Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas je pred nama set zakona o izgradnji i saobraćaju.

U pitanju je veoma važna tema. Zapravo izgradnja i komunikacije pre svega saobraćajne komunikacije su odrednica po kojoj se meri uspeh jedne nacije, jednog naroda, ako hoćete kroz istoriju, jedne civilizacije.

Dakle, ako ocenjujete razne civilizacije kroz ljudsku prošlost zapravo na dvema stvarima ćete to najlakše učiniti, vidite šta su gradili i kako i vidite kakvi su im bili putevi, saobraćaj i komunikacije uopšte i možete kazati da li je to bila uspešna velika civilizacija ili ne.

U dubljem kulturno-civilizacijskom smislu zapravo ljude možete kao i narode, kulture, grupe, zajednice, nacije podeliti na one koji grade i oni koji ne grade ili ruše. Dakle, to je ono što je osnovna odrednica ili linija razdvajanja u samom kvalitetu. Zato ova tema ne samo u proceduralnom tehničkom smislu, već u dubljem kulturno-civilizacijskom pogledu zaslužuje posebnu pažnju. Pogotovo koliko jedna nacija ili država imaju kapaciteta da održe kurs, intenzitet i dinamiku gradnje i u vremenima kakvo je ovo naše današnje vreme pandemije i svih tih kušnji koje ova pandemija proizvodi, koja većinu nacija i država zapravo blokira i dovodi u svojevrsno stanje vanrednosti, gde se zapravo obično svodi život na preživljavanje i očuvanje elementarnih uslova života. Imati tada snage da se gradi, da se ide u progrest gradnje, podizanja važnih građevinskih objekata, projekata pre svega putnih, komunikacijskih, u ovom slučaju metroa kao istorijskog poduhvata za grad Beograd, ali i u simboličnom i u stvarnom smislu za celu zemlju, zapravo to je ono što evo lično meni i mojim saradnicima daje dodatni impuls uverenja i poverenja da smo okrenuti u pravom smeru u razvojnom, a pre svega građevinskom, ali opšte civilizacijskom smislu.

Dakle, civiliziranost jedne nacije i države se meri po kapacitetu, po njenom kapacitetu gradnje. Kulturnost jedne nacije, zajednice, imperije, grupacije se meri po snazi reči, pre svega pisane reči. No, gradnja je nešto više od same civiliziranosti i kada pogledamo razvojni put građevinarstva mi ćemo videti da su zapravo najveći ili oni, ako mogu kazati, učitelji arhitekture zapravo pre svega bili umetnici.

I Leonardo Da Vinči i Mikelanđelo su pre svega bili arhitekte, pa su tek onda bili slikari, umetnici, pesnici, dakle gromade ljudske i kulture i civilizacije. To meni znači veliku lekciju, ne samo u pogledu oduševljenja njima lično već to je meni velika lekcija da zapravo je gradnja više od betona, više od željeza, više od novca, više od onoga što mi materijalno vidimo u gradu.

Naravno, kroz ljudsku istoriju građevinarstvo se razvijalo kao i narodi, kao i njihove kulture kroz razne stilove i prošao je i razne eksperimente. Neki stilovi gradnje su dali određene rezultate, neki nisu, neku su reducirani, neki su preživeli, neki su zastareli, neki nikada nisu zastareli, već su uvek bili moderni, ali ako danas analiziramo sve te stilove gradnje kroz ljudsku istoriju mi ćemo zapravo videti da oni stilovi gradnje, oni pristupi u građevinarstvu koji su imali u centru svoga motiva, svoje inspiracije i celokupne planiranosti čoveka, oni su zapravo postali nadvremenski, oni su čak i nadprostorni i oni nisu prevaziđeni. Dakle, to možete danas videti ukoliko se iole bavite praćenjem razvoja arhitekture u pogledu čak ne samo stručno, nego čak i trendovskom, pa ćete danas u raznim časopisima kada se biraju, ne znam, najlepše kuće danas u svetu vi ćete zapravo videti da od pet najlepših kuća su četiri izabrane sa stilovima klasičnim, starinskim, pre 500, 600, 700 ili 1.000 godina. Ukoliko malo dublje uđete u kvalitet zapravo te arhitekture i te gradnje vi ćete definitivno naći da je zajednički imenitelj ovo o čemu govorim.

Zapravo humanost i humaniziranost gradnje, to je ono što mene posebno dojmi i zato kroz tu prizmu razumem koliko je bilo bitno gromadama, poput pomenutih Mikelanđela i Leonarda Da Vinčija, da zapravo oni gradnji pridaju toliki značaj, da zapravo gradnju su doživeli, projektiranje gradnje i to ono kompletno projektiranje od samog planiranja, što je bila njihova ključna inspiracija i pažnja, pa do same konkretne gradnje.

Dakle, ukoliko takvi profili umetnosti zapravo nisu smatrali da im je ispod čast da se bave građevinom to zapravo predstavlja za ljudsku civilizaciju, celokupnu kulturu specifičnu poruku koliko je bitna gradnja. Da bi gradnja uopšte ušla u konkurentnost da bude nešto dobro i uspešno, planiranje gradnje je zapravo onaj prvi i ključni korak i jako mi je važno da ponovo dajemo značaj i Zakonu o planiranju i izgradnji, posebno o planiranju jer mislim da u našoj bliskoj prošlosti ukoliko promatramo razne propuste naći ćemo i konkretne propuste u gradnji, ali ključni propusti i ključni nedostaci, dugoročni nedostaci gradnje koje je sada i mnogo teško ispravljati u mnogim segmentima jesu zapravo i pogrešna planiranja gradnje.

To je ono na šta želim skrenuti pažnju i odgovornim ljudima u ministarstvu jer su definitivno u prilici da sa ovakvom orjentacijom cele države i Vlade i celokupnog sistema budu bajraktari gradnje. To je velika čast i velika prilika da prosto dobijete šansu da budete ministar, da bude u njegovom timu kada je u pitanju ovaj talas gradnje sa ovakvom orijentacijom, ali svakako da to podrazumeva i da čast uvek prati odgovornost onoliko kolika je čast i koliko raste čast svakom čoveku, toliko raste i njegova odgovornost.

U tom pogledu bih hteo skrenuti pažnju na važnost planiranja. Naravno, kada su pitanju novi projekti, veliki projekti nemam nikakvu dilemu, to sve onako temeljito pratim da se i vodi računa o kvalitetu planiranja. Tu nemam nikakve zamerke.

Međutim, ono na što permanentno ukazujemo jeste potreba da je u redu da će sunce najjače grejati u Beogradu, to je po definiciji činjenica da se radi o metropoli, da se radi o glavnom gradu, da se radi o najvećoj energiji. To je nesporno, ali nemoj da dopustimo da zraci sunca ne dobace do svake periferije ove zemlje, jer ako nam neki delovi ove zemlje ostanu neosunčani, onda će oni da propadaju, onda oni neće biti ono što želimo da budu jer država je kao ljudsko telo. Ukoliko je celo telo zdravo, uključujući i njenu periferiju i glava je mirna. Ukoliko vas nokat boli, glava vam ne može biti mirna, iako nokat smatrate ekstremitetom koji nije tako bitan, može se čak i obnoviti, ali ako boli glava je nemirna. Glava ne može da spava.

