Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice sa saradnicima, poštovane kolege i koleginice, dame i gospodo, tema današnje rasprave je Zakon o ugovoru o zajmu o projektu izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim područjima, odnosno predelima.

Mi narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja se posebno radujemo kada dobijemo ovu temu ili teme koje imaju veze sa pristupom selu, odnosno sa posebnom pažnjom selu i ruralnim područjima.

Tokom proteklog mandata smo mnogo puta insistirali na ovoj temi i zato dajemo punu podršku ovom opredeljenju Vlade i drugih organa Republike Srbije koja pokazuje spremnost pojačane pažnje razvoju sela.

Svakako da je prilikom izbora nove Vlade i donošenja Zakona o Vladi i činjenicom da smo dobili i ministarstvo, posebno ministarstvo koje će brinuti o selu, zapravo potvrđuje ispravnu orijentaciju kada je u pitanju selo.

Značaj sela se kod nas najčešće tretira parcijalno ili partikularno ili po određenim segmentima. Sve to ukazuje da većina političkih faktora i državnih organa institucija u ovoj zemlji razumeju značaj sela, ali nam ipak nedostaje, mogu kazati, jedan celovitiji pristup selu. Ili, mislim da nam još malo fali u samoj svesti, kako nas koji predstavljamo narod, ali isto tako i ostalih subjekata u ovoj zemlji, kako na personalnom, tako i na kolektivnom ili zvaničnom planu. Nedostaje još malo svesti u pogledu toga da pitanje sela nije samo pitanje pojedinih problema sa kojima se građani, odnosno stanovnici ove zemlje na selu suočavaju, već da je tema sela, tema razvoja sela nešto što predstavlja jednu od bazičnih, strateški bitnih tema u pogledu budućnosti ove zemlje.

Tako da, pitanje sela nije samo pitanje stanja građana koji tamo žive, već je to pitanje raznih trasa ili traka u našoj budućnosti. Pre svega mislim na temu ili problem same demografije.

Dakle, čuli smo i slušamo mnogo stavova i mišljenja u pogledu naše demografske politike koja nastoji da pronađe adekvatan odgovor na negativne demografske procese u ovoj zemlji. Istina, ova tema je slojevita i ona se ne može vezati samo za selo, ali se mora i može povezati veoma značajno sa selom. Ako uzmemo u obzir istorijsko iskustvo ljudskoj roda, nesporno ćemo doći do zaključka da ne postoji primer u kome su gradovi opstali ukoliko su izgubili zaleđe sela. Ne postoji primer, niti na jednoj tački zemaljske kugle, niti u jednom istorijskom periodu ili momentu da su gusto naseljeni gradovi, veliki gradovi, mali gradovi, bilo koji gradovi opstali ukoliko nisu imali živo i intenzivno zaleđe sela.

Onog trenutka kada nestanu sela, gradovi nemaju nikakve šanse. Ukoliko pratimo migraciona kretanja građana ove zemlje, nesporno ćemo zaključiti da su najpre krenula iseljavanja sa onih sela koja su najugroženija. Tačnije, najpre su građani krenuli iseljavati ili bežati, ako mogu tako kazati, iz onih seoskih područja gde su najteži životni uslovi, bilo da su u pitanju klimatski uslovi, bilo da je u pitanju infrastruktura, udaljenost ili razni drugi problemi, ali definitivno najpre su građani krenuli napuštati ta sela. To su najčešće sela visokih nadmorskih visina, jer su ona najugroženija, sa najlošijom infrastrukturom i sa posebno otežanim uslovima, pre svega klimatskim uslovima.

Dakle, tamo smo najpre naišli na pustoš, demografsku pustoš kada je u pitanju ova zemlja, odnosno kada je u pitanju naše selo. Posle toga ide iseljavanje srednje visokih sela, potom niskih sela, a posle toga kreće iseljavanje manjih gradova ka većim gradovima, a onda tako dalje ide curenje i većih gradova.

Prema tome, pitanje pristupa selu, naravno i kroz temu komunikacione infrastrukture i u segmentu interneta, što je danas naša tema, ali i u svim drugim segmentima nije samo pitanje rešavanja određenih konkretnih problema, već je pitanje strateške važnosti, odnosno naše strateške orjentacije u pogledu zaustavljanja demografske erozije koja, kao što vidite je toliko prisutna i toliko preteća da se bojim da nije dovoljno da po određenim segmentima rešavamo ovo pitanje i da imamo u našim izveštajima određene pomake, a da i dalje ne uspevamo zaustaviti tu eroziju.

Ukoliko želimo poslužiti se određenim iskustvima možemo dve zemlje izdvojiti kao najuspešnije u ovom našem vremenu u kome živimo, koje su radile na pitanju demografije, odnosno negativnih migracionih kretanja. Zemlje koje su uspele da budu najznačajnije useljeničke zemlje. Pitanje Izraela koja jeste najuspešnija useljenička zemlja. Ne možemo tu previše naučiti, ali pitanje Irske, Irska je recimo bila šezdesetih godina u goroj ili težoj poziciji nego što smo mi sada i ostale zemlje Balkana.

Dakle, to je bila zemlja koju su svakodnevno napuštali njeni stanovnici, odnosno njeni građani. Tamošnje vlasti, tamošnje politike su shvatile ozbiljnost i opasnost situacije, seli i sačinili programe zaustavljanje negativnih migracionih kretanja i uspeli ne tako brzo, već za neke dve decenije da potpuno preokrenu točak njihove historije u tom pogledu. Nakon dve decenije oni su postali useljenička zemlja, a danas su najintenzivnija useljenička zemlja, zemlja sa najvišim intenzitetom. Dakle, Irska koja je upravo pre 40, 50 godina prolazila, što mi sada prolazimo je uspela da postane najatraktivnija zemlja za useljavanje.

Međutim, ukoliko pogledamo sadržaj njihovog programa videćete da tu nema kozmetičkih malih postupaka, oni su shvatili da moraju da naprave jedan radikalan zaokret i da naprave tako temeljit program koji će krenuti od izuzetnog krupnih koraka. Prvo šta su uradili ili ono na šta su najznačajnije jesu poreske olakšice za seoska područja ili poreske olakšice za investiranje na seoskim područjima. Jer šta je ključni momenat da biste vi jednog građanina ili stanovnika okrenuli od pravca bežanja prema pravcu ostajanja ili prema pravcu dolaska?

Motiv, on mora biti motivisan. On mora imati veliki motiv, ne mali motiv. To naravno nije lako. Taj program mora sadržati mere o kojima govorim. Dakle, i poreske olakšice i stvaranje uslova za normalan život na selu. Ni to neće biti samo dovoljno, jer ovde postoji jedan kulturološki i psihološki problem.

Mi smo, pogotovo stanovnici sela su sela proglasili propalim i vi imate kulturološki problem u većini sela, koja su u teškom stanju, a većina ih je takva, da se smatra da onaj ko nije mogao da pobegne sa sela, da je on neuspešan, da samo onaj ko je uspeo da pobegne sa sela u neki grad ili gradić, on je uspešan. Ovi što su ostali su jadnici koji se nisu snašli, a za onoga ko je pobegao, ne kaže se da je otišao, iselio, nego da se snašao. On je snalažljiv, on je sposoban, a oni koji su ostali, ostali su da propadaju.

Dakle, mi pored ovih mera koje idu na ekonomskom, investicionom planu, na infrastrukturi, na komunikacijama, moramo aktivno poraditi kulturološki, poraditi da dokažemo i kroz ove mere i kroz ove programe da život na selu može biti kvalitetan, odnosno kvalitetnijeg standarda, nego život u gradu. Dakle, da život na selu može biti elitan, naravno, onaj ko ima uvida u to kako se živi u velikim centrima u razvijenim zemljama, uopšteno je poznato. Na primer u Njujorku, do 30 kilometara izvan Njujorka živi elita, žive najbogatiji ljudi. Od 30 do 100 kilometara izvan Njujorka živi srednja klasa, a u Njujorku živi sirotinja, kada je u pitanju stanovanje.

To je opšte poznato. Znači, u jednom od najrazvijenijih i najvećih gradova sveta. Nama je potreban jedan celovit front, potreban nam je jedan celovit savez, politički, kulturološki, medijski, ekonomski, kome bismo prevazišli neku vrstu dnevno političke retorike, populističke, gde ćemo eto nešto kazati da fasciniramo neku našu određenu ciljnu grupu birača i proći posle toga, to zaboraviti i tražiti neku novu priču.

Treba nam da duboko zaoremo. Moramo napraviti program koji će biti baziran na hrabrosti i odlučnosti i koji neće biti vezan samo za jednu stranku, niti za samo jedan vladajući period, koji mora biti dugoročni strateški razvoj.

Naravno da sve ono što činimo je takođe dobro i ja želim podeliti radost ponovo sa vama, jer mi smo recimo na Pešteru poslednjih godina, zajedno sa Vladom Republike Srbije, napravili veoma značajne korake. Tamo su ljudi bili najugroženija kategorija u ovoj zemlji, zbog puta. Uspeli smo izgraditi tu takozvanu Peštarsku magistralu, koja je preporodila taj svet.

Samo zahvaljujući tom putu, od nekih dvadesetak kilometara preko Peštera, vi sada već imate ljude iz dijaspore koji dolaze, domaćine, koji počinju da investiraju, i dalje se grade putevi na Pešteru što je veliki iskorak.

I ovaj put ću pomenuti da će zapravo Koridor 11 koji prolazi preko Peštera, sever i jug zapravo značiti novu stranicu historije za celokupno područje i da ćemo u značajnoj meri ovaj program moći da naslanjamo i na ove velike projekte, jer zamislite vi sada to pešterskog seljaka, odnosno stanovnika koji se mesecima suočava sa temperaturom ispod minus 20 stepeni, zamislite kada on mora sa tim da se nosi, a kada pri tom on nema još ni asfalt.

Kako ćete vi zadržati dete na selu koje nema internet, kako ćete sve ovo o čemu smo govorili i o čemu sada govorimo? Zato se ovi koraci morati podržati i oni će sa strane narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja, uvek biti podržani.

Ono što jeste paradoks, kada je u pitanju negativna migracija. Ja sam četiri godine živeo u Africi i imao sam prilike vidim svojim očima ono što nije moguće kod nas ni zamisliti, a kamoli videti. Dakle, sedmicama sam boravio u Sahari i u Pustinji. Tamo ljudi imaju isto neke ovce, ali verujte mi, te ovce uopšte ne liče na ovce.

Znate, tu ovcu posmatrate i ona izađe u pustinju da pase i ona pojede neku travku, koja više liči na trn nego na travku, pa hoda 15 metara, pa pojede još neku travku.

Nejasno mi je kako ona preživi. Ali, ona živi i ona da neko mleko. Sada, zamislite vi i to sam više puta na nekim drugim predavanjima govorio, prokletstvo je, izazivanje prokletstva, da budem još precizniji, ukoliko jedan narod na području gde osam meseci stoka može da pase napolju, da se hrani bez toga da kupite hranu toj stoci, znači, dve trećine godine imate pašnjake zelene, gde Bog daje kišu i daje plodno zemljište, gde trava raste.

Biti siromašan u takvoj zemlji je neka vrsta prokletstva i to namerno izazvanog prokletstva. Znači, u poređenju sa ljudima koji žive u raznim pustinjskim delovima i neplodnim delovima ove zemlje i onda vam je logično kada ljudi beže iz Avganistana, iz Sirije, iz raznih drugih delova, ali kada ljudi beže sa najlepših delova ove zemlje u kojima je samo potrebno da nešto malo radite, kao pojedinac, kao država da se potrudimo da svakog puta, svakog dana, svakog meseca i svake godine, bar za milimetar podignemo taj vodostaj standarda, tog seljaka, odnosno stanovnika na selu.

Verujte, tu ne treba puno. Tu samo treba da učinimo ono što je do nas. Svakako, kada su u pitanju fondovi i sve ostalo, evo, koleginica Misale je govorila o tome jutros, u pitanju, dakle, prosto je potrebno zašiti to što krene iz određenih vladinih ili evropskih fondova od Beograda prema periferiji. Treba da stigne.

Znate, nama su vrlo često ti putevi novca, bilo da su u pitanju te dotacije ili razne druge podrške, one izgledaju kao kada voda ide peščanom brazdom, pa na početku ima puno vode, dok stigne voda, na kraju samo je malo vode.

Dakle, moramo popraviti te brazde, te provodnike, da nam kada su u pitanju ti fondovi ne završi novac uglavnom kod tamo nekih preprodavaca, švercera, itd, da nam se ne desi ono što se desilo onoj sirotinji u Proboju prošle godine koja je prodala svoje maline nekom nakupcu ili kupcu koji je prosto otišao, ni jedan dinar nikada im nije isplatio i onda mi te ljude koji nam se obraćaju pitamo – pa, dobro, zašto niste tužili? Kažu – nemamo novca da tužimo. Da bi ih tužio, da bi se sada ganjao sudovima treba ti novac, to je sirotinja koja je sve uložila u te svoje maline. Ne možemo mi kao država posmatrati to kao šahovske figure, pa reći imate sudove. Ne, mi moramo naći paralelne puteve da ljude zaštitimo.

Svaki građanin ove zemlje, i to je meni najviši stepen patriotizma, napraviti takav sistem gde će celokupni protok države procirkulisati do zadnjeg kapitala, do najudaljenije tačke ove zemlje i gde će onaj siromašni građanin znati da ovde centralni organi zemlje u Beogradu imaju osećaj za njega, znaju za njega, bilo da je u pitanju taj siromašni seljak kome je neko učinio nasilje, oteo mu maline i otišao, nestao. Ta sirotinja samo zna da se javi nekom koga poznaje od naših političkih predstavnika na terenu i da kaže – ljudi, spašavajte, mi ne možemo dalje. Kakva je poruka? Ti ljudi, ukoliko im ne pomognemo da naplate svoje ništa im ne preostaje nego da se pokupe i da idu. Takvih primera u raznim i sličnim situacijama je jako puno.

Država mora biti zaštitnik svome građaninu, ali ne hladno, ne samo imate zakon. Zakoni su mrtva kategorija. Zakoni jesu bitni i mi ih donosimo ovde kao što vidite svaki dan, i jako su divni najčešće, ali zakoni bez ljudi koji će ih primenjivati, zakoni bez ljudi koji će imati humanost o sebi, zakoni sa ljudima koji su bezdušni nisu zakoni, to su besmisleni zakoni, oni se okreću protiv čoveka.

Zato nam je potrebno dodatno da raširimo front u ovom smeru sa sve ovim koracima u pogledu ulaganja koje će se desiti što će, svakako, naši narodni poslanici podržati, ali raširimo krila, raširimo front, dajmo nadu, dajmo poruku i stanimo iza te poruke svakom građaninu ove zemlje, ma gde bio, ma kojoj naciji, ma kojoj konfesiji pripadao, da oseti da ova država njega štiti, da stoji iza njega i da je to najbolji način da se čuva i integritet i suverenitet i celovitost i svi ostali interesi ove zemlje.

To je zapravo pravi patriotizam i to je zapravo ono što treba da čini državu onim što ona treba da bude i da se građani ponose sa svojom državom, a isto tako i da država ima svoje građane, ne samo kao kategoriju koju štiti, već i kao sopstvenu snagu.

Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice, poštovani predstavnici Zavoda za statistiku, narodni poslanici, dame i gospodo, mi, narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja dajemo podršku predloženoj odluci, jer je jasno da je uložen veoma značajan trud u njenom sačinjavanju i van svake sumnje da će ova odluka o Programu zvanične statistike za naznačeni period unaprediti celokupno statističko polje, ali je isto tako ovo prilika da progovorimo uopšte o značaju statistike, Zavoda za statistiku i unapređenje celokupne statistike u našoj zemlji.

Statistika je osnov, nezaobilazni temelj kvalitetne nauke, kvalitetne politike i opšte kvalitetnog života. Dakle, to je osnov za utvrđivanje viših nivoa istine. Statistika je zapravo, možemo slobodno kazati neka vrsta osnovne ili temeljne istine. Dakle, imati istinite i prave podatke o onome što nas zanima je osnov da biste izvodili bilo kakve zaključke i ukoliko vam je stalo da vam zaključci i ono što u konačnom želite da do njega dođete, budu tačni i istiniti, onda je statistika zapravo osnovni podatak od koga kreće proces izvođenja određenih zaključaka zapravo, osnovni materijal bez koga nije moguće zamisliti taj proces i bez koga nije moguće doći do pravih zaključaka i pravih postavki.

Nije slučaj da imamo tu etimološku ili jezičku srodnost između pojma statistika, pojma status, pojma status, pojma „stejt“ – država. Zapravo sve ovo i „stejt“ – država i svi statusi koji postoje su bazirani na statistici. Dakle, svi sistemi su bazirani na statistici i ne postoji sistem bez statistike, a ne postoji dobar sistem bez dobre i tačne statistike.

Zbog toga, ovo ma koliko izgledala proceduralna tema radi se o jednoj odluci koja se periodično donosi. Nije dobro ili ne bi smeli mi narodni poslanici da dopustimo da prosto ova tema prođe kroz parlament i da to bude još jedan dan ili još jedna tačka dnevnog reda ili još jedna odluka koju smo zapravo usvojili.

Ako malo pogledamo iskustva drugih sada, vrlo je jasno da osnov razvijenih zemalja, pre svega na zapadu, ukoliko razmatrate uzroke ili temelje te razvijenosti, ono što će vam najpre zapasti za vaš pogled jeste upravo uređena statistika, upravo istinitost podataka na osnovu kojih se dalje planiraju i programiraju svi razvojni procesi.

Dakle, to je ono što na prvi pogled razdvaja razvijene od nerazvijenih zajednica, razvijene od nerazvijenih država, uređenost uopšte, ali osnovna uređenost ili osnov uređenosti je zapravo uređenost statistike.

Smisao države inače jeste da uvodi red, da održava red i da unapređuje red, međutim ne postoji, nema nikakve šanse da bilo koji sistem ma koliko bio sposoban uspe u bilo kom pravcu uređivanja ili nema šanse da postigne iole respektabilan stepen urednosti, bez urednosti, uređenosti statistike. Dakle, to je nešto što je osnov, to je nešto što bi trebalo svi mi, pre svega narodni poslanici, ali i svi ostali činovnici i funkcioneri države da znamo i da prosto osvežavamo svest i sećanje o značaju same statistike.

Što se tiče istorijskih iskustava, dakle, ako pogledamo poznate imperije, dok su god imale kvalitetnu statistiku one su postojale. Onog trenutka kada su imperije počele da gube uredno statistike to je bio prvi znak da pucaju šavovi. Naravno, pošto imperije, kao što ne nastaju brzo i ne propadaju brzo, treba nekoliko decenija da prođe najmanje, ali je to bio prvi znak nepovratnog propadanja. Vi imate, recimo, jedno od srednje svežih iskustava, Osmanska imperija koja je imala razne svoje poluge moći, ali tzv. sidžili, odnosno njihova statistika je bila jedna od najuređenijih, pogotovo u špici vrhunca njihove moći, znači u 16. i 17. veku i danas u arhivima dostupnim od Istanbula preko Skoplja, pa čak i nešto u našim arhivima ovde, možete da nađete od perfektne statistike toga doba, i što je zapravo bio temelj svih drugih planova i programa razvoja. Dakle, to je ono što zapravo ukazuje na neophodnost našeg odnosa sa najvišim stepenom ozbiljnosti u pogledu statistike.

Sada, imate ono što je druga strana. Taj naš, da kažem, balkanski mentalitet, to je sada nešto što nam nije baš jača strana kada je u pitanju statistika. Mi Balkanci imamo svoje prednosti, ali ko god ima prednosti ima i nedostatke. U tom našem kulturološkom mentalitetu, mi smo po nekoj prirodi individualci, i naravno, za formiranje takvog mentaliteta postoje istorijski, psihološki, socijalni i razni drugi razlozi, ali je to jedna činjenica. Mi smo individualci zbog činjenice da smo ovde jako mnogo stoleća bili pod raznim okupacijama, pod uticajima raznih stranih struktura i vlasti, razvijao se taj, da kažemo, pobunjenički mentalitet, a pobunjenički mentalitet, to je hajdučko komitaški mentalitet, on ne voli statistiku, on ne voli da zabeleži, zato što ne valja ostaviti tragove koliko ste tamo hajdučija napravili ili napali itd.

Onda se razvio kroz stoleća taj naš mentalitet da ne volimo da zapisujemo, ne volimo da imamo tragove zato što radimo i tu svakako smo, između ostalog, nasledili taj nedostatak i to je ono na čemu treba raditi. Svakako, da se to treba nadoknaditi i to se može nadoknađivati kvalitetnom organizacijom svih struktura koje se tiču statistike. Istina, Zavod za statistiku jeste stožerna organizacija, ali ne može sam Zavod za statistiku biti odgovoran za statistiku.

Dakle, ukoliko mi ne isforsiramo svest i kulturu o statistici, dakle, u svim segmentima društva, u pogledu zvaničnog sistema države, pre svega, ali i mimo toga, kod građana, kod privrede, privatnog sektora, javnog sektora itd, dakle, ukoliko ne postavimo sebi zadatak i to važan, kulturan, civilizacijski zadatak da polako taj mentalitet menjamo, jer smisao znanja kod čoveka jeste da ono što je dobro kod sebe ili kod svoje zajednice, afirmišemo dalje, a ono što ne valja da popravljamo. To je smisao kultivisanja, to je smisao daljeg unapređenja kulture i civilizacije svake zajednice.

Dakle, potrebno je pored onog što se radi administrativno, kroz recimo, ovakve programe, kroz odluke, kroz ovde naše zakonodavstvo, potrebno je značajnije uložiti truda u javnoj komunikaciji preko medija, potom i preko obrazovanja, da se istakne značaj statistike, jer to je i kulturološka dimenzija, ona nije samo administrativna dimenzija i za nju je za promenu ili unapređenje nečega kroz mentalitet, potrebno je to raditi od ranih godina detinjstva, kroz vaspitanje. Dakle, to je pitanje discipline, pitanje urednosti, pitanje uređenosti.

Tako da, je moja sugestija da se zapravo značajnije i na tom polju posvetimo kako bi zapravo imali kvalitetnije mentalno-kulturološke efekte.

Sada, ono što takođe jeste neka vrsta otežavajuće okolnosti jeste da smo mi zapravo, sve ovo što je zemlja proživljavala proteklih tri decenije i ono što se zove kolokvijalno već toliko i otrcano kao tranzicija, koja nikad da se završi, svakako da mi imamo u celokupnom sistemu određene anomalije, nedostatke, koji su došli iz tog razloga, jer kada se dešavaju ratovi, kada se dešava raspad države, kada se sve to dešava to je kao veliki zemljotres, to je kao velika nepogoda koja vas zadesi i to se uvek odrazi negativno na razne sistemske aspekte, naravno i na ovaj sistemski aspekt.

Sada, postoji tu verovatno određene anomalije koje su se desile u sistemu odgovornosti, u sistemu discipline itd, ali postoje i neke stvari koje su se desile konkretno u pogledu neprofesionalnog odnosa prema podacima. Mi smo ranije imali, i sad možda imamo, neke politike koje bi htele da kroje statistiku, nije to samo ovde kod nas prisutno. Sve ekstremne politike one bi htele da utiču na statistiku. Bilo da utiču realno da promene brojeve u stvarnosti raznim mehanizmima, nažalost bili smo svedoci šta ekstremno radikalne politike donose od sukoba, ratova, zločina do toga da se promene podaci kroz razne administrativne uticaje. Znači, to nažalost postoji i ne možemo kazati da smo se potpuno toga oslobodili, a pogotovo nisam siguran da smo se oslobodili posledica raznih uticaja i pokušaja te vrste. Jer, možemo i sada naći konkretne pokazatelje za to da se za nešto iznose podaci, a konkretno, recimo, ako živite na određenom prostoru vi ćete videti da su ti podaci u raskoraku.

Zato ovaj program, ali verovatno ćemo ubrzo usvajati i Zakon o popisu, o čemu će biti šire reči, sada se o tome neću previše izjašnjavati, ali ukazujem samo na značaj da prosto pored ovih potreba koje sam istakao imamo i potrebu da verovatno proverimo određene podatke koje je neko u određenim okolnostima, iz određenih razloga, pod određenim političkim ili drugim pritiscima i uticajima krivotvorio.

Mi moramo to ispraviti. Ne možemo kazati, država ima svoj kontinuitet odgovornosti i ne može se reći – to je ova vlast, prethodna itd. Ne, izvinite, sve što jedna vlast uradi, to ma koliko bilo pogrešno, sledeća vlast može to da kritikuje, ali ona to mora da ispravi. Ona mora da popravi, zašto? Zato što ono što je činjeno u ime države, da li je to Tadićeva ili Koštuničina ili ne znam čija vlast, to više nije važno. Dakle, to se mora ispraviti. Odgovornosti su uvek na sistemu koji dolazi da zapravo određene nepravilnosti iznosi.

Ovo ne govorim bez razloga. Zato što imam konkretno iskustvo i to tako važni iskustvo nečega što se desilo 2007. godine, a vezano je za Zavod za statistiku i vezano je za probleme sa kojima se suočila Islamska zajednica. Poznato je da je tada izvršena neka vrsta agresije na Islamsku zajednicu gde se, nakon što je Islamska zajednica funkcionisala desetlećima, odnosno otkako je u toj formi osnovana nakon odlaska Osmanskog carstva, desilo se da je određena politička struktura ili određene političke strukture, tada nažalost i vladajuće, odlučile da prave neku novu, neku svoju Islamsku zajednicu.

