara o čemu govorim se pokazalo. Ne samo da to nije ispravno, nego je nastavljeno i naredne dve godine i evo ove godine vi imate, znači, ta količina novca koja je preko pola miliona evra, skoro možda i 600.000 evra, nemam sada ovde podatke, je opet podeljena na jedan brutalno nepravičan, sebičan i koruptivan način. Znači, opet je jednoj televiziji čiji je suvlasnik gradonačelnik Novoga Pazara dodeljeno oko 400.000 evra. Svima ostalima je taj jedan deo koji ne prelazi ni 30% dodeljen svim ostalim medijskim kandidatima, a među tim ostalim su opet još neki veoma bliski tom lokalnom režimu vlasti koji su uposlenici, koji su novinari, zaposleni sa te televizije sa nekim projektima itd.

Dakle, koji je smisao, molim vas, i kako ćemo mi pred građane? Koji je smisao uopšte bavljenja ovim poslom kojim se mi ovde bavimo? Zašto mi ovde postojimo? Zašto mi trošimo toliki novac građana ukoliko se igramo sa ovim stvarima, ukoliko mi glumimo državu, glumimo narodne poslanike, glumimo pravdu, glumimo pravičnost, a tamo nam se ljudi smeju, pljačkajući budžetska sredstva građana? Molim vas, ja se sa tim neću pomiriti. Ja znam kada ustanem da govorim pa kad moram jednu temu po šesti put tretirati, osećam se ružno i onda kažem sebi - da li da ponovim pa da budem dosadan i naporan ili da prećutim pa da olakšam onima koji pljačkaju budžet, građane i ovako se ponašanju? Kažem - ne, ne, ponoviću. Da, ponavlja se, kome? Lošim učenicima, onima koji ne slušaju. Izvinite, ideja ponavljanja jeste dosadna, ali nećemo posustati jer bi naše odustajanje zapravo značilo podršku tima koji tako rade.

Prema tome, moramo iznaći način, nemam opet dovoljno vremena, koliko god izgledalo da je 20 minuta puno vremena, da bismo sada razmatrali i načine unapređenja, ako treba i zakonskog unapređenja, dakle, očito mi imamo i tu neke nedostatke, da bi omogućili Povereniku da bude efikasan i da njihove odluke budu do kraja izvršne.

Ostaje još par minuta vezano za izbor sudije predloženog. Isto tako verujem da je kandidat neko ko ispunjava sve uslove i naši poslanici će mu dati podršku. Ali opet, kada je u pitanju pravosuđe i tema pravosuđa, još jedna od onih tema u kojoj moramo biti dosadno naporni ponavljajući, opet po istom modelu, da imamo krajeve zemlje i delove pravosudnog sistema u ovoj zemlji koje je zahvatila gangrena i prema kojima se ne možemo ophoditi samo proceduralno, kada nam, eto, ovo pitanje dođe da ovog sudiju zamenimo ili ovog predsednika suda.

Moramo naći, svi zajedno, ja znam da ni Visoki savet sudstva, ni samo pravosuđe ne može da reši te probleme, ali ako vi imate situaciju iz Sjenice o kojoj sam ovde isto tako nekoliko puta govorio, da se direktor škole kidnapuje, da ga trojica kriminalaca kidnapuju, da ga drže kidnapovanog nekoliko sati, da posle toga samo jedan od njih bude procesuiran, veoma blago procesuiran, ovi ostali ni to, da kada predsednik opštine zakaže taj Savet za bezbednost, komandir policije kaže - ma nemojte, ljudi, oni su drugovi, družili se pa se posvađali, gde tužiteljica kaže isto tako - nemojte, ne bih ja u to ulazila, gde neko treći kaže - ma situacija je redovna, pa dešava se.

Halo, molim vas, ako mi imamo tu strukturu, ako za kidnapovanje bilo koga, na kraju nema razlike da li se kidnapuje direktor škole ili se kidnapuje bilo ko od građana, kidnapovanje je alarm, to nije samo pitanje običnog kriminala ili običnog nasilja, to je alarm jedan, još kada se to desi prema direktoru škole, kakva je to poruka deci, kakva je to poruka svim građanima? Kakva je to poruka našoj opštoj sigurnosti?

Možete to uvek da se desi, nije problem. Ono što ne sme da se dešava jeste ležernost ili siguran sam određena sprega sa tim kriminalcima, ljudi koji su se na taj način postavili da umanjuju značaj samog kidnapovanja.

