Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, predsedavajuća, uvažena ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, temu porekla proizvoda kroz ovaj sporazum sa jedne druge tačke gledišta smo već tretirali pre nekih desetak dana. Tada sam zapravo imao diskusiju u kojoj sam naglasio važnost originalnosti porekla proizvoda, ukazujući na to da se ne radi o običnom tehničkom pitanju, već da je zapravo insistiranje na poreklu proizvoda nešto više od samog proceduralnog pitanja koje se tiče trgovine.

Dakle, radi se o intenciji da se one zemlje koje žele sebe profilirati ozbiljnim posvete sopstvenim proizvodima, odnosno posvete originalnosti proizvoda, jer sve što u svetu vidimo ili je original ili je plagijat, ili je nešto što je autentično ili je prepis, bilo da su u pitanju proizvodi, bilo da su u pitanju nematerijalne stvari. Danas imamo i vrlo aktuelnu temu raznih oblika inflacije u vrednosnim aspektima, uključujući znanje i obrazovanje, pa danas i kada je u pitanju diploma i kada su u pitanju razni sertifikati, priznanja akademska, stručna, ključna je razlika da li je nešto autentično ili je falsifikat, da li je nešto originalno ili je ono prepis.

Dakle, u tom pogledu ova tema je i dalje važna i ono što ona zaslužuje jeste potenciranje na tome da naša zemlja, koja se hvala Bogu nalazi na geografskoj poziciji koja se po kategorizaciji kvaliteta prostora za življenje tretira prvom kategorijom. Svet je na neki način po toj kategorizaciji podeljen na pet kategorija i imate kategoriju A ili prvu kategoriju koja je ocenjena odličnom u pogledu uslova za življenje. Kada uzmete u obzir i klimatske i sve druge uslove, kvalitet zemlje, razne okolnosti koje utiču na život, zapravo naša zemlja i ovaj širi prostor se nalaze u prvoj kategoriji, a to znači prostor idealan za život. Između ostalog, kvalitet zemlje je takav da na tom prostoru samo je pitanje da li želite da radite i da li želite da elementarno znanje iskoristite kako bi taj vaš rad dobio svoje efekte.

Drugim rečima, na našem prostoru, na prostoru našeg življenja je moguće proizvoditi jako mnogo originalnih, autentičnih proizvoda, odnosno proizvodi koji mogu imati poreklo na prostoru na kome zapravo živimo. Naravno, pojam „poreklo“ se u kontekstu naše teme tiče proizvoda. Međutim, pojam „poreklo“ je značajniji od samih proizvoda. Vi znate koliko puno možete da čujete po pitanju porekla kada su u pitanju razni oblici identiteta, uključujući i nacionalni identitet, koliko je važno poreklo, koliko su bitne etnogeneze. Nisu one jedine, nisu one presude, ali u pogledu ophođenja našeg ličnog prema poreklu.

Zapravo, i tu ćete naći dva pristupa. Kada imate čime da se ponosite, onda potencirate poreklo. Kada imate dedu, pradedu ili bilo koga u genezi svoje prošlosti, odnosno svoga porekla čime se ponosite, a ponosite se originalnošću, kvalitetom, onda vi tada potencirate da je vaš taj u genezi bio to, bio takav, postigao to, imao te kvalitete, vršio takvu i takvu ulogu u prošlosti, u istoriji za svoj narod, za određene vrednosti itd, onda se ponosite time. Ukoliko to nemate ili ukoliko nemate čime da se ponosite, onda ne potencirate poreklo, nego pokušavate da to nadoknadite sa nečim drugim.

Dakle, ukoliko imate u rukama original, vi se ne bojite da ga pokažete. Ukoliko nemate u rukama original, nego imate falsifikat, vi želite da to protekne bez pokazivanja, bilo da je u pitanju falsifikovani novac, bilo da je u pitanju falsifikovani dokument ili pasoš za prelazak granice. Kada neko prelazi granicu sa falsifikovanim pasošem, njemu se žuri preko granice, što pre da prođe kontrolu, jer ako onaj službenik koji proverava autentičnost pasoša zagleda više postoji rizik da otkrije falsifikat. Dakle, onaj ko nema original on mulja, on nešto muti, on želi da to ne bude vidljivo, želi da se to uradi u mraku. Ono što je razlika između ambijenta svetla i ambijenta mraka jeste zapravo što lopovima uvek odgovara mrak, jer tada njihovi prsti najbolje operišu. Kada upalite svetlo, oni su fini i drže prste tamo gde treba. Tako da, simbol svetla je zapravo simbol transparentnosti, simbol vidljivosti. Ideja transparentnosti je ideja vidljivosti, da se vidi kako ne bismo imali prostora za lopove, za muljatore, za one koji zapravo hoće da rade nečasne radnje.

Dakle, kome je u interesu vidljivost? Vidljivost je u interesu originalu. Kome je u interesu mrak ili manja vidljivost? Pa, falsifikatu. Svakom falsifikatu je u interesu manja vidljivost. Zašto imamo razliku u kvalitetu, recimo, raznih tela, uključujući i narodne skupštine ili parlamente? Zašto je, između ostalog, kvalitet ovog parlamenta u njegovoj vidljivosti kroz direktan prenos npr. na nacionalnoj televiziji? Upravo zato što je sve vidljivo, nema šta da se sakrije. Ne možete da intervenišete na diskusijama narodnih poslanika, pa da kažete – ovo ćemo pustiti, ovo nećemo pustiti, jer je zakonom regulisano i to je jedna od tekovina kulturnocivilizacijskih, političkih tekovina ove zemlje, da imamo vidljivost Narodne skupštine, rada Narodne skupštine, diskusija narodnih poslanika kroz direktan televizijski prenos.

Prema tome, to su zapravo sve pokazatelji koliko je bitna originalnost, koliko je bitna autentičnost i koliko je bitno raditi na ambijentu da falsifikati ne dobiju svoju podršku.

Razlika između originala i falsifikata je kao razlika između voćne ili povrtne kulture i korova u prirodi, odnosno u poljoprivredi. Na primer, da biste imali uređenu određenu poljoprivrednu kulturu, ne možete očekivati da ona bude samonikla. Vi se morate potruditi da je zasadite, pa se onda morate potruditi da je zalivate, pa da je održavate, pa da je štitite od korova, itd. Znači, original zahteva trud, original ne raste sam od sebe, on zahteva posvećenost, on je kultura.

Evo, vidite, juče smo tretirali i Zakon o kulturi i zanimljivo je da imamo pojam kulture i u poljoprivredi, iako na prvi pogled kultura ne bi trebalo da ima veze sa poljoprivredom, ali ima veze u onom latinskom značenju kultivare – urediti, zato što poljoprivredno dobro zaslužuje taj status ukoliko je kultivisano. Ukoliko nije kultivisano, nego je prepušteno samoniklim biljkama, tj. korovu, ono je nekultivisano.

Slično vam je i sa ljudima, dakle, sa ljudskim životima. Znači, da bi se čovek održao kulturnim, on mora biti posvećen sebi, on mora imati kulturu higijene, kulturu življenja, kulturu ishrane, kulturu odnosa prema sebi, prema porodici. Zapravo, vertikala kulture, stub oko koga se održava kultura je odgovornost, bilo da je u pitanju ljudska kultura ili poljoprivredna kultura. Dakle, bez odgovornosti nema kulture, a nema odgovornosti bez truda.

Znači, odgovornost ili kultivisanje u stvari je kao hodanje uz brdo. Da biste ste popeli na brdo potreban vam je trud, potrebno je da uložite snagu, energiju, da trošite kalorije mišića, a da biste sišli samo se prepustite i samo se kotrljate, ne treba vam snaga, trud, energija da biste se kotrljali, da biste se spustili. Zato kada šetate mnogo vam je lakše da idete niz nego uz, ali samo kad se setite da što viši idete niz brdo ili niz, pravite veći dug za vraćanje uz. Ili u trošenju novca, znači, mnogo je lakše trošiti nego zarađivati. Ako se predozirate trošenjem, vi onda zapravo samo uvećavate dug, idete u veći minus i naravno da će vam kasnije biti teže. Kao što vam je bilo lako da se spuštate, a onda teško da nadoknadite to spuštanje, tj. da se penjete, jednako ako ste se predozirali u trošenju, trošili više nego što zarađujete, onda će vam gomilanje tog duga i uvećanje tog minusa zapravo biti teret.

Isto vam je kao i sa nizvodnim ili uzvodnim plivanjem. Nizvodno znaju svi da plivaju. Nizvodno pustite plastične flaše, one idu same, super je i sve znaju da plivaju, a bogami uzvodno samo pravi plivači, samo stručni plivači, samo zdravi plivači, samo snažni plivači, simbolički i metafizički kazano – samo idealisti. Samo idealisti plivaju uzvodno, ostali se prepuste inerciji.

Zato imate u čoveku samom taj sukob duše i tela, sukob božanskog i sukob životinjskog. Dakle, stalni sukob imate unutar čoveka, zato što prepustiti se životinjskom znači prepustiti se hedonizmu, prepustiti se užitku, prepustiti se onome što vam traže strasti, porivi, potrebe, fiziologija, biologija itd. A ostati čovek, biti uspravan, biti plemenit, imati karakter, očuvati karakter ljudskosti, to neće samo, to ne može samo da se prepustite. Morate imati trud, duhovni trud, umni trud, obredoslovni, morate imati trud promišljanja, trud kristalizacije, trud diferencijacije ljudskog i neljudskog unutar sebe.

U stvari, čovek ima i jednu i drugu energiju u sebi i ona je realna i ne može se eliminisati ni to zemaljsko, odnosno telesno, niti čovek može ostati samo duša, niti može biti samo telo. Ako bude samo telo, odnosno ako mu podižemo samo dimenziju tela, on postaje životinja i to je danas ono što nam proizvodi ideologija materijalizma, proizvodi nam životinje u liku čoveka, koje zapravo imaju za cilj, koje se ponašaju po zakonima šume, po zakonima životinje, jača jede slabiju, velika jede manju. To je zapravo kada se razulari životinjski aspekt čoveka, tu je zapravo duša, etika, ontološka suština, ljudskost, ona dubina ljudska, ono iz čega klija savest, koju ima svaki čovek, u meri u kojoj to ne zatruje svojim, da kažemo, neljudskim ponašanjem i samo je bitno ko će da prevagne nadpolovično.

Ako duša i duh čoveka prevagnu nadpolovično, tada je čovek čovekom, tada iz njega klija plemenitost. On ima zemaljsko, životinjsko, telesno, ali je ono pod kontrolom i tako treba da bude. Ali ako dozvolimo da nadjača to biološko, onda čovek postaje više životinja nego čovek, onda je to ljudsko, to plemenito, to iskonsko, to ontološko u njemu poraženo i to je zapravo ono što danas možete da vidite kod ljudi. Niko nije niti anđeo niti đavo, niti može stoprocentno da pobedi ovo životinjsko, niti može stoprocentno da pobedi ovo božansko. Ali, bitno je šta je presudno i u meri u kojoj je jedno od ovoga presudno i nadjačano, to je ono što vidimo kod čoveka, kod određenih ljudi, kod nas ili ljudi oko nas.