Sve što se radi veštačko, znači tradicionalna Islamska zajednica, kao i tradicionalna Srpska pravoslavna crkva ili katolička i svaka druga, ne možete napraviti tradicionalno novo. Sve što pokušate u tim formulacijama, u tim okvirima praviti sa ambicijom da bude tradicionalno je zapravo kvazi tradicionalno, kvazi duhovno, kvazi versko, na koncu sektaško. Dakle, tada se desila ta agresija na Islamsku zajednicu i ona je zapravo bila podržana sa pozicije te vlasti, vlasti koju je tada vodio Vojislav Koštunica i zapravo ova prva stvar ili ključna stvar koja se desila u pogledu administrativnog nasilja zapravo se desila preko Zavoda za statistiku.

Znači, vi ste imali celi sistem, celu kompoziciju Islamske zajednice koja je imala i u Zavodu za statistiku registrovane sve svoje pravne subjekte od centralnih organa Mešihata, preko nižih organa meržujsa, preko svojih obrazovnih i drugih organizacija, institucija i ustanova, one su imale svoju registraciju u Zavodu za statistiku.

I šta se desi? Preko noći, po nekom nalogu, bez pravnog osnova, suprotno zakonu, apsolutno krivično delo, desi se da neko izvrši agresiju i da prosto prepravi, bez ikakve procedure, na određenim adresama, na istim adresama koje su do tada bile vezane za određene tradicionalno postojeće organe, da zapravo prepravi i da falsifikuje strukturu novokomponovane, zapravo jedne paraverske tvorevine koja je tada bila izum te političke strukture i određenih lokalnih političkih struktura i zapravo od tada mi imamo teške probleme zbog svega toga.

Ja sada, posle ovoliko godina, sumnjam da je moguće, mada nije ni to nemoguće, istražiti ko je za to kriv. To jeste bitno, ali mi je manje bitno. Međutim, bitne su istine i bitno je da se otklone nepravde. To su stvari koje imaju svoje teške posledice do dana današnjeg. Znate vi dobro, najmanja stvar u pogledu nepravde kada se uradi bilo kome ona ima posledice, a kamoli kada se nešto tiče duhovnosti.

Vi ste svedoci, nije teško biti pravedan. Nije teško znati šta je ispravno a šta nije. Aksioma u formulisanju pravičnosti jeste – ono što ne želiš sebi, ne radi drugome. Mi smo svedoci pokušaja ataka na Srpsku pravoslavnu crkvu, pokušaja prepravljanja određenih statusnih stvari, ne ulazeći sada ja kao Musliman da se o tome izjašnjavam, ali kao posmatrač i ono što se dešavalo prošle godine u Crnoj Gori, a ticalo se imovinskih pitanja, pa onda razni pokušaji od ranije itd. Dakle, videli ste koliko je pravoslavno stanovništvo bilo na to senzibilno. E, pa, zamislite kako je bilo i nama, pripadnicima islamske zajednice.

Ako ste senzibilni kao većinska crkva, kao većinski narod, koji ima sve mehanizme da zaštiti svoju crkvu i zaštićena je, neka je, i treba da bude zaštićena, ali po Ustavu ove zemlje sve crkve i verske zajednice su ravnopravne. To im garantuje Ustav i drugi zakoni, kao i Zakon o crkvama i verskim zajednicama.

Dakle, tog trenutka jedna vlast je zloupotrebila državu, zloupotrebila državni aparat i prekršila i to ustavno načelo i te određene zakonske odredbe.

Hvala bogu, kada je došla ova vlast, promenjen je odnos, i to sam više puta isticao, promenjen je odnos u pogledu toga da više nije nastavljeno sa insistiranjem tih nepravičnih postupaka prema islamskoj zajednici. Ali ovo što nije promenjeno i na čemu želim da insistiram jeste – zapravo, nije se pristupilo otklanjanju posledica tog nasilja koje je nastalo između 2007. godine i 2012. godine. To je pet godina administrativnog državnog nasilja.

Da podsetim, tada je, po nalogu te vlasti, policija ulazila u džamije, u čizmama, dobro znate da je to skrnavljenje, u džamije se ne ulazi u obući jer se tamo ljudi mole bogu spuštajući čelo na tlo, spuštajući čelo na prostirku, tada je policija u Sjenici, Tutinu, Prijepolju, Novom Pazaru, ulazila, bila zloupotrebljena, ulazila u džamije, skrnavila te objekte, kako bi jednog imama koji nije po volji te vlasti izbacili i postavili drugoga.

Šta sad neko očekuje? Da to zaboravimo? Pa, ne može se to zaboraviti. To se prvo ne sme zaboraviti zbog same lekcije, da se nikada više ne ponovi, a drugo, da bi se to prevazišlo, neophodno je otkloniti takve efekte. Onda se čudite zašto ljudi Bošnjaci, Muslimani u Sandžaku nemaju poverenja u sistem?

Evo, jutros gledam na jednoj televiziji, „Prva“, namerno ću je pomenuti, uključuje se sektaški imam da tumači propise o vakcini. I onda se čudite zašto neće da se vakcinišu. Pa ne veruju. Zašto? Zato što im se svakodnevno krši poverenje, zato što im se dovode sektaši da im tumače propise, pa onda ljudi kažu – jel tako, e, pa nećemo. Time imamo katastrofe. Time imamo onda sistemske poremećaje.

Ne možemo tako. Poverenje je poljuljano. Moramo ga popravljati, ali ne možemo dalje dozvoljavati da se to poverenje ugrožava.

Zato ima podršku Zavod za statistiku i našu saradnju da otklonimo određene nedostatke iz prošlosti i da zapravo imamo Zavod za statistiku i celokupnu statistiku, kao što na početku rekoh, kao osnov za istinu, a istina je osnov za pravdu. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministrice sa saradnicama, narodni poslanici, dame i gospodo, pred nama je jedan veoma važan zakon, koji u svom naslovu, zapravo, odražava samo jedan aspekt svog značaja, a sa svojom sadržinom, zapravo, pokazuje veoma bogatu slojevitost tema, ali i od izuzetne važnosti za građane, za zemlju i za našu bližu i dalju budućnost. Zato tematika ovog zakona nas obavezuje da raspravi priđemo sa najvišim stepenom odgovornosti i pažnje. Odnos prema prirodi je jedan od četiri ključna odnosa kojim čovek svoju ulogu čini uspešnom na zemlji i time ispunjava jedan opšti smisao svoga života. Prvi je odnos prema Bogu, drugi je odnos prema sebi, treći je odnos prema drugim ljudima, a četvrti odnos prema prirodi ili sopstvenom okruženju.

Čovek je, po definiciji svoje uloge, gospodar na zemlji. Zemlja, odnosno priroda su mu podređeni. S obzirom da je u pitanju izuzetno bogatstvo, velika blagodat, podređenost ili poverenost prirode čoveku, kao i u smislu svake zakonitosti odnosa blagodati i onome kome je data, mora biti usklađena sa stepenom njegove odgovornosti.

Dakle, ne može čovek gospodariti ovim blagodatima, ne može raspolagati takvim bogatstvom, a nemati odgovornost i zapravo ono što danas imamo u pogledu određenih poremećaja u našem okruženju, odnosno u prirodi je posledica neodgovornosti čoveka prema prirodi. Zato ovaj zakon zaslužuje i pažnju, ali i podršku koju će dobiti od strane narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja u danu za glasanje.

Istina, pitanje klimatskih promena sa naučno-misaonog aspekta ne spada u ona pitanja oko kojih postoji puni konsenzus u pogledu stvarnog dometa čovekove uloge na klimatske promene. No, bez obzira na to, bez obzira na te razlike, danas nismo u prilici da o tome polemišemo, ali ono što mene, zapravo, fascinira u pogledu ovoga zakona jeste sposobnost i spremnost države i nadležnog ministarstva da efikasno, blagovremeno, pre ostalih i neovisno ostalima zapravo pristupimo unapređenju sopstvene odgovornosti, pre svega zakonodavno, a posle toga i, nadam se, operativno i izvršno i time, zapravo, ne samo ispunimo jednu od međunarodnih obaveza, ja jesam za to da se sve međunarodne obaveze ispunjavaju, ali nisam za to da nam se nameću. Nisam za to, iako nismo u prilici da biramo da li će nam se nametati, ali jedini način da zapravo ne budemo u poziciji loših učenika kojima se nameću međunarodne obaveze jeste da budemo brži u njihovoj realizaciji i ne samo zato što će nam biti nametnute ili da bismo izbegli da nam bude nametnute, već da budemo brži i efikasniji, što pokazuje da možemo, evo, i kroz ovaj zakon i kroz neke druge aktivnost, zapravo sa uverenjem da mi to treba da uradimo radi nas.

Dakle, pitanje uređenja životne sredine jeste po određenoj agendi UN, jeste po određenoj agendi EU i u određenom trenutku, s obzirom na naše opredeljenje prema evrointegracijama, to dolazi kao obaveza, ali pre toga i ono što treba da bude naše opredeljenje jeste da mi pokažemo našu sposobnost, naš kapacitet, našu orijentaciju, našu svest individualnu, kolektivnu i, na koncu, državnu, da potvrdimo sopstvenim aktivnostima da pitanje čistote, pitanje zdravosti, pitanje ambijenta u kome živimo, pitanje kvaliteta životne sredine nije pitanje domaćeg zadatka, već je to ono što treba da bude, pre svega, sastavni deo naše svesti i naše kulture.

Istina, zakonodavstvo jeste okvir u kome se jedna kultura formira ili unapređuje i zato ćemo dati maksimum da ovaj zakon bude što kvalitetniji, ali na tome moramo raditi intenzivnije i ne samo iz Narodne skupštine i ne samo sa pozicije Vlade, već i sa pozicije svih faktora uticaja, pre svega medija, a pre svega i pre medija – obrazovanja, jer svest se formira, istina, i pre obrazovanja u vaspitanju, istina, ponajpre u porodici i zato tu mora postojati jedan široki front. Tu mora postojati opredeljenje da ono što su stvarne vrednosti za odrasle ljude ne treba da bude nametano. Za odrasle, pametne i normalne ljude ne treba da bude nametano.

Inače, samo nedoraslim osobama, samo nepotpunim osobama, samo osobama koje imaju određene nedostatke treba nešto nametati. Većina ljudi treba da budu oni koji će kroz sopstvenu svest izgraditi određeni stav. Zato me raduje ova efikasnost i ovo opredeljenje, ali moramo dodatno poraditi na toj svesti o kojoj govorim i ne smemo stati na krovnosti zakona. Moramo pokazati sposobnost da te zakone sprovedemo. Doduše, mi smo i bez ovog zakona do sada imali solidnu regulativu u pogledu zaštite životne sredine, ali moramo sići do dna. Mi moramo otići do periferije. Mi ne možemo dopustiti tamo da u nekoj perifernoj opštini ili gradu ove zemlje, zato što su udaljeni 300 kilometara, dozvolimo nekome ko je tajkun, koji je u sprezi sa određenim lokalnim strukturama vlasti, politike, inspekcije ili ne znam koga, da može da instalira pored univerziteta određenu proizvodnu strukturu, fabriku, koja toliko dimi, koja toliko prlja okruženje, životnu sredinu. Ne znam dokle može dobaciti ka nebu, prema ozonskom omotaču, ali znam šta nam govore studenti. Znam da automobili koji prenoći u dvorištu tog univerziteta sutradan morate da mu obrišete staklo nekom krpom da biste kroz njega videli.

Dakle, to je nešto što mora biti naš prvi zadatak i to je nešto na čemu se mora snaga i ovog zakona i drugih zakonskih normi pokazati i to odmah. To je nešto što se ne može odgađati, jer mi moramo imati spregu između onoga što je međunarodno, što je globalno, jer zemlja mora biti deo međunarodne zajednice.

Kroz bližu i dalju prošlost videli smo koliko je teško kada ste na suprotnoj strani, kada su svi protiv vas. Nekada morate uhvatiti taj korak, pa makar to bilo i u raskoraku sa nekim našim stavovima, istina, ne sa principima. Za principe nisam da se prave kompromisi.

Principi čoveka čine čovekom. Onog trenutka kada se odreknete principa, a za mene su principi ne kaprici, ne ono što sam ja u tom trenutku odlučio da je princip. Za mene su principi ono što je određeno od Boga, potvrđeno kroz celokupnu ljudsku povest u pogledu etičkih, duhovnih i ljudskih vrednosti. Oko takvih principa nema kompromisa, ali određene stavove koji su partikularno formulisani morate nekada ušiti ili utkati u, da kažem, sistem međunarodne zajednice.

Ovaj zakon je, između ostalog, jedan od tih. Ali, pravi efekti su ono što je za nas bitno, svakodnevno. Ono što se odnosi na zdravlje našeg zraka koga dišemo, na zdravlje našeg okruženja, na to kako se odnosimo prema smeću, šta nam je sa rekama. I opet, logično je da je uvek energija najjača tamo gde se ona proizvodi. Logično je da glavni grad svake države, uključujući i našu zemlju, predstavlja centar celokupne energije u zemlji. I logično je da se energija širi izvan glavnog grada ciklično, ali znate, zemlja je kao telo, kao ljudsko telo. Ne možete kazati – pa, znate, ovaj moj prst, nožni prst je daleko od srca, daleko od mozga, ima neki problem sa njim, nešto je pomodrio, pocrneo, ma baš me briga, šta mene briga, to je jedan prst, jedan nokat.

E, ne može tako. Znači, onaj ko se tako ophodi prema svojoj periferiji, dobiće gangrenu na tom prstu, ali ta gangrena neće nikada stati. Znači, ona će se polako širiti prema stopalu, pa ne daj Bože onda dalje. Zato se razlikuju oni koji su odgovorni od onih koji su neodgovorni. Odgovorni vode računa i o svakom svom noktu, o svakom svom delu tela, nezavisno koliko taj deo tela bio blizak srcu ili mozgu, tačnije centrali, metropoli, odnosno glavnom gradu. Dakle, takav nam odnos treba.

Pokazujemo zato određene sposobnosti, najčešće kroz infrastrukturne projekte, investicije o kojima smo govorili i koje jesu za pohvalu, ali i na ovim poljima se to mora pokazati. Naravno, čuli smo prošle sedmice, kada je moj kolega Samir Tandir govorio i zahvalio se ministrici vezano za rešavanje jednog zaista teškog pitanja. Sećam se, i ja sam pokušavao u proteklom mandatu da ovde sa određenim strukturama vlasti delujemo kako bi se ta divlja deponija kod Prijepolja, koja ne samo da je bila ekološka katastrofa, već je bilo jedno ruglo na jednoj važnoj saobraćajnici, dakle, sever-jug prema moru, koja je stvarno ostavljala veoma ružan utisak za opštinu Prijepolje, ali i za celu zemlju.

Nažalost, mi imamo nešto slično i prema Priboju, nešto slično i u blizini Sjenice. Imamo i još nešto drugo, tema koja je stara, ali isto tako će čekati Ministarstvo i nadam se da ćemo na tome sarađivati. Pitanje deponije Golo brdo. Radi se o deponiji kaja je navodno rađena po standardima pre nekih možda 25 godina, ali niko ne može da objasni kako i ko je odlučio da se deponija gradi na nadmorskoj visini od 1.100 metara.

Dakle, ne znam da li postoji neki drugi primer u ovoj zemlji da je prosto pronađena skoro najviša tačka na tom prostoru između Novog Pazara i Tutina i da je ogroman novac uložen. Tu se radi zaista o velikim betonskim strukturama. Ali, ono što niko ne može da objasni, koja je to bila pamet da prosto odabere tačku toliko visoke nadmorske visine, a ne radi se o visoravni, već se radi o planini, o brdu, znači, gde imamo padine sa svih strana. Sada, zamislite svi ti otrovi i sve te štetne materije koje se od padavina kišnih i zimskih, zapravo slivaju, a potom i svi ti gasovi itd, jer često se desi da se deponija i zapali itd.

Dakle, to su goruće teme koje mi donosimo iz iskustva sopstvenog okruženja. Raduje nas da je pokazana ova volja, a pored volje, efikasnost, pogotovo što je mnogo puta rečeno da je ta deponija pored Prijepolja nerešiva, ali se pokazalo da je rešiva kada imamo odgovorne ljude i odlučnost Vlade i odlučnost države i zajednički stav prema tom pitanju. To je sjajno i to je pokazatelj da može i zapravo dalje treba krenuti da rešavamo i te ostale teme.

Definitivno, pitanje životne sredine jeste, pre svega, bitno radi zdravlja ljudi. Mi vidimo kada se dese krize vezane po zdravlje, koliko druge stvari postaju manje važne. Evo, vidite sada kako neke stvari koje su nam bile prebitne pre godinu i po dana, kako sada postaju nebitne, kako se čovek tako brzo okreće spašavanju svoje glave, svoje dece, svojih članova porodice, kao neke stvari u finesama, u nijansama, koje su nam bile bitne, nisu nam tako bitne, već prosto ta opasnost nam postane jako važna, da, u tim određenim trenucima.

Međutim, pitanje životne sredine, pitanje čistote životne sredine, pitanje neurednih deponija, pitanje neodvoženja smeća itd, jeste i zdravstveno pitanje, ali je duboko kulturološko pitanje.

Dakle, čovek je taj kojem je Bog dao razum, Bog mu dao mogućnost znanja i time mu dao vertikalu na zemlji i dao mu odgovornost. Međutim, pojednostavljeno da posmatramo, životinja bi trebalo da je na nižoj razini od čoveka u pogledu odnosa sa prirodom.

Međutim, vi kada posmatrate životinju koja nema razum, nema znanje, nema kulturu, nema ono što čoveka čini čovekom. Mi kada posmatramo životinju, mi možemo da zaključimo da se ona mnogo bolje snalazi od nas u prirodi. Vi nećete naći da životinja proizvodi štetne materije. Vi nećete naći da životinja proizvodi plastične kese, da pravi divlje deponije. Dakle, kakva god krda životinja, gde god da žive, vi nećete pronaći da oni prave štetu koju pravi čovek. To je veoma ozbiljno pitanje.

Čekajte, hoćemo li onda učiti od životinja odnos sa prirodom? Pa, izgleda da moramo učiti. Zašto životinja nema problem sa prirodom. Nema problem baš zato što funkcioniše instiktivno i što ne zloupotrebljava znanje koje nema i ne može ga zloupotrebiti, da bi naškodila svojoj prirodi, iz gramzivosti, iz pohlepe koju čovek najčešće čini.

Doduše, iako nije tema, nije to jedina prednost životinje. Životinja ima prednosti i po pitanju nutricionizma. Nemaju nijednog nutricionistu, nemaju emisije na televizijama svakodnevno kako smršati, kako se zdravo hraniti, a vidite, pogotovo divlje životinje kod kojih se čovek previše ne petlja, nemaju problem sa gojaznošću, ni sa linijom, sve im funkcioniše dobro. Tako da, čovek može o prirodi malo da uči iz prirode, da uči od živih bića koja se smatraju nižim od čoveka, ali se bolje snalaze.

Prema tome, iz toga je lekcija o prirodi iz prirode, u prirodi prirodno. Dakle, nipošto veštački, nipošto otrovno, nipošto plastično, nipošto štetno. To je ono što čovek treba da zapravo kod sebe reducira, da se uskladi sa prirodom, da shvati da mu je priroda data na odgovornost, da mu nije data na iživljavanje, da mu nije data da je sebično zloupotrebljava i da joj škodi, jer škodeći prirodi, mi zapravo štetimo sebi.

Naravno da u okviru ove teme moramo da povedemo računa i o šumama. Nadam se da ćemo o tome i nekom drugom prilikom moći govoriti. Ali, nažalost, proteklih godina, posebno na području Sandžaka, primetili smo masovnu, neselektivnu i veoma često korumpiranu seču šuma. Tu se moramo posvetiti jače, jer nestankom šuma zapravo ugrožavamo i na taj način kvalitet zraka, kvalitet vazduha. I to je nešto što takođe mora biti na našoj agendi odgovornosti.

U svakom slučaju, čestitam ministarstvu, čestitam Vladi na kvalitetnom tekstu. Prilika je da kroz amandmane i kroz ove diskusije damo na kvalitetu, ali definitivno posle usvajanja akcenat na implementaciji, akcenat na realizaciji, akcenat na eliminaciji svih onih koji zloupotrebljavaju određene pukotine u sistemu da bi namirili sopstvene lične interese i potrebe, a vrlo često na štetu građana. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Agencije za energetiku, dame i gospodo narodni poslanici, energetska stabilnost i sigurnost jedne zemlje je jedan od strateških stubova opstanka i države i društva.

Zato ova tema zaslužuje da joj se posveti važna, veoma značajna pažnja i važnost, kako sa pozicije izveštaja, koliko vidim da jeste izveštaj ozbiljno sačinjen, ali isto tako i sa strane nas narodnih poslanika koji treba svojim glasom na koncu da potvrdimo i overimo i kvalitet izveštaja, odnosno kvalitet rada same agencije.

Svakako da ćemo mi, poslanici Stranke pravde i pomirenja, u Danu za glasanje podržati ovaj izveštaj ali je ovo prilika da o temi energetike u ovoj zemlji progovorimo sa još nekoliko aspekata i sa više uglova.

Ono što raduje jeste opredeljenje države preko svoje Vlade i samog vrha ove zemlje, opredeljenje prema energetskom jačanju, energetskoj stabilnosti, sa veoma ozbiljnim investicijama i koliko mi se čini dosta dobrom energetskom strategiom.

Smisao energetske stabilnosti i sigurnosti se ogleda u tome da ne dovedemo u pitanje, odnosno u rizik samog pojedinca građanina od onog najnižeg stepena zaštite, ali veoma bitnog do toga da li će građanin imati ogrev i električnu energiju, pa sve do samog vrha sigurnosti koji se ogleda u tome da ne smemo nikada ni u kom trenutku dovesti zemlju u situaciju energetske zavisnosti ili energetske neizvesnosti, jer dobro znamo da takva zavisnost i takva neizvesnost može da bude zloupotrebljena protiv zemlje, protiv naroda.

Kada su u pitanju energenti koje ova zemlja ima blagodet da može sama proizvodi, pre svega električna energija, to je energija vode, još neki drugi potencijali, pre svega obnovljive energije. Tu smo svakako u prednosti i tu je mnogo lakše i jednostavnije osiguravati energetsku stabilnost i tu je samo potrebno nastaviti sa dobrim strategijama, dobrim programima razvoja i pre svega sa kvalitetnim domaćinskim odnosom, a tu je uvek faktor čoveka ključni faktor, jer ukoliko imamo prave ljude na pravim pozicijama, tu ne može da bude problem. Uvek i pre i posle svega, čovek je faktor broj jedan. I pogledu poverenih nadležnosti i dužnosti, ali isto tako i u pogledu odgovornosti.

No, obzirom da određena iskustva potrebno je dakle razmotriti i određene probleme i rizike kao i potrebe. Pre toga želim da izrazim radost da je zemlja sa svojim predvodnicima imala sluha kada je u pitanju ovaj drugi deo izazova i problema, odnosno drugi deo energetske potrebe i energetske stabilnosti, a to su energenti sa kojima izvorno ne raspolaže ova zemlje, to je pre svega gasifikacija i zato me još tada i sada, raduje i obradovao. Dakle, izgradnja, odnosno spremnost države i blagovremeno predviđanje i pozicioniranje ove zemlje u pogledu mogućih tokova gasovoda. Tu pre svega mislim na tzv. Turski tok, gde je država blagovremeno prepoznala taj interes, blagovremeno se i kvalitetno pozicionirala u pogledu ovog toka i evo već smo u poziciji da će država imati značajan interes i posebno dodatnu snagu u pogledu energetske stabilnosti.

Kada govorimo o pojedinim delovima zemlje, mogu reći što iskustvo regiona iz koga dolazim, prostora Sandžaka, Novoga Pazara i okolnih gradova, godinama, evo celi mandat sam posvetio, kao i svoje kolege Stranke pravde i pomirenja, posvetili smo analizi mogućnosti kao i problema sa kojima se suočavamo, kako popraviti ekonomsko stanje, kako dovesti investitore, kako omogućiti nove investicije.

Ono što još mogu da konstatujem, sa žaljenjem, jeste da je prostor Sandžaka i dalje najzapostavljeniji u pogledu ekonomskog razvoja, iako smo imali, to moram da kažem, ozbiljne investicije, pogotovo poslednjih godina, ozbiljne investicije, na polju infrastrukture, na polju izgradnje u medicinskom sektoru, što je veoma važno, na polju izgradnje u prosvetnom sektoru. Dakle, tu imamo određene veoma značajne pomake, što svakako treba dalje nastaviti.

Međutim, sve dok ne budemo u prilici da, barem onaj intenzitet investicija u proizvodnom sektoru ili kako se to u narodu kaže otvaranje fabrika, podignemo na stepen onog intenziteta koji se dešava, ako ne na nivou glavnog grada, ono barem na nivou, recimo Šumadije i drugih delova ove zemlje, ne možemo biti zadovoljni i ne možemo se sa tim stanjem saglasiti.

Analizirajući probleme za pokretanje investicionih aktivnosti na polju proizvodnje došli smo do nespornog zaključka da su tu dva glavna problema. Dakle, da je problem putne infrastrukture ili da budem konkretan, tamo gde smo daleko od autoputa, onda smo daleko i od fabrika. To je ono što se može zaključiti. Recimo, mi smo puno očekivali od potencijalnih, a kasnije i realizovanih ozbiljnih investicija privrednih investicija od strane investitora, recimo iz Republike Turske, a posebno s obzirom i na specifične odnose i veze građana Sandžaka i Republike Turske, pre svega rođačke, pa i neke druge.

