Zahvaljujem.

Sada narodna poslanica Dubravka Kralj.

Izvolite.

Hvala vam, koleginice Kralj.
Pre negoli nastavimo, zamoliću za jednu malu digresiju.
Mnogima je poznato da je danas poslednji dan ramazanskog posta za muslimane. Želim sa vama podeliti svoje impresije, jer mi je prvi put da sam celi Ramazan proveo ovde u Narodnoj skupštini radno sa vama. Želim se zahvaliti svim narodnim poslanicima, kao i članovima službi u Narodnoj skupštini na punom poštovanju koje ste nam ukazali tokom meseca ramazana, uvažavajući sve posebnosti. Zaista je to bilo impresivno i jako nam je olakšalo da ramazanski post iznesemo do kraja celog meseca i učinilo i meni lično, i to delim sa vama ovde, izuzetno lepe ove dane.
Sutra je prvi dan Ramazanskog bajrama. Želim iskoristiti ovu priliku, s obzirom na to da sutra nećemo biti ovde sa vama u Narodnoj skupštini, da od srca čestitam svim muslimanima u Srbiji nastupajući Ramazanski bajram – Bajram mubarek olsun, sa željom da ga sprovedu u zdravlju, sreći, zadovoljstvu, porodičnom ambijentu i raspoloženju, a da kvalitet svog ramazanskog posta dokažu na dobročinstvu prema drugim ljudima.
Hvala vam.
Sada reč ima narodna poslanica Ana Beloica.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je 11. maj. Prema važećem zakonu Republike Srbije, to je Dan bošnjačke nacionalne zastave, odnosno Dan zastave Bošnjaka u Republici Srbiji.

Svim Bošnjacima koji žive u ovoj zemlji i dijaspori čestitam ovaj dan sa željom da ga provedu u punom raspoloženju, zdravlju i dobru.

Ovo je prilika da podsetimo da su pripadnici bošnjačkog naroda u Republici Srbiji opredeljeni da budu puni integrativni faktor ove zemlje, da žive u njoj kao ravnopravni građani ove zemlje koju će doživljavati domovinom, izvršavati svoje obaveze prema ovoj zemlji, a isto tako, uživati u svim pravima koja im garantuju Ustav i zakoni.

Bošnjačka nacionalna zajednica je prošla mukotrpan put, pogotovo u prošlom stoleću zbog brojnih istorijskih i drugih tereta, ali evo, uprkos tom dugom mukotrpnom putu, evo nas danas ovde gde bošnjačka zajednica, evo, i u ovom domu, Narodnoj skupštini Republike Srbije, ima svojih devet narodnih poslanika, što potvrđuje značajan napredak u pogledu političkog statusa i u pogledu mogućnosti da Bošnjaci u ovoj zemlji izraze svoj politički stav i svoju političku volju.

Jako puno toga se učinilo, smo učinili u dijalogu sa predstavnicima vlasti. Nastavljamo sa tim dijalogom, kako bi bošnjačka zajednica, kao i sve druge manjinske zajednice, ali kao i svi građani, zapravo, imali taj pozitivni osećaj pripadnosti zemlji, naciji, zapravo i narodu, kako bi u punom kapacitetu bili konstruktivan faktor u ovoj zemlji.

Naravno, svesni smo i mi da jedan značajan deo pitanja i problema se rešava od strane države, ali isto tako, druga polovina tih pitanja i problema će se rešavati u duhu našeg kvaliteta.

Učinili smo puno, može još mnogo više, ali dokle god i bošnjački politički faktori ne budu imali svesti i snage da budu na istoj strani, da po najznačajnijim pitanjima budu zajedno, kasnićemo u rešavanju brojnih problema. Mi poslanici Stranke pravde i pomirenja, baš onako kako to poručuje ime naše stranke, i kako zapravo poručuje i sadrži program naše stranke i naš celokupni diskurs, zalagaćemo se i za unutarbošnjačko jedinstvo, unutarbošnjački dijalog i pomirenje, ali isto tako i za pomirenje, poverenje, dijalog i međusobnu saradnju svih naroda i nacionalnih zajednica u ovoj zemlji.

Kao pripadnik ljudskog roda, pre svega, koji ne želi da se odrekne elementarne ljudskosti i osećaja humanosti, a uvek to jeste izazov, pogotovo za nas koji se bavimo politikom, jer politički interesi, partijski interesi i drugi interesi nas veoma često vuku od elementarnih ljudskih vrednosti i nimalo nije teško zaboraviti ih, ali kao pripadnik ljudskog roda koji želi ostati dosledan elementarnim vrednostima humanosti, ne mogu biti slep, a ni imun pored onog što se ovih dana dešava u svetom gradu Jerusalimu.

Nasilje koje je eskaliralo nad ljudima zato što pripadaju drugoj veri, drugoj naciji, posebno nasilje koje ne preza ni od skrnavljenja svetih prostora i same džamije ne mogu nas ostaviti mirnim i ne možemo okrenuti glavu i reći – ne tiče nas se.

Naravno da mi male zajednice imamo dovoljno svojih pitanja i problema i da bi nam bilo najlakše da kažemo to što se dešava na nekoliko hiljada kilometara me se ne tiče. Ne može me se ne ticati nasilje i zločin bilo koje vrste. Odnos prema nasilju i zločinu nije pitanje odnosa prema tima tamo ili onima onamo. To je odnos prema sebi u punoj dubini ljudskosti, posebno kada imamo u obzir da se nalazimo u poslednjim dana svetog muslimanskog meseca Ramazana, Ramazana posta i strpljivosti. Ali, eto, nažalost imamo prilike gledati kako ljudi padaju mrtvi, kako plamen tog nasilja ne štedi ni džamije, ni hramove, ni druge delove tog svetog mesa.

Jerusalim na starom hebrejskom „jerošlim“ znači grad mira. Na arapskom jeziku ime ovog grada je „elkuds“ što znači sveti. Vidite koju dubinu i lepotu imaju značenja ovih reči i na hebrejskom i na arapskom jeziku. Grad mira ili sveti grad ili sveti grad mira, a stvarno i istorijski, to je sveti grad i sveto mesto muslimana, hrišćana i Jevreja.

Nažalost, svedoci smo da je u ovom trenutku pod raznim političkim i drugim motivima ta svetost prognana. Ona je gurnuta po stranu. Sveta mesta ne smeju biti predmet vojske i politike. Sveta mesta treba da ostanu sveta i zato kada jedan grad takvog istorijskog i duhovnog značaja postane predmet teritorije za koju se bore određeni faktori ili određeni narodi, onda se gubi svaki osećaj svetosti.

Zato moram kazati da me srce boli, kao čoveka i na koncu kao muslimana, što sam u prilici da ovo gledam i što ljudska civilizacija u 21. veku, kada su nam puna usta pojmova ljudskoga prava i ljudskih prava, nema snage da za ovo veliko goruće istorijsko pitanje pronađe rešenje. To ne znači da rešenje ne postoji. Uvek kada postoji volje i snage, pogotovo ključnih faktora, faktora moći, kada postoji volja i iskrena namera, uvek i postoji i rešenje.

Da je sreće da imamo snage, kao tri velike svetske monoteističke religije, da ovom gradu damo mesto koje mu pripada, da bude sveti grad mira, sve tri religije, a nipošto grad rata i grad nasilja, grad plamena i ubijanja. Sve dok se to ne desi, dok Jerusalim ne dobije to mesto, onda će to biti rana na kojoj će da curi ne samo ona svakodnevna krv ljudske civilizacije i nasilja koju gledamo i na drugim destinacijama, već je zapravo to biti svedokom i potvrdom kraha, humanosti, ljudskosti, ali i duha ljudske civilizacije, ali i kulture, ali pre svega i ove tri svetske religije monoteizma.

Dakle, to pitanje, nažalost, jeste lokalno pitanje, političko pitanje, pitanje moći, uticaja i teritorije, ali svetost ovoga grada bi trebala da okupi snagu i energiju, a pre svega svest da ovaj grad bude nešto drugo. Ovaj grad zaslužuje i on je jedina tačka čiju svetost priznaju sve tri monoteističke religije. Zato Jerusalim zaslužuje da bude prestonica sveta, kulturna i duhovna prestonica sveta, da se izdigne iznad partikularnih, interesnih, teritorijalnih, političkih, vojnih i drugih interesa i projekcija.

Možda će neko kazati šta mi iz jedne male muslimanske zajednice ovde, iz ne tako velike države kakva je Srbija ovde na Balkanu, ima da poručujemo svim tim svetskim silama, kao i onim silama, lokalnim i regionalnim koje se bave ovim pitanjem. Da ima da poručujemo, ne poručujemo zbog njih, poručujemo zbog sebe i da pokažemo kojoj svesti mi pripadamo i kojoj orijentaciji mi pripadamo i kakve vrednosti mi baštinimo. Da li će oni koji to treba da čuju čuti ili ne, to je drugo pitanje, ali mi kao političari ne bi smeli da potpuno lišimo vrednosti savesti, vrednosti osećaja, vrednosti duhovnih pripadnosti, etičkih pripadnosti, drugim rečima ljudskosti.

Ono što danas jeste jedan od velikih nedostataka u politici jeste zapravo ta dominacija pragmatičnog interesa i bezdušnost političara koji postajemo taoci pragmatičkih, političkih interesnih projekcija. Zato je potrebno da je što više onih koji će nekada progovoriti i principijelno, a da to nije u duhu važećeg talasa, a da to nije u duhu našeg dnevnog političkog, partijskog ili vladajućeg, opšte vladajućeg ili nametnutoga interesa. Dok je god takvih glasova, i naša zajednica i naše društvo i ova nacija i ova država imaju budućnost.

Ono što me često dojmi ovde u ovoj zemlji je zapravo spremnost da se istakne princip, pa makar i na svoju štetu, pa makar i ne bilo to isticanje principa, ono što ide u skladu sa onim što se od mene očekuje da govorim, jer pripadati nekakvim službenim istinama ne znači pripadati istinama. Može se pripadati službenim interesima ili stajati uz njih, a istine su istine i one su važeće i validne samo ukoliko se baziraju na jasnim i zdravim argumentima.