Zapravo, kada budemo u političkom smislu imali takvu vrstu promišljanja i takvu vrstu rezona, ali iznad toga i takvu vrstu odgovornosti da nam je jako važan svaki deo, od krajnje periferije Priboja, Prijepolja, do same Jabuke i Brodareva, potom delovi do Preševa, pa tamo dalje Danilovgrada, itd, pa do krajnjeg severa, da ne nabrajam, svi poznajete sve delove naše zeljem. Dakle, kad budemo imali i odgovornost i dinamički osećaj, stvarni dinamički osećaj za to šta se dešava u svim tim delovima pokazaćemo zapravo zdravlje celog tela, ali i snagu u glavi i snagu srca koji zapravo pumpaju svu tu energiju koja treba da dođe do krajnjih ekstremiteta.

Naravno da ono što mi, kao što rekoh, uliva i poverenje, nadu i optimizam jeste da se u ovim velikim projektima o tome vodi računa i zato su veliki autoputni koridori, kao što je Koridor 10, potom sada Koridor 11 koji je za nas posebno interesantan jer prolazi preko Peštera i spaja nas južno prema Crnoj Gori, kao i planovi da se radi auto-put prema BiH, prema Sarajevu. Dakle, to su otvaranja koja su za mene nadvremenska, koja su nadistorijska, koja su nadprostorna, koja će ne samo otvoriti nove šanse u razvojnom smislu, koje za mene predstavljaju nešto novo što će imati refleksije za narednih 300 i 500 godina.

Dakle, to su velike stvari, ali ono što ne bi smelo da nam se desi da pored velikih projekta dopustimo da neki ljudi koji imaju određene odgovornosti na lokalu zloupotrebe pažnju države, pažnju Vlade, pažnju vrhovnih organa na velike projekte i da se onda dešavaju razne devijacije na lokalu.

Moje iskustvo, recimo, iz Novog Pazara kada je gradnja u pitanju izgleda ovako. S jedne strane sam obradovan da se u Novom Pazaru, recimo, dešava jedna svojevrsna građevinska invazija, i to je dobro. Dakle, niču zgade svakodnevno i oni delovi grada koji su bili potpuno zapostavljeni, koji su bili neuređeni, dakle oronule kućice sa lošom infrastrukturom, uskim ulicama, sokacima, itd. sada dobijaju šansu da se obnove, da niknu ponovo na jedan savremen način, naravno pod uslovom da ne ugrožavaju one delove grada koji imaju spomeničke vrednosti, što se nažalost dešava, na šta takođe treba da se ukaže, da se povede računa i da se zapravo ne dopusti da, recimo, jedna Lejlek džamija, jedna od najstarijih džamija, jedna veoma mala džamija koja se nalazi u užem centru grada, koja ima istorijski značaj, koja je tu bila izgrađena i pre nego što je sultan Mehmed Spatih prošao preko Sandžaka i otišao za Bosnu. Dakle, ona ima izuzetno veliku istorijsku važnost, a evo sada da kao laici prođete videćete kako su ogromne zgradurine na po desetak metara oko nje prosto nadvisile taj objekat. To nije dobro. Dakle, to nije dobro što se dozvoljava gradskim, neodgovornim gradskim vlastima da zapravo koriste određene pukotine u zakonu ili sami neodgovorno uređuju donoseći neke svoje odluke, neke svoje pravilnike ili iznalaze određene pravne mogućnosti da zapravo ugroze spomeničke kvartove, a i same kulturno-istorijske spomenike.

Naravno, za one delove grada koji nemaju takvu spomeničku vrednost logično je da je obnova dobra. Dobro je što se gradi i to mi je impresija koja mi je pozitivna. Međutim, ovo što mi nije pozitivno jeste, što i sam vidim, ali i što mi građani dolaze pa me permanentno o tome obaveštavaju, da imamo neodgovoran odnos u pogledu planiranje gradnje, u pogledu davanja dozvola gde se može i koliko graditi.

Recimo, da sada odete u ulicu 8. marta. To je ulica koja zapravo kreće od užeg centra grada, pa ide dalje prema autobuskoj stanici, ulica koja je jednosmerna, koja ima četiri metra širine sa mogućnošću parkiranja sa obe strane. Znači, u toj ulici je izgrađeno, ja mislim, najmanje desetak stambenih objekta, stambenih zgrada, ni jedan nije manje od pet, šest spratova, recimo.

Dakle, zamislite sada tako tesnu ulicu, sa toliko zgrada. To koliko su zgrade odmaknute od samog trotoara to je zaista nešto što nećete ni poverovati ako vam kažem dok ne dođete da vidite, a da ne govorim o tome da skoro ni jedna od tih zgrada nema rešeno pitanje parkiranja ili ga ima simbolično, znači nekih desetak garažnih mesta u zgradi koja su jasno određena čija su.

Dakle, mi imao jednu mahalu u kojoj su ljudi normalno živeli u uskim jednospratnim ili dvospratnim kućama, mi sada imamo za desetak godina promenu takvu u kojoj će se doseliti nekoliko hiljada ljudi.

Šta je sa problemom rešavanja parking mesta? Nikada mi nije bilo jasno da postoji neka dažbina, određena pravilima, da li lokalnim ili republičkim, nisam siguran, kojom se plaća, dakle graditelji, odnosno investitori plaćaju određene dažbine, određeni novac opštinskoj upravi, u ovom slučaju gradskoj upravi. Dakle, ukoliko nemaju rešen prostor za parkiranje oni plaćaju opštinskoj upravi da im reši prostor za parkiranje i oni uzimaju taj novac, a nikad im ništa ne reše.

Znači, ne desi se uopšte, ne postoji odgovor od Gradske uprave da vam daju građevinsku dozvolu i da kažu vaša parkirališta za tu zgradu, za taj broj, dakle, stanovnika te zgrade će biti tu. Ne, to je ta ista jednosmerna ulica koja će na svojim trotoarima da primi još desetine ili više desetina automobila. To je strašno, to se već graniči sa elementarnom mogućnošću komunikacije pešaka i naravno automobila. Da ne govorim da je sve više udesa, ugrožavanja pešaka, deca, jer ta deca nemaju gde da dišu, a da ne govorim da celi Novi Pazar sa 120.000 stanovnika ima jedan gradski park koji je onako izgrickan sa više strana, određenim isto tako ugostiteljskim i koje kakvim projektima. Sada imamo taj neki rekreacioni centar koji je jedini odušak za grad od 120.000 stanovnika. Mi nemamo ni u jednom stambenom bloku ni stopu zelenila, ni stopu prostora koji je određen za igru dece.

Molim vas, to je ono na šta želim da ukažem. Moramo dodatno pojačati pažnju, ne držati se toga samo to je lokalna vlast, ona to uređuje. Dakle, moramo imati drugi nivo kontrole, imati kontrolu republičkih organa. Na kraju krajeva i ovaj parlament je najviši zakonodavni organ koji ima i nadzornu ulogu. Dužni smo kao narodni poslanici, nama se građani obraćaju, dužni smo da se ovim bavimo.

Dakle, pozivam ministarstvo da se pozabavi ovim pitanjima, a vi znate da ne postoji prostor interesantniji za spregu kriminala i vlasti, nego što je to građevina. Dakle, to je nešto što je toliko primamljivo da je tu kada ste potpuno budni, kada ste odlučni da to sprečite, to je jako teško sprečiti, a kamoli kada zatajimo i kada to prepustimo nekim lokalnim moćnicima, lokalnim strukturama, pogotovo kojima je onako u navici, u kulturi da su vrlo bliski određenim kriminalnim strukturama.