Mi smo se ponadali da će biti koristi i sandžačku regiju, od investicija iz Republike Turske, međutim kasnije, posle nekoliko godina kada smo se već susreli sa tim, veoma ozbiljnim investicionim talasom iz Republike Turske, odnosno od strane njihovih investitora, ipak na žalost statistika je pokazala da prostor Sandžaka od toga nije imao koristi. Preko 600 raznih, pre svega fabrika, odnosno investicionih jedinica ili objekata u sektoru privrede turski privrednici, odnosno turski privredni faktori su investirali na području Republike Srbije. Od toga skoro preko 90% je u pojasu Koridora 10, negde na potezu od Pirota, Niša, prema Subotici, što ukazuje da je sam autoput, odnosno trasa autoputa bila ključni mamac, jer ono što je u najznačajnijoj meri privuklo turske investitore.

Istina, postoji drugi razlog na koga su nam ukazali stručnjaci za privredne investicije i za motivaciju privrednih ulaganja jeste gasifikacija, odnosno gasni energent je drugi faktor ili jedan od ključna dva faktora za privlačenje, pre svega, stranih investicija. To znači, da za krajeve, odnosno u krajevima ove zemlje gde nemamo gasifikaciju, a na žalost Sandžak je jedan od tih krajeva mi nismo imali značajne privredne investicije. Zato smo jako puno radili ovih godina i na koncu čak i politički uspeli da postignemo sporazum, na šta sam zahvalan vladajućoj stranci.

Jedna od ključnih tačaka ovog sporazuma i jesu bile dve tačke koje su se doticale, odnosno koje su tretirale sektor energetike, pre svega gasifikacije sandžačkog prostora gde će taj damar, da tako kažem, nastaviti od Kopaonika, preko Novog Pazara, Tutina i prema odredbi ovog sporazuma nastaviti dalje prema zapadu, obuhvatiti i Sjenicu i Prijepolje, Novu Varoš i Priboj, čime bi se konačno i ova prepreka ili ova smetnja ili ovaj nedostatak u motivaciji investitora mogli otkloniti, gde bi i ovaj prostor postao značajno privlačan za investitore. Svakako, kada tome pridodamo što jeste još jedan od glavnih tačaka ovog sporazuma, intenziviranje realizacije projekta Koridora 11, to znači nastavka izgradnje autoputa dalje od Požege prema jugu, odnosno prema Ivanjici, potom Dugoj poljani, pa dalje preko Peštera ka Boljarima, odnosno crnogorskoj granici.

Tako da, sa ova dva veoma važna projekta mi bismo postigli ono što bi mogli definitivno, ono što bi se ocenilo kao eliminacija svih prepreka za ozbiljne investicije, odnosno stvaranja ambijenta, ali ambijenta u kome bi se postigla prava dinamika, a ona je tamo najpotrebnije. Jer, ukoliko imate jedan prostor koji je decenijama zapostavljen iz raznih razloga, što objektivnih o kojima govorim, a bogami ponekad i onih drugih koji danas nisu tema, a važna su tema i mogu se tretirati drugim prilikama, dakle tada bi onda ovaj prostor definitivno mogao da bude i realno integrisan u celokupni sistem države.

Nažalost, često se o pojedinim delovima ove zemlje, a posebno Sandžak koji se nažalost decenijama tretira kao neuralgično područje iz raznih razloga, nekada istorijskih, kulturoloških, nekada politički, objektivno politički, a vrlo često i nekada veštački izazvanim političkim, neću reći projektima, jer to nisu ozbiljne stvari da bi bili projekti, već određenim političkim egzibicijama, zapravo se na ovaj prostor baca jedno pogrešno svetlo, odnosno ovaj se prostor predstavlja pogrešno, onako kakav on nije. Na neki način se sa njegovim objektivnim problemima koje treba rešavati, skreće pažnja na ono što on zapravo nije i on postaje tema na jedan pogrešan način.

Opet, sa druge strane, oni koji bi trebali sa pozicija centralnih politika, sada govorim o svim prošlim decenijama, koji su trebali drugačije da prave odgovore na pogrešne lokalne politike i nestručne politike, pa često i nedobronamerne politike, umesto da odgovore drugačije, da odgovore stvarnim integrativnim projektima i ponudama, kao što se sada odgovora autoputem, gasifikacijom i svim drugim velikim projektima, jer zapravo takvim projektima se vrši prava integracija. Gde ćete jedno stanovništvo koje je kroz razne istorijske procese bilo u poziciji da se doživljava, odnosno da stvarno bude zapostavljeno, znači integracije se ne vrši time što ćete jedan prostor stalno osuđivati, odnosno tražiti razloge zašto da budete prema njemu negativni, već vi zapravo morate pojačati procese stvarne integracije. Pre svega privreda, infrastruktura to su pravi putevi, to je pravi način. Zašto? Zato što svako zapostavljanje jednog prostora, svako zapostavljanje građana jednog prostora u ekonomskom i socijalnom smislu zapravo uvek pomaže onima koji žele da tu poseju neki otrov. Onima koji žele da ljude okrenu u nekom drugom smeru, da ih otruju, da ih na neki način indoktriniraju na nešto što bi bilo destruktivno.

Znači, uopšte psihološki i sociološki je poznato da ćete uvek lakše regrutirati ljude za neke tendencioznije ideje ukoliko su oni u teškom ekonomsko-socijalnom stanju. Jer gladan čovek, nezadovoljan čovek, čovek koji ima lošu energetsku uslugu, kome, ne znam, cele zime svakog trećeg dana nestaje struja, koji je danima bez električne energije, kome su zavejani putevi, koga neko ucenjuje politički da bi mu očistio put, koga, koga, koga, itd, takvi ljudi su razočarani. Oni su u svom očaju zapravo laka meta za bilo kakve zloupotrebe i indoktrinacije. To je ono što nama ne treba. Dakle, ne treba nam ulje na vatru, već nam treba voda na vatru. Znači, treba nam odgovor kojim će se zapravo smanjivati te tenzije.

Još jedna od tačaka tog sporazuma jeste obnova niskonaponske i visokonaponske mreže za sandžački prostor. Ta mreža je zaista u očajnom stanju iz raznih razloga. Nemamo previše koristi da govorimo o proteklim godinama i decenijama koje su zapravo dovele do zapostavljanja ovog sistema, ali ja sam veoma obradovan ovim dogovorom i ovim sporazumom, da ćemo celokupnu mrežu elektrifikacije, odnosno i niskonaponsku i visokonaponsku mrežu, dovesti na pristojan nivo i gde će konačno ovaj prostor i sa te strane moći kvalitetno da diše.

Dakle, jesu energenti i infrastruktura ključni faktor investicija, no pokazao se primer da postoje izuzeci. Vi imate, jedna ozbiljna turska fabrika je otvorena u Raškoj, svega 20-ak kilometara od Novog Pazara. Ni Raška nije imala gas, ni Raška nije imala auto-put, ali ipak je tamo otvorena fabrika. Ni Krupanj nema auto-put, ni gas. Nema ni Mali Zvornik. Nema ni Loznica.

Ovo ukazuje da postoji i taj politički faktor, da je i do političkih domaćina kako će animirati i podstaći investitore da investiraju na tom prostoru. Jer ukoliko nemamo dobrog domaćina, ukoliko imamo političkog domaćina koji će na neki način predstaviti ružnu sliku tog prostora ili možda, ne znam, ponuditi im lošu administrativnu uslugu, otežati im procedure za investiranje, onda ti ljudi beže. To je bio slučaj sa Novim Pazarom i okolnim gradovima. Dakle, to je ono što je takođe od izuzetne važnosti, što svakako nije iz nadležnosti ove Agencije i što treba rešavati na drugi način.

Uputio bih jedno pitanje za pojašnjenje direktoru Agencije. Slušajući o delu uspostavljanja, odnosno osnivanja tog udruženja, kako ste rekli, Balkanski forum, nabrojali ste zemlje, jako je dobro što je takvo udruženje napravljeno i siguran sam da će od toga biti koristi, ali nabrajali ste države i kazali ste, između ostalog, Republika Srpska, pa me zanima – da li je članica tog udruženja Bosna i Hercegovina u celini kao država ili samo Republika Srpska kao entitet? Ako jeste i država, onda je to trebalo kazati, a ako nije, ja bih zamolio da nam se objasni zašto nije, pošto su u pitanju međunarodni sporazumi. U međunarodnim sporazumima mogu biti subjekti isključivo međunarodno priznate države, odnosno međunarodno priznati subjekti. To bih voleo prosto radi sebe, s obzirom da imam interesovanja prema Bosni i Hercegovini, kao kulturološki i etnički matičnoj zemlji Bošnjaka i jako mi je važno. Maksimalno naša politička stranka radi na očuvanju i unapređenju odnosa između Srbije i Bosne i Hercegovine, Srbije i bošnjačkog naroda, tako da nam je svaki detalj na relaciji tih odnosa od izuzetnog značaja.

U svakom slučaju, mi ćemo dati podršku ovom izveštaju, ali isto tako očekujemo od Agencije da i ona bude konstruktivan faktor u pogledu svih ovih vizija energetskog jačanja svih delova ove zemlje. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred nama imamo dve važne teme kojima ćemo se tokom dana baviti i sa pozicije narodnih poslanika nastojati da damo doprinos kvalitetnijim odlukama i zaključcima, u ovom slučaju izboru predsednika, zamenika i članova Upravnog odbora RATEL-a. Kao što smo čuli, u pitanju su kadrovi koji su već obnašali takve funkcije i dokazali se kroz vršenje tih funkcija.

Međutim, ovo je svakako prilika da ponovo otvorimo temu korišćenja nacionalnog državnog blaga koje se zove elektronski mediji i koje predstavlja vlasništvo svih građana kada su u pitanju nacionalne frekvencije, a posebno kada je reč o javnom servisu. Nije prvi put da otvaramo ovu temu, ali, istina, pitanje rada RTS-a i njegove profesionalizacije u etičkom i stručnom smislu očito da nije pitanje koje se može rešiti na nivou jednog državnog organa ili možda na nivou apela koji se upućuju ovde, sa pozicije Narodne skupštine, ili sa nekog drugog nivoa.

Istina, ova tema jeste delikatna i ona se ne tiče samo medija, ali je, kada je medij u pitanju, veoma izražena, iz razloga što gde god se pojavljuje pojam autonomnost, mi možemo imati problem, zato što se pitanje autonomnosti najčešće shvata partikularno od strane onih kojima zakon garantuje tu autonomnost.

Dakle, da, mediji treba da budu autonomni, samostalni. Isto tako i RTS treba da bude autonoman u svojoj uređivačkoj politici i svom konceptu rada. Međutim, gde je ta granica autonomnosti i da li autonomnost predstavlja ili znači samovolju? Nažalost, u praksi, u ovom slučaju i nekim sličnim slučajevima se zapravo tako pokazuje, da se autonomnost jedne organizacije, odnosno institucije ili ustanove zapravo percipira kao samovolja, odnosno mogućnost da imate nešto u svojim rukama i zapravo jedina relacija između RTS-a i države kao njenog osnivača jeste da se dobiju pare za finansiranje te ustanove.

Ne postoji nigde u svetu takav odnos. Ne postoji nigde u svetu odnos prava bez obaveza. Znači, od porodičnog odnosa, dokle god finansirate svoje dete, vi imate i pravo, a ono obavezu da ima određeni odnos odgovornosti prema onome od koga se dobija taj novac. U ovom slučaju, nažalost, godinama, mi imamo takvo ponašanje, gde je jedina veza između RTS-a i države dobiti ogromne milione novca i posle toga za bilo kakve pitanje odgovornosti o profesionalnom radu, o načinu izveštavanja, o kadrovanju, o uređivačkoj politici, o tome da li vi taj novac građana trošite onako kako treba, odnosno u skladu sa interesom tih građana ili zapravo se ponašate samovoljno i kada je u pitanju javni servis Republike Srbije, nažalost, uprkos svim dosadašnjim apelima, mi imamo insistiranje na samovolji. Znači, sasvim selektivan pristup.

Kada su u pitanju političke strukture, nekada je čak značilo, ukoliko ste parlamentarna stranka, to bi značilo obavezu RTS-a ili nekih drugih medija, a posebno javnog servisa, da vas tretiraju kao nezaobilazan faktor u političkim informativnim emisijama, ne, u RTS-u se to radi selektivno. Vi ćete naći tamo neke minorne stranke koje nemaju apsolutno nikakav uticaj, koje postoje sasvim simbolički, oni su nečiji miljenici u RTS-u, po privatnoj ili nekoj drugoj interesnoj liniji i oni su pozivani, oni su sagovornici.

Nažalost, ono što me posebno zabrinjava jeste negativan odnos ili animozitet prema političkim predstavnicima nacionalnih zajednica manjinskih naroda, odnosno nacionalnih manjina. Tu imamo dodatno negativan odnos i to je nešto što je nedopustivo. U slučaju Bošnjačke nacionalne zajednice mi smo imali čak i konkretan problem kada je u pitanju zahtev, koji je garantovan i Ustavom i zakonom.

Podsećam, po Ustavu Republike Srbije i po nadležnim zakonima, svi građani u ovo zemlji su ravnopravni, sve nacionalne zajednice, svi narodi u ovoj zemlji su ravnopravni i svima se garantuje mogućnost, implementacije svojih prava, pojedinačnih i kolektivnih, na polju jezika, kulture, svih onih posebnosti koje ima jedna nacionalna zajednica i koje ta zajednica želi da baštini.

Po pitanju programa, na bosanskom jeziku, odnosno predstavljanja bošnjačke kulture kroz određene programske sadržaje, nažalost i pored zvaničnih zahteva koji su upućeni ovoj medijskoj kući, mi smo dobili odgovore koji su prosto ne zamislivi. Znači, dobili smo takve odgovore da eto oni su pitali nekog stručnjaka, ne znam gde i oni su im rekli da to ne treba. Zamislite, molim vas. Znači, javni servis Republike Srbije za njega zakon nije bitan, za njega Ustav nije bitan, za njih nisu bitne uopšte norme kulturno-civilizacijske, ustavne i zakonske, nego oni imaju neke svoje stručnjake koje poštuju i onda su oni njima rekli da to ne treba, da je to sve isto i tako dalje. Dakle, to je nešto preko čega se ne može proći. To se ne može proći jednim saopštenjem ili nekom reakcijom i hajmo dalje. Ne, na tome ćemo insistirati.

Koristim ovu priliku da pozovem ne samo RTS, ne znam ima li smisla više njih pozivati, već da pozovem nadležne organe koji se bave zaštitom ljudskih prava, prava nacionalnih zajednica, nacionalnih manjina, da se uključe i preduzmu potrebne mehanizme prema ovoja medijskoj kući koja zloupotrebljava svoju poziciju koja krši zakon, krši ustavne propise i koja ne vrši svoju ulogu servisa svih građana.

Po definiciji RTS je servis svih građana. To je medijska kuća koja mora biti na raspolaganju svim građanima, bez obzira da li oni bili Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Albanci, Romi, Mađari, Slovaci ili pripadnici bilo koje zajednice u ovoj zemlji, a znate i sami da ih je jako puno, hvala bogu. Znate i sami da po poslednjem popisu u ovoj zemlji ima oko 30%, skoro jedna trećina građana ne pripadaju srpskom narodu po svojoj etno-nacionalnoj pripadnosti.

Ukoliko mi imamo takvu drskost sa pozicije RTS-a da se ignoriše pravo ovih ljudi, onda bismo hteli dobiti odgovore da li je to nešto što će državni organi prihvatiti ćutanjem ili aktivno, kako god želimo takve odgovore.

Naravno, svesni smo da u lepezi političkih ideologa i programa u ovoj zemlji mi imamo i one koji su nacionalistički i one koji su to više ili manje, svakako da svaka politička organizacija ima pravo imati svoj ideološko politički program, ali nakon ovoliko decenija raznih eksperimenata i raznih pokušaja, programa, homogenizacija i odnosa prema drugima u negativnom smislu dovoljno je prošlo i dovoljno smo doživeli i preživeli.

Hvala Bogu da možemo shvatiti i zaključiti da je raznolikost etno-nacionalna i kulturna raznolikost Srbije, zapravo njeno bogatstvo. Naravno, može biti bogatstvo, jeste bogatstvo ukoliko smo toga svesni i ukoliko želimo da to tako doživimo i da to tako iskoristimo. Dakle, raznolikost, etno-nacionalna u Srbiji je kulturna prednost, jer kulturna razmena se nikada ne vrši među istima, kulturna razmena se uvek vrši među različitima.

To je ono što mi pripadnici nacionalnih zajednica koje ne pripadaju većinskom srpskom narodu, naravno, različiti smo ovde i u prilici ste da čujete i različite glasove, verujte i ja bih mogao, kao neke moje kolege ovde da sve ove istine kažem oštro, drsko, da vas nekim argumentima gađam u lice, ali to je pitanje elementarne kulture i vaspitanja, ali isto je tako pitanje da li stvarno želite da vaša poruka dopre do drugih ljudi ili želite da izazovete neki incident, skandal, skrenete pažnju na sebe, dođete 20 minuta na početku, izvalite neku tešku izjavu i pobegnete i onda ostavite ovde mene i Samira da vadimo kestenje iz vatre. To su različiti pristupi.

Ja bih voleo kada bi ovde svi pripadnici nacionalnih manjina, pogotovo predstavnici bošnjačke nacionalne zajednice imaju pristup kakav mi potenciramo, bar u metodičkom smislu. Možemo imati različite programe i različite stavove po određenim pitanjima, ali ono što je naša ambicija jeste da mi ovde naš narod predstavimo.

Ja mislim da smo mi mnoge probleme koje smo imali u proteklom stoleću ili najznačajniji deo tih problema proizilazi iz našeg međusobnog nepoznavanja. Nepoznavanje proizvodi nesigurnost. Kada nekog ne znate onda vam se lako razviju misli, sumnje, strahovi, šta li hoće, šta li planira.

Zašto potenciram pitanje RTS-a? Zato što bi RTS trebalo da bude glavna poluga, glavno sredstvo našeg međusobnog upoznavanja, gde bismo zapravo preko tog medija, a kao što je i naša uloga u Narodnoj skupštini, zapravo se približili jedni drugima, jer ljudi koji su sigurni u svom identitetu nemaju strah da se otvore prema drugima, nemaju strah da ponude svoje kulturne, svoje etičke i sve druge resurse drugima, a onda, sa obe strane.

Zapravo, to međusobno upoznavanje to je smisao, to je kulturno-civilizacijski smisao odnosa, da te naše posebnosti u koje baštinimo na određenim kulturnim matricama, duhovnim, verskim matricama, pogotovo kada smo mi ovde u pitanju, dakle, hrišćani i muslimani, odnosno pravoslavci i muslimani. Tu takođe postoji veoma bogat osnov za saradnju, veoma bogat temelj i snažan temelj za uspostavu saradnje. S jedne strane postoje mnoge srodnosti, one osnovne, etičke, one su zajedničke zato što su u pitanju monoteističke religije, monoteistički svetonadzori. Prema tome, imamo jako mnogo onog što je zajedničko. Hajdemo sada to što je zajedničko, hajmo na tome praviti zajedničke programe i saradnju.

Istina, postoji ono što je različito, što se vremenom kroz verske i druge koncepte razvijalo u različitim oblicima i to apsolutno ne škodi. Ono u čemu smo različiti, hajmo jedne druge poštovati, hajmo uvažavati, bez toga da pokušamo da se vrednosno nadgornjavati.

Možemo se mi vrednosno takmičiti, nije loše da postoji ni unutar ili interkulturno ili međukulturno takmičenje, ili međuetničko takmičenje, ali ne na način da jedni drugima omalovažavamo identitet posebnosti, da kažemo - to vaše ne valja, ovo naše je dobro, to je nedoraslo, to je infantilno. Ljudi koji se verbalno pokušavaju nadgornjati jedni drugima negirajići onog drugog to je detinjasto, tako deca rade. Deca kada se raspravljaju oni kažu - to tvoje ne valja ništa, ovo moje je bolje.

Pametni ljudi, odrasli ljudi, zreli ljudi, normalni ljudi to ne rade. Zato jeste potrebna interkulturna, da kažem, utakmica. Ona daje na dinamici, ali ne na način međusobnog vređanja, negiranja i nepriznavanja. Naprotiv, nego na način međusobnog uvažavanja.

Ali, hajmo se takmičiti u dobru. Hajmo se takmičiti ko će više učiniti dobra onima oko sebe, onima dalje, svojima, onim drugačijima, onim kojima pripadate, onima kojima ne pripadate. Verujete, to je pitanje kulturnog kvaliteta.

Svi znaju hvaliti sebe, to je nizak nivo komunikacije. To je u instinktu čoveka da sebe smatra boljim od drugog, ali pohvala sebi, znate i sami daje nizak nivo komunikacije i vrednovanja. Kada pohvalite sebe niko vam ne veruje. Hvalisavce niko ne voli. Negirati drugoga isto je instinkt, to nije vrednosni sud.

Zato nam je potrebno da mi zapravo pravimo našu međukulturnu, pa i međuversku, međunacionalnu, da ne budem pogrešno shvaćen, utakmicu, ali evo tačnije, dinamiku na kvalitetu. Hajmo se takmičiti ko će kome više dobra učiniti, ko će biti dobročinitelj prema onome drugome, jer samo ukoliko vas pohvali onaj vaš komšija, onda to vredi.

Znate, ranije, uvek kada su hteli saznati informacije o nekome niko nije išao da pita onoga, čak ranije kada su se oni starinski brakovi uspostavljali, dogovarani, dakle išlo se uvek u komšiluk da pitaš kakav je ovaj, kakav je momak, kakav je otac, kakva je majka. Zašto? Pa, ako iz komšiluka posvedoče da ste dobri, onda to stvarno jeste, to je ono pravo, to nama treba, da se mi jedni drugima dokazujemo po dobru, po dobronamernosti, po kvalitetu odnosa, po dobročinstvu.

Istina, imamo dve linije ili dve trake nasleđa. Jednu koja je dobra u pogledu međukomšijskih odnosa ovde na Balkanu i drugu koja je eskalirala u raznim ratovima i koja predstavlja balast i teret za naše odnose i to, naravno, moramo lečiti. Moramo lečiti tako što ćemo imati snage da valorizujemo sve to što se nekada dešavalo barem etički na isti način.

Emotivno ne može na isti način. Nikada se žrtva emotivno ne može vrednovati jednako svoja i tuđa žrtva i to je iluzorno pokušavati, ali etički se može vrednovati žrtva i zločin na identičan način ako vam je stvarno stalo da budete pravedni i da pravedno kažete. Ukoliko nađemo tu etičku osnovu da žrtve i zločince tretiramo etički na isti način, da ne govorimo kako su jedni skuplji, drugi jeftiniji, to je neki temelj, to je baza na kojoj možemo da gradimo naše odnose.

Zato su nam potrebni mediji. Posebno zato nam je potreban javni servis koji će korektno, jer je finansiran od građana, biti servis građana, ali servis svih građana i koji će omogućiti da preko te medijske kuće, zapravo, jedni drugima budemo bliži, da se upoznamo, prepoznamo, da jedni u drugima tražimo ono što je najbolje i da pokušamo čak i ona loša iskustva iz prošlosti ugraditi u temelje iskustva i znanja o tome kako ne treba i kuda vode pogrešni diskursi i pogrešni pravci.

U tom pogledu, neophodno je izvršiti reformu RTS-a, postaviti na svoje mesto i naći načina da oni moraju vršiti svoju ulogu i svoj posao. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi narodni poslanici SPP smatramo veoma važnim potvrđivanje Konvencije o trgovini žitaricama, uvažavajući obrazloženja koja smo dobili i koja smo i danas ovde čuli.

Svakako da će ovaj sporazum doneti određene prednosti državi u pogledu prometa žitaricama što neminovno ima svoje refleksije na samu privredu na tom i drugim poljima. Pored toga, promet žitaricama i sama tema žitarica su nešto više od samog poslovanja ili samog biznisa. Žitarice su hleb, a hleb je ono osnovno za prehranu čoveka i zato odnos prema hlebu pored poslovne prirode ima i značajno humanu dimenziju o kojoj svakako i ovaj časni dom treba i verujem da hoće da vodi računa, a o kome zapravo potvrđujemo i današnjom raspravom i nadam se usvajanjem, same potvrde ove konvencije koju će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati u danu za glasanje.

Ovom Konvencijom između ostalog olakšava se da svi ljudi na ovoj planeti ili barem svi oni koji žive u zemljama koje su potpisnice ove Konvencije lakše, jednostavnije dođu do hleba. To je jako važno jer pored onoga što se zove interes, uvek i u svakom aktu našeg ponašanja, a posebno zakonodavnom aktu, jako je važno da uvek imamo na umu i naš odnos prema čoveku, prema onome što čoveka čini čovekom. Postoje zemlje koje imaju izuzetno visoku proizvodnju žitarica, hvala Bogu ova zemlja je među njima, hvala Bogu što nismo ovisni o drugima, ali postoje i one zemlje koje su ovisne.

Zato treba imati u vidu i ovom Konvencijom se na neki način unapređuje ta šansa da i građani koji žive u zemljama koje nemaju kapacitete poljoprivredne proizvodnje žitarica za sopstvene potrebe na jednostavan i pristojan način učinimo i žitarice, drugim rečima hleb dostupnim svim ljudima ove planete, a posebno smo u obavezi, da kažem, dodatno većoj obavezi da pomognemo našim komšijama, odnosno zemljama koje su u našem okruženju, a koje nemaju dovoljno žitarica.

Svakako da je od posebnog značaja i potvrda, odnosno potvrđivanje Sporazuma o bezbedonosnoj saradnji sa državom Palestinom, odnosno Sporazuma između Republike Srbije i Države Palestine na polju i pitanju i temi bezbednosti.