Nakon ove duže digresije koju je zaista stanje u kome se nalazimo, evo, i lokalno i ovom svečanom prigodom, ali i globalnom, ovom gorkom činjenicom i istinom, ostatak vremena ću posvetiti zakonima koju su pred nama danas, istina, koji su veoma brojni i koji zahtevaju jako puno vremena. Međutim, ono što olakšava samu diskusiju o ovim zakonima jeste da je značajan deo ovih zakona proceduralne prirode i ne sadrže u sebi određen broj, odnosno ne sadrže u sebi neku značajnu spornost oko koje bismo sada trebali da razvijamo jednu dublju polemiku.

Krenuću od Zakona o zapošljavanju. Držim da spada u one zakone koji su od strateške važnosti, bez obzira što imamo i Zakon o radu i što su tu uglavnom, većina, da kažem, važnih pitanja rešena ranije i da smo sada u prilici da usavršavamo i dorađujemo određena rešenja.

Ono što me posebno dojmi, a što sam video u obrazloženju i što smo mogli čuti u obrazloženjima jeste da je dodatno stavljen akcenat na humani aspekt ovog zakona. To je ono što mi suštinski daje inspiraciju da značajnije nešto kažem o ovom zakonu i svakako da mu damo podršku koja mu je potrebna, jer kada se stavi fokus, zapošljavanje je jedan humani proces koji ima svoju dimenziju, razvojnu dimenziju. Od Strategije zapošljavanje zavisi i kvalitet celokupnog razvoja društva i države i država koja uspe da na kvalitetan način postavi politiku zapošljavanja zajedno sa Strategijom i svim programima, to je jedan od najboljih znakova stabilnosti društva i stabilnosti države.

Međutim, pored te razvojne dimenzije koja jeste od posebne važnosti, kolektivne važnosti za jednu državu i jedno društvo, ali ono za šta nekada pojedini zakoni ili pojedini zakonodavci nemaju uvek sluha, a to je upravo senzibilnost prema onim najosetljivijim kategorijama u pogledu same politike zapošljavanja. Dakle, stavljanje fokusa na osobe sa invaliditetom, njihova dodatna zaštita je nešto što je od posebnog značaja i što zapravo govori ne samo da proceduralno usavršavamo ovaj zakon, već kao društvo, kroz svoje predstavnike u vlasti, u ovom slučaju predstavnike u Vladi, koji su predlagači, a potom i preko nas narodnih poslanika, koji treba da damo podršku ovim zakonima, zapravo pokazujemo da imamo taj potrebni senzibilitet kroz koji potvrđujemo odnos prema slabijima.

Više puta sam to isticao i ponoviću. Dakle, svako društvo pokazuje svoju ljudskog isključivo i najpre na pitanju odnosa prema slabima. Kada ste zdravi teško je imati osećaj za bolesnog. Kada ste bogati, nije lako imati osećaj za siromašnog. Kada ste siti, isto tako nije lako biti senzibilan prema onome ko je gladan. Zajednica i društvo koji pokažu taj kvalitet, onda potvrđuju da je njihova ljudskog u vertikali, i to je nešto što je od posebne važnosti i što treba podržati.

Isto tako, subvencije, dodatno stavljanje važnosti na pitanje subvencija za zapošljavanje takođe je od izuzetne važnosti i potrebno ga je dalje podržati, odnosno usavršavati. Zapravo, evo, imamo razne parametre razvoja kojima merimo naše napredovanje, ali uvek nekako pitanje pada nezaposlenosti je nešto što nas najčešće obraduje.

Kada govorite o BDP-u i ostalim stvarima, one nam izgledaju nekako apstraktne, ali kada kažete da smo smanjili nezaposlenost ili da imamo trend smanjenja u određenim brojkama i procentima onda građanin to lakše oseti, jer to je ono što ga se neposredno tiče.

Kada je u pitanju Zakon o pečatu, isto tako nema nikakve sumnje da je reč o osavremenjenju ili modernizaciji postojećeg načina, odnosno načina overe, što je izazov i vremena i prostori i okolnosti u kojima sada delujemo. Jako je dobro da smo zapravo zadržali stariji konvencionalni način overe, a da ćemo ovim zakonom omogućiti i elektronsku varijantu overe, što će definitivno olakšati tu vrstu administrativne, poslovne i svake druge korespodencije.

Dakle, u tom pogledu podrška i ovom zakonu, kao i drugim zakonima koji zapravo predstavljaju odgovor na izazove koje imamo od strane ne samo evropskog okruženja koje ima prema nama određene zahteve, već zapravo i od strane stvarnog života koji se iz dana u dan menja zbog izazova komunikacijskih i svih drugih, pogotovo u smislu digitalizacije.

Želim ovom prilikom, time i da završim, da pohvalim juče održano javno slušanje koje smo imali na temu digitalizacije, posebno na temu bezbednosti u digitalnom, odnosno informatičkom društvu u „Data centru“ u Kragujevcu. Juče sam to čestitao. Prvi put vidim „Data centar“ i to je nešto impozantno. Čestitam još jednom Vladi, kao i Narodnoj skupštini, kao i celoj državi na jednom takvom zdanju koje zaista predstavlja ponos za sve buduće projekcije, promišljanja i vizije u pogledu tog razvoja, kao što se zahvaljujem i pododboru koji je bio nosilac ove organizacije. Nastavljamo tim putem. Želim vam svako dobro.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavniče i član Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, birati sudiju, odnosno birati nekoga za sudiju, znači iskazati mu najviši stepen poštovanja i poverenja, dati mu priliku da se tokom svoje karijere bavi ljudskim sudbinama.

Suđenje je jedna od najčasnijih uloga koju neko može vršiti u svom životu, jer sudija sudi, presuđuje, donosi odluke od značaja za ljudske živote, za njihova lična, imovinska i druga prava.

Presude vrlo često u životu sudbinski utiču na ljude. Od mnogih presuda ljudima zavisi život, odnosno mnogo toga u životu. Zato biranje sudija, ma koliko izgledalo običnom, proceduralnom aktivnošću na svim nivoima, a posebno ovde u Narodnoj skupštini nipošto ne sme izgubiti duh osećaja, značaja izbora sudije, odnosno odgovornost svakog od nas narodnih poslanika koji ćemo dati svoj glas za ili protiv.

Jednako je važno, jednako odgovorno kada se odlučujemo da nekome damo šansu da bude sudija, kao i kada se odlučimo da nekome uskratimo tu šansu, a bio je, odnosno postao je kandidat. Zato bih zamolio i narodne poslanike da danas ovome poslu pristupimo krajnje odgovorno, da iskoristimo svaku pa i poslednju mogućnost da o svakom kandidatu imamo istinske i prave informacije, kako bi naše odluke donesene glasanjem bile pre svega ispravne, ali isto tako kao bismo i mi imali do kraja mirnu savest u donošenju takvih odluka.

Istina, nije lako nama narodnim poslanicima da do kraja imamo uvid u svakog kandidata bez obzira što dobijamo materijale, bez obzira što smo u prilici da vidimo onu proceduralnu dimenziju tog materijala, dobijemo formu, dobijemo da je kandidat prošao sve što je potrebno, ispunio formalne uslove, položio potrebne ispite na akademiji, dobio saglasnost određenih nadležnih organa i konačno došao pred nas u Narodnu skupštinu na konačno odlučivanje.

Ipak, kao što imamo priliku da se u proceduri davanja saglasnosti, odnosno utvrđivanja predloga donose i pozitivni i negativni stavovi, odnosno odluke da čujemo i pozitivne i negativne stavove i da donosimo i pozitivne i negativne odluke to znači da sve dok mi nismo doneli završnu odluku postoji mogućnost da ispravimo eventualno pogrešan stav ili pogrešnu odluku, bilo da je u pitanju predlog da neko bude izabran ili da je u pitanju stav da neko bude osporen.

Ponukan sam posebno svim onim što sam dobio od informacija koje su između ostalog i javno izrečene na određenim forumima, odnosno odborima u Narodnoj skupštini, pogotovo kada je u pitanju izbor dvoje sudija, jednog iz Sjenice i jednog iz Novog Pazara.

Dakle, razumem i baveći se ovim poslom, kao i drugim važnim poslovima, jasno mi je da pored onoga što je formalna procedura u predlaganju i zauzimanju stavova po pitanju nekog kandidata i davanju potrebnih saglasnosti za tog kandidata, razumljivo je da za ovakvo važne, kao i druge funkcije i položaje u samoj državi postoji i ona druga manje formalna strana koja utiče ili može uticati na izbor kandidata, koja se zove bezbedonosne provere i sve ono što može kroz taj aspekt analiza i dostupnosti informacija da bude od uticaja. To je razumljivo i logično je da će se država uvek između ostalog baviti i time. Na kraju krajeva, to jeste obaveza nadležnih bezbedonosnih i obaveštajnih organizacija ove zemlje.

To u načelu nije problem. To je sastavni deo procedure izbora važnih ljudi, odnosno izbora sudija, kao i drugih ljudi za važne funkcije i odgovornosti u samoj državi. Ono što je fokus mog zahteva i zamolbe prema vama jeste da pre svega insistiramo uvek na dokazima. Ukoliko želimo nekoga podržati potrebno je dokaz zašto. Ukoliko nekoga želimo osporiti isto tako je potreban i dokaz zašto.

Zasigurno, tamo gde postoje ozbiljni dokazi, bilo bezbedonosni ili neki drugi, logično je da se ne može insistirati da neko bude prihvaćen, odnosno biran za sudiju, ali ono što je meni skrenulo pažnju, između ostalog, su određeni glasovi i predlozi, koje smo čuli, da se ospore pojedine sudije, posebno govorim o kandidatima iz Sjenice i Novog Pazara jeste argumentacija da je neko nepodoban zato što mu je neko u porodici nepodoban i to ne po liniji vertikale, odnosno geneze, već po liniji pobočne parantele.

