Hvala vam, kolega Miletiću.
Nije slučajno da vi ovolike godine predstavljate građane Svrljiga i građane Nišavskog upravnog okruga. Samo nastavite.
Sada reč ima narodni poslanik Dušica Stojković. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća sa saradnikom, poštovani potpredsednici Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Kodeks o ponašanju narodnih poslanika, kolokvijalno poznat kao „etički kodeks“. Voleo bih da ovo kolokvijalno nije samo kolokvijalno, već da smo i zvanično ovaj tako važan dokument nazvali „etičkim kodeksom“, jer on zapravo to i jeste.

Istina, ne gubi mnogo na značaju sama činjenica da je naslov ovog akta Kodeks o ponašanju narodnih poslanika, ali mislim da bi suštinski, stilski primerenije bilo da se zove i zvanično „etičkim kodeksom“ s obzirom na formalni, simbolički status Narodne skupštine, kao najvišeg zakonodavnog, najvišeg predstavničkog, najvišeg nadzornog, jednom rečju najvišeg političkog tela jedne zemlje.

Ma ko sedeo u klupi narodnog poslanika, ma kakvi mi bili, u formalno simboličkom smislu, narodni poslanici čine formalnu kategoriju političke elite jednog naroda, jedne nacije, odnosno građana jedne države.

Da li su narodni poslanici dorasli da budu nosioci epiteta političke elite, to je nešto sasvim drugo i nikada se ta ocena ne može odnositi na sve narodne poslanike jednako, već će svako za sebe i odgovarati i svako svojim ponašanjem i svojim stavovima, manirima će ili opravdati zvanje narodnog poslanika i pripadnika političke elite ili će biti nedorastao, nedosledan nosilac ovog statusa.

Dakle, iz tog razloga ovu temu danas smatram veoma važnom, čak jednom od najvažnijih, ali moja sugestija oko naslova i dalje tvrdim, jeste važna, jer suštinski ponašanje ili kodeks o ponašanju nema u sebi neki ozbiljan nedostatak, ali nekako mi više implicira uredbe koje bi se odnosile na decu, na učenike, na kategorije koje ne po svojoj formi i formulaciji, statusnoj ulozi ne pripadaju elitnim.

No, ako uđemo dublje u značenje i formulacije ponašanja, shvatićemo da je ponašanje uvek izraz etike i etičkih principa jedne osobe i izraz kulture ili odraz kulture te osobe, odnosno kvalitet ponašanja je direktno vezan za kvalitet etičkih principa određenog pojedinca i kulturne vrednosti tog pojedinca.

Dakle, ponašanje je u neposrednoj vezi sa tim principima i sa tim vrednostima, tako da na taj način možemo razumeti zašto se nadležni odbor, a potom i Narodna skupština, zašto su se odlučili da ovaj ovako važan akt, koji je formulisan kao Kodeks, bude vezan za ponašanje narodnih poslanika i da se nazove Kodeksom ponašanja narodnih poslanika, a ne etičkim kodeksom, iako ponavljam i tvrdim da bi mu bilo primerenije da se zove etičkim kodeksom, kako je i kolokvijalno nazvan i kako ga mi onako međusobno u komunikaciji, nezvaničnoj, mi narodni poslanici i označavamo.

U svakom slučaju, veoma sam zadovoljan, čak ponosan sam zbog činjenice da Narodna skupština u ovom Sazivu i u ovom sastavu pokazuje svest, opredeljenje i svesnost, odlučnost da zapravo donese ovakav akt, ne samo da ga donese i usvoji, što smo učinili u decembru mesecu prošle godine, već evo sada i da ga dorađujemo i dograđujemo, uvažavajući sve sugestije, primedbe, savete koje smo dobili sa raznih strana koje su ovde pomenute.

Dakle, odlučiti se u ovom vremenu i na ovom prostoru danas gde imamo jednu vrlo agresivnu pojavu urušavanja etičkih vrednosti. S jedne strane, pod izgovorom širenja prostora slobode, eliminacije ili udaljavanja granica slobode, što predstavlja načelno neku vrstu civilizacijskog napretka, jer se širenje slobode uvek vezivalo za kulturno-civilizacijski napredak.

Međutim, širenje slobode ili preferiranje slobode bez principa, slobode bez odgovornosti, a to znači i slobode bez granica, ne može se označiti kao civilizacijska, niti kulturna vrednost, već takva orjentacija vodi rasulu, vodi anarhiji, vodi padu pravih vrednosti dokazanih kroz više hiljada godina tradicije čovečanstva.

Zato na najvišem nivou u jednoj državi, u ovom slučaju u našoj državi otvoriti pitanje etičkih vrednosti u formi regulisanja standarda ponašanja narodnog poslanika, pre svega u pogledu biranja reči, u pogledu kulture govora, zapravo pokazuje da imamo snage, da među nama ima dovoljne kritične mase ljudi, narodnih poslanika koji jednostavno neće i ne dozvoljavaju da se prepuste stihiji, inerciji, urušavanja etičkih vrednosti i same kulture ponašanja.

Dakle, kultura ponašanja, odnosno pre svega kultura govora, kultura izražavanja jeste jedna od ključnih odrednica ljudskosti, odrednica ljudskog kvaliteta i kao što znate od prvih dana života ono na čemu svaki dobar i odgovoran roditelj radi jeste vaspitanje deteta. Ukoliko posmatrate trošenje energije od strane roditelja u vaspitanju dece videćete da se najviše, ili najveći deo te energije potroši na vaspitanju u pogledu kulture ponašanje, odnosno kulture izražavanja. Ukoliko anketirate sebe kao roditelja, pre svega majke koje se time najviše bave, na čemu se interveniše u pogledu vaspitanja dece videćete da se najveći i najznačajniji broj tih intervencija tiče kulture govora, odnosno ispravki kod deteta u pogledu izražavanja, u pogledu biranja reči u komunikaciji.

Dakle, kultura komunikacije, kultura govora je ono što u najznačajnijoj meri određuje stepen kvaliteta kulture pojedinca, a pošto je nacija, odnosno zajednica skup pojedinaca, zapravo će se i kultura, odnosno stepen kulturnosti i stepen kvaliteta kulture jednog naroda, jedne zajednice i jedne nacije, jedne porodice meriti po kvalitetu izražavanja, odnosno kvalitetu kulture, komunikacije, odnosno kulture govora.

Pošto imamo ili kada imamo telo, odnosno državni organ kao što je Narodna skupština, koji je, kao što rekoh na početku, po svojoj ulozi, po svojoj poziciji, a sa druge strane po svojoj transparentnosti, otkrivenosti, dostupnosti, imajući u vidu i činjenicu da su naša zasedanja ovde, odnosno govori u Narodnoj skupštini u najvećoj meri prenošeni uživo preko Javnog servisa to zapravo, pored toga što ukazuje na značaj ovog organa, podiže stepen odgovornosti i uvećava rizik negativnih reflekcija, eventualnih grešaka, propusta, pogrešnih izjava, ružnih izraza, vulgarnosti, prostakluka, uvreda i bilo čega što se eventualno može desiti i u ovom časnom domu.

Zato je donošenje, a sada i unapređenje i usavršavanje Kodeksa ponašanja narodnih poslanika, odnosno etičkog Kodeksa jedan veoma značajan iskorak za kvalitet rada Narodne skupštine, pogotovo za implikacije koje idu prema građanima, a koje zapravo neposredno i posredno utiču na kredibilitet, na integritet i, na jednom rečju, kazano, celokupni ugled Narodne skupštine, a to znači i narodnih poslanika u ovoj Skupštini.

U tom pogledu puna podrška usvajanju Kodeksa, sada i predlozima koji su pred nama, kako bi ovaj dokument postao značajno kvalitetniji.

Ono što je primetno, a čuli smo u obrazloženju, a to stoji i u pisanom obrazloženju, da je fokus stavljen na operativnom delu rada, odnosno implementacije ovog Kodeksa. On se odnosi na komisiju, odnosno odbor koji će zapravo biti zadužen, etički odbor koji će biti zadužen da implementira odluke, odnosno da postupa po ovom Kodeksu.

Svakako da je izbor, odnosno imenovanje te komisije nešto što je neophodno, što treba svakako podržati. Potpuno sam svestan da je i nadležni Odbor imao težak zadatak da osmisli komisiju koja treba da bude zadužena za implementaciju odredaba Kodeksa, a da ta komisija nije iz sastava narodnih poslanika, a pošto je ovo najviši organ u ovoj zemlji sada je trebalo osmisliti komisiju koja će na neki način biti starija od Narodne skupštine. Razumite da je to veoma delikatno i da to nimalo nije lako. Znači, treba da imate komisiju, odnosno etički odbor koji treba da bude potpuno samostalan i na neki način da bude nadređen narodnim poslanicima, jer onaj ko može da izrekne određen mere, u ovom slučaju smo dobili formu, pored opomena, finansijskih sankcija, odnosno sankcije sa finansijskim posledicama, što je opet na neki način diskutabilno, ali i prihvatljivo. Dakle, nimalo nije bilo jednostavno osmisliti strukturu članova te komisije kako bi oni bili logično prihvaćeni, principijelno simbolički i suštinski.

Sasvim je logično, nadležni Odbor, odnosno predlagač da je otišao prema, ako mogu tako kazati, uz određeni oprez i rezervu, akademskoj zajednici, jer jedino nauka ili još konkretnije, jedino učenjaci, jedino znanstvenici, jedino učenost može na neki način biti ravna parlamentu ili iznad parlamenta. To je tako kroz razvoj kulture i civilizacije. U nekim zemljama čak akademije nauka imaju i formalno takvu ulogu. U nekim nemaju. U nekim zemljama su to senata kao posebna tela. Kod nas to s obzirom na raskorake u raznim etapa razvoja i politike i akademnosti mi nemamo do kraja to u društvu precizirano, ali je logično da je predlagač tražio rešenje u pravcu znanja.

Ono što treba da nam bude predmet rasprave je pitanje da li upravo ova forma predlaganja i biranja članova etičkog odbora zapravo pogođena. Ono što jeste pogođeno i što treba podržati jeste da se traži većina članova tog odbora iz reda učenjaka koji se bave etikom na ovaj ili onaj način. To je dobra strana ovog predloga i to treba svakako podržati jer logično je da u etičkom odboru budu najumniji ljudi koji se bave naučnom disciplinom koja se zove etika.

Ono u šta nisam siguran ili što smatram da nije pogođeno, da nije ispravno urađeno i predloženo u ovom Predlogu odluke jeste sama forma i procedura predlaganja.

Dakle, ovde je svrha, intencija, namera i cilj da se dobiju najkvalitetniji ljudi za etički odbor u pogledu znanja pre svega, ali bih dodao, što je teško dokazivo, da pored znanja o etici će biti jako važna etičnost tih ljudi.

Jako teško je predvideti uslove kako se bira i meri etičnost ljudi, ali trebamo međusobno znati da je to ključno, jer ukoliko dobijete poznavaoca etike koji u svojoj biografiji ima svojih afera, da tako kažem, spornih sa etičkim vrednostima, onda je pitanje da li takav može da bude član ovog etičkog odbora?

Drugo, što je sporno u pogledu ovog predloga jeste stavljanje fokusa na institucije fakulteta, odnosno ustanove, visokoškolske ustanove kao fakultete, odnosno univerzitete. Spornost dolazi iz dva razloga. Dakle, po meni je pogrešno davati formalni status fakultetima ili departmanima, filozofskim fakultetima da oni budu predlagači. Dakle, ovde legitimitet je u znanju, nije legitimitet u administraciji. To je ono što bi trebalo uzeti u obzir i na šta bi se ja fokusirao. Dakle, tražio bih drugačiju formu.

Dakle, moj predlog formulacije bi bio da biramo trojicu poznavaoca, profesora, dokazanih naučnika iz oblasti etike koji mogu doći sa bilo koje naučne ili visokoobrazovne ustanove, bilo da je to u pitanju Srpska akademija, nauka i umetnosti, ili bilo koji univerzitet. Ograničavanje na filozofske fakultete ili departmane je neprincipijelno neodrživo i davajući status da samo oni mogu predložiti kandidate, a pogotovo što znamo koliko imamo pojave neprincipijelnog svojevrsnog oligarhijskog vladanja u određenim fakultetima, određenim strukturama visokog obrazovanja.