Istina i ovaj Sporazume na prvi pogled izgleda među onim našim rutinskim aktivnostima gde, prosto, eto, treba da imamo takve sporazume. Jeste rutinska uloga, između ostalog, ali pitanje bezbednosti, odnosno sigurnosti građana nipošto i nikada ne sme biti deo naše rutinske aktivnosti. To je jedno od najvažnijih pitanja kojima se bavi svako društvo, a mi ovde članovi najvišeg zakonodavnog i predstavničkog tela ove zemlje neposredno birani od strane građana, delegirani, da vodimo računa o njima, svakako da i ovim potvrđujemo našu svest i odlučnost da pitanja bezbednosti tretiramo sa najvišim stepenom naše pojedinačne, a isto tako i kolektivne odgovornosti.

Zašto je pitanje bezbednosti tako važno? Ne moramo čak biti toliko ni obrazovani iz oblasti bezbednosti da bismo shvatili i zaključili koliko su ova pitanja važna. Zapravo, svakodnevno, i na žalost kada se probudimo i pogledamo štampane i druge elektronske i bilo koje medije, prvo što nas susretne su određeni akti nasilja, bilo da je u pitanju pojedinačno, a posebno nasilje organizovanog kriminala. Taman pomislimo da se država obračunala sa najjačim strukturama kriminala i organizovanog nasilja, mi dobijemo nove grupe, prosto se zaprepastimo, da li je moguće da nismo znali da nam je neko u neposrednoj blizini, da je neko koga nismo smatrali takvim, tako duboko u kriminalu, gde smo bili u prilici da vidimo i one najbrutalnije akte nasilja, mučenja, ubijanja od strane grupa organizovanog kriminala.

Ja se radujem ovoj odlučnosti državnih organa, MUP, nadam se da će ih pratiti i organi tužilaštva, odnosno pravosuđa, što na žalost nije uvek praksa, već često se desi raskorak da imamo dobro odrađen posao u onom prvom mahu od strane policijskih službenika, a onda dobijemo određene opstrukcije ili nezainteresovanost od određenih tužilaca, ovo bar mogu potvrditi za prostor sa koga dolazim i više puta sam skretao pažnju na ovom, i nastavićemo skretati pažnju na ovo dok se god stanje ne promeni. Kažem, želim da verujem da tu neće biti posustajanja.

Međutim ono što se ne može ignorisati, jeste pitanje – da li se nasilje može pobediti, da li se kriminal može pobediti i konačno da li se organizovani kriminal može pobediti isključivo mehanizmima sile, odnosno isključivo aktivnostima policije, tužilaštva i pravosuđa? Ja, mislim da nema sumnje da nas elementarno promišljanje dovodi do zaključka da se ne može uspešno suprotstaviti kriminalu i nasilju, isključivo aktivnosti nadležnih organa sile.

Dakle, to već postaje toliko evidentno. Zašto? Da imamo najbolju policiju na svetu i najbolje tužilaštvo i najbolje pravosuđe, mi imamo stanje u kome se ovi organi bave tek onom završnicom kada nasilje eskalira. Na neki način ovi organi su u prilici da se bave samo otrovnim plodovima nasilja. Šta je onda sa našim aktivnostima, imamo li? Šta je sa našim obavezama? Da li smo se strateški adekvatno postavili prema nasilju u pogledu prevencije, u pogledu obaveze društva i obaveze nadležnih državnih organa, ustanova i organizacija koje bi trebale da utiču odgojno, obrazovno i koje bi trebale da oblikuju svest i da utiču na svest da nasilje bude prezreno, da nasilje bude tretirano kao bolest i kao anomalija, kao veliki nedostatak.

Ja mislim da tu kaskamo. Ja mislim da tu nismo čak ni pravilno dijagnostikovali problematiku, a kamoli da smo se adekvatno postavili. Ja sam pre neke tri godine u proteklom mandatu predlagao, ponudio ideju formiranja nacionalnog saveta za borbu protiv nasilja ili nacionalnog saveta za pacifizaciju društva ili nacionalnog fronta, nije važno kako ćemo ga zvati i imenovati, ali definitivno ono što nedostaje društvu jeste koordinacija svih potencijala u borbi protiv nasilja, pogotovo u prevenciji i pogotovu u pogledu formiranja svesti i podizanja odgovornosti svih građana, a posebno svih zvaničnih struktura u odnosu prema nasilju.

Recimo, mi vidimo sada odlučnost države, kroz Ministarstvo unutrašnjih poslova i druge strukture, da se obračuna sa organizovanim kriminalom i nasiljem. Ali, da li nas, recimo, mediji prate u tome? Da, prate nas u pogledu informisanja, u pogledu raznih spekulacija, najčešće i senzacionalističkih spekulacija vezanih za akte nasilja ili samo nasilje. Ali, da li mediji vrše svoju ulogu u pogledu podizanja svesti građana o nasilju, u pogledu ispravnog ili pravilnog formulisanja samog nasilja, u pogledu raskrinkavanja svega onoga što nasilje jeste, u etičkom, kulturološkom i svakom drugom smislu? Mislim da tu imamo raskorak između onih organa koji se neposredno bave nasiljem, između naših političkih proklamacija protiv nasilja, ali sa druge strane ostali društveni faktori su u raskoraku sa tim.

Pre svega, pominjem medije kao prvu liniju fronta, kao faktora koji je u neposrednoj komunikaciji sa građanima. Pogotovo ako shvatimo medije u širem smislu njihovog značenja, ne samo kroz informativu, već i kroz sve druge oblike njihovih produkcija, od serija, filmova, raznih rijalitija, raznih drugih oblika, medijske komunikacije, prezentacije, a nažalost vrlo često i afirmacije.

Mi smo svedoci da na mnogim medijima možemo naći veoma komotne prilike za afirmaciju nasilja, na indirektne i direktne načine i oblike. Verujte, besmislena borba, suluda borba, borba sa vetrenjačama će biti policije, tužilaštva i pravosuđa ukoliko mi dopuštamo da korov tako masovno raste, ukoliko toliko neodgovorno prepuštamo samom medijskom prostoru da nam truje javni prostor, da negativno utiče na formiranje svesti u pogledu odnosa prema nasilju.

Ukoliko mi podržavamo, pasivno ili aktivno, da se razni nasilnici, bilo da su u pitanju lokalni mafijaši, bilo da su u pitanju razni banditi, bilo da su u pitanju razni zločinci, ukoliko mi dopuštamo da ih afirmišemo kao određene društvene heroje, verujete, tu je izvor zla, tu je klica, tu je seme otrova. Kasnije neće biti snage i mogućnosti da mi pohvatamo, ulovimo i na neki način zaustavim plodove nasilja.

Isto tako, kada je u pitanju aspekt, odnosno sektor obrazovanja, da li kroz obrazovne programe, a potom da li imamo i dovoljno obučen kadar i da li se njegova obučenost kroz prosvetu ažurira, osvežava u pogledu odnosa prema nasilju? Nažalost, ne. Ali, čak i ako imamo određene aktivnosti na nivou pojedinaca, određenih škola, struktura i ustanova, ono što sigurno jeste evidentno i što predstavlja nedostatak je nepostojanje koordinacija između sektora obrazovanja, sektora medija, sektora policije, tužilaštva, pravosuđa i drugih sektora života.

Dakle, kako bismo imali kvalitetnu strategiju, dobru platformu i pravovremeno, blagovremeno pozitivno delovanje protiv nasilja i kriminala, potrebno je uspostaviti određenu koordinaciju između ovih struktura. To je sada najveći problem. Mislim da bi državi, odnosno Vladi ili celokupnom sistemu države bilo potrebno određeno telo, bilo da se zove nacionalni savet, nacionalni front, neko telo koje bi okupilo najznačajnije autoritete i predvodnike svih ovih sektora društva, gde bismo strategiju borbe protiv nasilja postavili tako izdigavši je iznad svih drugih partikularnih političkih, stranačkih, bilo kakvih drugih razlika.

Smisao države jeste da obezbedi sigurnost, da obezbedi mogućnost svakom građaninu, svakom detetu, svakoj ženi, svakoj osobi da može nesmetano izaći iz kuće, ići u školu, ići na posao, ići kod prijatelja, ići kod rodbine, da prosto ne brine da li će namerni metak, zalutali metak mafijaškog obračuna ili bilo koja druga posledica nasilja pogoditi takvu osobu.

Nažalost, s jedne strane imamo ovu odlučnost i na neki način defanzivu velikih kriminalnih grupa, ali, ponavljam, dolaze i drugačije vesti. Meni je žao što svake sedmice kada utorkom ovde dođem ja moram da donesem još neku vest sa prostora Sandžaka o neshvatljivim aktima, aktima nasilja.

Pre nekoliko dana u Sjenici, nadam se da ste čuli, bez obzira što postoje određene medijske opstrukcije, trojica ozloglašenih kriminalaca su kidnapovali direktora škole Alena Tahirovića sa isključivo, kako je on izjavio, političkim aspiracijama. Znači, trojica kriminalaca koji nisu samo kriminalci, jesu kriminalci veoma poznati toj sredini, veoma poznati policiji, verujem do samog vrha, ali to su kriminalci koji su se drznuli da se bave politikom, da imaju svoje odbornike u opštinskoj upravi.

Znate šta je zamereno tom direktoru škole, koji je takođe aktivan politički? Obavio je razgovor sa predstavnicima druge stranke o nekim pitanjima vezanim za Sjenicu. Oni su saznali, kidnapovali su ga, gepek, četiri sata mučenja, premlaćivanje i sve ono što radi takav svet. Hvala Bogu, reagovala je policija. Istina, nisam siguran da li dovoljno adekvatno, s obzirom da je samo jedan od njih zadržan.

Dakle, moramo biti odlučni, ne možemo dopustiti, ljudi moji, da nam ti kriminalci na taj način uteruju strah u kosti. Ne možemo dopustiti da oni vladaju našim životima. Istina, to je posledica promene vlasti u Sjenici i činjenice da su ti mafijaši kroz svoje eksponente u strankama i odbornicima vladali preko 20 godina Sjenicom, a sada su izgubili tu vlast i sada su obezglavljeni i pokušavaju nasiljem, zapravo torturom, terorom nad građanima i svima onima koji ne žele da im se pokore... Ovo je jedan veoma drastičan slučaj i on se ne može samo operativno posmatrati. On se mora tretirati kao deo jednog širokog fronta borbe protiv nasilja i prema tim nasilnicima, tim kriminalcima se mora najoštrije odgovoriti.

Zašto ono ovo rade? Ne samo da bi ubili ljude, već je cilj teror, cilj je zastrašivanje. Znači, cilj je tako poniziti jednog čoveka, uglednog građanina, direktora škole. Zamislite kako se sada osećaju učenici te škole. Zamislite kako se oni osećaju ukoliko je njihov direktor bio četiri sata kidnapovan, tučen i mučen. Kakva je to škola? Kakav će biti kapacitet tog direktora da zaštiti svoje nastavnike, svoje učitelje, decu te škole? Ljudi, to je strašno. To je nešto što ne može ostati na nivou običnog procesuiranja. Protiv toga se moramo dići žestoko, svim snagama i prosto im uzvratiti adekvatno, da shvate da su oni svojim terorom, svojim pokušajem terorisanja uglednih građana ove zemlje, odnosno grada i opštine Sjenica zapravo sebe isterorisali. Oni moraju dobiti adekvatnu kaznu, adekvatno biti procesuirani, ali svakako da se njima moraju iseći sve podrške političke, policijske i sve druge koje su oni, nažalost, godinama gradili.

U tom kontekstu, podrška svim sporazumima protiv nasilja. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, imenovanje sudija jeste proceduralna stvar i verovatno bi bilo i nama narodnim poslanicima lakše da se tako postavimo da je to jedan birokratski postupak što bi nas na neki način oslobodilo truda pripremanja i održanja govora i diskusije na ovu temu. Iako je to proceduralna stvar nije moguće ignorisati ili zapostaviti važnost uopšteno imenovanja sudija, pa i važnost izbora i imenovanja svakog sudije posebno.

Pogotovo kada se država i društvo nalaze u ambijentu u kome je veoma jasno da borba, a neću preterati ako kažem i rat sa organizovanim kriminalom i nasiljem koje izaziva taj kriminal nisu završeni. To nas dodatno obavezuje da se još odgovornije, pažljivije i preciznije pozabavimo onim državnim organima koji treba da budu i koji po svojoj definiciji, informacijskom rasporedu, ustavnoj i zakonskoj nadležnosti predstavljaju prvu liniju odbrane. Prvu liniju odbrane čoveka kao pojedinca, ali isto tako i odbrane celokupne zajednice, odnosno celokupnog društva i na koncu samog državnog poretka koji ima ulogu osiguranja pune slobode prava i bezbednosti svakoga građanina ove zemlje.

Zato ću u narednim minutima izneti stavove Stranke pravde i pomirenja i narodnih poslanika ove stranke, koji će svakako podržati izbor predloženih sudija sa uverenjem i poverenjem da je procedura do kraja ispoštovana, ali i to da će narodni poslanici koji dolaze iz mesta iz kojih su ove sudije predloženi dati i imati više informacija i obavestiti nas o njihovom pravom i stvarnom kvalitetu.

Sudstvo, sektor pravde je jedan od stubova održanja zdravog društva i očuvanja sistema zaštite čoveka u individualnom i kolektivnom smislu. Iako jako puno govora na ovu temu nas dovodi u rizik ponavljanja, ponavljanje jeste dosadno ili može biti dosadno, ali kada su važne stvari u pitanju i važne teme onda ponavljanje, ma koliko moglo biti dosadno, ima ulogu naglaska ili fokusa na nešto što je od izuzetne ili posebne važnosti. Zato, rizikujući da budem od onih koji ponavljaju, ipak daću prednost značaju ove teme, tj. samog pravosuđa, a kontekstu i okviru koga sam napomenuo.

Svakako, kao i inače, čovek može govoriti samo kompetentno i korektno o onome što zna i može svoje tvrdnje i ocene bazirati i iznositi na temelju onoga što mu je poznato i onoga u šta ima uvid. Moje iskustvo sa pravosuđem jeste u teoretskom smislu vezano za celokupni prostor države, ali je još značajnije na prostoru gde živim, tj. prostor Novog Pazara i Sandžaka.

Postoji uvek rizik da dobre akcije koje sprovodi država, ako je u ovom slučaju to borba protiv organizovanog kriminala, kao i druge dobre akcije, uvek se najbolje realizuju u centru, uvek se najkvalitetnije izvrše i primene u samom centru, odnosno u glavnom gradu. To je inače priroda delovanja svake energije. Tamo gde se ta energija pokreće ona je tu najjača i to je neki epicentar energije. Međutim, kako se odmičemo od tog centra, onda ta energija tim cikličnim krugovima slabi. Zato, ako pogledate i ekonomsko-razvojni aspekt i druge aspekte ovog društva, uređenja i unapređenja državnog sistema, vi ćete skoro u pravilu naći zapravo efekte te zakonitosti uticaja i delovanja energije.

Tako da, što ste dalje od Beograda najčešće ćete naći više problema, više nedostataka, više propusta. Zato je smisao postojanja ove Skupštine u strukturi narodnih poslanika koji dolaze sa svih strana, da zapravo mi, ukoliko želimo izneti naša zaduženja, odnosno imati punu odgovornost i obaviti posao narodnog poslanika, treba da dokinemo onu praksu koja je, nažalost, bar kada je kraj iz koga dolazim u pitanju, bila da se narodni poslanici koje izabere Novi Pazar ili Sandžak ili neki drugi deo, periferni deo ove zemlje, da dok se biraju, odnosno dok su u kampanji govore kako će oni biti narodni predstavnici, međutim, kada dođu u Beograd, posle nekoliko meseci, ne više, oni najčešće postanu predstavnici Beograda u tom kraju. Zaborave pravac iz koga su došli, da treba da predstavljaju svoj narod u Beogradu, odnosno svoj narod i birače u Narodnoj skupštini, a ne Narodnu skupštinu ili Beograd kao neki opšti pojam u svome kraju.

Dakle, naše insistiranje i delovanje Strane pravde i pomirenja jeste da zapravo ukinemo takvu praksu i celokupno delovanje koje smo imali u prethodnom mandatu i ovom sada jeste zapravo na tom smeru. Svakako da bismo održali taj kurs i da bi u tome bili dosledni, potrebno je pratiti šta se dešava na tim područjima, zapravo biti glas tog naroda, odnosno građana, a i prenositi pravu dijagnozu tog stanja.

U tom kontekstu, ja neću odustati, ma koliko neke teme ovde ne bile eksplicitno aktuelne, ma koliko se suočavali sa time da neke velike teme otpušu ili stave u sjenu neke teme koje dolaze sa periferije ove države, ali ja neću biti miran i neću se pomiriti sa tim da samo mojoj deci bude dobro. Između ostalog, jedan od mojih ličnih motiva, podeliću to sa javnošću, da uđem u politiku je to. Hvala Bogu, imao sam takav društveno socijalni status da sam mogao biti sebičan i ostati van politike i dati samo svojoj deci ambijent sigurnosti i ambijent prosperiteta, ali moje verovanje i moje uverenje je da ne može samo vaša porodica biti sretna i dobro ukoliko je vaše okruženje nesretno i loše.

Nisam se mogao pomiriti sa tim što sam svojim očima gledao da narko diler ispred škole diluje drogu, a da policajac školski okreće glavu i da ga ne vidi dok diluje drogu. Dakle, ja nisam mogao ignorisati taj prizor u svome gradu i reći - odoh ja da napravim visoke zidine dvorišta moje kuće i da se posvetim svojoj deci i da svoju energiju njima podredim, baš me briga šta je sa tom sirotinjom izvan zidina moga dvorišta. Naprotiv, sami etimološki osnov pojma sreća je od sresti se, susresti se. Znači, sreća nije nešto što se može posesivno posedovati, držati samo za sebe, ona se ostvaruje samo u susretu sa drugim.

Zato, čovek kada se raduje i kada se veseli, kada ima neke porodične povode za radost, ne može sam da se raduje, ne može da se zatvori u svojoj kući i da se sam raduje. Onaj ko se sam raduje više liči na ludu i poremećenu osobu nego na normalnu osobu. Radost se deli, zato imate potrebu da pozovete ljude na radost i da radost podelite. To je smisao radosti. Zapravo, to znači da radost ne može biti partikularna. Sreća ne može biti partikularna, ona ne može biti samo za neke, ona će se ili primarno ostvariti za većinu, barem onih koji hoće da normalno žive i rade i da se trude, ili je neće biti. U tom pogledu, mi ne možemo ostati na tome da se zadovoljimo sopstvenim statusom i sopstvenom srećom i sopstvenim stanjem.

Da bi zapravo počeli menjati ovo stanje jeste dobro što imamo velike akcije i to je obećavajuće protiv organizovanog kriminala, i podržavam sami vrh države i celokupni bezbednosni sistem koji se odlučio ovaj put, hvala Bogu, da bude brži od onoga što se desilo 2003. godine, dakle, da ne pusti da organizovani kriminal pomisli da je jači od države, pa da oni krenu u napad što je bila greška državne vlasti 2003. godine.

Sada imamo pametnije delovanje i to da je državni sistem bio pametniji i brži i da je potez ispred organizovanog kriminala, što svedoči ovaj obračun koga posmatramo, koga bodrimo i sa očekivanjima da se neće polovično okončati već da će se ići do kraja, jer kriminal je kao bolest kao maligna bolest. Ukoliko kancer samo načnete, ukoliko ga delimično odsečete i odstranite onda vi niste ništa uradili, naprotiv vi ste ga samo probudili.

Zato bodrimo sami vrh države i nadležne organe da do kraja idu u obračun sa organizovanim kriminalom, a evo, bar ono što nam je dostupno iz sredstava javnog informisanja da se potvrđuje ono što sam personalno, a i moje kolege govorile tokom proteklog mandata o sprezi, dakle, kriminala i državnih organa.

Dakle, evo sada se to i potvrđuje i svakako da je jako važno ići do kraja u tom obračunu, ne samo u pogledu samih aktera tog kriminala ili nosioca organizovanog kriminala, već i njihovih jataka, odnosno onih koji zapravo su njih štitili iz celokupnog sistema bilo da je to policija, bilo da je to pravosuđe, bilo da je to Tužilaštvo.

Pogrešno bi bilo reći da se samo govori o policiji. Verovatno je policija ta koja je bila najinteresantnija i ona je prva linija ili prvi kontakt kriminalca sa državnim organima.

Ali, kada se radi o visoko sofisticiranom kriminalu onda bi bilo jako naivno reći da se to sve zadržalo samo na nivou policijskih službenika i policijskih funkcionera. Ne, zasigurno. Tu mogu da posvedočim iz kraja iz koga dolazim da je njihov uticaj i na pravosuđe veoma snažan.

Ponoviću rečenicu koju sam u ovom časnom Domu izgovorio mnogo puta - u Novom Pazaru se tačno zna koja kriminalna grupa ima kojeg sudiju, tačno se zna koji advokati su ne samo branioci svojih klijenata već direktne linije prema korumpiranim sudijama. Tačno se zna cenovnik za koliko desetina hiljada evra ili hiljada evra se izvlačite iz zatvora i spašavate od koje presude prema težini krivičnog dela.

Dakle, ovo je istina koju znaju skoro svi građani Novoga Pazara i nema smisla na taj način ružno predstavljati državu i slati poruku kako običan građanin te informacije sve ima, a nadležne službe policije i službe bezbednosti ili službe nadzora inspekcije nad radom sudija ne znaju.

Prema tome, ono što apelujem i na šta insistiram jeste da se na ovoj novoj, da kažem, ofanzivi na organizovani kriminal ne sme stati na grad Beograd i na neke veće gradove centralne Srbije, već da je neophodno ići do kraja.

Pogotovo, prostori koji se oslanjaju na granične i administrativne prelaze oni su dodatno interesantni i zanimljivi predstavljaju ambijent za blistanje organizovanog kriminala.

Dakle, onog trenutka, kada presečete tu pupčanu vrpcu između kriminalaca i sudija, između kriminalaca i tužilaca, između kriminalaca i policajaca mogu da budu ne znam kakve bande, koliko moćni personalno njihova moć će da se istopi. Sva njihova moć je u njihovoj sprezi sa politikom, sa policijom, sa Tužilaštvom i sa pravosuđem.

Mnogo nam podataka dolazi, da čak policija na koju se najčešće i najpre napadne uglavnom pokreće krivične postupke za određene kriminalne aktivnosti bilo da su u pitanju tipični kriminalci, bilo da su u pitanju određeni lokalni političari koji se kabadahijski i kriminalno ponašaju. Imamo informacije da to najčešće od policije krene, ali da to tužioci i određene istražne sudije blokiraju.

Tako da su latice njihovih kriminalnih dosijea i krivičnih prijava koje je policija procesuirala prepune kada su u pitanju i lokalni sudovi, odnosno osnovni sudovi, kada su u pitanju i viši sudovi, Viši sud u Novom Pazaru, ali isto tako kada je u pitanju i taj Poseban sud za organizovani kriminal u Kraljevu koji najčešće stoji u zaštitu ili je neaktivno, pasivno se ponaša u pogledu procesuiranja određenih važnih predmeta koji se tiče ozbiljnog kriminala na prostoru Sandžaka, odnosno na prostoru Novog Pazara.

Ono što država i njen aparat ne smeju da dozvole jeste da to postane normalno. Ne smemo dozvoliti da to što je jedna tačka udaljena od Beograda 200 ili 300 kilometara da to bude hladovina iza kriminala, sa jedne strane, ali isto tako i za određene državne činovnike, bili oni sudije, policajci i tužioci ili nosioci neke druge aktivnosti da zapravo to iskoriste za svoje sudelovanje u određenom kriminalu.

Ono što takođe jeste važno kako bismo imali puno poverenje i kvalitet u pogledu i pravosuđa i tužilaštva jeste poseban senzibilitet koga država treba da ima, opet u skladu sa Ustavom i zakonom tamo gde imamo nacionalno i etnički mešovite sredine.

Zato, moram da podsetim, apelujem i pozovem, po ko zna koji put da država i nadležni organi izvrše ono što je zakonska obaveza, a to je balans etničke strukture u pravosuđu i tužilaštvu. Mi ga još nemamo, on je i dalje i te kako na štetu Bošnjaka.

Naravno, ja ovde nikada ne bih dao prednost etničkoj pripadnosti u odnosu na kvalitet, u odnosu na kompetencije, ali mi moramo i o tome voditi računa, barem približno, pa ako negde imamo u jednom sudu ili tužilaštvu da je brojka u korist jedne etničke zajednice.

Neka bude u drugom malo drugačije, pa da imamo neki generalni pristup takav da se šalje slika da je u pitanju odnos koji želimo da pravično gajimo, a svakako da bismo imali kompetencije potrebno je da vodimo računa i o samom školovanju i podizanju tih kadrova.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi poslanici Stranke pravde i pomirenja smo veoma obradovani samom činjenicom da se u ovom teškom vremenu, vremenu kada većina naroda i nacija se isključivo fokusira na život i preživljavanje, na borbu protiv bolesti kovida i ostalim aspektima krize izazvanim pandemijom, imamo snage i kapaciteta da se orijentišemo i na ono što je više od toga, ono što nije puko preživljavanje, već ono što zapravo predstavlja najdublju i najznačajniju ili jednu od najznačajnijih dimenzija čoveka, kako u individualnom tako i kolektivnom smislu.

Zapravo, kultura je ta koja predstavlja najdublji smisao našeg celokupnog postojanja i delovanja. Svi aspekti društva, sve aktivnosti koje poduzimamo, sve ono što smatramo bitnim ima kratkoročne i kratkotrajne efekte delovanja i smisla. Međutim, samo ono što ima svoje refleksije na kvalitet naše kulture zapravo se može nazvati pravom i dugoročnom vrednosti.