Dakle, ovde se radi o nečemu što zaista ukoliko se dozvoli, nastavi, ukoliko se i dalje toleriše, neće se to moći ispraviti. Znate koliko je teško rešiti problem divlje gradnje malih objekata, a kamoli kada vam nikne 10 zgrada od po osam, šest ili deset spratova. Dakle, tu se mora pojačati pažnja. Pre svega u proveri lokalnih akata koje donose gradske odnosno opštinske uprave da li su ti pravilnici u redu, da li su u saglasnosti sa višim zakonima. Mislim da tu postoje određeni propusti, a potom i kontrola same primene tih akata, ali isto tako i ostalih zakonskih normi.

Uz tu opasku, svakako da će narodni poslanici SPP podržati ove zakone. Smatramo ih veoma značajnim, sa radošću i po pitanju metroa i po pitanju ovih zakona koji se odnose na građevinu, ne ostaje vremena da govorim o značaju saobraćaja, posebno autobuskog saobraćaja na koji su Novi Pazar i Sandžak oslonjeni. Znate da imamo jako puno prevoznika koji voze za Istanbul, za Zapadnu Evropu zbog možda i najbrojnije sandžačke dijaspore koja se nalazi na zapadu i u Turskoj. Jako nam je važno da se i ovim zakonom podstakne dalji razvoj autobuskog saobraćaja, odnosno sporazumom koji se potpisuje, odnosno ratifikuje da se olakša tim ljudima da zapravo frekvenciju prevoza putnika nastave, rade uspešno, naravno u skladu sa zakonom, a pre svega u skladu sa interesima građana, odnosno putnika. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za obrazovanje je zasedao po pitanju predloženih izmena Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, imao veoma kvalitetnu raspravu, nakon isto tako veoma kvalitetnog obrazloženja predstavnice Ministarstva, dakle državne sekretarke, gospođe Dukić Mijatović, i moram kazati da po pitanju onog dela koji se odnosi na državnu maturu, tu nije bilo ništa sporno i tu je dobijena puna podrška.

Po pitanju ovog dela Predloga izmena i dopuna Zakona koji se odnosi na ova mešovita odeljenja za polje filologije, tu smo imali veoma kvalitetnu raspravu i dosta oprečna mišljenja i određene rezerve koje su iznesene od strane pojedinih članova nadležnog odbora. U pogledu rezervisanosti, dakle spajanja grupa, odnosno pravljenja određenih grupa po vertikali. Dakle, kada pravite, spajate grupe po horizontali, različita odeljenja, tu niko ne vidi problem, ali kada je u pitanju spajanje grupa po vertikali, dakle, gde u istoj grupi imate učenika prvog razreda, trećeg ili četvrtog razreda, tu je izražena određena rezervisanost. Razmenjeni su argumenti među narodnim poslanicima, članovima Odbora i takođe predstavnicima Ministarstva.

Istina, nakon te rasprave Odbor je dao punu podršku i tim predlozima uz opasku da ćemo danas saslušati raspravu ovde u plenumu i ukoliko dobijemo određenu argumentaciju da nešto treba popraviti, imamo prostora i tokom ovog zasedanja sve do glasanja, uključujući i neku mogućnost odborskog amandmana.

To smo pitanje na neki način ostavili otvorenim, ali uz tu opasku svakako dali podršku i ovim predlozima, uključujući i druge predloge koji se dotiču druge tematike.

Ono što želim preneti ovde sa Odbora, sa ove sednice i sa pojedinih drugih sednica, jeste da se sve više čuju glasovi da pored, mogu kazati, odličnog koraka koje drži Ministarstvo i Vlada u pogledu praćenja svih izazova i potreba u samoj zakonodavnoj materiji, mogu kazati da tu imamo saglasnost od strane Odbora i Ministarstva da to ide dobro, ali sve je više glasova iz Odbora da ćemo se morati značajnije pozabaviti određenim suštinskim pitanjima.

Istina, svi čekamo da se završi ovaj veliki izazov i ova kušnja sa kovid pandemijom koja nam je nametnula, između ostalog, i potrebu da se u posebnim okolnostima posebnim merama borimo protiv ove kušnje, ali ne samo da se borimo protiv pandemije, već i da obavljamo svoje dužnosti.

Kada je u pitanju obrazovanje, znate i sami da je ona jedna od oblasti, mogu kazati, najpogođenijih posle ekonomije, odnosno privrede gde je, moram priznati, konstatovano na samom Odboru da su i Vlada i nadležno Ministarstvo položili taj ispit i dali su sve od sebe i uspeli da pronađu najbolji način da se i u ovim vanrednim okolnostima kvalitetno i u mogućim granicama odvija nastava. Nadam se da nećemo imati teže posledice, iako se ne može uporediti nastava u vanrednim okolnostima i nastava u redovnom okolnostima.

Čekajući da se sve ovo završi, uverenja smo da ćemo morati nakon svih ovih proceduralnih, zakonodavnih aktivnosti koje radimo zajedno, malo dublje u obrazovanje, ne samo srednjoškolsko, već i u druge aspekte obrazovanja, osnovno, jer činjenica je da imamo određeni raskorak između dobrih zakona, dobrih zakonskih rešenja i svihaktivnosti koje činimo na tom polju i samog kvaliteta, ne samo implementacije tih zakona, već zapravo postignuća u pogledu onoga što jeste misija i uloga celokupnoga sistema obrazovanja.

U tom pogledu, svakako, sa strane Odbora, imamo punu podršku Narodnoj skupštini da ovaj zakon, nakon što, odnosno predložene izmene i dopune zakona, iscrpimo raspravu i u načelu, nadam se i u pojedinostima, bude izglasan. Hvala.

Poštovana predsedavajuća.

Poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, žao mi je što danas imamo objedinjenu raspravu o četiri veoma važna zakona, tako da će teško svaki od ovih zakona dobiti onoliko koliko zaslužuje u našoj diskusiji. No, obzirom da nemamo ništa sporno, baš u našim stavovima, po pitanju Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, kao i Zakona o Sremskim Karlovcima, koje ćemo bezuslovno podržati, ja ću svakako dati prednost u svojoj diskusiji Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i Zakonu o zabrani diskriminacije.

Naime, ovo su dva veoma važna zakona, što se jasno vidi iz samih imena, odnosno pojmova kojima su ovi zakoni u naslovima označeni i zato je ovo prilika da se malo dublje pozabavimo ovom materijom.

Društvo koje uspe da se suprotstavi diskriminaciji, koje uspe da bilo kroz aspekt zakonodavstva i primene zakona ili kroz aspekt celokupne kulture suzbije diskriminaciju je napredno društvo, društvo koje zaslužuje svaku pohvalu. Isto tako, i kada je u pitanju ravnopravnost, jedna od tekovina koja nikako ne može biti sporna, i zato bih voleo da u ovoj diskusiji, a nadam se i u diskusiji drugih poslanika vrlo jasno iznesemo svoje stavove i o detaljima i o celini.