Čak i da je tako, čak i da imamo osnova da je neko u porodici pobočno u rodbinskom srodstvu sporan iako je i to veoma sporno u pogledu tačnosti tih informacija, ja bih voleo da mi o ovome otvorimo diskusiju ne samo zbog ovog pitanja, zbog svih drugih pitanja. Dakle, po kom pravnom načelu našeg aktuelnog prava, opšteg ljudskog prava, univerzalnog prava, božijeg prava, tradicionalnog prava? Nikada nisam naišao da neko može snositi odgovornost i imati posledice zato što je neko iz njegove rodbine ili šire porodice za nešto optužen, osumnjičen ili nečim kvalificiran. Prosto, ne postoji takav princip.

Osnovni princip u svim ovim pomenutim kategorijama je prava da samo možete biti odgovorni za svoje postupke. Dakle, to je ono što želim ovde potencirati. Zašto? Zato što, 21. je vek, znamo koliko nam je puna istorija, koliko nam je puna prošlost. Dakle, diskvalifikacije na osnovu neproverene reči, na osnovu neproverene optužbe, na osnovu određene etikecije mislim da je ovo vreme kada mi treba da idemo putem ozdravljenja od takvih iskustava.

Dakle, mi znamo određene mračne trenutke u ovoj zemlji gde su išli životi ljudi zato što je neko pokazao prstom na ovoga e, on je taj, jer je njegov stric ili ujak, ili amidža, ili daidža, e, bio sa ovima, radio to, ne proveri se, a na kraju i da jeste on je on ja sam ja.

Dakle, to bi morali, prvo principijelno da raščistimo, a s druge strane u pogledu orjentacije, budućnosne orjentacije ove zemlje, ono što čujemo na samom nivou vrha države u pogledu naših proklamacija kuda i kako treba da ide ova država to je drugačiji pravac i drugačiji odnos i ukoliko težimo određenim istorijskim ozdravljenjima mislim da bi tu morali do kraja biti oprezni.

Ja mislim da ima prostora da i kandidati koji su osporeni da još jednom proanaliziramo i da ne lomimo te mlade ljude na osnovu neproverenih tvrdnji, izjava, sumnji pogotovo ovih implicitnih da je neko nečiji, to.

Šta je sa ostalim mladim pravnicima koji treba da budu kandidovani? Kako će se sve to odraziti? I na kraju, ono što ne želim uvek da istaknem u prvom planu. Dakle, ti su kandidati pripadnici Bošnjačke nacionalne zajednice sa kojim nije tajna, sa ovom zajednicom postoji potreba povećanog unapređenja izgradnje i ozravljenja odnosa, to je ono što zapravo SPP permanentno ovde i čini pažljivo, trudeći se pronađe sve one momente i elemente kako bi smo to ozdravljenje doveli do

željenog nivoa i kako bi zapravo ova država sa sve svojim većinskim narodom, sa sve svojim manjinskim zajednicama otvorila novu stranicu zdravih odnosa.

Nije lako osloboditi se tereta svih bremena iz prošlosti, svi to znamo. Mnoge su i sveže, ali jedino punim kapacitetom dobronamernosti, punim kapacitetom odgovornosti i pažljivosti da ne pogrešimo tamo gde ne moramo, da ne donosimo odluke brzopleto i na osnovu samo nekih određenih inicijalnih informacija.

To je jako važno, to je od izuzetne važnosti. Osim toga, a to sam pomenuo i u prošlom govoru vezanom za ovu temu, dakle, imamo i pitanje etničke strukture u pravosuđu koje je i u Novom Pazaru i u Sjenici, ako mogu reći na štetu Bošnjaka i onda imamou kandidovanju pokušaj da se sličan broj kandidata iz srpskog i bošnjačkog korpusa kandiduje i ako je struktura nacionalna u Novom Pazaru oko 80%, u Sjenici oko 70% i onda u proceduri daljeg imenovanja, odnosno biranja sudija, ukoliko diskvalifikujemo neke kandidate iz reda bošnjačke zajednice i bošnjačkog naroda, mi dalje imamo i tu ponovno ne samo da ne ispravljamo ovo stanje koje je na štetu bošnjačke zajednice, odnosno Bošnjaka, već ga još dalje ugrožavamo.

Dakle sve ove momente kad uzmemo, ovo je osnov za oprez, osnov za odgovornost, dakle, u redu je da proverimo, ali da se bavimo činjenicama. U redu je da proverimo, ali mislim da je vreme da se oslobađamo određenih navika iz prošlosti, određene prakse. Imamo određene prakse iz 19. veka, imamo određene prakse iz 20. veka. Istina u Kraljevini Jugoslaviji koštao je pokušaj države koji je išao do samog kralja da se, govorim o Sandžaku, da se u pokušaju gradnje poverenja države u Sandžaku, postojao je pokušaj da se prave odnosi države sa uglednim porodicama, sa važnim ljudima uglednih porodica.

Međutim, u drugoj polovini 20. veka, u komunističkom periodu se praksa potpuno izmenila. Išlo se na to da se ugledne porodice i ugledni ljudi unize, eliminišu iz društvenog i javnog života, da se od onih neuglednih i od onog donjeg sloja prave uglednici, da se pravi elita i da se sa njima gradi odnos sa državom. Onda se formirala tzv. kategorija saradnici, drugim rečima špijuni, doušnici, naši, on je naš i onda se iz generaciju u generaciju sa oca na sina, sa sina na unuka pravila ta kategorija on je naš, on je naš saradnik i od njega pravimo funkcionera, od njega pravimo nešto što nam treba. Da taj koncept se održao na silu, ali taj koncept može da funkcioniše formalno, ali taj koncept ne donosimo ono što želimo – poverenje.

Osim toga to su sve proverljive kategorije, jer ukoliko kažete da je stric kandidata Rožajca iz Sjenice uposlenik vojske Republike Hrvatske to jeste tačno, ali druge tvrdnje, ne znam vezane za učešće u „Oluji“, za ratne zločine, ne postoji ni jedan pokazatelj da je to tačno. To nije tačno. Osim toga čovek normalno dolazi u Srbiju i sad ukoliko čovek dolazi u Srbiju redovno, koji je osnov da bude optužen za to?

Dakle, raditi u hrvatskoj vojsci samo po sebi ne može biti osnov da se optužite. Prvo, te informacije su sporne pogotovo sa ovog negativnog aspekta određenih optužbi, a osim toga u pitanju je amidža, odnosno stric, a osim toga da paradoks bude veći otac tog kandidata Sejda Rožajica je pre nekoliko godina biran za tužioca, odnosno pomoćnika tužioca. Dakle, mi imamo te paradokse. Znači, otac po liniji geneze po vertikali nije bio sporan, a onda mi osporavamo kandidate ili neko pokušava osporiti kandidata koji je u srodstvu sa stricem preko, a srodstvo je preko oca koji nije sporan. Dakle, vidite da imamo problem.

Razumem ja oprez, razumem želju da se bude oprezno, ali koliko god ili kako god od nas ima pravo da bude oprezan. Mi imamo i pravo i obavezu da taj oprez proverima i da tvrdnje proverimo. I, nije ovde sada, ne želim ja nikakvu ovde polemiku ili potrebu da, ne znam se nadgornjavam sa narodnim poslanicima koji su izneli takve stavove. Ne, nego zaista mi je cilj da dođemo do onog što je istina. Ja sam siguran da će u vladajućoj većini postojati razumevanje za to, da ćemo sagledati činjenice u pogledu ovih tvrdnji i na osnovu toga doneti ispravne odluke. Zašto? Pa, zamislite kakvi su to efekti kada imate nekog koji dolazi iz sudijske porodice. Znači, dolazi iz sudijske porodice.

Čovek je poletan, očekivao je, to mu je ideal, predao se tome, odlične ocene, sve to ima u svojoj biografiji i odjednom ga vi sasečete na osnovu trača. Nije to samo činjenica da ili ne znači to da smo samo odbili jednog kandidata. Ne, to je ona bezdušna strana našeg posla. To je mnogo više od toga. Znači, lomite jednog mladog čoveka, lomite njegovu porodicu, šaljete poruku koja ima višestruke negativne posledice.

Šta je sa ostalim mladim pravnicima koji treba da budu kandidovani? Kako će se sve to odraziti? I na kraju, ono što ne želim uvek da istaknem u prvom planu. Dakle, ti su kandidati pripadnici Bošnjačke nacionalne zajednice sa kojim nije tajna, sa ovom zajednicom postoji potreba povećanog unapređenja izgradnje i ozdravljenja odnosa, to je ono što zapravo SPP permanentno ovde i čini pažljivo, trudeći se pronađe sve one momente i elemente kako bi smo to ozdravljenje doveli do

željenog nivoa i kako bi zapravo ova država sa sve svojim većinskim narodom, sa sve svojim manjinskim zajednicama otvorila novu stranicu zdravih odnosa.

Nije lako osloboditi se tereta svih bremena iz prošlosti, svi to znamo. Mnoge su i sveže, ali jedino punim kapacitetom dobronamernosti, punim kapacitetom odgovornosti i pažljivosti da ne pogrešimo tamo gde ne moramo, da ne donosimo odluke brzopleto i na osnovu samo nekih određenih inicijalnih informacija.

To je jako važno, to je od izuzetne važnosti. Osim toga, a to sam pomenuo i u prošlom govoru vezanom za ovu temu, dakle, imamo i pitanje etničke strukture u pravosuđu koje je i u Novom Pazaru i u Sjenici, ako mogu reći na štetu Bošnjaka i onda imamo u kandidovanju pokušaj da se sličan broj kandidata iz srpskog i bošnjačkog korpusa kandiduje i ako je struktura nacionalna u Novom Pazaru oko 80%, u Sjenici oko 70% i onda u proceduri daljeg imenovanja, odnosno biranja sudija, ukoliko diskvalifikujemo neke kandidate iz reda bošnjačke zajednice i bošnjačkog naroda, mi dalje imamo i tu ponovno ne samo da ne ispravljamo ovo stanje koje je na štetu bošnjačke zajednice, odnosno Bošnjaka, već ga još dalje ugrožavamo.