U svakom vremenu ova tema jeste važna. Međutim, za nas u ovom vremenu i na ovom prostoru, pogotovo što nakon evo skoro tri decenije mi još nismo ni blizu da uspemo počistiti sve teške posledice kulturne pustoši koju je izazvala vladavina antitetičkog sistema skoro pola stojeća. Zapravo, i tada smo imali možda glasniju retoriku o kulturi nego dan-danas, tada smo imali mnogo više domova i raznih ustanova kulture. Međutim, nismo imali kulturu. Zašto? Pa zato što je kultura po samom pojmu, po samom etimološkom značenju ove reči usko vezana za kult, za ono u šta se verujem. Prema tome, ukoliko uspostavite ideologiju ili određeni sistem vrednosti u pokušaju da formulišete određenu kulturu, a pritom osnov vaše ideologije jeste negacija Boga, znači, negacija najvišeg mogućeg kulta koga poznaje ljudska civilizacija i kultura, tada vi zapravo upadate u paradoksalno stanje, gde zapravo osnovno izvorište kulture eliminišete i negirate.

Dakle, nema kulture bez Boga i tamo i dokle god je negiran Bog i politika i celokupno kulturno civilizacijsko delovanje bazirano protiv Boga, odnosno na antiteističkim, vrlo često i agresivnim antiteističkim postavkama, vi tada niste imali stvarna izvorišta kulture. Zato smo imali veliku priču o kulturi, mnogo, mnogo, jako mnogo ustanova kulture, ali smo imali dekadencu u kulturi. I sve ono što je fabrikovano od kulturnog postignuća, bilo da je u pitanju pisana reč ili drugi aspekti kulture, toga je bilo jako mnogo. U kvantitetu se to moglo oceniti kao uspešno, međutim, suštinski to je bilo ništa. Zapravo, vreme je to koje pokaže da ono što ne vredi ne može da opstane. Ono što je bezvredno nestane. Možete ga desetlećima držati na sceni pod zaštitom vlasti ili moći ili snage ili sile, ali onog trenutka kada ta sila nestane, onog trenutka kada više ne bude te takve vlasti, nestaje takva kultura.

Prema tome, ovo što me raduje je da mi imamo titularno promenu pravca i retorički i u većini političkih diskursa, mi hvala bogu više nemamo zabranu vere i zabranu Boga u pogledu i vere i inspiracije, kako u individualnom, tako i u kolektivnom smislu, promišljanju i delovanju. Ali ono što je činjenica je da moramo značajnije biti svesni pustoši koja je izazvana u drugoj polovini 20. stoleća. Zapravo, sve ono što se dešavalo posle, bilo da je u pitanju jedna kulturna dezorijentacija, pa čak i ono što se dešavalo od eksplozije nasilja 90-ih, ratova, zločina, zapravo ima svoje klice, ima svoje viruse u toj kulturno-etičkoj dezorijentaciji i pustoši. Jer čovek onog trenutka kada ostane bez kulture, ali ne samo u nekom spomeničkom ambijentu, već u svojoj duši, u svome biću, u svojim grudima, u svome dubokom osećaju, zapravo on tada sve manje postaje čovekom, svi više postaje životinjom. E tada se ponaša po životinjskim uzusima – otmi, ubij, prigrabi, zgrabi, dokaži svoje postojanje na uništenju drugoga.

Dakle, ono što bi trebalo da bude naš prioritet i što me raduje i kroz ovaj zakon da zapravo se pokazuje spremnost Vlade, spremnost, što ćemo potvrditi i podrškom ovome zakonu i ove Narodne skupštine, kao najvišeg zakonodavnog i predstavničkog tela u ovoj zemlji, jeste naša svest o tome da želimo da menjamo taj pravac, da želimo novi talas, novi zamah, novu energiju i novu dinamiku, a tome bi trebalo i da prethodi i da ga prati i novi pristup samome poimanju kulture. Tu bi trebalo da značajnije otvorimo prostor za rasprave i političke i intelektualne i duhovne i sve one druge koje imaju direktne i indirektne implikacije na samu kulturu.

Svakako da ćemo ovaj zakon podržati, ali kažem, potrebno nam je da ove teme otvorimo. Zašto? Jedan od zadataka jeste dalje čišćenje ovog prostora u našem mentalitetu i svesti od posledica kulturne pustoši koja je izazvana jednoumljem, ideologijom antiteizma u drugoj polovini 20. stoleća.

Međutim, potrebno je još neke ispravke da uradimo u našoj svesti i u našoj orijentaciji. Ukoliko pratimo taj opšti diskurs bavljenja kulturom mi ćemo uglavnom doći do zaključka da je najznačajniji deo naše kulturne tematike se tiče očuvanja kulturnog nasleđa pogotovo materijalnog kulturnog nasleđa, spomeničko-kulturnog nasleđa. To je svakako dobro i taj deo kulture ne sme ni na koji način zapostaviti. Ali, postavlja se pitanje da li je to dovoljno, da li je dovoljno da mi najznačajniji deo naše energije potrošimo u skidanju prašine sa građevina, značajnih građevina kulture, naše prošlosti i da to smatramo našim velikim dostignućem.

Nisam siguran da je to dobra orijentacija. Zašto? Zato što su to dela naših predaka to je njihovo kulturno delo. Mi jesmo dužni da to očuvamo, ali se moramo pitati da li je to dovoljno ili još konkretnije, moramo se pitati, šta ćemo mi da ostavimo našim pokoljenjima i da li će oni imati skidati sa nečega prašinu i da li će oni imati ovoliko posla koliko mi sada imamo za očuvanje materijalne kulturne baštine.

Poenta je u sledećem, da li se dovoljno bavimo i da li smo dovoljno fokusirali našu stvarnu kulturnu misiju, a to znači šta je naš stvarni kulturni produkt. To je ključno pitanje. Nisam siguran da možemo biti dosledni našim precima u tome što bi trebalo da bude obrnuto, jer moć civilizacije, napredovanje u tehnologiji, u slobodi, u mogućnostima kreativnosti bi trebalo da zapravo nas dovede u poziciju superiornosti u odnosu na naše pretke i njihovo kulturno stvaralaštvo kako na polju materijalne, tako i na polju nematerijalne kulture.

Međutim, dešava se da proces ide potpuno suprotno, da što je civilizacija materijalno moćnija, tehnički i tehnološki moćnija da u stvari mi postajemo kulturno impotentni, da nemamo kulturnih dostignuća, da se smanjuju kulturni potencijali, odnosno potencijali kulturne kreativnosti. Ovo je suštinsko pitanje.

Evo, mi se često bavimo i obrazovanjem, bilo po nadležnosti ili po samom interesovanju, ali imamo određeni prekid. Možemo mi podići obrazovanje organizaciono, pravno, materijalno na najviši stepen kvaliteta koga sebi možemo da zacrtamo, ali ne znam zašto smo prekinuli nit sprege između obrazovanja i kulture. To je nedopustivo jer obrazovanje nije znanje uopšte, samo po sebi svrsishodna vrednost. Obrazovanje i znanje, uključujući nauku, nisu sebi cilj, to je metodička vrednost, kultura je cilj i kvalitet obrazovanja se ne meri samo po parametrima kojim se uspostavlja obrazovanje. To su metodičko-tehnička merenja.

Kvalitet obrazovanja, nauke i znanja u jednom društvu se meri po stepenu dostignuća u kulturi. Ukoliko vi imate po nekim parametrima najveće stepene, ili najveće domete u dostignuća u obrazovanju, nauci uopšte znanju, ali ako to nema domete u kulturi, ako mi paralelno sa tim ne dobijamo plodove i rezultate u samoj kulturi tu postoji neki prekid, tu postoji neki promašaj, to je po meni jedno od strateških pitanja koje zapravo danas samo otvaramo i na koje danas ne možemo ovde dati odgovore. Nemoguće je da kažemo da nam je obrazovanje odlično, da imamo dobro obrazovanje, a da imamo takvu dekadencu u kulturi u pogledu kreativnosti kulturne, ako hoćete i same umetničke.

Prema tome, to je ono što bi trebalo da delegiramo i da otvorimo. Svakako mi ovde u Narodnoj skupštini smo najpozvaniji zato, ali to neće biti dovoljno. Ovo pitanje je pitanje od opšteg, nacionalnog, narodnog i državnog značaja i ono se mora otvoriti na svim nivoima.

To je sad pitanje koje se treba rešavati na raznim simpozijumima i na raznim aktivnostima gde bismo imali neku stručnu debatu sa učesnicima od kompetencije, ali svakako da je sve ovo povezano i sa načinom našeg života i sa vrlo vidljivim poremećajem vrednosti u društvu koje nažalost nekako posmatramo kao da se dešavaju mimo nas, kao da se ni tiču nas, kao da sva ta poplava i sve te nepogode koje zapravo su oko nas na medijskoj sceni, u pogledu toga šta se preferira, šta se gleda, šta je popularno, šta nije popularno.

Mi nekako pokušavamo da se zaštitimo od toga kao da je to neki drugi svet. Ne, gospodo. Ne, dame i gospodo, to nije drugi svet, to je poplava i nepogoda koja preti da odnese i našu decu, naša pokoljenja i sve nas. Zato glas kulture mora biti glasniji, mora biti prisutniji. Ovo me raduje da ćemo imati ozbiljne investicije, da ćemo ovim zakonom omogućiti te investicije, da ćemo uložiti ozbiljna sredstva u objekte koji će omogućiti kvalitetnije bavljenje kulturom. Objekti, kažem, jesu bitni, jesu važni. Podržavam to, raduje nas to sa aspekta činjenice da se tome daje važnost sa najviše tačke u ovoj državi, pogotovo tamo gde se izdvajaju sredstva tu se pokazuje svest o tome koliko je nešto važno.

Čovek po svojoj prirodi može da izdvoji sredstva samo za ono što mu je važno. Država pogotovo kada se nalazi u svim ovim okvirima krize u kojoj se nalazimo, kada pokazuje snagu i svest da izdvoji sredstva, da do njih dođe ne tako lako i da izdvoji za sektor kulture, to je zasigurno nešto što je obećavajuće. Dakle, moramo se pripremati, odnosno paralelno sa ovim investicijama, moramo pokrenuti određenu dinamiku.

Nažalost, žao mi je što nemamo inicijative iz intelektualnih krugova. To zapravo i samo potvrđuje da smo duboko u krizi intelektualne elite, da smo prosto na nekom prelazu. Ono što smo imali u 18. i 19. veku u Evropi sa krizom plemstva, sa krizom aristokratije, gde je zapravo korupcija zavladala, gde ste tada mogli da za ne tako velike pare kupiti titule, razne titule plemstava u zapadnoj Evropi, danas zapravo to imamo sa intelektualnom elitom.

I zbog ovih ideoloških prelaza i lomova koji se dešavaju između 20. i 21. veka i zbog svih ovih izazova, a mogu da kažem i nekog ćorsokaka materijalističke civilizacije koja nema na neki način izlaz, koju ne bez razloga određeni mislioci nazivaju i postkulturnim društvom, što i jeste činjenica. Zapadna Evropa je zapravo postigla ono što je i bio temelj materijalističke ideologije kojoj se odredila pre nekoliko vekova. Sada imamo plodove toga. Imamo ekspanziju u materijalističkom smislu, u tehničko-tehnološkom smislu, sve sija od mermera, stakla i metala. Dakle, taj materijalističko-civilizacijski aspekat je dovede do savršenstva.

Međutim, sa druge strane imamo potpuni kolaps u etnički-kulturnom smislu od stanja duha pojedinca, do stanja duha porodice i svega onoga što se dešava sa porodicom, tog, da kažem, zapadnog ili savremenog čoveka, a potom i do samih onih najsuptilnijih aspekata kulture. Vi imate na primer razne pokazatelje. Vi znate, nekada je Pariz bio centar kulture u zapadnoj Evropi, a danas imate takvu krizu u pogledu kulturne kreativnosti u samoj Francuskoj, da recimo Francuska nije uspela zadnjih deset godina da kandiduje niti jednog svog domicijalnog kandidata, Francuza kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.

Znači, svi kandidati Francuske za Nobelovu nagradu za književnost poslednjih 10 godina su bili doseljenici ili sa Balkana, ili iz Afrike, ili iz Azije, ili sa nekog drugog mesta.

Zamislite kakav je to pokazatelj o kakvoj pustoši kulture mi govorimo, odnosno sa kojim se suočava. Tu će definitivno savremeni čovek, pre svega, zapadna civilizacija kojoj mi i geografski i strukturalno po nekim elementima značajno pripadamo, moraće se suočiti sa tim, moraće tražiti neki novi diskurs. Za nas vernike nema alternativu diskurs vraćanja Bogu, diskurs vraćanja onome bez čega čovek ne može da bude čovek.

U redu, podrediti svo znanje i svu kulturu samom životu. Pa, to je promašaj. To je promašaj, svo znanje i svu kulturu podrediti životu. Da je tako onda se ne bi životinja zvala životinjom, nego bi se čovek zvao životinjom. Pojam život i životinja su od istog korena.

Prema tome, znanje je potrebno da uspostavi do određene vertikale čoveku, dakle, pre svega, duhovne i etičke i potome se čovek razlikuje od čoveka.

Mi ćemo svakako morati da delimo sudbinu i da se bavimo ovim pitanjima. Ne moramo mi mnogo brinuti za Zapad i Zapadnu Evropu, ali mislim da mi ovde na Balkanu imamo još tog potencijala, imamo još tog duha i etičkog, i porodičnog i kulturnog, samo treba malo da se trgnemo iz nekih svojih, da kažem, torova, granica, iz svojih, da kažem, rigidnih diskursa i politika u kojima nam se čini da nam je neko drugi kriv. Ne, nije nam niko drugi kriv. Hajmo sesti sami sa sobom, sa svojim porodicama, zajedno sa svojim komšijama, ma kojoj naciji, veri, kulturi pripadali i tražiti taj diskurs na pravim ljudskim, etičkim, civilizacijskim, i pre svega, kulturnim vrednostima.

To je diskurs, po meni, u kome se mi ovde u Srbiji, mi ovde na Balkanu, možemo ponovo dići sa jednom novom, kulturnom, etičkom i pravom ljudskom energijom.

Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Komisije za zaštitu konkurentnosti, dame i gospodo narodni poslanici, tema zaštite konkurentnosti, iako na prvi pogled ne tako inspirativna, ali je veoma važna tema za zdravost privrede, ali isto tako i za zdravost celokupnog društva, u privrednom, sociološkom i svakom drugom pogledu.

Ukoliko jedno društvo želi da se razvija normalno, da napreduje i da ima željeni prosperitet, jedan od ključnih uslova jeste ambijent u kome će svi oni koji žele da rade moći da zarade i ostvare i kušaju rezultate svoga rada, gde će onima vrednima, sposobnima biti valorizovan rad kroz mogućnost da ostvare željene rezultate. To znači da oni drugi koji ne žele da rade, neradnici koji spavaju do podne, zapravo neće moći postići ono što postižu ovi prvi. Sve to je moguće, između ostalog, ukoliko imamo zakonske okvire i norme koji se korektno i dosledno primenjuju, gde se taj ko hoće pošteno i zdravo da radi štiti od onoga koji hoće nekom prečicom da dođe do istih ili većih rezultata.

Osiguranje ambijenta lojalne konkurencije i konkurentnosti je zapravo jedan od takvih uslova i ukoliko se on poremeti gubimo mogućnost dinamike razvoja koju obezbeđuje lojalna konkurencija ili zakonita konkurencija. Pretenzija prema monopolu je nešto što postoji otkako postoji ljudska vrsta i otkako postoji bilo koji oblik poslovanja, jer imati monopolni položaj znači izbaciti konkurenciju, a to znači nelojalno ili nelegalno osigurati profit, uspeh, pobedu, šta god od toga bilo.

Zato ova tema, ma koliko zvučala proceduralno, kao što je pitanje usvajanja izveštaja Komisije o zaštiti konkurentnosti, zapravo je veoma važna. Možda bi ova tema i ovaj izveštaj bili manje važni da smo mi zaista ostvarili onaj stepen zaštitne konkurentnosti koji je poželjan ili kojim se odlikuje ili treba da odlikuje jedno uređeno društvo, odnosno uređena država i uređeni državni aparat i sistem.

Nažalost, imamo pokazatelje koji nam potvrđuju da je to drugačije. Ja ću i ovoga puta ostati dosledan da govorim samo o onome što znam i onome što mi je poznato, a poznato mi je ono što se dešava oko mene tamo gde živim, u Novom Pazaru i na prostoru Sandžaka.

Neću navoditi one primere koji su teže dokazivi ili koji nisu tako očigledni ili koji izgledaju relativno u pogledu namere zbog kojih se navode.

Pitanje televizije Novi Pazar, ranije poznate pod imenom Regionalna televizija, je nešto što je po pitanju konkurentnosti odnosno antikonkurentnosti, tj. nepoštovanja zakonitosti konkurencije više ne samo očigledan primer brutalnog kršenja zakona i nezakonitog ponašanja i nezakonitog ispumpavanja i pljačke novca građana i pri tom sa tim novcem sticanja takve monopolske pozicije u medijskom prostoru u lokalno-regionalnom za Novi Pazar i širu regiju.

Naime, već godinama, a evo, imamo i najsvežiji primer od pre nekoliko dana, gradska uprava u Novom Pazaru je raspisala konkurs za podršku medijima i medijskim projektima. Na tom konkursu ili po tom konkursu je 55 miliona dinara stavljeno na raspolaganje medijima koji su se javili na taj konkurs. Javilo se 19 medijskih subjekata. I zamislite kakav je bio ishod odluke komisije koja je određena od strane gradske uprave? Podela se desila na sledeći način – 85% tih sredstava, negde oko 46 miliona je dodeljeno jednoj televiziji, televiziji Novi Pazar, odnosno regionalnoj televiziji Novi Pazar, čiji je suosnivač gradonačelnik Novog Pazara. I to se dešava u proteklih najmanje tri ili četiri godine.

Ja ne mogu da verujem da za to niko ne zna. Ne mogu da verujem da treba i ova komisija i svi ostali nadležni organi da čekaju mene, narodnog poslanika, da ih o tome obavestim iz poslaničke klupe, i to nakon tri, odnosno četiri godine. Ponekad i pomislim da stvarno informacije iz Novog Pazara i Sandžaka ne mogu da preskoče ni Kopaonik, ni Goliju, ni Zlatibor, ni Mokru Goru, da su toliko visoke da predstavljaju takvu barijeru da ovde mogu da dospiju samo neistine i poluistine.

Pa sam se malo i time pozabavio, zbog činjenice da mediji u Beogradu, posebno televizije sa nacionalnim signalom, nemoguće da ih ne zanima šta se dešava južno od ovog pomenutog planinskog masiva. Onda sam došao do još jednog frapantnog podatka koji je svakako vezan i za ovo o čemu sam prethodno govorio. Svi dopisnici svih medija u Beogradu, osim RTS-a, koji je imao dopisnika od ranije, su na platnom spisku iste televizije, iste političke stranke, istih vlasnika, istih šefova. E, zamislite vi kako se ovde čini nepravda. Znači, opljačka se 46 miliona dinara, skoro 400 hiljada evra iz budžetskih sredstava gradske uprave Novog Pazara, tj. sredstava građana Novog Pazara i sa tim novcem se finansira privatna televizija gradonačelnika i njegove političke partije. Da, mogući je kriminal. Da, moguća je korupcija.

Ali, da li možete da dokučite koliko je ovo štetno ne samo na konkurentnost, ne samo što će ovih 18 medija kojima je samo 15% dodeljeno tih sredstava, biti u prilici da prežive ili ne prežive ili svedu svoje medijske aktivnosti broju uposlenika i sve ostalo na totalni minimum da samo prežive, to je jedan aspekat štete. Ali, ova sredstva ukrasti, staviti ih u privatnu firmu, a potom finansirati i držati pod kontrolom ljude koje ste zbog političkog uticaja već instalirali kao dopisnike skoro svih beogradskih medija i time ste zapravo na liniji Kopaonik-Golija-Zlatibor-Mokra Gora postavili tako gusto sito kroz koje ne mogu da prođu istine.

Moram vam još nešto priznati. Jedan od razloga što sam se lično uključio u politiku, iako sam ranije obavljao duhovne funkcije, i to veoma važne, kao što mnogi znaju, je zapravo bio jedan trzaj, ljudski trzaj, da razbijem ili da pomognem da se sruši ta barijera laži koja stoji ovim planinskim masivom i kojim se sandžačka regija drži u mraku neznanja, neinformisanosti i neistina.

Naravno da kada imate samo laži koje vam dolaze, a koje zbog korupcije, pljačke budžetskih sredstava plaćaju sami ti građani, plaćaju sopstvenu propast, plaćaju laži i sebi, onda vam je jasno kada godinama ili decenijama imate takvu cirkulaciju odnosa i laži koliko će se formirati predrasuda.

Zato su poslanici Stranke pravde i pomirenja zapravo neko ko ruši taj zid i mi smo ovde da srušimo taj zid. Da vi ovde u Narodnoj skupštini, ali i javnost Srbije vidi da postoje Bošnjaci koji niti su poltroni koji bi prodavali veru za večeru, niti su oni koji će gurati prst u oko bilo kome od vas ovde, individualno ili kolektivno. Dakle, već da se radi o ljudima koji vole svoju veru, svoju naciju, autentično pripadaju svom narodu i svojoj zajednici, ponosni su na to što jesu, ali isto tako su svesni da žive u državi u kojoj nisu sami, u kojoj postoji većinski srpski narod sa kojim su gradili komšijske dobre odnose kroz celokupnu istoriju i ponosimo se takvim odnosima, čak i kada su se dešavali sukobi u nekim ratnim ambijentima, odnosno i sami zločini, uvek je to bilo izazvano spolja, nekom politikom i nekim otrovom koji je ubačen.

Zato ne smemo i ne želimo da se pomirimo sa time da ovo postane normalno. Kriminal se može desiti, zlo se može desiti, korupcija se može desiti, pljačka se može desiti, zloupotreba vlasti se može desiti.

To je samo po sebi nešto što je loše, nešto što je zlo, ali veće zlo i mnogo lošije od toga je da to postane normalno i da nas oni svojim bezobrazlukom, svojom drskošću ubede da je to normalno. I da nakon nekoliko godina takve bezočne pljačke i otimačine, i Komisija nadležna za ovo, državni organi, nadležni da progone lopove, pljačkaše i nosioce korupcije. Zaćute i kažu – u redu je, evo to je tako bilo i proteklih godina.

Ukoliko budemo ćutali, onda imamo to zlo gde i oni koji ne žele da se bave korupcijom i oni koji ne žele da pljačkaju sopstvene građane i narod, da će u nekom trenutku kazati – pa nije moguće drugačije. Ovo je nametanje novih standarda, gde i oni drugi pošteni će biti naterani da kažu – e, pa sada ćemo i mi da se borimo da i mi se dočepamo nekog komada vlasti, pa da tako radimo.

Ovih dana izašla su u javnost dokumenta gde je bivši predsednik opštine u Sjenici poklonio 830 hektara zemljišta na Pešteru. Seo u kafanu i potpisao kao da mu je dedovina. Bez jedne odluke, opštinske vlasti, bez jednog, apsolutno koraka legalne procedure, on je fino sedeo, i nekoj stranoj firmi koja je opet povezana sa njima u nekim interesnim relacijama, poklonio 830 hektara zemljišta. U redu, odlučio se čovek na kriminal, mislio da će doveka ostati na vlasti, da će moći to da krije, ali nakon što se saznalo on i dalje hoda Sjenicom, kabadahijski koristeći svoje pare i sve ono što je opljačkao od svog naroda, a da pri tom ni policija ni tužilaštvo ne reaguju, tačnije dozvoljavaju mu da se tako ponaša.

Juče, na zasedanju gradske skupštine u Novom Pazaru, tokom rasprave u salu Skupštine ušao je direktor Doma kulture, odnosno sada to zovu Kulturnog centra, i nastojao, pokušao da tuče odbornika opozicije zato što mu se ne dopada diskusija. Dakle, imate snimke, ganja po sali, hoće da tuče ljude zato što diskutuje onako kako mu se ne dopada. Zamislite da u ovu Skupštinu uđe neki direktor, neke javne ustanove i sada ne sviđa mu se moja diskusija ili ne znam čija i on sada nasrće, hoće fizički da se sa njim obračuna.

Znate gde je problem? Da li ste to videli na nekoj televiziji ili nekom mediju u Beogradu? E, pa niste to videli. E, pa nećete ga ni videti. Zašto? Zato što su svi dopisnici tih medija u Beogradu plaćenici, odnosno na platnom spisku jednog čoveka, jedne političke partije, tačnije same te gradske vlasti.

Onda se vi ovde izčuđujete za tog predsednika opštine, izčuđujete se kada vam ja govorim da tamo proteklih 15, 20 godina, ne znam da li je ijedan seoski put, u režiji tih lokalnih vlasti u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici asfaltiran, bez toga da narod nije opljačkan. Imali su dve linije, Beograd, odnosno Direkcija za puteve ili ko je već davao novac, finansira put, gradi se put, a lokalni vlastodršci skupljaju pare od naroda sa pričom kako ovi u Beogradu neće da asfaltiraju dok im se ne daju pare. Onda se skupi 50 hiljada, 100 hiljada. Nema problema, krstite se, čudi te se, znam da se čudite, ja znam da su ovo novine, ali ovo mora da se kaže.

Ovo su gole istine. Znači, onaj ko želi može dobiti spiskove, dakle, na kojima je skupljan taj novac, količine, evo sada u Tutinu, selo Dobri Dug traže da im se vrate pare pošto im nisu asfaltirali put itd. Dakle, ovo su stravične stvari, ovo je nešto sa čim mi moramo da se suočimo.

Prema tome, moramo srušiti tu barijeru. Mi godinama imamo priču o tome kako neko hoće Sandžak da otcepi, kako postoje neke politike. Ljudi, i ta priča je uvek bila priča za dnevnopolitičke upotrebe i performanse nekih političara koji su hteli skretati na sebe pažnju, ali najgori oblik ugrožavanja suvereniteta zemlje na jednom prostoru jeste držati taj prostor u laži, držati taj prostor u mraku, držati taj prostor u nepravdama.