Dakle, radi se o jednoj delikatnoj materiji, o materiji o kojoj se nije moguće izjašnjavati crno-belo, nije moguće kazati – ja sam za ovo potpuno, kao ni – ja nisam za ovo potpuno, zato što bi „nisam za ovo“ značilo da nisam za vrednosti koje spadaju u univerzalne, koje se ne mogu nikako sporiti, ali ono što nas dodatno obavezuje da budemo pažljiviji u analizi ovih zakona, odnosno novih predloženih rešenja po pitanju ova dva zakona jeste činjenica da ukoliko imamo jedan zakon i predloge vezane za taj zakon koji su veoma kvalitetni predlozi i koji imaju i dobru i pozitivnu intenciju i koji imaju i dobre formulacije i dobra su rešenja, a sa druge strane u okviru tih rešenja, odnosno tih zakona nam promakne nešto što nije dobro ili što je loše mi ćemo u budućnosti imati uglavnom posmatranje tih zakona u znaku onoga što je loše, pa makar ono bilo malo. Zato ćemo zaseniti sve ono što je dobro u tim zakonima.

Zato, dakle, podržavam pažnju koja se daje i sa pozicije ministarstva. Želim da istaknem da nemam nikakvu sumnju da je ministarka Čomić sa svojim saradnicima uložila značajan trud, čak neću ni na koji način da posumnjam u nameru. Znam da je tu i dobra namera i izuzetno veliki trud u traženju najboljih rešenja, pogotovo i sve ovo što smo čulo, da kažem, od hronologije ili istorijata pokušaja donošenja ovih zakona zapravo sve to potvrđuje, ali i sve to ukazuje da se radi o jednom veoma klizavom terenu za koga se opet ne možemo i nakon svega i nakon tolikog truda i nakon svih dobrih namera složiti da kažemo – sad je gotovo, sve je ovo odlično.

Da, mnogo toga je odlično. Da, želim da potvrdim ovde odlučnost narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja u beskompromisnoj borbi kada je u pitanju diskriminacija, kada je u pitanju nasilje, nasilje nad ženama, nasilje nad drugim ugroženim kategorijama. Dakle, tu ne može biti nikakvog spora, ali ono što ne želimo da prihvatimo jeste da nam se uskrati mogućnost kritičkog stava prema onim delovima ili onim detaljima za koje smatramo da nisu dobri, da su loši ili za koje držimo da mogu mnogo bolje.

Čuli smo i u uvodnim izlaganjima, ali isto tako i od stane predstavnika pojedinih odbora i formulacije direktiva, direktiva iz Brisela, iako jeste to prilično oštro, ali tako tamo piše da je u pitanju direktiva. Neka je direktiva, ali sadržaj te direktive glasi, parafraziram – osigurati jednake mogućnosti. Dakle, to je princip oko koga ćemo se sigurno svi ovde složiti.

Kada govorimo o pravu i pojmu ravnopravnosti, potpuno se slažem da ono što treba da bude naša težnja i na koncu i nekih zakonski okvir s kojim ćemo to zaštititi jeste pitanje jednakih mogućnosti i to jeste pravo, to jeste intencija prava uopšteno i trebalo bi biti intencija zakona i to bi trebalo da bude intencija samog pojma i samog principa ravnopravnosti.

Međutim, ono što jeste za nas narodne poslanike Stranka pravde i pomirenja sporno jeste pitanje granice između ravnopravnosti i ravnoobaveznosti gde je granica između jednakih mogućnosti i granica između nametanja određenog obrasca, pre svega pravno i zakonski, ali sa vrlo jasnim implikacijama na druge sfere našeg života, i kulturološki, i etički i svaki drugi.

Dakle, to je ono što je za mene sporno i to je ono čemu smo morali malo više posvetiti pažnju, iako je kao što smo čuli kroz javne rasprave i brojne druge aspekte aktivnosti posvećivano pažnje, međutim, to je pitanje koje je sporno, koje je delikatno, kome moramo pristupiti sa više aspekata.

Dakle, ova dva zakona, opet se ograđujem i podvlačim, sa mnogo dobrim rešim rešenjima, ali poseduju određene delikatnosti koje za nas jesu sporne.

Čuli smo obrazloženja i žao mi je što nisam do kraja zadovoljan, razlika između polnosti i rodnosti. Dakle, voleo sam da je bilo obrazloženje temeljitije, pogotovo po pitanju definicije roda.

Ovde imamo u zakonu igru sa pola na roda, a pogotovo kada uzmemo u obzir i ustavnu kategoriju, ne znam kako je to Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo tek tako prešao preko toga, jer u Ustavu nemamo kategoriju roda i rodne ravnopravnosti, u Ustavu imamo kategoriju polne ravnopravnosti. U redu, ako se saglasimo da trebamo potencirati pitanje rodne ravnopravnosti, hajde onda da menjamo Ustav, hajde da i tu obezbedimo osnov, i ako je pitanje kako ćemo i da li ćemo se oko toga saglasiti, dakle, pitanje roda i rodnog identiteta, vi znate, pogotovo sa adrese iz Brisela sa koje nam to dolazi, vi znate koliko je to pitanje delikatno i koliko to pitanje i tamo nije rešeno. Mi sad već imao da je broj rodnih identiteta po toj teoriji prešao stotinu, dakle imamo sada već pobrojano preko stotinu rodnih identiteta.

Sada, pored toga da li je to za nas etički, ideološki, kulturološki prihvatljivo, ali hajdemo sada pogledati neki tehnički i praktični aspekt zakona pošto se bavimo i diskriminacijom i bavimo se rodnom ravnopravnošću. Šta će se desiti ako bi se ovaj zakon usvojio u ovoj formi? Šta će se desiti sa refleksijama, recimo, određenih zakonskih odredbi koje su diskriminacijske prirode ili se mogu tako tumačiti, ukoliko mi sutra u našem diskursu ovde, političkom, bilo kom drugom, ne nabrojimo svih stotinu rodnih identiteta, već koristimo neke formulacije, pa samo pomenemo neke rodne identitete i onda kažemo i svi rodni identiteti? Znači, mi ćemo samim tim, zapravo određene o rodnoj diskriminaciji će imati implikaciju i na nas.

Dakle, mi ulazimo u jedno polje koje naučno sporno. Postoji naučna teorija, ali samo teorija, čak hipoteza, ali, evo, da je priznamo kao teoriju o rodnim identitetima, ali ona nije aksioma, ona nije naučna istina. Ona nije nešto što se može prihvatiti i nametnuti zakonom. Dakle, to nije održivo ni naučno, to nije održivo ni pravno.

Prema tome, ovo su stvari koje nas teraju da prosto zastanemo, da zastanemo po pitanju rodnosti, da ne možemo, pre svega, zbog spornosti, odnosno nedostatka utemeljenja u Ustavu. Dakle, mi nemamo u Ustavu rodnu ravnopravno, imamo polnu ravnopravnost, a sada tako neosnovano, bez obrazloženja, prelazimo na rodnu ravnopravnost i već koristimo to kao jednu uspostavljenu ili potpuno normalnu kategoriju.

Znači, nemam nikakav problem da podržim svim svojim kapaciteta polnu ravnopravnost, ravnopravnost polova u pogledu jednakih mogućnosti. Dakle, tu smo potpuno na čistome, ali pitanje rodne ravnopravnosti u konfuziji definicije rodnih identiteta je veliki problem, verujte. Ulazimo u nešto što je i etički i kulturološki i pravno i logički sporno i problematično.

Drugo, svako društvo svoj kvalitet odnosa, svoj etički kvalitet dokazuje na odnosu prema slabijima. Dakle, da biste ponudili dodatne mere zaštite, vi nekog tretirate slabijeg. Imate decu, imate stare, imamo osobe sa posebnim potrebama, itd. Znači, to je potpuno nesporno, ali šta je sporno? Sporno je, i znam da ću sigurno za ovo biti napadan, da li su žene slabiji pol? Ako kažete da jesu, imamo problem, već kršimo Zakon o diskriminaciji, a ako nisu, zašto im nudimo dodatnu zaštitu? Dakle, to je problem koji nije samo retoričke prirode, to je problem suštinske prirode, jer dodatna zaštita se samo nudi onima koji su slabiji. Oni koji nisu slabiji, njima se nudi opšta zaštita, kao što se nudi svim građanima ove zemlje, koja već postoji u određenim zakonima itd.