Dakle, razmotriti ili mogućnost da svako može sebe prijaviti, konkursnog prijavljivanja ili mogućnost da bilo koja visokoškolska ustanova ili naučna ustanova može predložiti nekoga ukoliko ta visokoškolska naučna ustanova ima katedru ili polje etike kao filozofske discipline.

Drugo, neprihvatljivo je diskriminisanje nedržavnih univerziteta. Po kom zakonu? Suprotno je i samom Ustavu. Zašto bi se samo nabrojali državni fakulteti, odnosno univerziteti iako je poznato da, ne znam koji od nedržavnih univerziteta ili privatnih univerziteta ima katedru filozofije, odnosno katedru etike. Ali, principijelno je neprihvatljivo da se izdvoje samo državni univerziteti, da se oni nabroje i gle paradoksa, državni univerzitet u Novom Pazaru treba da predloži profesora etike. Univerzitet koji je simbol korupcije, simbol neetičnosti, simbol nemoralnosti u ovoj zemlji, sada oni treba da predlože kandidata za komisiju, za etički Odbor koji će ovde da donosi odluke o izjavama, ponašanjima narodnih poslanika. To je manjkavost ovog predloga.

Ja bih zamolio da ako nemamo amandmane na ovaj način, da Odbor pokrene i odborski amandman. U formi odborskog amandmana ovo bi se moglo otkloniti i time bismo zaista dobili jedan veoma kvalitetan akt i dokument iza koga bi se moglo stati u punom kapacitetu i koji će se moći naravno braniti i ovde u Narodnoj skupštini, ali isto tako i u drugim prilikama. Žao mi je što nema vremena da se bavim i zakonom koji se tiče borbe protiv korupcije, ali eto, biće prilike. Hvala.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući sa saradnikom, poštovani ostali potpredsednici Narodne skupštine, uvažena potpredsednice Vlade i ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, jezik je jedan od stubova kulturnog, ne samo identiteta, već i kulturne samobitnosti pojedinca, zajednice i ostalih nivoa kolektiviteta. Zato tema jezika nije obična tema i ne može joj se prići samo sa običnog dnevno-političkog aspekta.

Osnov svake kulture je vera. Suštinski osnov svake kulture je vera. Metodološki osnov svake kulture je jezik. Dakle, vera je ta ili verovanje, u širem smislu te reči, definiše osnovne principe ljudskog ili čovekovog svetonazora, odnosno definiše temeljne principe ethosa – etičkog sistema svakog čoveka koji zapravo predstavlja onaj tvrdi temelj kulture pojedinca i zajednice tog pojedinca.

Metodološki osnov kulture je jezik. Dakle, jezik je taj metodološki sistem koji zapravo predstavlja jedini ili ključni način izražaja kulturnih dubina, kapaciteta i potencijala pojedinca i zajednice.

Najčešće se jezik definiše kao sredstvo komunikacije. To je najsiromašniji način definisanja jezika u smislu ulogu, ali i u smislu značenja. Jezik jeste osnovno sredstvo komunikacije. Međutim, i druga živa bića, posebno životinje, imaju svoje jezike, i to je nesporno. Oni su jednostavni i oni služe komunikaciji, ali jezik životinja je ograničen vrstom, čak vrstom unutar same vrste, tako da jezik jednog jata ptica je ograničen samo za to jato ptica i on perfektno funkcioniše. To možemo videti kada iznad nas, prema nebu vidimo jata ptica koja se tako perfektno kreću, gradeći određene figure kroz to svoje kretanje i vidimo, sigurni smo, zapravo da nije moguće da se kreću bez nekog sredstva komunikacije. To isto čine jata riba, ostalih životinja u sopstvenim kolektivitetima.

Prema tome, životinje imaju svoj jezik. On jeste sredstvo komunikacije sa određenim osobenostima i ograničenjima, ali nije izvor kulture, jer životinje nemaju kulturu.

Samo je čovek počašćen sposobnostima kulture. Naravno, kao što rekoh, pre svega, kultura se bazira na kultu, na onom u šta se veruje, bilo da je u pitanju da je taj kult definisan nekom nebeskom verom ili religijom kao što judejstvo, islam, hrišćanstvo u svojim verzijama ili da je taj kult definisan nekim drugim izvorištem, pa makar se radilo o kultovima sa tradicijom ili savremenim kultovima koji svakodnevno nastaju, bilo da su zvanično proglašeni kultovima ili da nisu zvanično proglašeni kultovima, kao što su savremene materijalističko-hedonističke ideologije koje imaju neku vrstu, skoro religijskog uticaja, iako se tako zvanično ne zovu, iako su čak anti-religijski postavljeni.

Prema tome, duhovnost, to jeste kultura svake zajednice, se bazira na ta dva osnova, na suštinskom koji se zove vera, verovanje ili uverenje, i na drugom metodološkom koji se zove jezik. Poznata izreka kod nas, veoma jednostavna, ali sa dubokom porukom jeste – progovori da vidim ko si. Površno gledano, to zvuči kao progovori da se predstaviš, kaži ko si. Ne, to znači mnogo više, to znači mnogo više od onoga što će taj koji progovori kazati o sebi, pogotovo namerno.

Zapravo, kada progovorite, odnosno kada upotrebite vaš jezik vi kažete sve o sebi, svako kaže sve o sebi, hteo ili ne hteo kaže i ono što želi, kaže i ono što ne želi. Tako da je jezik taj koji neskriveno, koji tako nadmoćno odrazi i izrazi ono što je duh čoveka, bilo da on to želi ili da ne želi. Tako da ćete vrlo jasno na osnovu jedne rečenice kada neko progovori shvatiti ko je on, prvo kojim jezikom govori formalno, a potom kakvim jezikom govori.

Da li je to visoko profilirani, kultivisani, književni, standardni jezik ili je to neki oblik primitivnog jezika koji dolazi od neobrazovane osobe. U toj disperziji je takođe mnogo nijansi, pa ćete vrlo jasno da kada čujete nekoga kada progovori da li u svom vokabularu sadrži vulgarnosti i prostakluk ili govori probranim rečima, kultivisanim, elegantnim, bez vulgarnosti i prostakluka.

Vulgarnost i prostakluk nisu samo pitanje tzv. „balkanskog muškog imidža“, gde je postalo standardizovano da, ukoliko ne psujete vi ste nikakav muškarac. Onda obično kada dečak prelazi u odraslog muškarca, prva stvar kojom dokazuje svoju muškost koja ga ne mora biološki pratiti, jeste psovka, vulgarnost. Uz to ako zapali cigaretu ili popije neko alkoholno piće, on time, evo vidite na svi tri veoma degutantna načina se, na žalost, na našim kulturnim prostorima vrlo uobičajeno dokazuje prelazak u višu vrstu iz statusa dečaka u status muškarca.

Na žalost, nije to svojstveno samo tinejdžerskom uzrastu koji se bori da pokaže svoju muškost i izrastanje iz dečaka u muškarca vulgarnom psovkom, već je vulgarna psovka postala sastavni deo vokabulara i to ne samo nekakvog, da kažemo, običnog sveta koga ne zanima kulturni status, pogotovo koji nema obrazovanje, već na žalost psovka nešto što je toliko prisutno i čak u krugovima koji sebe smatraju obrazovanim.

Neretko sam lično u prilici da ljude koji sebe smatraju vernicima, koji se krste sa povodom i bez povoda veoma često, a ne samo da im je psovka uzrečica, nego čak psovka Boga je uzrečica. Onda, kada ih ja upozorim, kažem – molim te ja nisam navikao da boravim u blizini nekog ko psuje, a pogotovo ne daj Bože u psovci koristi i pojam Boga, onda dobijem najčešće odgovor, kaže – pa je ne psujem.

Dakle, imate još jednu, skoro pa patološku pojavu u tom slučaju, gde zapravo taj koji izgovara psovku Boga zapravo ni ne oseća da psuje Boga. Znači, to je postalo dublji nivo njegove „duhovnosti“, njegovog stanja duga u kojem se on nalazi.

Prema tome, vi ćete zapravo kroz vulgarnost zaključiti ne samo da je neko tako, eto, ima prljav jezik, što bi se reklo, već je ključno pitanje da li jezik može biti prljav, govorim o pojedincu, bez prljave duše ili bez prljave suštine? Zapravo, vulgarnost je uvek odraz neke prljavštine unutar sebe, nažalost duha, čak može da bude i duše.

Prema tome, ovo je samo jedna reflekcija ili implikacija u pogledu značaja jezika, važnosti jezika, da jezik nije samo sredstvo komunikacije, jer danas imamo i mnogo neverbalnih oblika komunikacije, pogotovo kako tehnika napreduje može se komunicirati i bez jezika, ali hoće li to značiti da ćemo doći do nekog trenutka kada nam jezik neće biti potreban?

Zapravo, sve ono što se danas zove višim stepenom kulture, poznato kod nas kao umetnost, dakle ono što je ključni potencijal i konkretno i istorijski u pogledu umetnosti i ono jedino što je nesporno jeste umetnost ili umeće kroz jezik. To jeste umeće reči.

To je jedino, a već sam jednom o tome i ovde govorio, to je jedino u čemu čovek nema konkurenciju. Znači, jedino čime je uzvišeni Bog odlikovao čoveka, izdvojio ga nad svim drugim živim bićima i bićima uopšte, jeste jezik, odnosno reč. Tako da je zapravo reč ono što od prvog čoveka, pogotovo od prve Božije reči bilo u verziji Starog zaveta, u verziji Novog zaveta ili u verziji Kurhana časnog, svejedno, ono što je zajedničko jeste Božja reč, odnosno reč i bi reč i reč je zapravo i osnovna i temeljna i vertikalna, stožerna vrednost kulture jednog čoveka, jedne zajednice.

Dakle, imajući sve to u vidu, definitivno jeste i Narodna skupština mesto koje treba, na kome se treba tretirati jezik. Naravno da je su i zakoni ono što treba jezik da tretira. Do kraja je razumljivo da svaki narod, svaka nacija i svaka zajednica žele, ukoliko su svesni, ukoliko znaju vrednovati ovu dimenziju kulture i ovaj temelj i stub kulture, da žele zaštiti svoj jezik.

Međutim, ono što bi trebalo pre zakona imati na umu do kraja, a to možemo razmotriti ili analizirati kroz istoriju jezika, dakle poslednjih hiljadu ili hajdemo malo više, do dve hiljade godina, gde imamo ozbiljne podatke o jeziku, ako to razmotrimo, onda ćemo ipak doći do vrlo važnih i specifičnih podataka, odnosno zaključaka.

Dakle, razmatrajući istoriju ili prateći određene jezike kroz istoriju, videćemo da, nesporno ćemo se uveriti da su jezici nastajali, razvijali se, rasli i razvijali se, jačali svoj uticaj, svoj potencijal paralelno sa snagom kulture jednog naroda, jedne civilizacije, jedne imperije i paralelno sa jačanjem civilizacije jednog naroda, jedne kulture, jedne civilizacije.

Dakle, ono što je nesporno kroz povest jezika jeste da je zapravo ključni faktor koji je uticao na razvoj, snagu, očuvanje jednog jezika, zapravo kultura, odnosno civilizacija tog naroda ili te zajednice.

Jezici su kao i ljudi, i kao kultura i kao civilizacija, imaju svoj početak, imaju svoju liniju uspinjanja, imaju svoj razvoj i na kraju, najčešće, ili uglavnom, neki pre, neki posle, imaju i svoj kraj. Uglavnom, jezici koji imaju jaku kulturno-civilizacijsku pozadinu, oni se razvijaju, bogate, jačaju, ali se isto tako i menjaju.

Prema tome, posmatrajte tekst srpskog jezika recimo iz početka 19. veka ili kraja 18. veka i sadašnji određeni tekst standardizovanog ili književnog srpskog jezika, skoro da vam treba prevodilac za razumevanje tog teksta.

Slično vam je, recimo, i sa engleskim jezikom, danas najdominantnijim jezikom u svetu. Oni ne samo da se razvijaju u pogledu uvećanja potencijala reči koje se koriste u tom jeziku, već se i menjaju.