Najgore od toga što narod tamo ne kaže, pljačka nas gradonačelnik ili predsednik opštine ili ova partija, lokalna ili ova. Ne, nego, građani govore da ih ne štite ovi iz Beograda oni to ne bi mogli da rade. E, pa gospodo mi moramo da pokažemo, iz Narodne Skupštine i od strane ostalih državnih organa da oni ne mogu imati zaštitu, niti iz Beograda, niti od policije, niti od tužilaštva, niti od pravosuđa i da se ne mogu zaklanjati iza partnerskih odnosa sa bilo kime u politikom smislu i da definitivno se moraju pipci te hobotnice rezati.

Drago mi je, danas ministar policije u Novom Pazaru, što je po drugi put u poslednje vreme, što to ukazuje na odlučnost da se krene sa obračunom sa organizovanim kriminalom koji jeste opasan i strašan samo kada ima podršku od određenih politika. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dakle tri zakona koja se tiču tri važna sporazuma sa različitim temama po kojima danas treba da se izjasnimo i za koje treba da glasamo.

Sporazum, odnosno zakon o potvrđivanju Sporazuma o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji sa Meksikom, odnosno Sjedinjenim Meksičkim Državama spada u red važnih sporazuma. Važna zemlja, iako kako čusmo i znamo, daleka, ali isto tako veoma važna tematika, iako u vremenima određenih kriza, obično tema prosvete, tema sporta, posebno tema kulture vrlo često budu zapostavljeni i nemaju onaj značaj koji treba da imaju.

Usvajanjem ovog zakona, odnosno potvrđivanjem ovog sporazuma mi i kao Narodna skupština, ali isto tako i kao Vlada pokazujemo kapacitet da ne dopustimo da nam Kovid kriza i sve ono što ona implicira, da nas ometu u normalnom funkcionisanju, u delovanju državnih organa, pa čak i kada su ove teme u pitanju koje obično dobijaju na značaju u vremenu blagostanja i u vremenima kada država i društvo imaju kapaciteta da se bave elitnim pitanjem.

Posebno sam i dodatno zainteresovan za prosvetnu i kulturnu saradnju sa bilo kojom zemljom, uključujući i Meksiko, i zbog činjenice da se nalazim na mestu predsednika Odbora za obrazovanje, nauku i informatičko društvo koji, evo, za samo nekoliko meseci pokazuje ozbiljne aktivnosti. Ne znam da li smo jedini odbor koji već do sada ima dva pododbora, Pododbor za omladinu i sport i Pododbor za informatičko društvo i digitalizaciju.

Bez obzira što smo na samo početku ovog mandata, članovi ovog Odbora su pokazali inicijativnost, kreativnost, Odbor svakako, imao razumevanja, a pravila i sistem rada Narodne skupštine su dovoljno bili komotni za tako nešto, zato želim ovo zadovoljstvo i radost da podelim zajedno sa vama ovde, ali isto tako i sa svim građanima Srbije koji nas prate. To zapravo pokazuje da mi ovde u Narodnoj skupštini kroz Odbor, kroz ovaj resorni odbor, a uveren sam da je to slučaj i sa drugim resornim odborima, zapravo, ne dopuštamo da nas ova kriza omete, a ona nije samo eksplicitno, da, jeste eksplicitno zdravstvena, i veoma ekplicitno i privredna. Međutim, ona je eksplicitno sveopšta, ona vrlo jasno utiče na naše celokupno i mentalno i psihičko i zdravlje i stanje i zato gde god možemo da pokažemo kapacitet i mogućnosti da budemo inicijativni i da delujemo normalno, razvojno, progresivno, to je veoma važno, ne samo za tu temu i ne samo za to čime se bavimo, već je veoma važno da šaljemo građanima poruku da smo jači od krize, da smo jači od svih ovih izazova koji su pred nama i u individualnom i u kolektivnom smislu.

Dakle, psihičko stanje, opredeljenje da ste gornji, da ste jači, da ćete da pobedite, bilo da je u pitanju zdravlje, bilo da je u pitanju kriza, su veoma bitni i zato smo mi ovde u Narodnoj skupštini, kao i svi predstavnici naroda na svim pozicijama, ponajpre pozvani da širimo optimizam, da širimo odlučnost da svaku krizu, svaku bolest i svaki izazov koji je pred nama pobedimo i budemo jači od njega, jer zapravo, ta atmosfera i to stanje pojedinca, ili tačnije to stanje duha je ključno i u pobedi samog pojedinca koji se suoči sa određenom bolešću, ali isto tako i u nameru da pobedimo svaki drugi izazov i svaku drugu krizu.

Zato ovaj Sporazum podržavamo. Poslanici Stranke pravde i pomirenja, će u danu za glasanje dati svoj glas potvrdi ovog zakona, čime ćemo i sa ovom zemljom, veoma zanimljivom zemljom, da jeste to velika daljina, ali jeste saradnja sa bliskim zemljama geografski i kulturološki bliskim zemljama, ona ima drugu čar izazova, međutim, daleke zemlje poput Meksika, treba da nam budu interesantne upravo zbog svih onih različitosti koje one imaju, jer kulturna razmena, prosvetna razmena, a posebno kažem, kulturna razmena, ona je posebno interesantna tamo gde su različitosti naglašene, jer samo u razmeni sa različitostima, u susretu sa različitostima i u mogućnosti da razmenimo ta kulturna dobra i iskustva, zapravo se dešava oplemenjenje sopstvene kulture. Nažalost, mi imamo razne teorije pogotovo, i razne politike koje preferiraju određene kulturne homogenizacije.

Dakle, da bilo koja homogenizacija, etnička homogenizacija, kulturna homogenizacija, bilo koja homogenizacija, ona je na početku privlačna, ona deluje izazovno, deluje da će nam olakšati opstanak, da će nam olakšati razvoj, jer ako ste sami, ako ste isti, to jeste lakše i jednostavnije, ali nije uvek, pogotovo, skoro ne nikada, jednostavnije i lakše nije kvalitetnije. Zato, ostati sam, ne biti sa drugima, homogenizovati se, etnički, homogenizovati se kulturološki, da, pojednostaviće nam funkcionisanje, biće nam lakše, biće jednostavnije. Ali, jednostavnost nikada nije obogaćivala kulturu. Različitost je obogaćivala kulturu.

Zato se i pokazalo, narodi koji su svoje politike bazirali na homogenizaciji, oni su imali određenu dinamiku razvoja dok nisu ostvarili tu homogenizaciju, dok nisu uspeli da oteraju druge i da se razdvoje od drugih. Međutim, od trenutka kada su oterali druge ili otišli od drugih, svejedno. Dakle, kada su se razdvojili sa drugima, tog trenutka se sva dinamika zaustavila, tog trenutka su bili i ostali upućeni sami na sebe.

Ne možete se oplemeniti sami sa sobom. Biljka, voćka ne može da se oplodi sama sa sobom. Potrebna joj je druga voćka, a oplodnja i oplemenjenje te voćke je kvalitetnija ako postoji različitost u toj drugoj voćki. Slično je i sa čovekom, posebno u kulturnoj, odnosno kulturološkoj dimenziji. Potrebna je različitost, jer ona stvara tu pozitivnu dinamiku.

Jedan od Božijih zakona proklamovan u svetim knjigama jeste da je čovek celokupna ljudska vrsta su nastali od jednog čoveka i jedne žene. Dame i gospodo, mi smo jedna vrsta. Da, postoje rase, da postoje nacije, da postoje različitosti, ali smo od iste vrste, od istog čoveka, od jednog čoveka i jedne žene. Zato ne postoji prednost jednih nad drugima po samoj pripadnosti, etničkoj, jezičkoj ili kulturnoj. Može postojati vrednost samo u kvalitetu, a smisao po istoj svetoj postavci, smisao nacionalnih, rasnih razlika jeste međusobno upoznavanje, odnosno savremenim jezikom kazano međusobna kulturna razmena u meri sposobnosti te kulturne razmene, naravno da biste sarađivali kulturno, da biste sarađivali prosvetno. Istina, ne možete uspostavljati saradnju ukoliko niste jasno i precizno definisali sopstveni identitet, subjektivitet, samobitnost i kvalitet.

Dakle, poziva na međusobnu saradnju i kulturnu razmenu nipošto ne sme da se shvati kao odricanje od sopstvenog identiteta što jeste bila ideja, ideologija koja je ovde vladala pola veka. Hajmo bratstvo, jedinstvo na tome da se svi odreknemo sebe, pa da postanemo nešto iznad, nešto treće, nešto novo, pa smo se onda donekle odrekli sebe, a nismo postali to treće zato što je to treće bilo hibridno, nemoguće, nije prirodno, nije originalno i onda smo ostali na pola tog puta i nastupila je kriza identiteta, a zapravo iz krize identiteta dobijamo nesigurnost u sebe. Kada dobijete nesigurnost u samog sebe, individualno i kolektivno imate potrebu iz straha da negirate druge, imate dakle želju i nameru i potrebu da druge eliminišete i tu nastaju sukobi, ratovi, zločini, nažalost i sve ono što krvavo obeležava jedno celo stoleće ovde na Balkanu među braćom, komšijama, sličnim, istim, srodnim ili različitim.

Dakle, to bi trebalo da nam bude lekcija, da nam budu pouke da shvatimo da nije smisao zajedništva, niti je smisao čak pomirenja za koje se mi kao stranka zdušno i aktivno zalažemo, da se pomirenje odnosno mir i saradnja ostvaruju na način odricanja sopstvenih posebnosti. Naprotiv, što ste sigurniji u sopstvenim posebnostima, što ste uverljiviji u svojoj kulturi, znanju, vi imate više kapaciteta, imate jače mogućnosti i više samopouzdanja da pravite saradnju sa drugima.

Jer, zapravo kulturna razmena znači da vi ono što imate vaše ponudite drugima, pokažete drugima, potpuno sigurni i ponosni u onome što jeste, a da oni pokažu vama ono svoje pa da razmenite znanja, jer inače znanja imaju smisla, sva znanja ili svo znanje ima smisla samo u onoj meri u kojoj će služiti čoveku, u onoj meri u kojoj će podići našu individualnu i kolektivnu svest.

Mi smo, nažalost, danas, u savremenoj ljudskoj civilizaciji, izgubili tu orijentaciju, gde znanje nije podređeno čoveku. Mi danas imamo dehumanizirano znanje. Mi danas imamo mnogo znanja, posebno u onome što se zove nauka, koje se odreklo kodeksa i etičkih i onih temeljnih, naučnih, pa se, nažalost, veoma često suočavamo sa time da su rezultati tog znanja na štetu čoveka, da su dostignuća nauke upotrebljena za uništenje čoveka, za razaranje čoveka, bilo u klasičnim oblicima ratnih razaranja, bilo u nekim drugim, koji ugrožavaju elementarnu ljudskog čoveka.

To nije dobro. Taj pravac razvoja znanja nije dobar. Znanje ima smisla i ono je blagodet i ono je vrednost samo dokle služi čoveku, dok je podređeno čoveku, a služi čoveku dok se kroz znanje i kroz upotrebu tog znanja vodimo i koristimo jasnim, tradicionalnim, etičkim principima. Mimo toga mi imamo uglavnom štetu i imamo zlo.

Zato je jako važno da zemlja poput Srbije, kao i sve druge zemlje koje nisu tako brojno velike, zapravo budemo svesni šta su naši glavni resursi. Naš glavni resurs je čovek.

Mi ovde imamo dobre temelje za dobro obrazovanje, pa čak i za nauku, iako ozbiljna nauka i velika nauka podrazumeva i ozbiljne ekonomske, finansijske potencijale, za šta uglavnom imaju kapaciteta samo brojno velike zemlje i velike nacije.

Ali, ono u čemu mi jesmo izuzetno konkurentni jeste pojedinac, građanin ove zemlje, mladi ljudi, talenti, po čemu jeste i Srbija, ali uopšteno Balkan, prepoznatljiv, sa veoma inteligentnim, veoma snalažljivim, veoma ambicioznim ljudima. Ali je isto tako činjenica da mnogi naši mladi i talentovani mozgovi tek dožive afirmaciju kada odu iz ove zemlje. Dokle god bude tako, mi sa tim ne možemo biti zadovoljni.

Do sada su postojali određeni trzaji, postojali određeni iskoraci, kao što su ideje naučno-tehnoloških parkova, od onog u Petnici koji se svetski proslavio, imamo i ove nove na kojima se radi, ali ne smemo posustati i ne smemo stati. Ne smemo dopustiti da i ovi projekti na neki način budu žrtva određene prašine raznih interesnih grupa u obrazovanju, o kojima sam i ranije govorio, već moramo nastaviti i doći do momenta, do atmosfere u kojima će taj mladi talenat ovde imati brzu traku i kod nas i da ne mora bežati u Nemačku, Francusku, Beneluks ili Skandinaviju ili Ameriku da bi njegov mozak odnosno njegov talenat došao do izražaja.

Što se tiče drugog sporazuma, vezanog za evropsku agenciju koja se bavi obalnim i graničnim stražama, svakako da to treba podržati. Ja ću samo podeliti jedno iskustvo koje sam imao prošle godine kada sam prelazio na graničnom prelazu Bratunac iz BiH u Srbiju, dakle na našoj granici. Po prvi put sam se suočio, pretpostavljam u okviru slične saradnje da smo tamo imali određene policajce iz zapadne Evrope, jedan je čini mi se bio danske uniforme a jedan slovenačke uniforme, do tada nisam čak imao informaciju da to funkcioniše, bilo mi je čudno, i kada sam pitao o čemu se radi, obavestili su me. Međutim, ono što mi se nije dopalo jeste da su se oni tu ponašali kao da su domaći, a da su naši granični policajci bili prilično uplašeni i zbunjeni. Čak sam ja reagovao i prema jednima i prema drugima i objasnio im čija je ovo zemlja, čija je ovo granica, kako ko treba da se ponaša, da ovi koji su došli tu po osnovu određenog sporazuma da mogu da obavljaju svoj posao, ali da oni nisu suvereni na toj granici već da su domaći policajci oni koji treba da obavljaju taj posao.

Svakako skrećem pažnju na ovo da je možda potrebno dodatno našim graničnim policajcima pojasniti, do kraja ih edukovati i objasniti im šta su zapravo njihove oblasti, da ti policajci koji dolaze u okviru ovih određenih sporazuma da su oni tu gosti, da oni mogu obavljati svoj posao, ali da oni nipošto ne preuzimaju nadležnosti prilikom tih svojih obilazaka, odnosno obavljanja toga posla.

Treći sporazum odnosno zakon kojim se potvrđuje Sporazum o saradnji sa Severnom Makedonijom o sprečavanju trgovine ljudima, jasno vam je, kada izgovorite pojam – trgovina ljudima, to tako surovo zvuči, to zvuči čak morbidno, to predstavlja veliki teret za svakog čoveka koji oseća reč. Dakle, mi u 21. veku, nažalost, imamo skoro normaliziranu upotrebu pojma – trgovina ljudima.

Svakako da je ovde dimenzija ovog kriminala kroz temu odnosno pojavu migranata i migrantske krize najizraženija, ali pitanje trgovine ljudima nije samo vezano za migrante, već je vezano i za razne druge oblike tog, da tako kažem, trafikinga, ali svakako da ovo pitanje treba da ima svoj zakonski epilog, odnosno svoju formu, kao što je ima i svakako da i ovaj sporazum treba da podržimo i podržaćemo ga u danu za glasanje.

Ali, ono na šta želim da ukažem jeste da ove teme, ovako surove i teške teme moraju imati i značajnije mesto u drugim oblicima komunikacije, medijskim, prosvetnim i svim drugim. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o utvrđivanju porekla imovine i dodatnom oporezivanju jedan je od onih zakona kojim se dokazuje opredeljenje i odlučnost države da se u potpunosti i do kraja efikasno obračuna sa organizovanim kriminalom i korupcijom.

Samim tim, to je jedan od veoma mogu reći osetljivih zakona, koga nimalo nije jednostavno usvajati, dorađivati, a još teže efikasno i do kraja principijelno primenjivati. Zato će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati predložena zakonska rešenja, s obzirom na činjenicu da nam je jedan od ključnih principa našeg političkog programa odlučna i beskompromisna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, što je istovremeno jedna od tačaka iz Sporazuma o političkoj i programskoj saradnji između Stranke pravde i pomirenja i Srpske napredne stranke.

No, sama osetljivost, kao i značaj ovog zakona izazivaju potrebu da mu se do kraja, temeljito i maksimalno posvetimo i u ovoj raspravi. Pitanje imovinske sigurnosti, kao i pitanje prava i mogućnosti svakog građanina da u punom kapacitetu, shodno svojim sposobnostima, ima mogućnost sticanja imovine, kao i da mu ta imovina bude zaštićena od bilo kog oblika ugrožavanja je jedno od temeljnih i veoma značajnih pitanja na kojima se bazira razvoj, uspešan razvoj jednog društva, a samim tim i svakog pojedinca u tom društvu.

Dakle, s jedne strane treba da imamo u vidu kako omogućiti svakom građaninu i kako ga podstaći na to da što više radi i da bude slobodan da što više legalno zaradi, dok s druge strane valja nam ograničiti sve moguće tendencije, kao i mogućnosti da ta zarada bude nelegalna, odnosno nezakonita. Ma koliko to zvučalo jednostavno, da, nije teško napisati bilo koju zakonsku odredbu ili regulativu, ali ne smemo ignorisati ambijent u kome se nalazimo, određeno političko ideološko nasleđe sa kojim se suočavamo.

Vi znate da smo više od četiri decenije učeni, vaspitavani, odrastali u ambijentu koji je imao, da ne budem preoštar, ali zasigurno jedan neprirodan i neizbalansiran odnos prema imovini gde je promovisano to da je dobro biti siromašan, da su najbolji i najuspešniji oni koji nisu uspešni, koji su siromašni, pa smo onda kao rezultat takve političke ideologije dobili svojevrsnu i političku i etičku hipokriziju, gde smo zapravo imali pojavu koja nažalost i danas postoji gde je najbitnije da tu imovinu sakrijemo, da se ponašamo skromno u javnosti, a da možemo dvojno živeti život i uživati u toj imovini mimo te javnosti. Bez obzira, dakle, šta radili u životu, ali posebno je ovo pitanje i ova pojava izazovna za nas političke predstavnike naroda, odnosno građana.

Zašto ovo potenciram? Jako je važno da što glasnije podstičemo građane da rade i da zarade i moramo osloboditi građane straha da budu bogati, jasno povlačeći crtu između nelegalnog i nezakonitog i zakonitog i legalnog bogatstva, sa druge strane. Bojim se da se tu do sada nismo snašli, da nismo uspeli ni ove tri decenije da ponudimo novu varijantu koju jesmo proklamovali, proklamovali smo i tržišnu privredu i određene forme liberalizma, uspešne, neuspešne, sa sve njihovim prednostima i anomalijama, ali nismo dovoljno uspeli da relaksiramo građane, pogotovo ljude koji su istaknuti na raznim funkcijama, da biti uspešan privredno, biti bogat nije sramota, ali biti lopov i kriminalac jeste sramota. Dakle, to je nešto što smatram da treba, kao što se možda ne eksplicitira u zakonu, ali što bismo morali i kao političari i sa drugih društveno-javnih pozicija da značajnije ističemo.

Svakako da bi oni građani koji hoće legalno zarađivati novac, koji se hoće legalno bogatiti, oni to neće moći dokle god kriminalci i razni tajkuni sa svojim kriminalnim i korupcijskim moćima budu u prilici da nelegalno i nezakonito na leđima drugih građana, enormno uvećavaju svoje bogatstvo.

Raduje me odlučnost i kroz ovaj zakon, ali isto tako i kroz određene akcije koje nadležni organi ove zemlje, pre svega, MUP, Ministarstvo pravde i drugi organi sprovode u obračunu sa organizovanim kriminalom i svim oblicima tog kriminala uključujući nasilje i sve ono što nažalost i dalje postoji u našem društvu i ugrožava normalno funkcionisanje i društva i pojedinca i porodice.

Ovim zakonom ćemo se još jedan korak približiti cilju, neću reći potpunog obračuna sa kriminalom, to je nemoguće i najuređenije zemlje ovoga sveta se nisu uspele potpuno obračunati sa kriminalom. Ne postoji način potpune eliminacije kriminala. Znači, kao što ne postoji mogućnost da potpuno proterate bolest od pojedinca ili zajednice, isto tako ne postoji način da se potpuno eliminiše kriminal iz jednoga društva. Ali, naša ambicija i cilj treba da budu da se kriminal stavi pod kontrolu, da se kriminal vrati u podzemlje, da kriminal bude ispod šahti. Kriminal je neka vrsta kanalizacije, bez koje se ne može, ali nije problem dok je god u instalaciji predviđenoj za to u podzemlju, ispod šahte.

Međutim, problem je kada se kriminal izliva iz šahti i kada kriminal izlazi iz podzemlja, kada dobija ambiciju da ima svoje predstavnike u raznim strukturama vlasti, a kao što vidite i ovih dana i ovih meseci, kao što smo bili svedoci i pre 20 godina, i više i manje, dakle, nažalost, ta ambicija i ta tendencija kriminala uvek postoji. Zapravo vitalnost društva i vitalnost države kao krovnog predstavnika toga društva će se potvrditi, odnosno pokazati, dokazati upravo na toj odlučnosti, da uprkos sofisticiranoj sposobnosti i snazi tog kriminala, koji nažalost i dalje nije za potceniti, uspeva da, ne samo funkcioniše, već i da donosi odluke, zaključke i zakone i preduzima potrebne mere i kroz zakonodavnu aktivnost ali isto tako i kroz operativne akcije da, zapravo, vraća kriminal tamo gde mu je mesto.

Svakako da Zakon o imovini je zapravo taj koji će biti veliki ispit za nas, jer kriminal nije samo, borba sa kriminalom ne znači imate tamo vojsku kriminalaca, imate ovamo vojsku nas, odnosno državu, državni aparat i sada sudaramo se u raznim bitkama i borimo se i ko će pobediti. Ne, da je tako to bi bilo mnogo jednostavnije. Tada bi država uvek i to jednostavno pobeđivala kriminal. Ali gde je problem? Problem je u tome što su to najčešće izmešane vojske, što nemamo front između, što nemamo jasnu povučenu crtu, već priroda kriminala jeste da uvek traži svoje predstavnike, zastupnike svoje, zaštitnike u raznim delovima državnoga aparata i mehanizma.

U meri u kojoj državi uspe da se oslobodi i obračuna, oslobodi od takvih u svojim redovima i obračuna sa njima tada će linija fronta biti jasnija i tada će se uspešno moći zadati i završni udarci samome kriminalu.

Dakle, donosimo kvalitetan zakon koga treba podržati, treba izglasati ali svakako da ćemo naići na nova iskušenja u pogledu njegove implementacije. Mi moramo u tome biti odlučni i hrabri. Nemojmo da smo sigurni, svi mi koji se nalazimo na političkim pozicijama, svi smo mi mete, svi smo mi veoma zanimljivi da nam se određeni kriminalci, pogotovo oni u svilenim rukavicama, oni koji su dobro upakovani približe. Nemoj da mislimo da smo mi do kraja imuni. Niko nije imun, uvek ćemo biti njihova meta i moramo biti do kraja pažljivi zbog toga.

Ne mogu govoriti o svim nivoima države ali mogu govoriti o kraju i institucijama dela ove zemlje gde živim, u Novom Pazaru, na području Sandžaka. Očigledno je da još nismo uspeli da se oslobodimo onoga, naši kriminalci i vaši kriminalci. Dakle, mi smo svi veoma hrabri da napadnemo tuđe kriminalce, kriminalce onih tamo, bliskih nekome, ali vrlo često onog do sebe, onog blizu nas nismo sigurni da ćemo ih videti.

Zato imamo, nažalost i dalje prisutnu praksu, pogotovo u Novom Pazaru gde su mehanizmi, odnosno službe pre svega poreske uprave kao i druge inspekcijske službe sredstvo obračuna sa onima tamo, ne samo kriminalcima, nego nažalost i ono što je nedopustivo i što je i ovog trenutka poziv Ministarstvu finansija i drugim nadležnim organima da se time pozabave, da iskorenimo zlo, upotrebu poreske uprave, inspekcijskih službi, u zastrašivanju privrednika kroz inspekcijske pritiske. To je u Novom Pazaru i Tutinu i dalje je veoma prisutno. Mislim da se mi tome moramo suprotstaviti, jer ukoliko imamo te selektivne pristupe, ukoliko imamo prostor i atmosferu u kome neko sebi da je za pravo to, pa makar to bilo na lokalnom nivou, to nije dobro jer običan građanin on nema mogućnost da ima uvid u celi sistem države do samog vrha i to šta sve radi Vlada, šta rade centralni organi.

Naravno, informišu se i o tome, ali ono što jeste iskustvo građanina je zapravo onaj prvi šalter. On koliko ima neki svoj dućan, neku svoju zanatsku radnju, njemu je država onaj inspektor koji mu dolazi. Ukoliko je on korumpiran, ukoliko ga on reketira, ukoliko on selektivno obilazi te dućane i te zanatlije, tu sirotinju koja jedva preživljava i ukoliko on ima tu selektivnost bilo na političko-partijskoj ili nekoj drugoj osnovi korupcijskog. Ne možemo mi reći zadovoljni smo, super je, država radi. Tako da i oni veliki rezultati koji se realizuju na nivou Vlade u pogledu borbe sa ekonomskom krizom, sada izazvanom kovidom, kao i sve one mere koje su dale uspeha u pogledu celokupnih svih procesa u našoj privredi. Dakle, oni se zasenjuju zato što dozvoljavamo određenim strukturama na lokalnom nivou da na taj način zloupotrebljavaju svoje pozicije i da se iz ličnih, partikularnih, partijskih ili nekih drugih razloga obračunavaju sa svojim protivnicima.