Dakle, prosto, otvaram ono što su konfliktna pitanja preko kojih ne možemo proći tek tako površno, već sa kojima se ovde kao narodni poslanici moramo suočiti i na kraju usaglasiti ili to sve odbaciti.

Drugo, pitanje ravnopravnosti - da, u jednakim šansama, ali u pitanju nametanja, nametanje, recimo, kada je u pitanju zapošljavanje? Slažem se potpuno, ako konstatujemo da je to slabiji pol, ugrožen je, hajmo afirmativnu akciju, podržali smo tada, znate i sami, nesporno i 40% u Skupštini, nemamo problem sa tim, ali imamo problem sa onim temama ili poljima gde se prepliću neki drugi standardi koji nisu samo pravne prirode, koji nisu samo simbolično-etičke prirode, koji nisu samo pitanje zaštite, kao što je sektor privrede.

Znači, vi namećete u sektoru privrede, recimo, obavezu zapošljavanja sa određenim brojkama i da time u drugi plan

Šta je onda sa pitanjem, recimo, teških poslova? Šta ćemo sa ravnopravnošću, recimo, u rudnicima, u poljoprivredi, gde se radi po učinku, gde se plaćaju ljudi po učinku - toliko lopata, toliko kolica, toliko, ne znam čega, vagona, ovoga, onoga? Dakle, ulazimo u jedan problem - nedorečeni. To je pitanje sa kojim se moramo temeljitije pozabaviti.

Drugo, pitanje ulaska zadiranja u aspekt obrazovanja, pogotovo formulacija formiranje svesti, unapređenja svesti, itd. Ipak mi sve to miriše na jednu ideologizaciju koja nije dobra.

Razumem da ovo što dobijemo iz Brisela nisu temelji EU. U temeljima aktivne EU ovo nije postojalo, ovo je naknadno isforsirano u Briselu pod uticajem ekstremno ideoloških faktora koji se bore za ovu ideologiju. To je u pitanju jedna ideologija.

Ne sporim njihovo pravo na ideologiju, ali, dame i gospodo, smisao Unije jeste susret različitih. Evropska unija je zamišljena kao susret ili zajednica različitih nacija, naroda i država.

Čak razumem da smo komotniji po pitanju privrednih pitanja, ekonomskih pitanja, organizaciono-administrativnih itd. ali ova pitanja koja zadiru u dubinu našeg identiteta, ljudskog, kolektivnog, verskog, kulturološkog, etičkog, pa, verujte, ukoliko mi to prihvatimo tek onako zato što je došao iz Brisela, po direktivi, iako sam direktivu drugačije razumeo, zato što, ne znam, nam se sugeriše politički na ovaj ili onaj način, verujte, ja ne znam čime ćemo se mi to posle baviti?

Izvinite, zbog čega je to onda unija? To nije unija, to je jedna monolitna zajednica. Španija, jedna ozbiljna zemlja, članica EU, je zapretila da će izaći iz EU ukoliko joj zabrane koride kao deo njihove tradicije sportske itd, da budem slikovit.

Dakle, oni prete takvim potezom da zaštite volove, bikove. Čekajte, a šta smo mi spremni da uradimo da zaštitimo i na koncu porodice, molim vas? Da, porodice. Da, naše etičke i duhovne vrednosti, naše balkanske, muslimanske, hrišćanske i druge vrednosti.

Dakle, ono što je moja intencija ovde jeste da se odvoji žito od kukolja, da ono malo što ne valja i ono nešto što ne valja u ovim ponuđenim zakonskim rešenjima sklonimo i popravimo, da bi ono puno onog što valja, što je cilj u pogledu zaštite od diskriminacije, u pogledu stvarne ravnopravnosti, jednakih šansi, pogotovo zaštite od nasilja, da bi ono imalo pravi svoj sjaj. Zato, bez obzira što smo više puta imali rezervu, hajmo imati ponovo ne sa ciljem da odbacimo, nego sa ciljem da popravimo, sa ciljem da popravimo.

Nemojte, molim vas. Ja razumem, vi narodni poslanici, svi mi imamo partije, imamo svoje šefove, poslaničke klubove, imamo direktive i tako dalje, ali kada su u pitanju neka druga, da kažem, plića pitanja koja ne zadiru ovoliko u ljudsku etiku, kulturu, u samobitno, u sve ono što jesmo, hajmo zato, nema problema kako ćemo glasati, hajmo, glasamo, a ovo sada sada se koristi, došlo je iz EU, došlo s nekog vrha, došlo odnekle, predložila Vlada. U redu je, ali mi ako ne naučimo ovde da možemo i Vladi nešto odbiti, izvinite, zašto smo mi Narodna skupština? Hajdemo onda doneti zakon i Ustav da Vlada usvaja zakone ako moramo baš sve prihvatiti što iz Vlade donosi. Ovo je prekrupno pitanje. Ovo su preduboka pitanja.

Znajte, u budućnosti, u istoriji neće biti da vam je naredila EU ili stranka, nego će biti da ste vi narodni poslanici to izglasali. Zato kada stišćete taster i podižete ruke vi snosite odgovornost. Ovo je sve kuhinja u pripremi. Mi smo ti koji verificiramo.

Sutra kada se počnu primenjivati neke stvari, pa kada budete videli kako se to odražava na vašu porodicu, sa kojim obrazom izlazite pred kćerku ili sina, sa kojim ovo, sa kojim ono, niko vam neće reći nametnula Unija ili stranka, nego će vam reći – ne, gospodo, vi ste bili slobodni narodni poslanici, građani da to izglasate ili ne glasate. Zato vas molim, imajte to u vidu. Ima još jako puno primedbi za koje neću imati dovoljno vremena, ali recimo pitanje, ja sam to nazvao „crne knjige“, upisivanja, zapisivanja nekog ko se izjasnio nekom ko je napravio neku verbalnu grešku, verbalni delikt, vraćamo i onda se tamo formira neka knjiga, koju sam ja nazvao crnom knjigom, u koju ćete biti upisani bez mogućnosti da ikada budete ispisani. Vama će tamo da stoji u vašem dosijeu da ste vi, ne znam, nekad izgovorili neku formulaciju koja je sporna po pitanjima koje tretira ovaj zakon, a potom isto tako proširenje u oblasti Povereniku za ravnopravnost.

Podržali smo i postojanje Poverenika i njegov rad i sve ostalo, ali davanje određenih sudskih ovlasti Povereniku, to je jako problematično. Gde je sud? Gde su tužilaštva? Ako će nas neko kažnjavati, nas, bilo koga, građane, dakle, tako neposredno kao što to čini u ovom slučaju Poverenik, a potom i pitanje pritužbi, tužbi ili žalbi, davanje mogućnosti da se određene nevladine organizacije, dakle da one budu te koje će tužiti za eventualnu diskriminaciju ili nepoštovanje rodne ravnopravnosti itd, bez toga da tuži onaj ko se oseća prozvanim je takođe jedan novi program, uvodimo neku vrstu doktrinarne inspekcije koja će po svojoj proceni takve ljude targetirati, tužiti itd. Ovo su stvari koje su veoma osetljive i veoma duboke i zato bi morali da mnogo temeljitije njime priđemo.

