Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo je isti problem amandman 91. jedan deo raspalog, kako to moj kolega poljoprivrednik kaže raspalog, trulog društva ili saveza partija, je tražio da se član 26. briše, a onda drugi deo iste te partije traži da se stav 1. menja. Sad opet ne znam kako ćemo ako izbrišemo član 26. kako ćemo promeniti stav 1. Meni to izgleda nemoguće, ja bih voleo da moj kolega okrene te fruškogorske gromade, da ih pita za čega su, prvo ili drugo rešenje i uzgred da upozore da ne izgaze Živkovićev vinograd. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, hoćete li smiriti ovog? Gospodine Markoviću mogu li da nastavim ili da očekujem neki napad izbliza?

Meni nije dovoljno jasno, niti oni pokušavaju da objasne ovakve akrobacije.
Član 28. jedna grupa traži da se član izbriše predvođena Balšom od Maldiva. Ta grupa koji predvodi Balša od Maldiva pod uticajem tog žarkog maldivskog sunca traži da se ovaj član izbriše. Druga grupa traži da se promeni. Kako da promenimo član koji su prethodno izbrisali? Voleo bih da nam tu pravnu akrobaciju objasne oni koji su sada odjednom bili zabrinuti za plate zaposlenih u javnom upravi, u službama, a trebali su da budu zabrinuti onda kada su čistili radna mesta, kada su zemlju zaduživali, tako da obaveze ove godine po osnovu dugova i kamata, koje su naravno oni zadužili, je 707 milijardi dinara, što je tri puta više, gotovo, nego što iznose sve plate koje isplaćujemo iz budžeta službenicima.
Tako da ne volim kada nam sole pamet oni koji ne znaju kako se novac zarađuje, već samo kako se troši. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, nemojte stajati tu kao ukočen paradajz i da me ometate.

  Ne može on mene omesti.
Potvrđujem da kada neko uđe u pogrešan voz da će mu svaka stanica biti pogrešna. Moj prethodni govornik je svakako u pogrešnom vozu. Taj voz nije na Šarganskim osmicama, koje su ga malo zanele. On vrlo dobro zna. U Šarganske osmice uđeš, pa vidiš iz vagona šta se dešava oko tebe, u ostalim delovima voza. Voz o kome on priča je na Fruškoj Gori, u Mošinoj vili. Tamo će se odrediti ko je u pogrešnom vagonu, ko je u pogrešnim stanicama, a voz i svi ti prikačeni vagoni su debelo pogrešni, ja očekujem i veselog premijera.
Kad govorimo o otpremninama, a to je suština amandmana, prvo da kažem da su na isti član predložili tri amandmana. Toliko se raspadaju, takvom brzinom da ni ja ne mogu da pratim.
Predlagali su prvo po dva amandmana, iz iste partije, na isti član. U jednom članu se briše, a u onda u naredna dva se menja, odnosno u drugom se menja, a sad imaju jedno brišu, vojvoda od Maldiva, Balša od Maldiva, briše član, a onda ovaj drugi traži da se promeni stav taj i taj. Kako da promenimo stav zakona u članu koji je izbrisan? Meni to nikako nije jasno, kao što mi nije jasno kada o otpremninama govore oni koji su bili majstori za otpremanje radnika sa njihovih radnih mesta.
Država se smanjila, odvojila se Crna Gora, martovski pogrom su posmatrali onako, predlagali su neke dekoracije u UN da ne možemo da intervenišemo po pitanju Kosova i Metohije itd, ali broj je u javnom sektoru porastao za 200.000.