Isto tako ćemo dati podršku i sporazumima o dva zajma koji će se potpisuju sa tom bankom iz Frankfurta gde se jedan odnosi na pitanje energetike, ozelenjavanja, javnih ustanova ali isto tako i Elektrodistribucije. To su jako važne teme na prostoru cele države, a pogotovo na prostoru Sandžaka. Mi smo između ostalog i ranije o tome govorili, a ovo sada raduje da ćemo imati i ozbiljnije finansijske potencijale za realizaciju takvih projekata, odnosno ciljeva. Nužnost obnove elektromreže na prostoru od Novog Pazara, preko Tutina, Sjenice, Prijepolja, Nove Varoši do samog Priboja jeste nužnost. Između ostalog da podsetim i to je jedna od važnih tačaka političkog sporazuma koji smo nedavno potpisali, što me jako raduje i ovim zapravo sporazumom i ovim transferom ćemo imati dovoljno kapaciteta da se što pre krene u obnovu i niskonaponske i visokonaponske mreže. Ne želim da sada o tome previše uzimam vremena, ali zaista protekla zima, snegovi su pokazali da imamo probleme sa kvalitetom te mreže.

Istina ne smemo dopustiti da pojedini lokalni funkcioneri ili ko je već odgovoran za određene pripreme, pogotovo za doček zime kada je u pitanju elektromreža, gde imamo obavezu čišćenja tih koridora od grana koje zapravo nakon padanja snega ugrožavaju tu mrežu.

Dakle, imamo možda nekada izgovore da se lošom elektromrežom možda prekrivaju ili ispravdavaju i lične neaktivnosti pojedinaca u tom sistemu, to je svakako neophodno istražiti.

U svakom slučaju, ovo pozdravljamo, podržavamo i jako je važno što se ima snage i za ovakve iskorake u ovom teškom kovid vremenu, prosto, da se ne zapostavi ni jedan sektor, bilo da je u pitanju mreža Elektrodistribucije ili je u pitanju ovaj drugi projekat koji se isto tako tiče novih oblika energije i ozelenjavanja projekat koji zasigurno ne može imati svoje protivnike ukoliko smo dobronamerni.

Samo na kratko ću se osvrnuti, s obzirom na aktuelnost, pitanje javne rasprave koja se tiče sistema zdravstva. Dakle, moramo biti oprezni.

Opet podsećam na Sporazum o osnivanju kliničkog bolničkog centra u Novom Pazaru. Čuli smo jutros primedbu kako je neko lagao narod. Ne, niko nije lagao narod. Ova strategija koja je objavljena i koja je bila na raspolaganju kroz ovu javnu raspravu se odnosila na ono što je bilo pre. Sporazum koji smo pre nekoliko dana potpisali je novi Sporazum i svakako da će se na temelju tog Sporazuma izmeniti onaj deo te strategije koji se odnosi na Novi Pazar, Tutin, Sjenicu, Prijepolje i Priboj, pogotovo kada je u pitanju Tutin i Sjenica, s obzirom na broj stanovnika.

Ali, još značajnije, na to želim posebno da skrenem pažnju, jeste prostor. Dakle, to su dve prostorno najznačajnije opštine na području najveće opštine na području Srbije. Ukoliko vi imate od sela Boroštica do Tutina vama je potrebno da dođete jedan sat vremena i zato se ne može uzeti u obzir samo udaljenost od Tutina do Novog Pazara, da ne govorim o drugim parametrima, ali verujem da postoji dobar osnov da ćemo u međuvremenu zajedno sa Ministarstvom zdravlja izmeniti ovo gde bi realno bilo da i Tutin i Sjenica imaju svoje zdravstvene centre.

Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, verujem da ćemo prihvatanjem predloženih zaključaka za autentično tumačenje ova dva člana zakona svakako doprineti preciznijem razumevanju ovih zakonskih odredbi, uvažavajući obrazloženja koja su nam ponuđena. Oba se tiču obrazovanja. Prvo se tiče namere da se jasnije utvrdi i precizira kategorija javnih funkcionera u obrazovnom sistemu, a opet da bi se olakšalo Agenciji za borbu protiv korupcije da bolje razume i bude preciznija i svakako učinkovitija u borbi protiv korupcije i u sektoru obrazovanja.

Svakako i drugi predloženi zaključak o autentičnom tumačenju on se odnosi na visoko obrazovanje gde je bilo neophodno preciznije utvrditi kategorije na koje se odnose, posebno ovaj deo u vezi sa mogućnošću daljeg angažovanja profesora ili naučnika nakon njihovog penzionisanja.

No, tema obrazovanja kada se god otvori ili bude pred nama na dnevnom redu, njen značaj ne dopušta da se ostane isključivo vezati za ono što je konkretni predlog u pogledu današnjeg ili bilo kog drugog posla. Obrazovanje je najvažnija ili strateški najznačajnija kategorija za svako društvo i svaku državu.

Za sada smo u nekim segmentima dali dovoljno značaja. Možda obrazovanju, možda najviše u samom zakonodavnom aspektu i svedok sam i kroz Odbor za obrazovanje, vodeći taj odbor i u proteklom mandatu, ali i u svim drugim komunikacijama na nivou Narodne skupštine, da se pokazala ozbiljna volja da se obrazovanje dalje unapređuje i da mu se omogući najbolji zakonski okvir kako bi se moglo dalje usavršavati, dograđivati, unapređivati.

Sama činjenica da smo se u proteklom mandatu jako često bavili zakonima iz sektora obrazovanja, zapravo pokazuje koliko smo bili spremni dati značaj obrazovanju i koliko smo zapravo imali sluha za sve inicijative koje su dolazile, bilo od drugih faktora u društvu i zato smo i toliko zapravo imali sednica sa temom zakona iz oblasti obrazovanja.

Međutim, ne možemo stati isključivo na samom zakonodavnom aspektu i materiji. Društvo i država se bave i ostalim segmentima važnim za čoveka, odnosno za svakog građanina ove zemlje. Istina, najznačajniji deo energije ide polje privrede, odnosno ekonomije. Zato tu i imamo proteklih godina najzapaženije efekte u pogledu napretka, oživljavanja, odnosno ozdravljenja privrede koja je nažalost pretrpela teške udare i doživela brojne krize u proteklim, ne samo godinama, nego čak i decenijama.

Međutim, poznato je kroz celokupno civilizacijsko iskustvo da greške i promašaje koje napravite na recimo, polju privrede, ma koliko bile velike možete ih početi otklanjati za par godina, a čak ih možete otkloniti za pet i potpuno za 10 godina, ma kolike te greške bile, za jednu deceniju možete uglavnom, sposobna vlast može da otkloni te greške, da vrati stanje ekonomije, odnosno privrede na pravi put i na stabilne noge. Međutim, dame i gospodo, ukoliko se naprave greške u obrazovanju bilo koje vrste, zakonodavne ili praktične ili organizacione, a posebno ukoliko te greške postanu anomalije, a posebno ukoliko te anomalije zažive, onda znajte nema nikakve šanse, ne za jednu deceniju, pet decenija se takve anomalije ne mogu otkloniti.

Da biste formirali jednog univerzitetskog profesora pod uslovom da dobijte talentovanog kandidata, potrebno vam je 20 do 25 godina. Da biste formirali dobrog učitelja i nastavnika, potrebno vam je 15-ak godina. To je ogromno vreme da prosto promenite kolovođu, da promenite trenera, da promenite kapetana tog broda i to pod uslovom da nipošto ne promašite, pod uslovom da imate odličan sistem u selekciji kadrova.

Međutim, ukoliko napravite greške, onda su posledice dugoročne. Ovo predstavljam na ovaj način kako bi skrenuo pažnju znajući da je većini u ovoj Narodnoj skupštini stalo do ne samo ispravnih i zdravih procesa u društvu, već nam je stalo da zapravo i shvatimo šta su glavni problemi.

Prateći sve tokove u društvu proteklih godina, posebno zadnjih pet godina, kako sam aktivno u politici, evo i sektor, odnosno problem korupcije, problem kriminala, hvala Bogu pokazna je hrabrost da se sa najvišeg nivoa u ovoj zemlji i sa svim kapacitetima uhvatimo u koštac sa raznim oblicima kriminala i korupcije.

Međutim, skrećem pažnju, jedini izuzetak je da se do sada nije pokazala ili hrabrost ili možda nije se dovoljno detektovala činjenica da u sektoru obrazovanja takođe postoje organizovane grupe. Možete ih zvati kriminalnim, možete ih zvati oligarhijskim, interesnim, kako god hoćete, ali njihov uticaj je isti. Čak sam promišljao tražeći odgovore za to zašto smo imali hrabrosti da se suprotstavimo raznim mafijama, od putnih, preko ovih klasičnih do ne znam kakvih, ali obrazovnim mafijama do sada nismo stali na crtu.

Verovatno zato postoje određena obrazloženja, pa čak i sama psihološka obrazloženja. Svi mi koji sedimo u ovim klupama imamo određene respekte prema našim profesorima, uglavnom te neke vajne, velike profesorske veličine doživljavamo kao neku višu vrstu. Pa čak i kad saznamo da postoje određeni problemi u kojima možda i oni sami sudeluju mi imamo taj neki odnos poštovanja što je u etičkom smislu u redu, ali i u političkom i u pogledu onog što mi ovde dužimo naravno da nije u redu.

Naravno, možemo tražiti razloge i u činjenici da je profesorska kategorija jedna od strateški najvažnijih i najuticajnijih u ovom društvu. Svi mi imamo nekog sestrića, nekog rođaka mladog, neku kćerku, nekog sina koji ovise o nekom velikom profesoru, od ocene do preporuke za unapređenje za unapređenje, za zvanje, za polaganje mastera, doktorata itd. Tako da se radi o vrlo kompleksnim interesima koji se tako nevidljivo prepliću.

Zato oblast obrazovanja zaslužuje i zahteva od nas da više otvorimo oči i da se hrabrije suočimo sa tim problemima. Jer činjenica je, mi deklarativno hvalimo naše obrazovanje, a najuspešniji ljudi ove zemlje, uključujući i brojne političare šalju svoju decu u inostranstvo na školovanje. Zašto onda šaljemo tamo gde je bolje, ukoliko je ovo naše najbolje?

Obavljajući poziciju predsednika Odbora za obrazovanje, kao i činjenicu da su me u društvu mnogi prepoznali kao nekoga ko hoće reći istinu, pa makar bila i gorka, mnogi ljudi mi se javljaju, posebno mnoga talentovana deca. Dakle, mladići i devojke kandidati za razne funkcije i pozicije asistenata koji nemaju, kako oni kažu jaka leđa, koji nisu tatina i mamina deca, teško dobijaju šanse. Zato što su za pozicije asistenata, za pozicije doktoranata, za pozicije docenata uglavnom, uglavnom potrebna ta tzv. leđa, odnosno ta mesta su najčešće već rezervisana za određenu maminu i tatinu decu.

Dakle, nedostatak kvalitetne valorizacije, odnosno loša valorizacija kvaliteta i afirmacija po raznim osnovama, a ne po osnovama kvaliteta je nešto što preti da uguši, odnosno ugrozi naše obrazovanje na svim nivoima. Ako tome pridodate razne psihološke momente gde je raznim profesorima koji su se dokopali tih pozicija mnogo lakše da odgode afirmaciju mladih asistenata i docenata kako ih ne bi ugrozili, pa to čekaju da učine pred samom penzijom, a potom se odluče da iz reda prosečnih, a ne supertalentovanih, regrutuju svoje asistente, da bi zapravo ostali zapamćeni kao veliki profesori, a u stvari zato što u poređenju sa tim asistentom koji je došao iz reda prosečnih, oni ostaju veliki. Na taj način se ugrožava kvalitet profesorskog kadra budućih budućih generacija.

S druge strane, obrazovanje, pogotovo nakon što smo ušli i u neku vrstu tržišnog oblika konkurentnosti na polju visokog obrazovanja, nakon što imamo i obavezu akreditiranja univerziteta, tu se takođe koncentriše veoma ozbiljan interes.

Zato je potrebno da ne dopustimo da nam visoko obrazovanje bude zona nedostupna za kontrolu, jer se nažalost kategorija ili princip autonomije univerziteta, o čemu smo više puta u proteklom mandatu i na Odboru obrazovanja diskutovali, koristi, znate, mi jesmo državni univerzitet, ali zakon nam garantuje autonomiju univerziteta, e nemojte da nam se mešate. Jedino se traži mešanje države kada treba da se daju pare. Vrlo često ćete naći jedinu relaciju između određenih visokoškolskih ili univerzitetskih ustanova i države, odnosno Vlade kao njihovog osnivača, vrlo često ćete naći jedinu vezu uzimanje novca iz budžeta.

Gospodo narodni poslanici, mi smo pored činjenice da smo pre najviše predstavničko i zakonodavno telo, što više puta podsećam i najviše nadzorno telo ove zemlje, svaki budžetski korisnik u ovoj zemlji je predmetom i temom nadzora Narodne skupštine. Ne može biti niti jedan korisnik budžeta pa makar to bio bilo koji univerzitet ili visokoškolska ustanova ili akademija, ne može biti izuzeta iz tog nadzora. Ne samo u načinu trošenja sredstava, već i u pogledu zakonitosti njihovog celokupnog ponašanja.

Tu dolazi do zloupotrebe još jedne činjenice koja se pojavljuje kroz proces akreditacije. Između ostalog, jedan od principa te akreditacije je da je zapravo struka ta koja odlučuje u stručnom aspektu o akreditovanju neke visokoškolske ustanove. Sada, slično kao kod onog sindroma ili fenomena sa sudijama, znate kada struka odlučuje o struci, to u načelu izgleda bajno zato što su to najstručniji ljudi, ali mi zaboravljamo da su ti najstručniji ljudi uposlenici nekih univerziteta i visokoškolskih ustanova.

To zapravo znači da su oni deo nekog interesa, jer ako ste vi profesor jednog univerziteta, vi svakako imate interesnu relaciju sa svojim univerzitetom, a to znači da imate interes da ugušite konkurenciju. Ukoliko ste u prilici da odlučujete o akreditaciji nekog univerziteta koji vam je konkurencija, vi svakako da upadate u iskušenje ili izazov da li ćete se ponašati etički i profesionalno korektno ili nećete, ili ćete zloupotrebiti svoju poziciju pa ipak delovati ili donositi odluku ili davati svoj glas shodno interesu sebe i svoga univerziteta, a ne shodno principu etike i struke.

S druge strane, mi imamo jednu vrlo tanku nit između staleškog interesa profesorske struke i interesa obrazovanja stručnosti, znanja, itd. ovih univerzalnih vrednosti. Ta nit je veoma tanka između te dve kategorije i vi često kada imate određeni stav koji se krije između tzv. pojma – struka kaže, zapravo često možemo to prevesti na jezik – stalež kaže, interes kaže, jer to su ljudi, oni imaju svoje interese i vrlo često se ponašaju sindikalno. Stalež treba da štiti sindikat, a ne struka. Te pojmove nažalost nismo dovoljno razjasnili.

Kada se sve to uzme u obzir mi zapravo imamo sektor obrazovanja posebnog visokog obrazovanja, ako neću kazati kao taman ili crn, ali sigurno siv. On zahteva, ukoliko naravno želimo ozdravljenje našeg obrazovnog sistema, on zahteva drugačiji pristup, a jedini ko može pokrenuti te procese jeste najviši zakonodavni nadzorni organ koji se zove Narodna skupština.

Uskoro, kako čujem nam dolaze i novi predlozi promene Zakona o visokom obrazovanju, tako da su samo ovo uvodne napomene, a tek prave diskusije dolaze tada.

Da ne govorim o iskustvima korupcije na lokalu. Državni univerzitet u Novom Pazaru koji se namerno zove državni, da bi se sakrila činjenica da je to najprivatniji univerzitet koji postoji u ovoj zemlji, kojim upravlja jedna porodica, jedna mala grupa ljudi, koji se ponašaju privatnije od bilo kog univerziteta u ovoj zemlji. Korupcijske relacije, oligarhijske, porodične, nepotizam, dobijanje zvanja uz pomoć nekih drugih okolnih fakulteta, uključujući i neke u Vrnjačkoj banji itd, su tolike. Ne želim ovde da ja sudim o tome, ali, izvolite, izazivam sve inspekcijske službe, neka provere. Ovo što ja govorim je veoma blago rečeno, šta ćete tamo naći.

Da ne govorim o tome da su milioni potrošeni za studentski dom koji je navodno izgrađen, a koji nikada proradio nije. Dakle, ne pričamo o izgubljenim iglama, nego pričamo o studentskom domu, o studentima. Za deset minuta se može proveriti da li taj studentski dom postoji ili radi. Zgrada je nikla, mi smo je svi gledali. Dolazili su ministri iz ranijih vlada, promovisali se, pravili skupove itd. Dakle, radi se o korupciji koja bruka sistem obrazovanja i koja na koncu bruka i samu državu.

Da ne govorim o činjenici da u Novom Pazaru lica bez kvalifikacija odlučuju ko će biti direktor, ko će biti profesor, ko zapošljava itd. To su direktni ataci, ne na obrazovanje, nego na buduće generacije i to je neka vrsta ubijanja mladosti, odnosno ubijanja budućih generacija.

Pošto smo imali izjašnjavanja i kolega Miletić je govorio o izborima na Kosovu, mi narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja pratimo te izbore pomno, pre svega zbog Bošnjačke nacionalne zajednice koja je tamo veoma brojna, koja nažalost ne izlazi, poput Srpske liste, jedinstveno, već izlazi u više kolona. Mi smo veoma zainteresovani da Bošnjaci očuvaju svoj identitet na Kosovu, da očuvaju svoja prava, da rešavaju svoje probleme. Naša stranka, Stranka pravde i pomirenja je najbolje do sada sarađivala sa Novom demokratskom strankom Emilije Redžepi, ali smo zainteresovani i da druge bošnjačke stranke i liste nastupe kvalitetno kako bi Bošnjaci na Kosovu bili što kvalitetnije predstavljani.

Nemojte da se čudite što mi u klubu Stranke pravde i pomirenja i Ujedinjene seljačke stranke zapravo imamo ovu komociju. Tako smo se i dogovorili. Mi smo zapravo pilot projekat pomirenja. Mi smo se zajedno sa kolegom Miletićem dogovorili da imamo punu slobodu po etničkim pitanjima, po kulturološkim pitanjima, da svako kaže ono što misli. To je zapravo pokazatelj da je moguće imati klub, imati jednu političku grupu koja baštini sopstvene posebnosti multietnički i u svakom pogledu. Mislimo da je to budućnost i da će ubuduće biti više takvih grupa koje će moći baštiniti sopstvene različitosti.

Radujem se tome, ponosan sam na to i nastavićemo da promovišemo prave i univerzalne vrednosti baš onoliko koliko one to zaslužuju. One nam nedostaju, jer mi ovde mnogo više imamo zajedničkog nego onoga po čemu se razlikujemo. Kada to zajedničko bude stožer našeg okupljanja, a kada različito bude pravo svakog od nas da bez imalo straha da mu bude zamereno, budemo baštinili, to će biti ona zemlja, ona Srbija kakvu želimo, ona domovina sa zajedničkim krovom za sve nas. To je po meni budućnost i vizija i moj san i zato sam sebe stavio na raspolaganje ovoj Narodnoj skupštini, narodu koji me glasao, glasačima i verujem da je to ono pravo vreme koje tek dolazi. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i ostali predstavnici Vlade, narodni poslanici, dame i gospodo, narodni poslanici iz Stranke pravde i pomirenja sa radošću učestvuju u diskusiji kada su u pitanju sporazumi o saradnji.

Evo, danas pred nama zapravo imamo dva sporazuma, jedan od njih se tiče uspostave saradnje sa jednom malom i veoma dalekom zemljom koja na geografskoj karti izgleda kao ostrvo na kopnu. To za mene ima veoma važnu simboliku, jer zapravo potvrđuje kapacitet ove zemlje da dosegne i do takvih država i da im ukaže važnost i zapravo potvrdi sopstvenu sposobnost i opredeljenost da se uspostavi saradnja sa svakom zemljom u svetu koja za to iskaže želju i spremnost, bez obzira kolike mogućnosti te države bili.

U ovom slučaju je u pitanju jedna mala afrička zemlja i to je ono što bi po meni trebalo biti intencija naše diplomatije i svih ostalih kapaciteta međunarodne saradnje. Afrika je zapravo jedan nedovoljno istražen potencijal za buduću saradnju.

O tome mogu govoriti, polazeći od sopstvenog iskustva iz studentskih dana. Naime, ja sam četiri godine boravio u jednoj afričkoj zemlji, u Alžiru, u jednoj velikoj ozbiljnoj divnoj zemlji na severu Afrike i to su iskustva koja su i dan danas nezaboravna, ne samo u pogledu odnosa tih ljudi, njihove dobrote, njihove gostoljubivosti, već zapravo i sve ono što sam upoznao tokom te četiri godine i u pogledu njihovom odnosu prema nama ovde, prema našoj zemlji. Istina, tada sve to je bazirano na temeljima odnosa prema Jugoslaviji.

Dakle, ja sam tokom tog boravka imao prilike upoznati ljude koji su recimo imali prilike da se leče u Beogradu. Naime, dok je trajao taj oslobodilački rat u Alžiru koji je bio jako surov, koji je trajao osam godina protiv kolonijalne vlasti, tokom tog rata oko milion i petsto hiljada ljudi Alžiraca je poginulo. Jedinu destinaciju izvan zemlje u kojoj su mogli da se leče je bila VMA ovde u Beogradu.

U pitanju su stotine ljudi koji su prošli lečenje na VMA ovde u Beogradu. Zamislite sada kakva su njihova osećanja, kakva su njihova iskustva. Neke od tih ljudi sam upoznao, oni su već bili u starijim godinama, ali oni su o Beogradu, o tom periodu lečenja, o tome kako su bili ovde primljeni, kakva im je pomoć ukazana, oni su pričali u suzama, oni su govorili sa ushićenjem. Dakle, ta emocija i posle nekoliko desetina godina je tamo trajala. To se prenosilo na njihova pokolenja, na njihovu decu.

Dakle, to je onaj najupečatljiviji detalj, ali svakako još je jako puno pozitivnih iskustava njihovog odnosa koga sam tamo iskusio. Uveren sam da i posle tri decenije od mog boravka tamo i dalje imamo jako puno pozitivne emocije, ne samo u Alžiru, već u svim onim zemljama sa kojima je tada Jugoslavija, ali istina sa Beogradom kao glavnim gradom te zemlje imala odlične i dobre odnose.

Znam da je puno toga oživljeno u proteklim godinama, ali ono što želim da naglasim, da na tome treba još značajnije poraditi.

Svaku mogućnost oživljavanja ili uspostave dobrih odnosa treba iskoristiti. Tu je Alžir i dalje jedna od zemalja na koju treba posebno staviti akcenat. Mi između ostalog, narodni poslanici SPP čak i u našem programu stranke, potenciramo važnost saradnje dodatno i sa muslimanskim zemljama i zapravo stavljamo sebe na raspolaganje. Vidimo sebe na raspolaganju kao pripadnike Islama koji žive u ovoj zemlji, a činjenica je da smo imali i razne druge odnose i saradnju sa raznim faktorima širom muslimanskog sveta. Spremni smo se staviti na raspolaganje ovoj zemlji i dalje pomoći da se ti odnosi unapred.

Mogućnosti su ogromne, samo je neophodno regrutovati sve potencijale ove zemlje i ovde nas u Narodnoj skupštini, naravno sve potencijale Ministarstva spoljnih poslova, odnosno Vlade, ali isto tako i druge kulturne i sve organizacione potencijale kako bi imali puni kapacitet saradnje, ne samo u nekim simboličkim odnosima već i u konkretnom smislu ozbiljne privredne saradnje. Namenska industrija je tu izvan svake konkurencije i možda jedan od najboljih potencijala, ali i druge mogućnosti i dalje otvorene za privredu.

Potenciram zemlje severne Afrike i Alžira. Tu su ogromne mogućnosti. To je zemlja koja sada izdvaja milijarde u investicije, infrastrukturu, sa ozbiljnom tradicijom saradnje sa građevinskim preduzećima i firmama sa područja bivše Jugoslavije. Mislim da tu možemo mnogo više i zato smo spremni bodriti svaku inicijativu pomoći i u njoj učestvovati.

Svakako, već smo i pominjali. Za pohvalu je i podršku sve ono što je poslednjih godina učinjeno u poboljšanju odnosa sa muslimanskim svetom, posebno sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Znamo dobro kakve efekte u investicionom smislu donosi ta saradnja. Ali, verujte efekti su mnogo viši. Dakle, preko Ujedinjenih Arapskih Emirata, odnosno saradnje koja je uspostavljena otvorena širom prema zemljama zaliva, prema zemljama Bliskog Istoka. Evo, ja kao jedan musliman, građanin ove zemlje mogu da svedočim koliko je to imalo efekte i u pogledu jedne, ako tako mogu da kažem, muslimansko-pravoslavne saradnje.

Mislim, da pored onoga što je nama ovde nama izuzetno važno, a to je privredna saradnja od velike važnosti je i opšta kulturno-civilizacijska saradnja. Naravno, sa naše tačke gledišta Stranke pravde i pomirenja, kako već i potenciramo u samom imenu između ostalog jednu od odrednica naše ideološke orijentacije, to je pomirenje. Naravno da pomirenje podrazumeva razumevanje. Razumevanje podrazumeva upoznavanje, jer bez upoznavanja nema mogućnosti uspostavljanja saradnje. Kada kažem pomirenje, ne mislim samo na pomirenje posle sukoba, ono uvek prvo upada u oči.