S obzirom na sve ove primedbe, kao i mnoge druge koje, evo, nisam ovde stigao da ih izložim, ali ja mislim da nećemo uspeti, iako sam video da imamo solidan broj amandmana, nećemo uspeti da ove zakone popravimo sa ovim amandmanima, već predlažem da se ovi zakoni ne izglasaju, da ih vratimo Vladi, da uradimo nova rešenja i da, koliko god vremena izgubimo, možemo svetla i čista obraza mi, narodni poslanici, podići ruku, glasati za ove zakone i ne stideti se sutra što smo to učinili. Ako to ne uradimo, mislim da ćemo prihvatiti nešto samo zato što se od nas traži, zato što to ne možemo više da odbijamo. Previše je ovo važno da bi ga na taj način prihvatili i da bi na taj način ove zakone izglasali.

Ja imam poverenja, ili možda nadu, ako ne i poverenja toliko i uverenja, ali nadu da mi ovde imamo dovoljno narodnih poslanika samomislećih, ali ne mislim da i na vrhu najveće vladajuće stranke postoji ta odlučnost da se po svaku cenu i preko kolena ovakvi zakoni usvajaju, već da postoji uverenje da moramo napraviti iskorake i po pitanju diskriminacije i po pitanju polne ravnopravnosti i po pitanju zaštite slabijih kategorija od nasilja, to je nesporno i mislim da tu nemamo nikakvu dilemu, ali da, isto tako, ovo moramo očistiti od nečega što može da nam bude virus koji ima implikacije za dalje.

Dakle, Zakon o rodnoj ravnopravnosti je temelj, temeljni akt, ideološki temelj za donošenje zakona o istopolnim zajednicama. I zapravo je prerano podignuta galama, ako tako mogu kazati, o tom zakonu, da bi mi sada kazali – e, taj je odgođen, sad ćemo ovaj da usvojimo. Molim vas, to je isti paket. Zato treba očistiti zakone od starih ideologija, od ideologija koje nisu svojstvene našoj duhovnosti, našoj etici i našoj kulturi.

Zato vas pozivam da zaista po svojoj savesti, po svojoj ontološkoj suštini, onoj ljudskosti, evo i čojstvu, oko koga ćemo se saglasiti ali ga u ovom slučaju koristimo na različite načine, postupimo i zapravo odgovorno odbacimo ove zakone ovaj put, da ih popravimo, doradimo, pa da ih onda u punom raspoloženju i ubeđenju usvojimo. Hvala.

Ne znam kako ste shvatili da vama upućujem zahtev da povučete neke proceduralne postupke. Dakle, tri puta sam pozvao poslanike da ne glasaju za zakone, već da ih vratimo, nakon glasanja, na doradu i to je ono što je moj stav. Naravno, moguće je zamoliti Vladu da povuče. Dakle, proceduralno mi to nije toliko bitno.

Kada je u pitanju vaše pitanje na koju ideologiju mislim, ne mislim na feminizam, iako nemam simpatije prema feminizmu. Naprotiv, feminizam je potencirao ženu, kako god. Ono što sada imamo u nekoj najavi upravo te, koje ideologije? Da budem veoma direktan, ultramaterijalističke bezbožničke ideologije, a koja ima svoj spektar refleksija.

Ono što mene brine je upravo ova konfuzija oko definicije roda i sav ovaj spektar od stotinu raznih rodnih identiteta. Ono što u stvari eliminira smisao muškarca i žene kao polne i rodne kategorije, to je ono što je za mene zabrinjavajuće i što ja ovde vidim na razne načine, kroz nekoliko refleksija, da se ovde očituje.

Pominjanje mračnih ideologija koje su ovako definisale ženu kao nešto je besmisleno u ovom slučaju. Naprotiv, svaka ekstremna ideologija se hrani drugom ekstremnom ideologijom. Ako mi ovde dopustimo menjanje naših etičko, duhovnih obrazaca, kroz ovaj ili neke druge zakone, mi zapravo time dajemo drugoj strani ekstremnih ideologija da još više jačaju i da to koriste.

Ono što je moja intencija i nema prostora, i to sam rekao i u govoru, da se na bilo koji način moj govor ili sve ovo što izlažem ovde dovodi u pitanje revitalizaciju, pitanje diskriminacije i pitanje odnosa prema nasilju.

To je nesporno i to nije prostor za raspravu. I zato ponavljam, naravno da su sporni i neki obrasci senzitivnosti. Šta ćemo sa onima koji neće? Šta ćemo sa damama? Ja znam mnogo dama koje kažu – ja neću da budem „vozačica“, Ja neću da budem „spisateljica“, ja neću ovo, jer „spisateljica“ nije pisac nego je nešto drugo.

Dakle, šta ćemo sa svima njima? Hajmo samo jednu širinu imati u tom sagledavanju i ne nametati ovo sada – e, koji niste za ovo, vi ste protiv toga, vi ste za nasilje, vi ste za diskriminaciju. Taj obrazac u diskursu nam ne treba.

Dakle, zapad je izrodio i komunizam i marksizam i ne bi me uopšte čudilo da izrodi i neomarksizam. Dakle, nemamo razloga na to biti toliko senzibilni.

Dakle, što se tiče ideologije ljudskih prava, nemam nikakav problem i sa ljudskim pravima, pa makar oni bili ideologija, zaista nemam nikakav problem, kao što nemam problem ni sa pravom na izbor i moje reakcije su u značajnoj meri bile usmerene protiv obrasca nametanja. Nije problem što neko želi da mu se obraćamo sa rodno-senzitivnim jezikom, nemam tu nikakav problem, ali je problem kada nam se nametne obaveznost pa onda tražite da u naučnom radu, koji finansira Vlada, onaj ko ne poštuje tzv. „rodno-senzitivni jezik“ bude kažnjen i njegov rad ne bude priznat ili gubi rad na referentnosti. To nije pravo na izbor, to je nametanje i tu vi pravite zapravo jednu demagošku konfuziju sa stalnim odgovorom na sve ono što se ne slaže sa vašim stavovima, mržnja, nasilje.

Nemojte molim vas, nemojte. U mržnji i nasilju smo na istoj strani. Nemojte. Ovde se radi o pojedinostima koje imaju svoju duhovnu, etičku različitost i samo o tome govorimo. Poštovaćemo svakog i pravo na izbor je ono za šta se zalažem, ali ovde mi namećemo obrazac sa određenim sankcijama za one koji to ne poštuju, odnosno to ne žele. Tu mi imamo različit pristup. Ne ni po pitanju mržnje, ne ni po pitanju nasilja, ne ni po pitanju drugih relacija.

Naravno, pitanje prirodnosti jezika je ono oko čega se mi ne slažemo. Svi pokušaji kroz ljudsku istoriju, veštačke dogradnje na jezik, kao i proizvodnja veštačkih jezika, gde je danas esperanto? Sve veštačke dogradnje na jezik su propale, zapamtite, propašće i ova. Ovde je problem kada nešto veštački želite nadograditi. Jezik se razvija prirodno. Ono što ima duh jezika, to će sigurno opstati. Sve drugo će otpasti. To je ono na šta mi ovde reagujemo.