Dakle, eto, upravo to je ta borba između originala i falsifikata i onako kako se ona odvija u čoveku, ona se jednako tako odvija i u proizvodima čoveka, odnosno u delima čoveka.

Bez obzira što nemamo implicitnu ili eksplicitnu vezu sa temom, ali mi smo narodni poslanici ovde i da aktualizujemo određene teme koje pogode narod, koje pogode naše građane. Ja ne mogu danas a da se ne osvrnem na temu koja ovih dana opterećuje Novi Pazar. Naime, u pitanju su tri profesora, tri nastavnika, tri predavača koja su ekspresno isključena iz radnog odnosa sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Dakle, to je još jedan događaj koji, nažalost, opterećuje ovu visokoškolsku ustanovu.

Znate da nije prvi put da govorimo na ovu temu, ali ovih dana ovo je eskaliralo jer su u pitanju zapravo tri člana nastavno-naučnog veća, odnosno kolektiva Državnog univerziteta u Novom Pazaru, a što se može i proveriti kroz zapisnike za sve ono što se dešavalo u proteklih šest meseci kroz procedure za izbor rektora.

Dakle, to su tri profesora, tri nastavnika koja su se suprotstavila aktuelnom rukovodstvu u Novom Pazaru, pre svega bivšem rektoru koji je pokušao da dobije još svoj treći mandat. Oni su se odvažili da budu slobodni građani, nastavnici, profesori, onako kako im to garantuju Ustav i zakon i oni su se suprotstavili da se kršenjem zakona dodeli još jedan mandat dotadašnjem ili dosadašnjem rektoru Kostiću. Oni su bili u tome jako uporni, evo, to možete da proverite i u Odboru za obrazovanje i u ministarstvu nadležnom resornom, dakle Ministarstvu prosvete, da su oni upućivali više pisama ukazujući na taj problem i na brojne zloupotrebe koje se dešavaju na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, uključujući i taj pokušaj da se izbegne zakon i da aktuelna oligarhija koja već tim univerzitetom vlada od njegovog osnivanja skoro, punih 15-16 godina, i dalje ostane na čelu u toj postavci.

Zahvaljujući njihovoj argumentaciji, Ministarstvo je uvažilo njihove primedbe i zapravo zabranilo ili onemogućilo dotadašnjem rektoru Kostiću da ponovo bude izabran. Međutim, oni su, naravno, imali svog pajtaša koga su izabrali za novog rektora, ali koji pripada istoj oligarhiji i koji je dobio zadatak da te ljude kazni. Ti su ljudi, dakle, znam da vam je teško da poverujete da može u visokom obrazovanju, na državnom univerzitetu čiji je osnivač Vlada, ustanova koja funkcioniše ili bi trebalo da funkcioniše po svim odredbama Zakona o visokom obrazovanju, gde postoji određeni nadzor i mogućnost kontrole itd, da se na taj način otvoreno, surovo, brutalno, bezobrazno, drsko i bezobzirno kazne ljudi zato što su poremetili idilu jednoumlja koja vlada na tom univerzitetu punih 15 godina.

Dakle, prosto da ne verujete da je moguće da ti ljudi koji su ja verujem od samog osnivanja univerziteta na tom univerzitetu radnici, uposlenici, da zato što su se suprotstavili toj vladajućoj strukturi na univerzitetu zapravo budu isključeni. Znači, neke sam stvari govorio, govorićemo i ubuduće, ali se zaista radi o univerzitetu koji funkcioniše poput sekte, strogo zatvoren, ljudi se drže pod zvonom ćutanja, pod strahom od isključenja i zapravo ova tri profesora su isključena kako bi se održala lekcija svima drugima da im više nikada ne padne na pamet da se suprotstave.

Dakle, radi se o državnom Univerzitetu koji se samo tako zove i koji je najprivatniji univerzitet u ovoj zemlji, to možete da proverite. Tamo ćete da nađete, zapravo, jedinu brzu traku za napredovanje kod članova porodice prvog i dugoročnog rektora Ćemala Dolićanina, koji je za svu svoju decu obezbedio brzu traku zvanja, brzu traku školovanja, brzu traku pozicioniranja, dakle, to za njih samo postoji ta brza traka i on je i dalje vladar tog Univerziteta. Dok to zakonski nije bilo moguće, on nakon što više nije mogao biti rektor, on je izmislio funkciju direktor univerziteta, znate, pa samo je na rektor dodao ovo „di“ i postao direktor Univerziteta i sa tom pozicijom on i dan danas vlada tim univerzitetom i raspoređuje te svoje sluge.

Zanimljiv je, recimo, još jedan podatak, znači Univerzitet koji već ima 15, 16 godina od nastanka, znate, sada kada je bio izbor za rektora, vi ste iz celog kolektiva, slušajte ovaj podatak, molim vas, imali samo jednog kandidata koji je ispunjavao formalne uslove za rektora. Kakav je to Univerzitet koji ima samo jednog kandidata koji može da ispuni uslove za ovaj rektorat?

Znate šta je razlog što samo jedan kandidat nije imao te uslove? Prvi je razlog što se ne dozvoljava članovima tog kolektiva da napreduju, ne dozvoljava im se da oni postanu redovni profesori, da ispunjavaju uslove da mogu konkurisati sutra za upravu, a drugi razlog je stezanje uslova, dodatnih uslova. Na primer jedan od uslova je da je kandidat za rektora dobio sva zvanja na tom Univerzitetu. Zamislite besmislice, ako ste dobili zvanje na drugom univerzitetu, vi ne možete biti kandidat ili neko od zvanja itd.

Dakle, ovo pitanje otvaram, naravno da ga sada ne možemo apsolvirati, ali javnost zaslužuje da zna, insistiraćemo na ovom da se ta grupacija oligarhija mora raskrinkati, ti ljudi se moraju zaštiti u 21. veku, u ovoj državi to ne može biti normalno da ljudi dobiju otkaze i budu isterani s posla zato što imaju drugačije mišljenje.

Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani potpredsednici, uvažena ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, kao što smo i ranije više puta govorili, tema kulture je definitivno po meni jedna od najvažnijih, najizazovnijih tema, jedna od najznačajnijih tema koja se može pojaviti pred nama, narodnim poslanicima, ali ne samo pred nama, već i pred celokupnom pre svega intelektualnom i kulturnom zajednicom ove zemlje. Bez obzira ima li pred nama predloge koji imaju suštinski značaj ili su tehničke prirode ili u pozadini imaju potrebu usaglašavanja sa drugim zakonima, ova tema nipošto ne može imati periferan ili tehnički značaj.

Istina, ono što je obrazloženo u pogledu potrebe usaglašavanja svakako da nakon što smo usvojili te zakone, bez obzira na različite stavove, ono što jeste nužno i što se ne može izbeći, a to znači da treba podržati, jeste usaglašavanje i Zakona o kulturi sa tim zakonima, ali svakako da tretiranje ovog zakona nas ponovno vraća suštini.

Bez obzira koliko mi imali hrabrosti, kapaciteta, snage, odlučnosti da odemo duboko po pitanju Zakona o kulturi, odnosno po pitanju otvaranja teme kulture i ovde u Narodnoj skupštini. Dakle, ne možemo ignorisati činjenicu da je pitanje odnosa prema kulturi suštinsko i strateško pitanje za jednu naciju, zajednicu, odnosno celokupno društvo.

S druge strane, moramo priznati da ne samo da se tri decenije nalazimo u tzv. tranzicionom periodu koji i gubi svaki smisao zbog same činjenice da toliko dugo traje, već moramo priznati, i da smo u svojevrsnoj konfuziji našega odnosa prema našoj kulturi, odnosno prema kulturi, odnosno prema, principima na kojima bi se definirala naša kultura, a potom i naš odnos prema kulturi. Svakako da su i rasprave koje smo ovde imali po pitanju tzv. osetljivih zakona, uključujući i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, zapravo, pokazatelji koji nam potvrđuju da mi imamo i dalje nedovoljno jasan, ako to nije preblaga formulacija, odnos prema tome šta je to naša kultura.

Nažalost, najlakše je potpasti pod ono što je uobičajeni medijski, pa čak i kolokvijalni narativ da je kultura pozorište, da je to neka izložba, i eto, kako se mi ophodimo, eto, neki film, serija, i to je naša kultura. Ne, gospodo, to su neki elementi ili delovi umetnosti, a umetnost jeste jedan važan segment naše kulture, ili tzv. elitne kulture.

Međutim, kultura je nešto mnogo važnije, kultura je zapravo nešto što je sadržano u prostoru između dve krajnosti, znači, jedna je pitanje našeg svetonadzora, naše percepcije života, razumevanja principa koji određuju taj naš život sa jedne strane, i s druge strane, same prakse od onog što je običan detalj u našem svakodnevnom ponašanju, do regulisanja naših odnosa, međuljudskih odnosa, ili da to slikovito kažem, kultura je ono što određuje naš odnos, odnos nas samih prema sebi, odnos nas prema drugim ljudima, odnos nas prema prirodi i celokupnom kosmosu, i na koncu odnos prema bogu, ili prema božanstvu koje za nas ima taj značaj. Dakle, to je ono što su zapravo neki okviri kulture.

Sada, u stalnim odnosima prema pitanju kulture ili otvaranju ove teme, ono što mi nije drago jeste da nemamo kapaciteta da odemo tako duboko da ove teme sagledamo u njenoj stvarnosti, dubini i sadržini. Istina, moram priznati da za ovu temu, i za da kažem kristalizaciju, ovog odnosa u sve svojoj slojevitosti, kompleksnosti, ne može ni Narodna skupština biti jedina ili glavna ili ključna, koja treba i da se bavi ovom temom, ili da da neke, da kažem, važne ili izvršne, ako mogu tako kazati, odgovore za društvo. Ovo je tema kojom se moraju baviti sve strukture našeg društva, pre svega strukture duhovnosti našeg društva, uključujući intelektualnu duhovnost, religijsku, umetničku i sve druge aspekte naše duhovnosti.

Žao mi je što još ne pokazujemo interesovanje ni u ovim krugovima, a kamo li u običnim narodnim krugovima za ovu temu, s obzirom na razne druge nedaće koje nas pritiskaju, s obzirom na neku vrstu duhovne pustoši koju imamo i nakon pola veka vladavine antiteističkih, da kažem, stavova, principa, sistema, a s druge strane, i međunarodne okolnosti u kulturnom i političkom smislu su također na štetu mogućnosti otvaranja ove teme rasterećeno i u pogledu spremnosti da se suočimo sa sve njenim dubinama, širinama i slojevitostima.