Informacije radi, možda jedini jezik koji se samo uvećava a ne menja se poslednjih 1.400 godina je arapski jezik, zato što je standardizacija ili standard arapskog jezika vezan za tekst "Kurana Časnoga" koji se ne menja od pre 1.400 godina, tako da taj jezik, za razliku od ostalih jezika, se samo uvećava a ne menja se. I potpuno je razumljiv iz vremena 7. veka i današnjeg vremena, ali to je opet zapravo pokazatelj da je božija reč najjači osnov kulta i kulture, tamo gde je on sačuvan u svojoj autentičnosti.

Prema tome, ono što je zapravo moja sugestija i nama kao zakonodavcu, ali pre svega intelektualnim elitama koje su definitivno ključni nosioci i Predloga ovog zakona jeste da se akcent treba staviti na ono što treba da budu stvarni potencijali afirmacije i očuvanja jednog jezika.

Recimo, pratimo razvoj latinskog jezika. Zašto latinski jezik niko nije uspeo sačuvati, a verujte da su imali potencijale 300 puta veće nego ova zemlja što ima, u pogledu administrativnih i drugih mehanizama? U poslednjoj verziji pokušaja je čak on legalizovan kao jezik medicine, i jedino je tu još ostao, ali, opet jedva. Definitivno ga nema. Recimo, Dante Algijeri sa svojom "Božanstvenom komedijom" je autor prvog dela renesanse, ako možemo tako reći, ali neko ko je sahranio latinski jezik. Znači, Dante Algijeri je sahranio latinski jezik ne niti jednom administrativnom odlukom, ali onog trenutka kad je on napisao tako visoko vredno umetničko književno delo kao što je "Božanstvena komedija", to je značilo sahranjivanje latinskog jezika, afirmacija italijanskog i kraj. Posle toga su samo bili trzaji narednih 700 godina sa raznih strana koji nisu uspeli.

Šta nam zapravo ovo poručuje? Znači, jezik se čuva. Evo, čuli smo od kolege divan citat od Vuka Karadžića vezan za jezik, gde Vuk Karadžić ne pretenduje ni na jednu administrativnu akciju kako bi se sačuvao jezik, već isključivo na kulturološko emotivnu. To je osnov očuvanja jezika. Jezik se čuva na kulturnoj svesti i na emociji. I zato je tu bit snage, suština snage očuvanja jednog jezika.

Ukoliko se bude išlo isključivo sa administrativnim merama a zapostavi se ovaj aspekt kreativnosti, stvaralaštva jezika, gde se čuva kulturno-umetnički i emocionalni potencijal, onda se definitivno neće dati ti rezultati.

Naravno, ja sam rezervisan po pitanju ovog predloga, pre svega zbog člana 21. Ustava, koji jasno kaže da se svim građanima ove zemlje garantuje jednakost i garantuje im se jednako pravo da od strane mehanizama države budu zaštićeni, parafraziram.

Prema tome, mi sada ovde usvajanjem, a to će se verovatno desiti, zakona o zaštiti srpskog jezika i ćiriličnog pisma, dakle, u redu, razumeći puno pravo većinskog srpskog naroda da preduzimaju svoje mere i sa pozicija države, ali ja želim da podvučem ono što više puta govorim, u ovoj zemlji, po poslednjem popisu živi oko 30% pripadnika nacionalnih manjina. Imamo mi zakone od 2005. godine kada je ratifikovana i Evropska povelja o zaštiti regionalnih i manjinskih jezika, koja je obavezujuća za ovu zemlju, kao i brojne druge manjinske zakone, da ih sada zbog vremena koje mi curi ne tretiram, ali imamo i određenu koliziju u tome. Što znači da usvajanje ovog zakona ima smisla ukoliko ćemo mi iza ovoga usvojiti i zakon o zaštiti manjinskih jezika u ovoj zemlji. Dakle, ja želim da budem po Ustavu, kako mi Ustav garantuje, član 21, ne samo jednako tretiran, naslovno i simbolički u ovoj zemlji, već da budem jednako tretiran u pogledu upotrebe mehanizama ove zemlje u zaštiti mog jezika.

Drugo, osnov da većinski kapital bude osnov za jedan jezik je veoma problematičan, i principijelno i suštinski a i formalno. Znači, ukoliko su u pitanju javna preduzeća gde su u apsolutnoj većini pripadnici neke manjinske nesrpske zajednice ili nesrpskog naroda, a pri tom i taj kapital je zapravo opet došao od strane građana koji su opet u ovoj zemlji 30% manjinski.

Žao mi je što nemam više vremena, ali se nadam da ćemo kroz amandmane ili neku diskusiju ovo nadomestiti. Moja sugestija je zapravo da se ima u vidu ovo i da se ne uđe u koliziju sa članom 21. Ustava, da se pripadnici nacionalnih manjina, odnosno pripadnici jezičkih manjina u ovoj zemlji jednako tretiraju, u skladu sa Ustavom. Hvala vam.

Hvala vam, poštovana potpredsednice.

Dakle, u prvom delu svog izlaganja ja sam nekako naglasio ja da sam na vašem mestu i da ja želim zaštiti jezik, srpski u ovom slučaju, odnosno da imam tu ulogu i nameru ja bih to samo uradio na drugi način. To je bila poenta. Naravno, razumeću sve načine, kao i potrebu. Tu nemam nikakav spor. Naprotiv, i kao pripadnik drugog naroda sa nešto drugačijem jezikom smatram da je bogatstvo da imamo svu ovu različitost i smatram da bi odumiranje ćiriličnog pisma, pre svega, bilo kulturološki štetno za naš prostor.

Dakle, to je moj stav, i naučni i personalni. Međutim, što se tiče ovog drugog dela koji mi, eto, niste prokomentarisali, znači pitanje garancije jednakosti ovde je do kraja nejasno, u pogledu namere.

Znači, Ustav, član 21. garantuje jednakost, ne samo načelnu jednakost, već jednakost i u upotrebi mehanizma države u zaštiti svakog građanina i svake zajednice. Mi to sada ovde nemamo, već imamo brzu traku za zaštitu srpskog jezika sa ovim zakonom, dok ostali svi ostaju na ostalim trakama. To je jedna stvar.

Sada, da bude i meni građanima jasnije, pitanje upotrebe recimo građana nesrpske nacionalnosti koji su na važnim pozicijama vlasti i javnih preduzeća, javnih interesa. Sada, imate da li će biti Bošnjak ili Mađar ili Albanac kažnjeni, a kazne su opet priča za sebe, zato što su korespondirali na bosanskom, mađarskom ili albanskom jeziku sa pozicije direktora komunalnog preduzeća, na primer. Ili, ja na primer, kao potpredsednik Narodne skupštine, a Ustav i zakon mi garantuju službenu upotrebu mog jezika. Službena upotreba mog jezika znači da ja mogu jednako, komotno, jer to je princip jednakosti, dakle da mogu gde god da se nađem u ovoj zemlji komotno koristiti moj jezik, ne sporedno, nego matično, kako ste ovde vi predložili i u tekstu ovog zakona.

Dakle, to je problem i meni lično, ali mislim i pripadnicima ostalih nacionalnih manjina i bilo bi jako važno i drago mi je da tvrdite da nemamo tu nikakav rizik za pripadnike nacionalnih manjina i njihovih prava na službenu upotrebu svog jezika. Ali, definitivno na ovim primerima biste mi mogli odgovoriti šta će se dešavati sa svim ljudima na javnim funkcijama koji su do sada smatrali da jednako mogu koristiti svoj jezik u službenoj korespodenciji. Hvala.

Poštovana potpredsednice, prvo, znate koliko vas personalno poštujem i pažljiviji ću biti nego da neko drugi sedi na vašem mestu. Tako da znate da su to vaše zasluge od ranije. Što ne znači da se slažem sa svim što ste kazali.

Dakle, ne mogu kazati građanima, vi niste pravnici, vi to ne znate, prihvatite ovako kako jeste, dakle ja im to neću reći. Znam da pravnici vole da se malo ponašaju religijski, doktrinarno, i da kažu to je tako, vi to ne razumete. Ja sam narodni poslanik i ne samo mojih birača već i ostalih građana koje zastupam i ostaću im zastupnik, koliko ću to uspešno raditi, to je drugo.

Dakle, nikakvu dilemu nemam, i čini mi se da sam to dva puta pomenuo, sa razumevanjem potrebe srpskog naroda da zaštiti svoj jezik i pismo. Nemam dilemu sa tim, ali samo hoću da osiguram pravo i drugima, mojoj zajednici i drugim nacionalnim zajednicama i zapravo da dobijem odgovore koji će mi garantirati istu zaštitu. Zapravo, samo to hoćemo, a imamo pravo da vi pravnici nama objasnite, koji ovde smo narodni poslanici, a nismo pravnici ili nismo da kažemo, pravnici ovog konvencionalnog prava.

Prema tome, ovde se samo radi o tome. I, kada sam tražio o korespodenciji ovoj da to zapravo bude jasno, da ne dođemo sutra u problem gde će sada nekome biti izricane kazne zato što je na čelu, ne znam, neke javne ustanove itd.

Drugo, i poslednja rečenica, meni je lakše bilo, kao i većini mojih kolega Bošnjaka iz drugih političkih stranaka, da pobegnem danas sa ove sednice i da se zapravo izvučem od ovog belaja u kome se nalazim, ali ne, ja sudelujem, ja hoću da budem konstruktivan, ali naravno, i da imam prava objašnjenja, i hvala vam na tim objašnjenjima.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući, poštovani ostali potpredsednici, uvaženi ministre sa saradnicima i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, pred nama su tri veoma važna sporazuma koja ćemo danas tretirati i kojima svakako treba dati punu podršku. Posebno ću posvetiti pažnju prvom sporazumu, a to je Sporazum o ratnim memorijalima između Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke.

Na prvi pogled ovaj sporazum izgleda kao jedan od sporazuma kojim se reguliše jedno važno polje. Međutim, ako malo bolje sagledamo ono što ovaj sporazum znači, naravno, uključujući i vrlo detaljna i suštinska obrazloženja koja smo čuli, ovaj sporazum je mnogo više od običnog tehničkog pravnog sporazuma koji se uobičajeno potpisuju među zemljama. Zato što se ovim sporazumom pokazuje kapacitet ove zemlje, opredeljenja rukovodstva ove zemlje prema politici koja u sebi sadrži odlučnost, hrabrost da se bavimo i pitanjima koja su iz prošlosti, a koja nisu uvek slatka, koja imaju i sebi i elemente gorčine, kiselosti i koja bi svaka vlast koja bi gledala samo neki uži lični interes zaobišla i ostavila, kao što su ih ostavljale mnoge prethodne vlasti. Jer, uvek je lakše, profitabilnije, lukrativnije baviti se onim pitanjima koja ne mogu ili neće izazvati određene emocije.

Kada je u pitanju sporazum sa Nemačkom, naravno da on ima i mnogo elemenata, čak više elemenata, zato se i donosi, zato se i potpisuje i zato ga danas i tretiramo, suštinski gledano, zapravo, on znači bavljenje prošlošću radi stabiliziranja temelja i podloge prema budućnosti. Dakle, to je ono što smatram temeljom intencije ovog sporazuma sa pozicije Republike Srbije.

Naravno, kada su u pitanju teme iz prošlosti, one se uvek mogu sagledati sa više strana. Možemo ih sagledavati emotivno i to je neki, da tako kažem, najniži, najmanje kvalitetan način sagledavanja, jer uvek kada pustite emocije ispred, onda ćete naći mnogo razloga i mnogo elemenata da budete protiv nečega, zato što su emocije uvek nešto što zasenjuje pamet, ne dozvoljava umu da rasuđuje i rezonuje ispravno. Znamo kako se uvek formiraju stavovi koji su bazirani na emociju.

Kada je u pitanju prošlost, generalno, istorija, istorija vam je kao jedan veliki magacin pun svega i tu ćete da nađete uvek sve ono što želite. Ukoliko želite da nađete argumente i utemeljenja za prijateljstvo, da gradite prijateljstvo sa nekom zemljom i nekim narodom vi ćete ga naći, ukoliko želite da nađete elemente i argumente za antagonizam i neprijateljstvo i to ćete naći, pogotovo kada su u pitanju narodi koji su ili u našoj blizini ili su pogotovo imali određene okupatorske kolonijalne i slične aspiracije i akcije. Prosto, to je pitanje pristupa.