Dakle, u pitanju je gangrena, pravosudna gangrena, gangrena u policiji, gangrena u tužilaštvu, u tim delovima gde se naviklo da se živi po pravilima nasilja, gde imamo jasnu spregu kriminala, policije, politike na lokalu, pravosuđa, tužilaštva, itd.

Mi se ovde ponosimo time što se Ministarstvo policije, odnosno država ovako hrabro bori protiv krupnog i organizovanog kriminala. Molim vas, ne možemo potceniti ni onaj zadnji mali prst na našem telu, jer ako se on razboli, može to lako dobaciti i do srca. I ne samo to. To telo je naša obaveza, kompletno, što kažu, ni nokat ne sme da nas zaboli, da bi bili zdravi. Hvala.

Zahvaljujem se poštovani Povereniče i na ovoj reakciji.

Svakako da nekada ove moje diskusije mogu ostaviti utisak nekog beznađa ili kao da ne možemo stvari da ispravimo. Ne, naprotiv da ne verujem da može sve ovo da se popravi i da smo mi zapravo na putu, mukotrpnom i teškom putu, ne bih ovoliko energije ulagao u ovim diskusijama niti bi se time bavio. Znate, da mi narodni poslanici nismo obavezni da diskutujemo, a diskusija je samo naše pravo.

Ja pokušavam to pravo do kraja iskoristiti i zapravo uveren sam i da većina kolega u Narodnoj skupštini želi dobro, ne samo uopšte ovoj zemlji nego čak i samoj instituciji i da vrlo često se propusti dešavaju zbog nedostatka informacija, zbog nedostatka uvida, jer obično u prirodi čoveka je da reaguje ako je meni dobro, dobro je i svima. Onda tamo preko brda, kako kažu, sit gladnom ne veruje.

Tako da me raduju ove reakcije, ove najave i svakako da ćemo dati punu podršku i ovim idejama u predloženom budućem zakonu koji će se naći pred nama, pogotovo me dojmila ova ideja da Poverenik, odnosno institucija Poverenika ima predstavnike širom zemlje. Zapravo će to biti taj sistemski pristup svim ljudima, odnosno olakšati pristup građanima da imaju uvid do kraja na celom području zemlje. Postoje ove vrednosti, ove stvari o kojima mi zaista trebamo biti jedna strana, nadići čak i neke partijske i neke partikularne interese, jer ovo su temelji na kojima treba da se gradi jedna sasvim drugačija i svakako bolja budućnost za sve nas. Hvala.

Hvala vam.

Ko je kriv ima pravo da se ljuti i potpuno to razumem.

Formalna istina je da je gradonačelnik Novog Pazara bio jedan od kupaca iz konzorcijuma ove televizije.

Formalna istina je da je on izabran za gradonačelnika 2016. godine.

Formalna je istina da se 2017. godine u julu mesecu formalno povukao iz tog konzorcijuma.

Dakle, to su formalne istine i one se nalaze na papiru. Dakle, bio je više od godinu dana gradonačelnik i dok je bio jedan od vlasnika te televizije.

Da sada ne ulazim u to otkud tako poštenom nastavniku fizičke kulture toliko para da kupuje televiziju, to je druga tema i sada neću o tome, iako svi znamo da je on vrlo često u tome ikebana.

Šta je stvarna istina? Stvarna istina jeste da je ova televizija vlasništvo ili SDP stranke ili njenog predsednika. Znate mu ime, da ga ne pominjem. Prema tome, to je ono što je stvarna istina. To se jasno može videti iz imena kupaca, odnosno članova tog konzorcijuma, koji su najbliži saradnici i aktivisti te stranke, ali suština problema nije ovo. Suština problema jesu cifre na koje nismo čuli odgovor.

Ukoliko četiri petine budžetskih sredstava namenjenih svim medijima se daju jednom privatnom mediju, ma koji on bio, a pre svega jeste stranački i jeste iz te strukture, na to nam treba odgovor po kom zakonu i po kojim principima pravde je, zapravo, to dopušteno u ovoj državi da se to radi iz godine u godinu. To je suština problema.

Ja vas molim, ako postoji načina, mehanzima, formirajte nezavisnu komisiju. Istražite ovo. Bude li drugačije, javno ću se izvinuti ovde i reći da sam ja kriv. Dakle, ovo su očigledne stvari. Ostalo je politikanstvo.