Poštovani predsedniče i potpredsednice Narodne skupštine, poštovani predstavnici Vlade, ministrice sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, tri ugovora sa Argentinom, memorandum sa Dominikom i jedan ugovor sa Belorusijom iz paketa sporazuma o saradnji na polju pravosuđa i bezbednosti, kao i na drugim poljima sa Dominikom, predstavljaju još jedan iskorak ove zemlje u pogledu njenog samopotvrđivanja i normalnom funkcionisanju i vršenju svojih obaveza i prema građanima, ali isto tako i na polju i putu daljeg unapređenja odnosa sa brojnim zemljama širom sveta.

S obzirom da su u pitanju proceduralni zakoni kojima se potvrđuje sa naše strane uobičajena aktivnost i nešto što je već proverena i dobro potvrđena praksa, nemamo puno prostora konkretno govoriti o samim sporazumima, osim izraziti spremnost da se oni podrže. Ali, s obzirom na široku tematiku ovo jeste prilika da još malo prozborimo o međunarodnoj politici naše zemlje.

Uopšteno gledano, međunarodna politika naše zemlje poslednjih godina je dobra. Politika „II“ je generalno najbolja politika u građenju odnosa sa brojnim, raznovrsnim i najčešće veoma heterogenim međunarodnim faktorima i državama.

Istina, nije teško zauzeti takav kurs i kazati – mi ćemo biti u dobrim odnosima i sa istokom i sa zapadom i sa severom i sa jugom, sa komšijama i sa onima koji su dalje ili daleko od nas.

Ono što nekada ili povremeno bude problem, u tom kursu građenja međunarodnih odnosa, jeste da se dogodi da se nekada ti faktori iz paketa „II“ međusobno suprotstave, odnosno njihovi interesi se često nađu na suprotnim stranama, a onda pogotovo kada su u pitanju veće svetske ili regionalne sile, oni osete potrebu iz nekih ranijih navika i praksi da od nas traže da jedno „I“ ukinemo i da bude samo jedno „I“, odnosno da samo budemo na njihovoj strani.

To je jedan od izazova koga nije retko naći na tom putu, na putu građenja međunarodnih odnosa, ali isto tako još jedan veći izazov koji možda zadire u suštinu i nije samo iz paketa povremenosti, jeste pitanje samoga kursa između interesa i principa.

Naravno, taj izazov se ne odnosi samo na građenje i unapređenje i održavanje međunarodnih odnosa, on je jednako konfliktan i specifičan i ne tako jednostavan i u građenju svakodnevnih odnosa nas ljudi i pojedinaca. Logično je da naša međunarodna politika treba pre svega da ima u vidu sopstvene interese, odnosno interese svoje zemlje, odnosno interese građana ove zemlje.

Međutim, ako su interesi uvek jedina i ključna mera, postavlja se pitanje – šta je sa principima? Šta je sa etičkim principima? Šta je sa pitanjima pravde i nepravde? Šta je sa pitanjem raznih događaja u našem užem ili širem okruženju ili širom sveta kada se događaju neke stvari, gde se od zemalja, uključujući i našu zemlju, očekuje da imaju određen ispravan stav?

Istina, jednostavnije je i lakše je isključivo imati u vidu sopstveni interes, kao što je i u svakodnevnom našem pojedinačnom životu, jednostavnije je se voditi samo svojim interesom. Međutim, tu se postavlja ono suštinsko pitanje elementarne ljudskosti i pitanje ljudskosti koliko god je važno u individualnim odnosima, ono je bitno i u kolektivnim relacijama i odnosima. Koliko god je važno da ne izgubimo dušu u našim pojedinačnim, svakodnevnim odnosima, jednako toliko važno da ne gubimo dušu ili da je ne flekamo našim međunarodnim relacijama i odnosima.

To svakako i ni malo nije jednostavno zato što u nekoj dugoročnijoj i potvrđenoj praksi međunarodnih odnosa puna sloboda, puna samostalnost i puni suvereniteti su uglavnom rezervisani za one najveće ili one velike.

Međutim, za nas male, za male zemlje najčešće se ostavljaju mrvice u slobodi, suverenitetu i samostalnosti, donošenju svojih odluka i gradnji međunarodnih odnosa. Zato one zemlje i ona zemlja koja nije tako velika po brojnosti, po vojnoj, ekonomskoj i drugim aspektima snage ona će biti osuđena i morati da hoda nekom ivicom ili maltene tankom kanapom sa punom koncentracijom održanja sopstvene vertikalnosti i sopstvene ravnoteže. Dakle, samo tako sa tim hodom, samo sposobnostima i kvalitetom da prolazi tom oštrom ivicom ona ima šansu da održi određenu svoju samobitnost, ali isto tako i da se ne odrekne sopstvenih vrednosti i sopstvenih prioriteta i kvaliteta.

Na listi naših međunarodnih prioriteta, ali lista je prilično široka zato što smo se opredelili za politiku „i i“, ali i na vrhu liste po mom ubeđenju apsolutno treba zadržati relaciju komšijskih odnosa, odnosno gradnju dobrih odnosa sa komšijama. To jeste uglavnom i proklamovano našim načelnim politikama. U značajnoj meri se i sprovodi sa određenim izuzecima povremenim oscilacijama ili možda zastojima, ali želim da podvučem da bez obzira na svu važnost svih drugih međunarodnih faktora kvalitet, stabilnost, budućnost ove zemlje se najpre bazira na dobrim odnosima sa našim susedima, odnosno komšijama.

U trenutku kada uspemo izgraditi te odnose i podići ih na najviši nivo kvaliteta, verujte, pola naših problema, pola pretnji, pola opasnosti ili više od toga za ovu zemlju će biti otklonjeno zato što sigurnost bazirana na dobrim odnosima sa susednim zemljama zapravo pravi svojevrsni zaštitni pojas oko ove zemlje gde će bilo koji neprijatelj koji želi bilo šta preduzeti u pogledu destabilizacije ove zemlje ili ugrožavanja njene bezbednosti, njenih interesa, to će mu u takvom ambijentu i takvoj konstelaciji odnosa biti veoma otežano, a najčešće i onemogućeno.

Dakle, pored onih generalnih načela u pogledu gradnje odnosa sa susedima, želim ponovo da istaknem od kolike su važnosti da tako kažem i mali postupci, mali sa izuzetno velikim efektima i posledicama.

Evo, slučaj humanosti koju je pokazala ova zemlja u pogledu pune podrške sa vakcinama, susedima, komšijama i u konkretnim brojkama isporučenih vakcina, ali isto tako i u otvorenosti ove zemlje prema ljudima iz komšiluka koji dolaze da se ovde imunizuju. Ja sam jedan od svedoka, s obzirom da imam široke i lične odnose sa mnogo građana i u Crnoj Gori i u BiH i u Hrvatskoj, pa sam svakodnevno u prilici da se i meni javljaju tražeći da im pomognemo da dođu ovde i prime vakcinu, svedok sam kakve to ima izuzetno dobre efekte i veoma pozitivne posledice na te ljude i ne samo pojedinačno na njih, već svaki od njih koji ne znači da su pre toga imali jasne ili da kažem pozitivne stavove prema ovoj zemlji, ali s obzirom da su došli u priliku da im ova zemlja učini jednu takvu uslugu i potvrdimo ljudskost kroz jedno takvo dobro delo, dakle, ja sam svedok da ti ljudi postaju jedno novo svetlo, jednim novi zraci svetla prema susednim zemljama u pogledu njihovog budućeg svedočenja o ovoj zemlji.