Meni je drago što smo imali u obrazloženju objektivno sagledavanje gde smo notirali i primetili i one gorke i one elemente koji to nisu, i one osnove, odnosno informacije koje nam govore određenim istorijskim savezništvima i one druge koji, eto, nisu tako prijatni, ali ovde je samo pitanje šta nam je cilj, šta nam je motiv. Ako želimo sitne dnevnopolitičke poene uvek je neprijateljski stav taj koga je najlakše formulisati, koga je najjednostavnije prezentovati i koji, da tako kažem, najbolje zvekne i najlakše se primeti. Međutim, on je obično najmanje pametan, a pogotovo dugoročno i najmanje koristan.

Naravno da ona vlast koja ne želi samo dnevnopolitičke poene, već želi da za građane, odnosno narod, za svoju zemlju uradi nešto više, da, ako ništa, barem neko kilo ili neki džak ili neku vreću iz prošlosti koju imamo na svojim plećima da je skinemo. Zašto bi je nosili? Jer sve što ne moramo nositi na svojim umornim plećima bolje da ga ne nosimo i bolje što pre da ga istovarimo, jer sa manje tereta na leđima mnogo je lakše gaziti čvrstim korakom prema budućnosti na svakom polju i na polju razvoja, privrednog, kulturnog i svakog drugog ali i isto tako i što je veoma važno na polju gradnje i očuvanja prijateljskih odnosa sa svima, posebno sa onima koji su važni faktori u međunarodnoj zajednici.

Pitanje neprijateljstava i savezništava kroz istoriju, kao što znate nije crno-belo pitanje. Dakle, ne postoje u politici, a to znači u političkim odnosima, a to jednako znači i u međunarodnim odnosima, ne postoje večiti prijatelji i večiti neprijatelji. Samo oni koji ne razumeju politiku, ne razumeju međunarodne odnose, prirodu, pozadinu, osnov i suštinu tih odnosa će verovati da postoje trajni prijatelji i trajni neprijatelji.

Isto tako, čak i u tim prijateljstvima i neprijateljstvima ne postoji jedan osnov, jedna pozadina ili jedan motiv u gradnji tih odnosa. Nekada su više bili primetni ti, da kažem, kulturološko duhovni, verski osnovi, danas su oni više prisutni u nekoj, da kažem, retoričkoj kategoriji kada treba da se pojača neki stav ili da se obrazloži neki stav ili još više da se regrutuje narod ili nacija za nešto ili protiv nečega. Uvek duhovnost i vera su bliski, oni stanuju u duši, a emocija takođe stanuje u duši i zato se za verom poseže najčešće kada treba da se regrutuju emocije, jer je to najefikasnije. Pa, su se često i brojnim ratovima i brojnim sukobima koji su se dešavali i u našem okruženju i šire olako davale etikete verskih. Davno su završeni verski ratovi, bar u našem okruženju ili na severnoj polulopti. Vera tu bude žrtva i sredstvo, sredstvo i žrtva najčešće a motivi ratova, sukoba su uvek drugi, najčešće banalni i oni su uvek zapravo ono što je svojstvenije čoveku nego što je svojstveno životinji.

Dakle, to je uvek neka vrsta pohlepe, gramzivosti, bilo za teritorijom, bilo za pljačkanjem, bilo za nekim drugim banalnim, materijalnim interesom. Sve ostale, velike proklamacije, pogotovo kada je u pitanju vera, kada je u pitanju kultura, najčešće budu zapravo deo predstave kojom treba ili opravdati ili obrazložiti ali najčešće regrutovati pristalice kako bi se ti motivi, odnosno ciljevi obrazložili ili se za to dobila podrška.

Istina, kroz dalju istoriju, više je bilo prisutnosti verskog motiva, ali ne uvek i vrlo često su se preplitali i drugi motivi. Recimo, mnogo malom broju publike je poznato na primer da prvi prodor seldžučkih ili kako se to ovde voli reći, turskih plemena, mada ja sugerišem da je pojam Turci i turski, pojam s kraja 19. veka, tako da bi ga manje trebalo upotrebljavati u kontekstu Osmanske imperije i svega onoga što je činila Osmanska država zato što su u Osmanskoj imperiji i njenim mehanizmima učestovovali i Srbi, i Bošnjaci, i dahije, i ovi, i oni, i janjičari, tako da je to veoma kompleksna priča kao svaka imperijalna priča, ali to je priča za neku drugu priliku.

Ono što želim naglasiti prosto kao primer, malo je poznato, a istinito, da su prvi prodori seldžučkih turskih plemena u Anadoliju, zapravo bili na poziv vizantijskog cara. Dakle, on ih je pozvao, zamolio da zaposednu Anadoliju zato što više nije mogao da trpi pohode, pljačke i masovna pogubljenja koje su izvršavale krstaške vojske, kroz krstaške pohode. Dakle, on više nije imao načina kako da se zaštiti i onda je poslao molbu seldžučkim vladarima i komandantima da dođu i da zaposednu Malu Aziju, odnosno Anadoliju kako bi na neki način napravili barijeru za krstaške vojske koje dolaze sa zapada, jer verovatno opet malom broju je poznat još jedan podatak.

Znači, prilikom Prvog krstaškog rata, Carigrad, odnosno Konstantinopolj, današnji Istambul je imao oko 950 hiljada stanovnika. Prilikom poslednjeg krstaškog rata, Konstantinopolj, Carigrad, odnosno današnji Istambul je spao na 50 hiljada stanovnika. Dakle, to je podatak koji vam najbolje govori o kakvom se zapravo odnosu radi i šta su posledice tih krstaških pohoda, jer je njima Carigrad bio na pola puta, najbolja stanica za napajanje njihovih potreba, odnosno za snabdevanje sa svim onim što im je trebalo, a svakako je to bilo nasilno. Dakle, mi imamo jedan, možda je tog trenutka to bio najveći grad na svetu. Konstantinopolj je tog trenutka bio najveći grad na svetu i verovatno je od tada nastao pojam – desetkovan. Dakle, on je skoro deset puta umanjen sa brojem stanovnika. Tada vizantijski car i zapravo više nije imao mehanizma da se odbrani i on je pozvao seldžučke Turke da zaposednu. Istina, nije on planirao da ih pusti baš ovoliko, odmah da vam kažem, i on je mislio da će oni ostati tu negde da budu barikada krstašima, pogotovo mu nije padalo na pamet da će napadati i sam Konstantinopolj, ali to je pitanje sasvim drugih okolnosti.

Prema tome, to su stvari koje pokazuju, istina, možda od, hajde da i to kažem radi javnosti, dakle, možda jedino ko je imao koristi od svega što su krstaši činili u Istanbulu, odnosno u Carigradu, jeste Balkan, jer zapravo jedan ogroman broj pogotovo pripadnika konstantinopoljskih elita je prebegao na Balkan i čak možda tu treba tražiti osnovne kulturološke, stručne, ekonomske, zapravo potencijale nastanaka Dušanovog carstva. Eto, da to prosto podelim informaciju sa vama.

Jedno carstvo, kao što je Dušanovo, nije moglo nastati samo na sili i na vojsci. Uvek, za svaki napredak potrebna je inteligencija, potrebna je pamet, potrebna je elita, potreban kulturološki potencijal. Veliki mozgovi koji su pobegli iz Konstantinopolja, došli su na Balkan i njih je car Dušan iskoristio i time izgradio svoju elitu, svoju ekipu, svoj tim i na tome nastaje Dušanovo carstvo. To je opet druga tema.

Dakle, govorim vam koliko kroz istoriju versko, političko, interesno, prepliće na razne načine. I nekada je ono svrha, nekada je ono sredstvo, međutim što kroz celu istoriju možemo da zaključimo kao pouku jeste da su oni narodi koji svoju prošlost uspevali sagledati ispravno, objektivno u mogućoj meri, izvući veliku pouku i iz nje koristiti one delove koji servisiraju budućnost. To su pametni narodi i to su pametne države. To je ono što ja sada vidim u ovom sporazumu i zato sam mu posvetio ovoliko pažnje, zbog toga ga smatram veoma važnim.

Ono što treba činiti jeste nastaviti, imati snage. Ovde je jedan aspekt pijetet prema žrtvama. Međutim ovde je ključ sposobnost da se pokaže moć da se prevaziđu prepreke iz prošlosti, da idemo dalje. Naravno, nikada ne treba zaboraviti ni žrtve, ni nasilje, ni nepravdu određenu koju vam neko učini, ali ne držati to sada kao određeni potencijal prema budućnosti. Zato treba birati reči.

Na primer, ukoliko se već pravi prijateljstvo, evo nije to samo prijateljstvo sa Nemačkom. Ja sam početkom sedmice na sličnu temu govorio i o mojoj fascinaciji sa prijateljstvom koje je napravljeno sa Turskom i rekao koliko je bitno dobiti Tursku na svojoj strani, koliko je bitno jednog velikog vladara kao što je Redžep Taip Erdogan, dobiti da bude prijatelj ove zemlje i da ne bude neprijatelj ove zemlje. Dakle, to su dva efekta, nije samo jedan. To su sve veoma velike stvari i to je nešto što je važno.

Ja bih isto tako sugerisao raznim strukturama u državi da prate politiku samog predsednika i samog vrha države, jer mi tu nekada imamo raskorak. Nedavno sam dobio neku pozivnicu da prisustvujem obeležavanju neke godišnjice, sada ne sećam šta konkretno, nešto se ticalo oslobođenja od Turaka. Rekao sam od Turaka, nego od nekog drugog, ali neka je od Turaka.

Jedan pojam koji sam primetio kaže – tokom ropstva, itd. Nema razloga. Ako je ropstvo, bilo je ropstvo i od Turaka, odnosno osmanlija, bilo je ropstvo i od Rimljana, ali nisam primetio da je neko ikada upotrebio ovde pojam tokom ropstva pod Rimljanima, nego su utrkujemo gde se koji car rimski rodio, pa jel naš ili njihov, itd. Dakle, imamo jedan različit emotivan i terminološki pristup. Nije problem. Ne smeta mi. Nego govorim, možda će nekome drugom da zasmeta. To prošlost za koju postoji solidna distanca, čak mnogo veća distanca nego sada što postoji sa Nemcima, a evo pokazujem taj kapacitet.

Znači, reči su te koje su odraz opredeljenja. Zato treba pratiti ono što je odlučnost vrha države u pogledu građenja odnosa. To vam je kao u porodici. Ne može glava porodice, otac i majka, da prave dobre komšijske odnose, a dete ide pa im razbije prozor. Mislim to ne može, jednostavno može jednom desilo se dete bilo nestašno, ali ali ako šeće bude dete pravilo probleme onda će ispasti da to nije baš namera porodice da se grade tako dobri odnosi.

Naravno, ovde je jako važan i element dijaspore, koji je takođe spomenut. Samo želim da podvučem da oni koji donose odluku na nivou države u svim segmentima, drago mi je da je i ministar spoljnih poslova danas ovde, jer u okviru njegovog ministarstva je i Uprava za dijasporu, veoma važna ustanova.

Pre neki dan je neko ovde rekao da u Nemačkoj ima oko 230.000 Srba, tako je rekao, nisam bio siguran da li se odnosi na sve Srbe iz regiona u Nemačkoj ili se odnosi na građane Srbije u Nemačkoj.

Ono što je meni važno, naravno da mi je važan i odnos prema svim građanima Srbije, ali želim da skrenem pažnju da u toj istoj Nemačkoj je oko 40% Bošnjaka sa područja Srbije, primarno sa područja Sandžaka. Nivo toga je 5, 6 ili 7% pripadnika ostalih nacionalnih manjina. To je jedna ogromna brojka građana koji po zakonima, po Ustavu ove zemlje, po zakonima ove zemlje su i pravo i obaveza ove zemlje.

Ja bih zato zamolio gospodina ministra da ažuriramo određene dogovore oko imenovanja nekog od predstavnika nacionalnih manjina u Upravi za dijasporu, jer je to jako važno.

Jako je važno da imamo liniju koja će građanima Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije, a nisu etnički Srbi, zapravo, nipošto se ne sme slati poruka da su oni drugorazredni, da o njima država ne vodi računa, da ovo nije njihova matična zemlja, već naprotiv mi moramo pokazati kapacitet da u onim stvarima koje su zajedničke delujemo zajedno, delujemo istovetno, a ona pitanja koja su versko-kulturološka, usko etnička i kulturna, isto tako se može omogućiti da ona deluju i da se prava i Srba u dijaspori i Bošnjaka u dijaspori i ostalih u dijaspori, kroz nadležnu upravu regulišu onako kako su nam to zagarantovali zakoni ove zemlje i Ustav ove zemlje.