Tema da je neko nekome dozvolio da dođe u grad, da li ste čuli logiku, i da neko ko govori loše o toj vlasti je loš zato što govori o gradu. Gospodo, niste vi grad. Govorim o katastrofalnim rezultatima te vlasti i naravno da ću uvek govoriti.

Ponovno skrivanje iza Novog Pazara. Novi Pazar nije jezgro kriminala, ali njegova vlast je jezgro kriminala, vertikala kriminala, stožer kriminala i nećemo dopustiti da se skrivate iza Novog Pazara kada je u pitanju kriminal koji, nažalost, jeste neprijatelj ponajpre građanima Novog Pazara i to je suština problema i to će se morati raskrinkati.

Naravno, kada su u pitanju brojevi glasova i zaštita, odnosno valorizacija vaše vrednosti po tim brojevima glasova, mnogo je bilo većih, mnogo je bilo jačih, mnogo je bilo brojnih glasova, pa su na kraju pali.

Osim toga, jako se dobro zna kako se ti vaši glasovi skupljaju. I tome će doći kraj, polako se obruč steže, polako dolazite i vi na red i naravno da ćete pasti. A tek onda kada se razotkrije sve ono što je ova vlast radila, tek će onda organi pravosuđa i tužilaštva imati i te kako posla.

Prema tome, to vreme dolazi, a osim toga imali ste i masovno hapšenje pripadnika te stranke i te vlasti pre nekoliko meseci, a to je samo početak, koliko znam, koliko čujem i koliko imam informacije.

Licemerno je kriti se iza grada. Grad Novi Pazar jeste najbolji i najlepši i to je bez daljega, kao i njegovi građani, ali kancer toga grada jeste kriminal koji se jeste izlio iz šahti, koji je došao ne samo iznad zemlje, a mesto mu je u podzemlju, nego je došao na najviše spratove gradske vlasti. To je gola istina i to je ono sa čim ćemo se suočavati.

Šta je bio problem? To što do sada nismo imali predstavnike iz Novog Pazara koji će ovo reći ovde, već smo imali monopol neistine koja je uvek stvari predstavljala kakve nisu i imali smo zaštitu tog kriminala – više je neće biti.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama jedna veoma važna tema, sporazum, odnosno potvrđivanje sporazuma o zajedničkom evropskom vazdušnom prostoru.

Naizgled proceduralna, ali veoma bitna. Bitna i sa aspekta onoga što je potrebno svakoj ozbiljnoj državi, pre svega da ima osiguran svoj vazdušni prostor, jer suverenitet jedne zemlje nije kompletiran ukoliko se samo odvija na kopnenom nivou, već je neophodno da se zaokruži i na vazdušnom nivou.

Međutim, u kopnenom suverenitetu ili kopnenoj samostalnosti ili odbrani je mnogo jednostavnije da ste do kraja samostalni tj. da možete sami uređivati svoj kopneni prostor u bezbednosnom i u svakom drugom pogledu.

Međutim, kada je u pitanju vazdušna sigurnost, odnosno kontrola vazdušnog prostora onda definitivno tu jedna država, pa čak iako su u pitanju velike zemlje ne može tako jednostavno ili skoro nikako obezbediti taj prostor. Što se zapravo vidi iz neophodnosti ovog sporazuma u kome je uključen veoma značaja broj zemalja, a pre svega okolnih zemalja uključujući i Island koja očito ima određene nadležnosti u tom pogledu kako bi se zapravo ušlo u društvo naroda u pogledu osiguranja i uređenja vazdušnog prostora.

Ukoliko bismo ovo posmatrali sa kolokvijalnog aspekta ili kolokvijalno odredili, onda bismo ovo nekako mogli nazvati kao vazdušne evro integracije. Sada, ono što mi zapada za oko jeste da ove vazdušne evro integracije idu brže i jednostavnije nego ove druge evro integracije. Razmišljajući, odnosno promišljajući ovu temu dok sam se spremao za ovo izlaganje, ovaj put mi je pogled bio uprt u nebo, a ne više u zemlju. Većina naših tema su zemaljske, ali evo danas imamo i jednu temu koju možemo slobodno nazvati i nebeskom temom.