Dakle sve ove momente kad uzmemo, ovo je osnov za oprez, osnov za odgovornost, dakle, u redu je da proverimo, ali da se bavimo činjenicama. U redu je da proverimo, ali mislim da je vreme da se oslobađamo određenih navika iz prošlosti, određene prakse. Imamo određene prakse iz 19. veka, imamo određene prakse iz 20. veka. Istina u Kraljevini Jugoslaviji koštao je pokušaj države koji je išao do samog kralja da se, govorim o Sandžaku, da se u pokušaju gradnje poverenja države u Sandžaku, postojao je pokušaj da se prave odnosi države sa uglednim porodicama, sa važnim ljudima uglednih porodica.

Međutim, u drugoj polovini 20. veka, u komunističkom periodu se praksa potpuno izmenila. Išlo se na to da se ugledne porodice i ugledni ljudi unize, eliminišu iz društvenog i javnog života, da se od onih neuglednih i od onog donjeg sloja prave uglednici, da se pravi elita i da se sa njima gradi odnos sa državom. Onda se formirala tzv. kategorija saradnici, drugim rečima špijuni, doušnici, naši, on je naš i onda se iz generaciju u generaciju sa oca na sina, sa sina na unuka pravila ta kategorija on je naš, on je naš saradnik i od njega pravimo funkcionera, od njega pravimo nešto što nam treba. Da taj koncept se održao na silu, ali taj koncept može da funkcioniše formalno, ali taj koncept ne donosimo ono što želimo – poverenje.

Nama treba izgradnja i obnova poverenja, a to se čini samo sa onim ljudima koji su ljudi od časti, ugleda, u jednom narodu. Ja sugerišem celokupnom državnom sistemu da konačno otvorimo novu stranicu u pogledu uspostavljanja, izgradnje i obnove poverenja, sada pre svega govorim o pomirenju između srpskog i bošnjačkog naroda, odnosno između države Srbije i bošnjačkog naroda uopšte u zemlji, a posebno u Sandžaku.

To može kod časnih ljudi, domaćina, uglednika, koji dan danas postoje, koji su izdržali ovu stotinu godina koja je za njih bila jako teška. Postoji spremnost na jedno čisto partnerstvo sa državom, na uravnotežen odnos prava i obaveza i da će se tim ljudima pružiti ruka, a ne zato vi ste sinovi, unuci aga i begova, imamo predrasudu, e, vi ste onako ipak konzervativni. Da, jesmo konzervativni smo, jer konzervativno čuvamo naše tradicionalne, duhovne i verske vrednosti, ali te vrednosti nisu osnov da budemo destruktivni prema državi.

Mi želimo da nam se da poverenje i na to poverenje će ti ljudi odgovoriti, ja vam to odgovorno tvrdim, jedan sam od njihovih predstavnika, znam kako misle, znam kako razmišljaju, ali se mora prestati sa tim praksama koje su etički loše, koje su kulturološki loše i koje su na koncu svim našim eksperimentima dale negativne rezultate.

Dakle, umesto pravljenja odnosa sa donjim slojem tzv. doušničkim slojem, hajdemo gospodo praviti odnose sa gospodom, sa ljudima od ugleda, sa ljudima koji su nosioci važnih porodica, čija se reč sluša u Sandžaku, odnosno u društvu u kome žive. Sa jednom takvom orijentacijom verujte da ćemo doneti boljitak i za ovu zemlju i za sve građane i narode koji žive u toj zemlji.

Očekujem odgovornost i podršku i za ove mlade ljude i želim vam svako dobro.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, format, kvalitet i kapacitet svakog pojedinca može se meriti po kapacitetu i sposobnosti da uspostavlja odnose sa drugim ljudima.

Isto tako, format, kapacitet i kvalitet jedne države ili svake države meri se po njenom kapacitetu da uspostavlja odnose sa drugim državama. Zato, i ma koliko to izgledalo da tema protokolarnih odnosa sa drugim zemljama, odnosno potpisivanje i potvrđivanje i sporazuma i protokola o određenoj saradnji predstavlja rutinski deo našeg rada ovde u Narodnoj skupštini. To je mnogo više od toga. Pre svega, iz razloga što pre nego li neki protokol ili sporazum dođe pred nas, narodne poslanike, ovde u Skupštinu na potvrđivanje, odnosno na raspravu i potvrđivanje možete samo zamisliti, i to javnost treba da zna, šta sve treba da se uradi da dođe do jednog takvog protokola, da su u pitanju instance i instance, od prvih koraka, da kažem, u pripremi tog sporazuma, a pre toga u dogovoru, zapravo, odnosno dogovaranju tih sporazuma i protokola.

Tako da, ovde se to najčešće ne vidi, već prosto izgleda kao, eto, tamo taj sporazum je došao od nekud, a mi ovde dignemo ruke, progovorimo koju reč i eto idemo dalje. Nije to tako, pa makar to bio daleki Kvebek ili bile svetske sile kakve su SAD i Rusija.

Dakle, radi se o jednom veoma delikatnom, mukotrpnom i veoma važnom poslu koji se ne može obaviti inertno i ne može se obaviti sam od sebe. Zato ove diskusije na ovakve teme i na ove teme koje imamo ovde u Narodnoj skupštini, da, prevashodno jeste smisao da mi, narodni poslanici, kroz te diskusije, a potom i kroz glasanje zapravo damo podršku, ali to je ono što je formalni aspekt naše uloge kada su u pitanju ovakve tačke dnevnog reda. Suštinski, ovo jeste možda i jedini prilika da i građani Srbije zapravo čuju i znaju o ovim sporazumima ne samo načelno i proceduralno, već i suštinski, u pogledu njihovog značaja, njihove težine i određenih implikacija, što zapravo jeste smisao uloge državnog aparata i državnih službi, državnih organa, ali isto tako što uvek ne znači da se podrazumeva da je sve to lako odraditi i da sve to uvek mora biti kvalitetno.

Zato, kada mi narodni poslanici dobijemo materijale sa obrazloženjima, onda možemo zapravo bliže da se upoznamo sa kvalitetom tih sporazuma, odnosno i sa svim tim silnim trudom i stručnošću koja se zapravo ulaže i koji se ulažu u pripremu takvih sporazuma, a ono što mi ovde činimo je neka vrsta verifikacije, odnosno potvrde i to je onaj završni čin.

Kažem, osećam potrebu i smatram da je između ostalog uloga nas narodnih poslanika da zapravo dublje, detaljnije približimo suštinu značaja tih sporazuma i građanima Republike Srbije, odnosno onima koji su nas birali, odnosno onima pred kojima mi odgovaramo.

Tako da, sa jedne strane, koliko god mi ovde u Narodnoj skupštini imamo ministre, predstavnike Vlade i predstavnike drugih organa iz službi, da na neki način ovde polože račune, pa ako treba i da budu kritikovani, ali ne zaboravimo da kritika kolokvijalno uvek znači negativan stav, ali suštinski i jezički ne treba da znači kritika uvek negativan stav. Treba postojati i postoji i pozitivna i negativna kritika, zato da bismo imali kredibilitet i kredibilnost da nekada i iznesemo negativnu kritiku ukoliko ne zaboravljamo i pozitivne kritike, zapravo će naš kredibilitet i slušanost naše reči zapravo biti efektnija i biti bolje primljena i kod samih građana.

Što se tiče prve tačke koja je pred nama danas, Sporazum sa Vladom Kvebeka o socijalnoj sigurnosti, dakle, socijalna sigurnost je jedan od veoma bitnih aspekata i u našoj zemlji, ali pre svega i u odnosima sa međunarodnim faktorima, državama i drugim subjektima međunarodnih odnosa i međunarodnog prava.

Zapravo, to je jedan od aspekata koji, čini mi se, kod nas ni politički, pa ni akademski, odnosno intelektualno, a isto tako ni medijski možda nikada nije dobio pravu poziciju ili pravi tretman u dimenziji, da kažem, suštinskog patriotizma.

Mi obično imamo pristup patriotizmu, onaj konvencionalni, moram kazati staromodni, koji se ogleda u nekoj vrsti utrkivanja, iskazivanja ljubavi prema svojoj zemlji, prema svom narodu, što je potpuno u redu, pogotovo ukoliko je iskreno i pogotovo ukoliko je kulturno i civilizacijski primereno i ukoliko je oslobođeno određene dnevno-političke patetike, što je teško merljivo i teško na neki način definisati, ali često zaboravljamo da je to najlakši aspekt patriotizma. Najjednostavnije je biti patriota za mikrofonom, bilo skupštinskim, bilo medijskim, bilo kojim drugim. Dakle, retorički patriotizam je najčešći, najlakši i najjeftiniji, a u dnevno-političke svrhe i najefektniji. Zato je on najčešći.

Međutim, malo nas se usuđuje, zapravo uključuje ili upućuje u ono što bi trebalo biti suštinski patriotizam, a to je zapravo odnos prema građaninu, pogotovo odnos prema onim temama koje nisu same po sebi tako atraktivne. Znate, socijalne teme nikada nisu politički atraktivne, osim ukoliko su drastično humanitarno vidljive, pa onda mogu poprimiti zanimljivost ili zanimanje od strane političara, medija, odnosno šire javnosti. Zato bih sugerisao da u budućnosti malo više posvetimo pažnje toj vrsti patriotizma.

Za mene je, na primer, kvalitet zemlje, snaga jedne države, da, ona se može meriti i po konvencionalnim standardima merljivositi, o kojima sada neću da govorim, ali u meri u kojoj jedna zemlja ima snage, kapaciteta, svesti, inicijativnosti, odgovornosti da joj bude bitan jedan student koji je možda i samoinicijativno otišao u Kanadu da studira, ili u Australiju, ili se izgubio ne znam po kojoj osnovi, radi obrazovanja, avanture, rada, bilo čega, nebitno je, u toj meri u kojoj jedna zemlja zna za tog svog građanina, u meri u kojoj je taj građanin njoj bitan, pogotovo ukoliko nam taj građanin nije ovde glasački interesantan, što je za nas političare najčešće bitno i najčešće interesantno, jer mi ne zaboravljamo one od kojih nam neposredno ovisi naš status u vlasti, u Narodnoj skupštini, to je nekako refleksna aktivnost i refleksna reakcija na građanina i to ne bih smatrao višim stepenom našeg kvaliteta i naše odgovornosti, ali ne zaboraviti onog građanina koji nam nije neposredno ciljna grupa koja nam je potrebna za naše političke poene, glasove i političke potrebe.