Očekujem da ćemo na to polju sarađivati i svima se zahvaljujem na pažnji.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine predsedavajući, uvažena guvernerko Narodne banke sa saradnikom, uvaženi drugi potpredsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, izbor viceguvernera je veoma važna obaveza koja je danas ovde pred nama.

Ova obaveza ima svoju formalnu i svoju svakako suštinsku stranu. Uvidom u biografiju jasno se vidi da kandidat, odnosno kandidatkinja ispunjava sve uslove da bi za izbor na ovako važnu poziciju i po odgovornosti i po časti.

Inače, u svakom društvu, odnosno državi, kada uspemo ili ako uspemo da uspostavimo ravnotežu između odgovornosti, osećaja odgovornosti i osećaja časti, odnosno počasti za određenu funkciju to će značiti da imamo prave ljude, prave kadrove na pravom mestu. Mnogo je lakše podleći osećaju da je čast i privilegija biti na određenoj poziciji, kao što je i ova danas kojom se bavimo, nego li održati punu svest o odgovornosti.

Međutim, raduje me ovo što sam sada čuo od uvažene guvernerke i svakako ono što inače pratimo kada su u pitanju makroekonomski pokazatelji koji jasno ukazuju na činjenicu da imamo veoma važnu stabilizaciju proteklih godina i sada možemo kazati već stabilnost, ne samo dobar proces stabilizacije i na polju makroekonomskih, odnosno ekonomskih i na polju fiskalnih i na polju monetarnih pokazatelja.

Dakle, podatak da smo proteklih godina uspeli da uvećamo devizne rezerve, kako one u bruto varijanti tako one i u neto varijanti za više od 30% koliko sam pratio je zaista fascinantan i za svaku je čestitku, podršku i pohvalu. Posebno podatak da su proteklih godina uvećane zlatne rezerve za, koliko sam usput izračunao, preko 125%. Dakle, zatečeno je 15 tona, a sada je to 36%, jel tako?

(Jorgovanka Tabaković: Zarez osam.)

Zarez osam, ja to više na okruglo kada su krupne cifre, mada u zlatu uvek treba i sa zarezom, jer je jako vredno.

Dakle, uvećanje za 21 tonu je zaista fascinantno. Naravno da zlato ima svoje blještavilo i ne bi trebalo da nas udari u oči blještavilo zlata i brzo ćemo prevazići sami osećaj ugodnosti i užitka i zadovoljstva zbog ovih pokazatelja i cifara, ali ono što je važnije od same te reflekcije, jeste zapravo značaj ovih podataka. Šta to zapravo znači? Šta je pojednostavljeno gledano Narodna banka? To je blagajna države.

Voditi Narodnu banku države znači voditi blagajnu države. Imati dobro vođenje blagajne države, znači imati sigurnost da se ne može propasti ni ekonomski, ni fiskalno, ni monetarno. Dakle, to je ono što je zapravo slika koju može da razume svaki građanin.

Ja sam osnove ekonomije učio u svojoj porodici i tada sam se upoznao sa tri principa ekonomije koje u ranoj mladosti nisam toliko cenio koliko ih sada cenim. To su tri osnovna postulata na kome je svako dobro dobro domaćinstvo funkcionisalo. Znate, u mom selu, a pretpostavljam i u svakom drugom ili svakoj mahali vi ste jedinu gradaciju među domaćinstvima i porodicama imali, koja je legalna i legitimna, a to je da postoji domaćinska i nedomaćinska kuća. Treća kategorija nije postojala.

Šta je bila razlika između domaćinske i nedomaćinske kuće? Dakle, domaćinska kuća je poštovala ta tri principa domaćinske ekonomije, a to je da svi ukućani rade maksimalni, da troše koliko je nužno i da niko ne krade. Dakle, kuća koja je imala ove tri osobenosti je bila domaćinska kuća. Nedomaćinske kuće su bile po mnogo čemu iste kao i domaćinske, ali samo nisu imale ova tri svojstva ili neko od ova tri svojstva. Dakle, kuća u kojoj ukućani rade maksimalno, ne lenčare, troše koliko je neophodno i ne kradu, ta kuća ne može da propadne.

Država je jedna velika kuća, jedna velika porodica koja je organizovana po skoro istim principima. Istina, digresije radi, kasnije sam se edukovao koliko sam mogao iako mi nije primarno polje edukacije ekonomija, ali zbog raznih poslova i uloga koje samo radio bavio sam se ekonomijom i teorijski očekujući da ću nešto, bog zna novo saznati. Odmah da vam kažem, nemoj da mi se ljute ekonomisti, nisam suštinski nešto previše saznao. Često sam došao u problem, određene konfuzije gde ne mogu da razlikujem baš u ekonomiji kao, neću reći kao nauci, već kao naučnoj disciplini, da ne mogu da razlikujem šta je stvarno trebalo da piše u tim teorijama, a šta su teoretičari ekonomije ili ekonomisti namerno ubacili da bi iskomplikovali teoriju da bi je samo oni razumeli, a da mi ostali to dovoljno ne razumemo kako bismo bili ovisni o njima.

U tim dilemama se i dan danas nalazim, ali to je tema za neki simpozijum ili neku drugu raspravu, a ne baš za ovu priliku. No, nisu oni jedini, pravnici su u tome još bolji odmah da vam kažem, ali je i to tema za neku drugu priču, jer onaj ko nešto iskomplikuje samo on zna da se snađe u tom kompleksu, odnosno u tom komplikovanom materijalu.

Tako da, što sam više čitao o ekonomiji i u ekonomiji, više sam vrednovao ova tri principa koja sam još kao dete kada su me roditelji budili u pola šest ujutru da obavim neke poslove za njih kao najstarije dete, jer morate obaviti neke poslove, pomoći roditeljima pre nego što pođete u školu koja je udaljena pet kilometara i gde nastava počinje u pola osam.

Dakle, tu ekonomiju, odnosno te principe ekonomije sam tada savladao i nikada me do sada nisu izdali. Zato i država kao jedna velika porodica koja jedino se razlikuje upravo po toj spratnosti, kompleksnosti, po slojevitosti svojih ukućana i naravno po tome i po samom teretu da zapravo izvrši svoj državnički, odnosno svoj domaćinski odnos, jer je upravo uloga domaćinstva, uloga kuće jeste da zaštiti svoje ukućane.

Zašto pojam kuća? Ne samo u osnovnom značenju već i u nekom umetničkom, književničkom značenju, ima mnogo dublji smisao od samog objekta u kome se živi, u kome se stanuje. Ne znam da li u ostalim delovima Srbije, ali kod nas kolokvijalno u nekoj neposrednoj komunikaciji, čak je postojao izraz kad bi majka izgovorila detetu ili sestra bratu – kućo moja. Dakle, u oduševljenju izraza, ljubavi, odnosa koji je mnogo više od neke jednostavne emocije koji kroz emociju odražava sigurnost da imate nekoga koga volite, ko vas štiti. To je kuća, to je zapravo uloga i same države.

Zašto je osećaj u kući ili - svuda pođi kući dođi? Zašto ne može ni jedan drugi prostor da vam da osećaj kuće? Osećaj koga možete da imate samo u svojoj kući, odnosno u svome domu? Zato što upravo pored onog elementarnog što vam daje prostor u kome stanujete, kuća je ta koja vam daje zapravo osećaj spleta emocije, sigurnosti, a posebno za one građane koji nisu nosioci odgovornosti u toj kući, jer nosioci odgovornosti uvek oni koji su najjači i oni koji imaju kapaciteta da zaštite sebe, ali i da zaštite ostale, one koji su manje moćni da zaštite sebe. U kući su to deca, odnosno kako se to kaže nejač, a u državi su to obični zapravo građani. Prema tome, to su one dimenzije koje su od posebne važnosti koje bi trebalo malo češće razmotriti sa pozicija odgovornosti države.

Naravno, da po istoj osnovi je i pojam doma koji još toplije izražava isto značenje iako primećujem u Srbiji mnogi izbegavaju da koriste pojam dom jer su ga nekako predali Hrvatima i ako je pojam dom, da vas obavestim, jednako srpska reč kao i hrvatska kao i bosanska i zato je po meni pogrešno u jeziku zato što neko češće upotrebljava neku reč, mi onako sada neobavešteni, neuki o tome šta je koren te reči, odnosno da li je ona naša ili nije naša, mi jednostavno zato što je taj neko o kome mi mislimo ovako ili onako, upotrebljava i mi odmah prestanemo da je upotrebljavamo. To je jako pogrešno sa jezičko kulturološkog aspekta, jer to znači osiromašenje svog jezika. To znači odricanje od svojih reči. Naravno, da i u jeziku srpskome i u bosanskome jednako su domaće reči i dom i domovina i otadžbina i slični pojmovi, zato ne treba siromašiti svoj jezik.

Zašto je domovina domovinom? Naravno, otadžbina je u srpskom jeziku izraženija zbog možda kulturoloških patrijarhalnog pristupa, pa se vezuje dom za oca, a ne vezuje se za majku. To je opet jedna druga kulturološka dimenzija koja je potpuno legitimna i potpuno u redu i svi ovi pojmovi su potpuno u redu i pojam otadžbina zapravo ukazuje na to da je otac odgovoran, što je potpuno u redu, čak i za mene kao muslimana sa pozicije islamskog, etničkog i duhovnog gledišta, je taj pojam bliži iz razloga, smisleniji u ovoj dimenziji, zato što je u islamskom učenju otac odgovoran za porodicu. On je taj koji je odgovoran u pogledu stožernosti, u pogledu zaštite i u pogledu svih onih grubih i važnih obaveza kao što je opskrba i kao što je bezbednost. Majka je ta koja daje duh porodici, koja daje duh kući, koja daje duh domu, koja je odgovorna za one etičke i estetske nijanse odgoja i formiranja porodice, odnosno formiranje dece.

Prema tome, osećati državu, država koja uspe da pored toga što je država, a evo i ako smo već ko etimologije, država u našem jeziku, eto tako dobila taj naziv nismo o tome glasali zašto se država zove državom, ali smo to bez glasanja prihvatili, jer jezik ima svoju zakonitost u nastanku i razvoju, ali definitivno je zato što nešto država drži. E, sad ona to može da drži na razne načine. Ona drži i granice, drži i stranu građanima, drži do odgovornosti, drži do raznih zaduženja i dužnosti, ali država kao što vidite nema ovu toplinu reči koju ima otadžbina u maloj krućoj varijanti, ali zaista bliskoj i čvrstoj ili kao što ima domovina u još toplijoj varjanti.

Zato je potrebno državi da dobije dušu, a to je zapravo onaj nevidljivi aspekt odgovornosti. Imamo te formalne parametre koji drže do svih odgovornosti koje država ima, odnosno nosioci tih odgovornosti u državi, ali je jako važno da država ima dušu, kao što porodica ima dušu. Ko ima pravo da bude nosilac odgovornosti domaćinstva? Pa, onaj koji ima kapaciteta da brine o drugima, a ne samo o sebi.

Dakle, to je smisao nosioca odgovornosti u domaćinstvu. E, upravo tom analogijom imamo i odgovornosti u samoj državi. Zato je izbor na čelu Narodne banke upravo nešto što po meni, nosi ove refleksije. Kako ja sada mogu da znam kakav je kandidat koji se predlaže suštinski, osim formalno. Pa, ne mogu da znam i odmah da vam kažem, neću da istražujem, ja sam čovek koji zna da veruje, koji zna da ima poverenja. Za mene je poverenje pravilo, a ne poverenje izuzetak. Uvek verujem, dok se ne dokaže suprotno. Dokle god neko ne izneveri, ja ću da mu verujem. To je nešto što se podrazumeva, jer mi ukoliko smo poverili nekome da bude guverner Narodne banke i ko već nekoliko godina obavlja to uspešno, ne sad po nekoj oceni koja može biti politička, prijateljska ili ne znam kakva, nego po parametrima koji su neumitni i koje smo čuli i koje sam ponovio između ostalog. Ukoliko imamo poverenje da takvu instituciju nekome damo i taj neko ne izneveri to poverenje posle toliko godina, da kažem, proverena na samom terenu izvršenja tog poverenja, odnosno te odgovornosti, onda je sasvim logično da ćemo mu i verovati u predlogu kandidata, u pogledu onih suštinskih nevidljivih stvari, etičkih, ljudskih, koje podrazumevaju poverenje.