Istina, meni su nebeske teme veoma bliske i za mene su veoma inspirativne. Promišljajući o tome setio sam se i one ideje o nebeskom narodu i nebeskoj državi. Istina, ova ideja je nekada sa nekih političkih aspekata tretirana veoma ozbiljno, a onda sa drugih političkih aspekata je često ismejavana i izvrgavana ruglu.

Ideja o nebeskoj državi i nebeskom narodu je stara biblijska ideja i ona ne može biti ismevana. Istina je da se ona može i pogrešno shvatiti i pogrešno interpretirati. Ja tu ideju nikada ne bih odbacio i mislim da ona treba da postoji. Istina, to su te superidealističke ideje koje kada se prevedu na zemaljski jezik gube taj idealistički aspekat, ali u idealističkom smislu one imaju jaku inspirativnu ulogu.

Šta je za mene ideja o nebeskom narodu ili nebeskoj državi i kada bi ona imala svoju pravu i pozitivnu ulogu? Zapravo, ideja o odabranom narodu je ideja biblijskog porekla i biblijskih razmera i ona nije nova. Ona nije nova za Srbiju. Ona je možda devedesetih godina ovde u Srbiji pogrešno predstavljena, pogrešno interpretirana, pogrešno tretirana i pogrešno negirana i pogrešno kritikovana. Međutim, njoj se može dati prava pozicija i prava uloga. Istina, to je ideja kojoj može pribeći svaki narod, ali kao svakoj drugoj ultraidealističkoj ideji koristiti je kao inspiraciju.

Šta je u suštini uloga ideja? Zapravo, ideje, iako su ovi određeni materijalistički sistemi i pojam ideje na neki način izbanalizovali, pa čak ga doveli i u negativan kontekst, pa tako kada kažete ideologija obično se misli na neku rigidnu ljudsku zamisao koja u implementaciji uvek proizvodi određene destrukcije. Međutim, sam pojam ideologija u osnovi nije negativan, zato što potiče od ideje, a sama ideja je, zapravo, od starogrčkog pojma – idios, što znači Bog. Zapravo, pojam ideja je od pojma Bog. Zato taj pojam nikada ne može biti negativan. On samo može biti pogrešno shvaćen i pogrešno korišćen. Zapravo, samo leksičko ili ovo etimološko značenje ove reči ukazuje na to da samo ono što ima veze sa Bogom je prava ideja. Sve ono što je mimo Boga, u suštinskom ili pravom smislu, zapravo nije prava ideja. To je ono što bi trebalo razumeti iz ovog pojma.

Zato je idealističko Božije i ono je u suštini vrednosno najbolje, ali isto tako i nedostižno. Zato je smisao ideje i idealizma težiti najboljoj ideji, sa znanjem i svešću da se ona nikada do kraja ne može primeniti. Zato je uloga ideje da bude nepresušna inspiracija, jer kada bi mogla do kraja da se primeni, onda ona ne bi bila stvarna ideja. Odnosno, svaka ideja koja je potrošna nije u stvari ideja. Samo ideja koja se ne može potrošiti jeste prava ideja, koja će večno, dok je veka i sveta, trajati kao inspiracija za čoveka u pojedinačnom i kolektivnom smislu.

U tom smislu, i sve ideje koje su vezane za nebeski odabrani narod, nebeski narod, nebeska država, su ideje koje imaju osnov u Božijim objavama, u božijim rečima i one ne mogu da budu potrošene. Problem je ukoliko te ideje budu upotrebljene u dnevnopolitičkom smislu, ukoliko budu korišćene za neke namere koje nisu dobre i časne. Tada je problem kada se koriste ove ideje.

Koji bi bio pravi smisao ove ideje kod svakog naroda, u našoj zemlji ili u bilo kojoj drugoj? Kada bi se ideja o odabranom nebeskom narodu ili nebeskoj državi zapravo pozicionirala tako da nametnemo vrednosni sistem težnje prema najboljem u svom ponašanju, u svom kvalitetu, prema najboljem u izgradnji svoje porodice, prema najboljem u izgradnji jednog harmoničnog društva, harmoničnom u duhovnom, harmoničnom u ekonomskom, harmoničnom u etičkom, harmoničnom u svakom drugom smislu, ukoliko bismo uspostavili kulturološki takav vrednosni sistem, onda bismo zapravo imali pravi odnos prema nebeskim idejama i to bi zapravo bila jedna nova dinamika, jedna nova atmosfera.