Država se smanjila, broj zaposlenih u realnom sektoru njih su otpremili. Recimo, samo 2003. godine 295.000, a od 2008. do početka 2012. godine još dodatnih 276.827 radnih mesta dakle, toliko su ljudi otpremili ovi koji su sad tobož zabrinuti za otpremnine radnika. Pri tome su uvećali javni sektor za 2.000 samo za vreme vladavine onog sedog bledog koji je vladao sms porukama, i nije uopšte držao sednice Vlade. Da li ste zato otpremi jedno 100.000 radnika da se tako zadužimo jer nismo zaradili, pa će to neka druga pokolenja, buduća da vraćaju, uključujući i nas sada. Kao da li ste za to i oni sms porukama kažu – da, za to smo i nastave u Mošinu vilu, nastave na Maldive, nastave na Brione, nastave na Devičanska ostrva, isplate se subvencije koje su nemoguće i danas su oni koji su zaslužni za onu poslovicu „obilazi kao kiša oko Kragujevca“, oni koji su zaslužni da ta poslovica sada glasi „obilazi ko radnik oko samoposluge“.
Sad oni nama drže predavanje o javnom sektoru, o otpremninama, a pri tome su na stotine hiljada ljudi lišili, ne samo radnih mesta, ne samo plata, već i dostojanstva da ne mogu svakog prvog ili 10 da svojim porodicama isporuče lične dohotke, time su oštetili fondove, jer nema toliko doprinosa jer su ljudi sa prihodovne strane prebačeni na rashodovnu i postali socijalni slučajevi i takvi ne služe na ponos svoje porodice, stidom dolaze i ne mogu da utiču na svoju decu, moral je totalno u porodicama srozan, jer kako roditelj koga ste otpremili tako lako iz proizvodnje i sa posla možda sa nekim dostojanstvom dođe svakog prvog, svakog desetog da svojoj porodici isporuči lični dohodak i odvede ih makar na ćevape, ako ne na Maldive, Brione, Dubai, kao što rade vaši funkcioneri. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, oni nama neće oprostiti ni sve svoje greške, čak ni pojedine. Dakle, to ograničenje je iz nekoliko razloga. Jedan od tih je što se rasipalo, što se u vreme dok su oni vladali nije živelo od zarađenog, već od zaduženog. Pa, kada u javnom sektoru nije bilo dovoljno u proizvodnji da se zaradi, oni kažu – ko vas šiša, mi ćemo vas zadužiti. Proizvod te države dok su oni vladali je bio dug. Sada je došlo vreme da se živi od zarađenog i mi imamo državu koja živi od prihoda koje ubira, ali mora da vraća ono u vreme kada se trošilo ono što nije bilo zarađeno.
Došlo je vreme – vrati koko što si pozobala. Ali, sada je problem što je koka koja je to pozobala to odnela na Maldive, na Brione, letovališta, potrošila na jahte itd, pa se, recimo, u Kovačici iselilo 5000 ljudi posle privatizacije, one slavne privatizacije tri šećerane po tri evra. Ona je pripala tadašnjem poslovnom ili finansijskom direktoru stranke bivšeg režima. Gle čuda, baš njemu! Ne znam šta su obećali ovom Beslimiju, ukoliko ne daj bože dođu na vlast, ali ja mislim da u tom slučaju, ne samo u Kovačici, već u Vojvodini, u Srbiji neće ostati, možda sem Beograda, nijedan stanovnik, s obzirom na ponašanje koje njima doliči.
I onaj jedan moj savet prijateljski – niko se nije kajao kada je umereno jeo i umereno govorio. Zato predlažem mojim kolegama iz opozicije da pokušaju da to dovedu u skladu sa tom poslovicom, jer u tom slučaju onaj voz koji je pogrešan i sve stanice koje su pogrešne, koji je trenutno parkiran na Fruškoj Gori, u Mošinoj vili, mogu vrlo lako da ispadnu iz tog voza, jer tamo mogu da izdogovaraju nešto, a da njih u tom vozu ne bude. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko sam ja razumeo predlagača, on kaže da su oni predložili da se ovaj član briše, ja sam tako razumeo.