Koji su osnovni parametri koje treba imati kada biramo ljude i dajemo im određene odgovornosti? To su dakle tri osnovna parametra koja su nezaobilazna ukoliko zaista želimo da kadar bude kadar. Evo, još malo etimologije, ne znam da li ste se pitali, odakle reč – kadar. Dakle, to je arapska reč da znate u osnovi, od kadar, moćan, od glagola – kadire na arapskom jeziku koji znači moći nešto. Zato je kadar onaj koji je kadar, ko može, a ne kadar je onaj koji je nesposoban. Dakle, kadrovanje znači dovođenje sposobnih ljudi na poželjne, odnosno potrebne pozicije.

Tri osnovna su uslova koja se trebaju uvek pratiti, odnosno imati u vidu. Prvi je etički, to znači lojalnost. Dakle, potrebno je da kadar bude lojalan. Naravno, kod nas je malo ta reč lojalnost potrošena u raznim političkim upotrebama, inače je ona divna reč, jer se odmah misli lojalan partiji, pa lojalan političaru. Ne, lojalnost cilju, pre svega. Međutim, onaj ko bude lojalan cilju, onaj ko bude lojalan onome zašto je zadužen, lako će on biti lojalan i partiji i svim drugima. Zašto? Zato što se on dovodi tu da to uradi dobro i on ako to bude uradio dobro, on će osvetlati obraz svima i on će lako biti lojalan svima.

Prema tome, prvi uslov je lojalnost, to je etički kvalitet, odnosno odanost i sposobnost etička da nosite ono za šta ste zaduženi. Drugi uslov je sposobnost koja podrazumeva stručnost, to je znači drugi uslov. Treći uslov je posvećenost. Znači, trud koji se mora uložiti. Moram ove prste sa ove strane da pokazujem, da me ne uslikaju ovi moji, jer ako krenem sa ove strane, moram onda objašnjavati zašto sam podigao ova tri prsta.

Dakle, to su tri ključna aspekta koja svaka organizacija, svaki domaćin, svaki nosioc odgovornosti, koliko ih bude poštovao nikada neće pogrešiti. Dakle, ukoliko neko jeste odan, odnosno lojalan, ukoliko jeste stručan, odnosno sposoban, ukoliko jeste posvećen, predan, ulaže trud, dakle, taj je kadar i on može da bude kadar i takvog treba birati, takvog treba imenovati i za takvog treba glasati i takvo domaćinstvo, takva država, takva organizacija, takva Narodna banka, koja god institucija sa takvim principima će uvek sigurno biti uspešna i dobra. Hvala vam.

Hvala vam na ovim opaskama. Reći ću vam još jednu stvar na ovoj liniji onoga što sam govorio i onoga što ste vi kazali.

Dakle, evo ja sam već pet godina u klupama ovog parlamenta. Svi znaju gde sam bio, odakle sam došao, sa kojih pozicija. Jedan jedini motiv me drži, i dok me on bude držao ja ću biti ovde ili negde slično. Dakle, dokle god budem verovao, a i dalje verujem da u ovoj Skupštini, kao i u celokupnom sistem države postoje ljudi sa kojima mogu deliti vrednosna gledanja i vrednosna promišljanja, ovaj posao, a verujem i mojih kolega, ima smisla. To je meni jedino što me drži nakon svega što sam radio, odmah da vam kažem, ni malo mene nije lako ovde svezati da sedim.

Verujem u to, verujem da za ovu zemlju, za ovaj narod, za sve građane ove zemlje, jedina budućnost, jedini smisao i jedino što nam može dugoročno doneti i više svetla i više mira, više stabilnosti i više blagostanja, jeste okupljanje oko stvarnih ljudskih, suštinskih, pravih, etičkih, duhovnih i uopšte rečeno ljudskih vrednosti. Dakle, to mi jedino ima smisla. Zato sve ovo što se radi u sistemu države, dok imamo taj naboj, zato mi je drago što sam ovakav komentar čuo koji je obuhvatio ne samo profesionalni, već i ljudski, porodični, personalni pristup, to je meni jedini smisao. Ja pozivam da nas bude što više, da pokažemo da imamo snage. Neka imamo različitosti i etničke i konfesionalne i partijske, ali da imamo okupljenost oko onoga što je pravo ljudsko, jer zasigurno se na takvim temeljima, ono što se gradi ne može biti pogrešno. Hvala.

Zahvaljujem.
Imamo li nadležne odbore?
Narodna poslanica, Aleksandra Tomić.
Izvolite.

Zahvaljujem se.
Pošto se više niko ne javlja od predstavnika nadležnih odbora, da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Narodni poslan poslanik Milovan Drecun. Izvolite.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Vojislav Vujić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Sada reč ima narodna poslanica Sanja Jefić Branković.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Hadži Milorad Stošić.

Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, pred nama je niz važnih sporazuma kojima se nastavlja uspostava, unapređenje dobrih odnosa sa određenim zemljama sveta, kao i snop sporazuma koji se odnose na određeno regulisanje obaveza ove zemlje u međunarodnoj zajednici, kao i onih sporazuma kojima se osiguravaju sredstva za važne projekte u ovoj zemlji.

Što se tiče Sporazuma o vojnotehničkoj saradnji sa Kraljevinom Maroko, želim izraziti zadovoljstvo što se ide korak dalje na putu unapređenja odnosa sa ovom zemljom. Dodatno, kao svedok važnosti ovih odnosa, s obzirom da sam imao priliku nedavno biti član delegacije sa predsednikom Narodne skupštine prilikom posete ovoj zemlji.

Kolega Martinoviću, molim vas, smanjite ton koji dolazi s vaše desne strane. Izvinjavam se.

Dakle, tokom te posete, iako sam imao prilike i ranije boraviti u poseti ovoj zemlji, ali ovo je bila poseta nakon duže pauze gde smo se uverili o jednoj veoma neuobičajenoj spremnosti najvažnijih faktora u ovoj zemlji za saradnjom sa Republikom Srbijom. Tokom dva dana posete bili smo primljeni na najvišem nivou od predsednika parlamenta jednog doma, drugog doma, premijera ove zemlje i najznačajnijih ministara u Vladi ove zemlje.

Ja sam bio veoma pozitivno iznenađen prijemom, ali ne samo jednim kvalitetnim diplomatskim odnosom, što se očekuje od zemlje koja ima tako dugu državnu i kraljevsku tradiciju, kao što je Kraljevina Maroko, ali sam zaista osetio jednu iskrenu emociju, jedno veoma izraženo poštovanje, tako da sam bio veoma optimistično raspoložen i tokom posete, ali i nakon povratka.

Ovaj sporazum sada zapravo predstavlja samo ono što je tada i sa naše i sa njihove strane istaknuto i naglašeno u pogledu opredeljenja.

Istina, bio sam iznenađen i stepenom razvoja koji je ova afrička zemlja postigla proteklih 10 godina, jer se radi o nečemu što je izuzetno. Istina, radi se o zemlji koja jeste na afričkom kontinentu, ali se nalazi na jednoj veoma važnoj geostrateškoj i geopolitičkoj zemlji, na tački Gibraltara, koja se naslanja na Evropu i koja ima i posebne odnose sa EU.

Samo jedan detalj koji se tiče te posete. Dok smo se vozili prema aerodromu, slušali smo vesti, gde je naš domaćin predsednik parlamenta izveštavao, odnosno davao izjavu ocenjujući celokupnu posetu i gde je bio veoma oduševljen, čak usplahiren. Jedna rečenica koja mi je ostala u pamćenju. Kazao je da smo se toliko složili, dogovorili i kaže da ćemo čak zajedno, da će Kraljevina Maroko i Republika Srbija zajednički, kroz važne projekte, učestvovati u razvoju srednje i južne Afrike, dakle, afričkog kontinenta na tom području. Dakle, to je bila jedna neuobičajena izjava koja je zapravo odražavala fascinaciju našega domaćina sa samom posetom, ali odnosno sa svim onim što smo razgovarali i dogovorili.

Tako da i ovaj sporazum, ali i dalju uspostavu saradnje sa Kraljevinom Maroko, kao i sa svim drugim muslimanskim zemljama, smatram strateški važnim. Moram istaći da je od izuzetne važnosti, što je veoma primetno ne samo na temi Kraljevine Maroko, već i na temi UAE, odnosno saradnje sa UAE, potom odnos sa Republikom Turskom. Dakle, to su sve tako bitni i strateški iskoraci koji pogotovo dolaze nakon jedne drugačije atmosfere koju smo imali u proteklim decenijama, jer zapravo napraviti, odnosno izgraditi tako prijateljske odnose sa Republikom Turskom koja definitivno poslednjih godina pokazuje i kapacitet i snagu jedne regionalne sile, pa potom i dobiti velikog lidera, kao što je Redžep Tajip Erdogan, da zapravo bude prijatelj ove zemlje, da pomaže ovoj zemlji, uključujući brojne investicije koje imamo od strane brojnih investicionih faktora iz Republike Turske, a sve to opet, imajući u vidu sve istorijske terete u pogledu odnosa, emocija prema Turskoj, Turcima ovde u Srbiji, s obzirom na viševekovnu vladavinu Osmanskog carstva.

Dakle, to su zaista veoma veliki, važni, strateški iskoraci za koje treba čestitati samom vrhu države, pre svega, predsedniku, ali i svim ostalim diplomatskim i vladinim faktorima. To je zapravo put jedne zemlje i uspeh ove zemlje u diplomatiji će se posebno meriti na onom delu diplomatskih iskoraka i aktivnosti koji će pokazati koliko smo onih koji nam nisu bili prijatelji pretvorili u prijatelje, koliko smo onih koji su nam bili eventualno neprijatelji pretvorili u prijatelje, koliko smo onih koji su bili neutralni pretvorili u prijatelje, pa čak i koliko smo onih koji su nam neprijatelji smanjili njihovo neprijateljstvo i, na koncu, koliko smo onih koji su nam prijatelji uvećali njihovo prijateljstvo.

Dakle, ovo su parametri koji su, po meni, od izuzetne važnosti i zato islamski svet ili muslimanske zemlje su zapravo taj jedan nepresušni materijal, odnosno potencijal iz koga se može još mnogo, mnogo prijateljstva dobiti. Samo je potrebno nastaviti ovim kursom i, naravno, pratiti sami vrh države i one strategije i okvire koji su zacrtani od strane ostalih političkih faktora.

Danas, gledajući ove sporazume, znam da je slučajno, ali ta slučajnost odražava jednu širu orijentaciju. Potpisuje se jedan sporazum sa Kraljevinom Maroko, drugi sa Saveznom Republikom Nemačkom, treći sa Ruskom Federacijom, četvrti sa Ukrajinom. Dakle, imamo jednu muslimansku zemlju, jednu katoličko-protestantsku i dve pravoslavne zemlje. Ovo odražava upravo širinu koridora koji je ova zemlja sa svojim rukovodstvom zacrtala u pogledu gradnje svojih odnosa, prijateljstva sa zemljama širom sveta. Ova širina obećava, ovo opredeljenje je ono što uvek treba podržati i što će srednjoročno i dugoročno zasigurno da donese prave efekte i prave rezultate.

Zemlja koja se otvara i sama ideja i fenomen otvaranja je uvek pokazatelj kvaliteta, pokazatelj slobode i pokazatelj moći. Onaj ko se zatvara pokazuje nemoć. Onaj ko se otvara pokazuje moć. Onaj ko je nesiguran u sebe se zatvara, on ima potrebu da se zabarikadira. Onaj ko je siguran u sebe u svakom pogledu – političkom, kulturološkom i ekonomskom, on se otvara i to je zapravo smisao. To je ono što zapravo treba da bude matica energije u gradnji međunarodnih odnosa sa strane naše zemlje.

U tom kontekstu svakako da treba podržati i sporazum sa Nemačkom i sporazum sa Rusijom i sporazum sa Ukrajinom.

Međutim, ovo, da kažem, blistanje odnosa sa raznim zemljama i državama sveta ne bih voleo da zaseni važnost gradnje odnosa sa komšijama. Dakle, ovo jeste blok koji treba pohvaliti, koji ide dobro, ali, nažalost, atmosfera u kojoj se ova zemlja nalazi u pogledu okruženja nije takva kao što bismo mogli pohvaliti odnose na primeru Kraljevine Maroko, Turske, Emirata, Nemačke, Rusije itd. Dakle, to je ono što bi trebalo da bude dalji naš fokus pažnje.