Zamislite sada naciju, naciju koja ne bi svoj identitet, svoj kvalitet, svoje vrednovanje vezivala za banalnost plemena, banalnost porekla, banalnost roda. Naravno, ovo nije negacija vrednosti roda, ali kategorija roda je nužna kategorija. Kategorija roda nije vrednosna kategorija. Pripadati jednom rodu, plemenu ili naciji, znači roditi se bez toga da ste odlučivali gde ćete se roditi, bez toga da ste vi svojom voljom, svojim znanjem, svojom slobodom kazali ja ću da budem ovo ili neću da budem ono. Te nužne kategorije, njih treba poštivati, ali na nužnim kategorijama se ne može niko vrednovati. Ne može se vrednovati, dakle, ni po boji kože, ni po pripadnosti rasi, ni po pripadnosti naciji, ni po pripadnosti bilo kojoj kategoriji u kojoj nemate izbor volje.

E sada, po mom dubokom uverenju, stari ili taj već zastareli koncept definicije nacije iz 19. veka je već prevaziđen. Zapravo, mi imamo problem na nivou celokupne civilizacije, uključujući i taj prvi red ljudski civilizacije koji se ogleda u zapadnoj civilizaciji, u samoj percepciji razumevanja nacije. Dakle, svi dosadašnji koncepti razumevanja nacije su zastareli i zato sada imamo taj kolaps između klasičnog razumevanja nacije, s jedne strane, i svih ovih anacionalnih globalističkih i nekih drugih težnji, s druge strane, gde nemamo niti sa jedne niti sa druge strane ponuđene kvalitetne koncepte, već zapravo imamo pokušaj nadgornjavanja sa određenim polugama moći, u nedostatku stvarnih argumenata istine. Zapravo, iz tog razloga imamo svojevrsnu kulturološku krizu, koja vodi polako kulturološkoj propasti i to u najrazvijenijem delu sveta.

Tako da, sve one nacije koje žele zadržati korak ili neizgubiti korak sa savremenim, pre svega kulturološko identitetskim izazovima, moraće revidirati svoje razumevanje nacije. Ukoliko nacija ne pređe u ono što bi trebalo u osnovi da bude, u savremenu koncepciju i percepciju plemena, a to znači nacija - zajednica ljudi koji jesu istoga ili bliskoga roda, ali kojima nije jedini i zajednički imenitelj bliskost u rodu, već koji imaju snage da proizvedu i grade stožernost svoga okupljanja u vrednosnom smislu, gde će se zajednica koja sebe zove nacijom zapravo unutar sebe valorizovati, vrednovati u dobrim stvarima, gde će se nagrađivati dobro, a zabranjivati i kažnjavati zlo, uspostavom tog principa, naređivanja, traženja i nagrađivanja dobra, s jedne strane, i, s druge strane, negiranja zabrane i kažnjavanja zla i onog što je loše, sa takvom orijentacijom to bi bilo jedno savremeno razumevanje nacije koje bi dobilo novu dinamiku i novu energiju za podizanje svoje nacije, redova u svojoj naciji, pogotovo svoje mladeži.

U protivnom, vraćanje u devetnaestovekovnu koncepciju nacije je potrošena stvar i ono ne može dati rezultate, kao i, s druge strane, prihvatanje potpuno anacionalnog globalističkog koncepta takođe znači gubljenje. Potrebno je tražiti put između ova dva, a to je moguće ukoliko se imaju prave ideje. Braćo i sestre, dame i gospodo, nije moguće održati identitet isključivo sa ekonomsko-interesnim temama. Ekonomsko-interesne teme jesu važne, pogotovo dok je kriza, kao što je novac važan samo dok ga nemate. Onog trenutka kada ga imate, on prestaje biti važan. Dakle, novac, ekonomija, privreda zadovoljavaju biološki aspekt čoveka, ali onog trenutka kada najedete, nahranite tog čoveka i njegovu biologiju, njegov životinjski aspekt, to neće zadovoljiti njegove ljudske potrebe, kulturne potrebe, duhovne potrebe, etičke potrebe.

Zato, paralelno sa svim ekonomskim programima, moramo intenzivirati sve druge programe koji će biti spremni da onog trenutka kada osetimo žeđ, a kolektivno se sve više ta žeđ oseća, da nahranimo sopstvene potrebe u kulturološkom, etičkom, jednom rečju kazano ljudskom smislu.