Svedoci smo da se danas, pogotovo savremena civilizacija, i ono što se zove tzv. napredni, zapadni svet, nalazi na određenom rubu svoga razvoja, pre svega kulturnog razvoja, i nije malo velikih mozgova koji danas konstatuju da je zapadno društvo, zapravo, već ušlo u neku fazu ili epohu postkulturnog društva, ili postkulturnog perioda, postideološkog perioda, itd. Naravno da su pokazatelji brojni, nije možda ovo prilika da se to detaljno iznosi, ali jedan mali pokazatelj koji može biti, barem simbolički parametar, recimo, Pariz – Francuska, centar, metropola, središte, prestonica kulture Evrope. Recimo, Francuska nacija za zadnjih 10 godina, recimo za Nobelovu nagradu za književnost, nije imala kandidata domicilnog Francuza. Ne mora ovo značiti sve, niti mnogo, ali govori o svojevrsnoj idejno duhovnoj pustoši zapadnog materijaliziranog, materijalističkog društva koje već postaje, da kažem, ispošćeno, isceđeno, u pogledu kulturne, a pre svega umetničke, a konkretno recimo književničke, ili književne kreacije.

Dakle, to su neki pokazatelji kuda idemo ukoliko mi sada zapravo, tako po inerciji se prepuštamo toj materijalno-materijalističkoj kulturnoj matrici i kuda nas to vodi. Dakle, jedno je prihvatiti dokazane domete nauke, tehnologije, organizacije države, društva, administracije, urbanističkih uređenja itd, tog naprednog zapadnog društva, to je jedan aspekt koji je više civilizaciji, nego kulturni, i to je nesporno, to dvoje prosto ne treba stavljati u isti koš. Ali, s druge strane, pod svetlom ili pod udarom svetla civilizacijsko-tehničkog-tehnološkog i naučnog napretka bilo bi besmisleno zatvoriti oči pod udarom tog svetla pred onom što jeste kulturna pustoš, ili svojevrsni kulturni mrak u koji ulaze sva materijalistička društva.

Mi prosto, ovde treba da barem skupimo snage da se suočimo sa ovom problematikom, i da kažemo da, mi jesmo u problemu. Šta je naša kulturna matrica, šta je to što određuje obrazac naše kulture? Ponovo ću se vratiti tom osnovnom pojmu, bilo da uzmemo pojam starogrčki pojam kultus – koji znači božanstvo, ono što se obožava, koji je zapravo osnovni materijal na kome je nastao i pojam kultura, ili da uzmemo kako drugi tumače pojam kultivare- latinski pojam koji znači urediti život. To ima osnove, dakle, i za jedno i za drugo jezičko-terminološko-leksičko tumačenje, ali koji god ova dva pojma da uzmemo u pogledu definiranja samog pojma kulture, jezički i terminološki koji god od njih da uzmemo mi dolazimo na isto. Dolazimo na t o da mora postojati princip po kome uređujemo naš život.

Ono što želim ovde da otvorim, kao pitanje meni i vama i celokupnoj duhovno-kulturnoj i duhovno-intelektualnoj javnosti šta je to princip, koji je to princip, imamo li taj princip, da li je to princip vere u Boga, po onoj definiciji monoteističkoj poznatoj, ili smo odrekli tog principa i mi sada pravimo neka paganska božanstva, konkretna, nekonkretna, apstraktan, kakva god. Dakle, to mi moramo sebi i drugima, to smo dužni kazati narodu, naciji, društvu, po kom principu, ko je taj koji utvrđuje taj naš princip, ili vrlo jednostavno, ko nam je Bog, šta prihvatimo za Boga?

Naravno, ovo je suštinsko pitanje i nije samo religijsko pitanje, kao što vidite da je ono vrlo jasno kulturno pitanje. Naravno, da evo i samo formalno pominjanje relacije između Zakona o rodnoj ravnopravnosti i Zakona o kulturi mi zapravo i danas ovim zakonom, istina u simboličko formalnom smislu, potvrđujemo da je i Zakon o rodnoj ravnopravnosti nije bio obični zakon, da je on bio idejno, ideologijski, kulturološki zakon, bazični zakon koji ima svoje implikacije na kulturu pa će imati svoje implikacije na obrazovanje, itd. Naravno, da sada ne vraćamo se u staru raspravu, jer smo razmenili dovoljno stavova i mislim da nije ostalo ništa nerazjašnjeno i sa pozicije tada predlagača uvažene ministrice, i sa moje pozicije i pozicije onih kojih su iznosili neslaganju što je između ostalog i kvalitet ove Narodne skupštine da možemo iznositi različite stavove, ne samo stranačko politički, već idejno ideološki, kulturološki i na kraju naravno donositi odluke onako kako je to propisano zakonom i izglasavati te zakone, prihvatati ili ih ne prihvatati.

Ali, svakako činjenica da se jedan zakon usvoji, ne znači da će se time zatvoriti, zaključati rasprava, pogotovo kada su u pitanju tako bitni zakoni ili tako bitne teme koje imaju dubok i koren, ali i duboke reflekcije na naš život, odnosno na našu, na uređenje našega života.

Drugo važno pitanje, vezano za ovu temu jeste odnos kulture i slobode, jer zapravo ideološki problem danas u pogledu ove dve percepcije razumevanja kulture koja nastaje na principima vere i uverenja, što je u našem slučaju već i potvrđeno više stoljetnom tradicijom, pripadnosti, monoteističkoj veri ili monoteističkim verama s jedne strane, i ovog drugog tzv. savremenog modernog koncepta koji zapravo preferira kulturu kao obrazac koji nastaje na slobodi sa navodnicima, dakle, jasno sa moje strane stavljeni na pojam slobode iz razloga što je ta sloboda ostala ne definisana i što imamo i različite percepcije u samom razumevanju pojma slobode. Zato što ideja o slobodi kao težnji da se uklone sve granice je vrlo slatka ideja, dakle ideja koja je prijemčiva, koja onako kada čoveku kažete da će dobiti slobodu ili dobiti neograničenu slobodu ili da će se nastaviti sa uklanjanjem granica na njegovu slobodu, to vam je kao kad detetu kažete da se ukidaju pravila njegovog vaspitanja, njegovog života, da ne mora da ustaje da ide u školu, da ne mora da pere ruke, itd, vi ćete tada dobiti aplauz dece ukoliko im ukinete pravila. Naravno, mi smo odrasla deca koja takođe vole i da se igraju, vole i da ne poštuju pravila nekako to godi onoj biološkoj dimenziji ili životinjskoj, kako hoćete, čoveka. Dakle, to je nešto što je veoma prijemčivo i na toj prijemčivosti danas su i regrutovane stotine miliona ljudi koji prosto i svoj kulturni obrazac definiraju prema tome.

Međutim, tu smo u problemu. U problemu smo u jednom segmentu sa pravom po onoj rimsko-kontinentalnoj, dakle, da pravo jednog čoveka je određeno ili omeđeno pravom drugog čoveka što je grubi deo priče. Ali, suštinski deo priče je upravo – šta je sa kulturom? Da li je moguće biti potpuno slobodan i biti kulturan? Ne, nije moguće. Dakle, kulturnost zapravo znači kultivisanost, a to znači uređenost, a to znači da se tačno zna šta može, šta ne može. Samo što kultura nema ambiciju da vas zakonom natera da budete kulturni, već ona hoće da vas kultiviše, hoće da vas produhovi, da vas oplemeni. Zapravo, ambicija kulture je da kod vas probudi ljudskost i plemenitost, pa da onda maniri našeg ponašanja ne budu nešto što je izazvano pendrekom i što se kontroliše silom, nego nešto što je deo našeg vaspitanja, naše kultivisanosti i da prosto se osećamo neprijatno ukoliko se nekulturo prema nekome ili prema nekima ponašamo.

Tu smo mi sada na samom raskršću gde moramo da raščistimo da li hoćemo kulturu koja zapravo u svojoj ambiciji, u svom idealu ima anarhizam, ima uklanjanje granica ili zapravo hoćemo kulturu koja je formulisana na određenom kultu, odnosno na određenoj relaciji našeg obožavanja. Naravno, tu dolazimo do suštinskog problema gde i politički nastaje raskorak, razlika ili razdelnica između levice i desnice, a to je pitanje odnosa prema principu. Da li princip može uspostaviti čovek ili princip može uspostaviti samo Bog?

Dakle, desnica, etičari, tradicionalisti, naravno bez podvale nacionalista što nije desničarska priča, nacionalizam je levičarski izrod koji je podmetnut desnici, to je druga neka tema neću sada trošiti ovo vreme za to, ali tu smo u ključnom raskoraku, ko može uspostaviti princip? Dakle, levica, modernisti kažu da čovek je gospodar sebe, on može uspostaviti sve uključujući i princip.

Naravno da je to i naučno pitanje, filozofsko pitanje, etičko, teološko itd, ali vrlo jednostavno taj pokušaj, pokušaj pokazivanja da je kulturno-civilizacijski domen da čovek postavlja sebi principe je propao. Zato što je čovek subjektivan, čovek navija za sebe, čovek nije objektivan prema sebi. Ne može sebi propisati granice, ne može sebi propisati vrednosne granice. Čovek sebi u celokupnoj istorijskoj praksi se pokazao sebičnim da sebi može propisati privilegije, da može sebi propisati ono što mu godi, što mu lakše, što mu je interes. U svakom pokušaju čoveka da uspostavi principe, on nije uspostavljao vrednosne principe, on je uspostavljao interesne principe. On je sebi postavio principe sopstvenog interesa, o interesu dolazi do izražaja biologija, životinjski aspekt, duh, duhovnost, čovek, ljudskost, etika, plemenitost, tu budu poraženi.

Dakle, ovo jeste tema koja možda ne izgleda tipično politička, ali ona je suština sa kojom ćemo se mi iznova stalno suočavati. Što više budu propadali ovi naši eksperimenti da mi sada od nacije, tradicije, nacije duhovnosti, nacije vere pravimo „Koka-kolu“ nacija, pravimo ovu hedonizam naciju itd, da, to je vrlo atraktivno. Napravite rijaliti, napravite razne žurke, napravite festivale na ulici od „Bir“ festivala, na kraju ćemo završiti orgijanjem na trgovima kao što je Atina završila, pa ćemo morati da se obračunamo hoćemo li ubiti Sokrata, proterati Platona itd.

Dakle, suočićemo se sa tom temom. To je tipično etičko-kulturološka tema. Ali, ja hoću da vas obavestim i građane, da je ta tema, da tu temu ne možemo ignorisati. Ne možemo je gurnuti pod tepih i imaćemo prave zakone u kulturi tek kada budemo imali hrabrosti da se sa ovim suočimo.

Ja ovim ne preferiram da mora biti krajnje tako ili krajnje ovako. Ja samo preferiram ovu temu da je ona toliko bitna da je moramo otvoriti na svim kulturno, intelektualnim, teološkim, umetničkim, svim elitnim relacijama kako bismo došli do pravog rešenja. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena ministrice.