Pitanje je šta hoćemo. Da li hoćemo da uradimo ono što je najbolje za ovu zemlju ili hoćemo da se opravdavamo za nešto što se dešava i da se zadovoljimo time što ćemo kazati – onaj drugi je kriv? To je veoma važno. Uvek ćete naći izgovor, ponekad opravdanje, ponekad i argument da kažete – on je kriv, sad ću ja njemu da uzvratim dva puta i onda ćemo da se svađamo. Tada nije interes ove zemlje u fokusu pažnje. Tada imamo uglavnom interes pojedinca koji daje izjave, neke partije ili neke politike koju zastupa taj pojedinac. To je veoma važno da razlučimo i to nije isto.

Dakle, možemo mi i najlakše je na fonu određenih teških izjava, teških reči jednog jeftinog nacionalističkog patriotizma graditi neku svoju političku sliku ili skupljati neke svoje dnevno-političke poene, ali siguran sam da takav kurs i takva orijentacija ne donosi dobro ovoj zemlji i to nije sigurno pravi patriotizam.

Naravno, potpuno svestan osetljivosti odnosa između Srbije i Crne Gore i kao Bošnjak i kao musliman sam tu veoma oprezan, pogotovo kada ti odnosi, između ostalog, imaju i temu crkve, temu vere, gde je emocija posebno izražena i posebno osetljiva, ali svakako zbog odgovornosti na kojoj se nalazim i kao Bošnjak i kao musliman i kao narodni poslanik ne mogu ni ignorisati sve te pojave, ne samo u segmentu onog što se odnosi na moju zajednicu i moje sunarodnike, već i ono što se odnosi na kraju i na državu u kojoj živim i na eventualne implikacije na sigurnost i ove zemlje i u ovoj zemlji, ali i u širem okruženju.

Naravno, ono što se dešava, pogotovo u temi crkve, pokazuje koliko je to osetljivo pitanje. Ja bih samo voleo, s obzirom da danas ovo nije tema, možda će biti nekom drugom prilikom, ali da se ustegnemo dvojnih aršina, a to između ostalog ističem zato što smo mi, tada sam imao čast predvoditi islamsku zajednicu, prošli golgotu 2007, 2008. i 2009. godine. Istina, to nije odgovornost ove vlasti, ali se sve to dešavalo u ovoj državi kada je policija sa svojim čizmama i pendrecima postavljala i razrešavala imame u pojedinim džamijama.

Ovo sad govorim, prosto, da imamo realnu sliku i da zapravo jedino pravičan odnos prema sebi, odnosno prema drugome ili kada želimo izvagati odnos prema drugome, samo neka okrenemo i vidimo kako je to kada se čini na bilo koji način prema nama, videćete da ćemo uvek imati senzibiliteta i osećaja za pravdu i pravičnost.

No, to nije povod ovoga što sada želim kazati, već nešto sasvim drugo. Već uobičajena pojava, nažalost, u nekoliko slučajeva, ali jedan mi je posebno skrenuo pažnju. Ako je tačno, mediji su pisali o tome, da je na graničnom prelazu od Rožaja prema Novom Pazaru predsednik Bošnjačke stranke, inače narodni poslanik u Narodnoj skupštini, odnosno parlamentu Republike Crne Gore, gospodin Ervin Ibrahimović zadržan skoro sat vremena, tom prilikom pretresan i tretiran na način na koji to nije dolično da se tretira bilo koji građanin, a pogotovo jedan od bošnjačkih lidera u Crnoj Gori, predstavnik bošnjačkog naroda u Crnoj Gori, čovek sa imunitetom, pretpostavljam i diplomatskim, a svakako sa poslaničkim. Dakle, to je nešto što ne bi smelo da se dešava u ovoj zemlji.

U našoj tradiciji, dakle država je kao domaćinstvo, kao kuća, najlakše se junačiti na svom pragu. Ukoliko ćemo mi uzvraćati zbog nekih naših neslaganja sa određenim političkim stavovima pojedinaca, partija ili organizacija, odnosno politički izrečenim stavovima u Narodnoj skupštini susedne zemlje ili bilo gde drugo, verujte, dame i gospodo, to nije niti patriotski čin, niti način afirmacije očuvanja i unapređenja interesa ove zemlje. Tako se zemlja niti gradi, niti brani, niti unapređuje.

To je neprikladno, to ne sme da se dešava, to granična policija ove zemlje ne sme da radi, to ne valja da radi bilo ko da je u pitanju. To je u ovom slučaju predsednik Bošnjačke stranke, Ervin Ibrahimović. Čujem da je to bilo i sa nekim drugim narodnim poslanicima iz Crne Gore, to nije dobro.

Nije domaćinski da pokazujemo snagu na svom pragu. Svako je moćan na svom pragu. Svako ima mehanizma da kaže – ja tebi sad ne dam da uđeš. Čak ovde nije ni „ne dam da uđeš“. Na kraju, ukoliko se neko toliko ogrešio, časnije mu je zabraniti ulazak, a ne ja neću vama zabranim ulazak, ali ću vas da maltretiram da vi shvatite da ipak to što ste vi kazali politički ili radili ili delovali ima posledice.

To je jako ružno. Mi moramo zaštiti policiju od bilo kakvih personalnih, partijskih ili bilo kojih drugih političkih stavova. To nije u redu. Policija mora biti profesionalna i ona mora služiti ovoj zemlji, građanima ove zemlje u duhu vrednosti visokih i konkretnih interesa ove zemlje.

Vidite, na Balkanu inače, a i na drugim mestima, ali posebno na Balkanu, ne možete graditi dobre odnose sa zemljama u okruženju, a kvariti sa narodima. Istina, ja jesam dodatno i pogođen i zainteresovan i boli me što, između ostalog, moj narod, bošnjački narod živi u oba dela Sandžaka, i na severu u Srbiji i na jugu u Crnoj Gori, ali tada smo dobijali obećanja sa svih strana, a i bez tih obećanja, ukoliko je granica prošla kroz dvorišta jednog naroda, kroz njegovo nacionalno, kulturno, duhovno i etničko biće, zar sada da to koristimo u određene dnevno-političke svrhe, pa sad ćemo mi njega da kaznimo? Dakle, to nije u redu moralno, etički, to nije u redu kulturološki, ali to pre svega niti u interesu ove zemlje.

Zato bih molio nadležne organe da prosto više ne pribegavaju ovakvoj praksi, da ukoliko je to neko uradio na svoju ruku u vertikali policijske uprave, da se ovo istraži, sankcioniše i stavi tačka na takve odnose.

Drugo, to pokazuje slabost. Ukoliko zemlja koja je najveća, najjača na Balkanu i po broju i po vojnim i po ekonomskim i po drugim parametrima, treba da spadne na taj nivo – e sad ću ja vama da vratim, ja ću vašega nekog predstavnika tamo da maltretiram.

Molim vas, to je nešto što je neprikladno, neprimereno. Ja očekujem da se to, prosto, više nikada ne ponovi. Shvatite, vi time uvredite jednu celu zajednicu, ljude koji stoji iza tog čoveka, ljude koji pripadaju tom narodu. Mora se imati osećaja i senzibiliteta za takve pojave.

Sa druge strane, ostalo je još malo vremena ali ću svakako pozdraviti i obezbeđivanje sredstava za studentske domove, to je veoma važno. Investiranje u studentski standard je od strateške važnosti i u tom pogledu, dakle, nema nikakve sumnje kada je u pitanju podrška.

Želim pohvaliti ministarstvo po pitanju odlučnosti da se nastavi sa dovršetkom radova na učeničkom domu u Sjenici. Taj projekat je zastao i dobio sam skoro informaciju od ministra da će se ubrzano krenuti sa realizacijom dovršetka radova na učeničkom domu u Sjenici, što je od izuzetne važnosti i za Sjenicu i za širi region.

Međutim, isto tako podsećam ministarstvo da se ne može gurnuti pod tepih velika, neistražena i ne rasvetljena afera oko studentskog doma državnog Univerziteta u Novom Pazaru.

Dakle, kao da je sada bilo pre skoro deset godina, sećam se Božidara Đelića kada je klicao sa milionom evra koga je za neke izbore doneo u Novi Pazar i obećao tada taj studentski dom. Zgrada je navodno izgrađena, u stvari bez navodno, zgrada je izgrađena, ali ona nikada nije postala studentski dom.

Dobijamo nezvanične, razne informacije da su tamo nekakvi apartmani, smeštaji za profesore, što je verovatno druga vrsta skandala jer ne može Univerzitet niti neregistrovani dom da se bavi smeštajem kadrova, da ima hotelske aktivnosti.

Dakle, to su stvari koje zapravo pokazuju da tamo imamo jedno, mnogo smeća pod tepihom. Zato, insistiram od ministarstva da ove inspekcije koje šalju ne budu forme radi, već da to zapravo istraže do kraja i da mi možemo dobiti informaciju do kraja o čemu se radi i da zapravo se zgrada koja je građena za studentski dom privede nameni i da studenti dobiju tu zgradu onako kako im je obećano, kako im pripada i kako im treba.

Svakako da sve ove sporazume treba podržati na Danu za glasanje. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas je važan zakon pred nama, a voleo bih da sam u prilici da mogu u normalnom ambijentu i na normalan način, kako je to uobičajno i kako smo to činili ranije govoriti o Zakonu o zaštiti potrošača.

Sigurno bi to i učinio da pre tačno mesec dana, tačnije 6. avgusta, na gradskom šetalištu u Sjenici, građanin, humanista, otac sedmoro dece, Edin Hamidović, na sred gradskog šetališta, u najvećoj gužvi nije izrešetan od strane pripadnika zloglasne, zločinačke, kriminalne organizacije Latović. On je zbog, dakle, ranjavanja sa desetak hitaca posle nekoliko dana podlegao i ostavio suprugu i sedmoro dece. Njegov jedini greh je to što je vlasnik sjeničkih novina, portala koji je proteklih meseci i godina pisao o ovoj kriminalnoj grupi, o sprezi ove kriminalne grupe sa određenim lokalnim političkim, policijskim pravosudnim, tužilačkim strukturama.

Dakle, imali smo prilike što kroz ono što smo dobijali kao informacije, što kroz razne filmove da gledamo razne obračune i razne oblike brutalnih likvidacija, ali čak i na Siciliji ni Kolumbiji, kada bi se desilo da ubice vide šestoro dece ili osobu sa decom, da bi odgađali ubistvo, odnosno likvidaciju. Ovoga puta, likvidiran je čovek pred šestoro dece, maloletne i pred suprugom, u najvećoj gradskoj gužvi i nakon toga ubica, njegov pomagač su odšetali netaknuti, izašli iz zemlje i danas su nedostupni pravdi, pravosuđu, odnosno organima gonjenja.

Ovo što se desilo ne može se tretirati kao obično ubistvo i ne možemo dopustiti da prosto nastavimo dalje i kažemo, pa dobro desilo se. Prvo zbog brutalnosti, drugo zbog pozadine, a treće zbog reakcije i nadležnih organa i drugih faktora javnosti.

Dakle, mi u Sandžaku znamo i bili smo očevici da zbog nekog poreskog propusta ili nekog drugog prekršaja ili sumnje za krivično delo, da specijalci upadaju ljudima u spavaće sobe u četiri ujutru da bi eventualno našli dokaze za određeno krivino delo, a sada za ovakvo krivično delo, za ovakav zločin sa ovoliko brutalnosti nismo videli da se podigao niti jedan helikopter, da je organizovana bilo kakva potera, čak sedmog ili osmog dana je izvršen pretres kuća i lokala članova pomenute zločinačke, kriminalne bande ubica i silovatelja.

Sada ću vas podsetiti koliko dugo, koliko meseci, koliko sedmica i koliko puta sa ovog časnog mesta i sa drugih medijskih pozicija govorim o opasnosti koja se nadvila nad nama, koja se zove sprega politike, policije, pravosuđa, tužilaštva i kriminala. Uvek sam govorio za delove ove zemlje za koje to znam sigurno, odnosno za područje sa koga dolazim. Dakle, ovo je nešto što je svojevrstan presedan u ovoj zemlji.