Dakle, toliko o nebeskim idejama koje nisu možda uobičajena tema za ovaj parlament, pogotovo ne ovako transparentno, ali na kraju zato jesmo različiti, da bi u svojoj različitosti razmenjivali svoje ideje, svoje misli, da bi i u ovom parlamentu pokazali sopstveni kapacitet kulturne ili interkulturne razmene, što jeste jedan od ključnih, da kažemo, generatora i razvoja same kulture.

Kada su u pitanju refleksije ove teme, konkretno na naš prostor, ovo je dobar iskorak, potvrđivanje ovog sporazuma je nesporno korisno, ali ono na čemu treba poraditi, a čuli smo određene ideje i vizije i od ministra, ono na čemu treba insistirati jeste dalja spremnost Srbije da ima kvalitetnu vazduhoplovnu uslugu. Naravno da su i do sada postojale određene težnje da se ima mreža kvalitetne vazduhoplovne usluge, ali nisam siguran da su te strategije bile dobre.

Sećam se, s obzirom da su neke ideje oko Aerodroma „Lađevci“ kod Kraljeva tada prezentirane i u Novom Pazaru kao korisne za Sandžak i za Novi Pazar, na nekoj relaciji pojedinih turskih političara, političara u Sandžaku i tadašnje vlasti, bio sam protivnik tada te ideje, što se sada i pokazalo, da je investicija Aerodroma „Lađevci“ kod Kraljeva promašena investicija, jer se nalazi tamo na 120 kilometara, ne više, ili 30 kilometara, od Beograda. Vi ćete imati, pogotovo nakon sada što je izgrađen auto-put i kada se potpuno taj auto-put približi aerodromu, vi ćete imati jako mali potencijal da taj aerodrom stvarno radi. Zato je potrebno da se aerodromi grade ka periferiji.

Zato smo veoma zadovoljni što smo pokrenuli pitanje, zajedno sa vladajućom koalicijom, pitanje izgradnje aerodroma na području Sandžaka, ne definišući gde tačno, tamo gde je to najkorisnije i najpotrebnije. U kontekstu rešavanja ovog problema u kraćoj ili daljoj budućnosti još ćemo o ovome govoriti, ali je potrebno graditi aerodrome tamo gde postoji stvarna opravdanost, gde imate jaku dijasporu, veliki potencijal putnika i isto tako gde će moći da se značajnije razvije i kargo saobraćaj. Hvala vam.

Razumem lokal patriotizam, razumem i Kraljevčane i ne bih hteo da me na bilo koji način shvate na način da verujem da ovaj aerodrom ne treba da opstane, rodilo se, valja ga ljuljati. Dakle, on sada treba da nastavi da živi, treba mu naći namenu, ali vreme će pokazati, potvrdi će se ovo što ja govorim, da je to tada brzopleto dogovoreno i pogrešno, jer u redu je, vi ćete sada da vučete sto kilometara, 120 kilometara od Novog Pazara putnike za Kraljevo, odnosno za Lađevce ali koliko on treba da dovučete iz Priboja putnike, iz Prijepolja. Zašto? Kada budemo imali aerodrom, recimo negde na poziciji Peštera, između Tutina, Novog Pazara i Sjenice, vi ćete onda tada da vučete i severno Kosovo i severnu Crnu Goru ili južni Sandžak. Dakle, poenta je ovde koji vam je opseg.

Drugo, vi imate recimo sa područja Sandžaka ukoliko računamo i tursku dijasporu, preko milion ljudi sa tog područja vani, koji će da putuju, koji će da dolaze u Sandžak recimo iz Turske ili iz zapadne Evrope, a onda će od Lađevaca da putuje još 120 kilometara do Novog Pazara, 160/170 do Tutina, 180 do Sjenice, 190, odnosno 200 do Prijepolja i tako dalje.

Dakle, ovde govorimo o tome da to dovoljno nije elaborirano tada. Ali, pošto je u to uloženo, nema nazad, Kraljevu, odnosno Lađevcima treba dati njihovu namenu, određeno vreme će pokazati kakva je to namena, hoće li to državi da bude i putnički aerodrom ili samo kargo, njemu se valja dati i ja podržavam Ministarstvo da sve učini da se taj aerodrom spasi. Na kraju to neće ugroziti ni mogućnost otvaranja novog aerodroma na prostoru Sandžaka čime ćemo zapravo imati jednu kvalitetnu mrežu i podeliti zapravo određene uloge. Hvala vam.