Ovo su jako divne vesti za ova dva najavljena događaja, u pogledu i međureligijskog dijaloga koji je zaista potreban i kojeg je trebalo još mnogo ranije pokrenuti, ali hvala vam na tome, kao i pitanje kulture u medijima. Dakle, to su sve divne teme i drago mi je što pokazujete razumevanje.

Sugerisao bih još ministrici kulture, da još masovnije pokrenete razgovore, javne rasprave, dijaloge na ovim bazičnim temama kulture, izazovi kulture. Kuda mi idemo? Upravo ovo što sam sada ovde pokušao danas i u više navrata da otvorim je zapravo nešto što je potrebno toga. Potrebno je da svi potencijali, od verskih, umetničkih i intelektualnih, naučnih, obrazovnih, da se zapravo uključe i onako slobodno o ovome, bez tenzija, bez tereta stranačko-političkog, bez tereta zakona, predlagača, podrške, nepodrške, jer mi imamo ovde i određena ograničenja. Znači, partneri smo u vladajućoj većini, pa sada kada se predloži jedan zakon, pa i ako nam se nešto ne sviđa moramo da budemo veoma oprezni da li ćemo reći nešto protiv toga jer nas korektnost naših odnosa obavezuje da damo podršku, a sa druge strane opet želimo da ukažemo na važnost nekih tema i na potrebu da se one dorade.

Tako da, drago mi je da pokazujete i uveren sam da će i ministarka Gojković, s obzirom i na ranije stavove i našu komunikaciju, dati dodatni napor da što više bude ovih dijaloških tema koje će ove razlike, koje su možda nekome ko se ne bavi ovim duboka i dosadne i simboličke, ali verujte one su te kojima se definišu temelji na kojima možemo onda slobodno i komotno graditi našu kulturnu i svaku drugu budućnost. Hvala.

Osećam potrebu da podvučem, jer u ovim opservacijama mi prosto to promakne, pa se može i drugačiji efekat postići, ostaviti utisak.

Dakle, pogotovo tema afirmacije manje zastupljenog pola je nešto što je jako pozitivno. Da budemo vrlo jasni, mi koji zbog naših duhovno konzervativnih stavova imamo neke drugačije stavove po pitanju rodne ravnopravnosti, po pitanju svih onih spornih tema, ni na koji način ne bi hteli da se shvati da imamo problem sa afirmacijom prava žene, sa zaštitom žene, sa našim stavom prema nasilju. Naprotiv, nasilje je, po mom dubokom ubeđenju, produkt biologizacije kulture i produkt neproduhovljenosti. Znači, produhovljena osoba ne može biti prosto nasilna.

Tako da, pogotovo ovaj aspekt zaštite žena po svim mogućim osnovama je nešto što je nesporno i što treba na svaki način podržati, u čemu ćemo biti saveznici bez obzira da li naši stavovi bili levi ili desni, da li naši stavovi bili konzervativniji ili moderniji.

Sada malo duhovitosti. Dok ste bili na dva različita pola imali smo drugu dinamiku, a onda kada ste se vi pomirili izgubili smo polove, dobili smo rodove. Toliko. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade i ministre sa saradnicima, poštovani predstavnici, ostali predstavnici Vlade i Vladinih institucija, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, Zakon o popisu poljoprivrede, kao i skoro svi zakoni vezani za poljoprivredu predstavljaju jednu od posebno važnih tema za Narodnu skupštinu, odnosno nas narodne poslanike u Narodnoj skupštini. Iz prostog razloga što je pitanje poljoprivrede strateško pitanje. To nije jedno od onih pitanja koja su ukrasne kategorije ili poželjne kategorije, već je to tema na kojoj počiva država i društvo, na kojoj počiva elementarni biološki opstanak građana svake zemlje, a svakako i ove zemlje.

Zato me raduje što u poslednjih nekoliko godina Vladine institucije na čelu sa Ministarstvom poljoprivrede i ministrom sve značajnije zapravo nam pokazuju da su ovo pitanje shvatili na ovaj način i da se usklađivanje, odnosno delovanje ovih institucija i samog ministarstva značajno dinamiziralo u tome cilju i u tome pravcu.

Naravno, svesni smo da nešto što je, da kažem, zapostavljeno, urušavano više decenija nije moguće izvaditi iz tog blata zapostavljenosti za nekoliko meseci ili nekoliko godina, što zapravo znači da će taj put uzvodnog plivanja ili uzlazna putanja stajanja na noge sektora poljoprivrede zasigurno trajati. Toga trebamo biti svesni i svakako podržati ministarstvo i ostale nadležne organe i institucije na tome putu, ali zato raduje svaki iskorak konkretnog napretka i konkretnog uspravljanja i ustajanja sektora poljoprivrede.

Svakako da će Zakon o popisu omogućiti osveženje podataka, statističkih podataka koji su ključno bitni za pravljenje dobrih strategija, jer nije moguće imati kvalitetne strategije i dobre planove, razvojne planove za bilo koji sektor, a posebno za sektor poljoprivrede bez kvalitetnih, svežih i tačnih podataka.

Mi, pripadnici Bošnjačkog naroda u Srbiji, posebno koji dolazimo sa područja Sandžaka smo dodatno zainteresovani za ovaj popis iz razloga što smo na prošlom popisu imali određene probleme sa tadašnjim režimom i što je jedan značajan deo ili značajan broj građana sa područja Sandžaka bojkotovao taj popis i mi smo na taj način prosto imali nekompletne podatke o poljoprivrednom sektoru na području Sandžaka i svakako da sve ono što je proizilazilo iz te pojave i tog problema je zapravo izazivalo određene negativne posledice razvojne prirode, investicione prirode za celu jednu dekadu, što je svakako nešto što treba da bude daleko iza nas i ono što sada zapravo raduje da više nemamo takav odnos vlasti i građana tog područja, što je zapravo dovelo do tog bojkota i verujem da će predstojeći popis općenito, i popis građana i stanovništva, ali u ovom slučaju i popis poljoprivrede, biti uspešno obavljen gde ćemo konačno doći do pravih, zdravih i kompletnih podataka na čijem temelju ćemo moći da kvalitetno planiramo, investiramo, delujemo, pomažemo, dotiramo, doniramo i sve ono što se podrazumeva kao aktivnost sa strane Vlade i drugih Vladinih institucija i fondova.

Tako da ćemo konačno time podvući crtu i omogućiti da se kvalitetno deluje na tom području. Znam da su potrebe investicija u poljoprivredi donacija i dotacija potrebne za celo područje, ali svakako da onaj prostor koji je značajnije zapostavljen potrebno ga je posebno fokusirati kako bi se nadomestila ta zapostavljenost, pa makar ona i ne bila iz domena odgovornosti ove Vlade, ali prosto smisao države je takav da i kada imate loše vlade, kada imate probleme koje vam ostave prethodne vlade, možete ih osuđivati, možete i smatrati odgovornim za to, ali aktuelne vlade moraju preuzeti tu odgovornost, jer prosto to je država bez obzira što je to neko drugi izazvao.

Kazaćemo ko je kriv, kazaćemo ko je izazvao, ali će morati aktuelna vlast i svaka druga koja zapravo nasledi određene probleme i potrebe, zapravo da se suoči sa tim problemima i da ih rešava. To govorim prosto iz razloga što je prostor Peštera, prostor Sandžaka, značajno decenijama, dugoročno zapostavljen po raznim osnovama, a takođe sektor poljoprivrede je značajno ugrožen iz mnogih razloga. Jedan od razloga je bio zapostavljenost u infrastrukturi, jer to je možda jedini kraj gde smo imali seoska područja koja su imala i po 10, 15 kilometara loših akademskih puteva. Znači, ne kilometar, dva, tri.

Ono što jesu ozbiljni iskoraci, ono što smo zajedno sa Vladom i vrhom države realizovali tokom prethodne dve godine, to je već poznata Pešterska magistrala, koja je predstavlja razvojnu arteriju za Peštersku visoravan i to je možda jedan bio od najgorućijih problema te vrste i to smo, hvala bogu, uprkos svim teretima raznih kriza, uspeli da realizujemo i da zapravo povežemo jedan kraj Peštera sa drugim krajem Peštera i da već skoro dođemo i do granice sa Crnom Gorom, što je zapravo jedna nova epoha za pešterski prostor.

Svakako da se sada realizuje još jedan značajan isto put na delu Peštera koji povezuje sada jedan drugi krak i time otklanjamo na neki način, da kažem, te velike probleme. Ostaju nam sada potrebe određenih sela koja su do četiri, pet kilometara, nemamo više ove drastične udaljenosti koje su, kažem, bile i do 15 kilometara i polako se približavamo tom nekom proseku na nivou Srbije, koji svakako ima probleme i u određenim drugim delovima zemlje, ali ovim ćemo sigurno stanje značajno popraviti. Zato bodrim i Ministarstvo poljoprivrede, iako ono nije ključni nosilac za investiranje u putnu infrastrukturu, ali znam da i oni mogu pomoći kada su u pitanju seoski putevi i mislim da bi trebalo i ono da se uključi i da pomogne određenim selima na prostoru Sandžaka, odnosno Peštera, gde bi konačno omogućili elementarne komunikacije i time otklonili ono što je najveći problem zapravo za očuvanje sela i za očuvanje elementarne vitalnosti sela i komunikacija, pogotovo za ona sela koja su uspela opstati sve te silne godine.

Dakle, suočavati se sa takvim razdaljinama i lošim putevima, a potom imati zimske temperature i do minus 30, dakle, to su stvarno herojska sela i njima treba dati orden, ne samo im pomoći sada, jer opstati toliko znači biti odlučan da opstane. Dakle, oni zaslužuju da im se što pre pritekne u pomoć. To su zapravo ljudi koji pokazuju natprirodnu, natprosečnu izdržljivost, snagu, energiju i zamislite kada oni dobiju normalne uslove za rad šta sve ti ljudi mogu da urade. Dakle, to je povoljan pravac. Svakako, uz novu statistiku imaćemo mogućnost zdravog i pravog planiranja.

Ja sam načeo jednu temu pre nekoliko dana kada smo imali pred sobom Zakon o zaštiti prirode, izvesne raskorake u razvojnim planovima, pogotovo onim strateškim u pogledu namena, u pogledu vizija onoga šta hoćemo sa određenim krajem. Dakle, svako ko je jednom prešao preko Peštera sigurno će se složiti da je u pitanju jedno posebno prirodno bogatstvo ove zemlje, koje kada se prosto nađete na prostoru koji je u prečniku 50 kilometara potpuno otvoren na visini od hiljadu metara, sa sve tim silnim pašnjacima, prosto taj mentalno-emocionalni osećaj je poseban ako se jednom nađete, a kamoli sve one mogućnosti razvojne koje su pred nama.