To su zapravo ti građani koji su rasuti po svetu, pogotovo što znamo, evo, ta tema će sigurno biti tretirana kroz razne druge naše političke aktivnosti, uključujući i međustranački dijalog, koji je već aktuelan i koji je otpočeo, da recimo brojke naših građana koji učestvuju na izborima u dijaspori su veoma male, one nisu toliko interesantne da bismo se mi značajno bavili njima, odnosno posvetili im pažnju po toj liniji, po liniji uskog ili neposrednog stranačko-političkog ili izbornog interesa, ali zato tu dolazi do izražaja državotvorna svest, nacionalna svest, zapravo stvarna politička svest i odgovornost, bilo na kojoj poziciji da se nalazimo.

Zato želim izraziti svoje zadovoljstvo što država pokazuje ovaj kapacitet da jednog dana potvrđujemo Sporazum sa Republikom Lesoto, drugog dana sa Kvebekom, trećeg dana sa zemljama koje tek nastaju, za koje su mnogi čuli, za koje mnogi nisu čuli, to zapravo potvrđuje kapacitet i kvalitet same države. Lako je dohvatiti se mikrofona i kazati mi smo lideri u regionu, mi smo najjači, najbolji, najlepši. Time samo skrenete pažnju svetala da se proprati naš stvarni kvalitet, ukoliko to ne bude propraćeno onim što zaista država prema svojim građanima, ma gde oni bili, treba da radi.

Zato će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati sve sporazume, svakako uključujući i ovaj sa Vladom Kvebeka o kome govorim. Naravno da su teme socijalne politike nepresušne teme, ali nećemo ih nastojati iscrpeti sve u današnjem danu, odnosno u današnjoj raspravi.

Što se tiče Protokola sa SAD o naučno-tehnološkoj saradnji, on je meni posebno zanimljiv iz razloga što imam više informacija kroz nadležni obor koga predvodim, a zato se nisam uključivao kao izvestilac odbora, da prosto ne bih u nekoliko minuta dva puta govorio na tu temu, što mislim da nije potrebno. Definitivno teme naučno-tehnološke saradnje, odnosno teme same nauke i tehnološkog razvoja su teme koje nisu samo krovno i titularno interesantne. Istina, to jesu teme oko kojih postoji puni konsenzus kod svih političkih struktura i faktora u pogledu njihovog značaja, ali nisam baš siguran da smo svi uvek jednako spremni da uđemo u suštinu ovih tema, ne samo u pogledu njihovog tretmana u međunarodnim odnosima i uspostavi i održanju određenih sporazuma i protokola o saradnji, već i u pogledu samog značaja.

Ono što treba pozdraviti, što ovog trenutka želim da naglasim, jeste da poslednjih godina imamo ozbiljne iskorake, barem u pogledu pokazivanja svesti sa pozicije nadležnih državnih organa, kada je u pitanju nauka i tehnološki razvoj, ne samo svesti u nekom načelnom smislu, već i kroz konkretne korake. Pogotovo želim, po ko zna koji put, pozdraviti i podržati ideju daljeg otvaranja naučno-tehnoloških parkova, što jeste postolje ili izgradnja igrališta na kojima se tek mogu, ne samo igrati ozbiljne naučne utakmice, već, pre svega, pre igrališta su zapravo to rasadnici u kojima ćemo moći omogućiti i neku vrstu testa, probanja, oprobavanja, a to znači i otkrivanja stvarnih talenata, što mislim da jeste još jedna od, na neki način, aksioma u pogledu definiranja naših naučnih potencijala.

Dame i gospodo, za ozbiljnu nauku i za ozbiljan tehnološki razvoj nije dovoljno da imate samo ideje i volju. Dakle, za razvoj ozbiljne nauke i za ozbiljan tehnološki razvoj potrebna je ozbiljna država. Postoje stvari u kojima se vi možete individualno dokazati. Postoje oni prvi koraci u pogledu inovativnosti, inicijativnosti, gde je talentiranost najbitnija. Ali, već u drugom, trećem i sledećim koracima, bez jake države, bez bogate države, bez države u kojoj su nadležni organi svesni da razvoj nauke i ozbiljan tehnološki razvoj zahtevaju ozbiljna budžetska sredstva. Pa, pogledajte danas ko su giganti u nauci. Giganti u nauci su oni koji su giganti u novcu, giganti u bogatstvu. Ne samo da su to nužne relacije, već prosto drugačije ne može. Znači, ne radi se ovde o volji da li će neko da uložili ili neće, već nema novca bez nauke, ozbiljnog tehnološkog razvoja, niti ima ozbiljnog tehnološkog razvoja i nauke bez novca. To su stvari koje su prosto uzajamno uslovljene.

Ono što me raduje, jeste da uprkos svih nedaća brojnih, ekonomskih, političkih, socijalnih, sa kojima se ova zemlja posebno proteklih godina i zadnje tri decenije suočava, da u ovom uspinjanju ozdravljenja privrede poslednjih nekoliko godina zapravo ovaj momenat nije zapostavljen, jer najlakše je budžetski zaboraviti, zapostaviti nauku i obrazovanje, jer se oni po inerciji nekako doživljavaju kao teret i kao balast. Zapravo, tu se meri stvarni kvalitet sposobnosti i svest rukovodstva svake države.

Dakle, nije tajna da promašaje u privredi, čak i velike promašaje u privredi, ako jedna vlast upropasti zemlju privredno i ekonomski, to jedna dobra vlast, sledeća dobra vlast može da ispravi za čak nekoliko godina, ne tako dugo, što smo na kraju imali u praksi kada je u pitanju prošla i ova vlast kao pokazatelj da je to moguće i koliko je moguće čak i kada izgleda nemoguće.

Ali, ono što je sigurno a na šta želim, po ko zna koji put, skrenuti pažnju, da promašaje u obrazovanju, u oblikovanju naše dece i masovnom oblikovanju a posebno oblikovanju talentovane dece ili dece izuzetnih talenata i sposobnosti, takve promašaje ako napravite u jednoj ili dve decenije, da biste ispravili posledice treba vam najmanje tri decenije. Zato je to ono što treba da bude fokus našeg interesovanja.

Izražavam radost što, uprkos svim nedaćama, pa čak i ovoj poslednjoj, sav ovaj udar kovid pandemije i sve ostalo, nisu nas izbacili iz rute, nisu nas omeli, ni u pogledu svesti, ni u pogledu odgovornosti, ali ni u pogledu praktičnog i operativnog ponašanja. Zato bodrim nastavak sa naučno-tehnološkim parkovima. Između ostalog, jedna od važnih tačaka našeg političkog sporazuma jeste osnivanje, formiranje, izgradnja i otvaranje naučno-tehnološkog parka u Novom Pazaru, što uz auto-puteve, uz pruge, gasovod i sve ono o čemu smo više puta govorili smatram najbitnijim, čak sa najviše radosti očekujem osnivanje tog naučno-tehnološkog parka u Novom Pazaru, gde ćemo sve te silne talente i od dece koja imaju dobru porodičnu podršku ali i od one silne dece sa naših brda, gudura i visoravni, Pešterskih, Bihorskih i svih drugih dobiti šanse da zapravo u tom rasadniku nauke i znanja pokažu šta znaju, umeju i kasnije dobiju od države podršku i budu forsirani onako kako to i zaslužuju, što će biti zapravo na dobrobit zajednice, društva, države, u budućnosti, a što ćemo dokazati da ne moraju naša deca pokazati svoje sposobnosti kada pobegnu, već da je moguće i ovde pokazati i dokazati sve te sposobnosti.

Želim ovom prilikom da istaknem, smatrajući to elementarnom korektnosti, da smo za ovo kratko vreme sa aktuelnom postavkom na čelu Ministarstva prosvete unapredili, značajno unapredili odnos koji je inače bio solidan i sa prošlim sastavom rukovodećeg dela Ministarstva i da na tome jako dobro sarađujemo, kao i da smo kroz odbor zapravo imali veoma temeljite analize, ne samo na ovu temu već i na sve druge koje su pred nama, što ja mislim da jeste smisao. Dakle, da imamo takav odnos gde možemo zapravo imati punu slobodu u međusobnim odnosima, da iznesemo i pozitivnu i negativnu kritiku ako treba, ali da zapravo pokažemo kapacitet da smo na istoj strani, da smo na istom putu, da se borimo za isti cilj i da ne može biti zakonodavna vlast uspešna a izvršna neuspešna i obrnuto – izvršna uspešna a zakonodavna neuspešna.

Dakle, mi smo tu u tandemu i raduje me da smo zapravo i nakon proteklih izbora u ovom mandatu dobili novu energiju, novi zamah i u strukturi Odbora za obrazovanje i u strukturi Ministarstva. U tom pogledu, podrška i ovom sporazumu, kao i ovom trećem sa Rusijom, za koga više nemam vremena da iznosim svoje stavove, ali podrška je neupitna. Svako dobro, pa se vidimo još puno puta.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice sa saradnicima i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kvalitet i snaga kulture jednog naroda leži i ogleda se u kvalitetu tog naroda, te zajednice i tog pojedinca.

Kult je ono u šta se veruje. Dakle, od snage vere ovisi snaga kulture. Od bogatstva vere i uverenja ovisi kvalitet i snaga kulture pojedinca, porodice, zajednice, naroda, nacije i čovečanstva.

Zato onaj narod, ona država, oni predstavnici naroda, elita jednog naroda, intelektualna elita, politička elita koji uspeju pronaći pravi put, pravi diskurs u kulturi to će značiti uspeh u uspostavi stožera, vertikale, svih ostalih vrednosti u društvu. Sa druge strane, dezorijentacija u kulturnom kursu i diskursu značiće dezorijentaciju u svim ostalim pravcima.