Ono što je takođe teško zabolelo i što izaziva jako puno pesimizma jeste reakcija javnosti, pogotovo medijske javnosti. Mi smo imali od većine medija ćutanje. Evo, meni čak neke kolege malopre dok je kolega Samir postavljao pitanje, onda kažu – čekaj, pa šta se to desilo, kad se desilo? Dakle, očito da većina vas nisu ni čuli da se na teritoriji ove zemlje nešto ovako desilo pre mesec dana i da se uopšte može desiti. To je ono što posebno boli i što posebno ukazuje da nešto grešimo, da imamo određeni problem, određeni propust.

Većina medija je ćutala, jedan mediji, tačnije Kurir je na naslovnici posvetio tome stajući u stranu ubica i ove kriminalne grupe i tražeći krivce u nekome drugome koji, eto, nešto želi ovim da uradi u Sandžaku, protiv ove zemlje i poziva na pobunu i tako dalje.

Dok su drugi mediji objavljivali naslove tipa - Posle pucnjave u Sjenici, Hamidović je preminuo. Ne, nije posle pucnjave, pucnjava je kada imate određeni obračun između dve strane pa onda od tog obračuna neko bude pogođen i podlegne i premine. Ovde se radi o najbrutalnijem obliku likvidacije. I ukoliko većina medija ćuti, ukoliko imamo bledu reakciju policije i ostalih organa, a mi vam više puta govorimo šta radi tužilac odnosno pomoćnik tužioca u Sjenici, pronašli su mu u njegovoj fijoci dva predmeta koja su vezana za samoga ubicu, za izvršioca ubistva, jedan je krivična prijava o bespravnom nošenju oružja, taj predmet stoji u njegovoj fijoci i nije procesuiran, a mi ćemo i dalje govoriti - pa, dobro, tužilaštvo je odvojen organ, šta da radimo?

Ukoliko imamo krivičnu prijavu čije procesuiranje blokira pomoćnik tužioca i ukoliko lice koje je trebalo procesuirati izvrši ubistvo, taj pomoćnik tužioca nije samo neko ko je nesavesno radio svoj posao, neko ko postaje saučesnik, jer da je procesuirao dotičnu osobu za bespravno nošenje oružja, pitanje je da li bi ta osoba bila u prilici da izvrši ovakvo zločinačko krvoločno delo?

Druga krivična prijava koja je stajala u fijoci dotičnog pomoćnika tužioca jeste napad na službeno lice. Dakle, ubica, izvršilac ovog gnusnog ubistva je prethodno toliko bio nasilan da je napao običnog policajca i postoji zvanična krivična prijava protiv njega, koja nije procesuirana. Šta još treba da se desi da bismo se uverili ne o sprezi određenih tužilačkih struktura i kriminalne bande, već da bi prosto upalili alarm, da bi shvatili koji stepen te sprege tu zapravo postoji?

Narednih dana ćemo dobiti informacije o određenim propustima kod samog tretiranja krivičnog dela, jer nalazimo tri beleške od dvojice tužioca i od policije, vezano za ovo ubistvo. Sve su različite. Znači, informacije koje imamo su od tužioca na licu mesta, od policijskog inspektora koji je dobio nadležnost da prati dalje ovo događanje preko bolnice i dalje, do drugog tužioca koji obavlja razgovor sa ranjenikom pre nego je podlegao u samoj bolnici i mi imamo, dakle, tri različite beležnice. Zamislite koji je to sad stepen savesnosti ili tendencioznosti koga ovom prilikom uviđamo, a kažem, kada budemo imali u svojim rukama sve ove dokumente, o tome ćemo svakako da obavestimo javnost.

Ključno pitanje je - da li ćemo sa nivoa svih organa vlasti, onako kako to deklarativno uvek govorimo ovde u Skupštini, kako imamo deklarativno sa pozicija svih nivoa same države, da li ova država hoće da zaista bude država u svim segmentima svoje državnosti, u svim aspektima svoje nadležnosti, na svim delovima teritorije ili ćemo imati selektivan pristup i selektivan odnos?

Drugo što smo primetili, organizator i vođa ove kriminalne bande koji je već izbegao u Crnu Goru, ne samo da su se pritajili, poznato je da kada određene grupe izvrše ovakve zločine da se pritaje, sklone se, pa da vide šta će da bude, uradili su gnusno delo, ne, on je narednih sedmica lajao preko društvenih mreža, on je i dalje pretio, pod svojim imenom i prezimenom, on je više pretnji izrekao konkretnim licima koja su nastavila da se suprotstavljaju ovoj kriminalnoj bandi.

Hajde sad vi meni, neka mi neko pokuša odgovoriti jer ja, eto, nisam kadar da to shvatim, nisam kadar da shvatim profil, njegov i njih, ne verujem u njihovu hrabrost, jer kriminalci i ubice tog kova, ovoliko prljavi, koji u svojim biografijama i dosijeima imaju silovanja, imaju otimanje devojaka u Sandžaku i Srbije, odvoženje u Frankfurt, podvođenje, prodavanje po nekoliko godina i na kraju ubijanje, da ne bi bili svedoci, sve to ima u dosijeima ove kriminalne bande. Takvi kriminalci, sam pojam kriminalac je čak i neki kompliment jer su oni mnogo gore od toga, ali takvi likovi ne mogu biti hrabri. Takav lik može da se junači samo ako ima neku zaleđinu, samo ako ima neku relaciju koja ga štiti.

Dakle, preko dve sedmice, svakoga dana posle izvršenja ovog gnusnog zločinačkog dela oni su i dalje pretili javno, sa svojim potpisima na društvenim mrežama. Prosto, radi se o njihovoj koleraciji sa određenim strukturama u policiji, tužilaštvu i drugim strukturama, kao i političkim strukturama na lokalu, gde oni osećaju sigurnost.

Ako se sećate, pre nekoliko susreta ovde, pitao sam i govorio da li će ova država nastaviti sa praksom koju je, nažalost, uspostavila još u 19. veku, da strateška kategorija partnerstva bude sa špijunima i doušnicima? Glavni problem je, bar za prostor Sandžaka, da su kriminalci, tzv. kriminalci, narko-dileri, razni profili tih sitnih i krupnih kriminalaca, ključni doušnici policije i ostalih struktura i da oni mogu da rade šta hoće i da zato budu štićeni. Da li je to strategija ove države? Da vas ne podsećam, znam da vam je bolno, šta se dešavalo na tim relacijama na Kosovu, pa kako je sve dalje završeno.

To su strateški pogrešne orijentacije. Naravno, dobro znam da ne može ni jedna država postojati bez špijuna, ali da li smo otišli dotle da ljudima opraštamo ili da tolerišemo ovakve zločine da mogu ubijati kad god hoće i koga hoće i mirno odšetati iz zemlje i biti bezbedni zato što su saradnici, doušnici policije ili neke druge strukture? To su opasne pojave. To su pojave koje ne samo da ugrožavaju građane, već ugrožavaju državu, ugrožavaju sistem. To je pogrešan oblik bezbednosne strategije.

Ako je on zvaničan, ograđujem se. Ako je on zvaničan u određenim strukturama ove zemlje, prosto, ne mogu da verujem da je to zvanična strategija, već pretpostavljam da je to neko nasleđe od prošlosti, ali ja sa ovog mesta kao narodni poslanik pozivam da ovu temu otvorimo i da, prosto, napravimo savez protiv ove pojave, jer kriminal ovog formata, ovako prljav kriminal, pogotovo u sprezi sa određenim policijskim, političkim i pravosudnim strukturama je gori do kancera, gori od gangrene. On je najgora bolest i on jede sve i kada dođe do neke tačke, ne može se povratiti. Prema tome, ovo je svojevrstan krik.

Sećate se isto tako na jednoj od prošlih sednica, kada sam govorio i kada opet nekome nije bilo prijatno, pobrojao sam koliko je nerasvetljenih ubistava u Novom Pazaru i drugim delovima Sandžaka? To je previše. Može se desiti jedno ili, ne znam, nijedno, ali je to previše. To zapravo znači da na tom delu ove zemlje imamo začepljenja u sistemu bezbednosti, u sistemu pravosuđa.

Neću biti maliciozan da govorim da je to namerno, ali nema ni velike razlike u posledici između namere i nehata, posebno po žrtvu. U etičkom smislu ima razlike između namere i nehata, ali u faktografskom i posledičnom nema. Svejedno je da li nekog, ne daj Bože, kamionom pregazite namerno ili nenamerno. Svejedno je za žrtvu ako je ona stradala.

Zato ovo pitanje i ovu temu ne možemo više ovako odgađati i ne možemo dopuštati, jer su ovakve teme taoci nekih lokalnih interesa, sitnih, ličnih, pa ovaj tužilac je blizak ovoj političkoj stranci, a ovaj komandir policije je blizak onoj, onoga štiti onaj, onoga štiti ovaj. To je, ljudi, jako loše. To je nešto što će nagristi sistem i nagrizlo ga je do sada.

Onda, šta imamo? Imamo, dakle, sa jedne strane, brutalna likvidacija na sred šetališta, pred šestoro dece, nevinog čoveka, čoveka koji je mislio da živi i da može govoriti slobodno u ovoj zemlji i pisati ono što misli, je neprimećena u medijima, a onda, jedna svojevrsna insinuacija koja se napravi oko intoniranja himne postane top tema. Jel to normalan odnos? To nije normalan odnos. To nije normalno, a pri tom se niko ne pita šta je stvarna istina.

Dakle, zvanična izjava direktora škole u kojoj radi učiteljica Adela jeste da je učiteljica Adela pustila intoniranje srpske himne na prvom času, a da je himnu sandžačkih Bošnjaka pustila, odnosno intonirala na drugom času. To je izjavio direktor škole.

Dakle, ako je tako, a nemam nijedan razlog da sumnjam da je tako, ne postoji nijedan element ne krivičnog, nego ni prekršajnog, ni običajnog, ni procesnog, ni protokolarnog, niti bilo kog drugog čina. Dakle, to je jedan momenat faktografije. Prema tome, od toga sada napraviti… Prosto, ja bih ispitao tužioca koji je dao nalog da se Adela privodi zašto je to uradi.

Ono što meni izgleda je da je to zapravo u dosluhu sa Ugljaninom, da naprave performans, da oni uhapse, odnosno nisu je uhapsili, pozvali su je, priveli je na razgovor, učiteljicu Adelu, koja apsolutno ništa nije kriva, koja je postupila po svom nahođenju, ubeđenju i nije prekršila zakone ove zemlje.

Dakle, meni to liči na jednu lokalnu partiju, pozorišnu, u kojoj treba Sulejmanu Ugljaninu politički performans u kome će se sada on pokazati spasiteljem i on upada, vodi neku svoju televiziju, upada u policiju, oslobađa učiteljicu Adelu i izlazi, postaje neki kvazi heroj koji je spasio učiteljicu.

Dosta više sa takvim zamajavanjima i takvim podmetanjima i takvim oživljavanjima političkih fosila i onih koji nemaju šta drugo u politici da ponude osim ovakvih insinuacija i ovakvih predstava, gde ova stvar postaje važnija od života ljudi, gde se ubicama, kriminalcima dozvoljava da funkcionišu, gde to nije tema, a ovo postaje tema.

Naravno da je tema državnih simbola i himne nešto o čemu sam lično i moja politička partija govorili, nešto o čemu treba da razgovaramo, treba da razgovaraju predstavnici države, predstavnici srpskog naroda sa bošnjačkim predstavnicima, a opet, kakva hipokrizija od Ugljanina.

Godine 2006. on je bio nosilac kampanje za izglasavanje tog Ustava sa ovom himnom „Bože pravde“. I tada, dok je bio deo establišmenta, dok je imao interese, to mu nije smetalo. Punili su one kutije, falsifikovali taj referendum da bi usvojili taj Ustav. E, sada kada mu treba druga priča – hajmo, druga priča.

Zaista, daj da prestanemo više da učestvujemo u tome izluđivanju bošnjačkog naroda u Sandžaku i daj da mu damu priliku da može zapravo da posmatra ono što je dobro i ono što je loše i da na osnovu toga što je dobro glasa, bira onoga koga treba.

Poslednja rečenica. Da hoću da budem ironičan i da ima prostora za ironiju, predložio bih da se u Zakon o zaštiti potrošača uvede za prostor Sandžaka panciri za potrošače da bi ih na taj način zaštitili.