Jako puno se govori o Pešteru, na samom Pešteru i izvan toga i sa pozicija Beograda, dakle, nemamo načelna sporenja o značaju te regije, odnosno toga kraja i te visoravni, kada je u pitanju i potreba podrške i kada su u pitanju razvojne vizije. Ali ono što sam otvorio kao temu i što će se nastaviti, ne može se u jednom skupštinskom govoru ono istretirati jeste određena vrsta nedostatka koordinacije u strateškom planiranju različitih pravaca razvoja.

Onda imate opštinsku odluku u Sjenici da se Peštersko polje proglasi specijalnim rezervatom prirode, što je odlična ideja, jer u turističkom smislu mogućnosti i razvojne vizije Peštera su zaista izuzetne. Istina, jedan deo Peštera treba posvetiti takvoj viziji turističkoj u pogledu zaštite prirode, specijalni rezervat je odlična ideja. Ali, ono što smo primetili jeste određeni raskorak u strateškom planiranju jednog pravca, znači, turističke namene, zaštite prirode, pravljenja određenog rezervata, specijalne zaštite prirode. S druge strane, onda imamo potrebe ili vizije razvoja poljoprivrede, a nisam siguran da baš to može sve jednako na istom mestu. Nisam siguran da možda ne napravimo i neke brzoplete korake u tom smeru. Vi onda dobijate grupu domaćina koji kažu – čekajte, meni je sada zabranjeno da investiram ovde u poljoprivredu zato što je sva moja zemlja ili celokupni prostor oko moje zemlje proglašen specijalnim rezervatom prirode.

Dakle, moramo imati značajniju koordinaciju na relaciji opštinskih vlasti, na relaciji Ministarstva poljoprivrede, na relaciji Ministarstva turizma, kako ne bismo upadali u ove probleme.

Treći segment koji sam takođe načeo prošlog puta jeste pitanje vojne vežbe na istom polju, dakle, na Pešterskoj visoravni. Svakako ne znam da li ima potrebe ponovo da se ograđujem i da naglasim da sam potpuno svestan da država i vojska imaju potrebu za vojnom vežbom, da vojna vežba svakako treba da se održi, ali isto tako se primećuje određeni raskorak unutar nadležnih organa kada je u pitanju Ministarstvo odbrane, s druge strane, kao što rekoh, Ministarstvo poljoprivrede i, s treće strane, opštine vlasti koje takođe imaju svoje nadležnosti i donose suvereno svoje odluke.

Sada se postavlja pitanje – da li jedan te isti prostor može biti specijalni rezervat prirode, da li može biti istovremeno prostor za investiranje u poljoprivredu i da li može biti poligon za vojsku? Dakle, apsolutno ne treba biti stručnjak ni za jedno od ova tri polja kako bi se znalo da to ne može. To znači da nije dobro, nije prihvatljivo da pustimo da Ministarstvo odbrane ima svoj program, bez toga da komunicira sa Ministarstvom poljoprivrede, sa ostalim nadležnim organima, uključujući i opštinske vlasti, u ovom slučaju u Sjenici. Dakle, pre svega u strateškom planiranju bi morali imati više koordinacije kako bi zapravo postigli ono što želimo. Da li to sve treba da bude Pešter? Ako treba, ako ne postoji drugi prostor za vojni poligon, evo, neka to i bude Pešter, ali hajmo se onda dogovoriti koji je to deo Peštera, da li taj baš deo Peštera i vojna vežba na tom delu Peštera je prihvatljiva i da li će ugroziti ove ostale planove u poljoprivredi i zaštiti specijalnog rezervata prirode.

Dakle, to je ono što ozbiljna država mora da vodi računa, ne da pustimo sada državne organe, svako ima neki svoj zakon, neki svoj pravilnik i svako vrši svoju nadležnost, ali napravimo određene probleme koji se zapravo ovde prepliću, pogotovo kada je vojska u pitanju. Hoću da naglasim da ne verujem da postoje vojni stratezi u ovoj zemlji koje ne zanima kakav će biti odnos vojske i stanovništva. Mislim da svi pametni ljudi koji vode računa o vojsci ove zemlje moraju o tome voditi računa, pogotovo kada znamo da postoje određene rane koje nisu tako zarasle posle 90-ih godina. Mislim da je jako važno, sećam se kada sam ja služio vojsku, služio sam vojsku u Gospiću i u Gračacu na Svetom Roku 1989. godine i jako nam je bilo neprijatno kada bi dobili informaciju da neka mahala u nekom selu gde izvodimo neke pešadijske vežbe ima animozitet prema vojsci. Pa su nam govorili – pazite se ovde, nemojte u dvorište, nemojte ovde zato što oni nisu naklonjeni vojsci. Dakle, sećam se da to nimalo nije bilo prijatno. E sada, onaj ko želi kvalitetnu i snažnu vojsku, mora znati da vojska može biti takva samo ukoliko je do kraja u simbiozi i prijateljskim odnosima sa stanovništvom.

Dakle, to je nešto što smatram, ne emocionalnom dimenzijom, već smatram nešto što je veoma bitno sa aspekta vojne strategije i jačanja vojske da je njen odnos prijateljstva sa stanovništvom, u celini na nivou države, a posebno tamo gde se izvode određene operacije, odnosno vojne vežbe takođe od izuzetne važnosti.

Zato mislim da treba i da preispitamo određene pravilnike, ne znam da li su oni na nivou zakona, određene pravne regulative Ministarstva odbrane. Znam da postoje propisi na kojima vojska može, kada proceni da je to u njenom interesu da uzurpira i nečije dvorište i nečije imanje i nečije zemljište, ali nisam siguran da li je to pametno i dobro tretirati te propise jednako, kao u ratnim okolnostima, kao u mirnodopskim uslovima. Mislim da to nije dobro, da to nije pametno.

Drugo, u koliko vojska može birati, da li će izvoditi vojnu vežbu u oktobru mesecu ili će izvoditi u junu mesecu, pa mislim da to za vojsku možda nije pre bitno. Ali, da je za ljude, koji tamo žive, za te građane kojima je ta paša, kojima je ta letina, ti poljoprivredni proizvodi, to seno, ta trava, život.

Dakle, ne možemo tek tako reći, znate ovo je interes vojske, vi ste suspendirani sa vašeg imanja, mi imamo vojnu vežbu, mi ćemo vama to nadoknaditi. Dakle, prvo to nije dobro za odnos sa građanima.

Drugo, pitanje je da li se to može nadoknaditi, kako će se to nadoknaditi, u koliko vi nekoga prosto isključite iz tog procesa. Drugo, gde je svetost imovine, lične imovine svakoga građanina. Ovo su sve elementi koji, kao što vidite veoma pažljivo, veoma odmereno tretiram, ali ih ne možemo ignorisati, jer je prevažno kako ćemo graditi naše odnose.

I ne mogu da verujem da neko smatra isto tako, da je sasvim normalno da dovede Milorada Dodika na Pešter. Šta će Milorad Dodik na Pešteru?

Kakva je to smisao, molim vas da Milorad Dodik bude na Pešteru? Dakle, ne ulazim u to, vodite ga gde god hoćete van toga, ali čovek koji je definitivno destruktivan za gradnju srpsko-bošnjačkih odnosa.

Jedan od principa, mog političkog delovanja SPP, sporazuma koji smo ovde postigli, jeste zalaganje truda u ozdravljenje naših odnosa, pre svega srpsko-bošnjačkih odnos. Ja to smatram strateškim i za Srbe i za Bošnjake. To smatram jako bitnim i zato se valja voditi računa.

Ne znam, čime to dobija vojska, kako će to unaprediti vojsku, zato što se na Pešter, odnosno u Sandžak dovodi Milorad Dodik, koji je dovoljno destruktivan u Bosni, a nemojte nam ga molim vas izlivati preko Drine, pogotovo ne tamo gde žive Bošnjaci.

Ovo je moja zamolba, moja preporuka, ne treba nam to. Dajte da sve ono što liči na ulje, na vatru, dajte da ga sklonimo, bar kada su u pitanju srpsko-bošnjački i bošnjačko-srpski odnosni, to smatram jako važnim, to smatram jako bitnim, stalo mi je da obnovimo, da ozdravimo srpsko-bošnjačke odnose. Sandžački prostor je možda jedini, koji je, da kažem, položio te testove, odnosno ispite u ratnim okolnostima.

Presretan sam što smo na tom prostoru nije došlo do srpsko-bošnjačkih sukoba, ja smatram da je to jedan od ključnih potencijala za obnovu naših odnosa, zapravo se tu potvrdilo ono da su tradicionalno dobri komšijski srpsko-bošnjački odnosi, a da samo mogu da ih ugroze nekakve pogrešne politike i pogrešni postupci, koji dođu sa strane ili sa raznih strana.

Dakle, ovo su stvari o kojima treba da vodimo računa, jer vidite, mislim da je dovoljno lekcije i političarima i vojnim stratezima i svim umovima ove zemlje, da stotinu godina silom se nije uspelo integrisati nesrpsko stanovništvo u državu i društvo u ovu zemlju.

Mislim da je došlo vreme da promenimo taktiku i strategiju, da to više ne radimo raznim pritiscima i raznim drugim sistemima koji do sada nisu dali rezultate.

Potrebna nam je integracija, ali koja će se graditi na bazi dobrih odnosa, međusobnog poštovanja i građenja atmosfere, gde će svi građani bez obzira kojoj nacionalnoj zajednici ili verskoj konfesiji pripadali.

Samo tako ćemo imati stabilnu i kvalitetnu državu, zdravo društvo i moći da idemo u sve ove razvojne projekte, koji su najavljeni i koji se realiziraju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministrice sa saradnikom, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, na samom početku želim da se zahvalim Kolegijumu Narodne skupštine, koji su imali razumevanja za nas, pripadnike Islama, na jučerašnji dan, kada smo imali prvi dan Kurban-bajrama i kada su zbog toga odgodili zasedanje Narodne skupštine za jedan dan.

To je nama, pre svega narodnim poslanicima, bilo od izuzetnog značaja, zato što nam je iskazano poštovanje, a s druge strane, omogućeno nam je da evo danas ovde budemo sa vama i punopravno učestvujemo u radu Narodne skupštine, ali je taj gest i ta odluka mnogo više od toga. On predstavlja poruku ne samo narodnom poslanicima, pripadnicima islama, već i svim pripadnicima islama u Republici Srbiji, pogotovo što se to dešava po prvi put od kako postoji ova Narodna skupština, a osim toga i nije obavezujuća kategorija po zakonu.

Zato želim da prenesem i same impresije od građana. Dakle, to je primljeno na najlepši mogući način i shvaćeno kao najznačajnija i veoma značajna poruka prema građanima, a siguran sam i ne samo prema građanima islamske vere, već i prema svim građanima koji dele vrednost međusobnog poštovanja i uvažavanja.