Ono što treba da bude fokus našeg interesovanja u svim našim kapacitetima, pre svega, intelektualnim i političkim potencijalima i kapacitetima, jeste dodatni fokus na kulturu u pogledu njenog značaja, pozicioniranja u državi i u društvu, i svakako preduzimanja svih potrebnih mera od traženja najboljeg zakonodavnog okvira do svih operativnih rešenja kako bismo mi ovde u ovoj zemlji, sa sve svojim duhovnim potencijalima, ali i balastima i problemima, uspeli što pre da pronađemo taj svoj put.

Zašto je bitno pronaći put i da li ga mi imamo, ili da li nam je sporan? Načelno ga imamo. Kada čujete ljude na raznim nivoima, kada se izjašnjavaju po ovom pitanju, šta misle, u šta veruju, šta su im vrednosti, generalno imamo načelno jasnu orijentaciju, ali s druge strane, nužno je suočiti se sa brojnim anomalijama, detektovati ih, definirati ih i tražiti im odgovore i rešenja. Sa anomalijama koje definitivno jesu nasleđe prošlog stoleća, pre svega, nasleđe nastalo iz ideoloških i drugih razloga koji su bili posledica tih ideoloških lutanja. Pola veka dominacije antiteističkih, bezbožničkih stavova, ne mogu reći vrednosti, definitivno je ostavilo duboke tragove na naš kulturni pravac, na naša kulturna uverenja i kulturna ponašanja.

Dakle, kultura uverenja prethodni kulturi mišljenja i u najznačajnijoj meri ga oblikuje, a potom na matrici kulture uverenja i mišljenja se granaju skoro sve ostale grane kulture življenja. Nemoj da čudi ta bliska veza između kulture i kulta, odnosno, između kulture i onoga u šta se veruje, jer zapravo svaki čovek svoj vrednosni sistem formira u svojoj glavi, u svojoj svesti shodno svojoj veri i svojim uverenjima.

Šta su osnovni postulati kulture svakog čoveka? To je lista životnih prioriteta. Svi mi imamo listu prioriteta u svom životu. Uvek ono najvažnije na toj listi nam je na vrhu, a potom dalje ispod, ono manje važno. Kada nismo u prilici da imamo sve ono što je na toj našoj listi, obično ćemo ono niže žrtvovati za ono visočije. Zapravo, ta lista prioriteta, naših životnih, bilo da su u pitanju duhovni prioriteti, etički, biološki, porodični, bilo koji, ona zapravo predstavlja sistemske postulate ili sistem postulata temeljnih odrednica celokupne naše kulture.

Mislim da nam u društvu, pa čak i u elitnim krugovima, nedostaje više govora, debate, pisanja o samoj suštini kulture. Kultura je jedan od pojmova koji nam izgleda svima jasno i da se ta jasnost podrazumeva i da preko toga prelazimo, a kada slušate sve javne nastupe ili čitate većinu tih tekstova, uglavnom kada se govori o kulturi, govori se o umetnosti, ili eventualno o spomeničkoj kulturi.

Međutim, to su samo neke margine kulture. Umetnost jeste veoma važna, ali ona je margina kulture. Da, ona je elitni deo kulture, ali elitnost uvek ima smisla kao i sve divne grančice i cvetovi na jednom drvetu, ukoliko imaju snažna stabla i snažne grane, pa to sve u toj kompoziciji ima smisla. Umetnost nema smisla, gubi smisao, čak gubi snagu i značaj, i obično nema ni vrednosti kada imamo prazninu u kulturi naroda, u kulturi svesti, u kulturi mišljenja, u kulturi uverenja, u kulturi ishrane, u kulturi komuniciranja, u kulturi življenja, u kulturi stanovanja, u kulturi zabave, u svim aspektima kulture.

Dakle, ono što bi trebalo da bude novi fokus i na temelju ovog zakona, i na temelju ostalih težnji ministarstva, i ono što me dodatno raduje, poznavajući i samu ministricu i njena opredeljenja, i drago mi je da imamo na čelu ovog ministarstva nekoga ko nije činovnik u kulturi, već neko ko, po mom da kažem sada ličnom uverenju, i neće mi ona zameriti što ovako to neposredno iznosim, ali nekoga ko veruje u ono što radi. Jer, nama na svim poljima treba više ljudi koji veruju u ono što rade, ali pogotovo kada je u pitanju segment kulture, tu se ne može biti birokrata, jer to se mora osetiti.

Kultura i duša su neodvojivi. Zato je potrebno uložiti deo duše u kulturu i sa pozicije ministra i sa pozicije njenoga tima i sa pozicije svih onih koji će dobiti određene šanse i prilike da u ovome sudeluju, jer duh i kultura su neodvojivi. Znači, snaga, slojevitost i bogatstvo kulture je zapravo direktni odraz bogatstva duha jednog naroda. Bogatstvo duha jednog naroda se suštinski ogleda u bogatstvu duga svakog pojedinca.

Da, dodatno je bogatstvo i kulturni spomenici. Da, dodatno su bogatstvo i pisani stari rukopisi. Da, dodatno su bogatstvo i razni oblici umetnosti i stare i nove itd. To su sve ukrasi naše kulture, ali suština kulture je bogatstvo duha svakog pojedinca nacije. Tu mi trebamo nužno da se vratimo tom fokusu. Naravno da tu otvaramo mnogo pitanja i da nije ovo prilika da baš sve pojasnimo.

Ovo jesu teme za parlament, ali su teme i za simpozijume koje bi trebalo omasoviti, pokrenuti i sa pozicije Ministarstva kulture i sa pozicije Ministarstva obrazovanja, jer mislim da, iako neću biti prvi ko to pominje, da je siromašenje naše kulture započelo ili krenulo u trenutku kada smo počeli da razdvajamo kulturu i obrazovanje.

Obrazovanje ništa drugo nije već davanje obraza detetu koje sutra treba da bude odrasli čovek. Dati obraz detetu, izgraditi mu obraz, znači kultivisati ga. Prema tome, znači kompletirati mu, usavršiti mu i unaprediti njegovu kulturu. Zato ova suštinska kultura naroda i nacije, ona se ne formira u ustanovama kulture, ona se u ustanovama kulture održava i dograđuje, a ona se formira u ustanovama obrazovanja, od dečijeg vrtića, preko osnovne škole, srednje škole, pa dalje univerziteta.

Zato ćemo mi morati, da kažem, ponovno raspakovati naše strategije, i strategiju obrazovanja, i strategiju kulture, i vratiti se dokazanom, ovo su dokazane matrice, dokazani programi koji su preživeli stoleća.

Nažalost, mi nekada pod najezdom određene modernosti, da tako kažem, ili izazova modernosti, nam se servira nekada i politički sa zapada, nekada i mi sami to kupimo da bismo popunili neke svoje praznine u biću, možda nekada i pod nekim kompleksima inferiornosti u odnosu na druge civilizacije, pokupimo ono što ne bi trebalo da pokupimo, ono poput usisivača. Znate, usisivač kupi sve ono što naiđe pred njim, a ne bi trebalo baš sve, nego trebalo bi da ponešto i zaobiđe.

Prema tome, morali bi biti oprezniji, pogotovo u obrazovnoj strategiji, u odgojno obrazovnoj strategiji i u strategiji razvoja i unapređenja kulture. Ne može se kultura formulisati, oblikovati, razvijati i štititi na tuđim matricama, molim vas, zapamtite ovo. Nije problem kad dobijamo domaće zadatke iz Brisela, ja sam za to, sve ono što su stvarni izazovi savremenosti, a oni su najčešće na polju ekonomije, na raznim drugim životnim poljima, tu sam za to da budemo veoma revnosni da to sve brže prihvatamo nego što prihvatamo, i ne samo zato što oni to od nas traže, već zato što je to dobro i što oni u tome jesu bolji od nas. Ali, jasno moramo razdvojiti to polje tema od onoga što je polje duhovnosti. Ne može se nama servirati iz Brisela standardi duhovnosti, standardi kulture i standardi etike. To je naše izvorno, personalno izvorno i kolektivno izvorno, naše domaće, naše balkansko.

Zato moja ruka nikad neće biti podignuta da podržim to, da podržim odricanje sebe od sebe, nas od nas, zato što nešto sija, izgleda savremeno, a znate, gospodo, dame i gospodo, da kič najviše sija.

Prema tome, tu bi mi morali da se zarovimo, da malo fokusiranije poradimo na ovoj suštini i da onda tu pokrenemo proces rekultivisanja, proces rekultivisanja nacije kroz proces vaspitanja i obrazovanja. Tu se formira naša celokupna kultura, ne samo svest o kulturi već postojećoj. Da, već sam rekao, ponovićemo – ogromnu energiju trošimo da skinemo prašinu sa kulturno-istorijskih spomenika i time se ponosimo. Ponosimo se, ali to je rezultat naših predaka, ne pitajući se šta li ćemo mi podići, izgraditi, napraviti i ostaviti u nasleđe? Drugim rečima, da li će naša unučad i paraunučad imati sa čega da skidaju prašinu?

To je ključno pitanje. A ovim redom, nisam siguran. Jer, mi smo sad razapeti između skidanja prašine sa spomenika, ne želeći da umanjim spomenike time, apsolutno, vrednost spomenika, i s druge strane, u ovoj konfuziji šta je to savremena kultura, gde smo se zapetljali u izazovima te savremene kulture koja čoveka, po mojim dubokim ubeđenjima, vraća u jedan niži stadijum razvoja misli, ideja, slike, kroz brzu sliku, kroz film, kroz zapravo jednu industriju, jedan biznis koji je vezan za umetnost. Opet neću da ga omalovažim, treba nam i film, treba nam i serija, treba nam i slika, brza, i sve ono što su neki savremeni oblici umetnosti, ali ono sa čim neću nikad da se saglasim, da to bude stožernost naše kulture. To neću da se saglasim. To je nešto što ide samo po sebi, koje je na ivici toga da li je umetnost, da li je biznis, da li je informativa, da li je pamflet, da li je ideologija, šta sve, svega ima. Nek to ima svoju traku, ali da mi sada postanemo taoci zapravo te inercije po kojoj je to sva naša kultura, ne pada mi na pamet.