Dakle, ovaj primer se pokazao izuzetno dobrim gde, naravno sve to košta i sve to ima svoj ucenu, ali je cena jako mala u odnosu na efekte koji se tu postižu i želim da bodrim samih vrh države i sve nadležne organe institucije da se zapravo sa ovakvim primerima i sa ovakvim aktivnostima nastavi i u diplomaciji i u svim drugim aspektima gradnje međunarodnih odnosa, kao i elementarnih ljudskih odnosa.

Dobro delo, dobro delo je najjače oružje, verujte, dobro delo i dobročinstvo je jače od bilo koje rakete, od bilo kog oružja, od bilo kojih drugih poluga instrumenata moći, instrumenata konvencionalne moći.

Dakle, naravno da to nije nikakvo novo otkriće, to je zapisano i u svetim knjigama kao božja reč - na zlo odvrati dobrim pa će ti otvoreni neprijatelj postati prijatelj. Dakle, to je tako moćna i veličanstvena aksioma koja se i na ovim primerima pokazuje. Tu treba da uložimo još dodatne energije i da iskoristimo sve ljude koji imaju te konekcije, koji imaju relacije, dobre odnose, lične, kolektivne sa okruženjem, u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Albaniji i svim drugim zemljama, da iskoristimo naše pojedince za zapravo gradnju tih odnosa i naravno uz dobra dela, o kojima govorim, to će zasigurno imati izuzetno dobre rezultate.

Svakako da je neupitan naš kurs evrointegracija, odnosno put prema EU, ali ovo što želim da istaknem nijedna krajnost nije dobra. Nikada na krajnosti ne stanuju niti istine, niti kvaliteti. Kako god nije bila dobra krajnost koju još zastupaju pojedini politički subjekti ovde u našoj zemlji, koji zapravo pozivaju da se odustane od evrointegracija i od puta prema uključenju Srbije u EU, kako god ta krajnost nije dobra, isto tako i krajnost, druga krajnost bezuslovnog prihvatanja svega što nam dolazi sa strane Zapadne Evrope je isto tako pogrešno.

Mi ne treba da upadnemo u tu zamku da svaki stav, svaki dopis, svaki papir koji nam dođe da je on aksioma i vrednosna i pravna i politička i da se to sve bezuslovno treba prihvatiti. Mi treba da se zapravo vratimo i stalno držimo onome što jesu temelji formiranja EU. Ti temelji, ta načela koja su tada proklamovana u mnogo čemu nemaju veze sa nekim detaljima koji su etičko-kulturološke prirode koji se nama danas ovde serviraju i koje mi treba da prihvatamo prosto bez ikakve provere.

Dakle, da EU, ali bezuslovno nikome i ništa. Onaj koji pristaje na sve bezuslovno je poništio sebe, ne postoji niti jedna međunarodna relacija koju treba graditi bezuslovno. Svaka međunarodna relacija uključujući i evrointegracijske procese treba da se gradi i na dogovornim principima i zato se između ostalog i ova tehnička procedura u kojoj se sada nalazimo u pogledu otvaranja i zatvaranja pregovaračkih poglavlja zapravo i zove pregovaračka poglavlja. Znači, vode se pregovori. Pregovori znače usaglašavanje volja. Oni imaju određene zahteve, mi imamo određene stavove i onda kroz te razgovore, odnosno pregovore dolazimo do saglasnosti, odnosno rešenja koja su obostrano prihvatljiva.

Međutim, ukoliko mi ili oni ili zajedno prihvatimo da su pregovori o evrointegracijskim procesima i stupanju Srbije u EU zapravo samo aplikacije uslova koje mi treba da ispunimo ja se izvinjavam, ja to ne shvatam da je dobro. Sa time se ne slažem, pogotovo kada je u pitanju onaj aspekt zahteva koji nam dolazi sa zapada, a koji duboko zadire u naše etičke i naše duhovne vrednosti. O etičkim i duhovnim vrednostima se ne pregovara.

Dakle, to je nešto što bi trebalo da bude aksioma koju trebaju imati svi u vidu koji zapravo vode ove razgovore i ove pregovore. Ekonomska pitanja, administrativna pitanja, pravosudna pitanja, u redu, to su neke stvari koje su formalno proceduralne prirode, koje su relativne, gde oni koji imaju više iskustava kao uređena društva priznajemo da su otišli dalje, da se tu može od njih puno toga naučiti. Međutim, to dvoje nema veze jedno sa drugim. Tražiti od nas da mi menjamo etičke i kulturološke, koristiti evrointegracijski put i našu želju i nameru da budemo deo EU na način da se od nas uslovljava da menjamo ideološki, etički, kulturološki obrazac i principe je besmisleno.

Evropska unija je unija, to znači zajednica, unija različitih, zajednica različitih. U redu je oni imaju određene svoje etičke i kulturne obrasce, ali mi imamo svoje koji su bazirani na našim verskim, etičkim, tradicionalnim, drugim vrednostima i ja poručujem svim narodnim poslanicima da ne upadamo u tu zamku gde nas neko dresira i da samo oni naivni nedovoljno učeni i upućeni pristaju na to. E, pa to je tako, oni to od nas traže. Nema problema, izvolite prvo da popričamo o temeljima tih zahteva, o temeljima EU, o onim osnovnim načelima i principima na kojima je nastala.

Znači, zajednica u kojoj se udružuju različiti, različiti po veri, različiti po kulturi, različiti po jezicima, i nalaze zajedničke imenitelje kroz razgovore, dogovore i pregovore. Dakle, to je ono što bi trebalo dalje da imamo na umu i da ne padamo u zamke krajnosti, niti krajnosti fanatizma, a niti krajnosti euroantagonizma. Taj put, put srednji, odmereni, umereni, sa argumentima, naravno je najbolji. U istom kontekstu i odnose sa SAD i sa Rusijom i sa Kinom i sa muslimanskim svetom jeste podugačak spisak za jednu malu zemlju i nije lako maloj zemlji, pogotovo kada se nalazi u ovom predsoblju Evrope, raskršću Evropi, kapiji Evrope gde više hiljada godina skoro sva migraciona i druga kretanja se dešavaju preko ovog prostora nimalo nije lako odigrati igru, a da se održi puna ravnoteža, ali nije ni nemoguće. Ukoliko je fokus na kvalitetu i suštinskom kvalitetu, na doslednosti suštinskoj i na metodičkom kvalitetu, verujte da možemo postići i da ćemo tim kvalitetom, pogotovo ukoliko sve unutrašnje resurse i ove Skupštine i Vlade i cele lepeze ove političke, etničke, kulturološke različitosti u ovoj zemlji zapravo pretvorimo u snagu, pretvorimo u energiju, šanse za uspehom i to unikatnim su veoma ozbiljne. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Jasmina Karanac. Izvolite.

Hvala lepa.
Narodni poslanik Aleksandar Mirković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Maja Popović.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.

Hvala vam kolega Milićeviću.
Pošto više nemamo prijavljenih predstavnika, niti ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, prelazimo na listu prijavljenih govornika.
Prvi na listi je narodni poslanik Samir Tandir. Izvolite.

Hvala kolega Tandir.

Narodna poslanica Danijela Veljović ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem, koleginice Veljović.
Reči ima narodni poslanik Slavenko Unković. Izvolite.

Hvala vam, kolega Unkoviću.
Reč ima narodna poslanica Dijana Radović. Izvolite.

Zahvaljujem koleginice Radović.
Narodna poslanica Rajka Matović.
Izvolite.