Iskoristiću ovu priliku i da svim pripadnicima islama čestitam Kurbanski-bajram, jedan od najznačajnija dva svečana mubarek dana u toku godine. To je svečani dan za vernike islama, koji se ogleda u žrtvi i socijalnoj solidarnosti i zato, evo, želim da i preostale dane ovog Bajrama, naglašavam da ovaj praznik traje četiri dana, ali evo mi smo već drugog dana ovde sa vama i ne nedostaje nam stečenog osećaja, jer smo u prilici da primamo čestitke od svojih kolega, što zapravo predstavlja jedan vrlo važan aspekt samog obeležavanja ovih dana.

Sada ću se vratiti na samu temu dnevnog reda. Tema pravosuđa, pravde, svakako uključujući i tužilaštvo, jeste jedna od najinspirativnijih i najneiscrpnijih tema sa kojima se mi, narodni poslanici ovog doma, suočavamo veoma često. Koliko god da o tome govorimo, siguran sam da nećemo iscrpeti sav materijal i sve ono što je potrebno da se kaže, bilo jednom ili više puta.

Dakle, suditi, kao što se to jasno vidi iz ovog pojma, znači zauzimati o nekome i o nečemu sud, izreći određenu odredbu, a to znači odrediti odnos prema nekome i nečemu, odrediti, na kraju krajeva, i nečiji status između slobode i zatvora, između kazne i oslobođenosti od kazne.

Dakle, radi se o nečemu što i jezički i terminološki sadrži u sebi punoću svoga značenja koja, pre svega, ukazuje na nešto što zahteva najviši stepen odgovornosti u celokupnom sistemskom delovanju same države.

S druge strane, ne postoji mogućnost ozdravljenja društva bez punog ozdravljenja pravosudnog sistema. Naravno, nije pravosudni sistem jedini koji predstavlja stratešku kategoriju ili strateški stub opstanka i kvaliteta jednog društva. O tome smo već govorili. Podsetiću, dakle, sudija, sveštenik, lekar i učitelj, palata pravde, odnosno sudnica, bolnica, hram i škola, to su četiri ključna stuba opstanka kvaliteta i prosperiteta svake zajednice. Ostali, da kažemo, segmenti ili subjekti društva, ostale institucije i ustanove, sve one imaju određen značaj, ali ovo su ta ključna četiri strateška stuba, ugaona stuba na kojima počiva jedan sistem.

Njihovo urušavanje ne znači urušavanje samo tog segmenta društva, već znači početak urušavanja celokupnog sistema. Zato je pravosuđe, upravo ovo o čemu govorim, tema kojom se moramo i kojom ćemo se morati baviti posvećeno, trajno i uvek iznova, dok ne doživimo da pravosudni sistem bude barem u onoj ljudskoj meri perfekcije, iako perfekcija u ljudskom delu na postoji. Samo Božije delo je perfektno, ljudsko delo je i u perfekciji veoma relativno i ograničeno. Tako je i ljudska pravda i pravda koju čovek izriče u formi sudije ili sudskog veća, relativna, ponekad može da bude čak i pogrešna.

Ali, ono što očekujemo i tražimo od sudija i pravosudnog sistema, odnosno ono čemu težimo, jeste puna posvećenost u pogledu stručnosti i u pogledu namere da pravosudne odluke budu pravične ili u najznačajnijoj meri mogućoj pravične. I to je taj ideal kome zapravo težimo.

Svakako da će i ova zakonska rešenja u određenoj meri doprineti ozdravljenju pravosudnog sistema, njegovom unapređenju i ako ne potpunoj eliminaciji brojnih nedostataka, ono sigurno unapređenju osnova, okvira ili postolja na kome oni koji žele da usavršavaju pravosudni sistem mogu imati dobar osnov za to. To i jeste smisao ovih sistemskih zakona, uključujući i Zakon o pravosuđu, ne da reši sve probleme u pravosuđu, već da dobijemo zdrav okvir ili zdravo postolje na kome ćemo dalje usavršavati i lečiti pravosudni sistem.

Naravno da sama ideja, veoma ispravna, svakako, odvojenosti sudske vlasti od izvršne vlasti jeste nešto o čemu nema smisla raspravljati principijelno, ali operativno i u pogledu implementacije znamo dobro koliko je ova tema osetljiva i koliko kada siđemo na teren implementacije ovog principa, imamo problem gde se tačno ta linija razdvojenosti nalazi, s obzirom na činjenicu da je i pravosuđe sastavni deo državnog sistema, s obzirom na to da su sudije, pored toga što predstavljaju nosioce jedne od najčasnijih uloga u društvu, oni su istovremeno ljudi. Osim toga, oni su istovremeno i pripadnici jednog staleža, što znači da imaju i svoje interese i gde je ta granica razdvojenosti od samog nadzora nad sudskim sistemom, svakako da je koncept tako postavljen da se ide da prosto unutar samog sudskog ili pravosudnog sistema, na čelu sa VSS, zapravo se vrši određena kontrola i određeni nadzor.

Imamo i ove najavljene ustavne promene koje se tiču pravosuđa, gde će se na neki način umanjiti uloga i predstavničkog tela, odnosno Narodne skupštine u pogledu imenovanja sudija, što ima izvesnog smisla, ali s druge strane, ostaje otvoreno da li je moguće u pravosudnom sistemu vršiti nadzor samih sebe nad sobom. To je principijelni problem i on se ne tiče samo pravosuđa, on se tiče i drugih segmenata. Inače je to veoma sporno, bez obzira što se tu potencira struka, potencira se odvojenost ove vlasti od drugih segmenata vlasti.

Međutim, taj problem ostaje otvoren, iz prostog razloga što imamo razne probleme koji zapravo ukazuju da je drugi rizik i druga opasnost od jednog sistema koji je potpuno izoliran od drugih segmenata vlasti u pogledu nadzora i kontrole.

Dakle, postoji ozbiljan rizik da se on deformiše i da on postane i interesna zajednica koja sama sebi služi. To je nešto što ne možemo ignorisati, nešto što ne možemo kazati da nije bitno i da takva opasnost ne postoji.

Pogotovo što imamo određene prakse, određene događaje koji su prerasli čak i u određene slučajeve koje ne možemo tek tako ignorisati i kazati, pa desilo se, proći će određeno vreme. Dakle, mi narodni poslanici moramo biti ono što i jesmo po definiciji, dakle, predstavnici i poslanici, izaslanici naroda, izaslanici građana koji su nas birali, izaslanici zajednica iz kojih dolazimo i mi ne možemo ćutati na pitanja koja oni postave.

Mi u Sandžaku imamo tri slučaja, veoma važna slučaja koji i dalje uznemiravaju javnost, a koji se tiču određenih ponašanja pravosudnog sistema u tim slučajevima. Zašto ne mogu da budu zaboravljeni? Zato što su toliko drastični po svojoj prirodi i u pogledu samih posebnosti tih događaja, ali i u pogledu izrečenih presuda, odnosno ophođenja pravosudnog sistema prema tim događajima.

Prvi slučaj se desio 2012. godine kada se pod određenim okolnostima desilo stradanje ili ubistvo jednog policajca na području Tutina, gde smo dobili na koncu taj sudski epilog. Optužen je izvesni Fahrudin Mavrić i presuđeno mu je najstrožom kaznom - 30 godina zatvora. Dakle, desio se slučaj navodnog ubistva u automobilu, gde je, kako je sud utvrdio, navodno, Mavrić oteo pištolj jednom policajcu i tim pištoljem ubio drugog policajca. Teoretski sasvim moguće, ali isto tako jako puno je bilo osporavanja kada je u pitanju ovaj slučaj, čak je i porodica pokrenula i privatna veštačenja koja su dovela do neki drugih pokazatelja ili barem veoma nerazjašnjene okolnosti. Dakle, imamo taj slučaj gde je građanin navodno ubio policajca, izrečena je najoštrija kazna.

Dešava se drugi slučaj 2017. godine, isto na području Tutina, gde je u ovom slučaju policajac ubio građanina Skarep Fahrudin, koji je prolazio automobilom i navodno odbio da bude zaustavljen. Dakle, jasno se vidi da je pucanj spolja kroz staklo automobila i građanin je ubijen. Taj slučaj je dobio svoj sudski epilog. Mislim da je presuda pet godina zatvora. Dakle, šest puta manja presuda. Znači, čak i policajac koji je to izvršio kaže da je odbio da se zaustavi i da se njemu učinilo da mu preti opasnost. Dakle, utvrđeno je da građanin koji je vozio taj automobil nije imao oružje, nije postojala opasnost, čak i ako je tačno da je odbio da zaustavi automobil, gde se to pucalo u automobil ako neko neće da stane? Mislim kada bismo uveli tu prasku ovi mafijaši i kriminalci bahati prema policiji koji neće da se zaustave bi davno bili svi pobijeni.

Dakle, imamo ovu drastičnu situaciju gde imamo na jednoj strani ubistvo policajca od strane građanina, na drugoj strani ubistvo građanina od strane policajca, šest puta razlika u izrečenoj kazni.

Imamo treći slučaj koji se desio 2019. godine, ovde u Beogradu, mislim u ulici Cara Dušana, gde je mladić Bakan Ernad zbrisan na pešačkom prelazu, prelazio je regularno na pešačkom prelazu, automobil ga je udario, on je izgubio život. Taj slučaj nakon dve godine, imamo informacije da su se samo desile neke predistražne radnje, ništa više. Dakle, izgubljen mladi život, student, potpuno čista situacija na pešačkom prelazu i imamo sada opstrukcije, pogotovo ako su tačne informacije, da taj neko ko je izvršilac je neko bitan, nečiji bitan, to su sada već sve glasine. Da to ignorišemo, imamo ono što je formalna strana samoga postupka.

Dakle, u sva tri slučaja, još ako dodamo tome da je u slučaju ubijenih i ubica, odnosno izvršioca bilo optuženih ili osuđenih u oba slučaja, imamo etničku različitost Bošnjak-Srbin, Srbin-Bošnjak. Dakle, ukoliko još dodamo to kao otežavajući faktor u pogledu samoga razumevanja postupaka, onda vam je sasvim jasno koliko su to sve važni događaji i koliko se svi ti događaji, odnosno sva ta ubistva koja su se desila ne mogu tretirati sasvim običnim i sasvim proceduralnim. Dakle, ovo su stvari na koje moramo baciti svetlo.

Kao što primećujete, ja se u izlaganju maksimalno ustežem da uđem u detalje tumačenja presuda, utvrđivanja postupka. Svestan sam osetljivosti tog pitanja, a ovo su neke stvari koje zdrava logika prosto nalaže. Ne možemo mi… Dakle, da, postoji strogost u određenom krivičnom delu, dodatna strogost, da tako kažem, prema službenim licima, uniformisanim licima, ali to ne može biti tako drastično. Ne možemo mi sada kazati da je život policajca skuplji šest puta od života običnog građanina. U ovom slučaju imamo te parametre, kažem, koji su inicijalno nezaobilazni. Isključujem ovde samo utvrđivanje odgovornosti kroz postupak, iako i tu postoje određene sumnje. Ne možemo prosto imati tako drastične pojave i u svakom slučaju opet, ustežem se, kažem, ali na štetu, u ovom slučaju, ili izvršioca ili ubijenog u slučaju pripadnika bošnjačkog naroda.