Dakle, mi smo razapeti između prošlosti, ozbiljnog kulturnog nasleđa naših predaka koji nam prave neku senu i anesteziju da se mi nečim ponosimo, a to što se mi ponosimo nije naše delo. Dame i gospodo, šta je naše delo u kulturi - to treba da bude glavno i ključno pitanje.

Ja se izvinjavam i ministru sporta zbog toga što sam potrošio svo vreme na kulturi, ali kultura je moja omiljena tema, ja se u nju pogubim, potopim, plivam i onda bih voleo kao ono u toplom moru, da se brže vratim ali me pučina povuče, ali, evo, moraću da se vratim pre isteka od 20 minuta.

Pošto smo juče na Odboru dali punu podršku antidoping zakonu, to je definitivno jedan civilizacijski bitan zakon koji će unaprediti kontrolu dopinga i smanjiti ga na minimum, a isto tako se i usaglasiti sa zahtevima međunarodnim, s obzirom da je sport i te kako povezan sa međunarodnim relacijama i zato tom zakonu svakako treba dati punu podršku, da i to kažem, da ne ispadne da sam se samo utopio u kulturu a da ne damo podršku Zakonu o kulturi, dakle, i tom zakonu treba dati jasnu podršku, iako bih ovde bio malo rezervisan oko Nacionalnog saveta za kulturu.

Nije loša ideja da ima još neko mimo institucija. Institucije su najčešće birokratske i one obično drže monopole. Znate već kako akademije nauka drže monopole. Možete imati i Nikolu Teslu izvan akademije, ako nema većinu u akademiji on neće biti nikada primljen. Isto je tako i sa određenim drugim institucijama.

Zato postoji ogromna energije u kulturi izvan institucija. A zašto ne bi zakonom omogućili da, recimo, neke članove tog Nacionalnog saveta za kulturu predloži Odbor za kulturu skupštinski kao krovna institucija svih kulturnih ustanova i organizacija? Tako ćemo dati mogućnost da kroz parlament, kao najmeritorniju instituciju za biranje, koja će na kraju i birati taj nacionalni savet, zapravo da imamo i određene dokazane vredne pojedince koji neće biti isključivo u ime tih institucija, ali svakako da je ideja o nacionalnom savetu za kulturu veoma velika ideja i važna.

Pošto su mi minute otišle, zahvaljujem se na pažnji. Biće prilika da o ovome još razgovaramo. Hvala.

Zahvaljujem, ministrima na svojim komentarima.

Što se tiče uloge porodice, nisam se kliznuo u govoru o tome, zato što bi mi uzelo novih dvadeset minuta, a dotakao sam relaciju kulture i obrazovanja iz razloga što je vaspitanje i obrazovanje u nadležnosti države, a ja se ovde obraćam pre svega državnim institucijama, prisutnim narodnim poslanicima, predstavnicima Vlade i državnim institucijama jer je to ono što je od neposredne odgovornosti nas ovde u Narodnoj skupštini.

Inače, van svake sumnje porodica jeste jedna od tri ključna subjekta profilisanja čoveka kroz vaspitanje i formiranje ličnosti i ne samo u pogledu neposrednog podizanje svesti o kulturi, već i o samom oblikovanju same svesti koja će zapravo predstavljati kulturni profil svakog pojedinca i svake ličnosti. Raduju me najave vezane i za novi zakon, dakle, gde ćemo definitivno moći i blagovremeno razmotriti sve ove ideje, kao i razumevanje potpredsednice Vlade za ideje koje smo ovde istakli, ponovili.

Svakako da želim podvući da smo imali odličnu saradnju sa ministrom sporta kroz odbor, kroz jedan raniji sastanak i raduje me da postoji ta otvorenost i da mogu kazati da je to i sa određenim drugim ministrima pre svega ministrom za obrazovanje i njegovim timom, značajno bolje nego u proteklom mandatu, naravno, da se ne kliznem u rizik da sada kudim one prošle, a hvalim ove nove, jer je to najlakše. Definitivno smo bolje krenuli u ovom mandatu sa saradnjom i to je veoma važno da bismo imali prave rezultate i obavili svoje odgovornosti. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su tri važna sporazuma, tri, možemo kazati, sporazuma koje zemlja potpisuje, odnosno potvrđuje sa tri, možemo slobodno reći, svetske sile.

Retka je prilika kada se istovremeno dešavaju ovakvi događaji, odnosno potpisuju ovakvi sporazumi i zapravo ovo predstavlja jedan od pokazatelja da ova zemlja uprkos činjenici da je iza sebe imala tri decenije veoma burne za svoj politički i svoj diplomatski život i kada prolazite tako burnim talasima i nemirnim morem, u regionalnom okruženju, ali isto tako i na međunarodnom planu, onda nije lako uspostaviti pravi kurs, pronaći se, prevazići sve izazove i opasnosti tih burnih talasa i nastaviti pravim putem.

Znate dobro, a može se to i jasno čuti i u političkom i u intelektualnom diskursu, svakodnevno poslednjih godina, zapravo svih ovih godina nekako na tim odnosima sa važnim međunarodnim faktorima, uglavnom svi osećaju da mogu biti ti koji će isplanirati kurs države zato što se oni koji možda nemaju dovoljno uvid u međunarodne odnose, oni koji možda dovoljno ne poznaju međunarodne odnose, nekada olako zauzimaju stavove i u pogledu uspostave i održanja odnosa sa pojedinim, a posebno najvažnijim međunarodnim faktorima. Vrlo često se olako zauzimaju i promovišu ti stavovi, čak nekako navijački, kao da imamo svetsko prvenstvo u fudbalu pa eto, meni je simpatična ova reprezentacija, ja sam za njih, a ove nešto ne volim iz nekog razloga pa sam protiv njih.

Može to tako i u fudbalu i u svim drugim sportovima, može i u politici kada su u pitanju oni koji nisu na prvoj liniji politike. Ljudi na sijelima, posjecima, kafanama, mogu da iznose svoje stavove kakve hoće i mogu da podržavaju zbližavanje sa bilo kojom zemljom ili da se protive tome, ali mi koji smo na prvoj liniji fronta, treba da znamo da naša reč nije obična reč, čak i kad mi mislimo da jeste.

Naša reč nas ovde u Narodnoj skupštini, a potom i svih drugih važnih faktora koji imaju prilike nastupati javno, pre svega na medijima, zapravo su reči koje imaju pravac kretanja, pre svega prema svojim građanima gde oblikujemo njihovu svest ili utičemo na oblikovanje njihove svesti, a osim toga te reči idu i van prema onim faktorima koji, kao što znate i kao što vidite, evo i kroz ove sporazume, da mogu da budu na našoj strani, a mogu i da budu protiv nas.

Istina, ovo nisu nove teme. Ovo nije nešto gde je moguće izgovoriti neke novine, neke genijalnosti, ali definitivno jesu toliko važne teme da ih ne možemo staviti po strani baš zato što smo ih previše potrošili, baš zato što se o njima previše govorilo.

Da, ova zemlja je odlučila da ima kurs neutralnosti. Inače, sa aspekta pravde i pravičnosti, sa etičkog, ljudskog aspekta uvek je neutralnost ili sredina nešto što je najbolje, nešto što se najbolje brani, nešto što je najlakše zastupati.

Čak i strateško-taktički uvek kada ste na sredini vi imate najlakšu ili najbolju priliku da nekad, ako zatreba, malo odete u desno ili levo, sa sredine vam je to najlakše.

Dakle, imajući te momente u vidu i taj etički i taj pragmatički, dakle Srbija je generalno ili načelno zauzelo dobar kurs.

Međutim, ovo je politika, ovo su međunarodni odnosi i pored toga što treba zastupati i etičke i ljudske stavove, svakako i pragmatičke, ali da bismo imali uspešan kurs u međunarodnim odnosima jako je važno imati izuzetno istančan osećaj i za ono što žele, što nameravaju, što kane, što hoće i što neće ti međunarodni faktori, odnosno pre svega te svetske međunarodne sile.

Dakle, tek tada, ukoliko uspostavimo balans između tih relacija, odnosno između tih momenata sa jedne strane, interes ove zemlje i kurs koga je ona generalno izabrala i koga generalno promoviše i zastupa, ali isto tako treba biti krajnje svestan da biste do kraja vodili tu suverenističku ili indenpendističku politiku, da biste do kraja mogli zastupati isključivo svoj interes i zastupati isključivo svoje stavove, pa i svoje principe. Onda to jedino možete ukoliko ste svetska sila ili barem regionalna sila u određenoj meri. Ukoliko to niste, a nismo, dakle ovo je jedna važna zemlja, ozbiljna zemlja, velika zemlja u regionalnom smislu, ali isto tako mala zemlja u međunarodnom pogledu, zato je izuzetno važno upravo uspostaviti svoj politički i međunarodni kurs, ali i diskurs upravo na tom konceptu, na konceptu ravnoteže između tih težnji koje imamo i suštinskih interesa i principa, ali isto tako i svih težnji koje tu postoje.

Zato upravo i ovu sednicu smatram važnom, odnosno ova tema čini ovu sednicu posebno važnom. Ne znam da li je to planirano, pretpostavljam da nije. Prosto u frekvenciji priprema aktivnosti koje Narodna skupština ima, gde smo, dakle, servisirani od strane Vlade, zapravo pretpostavljam da su ovo rutinske aktivnosti, da su ovo rezultati nečega što se mesecima ili godinama radi. Ali, zapravo potpisivati istovremeno, odnosno verifikovati sporazum sa SAD, sa Kinom i sa Francuskom zapravo pokazuje da polako ova zemlja uspeva da ispliva iz tog, kako rekoh, burnog mora koje, znate i sami, šta nam je donelo, šta se preživelo pune tri decenije.