Međutim, pomirenje je pojam koji ima mnogo širi značaj i važnost od samog smirivanja ili pomirenja posle sukoba. Pomirenje je zapravo uspostavljanje mirnih relacija. Pomirenje se najpre treba desiti unutar nas samih, sa nama samima, u našim individualnim ličnostima, potom pomirenje je potrebno unutar samih naših naroda i zajednica. Zapravo, pomirenje je mogućnost mirne komunikacije sa sobom, unutar svoje porodice, unutar svoje zajednice, unutar svog naroda, između naroda koji žive zajedno, ali isto tako i između naroda, kultura i civilizacija na međunarodnoj sceni.

Zato, eto sa zadovoljstvom sam sa svojim kolegama pre dve godine učestvovao na Interparlamentarnoj konferenciji pravoslavlja u Libanonu. Nekima je bilo začudo zašto sam ja kao musliman prihvatio da učestvujem na konferenciji na kojoj su primarno bili pozvani narodni poslanici pravoslavci, odnosno narodni poslanici iz pravoslavnih zemalja. Ja sam bio pozvan kao gost ovde od naših narodnih poslanika. Sa radošću sam to prihvatio, ali su i efekti trodnevne konferencije i sudelovanja u Bejrutu na toj konferenciji bili izuzetno.

Pogotovo sam bio i kao musliman možda jedinka kao gost na toj konferenciji bio izuzetno uvažen. To je zapravo bila prilika da govorimo o važnim temama i da pokažemo tu širinu, da nije samo sposobnost praviti komunikaciju i saradnju unutar sebi sličnih i unutar istih. To mogu svaki. Biti sposoban da budeš samo dobar sa svojim, sa istim, sa sličnim, to je više neki životinjski poriv, to je neka ideja krda, dakle to je više instinkt, ali biti sposoban da praviš dobre odnose sa različitim, to je prava etička, kulturna i civilizacijska vrednost.

Mi tu imamo velikog potencijala. Prvo imamo i ozbiljnu tradiciju kroz istoriju i ovoga prostora. Istina, imamo i divnih iskustava, na žalost imamo i iskustava sukoba i ratova, ali to je sve dovoljno, po meni, da shvatimo da imamo dovoljno lekcija kako bismo izvukli prave pouke. Istorija je previše promovisana kao učiteljica života, možda pretenciozno, ali definitivno nije jedina učiteljica života. Ima mnogo još učiteljica života. I ukoliko samo istoriju prihvatimo kao jedinu učiteljicu života onda rizikujemo da se potpuno okrenemo unazad.

Dakle, treba potpuno hladnokrvno prošlost uzeti kao lekciju, ono što je dobro nastaviti razvijati, ali ono u čemu smo pogrešili nije sramota reći – ovo je pogrešno. Nije sramota reći da nije dobro što se slični, srodni, različiti narodi na Balkanu preko stotinu godina biju, svađaju, ratuju i progone. To nije dobro. Nije dobro da tvrdoglavo nastavljamo u tome po istom modelu, po istom konceptu čekajući da dođe vreme kada ćemo biti mnogo jači pa sve ostale pobediti. To nije dobra politika.

Zadovoljan sam što se ova Vlada i ova zemlja sve više okreće pametnoj politici, politici koja će biti bazirana na realnom iskustvu, politici koja će biti okrenuta budućnosti, gde ćemo doživeti da mi ovde na Balkanu koji, kako kažem, imamo mnogo srodnosti. Imamo takođe i različitosti, ali niti jedno, niti drugo ne treba da bude nešto što će nas deliti. To sve može da bude zapravo potencijal kojim ćemo se mi ponositi.

Ono u čemu smo slični, srodni baštiniti svoje slobodno, ali isto tako ne možemo, ja se nikada neću složiti sa opredeljenjem da ono čemu pripadam, ne po mojoj volji, ne po mom izboru, već po sili sudbine. Rođena sam u jednom narodnom korpusu i šta treba, da tražim nagradu za to što pripadam jednoj naciji ili jednom narodu. Ne, sa etičke tačke gledišta, sa kulturne tačke gledišta ljudi ne mogu biti niti kažnjavani, niti nagrađivani za ono za šta nisu odlučivali. Ne možete se smatrati ni vrednijim, ni manje vrednim zato što pripadate jednoj naciji, jednoj zajednici, jednoj kulturi. Ne, ne možete. Možete se samo dičiti sa onim što ste postigli, sa onim što je vrednost, što je prava vrednost, sa onim što se vi odlikujete bilo u znanju, bilo u kulturi, bilo u etici, bilo u dobrom delu.

Dakle, kada budemo više imali glasova ove orijentacije, kada budemo glasniji u kvalitativnoj promociji lestvice kvaliteta ili gradacije, gradacija je jedino dozvoljena u vrednosnom smislu. Nema gradacije u boji kože, nema gradacije u pripadnosti naciji. Najniži stepen identitetske pripadnosti je ono što te je zadesilo, ono što nisi birao, ono što jednostavno je pitanje o kome ti nisi odlučivao. Ja nisam pitam da li ću da budem rođen kao Bošnjak ili pripadnik neke druge nacija. Da, drago mi je što sam Bošnjak, ali ne tražim da zato budem odlikovan. Nemam pravo da budem vrednovan i kažem – ne, pripadnici drugih nacija su manje vredni. Nemam na to pravo.

To je ono što mi treba ovde da značajnije podignemo iznad. To je realnost. Srbi, Bošnjaci, Crnogorci, Albanci, Hrvati, bilo ko, to je realnost. To je naše pravo i naša nacionalna i kulturna realnost dozvoliti svima da to svoje razvijaju ne na način da im mi nametnemo, ne na način da ih mi oblikujemo i kažemo – ne, vi ste takvi, vi ste to, vi niste to. To je nepristojno. Nepristojno je da se pripadnici jedne nacije bave drugom nacijom. Nepristojno je da ja kao Bošnjak držim vama lekcije Srbima koliko ste Srbi, da li ste Srbi, od kada ste, od kada niste, šta je sa vašim jezikom, šta je sa vašom kulturom i obrnuto.

Mi moramo tu da uspostavimo kvalitetne kulturne odnose, da svako odluči da sebe profilira. Moramo da isključimo kategoriju priznanja. Priznajem ti naciju, ne priznajem ti naciju. Pa, to je najviši stepen nekulture i zaostalosti. Šta ima mene neko da prizna ili ne prizna? Meni čak to ne smeta. Ja sam se naslušao i ovde i na drugim mestima - te nepostojeća nacija, te nepostojeći jezik. Meni čak neki moji sunarodnici kažu - pa, dobro, zašto ne reaguješ? Ne dodiruje me, čoveče. Šta to mene briga da li mene neko priznaje? Jer, ako mene neko prizna, šta ću ja biti, više Bošnjak, je li? Ili, ako me ne prizna ili ne prizna moj jezik, ja sam manje Bošnjak?

Apsolutno me ne zanima, zato što sam ja onoliko u svojoj nacionalnoj, kulturnoj i verskoj pripadnosti koliko stvarno jesam. Ako stvarno jesam, ja sam u tome siguran. Veliki problem jeste što mnogi pokušavaju da uspostave sopstveni identitet u negaciji drugoga. To rade samo oni koji zapravo imaju krizu svog identiteta. Onaj ko ima sigurnost u svom kulturnom, nacionalnom, duhovnom ili svakom drugom identitetu, on nema potrebe negirati drugoga. Dakle, to su neki postulati koji su jako važni i za lokalnu i za regionalnu, ali isto tako i za celokupnu međunarodnu saradnju.

Druga tema je svakako važna, tiče se migranata, tiče se uređenja odnosa sa Republikom Severnom Makedonijom. To je izuzetno važna tema i treba zapravo napraviti sporazume, urediti zakone po tom pitanju. Ali, istini za volju, treba istaći da je ova zemlja pokazala izuzetno dostojanstven odnos kada su u pitanju migranti i to je nešto što je za pohvalu. Migranti i migrantska kriza su veliko iskušenje i jako je teško ostati uravnotežen u pogledu jednog etičkog, ljudskog odnosa prema tim napaćenim ljudima, a s druge strane opet ne ugroziti sopstveni sistem bezbednosti i opšte sistem funkcionisanja države i adminstrativnog aparata.

Drago mi je da je, uprkos težini tog iskušenja, ova zemlja uspela da nađe tu meru, da je pokazala svoje humano lice, ali isto tako i da ne beži od odgovornosti, da pomno prati sve rizike, sve opasnosti, sve probleme koji mogu da proizađu iz toga. Ja bodrim ovu zemlju i njenu vlast da nastave sa humanim odnosom prema migrantima, ali svakako i da se do kraja uredi odnos prema ovom pitanju i prema ovom iskušenju i spreči svakako zloupotreba ovog pitanja, koja bi mogla da ugrozi bezbednost građana na bilo kom delu ove zemlje.

U tom pogledu, naši narodni poslanici, poslanici Stranke pravde i pomirenja, poslanici našeg poslaničkog kluba će u Danu za glasanje dati podršku ovim sporazumima i time, verujem, doprineti da ova zemlja nastavi putem otvaranja širom sveta, na sve strane i putem uspostave saradnje, dakle, putem koji će nam, ako Bog da, doneti mnogo bolju, kvalitetniju i srećniju budućnost nego što nam je bila prošlost. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, narodni poslanici, dame i gospodo, Zakon o socijalnoj karti je sa tačke gledišta Stranke pravde i pomirenja jedan od veoma važnih zakona, s obzirom na važnost polja koga tretira, ali isto tako i s obzirom na intenciju da, zapravo, pitanje socijalne politike i socijalne aktivnosti do kraja i precizno utvrdi.

Jedno društvo može izmeriti sopstveni kvalitet humanosti najpre prema odnosu prema onima koji su najslabiji u tom društvu.

U meri u kojoj budemo imali sluha, ali ne samo osećaj sluha, već to operacionalizujemo kroz administrativno ponašanje, a pre toga to uredimo adekvatnim zakonima, tada ćemo pokazati, odnosno dokazati svoju pojedinačnu, ali pre svega kolektivnu, odnosno institucionalnu humanost.

Svi zakoni imaju za cilj uvođenje reda i aktivno suprotstavljanje neredu. Međutim, ovaj zakon spada u one koji su toliko egzaktni, barem u ambiciji, što se jasno vidi i kroz ponuđeni tekst, ali isto tako i kroz obrazloženja koja smo mogli pročitati i koja smo upravo čuli.

Socijalna politika jeste uvek prisutna na jezicima svih političara. To je tema koja se jako puno rabi u političkom diskursu, posebno u političkim kampanjama. Ne postoji politika, niti političar, niti politička grupa koji mogu imati bilo kakav negativan odnos po pitanju socijalne politike i bilo koje pozitivne aktivnosti, bilo zakonodavne ili administrativne, u pogledu daljeg uređenja socijalne politike i socijalnih pitanja i, općenito, socijalnih tema.

Međutim, vrlo često u društvima koja nisu uspela da dovrše sopstvenu uređenost, ovo je jedno od onih pitanja koje najčešće kasni i koje ni malo nije lako urediti, pogotovo ukoliko je nasleđena neuređenost od proteklih vlasti ili sistema, kao što je slučaj ovde kod nas, odnosno u našoj zemlji.

Svakako da jeste bitno donošenje zakona, svakako da jeste bitna odlučnost da se ovo polje do kraja i zakonski uredi, ali isto tako treba znati da je za pitanje socijalne uređenosti, socijalne pravde i kvaliteta socijalne usluge i socijalnog ponašanja državnog aparata prema građanima kojima je potrebna socijalna pomoć ili bilo koji vid druge pomoći… Treba imati u vidu da je za to potrebno više faktora.

Prvi, ključni i osnovni faktor socijalne pravde i socijalne uređenosti jeste ekonomska stabilnost. Ova zemlja je proteklih godina, hvala Bogu, beležila veoma ozbiljne korake u pogledu ekonomske stabilizacije i napretka. Istina, poslednje godine zbog krize izazvane pandemijom Kovida-19 suočavamo se sa ozbiljnim problemima, ali u tom suočavanju imamo pokazatelje da se ipak dobro, čak više nego dobro, nosimo sa tim problemima. Međutim, treba znati da je put pune ekonomske stabilizacije i uspostave ekonomskog prosperiteta veoma dug, ali sama činjenica da imamo pozitivne trendove je nešto što uliva optimizam.

No, pored ekonomskog faktora, koji jeste ključni, potrebna je i zakonodavna uređenost, odnosno uređenost birokratskog sistema, od ministarstva do svih drugih institucija, uključujući i centre za socijalni rad.

Ključni faktor ili tema sa kojom ćemo se još dugo verovatno morati nositi jeste pitanje korupcije. Zaštita od korupcije je zapravo jedan od ključnih faktora uspostave pravičnog i pravednog socijalnog sistema u jednoj zemlji, jer sve ono što pojede korupcija ili sve ono što se otuđi kroz korupciju najpre će biti žrtve oni najslabiji, oni će prvi biti zapravo zakinuti. Tu svakako mislim na opštu sistemsku korupciju, ali posebno mislim na korupciju koja je neposredno vezana za ustanove, institucije i nadležne organe socijalne politike, odnosno socijalne usluge ili socijalne pravde.

Zapravo, ono što me raduje jeste da će ovaj zakon, bar po onome što se na prvi pogled vidi, u značajnoj meri postati veoma efikasno sredstvo u borbi protiv korupcije na polju socijalne politike, jer brojne zloupotrebe koje smo imali, koje nažalost do dan danas imamo, između ostalog su bile iz razloga što nismo imali uređeni informacioni sistem u pogledu praćenja podataka i ispunjenosti ili ne ispunjenosti uslova, odnosno uključenosti ili isključenosti onih koji imaju pravo na socijalnu pomoć ili uključenosti onih koji nemaju pravo na socijalnu pomoć.

Tako da, me raduje usvajanje ovog zakona, koji će u najmanju ruku, barem, onima koji stvarno hoće da se bore protiv korupcije u sektoru socijalne politike i socijalne usluge imati mogućnost da prate informacije, odnosno imaju potrebne podatke vrlo precizno na jednom mestu, objedinjeno i imaju priliku da tačno znaju da li je neko uključen, a nije imao pravo da bude uključen, odnosno da li je isključen bespravno, a trebalo je da bude uključen. Ako imamo one koji su uključeni u određena socijalna primanja, a nemaju pravo, ne ispunjavaju za to uslove ili ne spadaju u socijalnu kategoriju, to će direktno značiti da postoje oni koji imaju pravo, a koji će biti isključeni. Ukoliko jedni dobiju ono što im ne pripada, to će apriori značiti da će oni izgubiti ono što im pripada.

Ovim se pravi jedan veoma važan iskorak u pogledu, neću reći, konačnog obračuna, jer za konačni obračun, pored dobre zakonske regulative, ponajpre, još dugo će trajati i biti ta kom je potrebna ozbiljna politička odluka na svim nivoima da se obračunamo sa korupcijom.

Istina, kao što smo čuli od mog kolege Tandira, dakle, ova odlučnost koja se pokazuje u borbi protiv organizovanog kriminala, verujem da će se nastaviti u borbi protiv kriminala na svim nivoima, kako na lokalnom, tako i na centralnom nivou, ali isto tako i nastaviti na frontu borbe protiv korupcije, jer najčešće institucionalna ili sistemska korupcija ima veze i sa kriminalom, a počesto ili ponekad i sa organizovanim kriminalom.

Dakle, ovim pravimo jedan veliki iskorak. Dalje će nam trebati da održimo odlučnost, dugotrajnost, izdržljivost, kondiciju u političkoj volji i političkom opredeljenju da do kraja ustrajemo, odnosno pobedimo u pogledu borbe protiv sistemske korupcije, a posebno u pogledu ove teme – korupcije u sektoru politike.

Uvek govorim samo ono što znam, a znam da sa prostora sa koga dolazim, u Novom Pazaru, a posebno u opštini Tutin, sektor socijalne politike predstavlja jedan od najizrazitijih primera brutalne korupcije i zloupotrebe mehanizama socijalne usluge, socijalne zaštite, odnosno socijalne pomoći. Ovo nije prvi put da o ovome govorim, posebno u opštini Tutin, Centar za socijalni rad predstavlja sredstvo tamošnje vladajuće stranke koja taj narod drži skoro tri decenije u svojevrsnom političkom i socijalnom ropstvu. Jedan od mehanizama držanja tog naroda i građana te opštine u takvom stanju jeste zapravo centar za socijalni rad gde se upravo… Možete sada, ako želi Ministarstvo, izvršiti inspekcijske nadzore i može se, uz postojeće informacije, vrlo lako doći do podataka da su mnogi koji se nalaze na listi, odnosno na spisku socijalne pomoći isključivo aktivisti ili članovi tamošnje vladajuće stranke, a pri tome ne ispunjavaju uslove da budu korisnici socijalne pomoći.

Naravno, postoji jedan deo onih koji ispunjavaju uslove da budu korisnici te socijalne pomoći, ali oni su obavezno ucenjeni da moraju podržavati tu političku opciju, jer će u protivnom izgubiti status socijalnog korisnika, što je zapravo pokazatelj da oni, socijalni slučajevi koji im se nisu povinovali, oni su izgubili takvu socijalnu pomoć.

Borbi protiv ovakvih pojava će koristiti ovaj zakon, ali će biti jako važno ne stati na zakonu, već imati i pravne i administrativne i političke volje da se sa ovakvim pojavama obračunamo.

Naravno da nije jedina anomalija samo socijalna pomoć, već je postala javna tajna, kao što znate, nama očito treba nekada i da se snime neki filmovi o nekim pojavama i zloupotrebama da bi onda društvo skrenulo pažnju na neke pojave.

Ovo pitanje, pitanje socijalne politike je veoma osetljivo i mene raduje odlučnost kroz ovaj zakon, da postoji volja većine u ovoj Skupštini da se ta borba nastavi do kraja i da zaista dođemo do trenutka kada će mehanizam socijalne pomoći i socijalne usluge biti nešto što će ispunjavati našu i personalnu i kolektivnu ljudskost.

Želim iskoristiti ovu priliku da podelim sa vama ovde, ali i široj javnosti, iskustvo dobre saradnje sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kroz proteklih nekoliko godina, gde su iskazali interesovanje i pokazali dobru volju i podržali rad šest vakufskih odnosno narodnih kuhinja koje funkcionišu na području Sandžaka, tačnije u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici, Novoj Varoši, Brodarevu, Prijepolju i Priboju i time pomogli da te kuhinje koje su osnovane 2010. godine nastave sa radom. U tim kuhinjama se hrani nekoliko hiljada građana. One su dostupne svima, funkcionišu uglavnom u mešovitim etičkim sredinama. Možda su jedine kuhinje koje su do te mere zaštitile korisnike, njihovo dostojanstvo, gde čak ne postoji ni evidencija ličnih podataka svakog korisnika, već je pravilo tih kuhinja da svako ko nema topli obrok može doći ili se nahraniti u toj kuhinji, ili u trpezariji te kuhinje, ili poneti sa sobom topli obrok za sebe i sve članove svoje porodice, a da pri tom ne mora pokazati ni ličnu kartu, niti biti upisan na neki spisak.

Smatrali smo tada, osnivajući te kuhinje, još pre 10 godina, da imamo nekada momente kada neko ko inače nije bio siromašan dođe u kriznu situaciju, ali da mu često dostojanstvo ne dozvoljava da prosi ili da zatraži. Zato je jako važno kada nekome nudite pomoć i pomažete, da pored toga što ćete mu pomoći da se nahrani i da ne bude gladan, da mu jednako zaštitite i njegovo dostojanstvo.

Uglavnom se te kuhinje finansiraju od dobrovoljnih priloga raznih građana, ali poslednjih nekoliko godina imamo i ozbiljnu pomoć od ministarstva i ovom prilikom se zahvaljujem. To je jako važno, prvo zato što se radi o zaista ozbiljnoj pomoći, ali isto tako i što se radi o tome da imamo brigu sa pozicije republičkih vlasti da celi prostor teritorije ove zemlje, a pogotovo tamo gde imamo etičku šarenolikost, to poprima još jednu drugu dimenziju i predstavlja jedan vrlo lep primer.

Ovom prilikom želim da ukažem na još jedan problem o kome je bilo reči ovde od mojih kolega a tiče se zdravstvenog osiguranja i prava na dečiji dodatak učenika verskih škola.

Pošto sam imao priliku 2002. godine da, zajedno sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve i drugih crkava i verskih zajednica, sa tadašnjim nadležnim ministrima pripremam zakon o crkvama i verskim zajednicama, zato sam malo dublje upućen nego možda neki drugi narodni poslanici, tada, usvajajući taj zakon, uspeli smo vratiti članovima, uposlenicima, učenicima, studentima verskih škola, fakulteta, pripadnicima crkava i verskih zajednica, prava koja su im kroz ono socijalističko-komunističko vreme bila oduzeta i radosno smo tada konstatovali da se više nikada neće desiti da neko bude diskriminisan i da mu bude neko pravo isključeno zato što pripada nekoj verskoj zajednici, nekoj verskoj školi.

Tako je to funkcionisalo. Dakle, polaznici verskih škola, odnosno verskih fakulteta, nisu imali taj problem do pre nekoliko godina. I onda se desi da je došao neki dopis iz nadležnog ministarstva, koji je bio prilično konfuzan, koji je upućen lokalnim samoupravama i kazano je da samo škole koje su zvanično registrovane kod Ministarstva prosvete da njihovi polaznici imaju sva učenička prava.

Prvo, taj akt je nezakonit, zato što postoji dva osnova legaliteta škola. Javne škole ili druge privatne škole se registruju kod Ministarstva prosvete. Međutim, verske škole, po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, se ne registruju kod Ministarstva prosvete, već njihov legalitet i legitimitet se obezbeđuje preko Zakona o crkvama i verskim zajednicama, preko njihovih crkava i verskih zajednica, a registruju se kod Ministarstva pravde odnosno Kancelarije za vere.

Ovde očito imamo problem u tumačenju. Čak sam prošle godine vodio razgovore i u Ministarstvu za rad i u Ministarstvu prosvete i u Ministarstvu pravde i čak smo postigli dogovor da se to reši, ali je ponovo zatajila administracija. Bilo je međusobnog dopisivanja, ali ovo nismo rešili. Ja mislim da je to lakše rešiti na nivou ministarstva, ali, ako ne bude, mi ćemo biti prinuđeni da ovde pred Skupštinom zatražimo autentično tumačenje, koje ne bi smelo biti sporno, jer Zakon o crkvama i verskim zajednicama je eksplicitno jasan. Dakle, on obezbeđuje legalitet tim školama.

Ono što nije dobro, da mi sada imamo stanje samovolje u lokalnim samoupravama, tako da prosto lokalna samouprava koja želi da dodeli pravo tim učenicima, oni to pravo imaju. I verovatno u većini opština, kod većine učenika i studenata verskih škola i fakulteta nemamo taj problem, zato što većina odgovornih u lokalnim samoupravama ne želi da im pravi taj problem. Ali, u pojedinim opštinama imamo samovolju ili nameru ili nerazumevanje, nije više ni važno. U svakom slučaju, ovo ukazuje da taj problem nije rešen. To znači da imamo prepušteno stanje predstavnicima ili činovnicima lokalnih samouprava da oni tumače kome će to pravo dati a kome neće dati.

Osetio sam potrebu da je ovo trenutak da to detaljnije pojasnim. Nije bilo oponiranja u razgovorima, i u vašem ministarstvu i u drugim, ali ovde samo hoću da ukažem da već meseci i godine prolaze, a ta deca se osećaju obespravljenim. Molim vas da ono što smo započeli sa vašim prethodnicima što pre okončamo i ne ostavimo niti jedno dete, niti jednog čoveka u ovoj zemlji, a pogotovo dete, deca moraju imati pozitivan status, čak biti u afirmativnoj akciji, odnosno pozitivnoj diskriminaciji ako treba, a ne u ovoj negativnoj.

Dakle, ova zemlja će disati svojim plućima kada svaki čovek bude imao osećaj da se oseća u domu, da se oseća u domovini. To je naša želja, naša intencija i jedan od ključnih ciljeva Stranke pravde i pomirenja. Hvala vam.

Mislim da treba da obratite pažnju na tumačenje koje su vam dali vaši saradnici. Dakle, dobro ste preneli formulaciju iz zakona. To je da je jedna škola u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Šta to zapravo znači? Ne, u zvaničnom sistemu Ministarstva prosvete, već u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Sve tradicionalne i zvanične crkve i verske zajednice su u zvaničnom sistemu Republike Srbije i sve škole koje rade u okviru tradicionalnih verski zajednica i crkava su u zvaničnom sistemu Republike Srbije. Zašto? Pa zato što funkcionišu legalno, zato što imaju svoj matični broj, zato što se nalaze u svim registrima, zato što ostvaruju sva prava kao privredni subjekti, kao zvanični subjekti u ovoj zemlji registrirani. Prema tome, očito je neko jednostrano protumačio to prateći samo Zakon o obrazovanju, dakle o prosveti i o onom sektoru koji pokriva ministarstvo.

Zato vas molim, već smo o tome imali rasprave čak i sa pravnicima u Vladi Republike Srbije i došlo je do zajedničkog tumačenja. Ostalo je to da samo administrativno pokrijemo, da jedan dopis dođe od Ministarstva prosvete, drugi od Ministarstva pravde. Svakako da u svom govoru nisam implicirao da se bilo šta dešava na nivou etničkih razlika. Ne, već eto slučajno su ovde pripadnici islamske zajednice, odnosno učenici Medrese ugroženiji iz razloga što pojedine lokalne samouprave su iskoristile ovo da tu decu uskrate za svoja prava, a verujem da ovom voljom ili zajedničkom voljom to možemo da rešimo. Hvala.