Kažem, to sam postavio na poslednje mesto, ne da bih to koristio kao adut i kazao da je to zbog toga, ali vam samo kažem koliko je to osetljivo, između ostalog i zbog toga.

Ovde sada sve ovo govorim da bih ilustrovao odnos, odnosno stanje u tužilaštvu, pogotovo što u Novom Pazaru nije prvi put da o tome govorim. Dakle, vi kada imate neki problem, pa vam je potreban advokat i raspitujete se o advokatima, koga da angažujete i tamo vi tražite sposobnog advokata, uspešnog advokata, vi kada čujete odgovor, kada neko preporučuje kakvog advokata da angažujete ili koga da angažujete, niko ne kaže – ovaj advokat je sposoban, on će vas kvalitetno, stručno odbraniti. Ne, on ima veze, on ima dobre veze i postoje tarife. Tačno se znaju tarife koliko košta koja presuda.

Dakle, to je nešto što je toliko evidentno da zaista ne možemo gurati glavu u pesak i kazati da su to možda pojedinačni slučajevi. Ne, naprotiv, to je pojava, to je nešto što je tamo potpuno uobičajeno i definitivno, nakon usvajanja ovog zakona, ili paralelno sa borbom koja teče ili sa trudim koga ovde imamo kroz nastojanje naše da zajedno sa predlagačima, sa Vladom, sa ministarstvom donesemo kvalitetne zakone.

Ono što je glavna borba jeste silazak u krokodilske bare, dakle, u određenim delovima ove zemlje. Stvarno govorim ono o čemu znam. Znači, ne mogu da govorim kakvo je stanje u drugim delovima zemlje. Žao mi je što na sam Bajram moram na takav način da govorim, jer moji politički protivnici, kada govorim o ovim temama, kažu – ti loše predstavljaš Novi Pazar. Ja ružno govorim o Novom Pazaru.

Kada kažete istine, uz najveću tugu i ružan osećaj što se to dešava u vašem gradu, odnosno mom gradu i gradu u kome živim, onda ja ružno govorim o gradu. Znači, da, ja ružno govorim o tamnim stranama moga grada, moga Sandžaka i govoriću i neću odustati dokle god te najružnije i najprljavije pojave koje su izazvane korupcijom ili izazvane raznim drugim stepenima nekvaliteta i neodgovornosti… Dakle, ja moj patriotizam zapravo potvrđujem ovim, a ne time što ću prekrivati nepravilnosti, prekrivati kriminal i prekrivati korupciju, već naprotiv time što ću ih raskrinkavati. Dakle, to ću učiniti na lokalnom nivou i u mom dometu, i na republičkom nivou, a zajedno sa svima onima na nivou vlasti do samog vrha koji to žele, koji su se tako i proklamovali, sa kojima smo postigli određene dogovore i sporazume da bi se zajednički borili.

Naravno da ćemo na tom putu biti uspešni samo ukoliko ostanemo dosledni i samo ukoliko zaista iznesemo sve što znamo i za šta imamo dokaze, bez obzira da li nam je to u tom trenutku gorko ili slatko. U tom pogledu, svakako da ćemo dati podršku ovim predlozima i zakonskim rešenjima. Hvala vam.

Poštovana ministrice, hvala vam pre svega na čestici. Hvala vam i na komentaru svakako. Ovo jesu tri važne teme i drago mi je da se o tome izjašnjavate i time pokazujete sopstvenu odgovornost i pažnju na sve ono što se ovde kaže u Narodnoj skupštini.

Dakle, veoma mi je poznato i zato sam oprezan kada iznosim ove kvalifikacije, ali sve ovo se može i dodatno istražiti i stručno i ekspertirati. Ja sam samo ovim hteo da pokažem da postoje određene kvalifikacije, a i dobro znamo, bilo da je to bilo sa pozicije tužioca i bilo sa pozicije istražnog sudije ili sudije, i te kvalifikacije su pitanje procene i volje čoveka i one mogu biti pravine i nepravične.

Dakle, vrlo je jasno i slažem se da tu treba da budemo veoma oprezni. Oprezan sam, ali kada je u pitanju život i smrt i doživljaj onoga ko je oštećen u smislu porodice pre svega, onda nije toliko presudno da li je tamo navedena kvalifikacija prekoračenja ovlašćenja ili nužne odbrane itd. To naravno svakako stoji, ali ja samo želim da još jednom podvučem. Pitanje pravde, pitanje pravičnosti, pitanje naše želje i namere da stvarno zadovoljimo pravičnost su veoma važni i da nikada ne zatvorimo tu temu. Ono što je meni važno je da mi vratimo poverenje građana u pravosuđe, jer mi ako to nemamo u redu, mi možemo formalno pravno zatvoriti predmet, ali se tu prave jazovi, pogotovo, zašto sam pomenuo ovo pitanje etničkih razlika, ne da bi to koristio kao adut ili ne daj Bože napravio neku optužbu već da pokažem koliko je to senzibilno i koliko nam je zapravo bitno u tim delovima zemlje, gde postoji ta etnička, završavam koleginice, različitost tu nam je potrebno da dodatno poradimo da to poverenje vratimo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, obično o temi grejanja govorimo u sezoni grejanja. U sred leta nekako nemamo praksu, niti motiv da govorimo o grejanju, a zapravo mislim da je jako važno tokom leta govoriti o grejanju, jer kada govorite blagovremeno o grejanju, odnosno o problemima koje imamo sa grejanjem, znači da ćete imati dovoljno vremena da utičete na rešavanje tih problema.

Ovaj sporazum koji je danas pred nama, a koji se tiče obezbeđivanja sredstava putem zajma za daljinsko grejanje je blagovremeno pred nama i predstavlja jedan dobar primer blagovremenog promišljanja i koraka kojima se postupno otklanjaju, odnosno rešavaju određeni problemi, a ne radi se o nekim marginalnim, već veoma bitnim problemima koji se tiču nužnosti modernizovanja centralnog grejanja u našim gradovima i mestima, a sve to vezano i za samu energiju, odnosno racionalnost u trošenju i utrošku energije, ali još važnije pitanje kvaliteta vazduha, odnosno problemi zagađenja koji su najznačajnijoj meri uzrokovani grejanjem, neadekvatnim ili zastarelim grejanjem.

Dakle, ovo jeste trenutak da se temeljitije, konkretnije i dublje pozabavimo ovom temom i da znamo da onoliko koliko budemo radili van sezone i pripremali se za unapređenje grejanja tokom sezone, toliko ćemo imati rezultate. Zato je ovaj sporazum bitan i važno je da se obezbede sredstva. Istina, sada je u pitanju Kragujevac, jedan od većih gradova i centara ove zemlje, ali ono što očekujemo jeste da se ovaj program nastavi i da ne izostavimo ni jedan grad, niti jedno mesto u ovoj zemlji, niti jednu opštinu koja neće biti obuhvaćena ovim programom u cilju rešavanja pitanja zagađenosti vazduha, odnosno zraka od neadekvatnog grejanja.

Dakle, red je da i ovom prilikom podsetim da je Novi Pazar jedan od najugroženijih gradova sa neadekvatnim i nekom vrstom zaostaloga grejanja i zato je važno da se Novi Pazar uvrsti u ovaj program što pre i da bude na agendi za rešavanje.

Znam da se već neki koraci prave, što je za pozdraviti i sa pozicije Vlade, ali isto tako i sa pozicije grada Novog Pazara, ali prosto stanje u zagađenosti atmosfere u Novom Pazaru je tako dramatično, da je eto, nažalost, imali smo u jednom trenutku taj crni rekord da je Novi Pazar izbio na prvo mesto u svetu po zagađenosti tokom zime, isto je držao i drugu odnosno, treću poziciju.

Zato definitivno kvalitet, efikasnost države, njene celokupne administracije zapravo će se uvek meriti po onome koliko u centralnoj temi imaju građanina, imaju čoveka. Znači, postoje mnoge teme kojima se bavi država, kojima se bavi državna administracija, uprava i Vlada, dakle, na svim nivoima, ali ono što treba da zauzima prvo mesto u svim tim temama, odnosno interesovanjima države i Vlade jeste zapravo čovek. Ono što ima taj najneposredniji odnos prema čoveku i implikaciju na čoveka to treba uvek da bude na prvom mestu, pa sve ono što je implicitno ili nema neposrednu efektivu na čoveka, može imati drugu, treću ili neku kasniju poziciju.

Zato, kažem, ovo je prilika da se ponovo skrene pažnja na ovo i da ponovno ukažemo na one, da kažem, nezakonite ili poluzakonite proizvođače zagađivanja. U Novom Pazaru smo svedoci pa zato mogu govoriti ono što očima vidim, znači, iz razne peletare, razne strukture razne fabrike, polulegalne ili legalne, formalno, a u stvari koje su uspele da preskoče razne dozvole i elaborate. Dakle, to mora biti predmet našeg interesovanja.

Dakle, unapređenje načina grejanja, uključujući i daljinsko grejanje i sve ono što podrazumeva taj program jeste veoma značajan osnov i iskorak u rešavanju ovog problema, ali ne i dovoljan. Dakle, mi moramo uključiti sve ostale mehanizme vlasti, posebno kontrolne mehanizme, nadzorne mehanizme, inspekcijske mehanizme i proveriti prvo kako određene strukture, određeni navodni privrednici, dakle, koji najčešće su u kriminalu ili su u sprezi sa kriminalom i koriste tu svoju finansijsku kriminalnu moć da zaobiđu zakonske propise, da dobiju određene dozvole nezakonito i da na taj način budu zaštićeni od standarda koje su obavezni da ispoštuju kako zapravo ne bi bili zagađivači našeg vazduha, koji svi udišemo.

Tako da je to između ostalog nešto na šta se treba fokusirati kako bi mogli iz dana u dan popravljati kvalitet života građana ili u najmanju ruku otklanjati određene opasnosti po naše zdravlje, jer vidite i poslednje dve godine, odnosno godinu i po dana u borbi protiv kovida, koliko je zdravlje bitno, koliko su životi građana, neću samo kazati, bitni i skupoceni, već koliko su i ugroživi, koliko se mogu desiti nepredvidive situacije i okolnosti koje ugrožavaju naše zdravlje. Videli smo sa kovidom da nisu svi ljudi ili svi građani jednako izloženi opasnosti od kovida. Zapravo je pitanje kvaliteta elementarnog zdravlja ili snage organizma ili imuniteta. Sada sasvim je jasno da oni organizmi, odnosno oni građani koji imaju osetljivo zdravlje, kojima je nagrižen imunitet, nagriženo zdravlje, recimo zagađenim vazduhom i drugim faktorima ugrožavanja zdravlja, oni su zapravo najneposrednije ugroženi i od kovida.