Dakle, ukoliko imate disoluciju jedne države kakva je bila Jugoslavija po svim tim etapama koje su sada, hvala Bogu, iza nas, sa sve ratovima, sukobima, turbulencijama, sankcijama, sa svim tim cepanjima, slobodno mogu kazati, unutar državnog bića, unutar svih relacija u samoj zemlji, a potom i svih lomova koji su se dešavali na međunarodnom planu u odnosu na ovu zemlju, dakle pronaći pravi put nakon toga, a pravi put je stabilan put.

Šta je pravi put u međunarodnim odnosima za jednu zemlju? To je onaj put kojim će zemlja ostvariti najbolji mogući ambijent za svoju bezbednost, odnosno stabilnost, pre svega. Tu mislim na sveukupnu stabilnost, uključujući i ekonomsku stabilnost, uključujući i sve druge aspekte bezbednosti i stabilnosti, očuvanje svog integriteta, suvereniteta. Dakle, bezbednost, odnosno stabilnost je na prvom mestu, a potom i zdrav ambijent za razvoj, zdrav razvojni ambijent.

Dakle, to su dva ključna momenta, odnosno dve odrednice koje jasno govore o tome da li je zemlja uspostavila dobar kurs, odnosno da li je pronašla taj svoj pravi put u međunarodnim odnosima.

Svakako da mi, kada su u pitanju međunarodni odnosi, da kažem, tri su ključna nivoa gradnje međunarodnih odnosa. Prvi nivo je svakako regionalni nivo, odnos sa komšijama, odnos sa susedima, odnos sa zemljama i narodima oko nas ovde na Balkanu. O tome smo više puta govorili, a to je svako inspirativna tema. On je, zapravo, prvi nivo. To nije nikakvo naše otkriće, nije to nekakva, nikakva posebna lekcija u gradnji međunarodnih odnosa. To je nešto na čemu smo mi svi odgajani, to je nešto što je deo naše kulture i tradicije, nešto što smo mi kao deca slušali od naših roditelja, dedova i pametnih ljudi dok smo izrastali.

Dakle, bez dobrog komšijskog odnosa svi drugi odnosi neće dati prave rezultate. To potvrđuju u brojne narodne umotvorine, izreke. Između ostalog, u jednoj se kaže – da ti je bliži komšija nego daljni brat. Dakle, komšija je taj na koga si upućen. To je nešto što treba da zapravo dobije kontinuitet i još jači podsticaj u pogledu temeljnosti naše međunarodne politike, pre svega regionalne politike, odnosno daljeg jačanja i unapređenja odnosa sa komšijama. Istina, mi i u tom pogledu imamo, da kažem, dobar generalni stav, dobre načelne stavove, dobre proklamacije na nivou države, ali ono što fali jeste, i ne samo u ovom aspektu gradnje međunarodnih odnosa, odnosno gradnje komšijskih odnosa, nego vrlo često i u nekim drugim temama, fali nam da imamo dobru harmoniju između onog što su načelno proklamovani državni stavovi i onoga što se prati u prvoj, drugoj i trećoj liniji i politike i ostalih javnih nastupa i javnog diskursa.

Tu bi morali, kao zajednica, celokupna zajednica ili nacija u državi, u državotvornom smislu da se bolje uigravamo, da budemo svesniji da nije dovoljno samo ono što će predsednik Republike ili predsednik Skupštine ili Vlada izjaviti ili deklarisati, da je jako važno šta govorimo svim mi, šta govore političari, intelektualci prvog i drugog reda.

Naravno da ovo ne znači da treba ograničiti slobodu stava, slobodu mišljenja. Treba da imamo i polemičke stavove, odnosno razgovore i različite stavove i kritičke stavove i na temi međunarodnih odnosa i na svim drugim temama. Ali ukoliko odaberemo jedan kurs dobro bi bilo da bar imamo većinski stav i na političkom i na intelektualnom nivou koji će podržavati taj kurs i zapravo tim diskursom potvrđivati da smo u tome iskreni, jer ukoliko imamo taj raskorak gde imamo na najvišem državnom nivou određene stavove, dobre stavove, pacifističke stavove, razvojne stavove, koji podstiču dobru regionalnu, dobru međunarodnu saradnju, ukoliko to imamo, a onda odmah iza tog vrha države imamo drugačije stavove koji zapravo negiraju takvo opredeljenje verujte to ostavlja jedan neozbiljan utisak, to ostavlja da mi to radimo licemerno, taktički, da imamo nekog ko je zadužen da mazi i pazi nekoga, ko je zadužen da udara i ujeda itd. To je pogrešno. To je pogrešno, a evo mi to možemo da vidimo kroz Narodnu skupštinu, pogotovo kroz određena nadležna tela. Permanentno dobijamo, o čemu ste i obavešteni, određene izveštaje od strane međunarodnih institucija, evropskih i nekih drugih i onda se začudimo i neprijatno nam bude kada imamo određene, da kažem, negativne izveštaje. Neću naravno kazati da se sa tih pozicija prave uvek pravedni izveštaji.

Mi zapravo treba da učinimo sve što je do nas da budemo, neću reći da budemo dobri da se nekome dodvorimo, mi treba da budemo dobri zbog nas, ne zbog njih. Mi treba da pokažemo ono što je pre svega bazirano na našoj tradicionalnoj ljudskosti, da gradimo jednu iskrenu politiku i prema unutrašnjosti i prema vani, da budemo dosledni sa onim što proklamujemo načelno i sa onim što pratimo u svakodnevnim našim političkim nastupima i tumačenjima, barem primarno, barem većinski.

To ukoliko radimo, verujte, smanjićemo prostor za određena rovarenja, ako tako mogu kazati, na međunarodnom planu protiv ove zemlje. Dakle, mislim da tu moramo pojačati ozbiljnost, pojačati profesionalnost, pojačati doslednost i verujte da ćemo na taj način mnogo više doprineti ovoj zemlji.

Verujem, ja mislim da je 30 godina bilo dovoljno da ispraznimo sve te nacionalizme, sve te frustracije, sva ta naša nezadovoljstva, svo to što nam je bilo možda zabranjeno tokom 20. veka, posebno u tim vremenima jednoumlja da kažemo, previše je 30 godina tog pražnjenja.

Mislim da je došlo vreme da prosto, da podvučemo crtu na to da gradimo politiku ko će više ujesti, onaj tamo je rekao - sad ćemo mi još jače sa ove strane, verujte to ne donosi nikakvo dobro.

Nama treba da bude, dakle put gradnje, odnosno put naše afirmacije argument protiv svih koji pokušaju da nas isprovociraju, uvrede ili šta god drugo da urade negativno. Ne da se takmičimo sa njima u tome ko će koga više da oblati, jer ukoliko imamo poziciju da se već zemlja nametnula sa svim ovim ekonomskim inicijativama, sa svim ovim infrastrukturnim investicijama, sa evo vidite i ostalim da kažemo aktivnostima, uključujući borbu protiv kovida, imunizaciju, pomoć zemljama oko nas, otvorenost zemlje da se i strani državljani vakcinišu, vidite koliko su ta dobra dela. Verujte, ta dobra dela su toliko bila moćna i jaka, bez obzira što neki čak pokušali i to, pokušali su i to da omalovaže, pa ne znam to je iskreno, pa nije iskreno. Nebitno je to kako će ko, nebitno je kako će loši kvalificirati. Dobro delo je najjače oružje, to je najjače oružje u diplomatiji. Dakle, uvek će biti onih koji će i to probati da ospore, ali će njih biti jako malo. Drugo, neće imati efekta njihovo osporavanje.

Dakle, dobrim delom mi moramo da pobeđujemo, kao što smo ponudili vakcine, ponudili razne oblike pomoći, zapravo na tom kursu zemlja treba da nastavi. Verujte, ne postoje neprijatelji koji će uspeti to da opstrujiše i da to zaustavi. Na kraju krajeva, to je utemeljeno i u našim svetim knjigama, i u hrišćanskoj tradiciji, i nauku, i u islamskoj tradiciji nauku, ti etnički principi su jednaki. Znači, na loše uzvrati dobrim, pa će ti neprijatelj postati prijatelj. To je sveta proklamacija koja nikada ne može biti potrošena. Ona nikada neće potrošiti svoju snagu. U trenutku neko neće biti zahvalan, ali dubina našeg srca, snaga našeg bića, u tom dobrom delu će se zapravo potvrditi sa kontinuitetom. Ukoliko se odmah nakon toga naljutimo, jer nam neko nije zahvalio, to znači da je naše dobro delo plitko.

Dakle, to je kurs na koji želim da ukažem i koga će Stranka pravde i pomirenja i kroz svoje narodne poslanike, i kroz sve svoje druge aktivnosti podržavati taj pravac i to je zasigurno pravi put koji će ovoj zemlji doneti dobro. Sa velikima, sa velikim silama, što bi se reklo, pametno. Ne stajati šleperu na put, i kada je upravu i kada nije upravu sklonite mu se sa puta. Nije pametno fići da stoji pred šleperom, sto puta neka imaš prvenstvo prolaza, skloni se neka on prođe, pa ćemo mi kasnije raspraviti ko je bio upravu.

Dakle, to je jedini način i drago mi je i da možemo i sa istokom i sa zapadom, ali ja bih ipak poređao po snazi, po moći, po uticaju. Neka ide prvo najveći šleper, pa onda onaj manji polako. To je pravi put i to je jedino pametno i jedino što može da nam donese dobre efekte. Ovi sporazumi zapravo pokazuju da tim putem idemo, samo ga dalje treba brusiti, nijansirati pametno, oprezno, korektno, ljudski, pošteno, komšijski, bratski. To su vrednosti koje ne mogu nikada na nas izdaju i verujte na tom putu, sa tim kursom zasigurno možemo imati budućnost koja je bolja o prošlosti. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Snežana Paunović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik, Stefan Srbljanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pošto nema više prijavljenih predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, prelazimo na listu prijavljenih govornika.
Reč ima narodna poslanica prof. dr Misala Pramenković.
Izvolite.

Reč ima narodna poslanica Sanja Jefić Branković.

Izvolite.

Narodni poslanik Slavenko Unković ima reč. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Uglješa Marković. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.