Dakle, prosto smo imali ovu godinu dana nažalost izloženi ovoj opasnosti svojevrstan usiljeni kurs zdravstva gde smo se morali edukovati iz nužde, iz straha za sopstveno zdravlje i zdravlje svoje porodice, ali i time shvatiti da nije samo problem neposredne opasnosti koja se kovid, već je pitanje zdravlja cele nacije, zdravlja celokupnog, permanentnog i kontinuiranog zdravlja svih građana zato što je zapravo zdravost nacije u stanju, odnosno snazi imuniteta svakog građanina, odnosno svih građana. Zato je ovo važna tema koja u kontekstu borbe protiv kovida i opasnosti od kovida dobija na značaju, jer zapravo naša svest tu postaje snažnija u percepciji i shvatanju te opasnosti.

Zato pitanje zagađenosti vazduha nije samo pitanje našeg lošeg osećaja zato što kada pogledamo sa naše terase ili prozora vidimo tu tamu, tamu u zraku pa se onda neprijatno osetimo, ili dok dišemo, pa, eto nije nam taj zrak baš toliko kvalitetan. To je onaj poslednji, da tako kažem, utisak ili najmanje vredna ocena važnosti čistog vazduha.

Ono što bi trebalo da bude kod nas narodnih poslanike prisutno jeste svetst da blagovremeno, permanentno i preventivno ne samo imamo svest o tome već imamo i akciju, odnosno reagujemo u tom smeru.

Ovaj zakon, odnosno ovaj sporazum pokazuje da generalno postoji svest i opredeljenje Vlade u tom smeru, ali ono što želim da sa ove pozicije bodrim jeste da sve to intenziviramo i da to ne bude usresređeno samo na glavni grad ili neke veće gradove, već da taj program što pre i što u jačem kapacitetu obuhvati i sve druge gradove, odnosno opštine.

Imamo osim ovoga i set sporazuma, međunarodnih sporazuma koji se tiču nekoliko tema. Imamo sporazum sa zemljama EFTE koji reguliše pitanje porekla roba. Na prvi pogled, ne tako zanimljiv sporazum, ali zasigurno veoma važan, kako čusmo, ne i sa nekim brzim i eksplicitnim finansijskim efektima, ali ne samo što je važan sa aspekta visokih međunarodnih standarda. On je veoma važan iz razloga što dugoročno obezbeđuje, da kažem, afirmaciju kvaliteta, afirmaciju originalnost, afirmaciju onoga što treba da bude najzdraviji deo privrede, jer danas ukoliko razmatramo razne oblike ugrožavanja privrede, ugrožavanja zdravih, pravih, poštenih proizvođača jeste upravo agresija falsifikata u odnosu na original jer original ne može sam da se izbori od falsifikata ukoliko nema sistemsku zaštitu države, naravno i drugih međunarodnih institucija.

To je ono što razlikuje razvijene od nerazvijenih. U razvijenim i standardizovanim privredama original je taj koji je afirmisan. Naravno, ovaj princip se ne tiče samo proizvodnje i trgovine. On se tiče i svih drugih sektora društva. Imamo originalnost i falsifikat u obrazovanju, original i falsifikat u kulturi, original i falsifikat u sportu. Originalno je ono što je korektno i bez dopinga, a sa dopingom je falsifikovanje sporta.

O svim segmentima društva možemo govoriti sa pozicije originala i falsifikata. Zapravo, čak ta relacija utvrđivanja, poštovanja i vrednovanja kvaliteta je možda jedan od najvažnijih standarda ne samo u institucionalnom odnosu države prema tim standardima, već i u samom našem ličnom etičkom odnosu.

Znači, danas vi ljude ukoliko hoćete ocenjivati, vrednovati, vi ćete ih neminovno podeliti samo na dve vrste. Znači, ljudi koji vole istinu. Ti ljudi, ljudi koji vole istinu oni uvažavaju originalnost. Ljudi koji ne vole istinu oni uvažavaju falsifikat, odnosno oni se bave falsifikatom u svim segmentima, poslovnim, obrazovnim, kulturnim, etičkim i svim drugim. Zapravo, ona jedina istorijsko-civilizacijska podela među ljudima na ljude i neljude ona se tiče odnosa prema istinitosti i originalnosti i odnosa prema laži i falsifikovanosti.

Dakle, ljudi koji su etički, duhovno autentični, onda oni su na strani originalnosti, na strani istinitosti. Ljudi koji su sami po sebi duhovno i etički falsifikat, oni su na strani falsifikata. Dakle, ta podela je drevna, iskonska, istorijska i ona se nikada neće promeniti. Samo ćemo se mi ljudi, i to ne zbog originalnosti i falsificiranosti, već zbog nas samih, opredeljivati kom taboru pripadamo, na kojoj smo strani. Ali, ne zbog tabora i zbog strana već zbog samih sebe. To je ono što je ovde jako važno.

Zato ukoliko želimo da pređemo iz kategorije švercerskog društva, društva koje razume privredu i proizvodnju mešetarski, što bi se kazalo kolokvijalno da se dovije, da se snađe, itd, ta pojava je svojstvena društvima u krizama, društvima u rasulu, društvima koja ne stoje tvrdo na svojim nogama. Tada je i šverc dozvoljen i falsifikovanje, sve je dozvoljeno sa opravdanjem ili izgovorom da se preživi.

Međutim, nije problem ako se to desi u nekim vanrednim okolnostima, nije problem ukoliko se na kraju i suočimo sa time da je to proizvod nekog trenutka, nekog izuzetka, posebnih, otežavajućih kriznih okolnosti, ali je problem ukoliko izuzetak preraste u pravilo. Ukoliko mi ono što je bio proizvod nekih ratnih, kriznih okolnosti od raznih oblika, da kažemo, sive i crne proizvodnje, trgovine, falsifikovanja, eksporta, reeksporta, neeksporta i svega što se dešavalo, problem je ukoliko to prihvatimo da bude pravilo i ukoliko to, dakle, etabliramo u našoj svesti i našoj kulturi da je to normalno. Na toj nenormalnosti sve što budemo gradili biće nenormalno.

Naravno, da kada jednom zavladaju te devijacije još one kada dobiju, da kažemo, priliku da žive nekih dvadesetak ili tridesetak godina, mnogo duže vremena će trebati da se one leče, ali upravo ovakvim zakonima i ovakvim sporazumima i ovakvom afirmacijom tih standarda mi počinjemo da šaljemo poruku građanima, pre svega sistemski, ali i po drugim osnovama i relacijama da je ono što se preferira i ono što je pravo i ono što treba da dobije podršku i ono što se vrednuje i ono što je originalno i ono što ima budućnost jeste autentičnost i originalnost.

Tek tako ćemo mi onda znati da vrednujemo da onaj poljoprivrednik koji proizvodi svoj luk, svoju jabuku, svoju voćku, svoje povrće, pogotovo ako je još organsko da je to najvrednija, najoriginalnija stvar koja treba da dobije podršku i u proizvodnji kroz dotacije države, odnosno Ministarstva za poljoprivredu i u trgovini, odnosno prodaji kroz zaštitu od lopova, švercera, mešetara koji će prevariti te poštene proizvođače preko olakšica koje će se dobiti i sporazumom sa zemljama EFTA u pogledu ostvarivanja određenih, olakšica, ušteda i mogućnosti profita kroz ovaj sporazum.

Dakle, to je nešto što za mene nije samo proceduralna stvar koja daje neke minimalne olakšice, već se radi o nečemu što je vrednosno bitno, što predstavlja vrednosnu potvrdu sa naše strane da smo svesni da original i falsifikat nije isto.

Sada, kako živi falsifikat? Falsifikat vam je kao mrak. On je u osnovi i filozofski i suštinski nepostojeća kategorija. Mi svi tvrdimo da mrak postoji, međutim mrak ne postoji, mrak je nedostatak svetla. Zato onaj ko misli da mrak postoji, da je on kategorija subjekta, onda pokuša da ga izbaci iz prostorije, recimo, motkom, da mu otvori prozore i kaže – napolje, neće nikada uspeti ispašće glup i malouman. Mrak se eliminiše dovođenjem svetla, a svetlo se ne uvodi na vrata već kroz instalaciju, kroz obezbeđivanje energije, kroz stručnost, kroz sistem, kroz civilizirano tehničko stručno delovanje.

Isto tako, falsifikat postoji dok nema originala, zato danas falsifikati napadaju originale, jer dolazi svetlo, mrak ne staje. Falsifikat strada sa prisustvom originala i u banalnom smislu, ako hoćete utvrditi da li je jedna novčanica falsifikovana, ako je dobro falsifikovana, ukoliko samo posedujete tu novčanicu teško ćete utvrditi da je ona falsifikovana. Ali, ako imate originalnu novčanicu istog apoena i tu falsifikovanu novčanicu, pa to uporedite i budete pažljivi u upoređivanju metodom usporedbe ili komparacije, vi ćete otkriti falsifikat. Zato kada u bilo kom segmentu društva u obrazovanju, u kulturi, u znanju, u politici, u tehnici, tehnologiji, nauci, trgovini, proizvodnji, kada se pojavi original falsifikat vrišti. On vrišti, on je ugrožen.

Sad, problem demokratije je što deset falsifikata mogu da preglasaju jednog originala. To je jedan do problema i anomalija demokratije, ne znam kako ćemo naći zaštitu od toga.

Ali, definitivno ono što jeste važno i kroz ovaj sporazum, kao i o sporazumima sa Švajcarskom, sa Islandom i sve druge ove sporazume, oni zapravo overavaju naše opredeljenje prema originalnosti, prema izvornosti, prema kvalitetu u svakom pogledu i zato pozdravljam aktivnosti Vlade u pripremi ovih sporazuma i oni svakako zaslužuju podršku i građani zaslužuju da znaju šta je vrednost ove orijentacije i pored zakonske dimenzije, težine i značaja jako je važno edukacijski, medijski, kulturološki to građanima približiti i animirati ih da i oni u sopstvenim ponašanjima i sopstvenim proizvodnjama zapravo se orijentišu prema ovome pravcu. Hvala vam.

Narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Pošto više nemamo prijavljenih predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, prelazimo na listu prijavljenih.
Narodni poslanik Samir Tandir ima reč. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Vladan Glišić.
Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Janko Langura.
Izvolite.

Kolega Langura, mlad ste čovek, tek vežbate politiku i dobro je da dobijate priliku, ali pokušajte ubuduće kada govorite po naznačenim temama da nađete bilo kakvu vezu između mržnje bošnjačkih političara i ostalih tema, ali bar da to tako izgleda. Hvala vam.
Sada, narodna poslanica Jasmina Karanac.

Reč ima narodni poslanik Slavenko Unković. Izvolite.

Zahvaljujem.

Sada reč ima narodni poslanik Uglješa Marković.

Izvolite.

Zahvaljujem.
Sada narodni poslanik Milija Miletić.
Izvolite.