Ne, gospodin Balša je predložio briše se, a predlagač je obrazlagao.

Pa, ne može da on govori o amandmanu koji se tiče Balše Božovića. Dakle, amandman koji je on predložio, a ne vidi, je da se stav 1. menja i glasi. A on u obrazloženju kaže da je on predložio da se ovaj član briše.
Dakle, koliko ja vidim ova koalicija iz velike nužde skroz ih je pobrkala. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi znate da meni danas neko nedostaje, kako njegov prijatelj kaže, gluvo je doba, mrak je, itd. Ja bih želeo da je on tu. Nadam se da mu niko nije stao na ruku kada je prošli put izlazio iz Skupštine u sredu ujutru i da je opet na nekom veselju neokrnjen i s tim u vezi …

Ja sam u temi. S tim u vezi, s obzirom da je funkcioner i da je njegov drug funkcioner i da ovaj zakon govori kako će se obračunavati funkcionerske plate, ja želim da se vreme ne provodi na slavama, na proslavama, bez obzira kada je sednica Narodne skupštine. Ovde nismo na moranje, nije ovo vojni rok. Ako je vojni rok u pitanju i to neki moji vršnjaci u vremenu kada je to bilo obavezno su izbegavali.
Mislim da ubuduće njegov kolega, kolega mom kolegi poljoprivrednika, kada bude govorio o procentima, adekvatnom stanju mog kolege poljoprivrednika, ubuduće da to izračunava u promilima, a vi koji ste prisustvovali tada, znate i zašto.
Što se tiče zakona ja ću govoriti, prvo da čestitam Vršcu i Kikindi na dobijanju statusa grada.
(Zoran Babić, s mesta: I Pirotu.)
Ja sam iz Vojvodine. Pirot ćemo malo kasnije. S obzirom da želim da govorim o vojvođanskom vlastelinu čija partija to nije dozvolila, naravno da čestitam i Pirotu. Ali, želja za Vršac i Kikindu je, a i Pirot ako je to moguće, da te gradske opštine ne budu samo gradovi, već da u svom sastavu imaju gradske opštine. Da ono što oni dobiju od Republike ode na recimo sa Mokrinom i okolnim mestima i da osnuje gradske opštine i da pokažu na delu kako se decentralizuje vlast, zato što mi koji smo nekada se zalagali za veće nadležnosti Vojvodine, dok su ovi bili protiv i bili u kampu vojvode Paroškog, sa onom zastavom crnom sa koskama za pasulj. Mi smo se zalagali da ne zamenimo Beograd, Novi Sad već smo se zalagali da se vlast decentralizuje i u samoj Vojvodini, da dođe do regiona, da dođe opština, pa i do mesnih zajednica kada treba.
Moj utisak nekoga ko živi na selu da treba da imamo još više gradova i u Vojvodini i u Srbiji, da treba da imamo što više opština. Slovenija ima dva miliona ljudi i ima 211 opština i ne znam još upravnih jedinica sigurno dvadesetak, tridesetak, na dva miliona stanovnika. Hrvatska na 4,2 miliona stanovnika ima 550 lokalnih samouprava, 429 opština i 127 gradova, ako se ne varam, neka me ispravi kolega Blažić. Srbija ima 174 zajedno sa gradovima kojih ima 23 i grad Beograd 24, sada tek dolazimo na 27. Nemamo ni po jedan grad u upravnom okrugu.
Zašto bih ja voleo da bude što više gradova? Iz prostog razloga što praksa pokazuje da sela koja gravitiraju oko grada su još uvek živa. Želim da ima što više gradova da bi sela, a od 4.600, nestalo je dvesta. Preti opasnost na 1.600 sela, jeste smešno ali to se događa i u Vojvodini, svaka treća kuća je prazna, imamo dva i po miliona domaćinstava ukupno u Srbiji, a tri i po miliona kuća. Od toga gotovo 200 hiljada su povremeno ili stalno prazna, što u Vojvodini, što u Srbiji.
Najmanji gubitak stanovništva na selu je oko gradova. Eto, zato je moja želja da imamo više gradova, da budu čisti i uredni, ali da sela oko njih žive, da na takav način spojimo grad i selo, jer u ovoj metropolizaciji kakvu je stvorila stranka bivšeg režima, doduše nešto je i nasledila, seosko stanovništvo je naprosto usisano. Imamo tri, četiri grada koja ne gube stanovništva, iako nemaju natalitet koji bi to omogućio. Nemaju industrijsku podršku za veliki broj ljudi koji je sa sela raznim migracijama došao u grad. Srbija je izgubila u odnosu na 1981. godinu dva miliona stanovnika po popisu, ako imamo milion Albanaca koji nisu želeli da se popišu, u ovom trenutku ima miliona, najmanje milion stanovnika manje nego što je imala 1981. godine. Industrijska podrška u gradovima koja je bila 1981. godine je nestala, nemate „Zmaja“, IMT, IMR.
Na jednom prostoru imamo ljudi, u velikim gradovima, govorim pre svega, o Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, a u selima nema ljudi. U selima bi možda bilo posla, biznis, ali nema ljudi. Ovde gde nema biznisa, ima ljudi. Preraspodela stanovništva koja je izvršena, ne samo za vladavinu stranke bivšeg režima, već i ranije. Direktno je najveći neprijatelj Srbije.
U ovom trenutku u 1.600 sela, prošle godine, nije rođen ni jedan stanovnik. Prosečna starost je 59 godina, i već sam govorio kad umru one babe sa maramama na glavi i kutlačom u ruci, kad umru deke sa srpovima, kosama i motikama, sa poljskim alatkama, tada će izumreti Srbija.
To nije pitanje više samo poljoprivrede, to je pitanje opstanka države Srbije. Ni privredna aktivnost, moramo seliti, što bliže selu, što bliže mestu proizvodnje, razvijati energetiku, poljoprivredu i preradu i servisiranje sve tri oblasti da na takav način ono što otac proizvede na njivi, sin ili snaja prerade u prerađivačkom kapacitetu.
Novac koji izdvajamo treba izdvajati za privredu i ruralni razvoj, ali kroz aktivnost deliti sušare, dizati prerađivačke zadruge, hladnjače, delite pakerice, vakumirke, itd, da od šljiva i voća ne pravimo samo rakiju, već da pravimo krajnji proizvod i da tako razvijemo proizvodnju ambalaže itd.
Energija koja može da se proizvede iz poljoprivrede može da napoji i primarnu poljoprivrednu proizvodnju, ali i da omogući samo sa zapuštenog zemljišta. Jedan hektar miskantusa menja 9.000 litara dizela, energetsku vrednost. Tako možemo da proizvedemo energiju sa kojom možemo da podignemo poljoprivrednu proizvodnju, ali i preradimo ono što su seljaci napravili i na takav način podignemo selo.
Najbrže ćemo ih podići tamo kod velikih gradova zato što su oni veliki potrošači, što energije, što hrane i zato bih ja voleo ne da imamo, 27 gradova ćemo sad imati, voleo bih da ih imamo onoliko koliko ih ima u jedinicama Slovenije i da ih imamo makar upola koliko ih ima Hrvatska koja ima dva puta manje stanovništva.
Doduše mi dajemo manje društveni proizvod, što je tragedija Srbije i govori u prilog mojoj činjenici.
Što se tiče Zakona o službenicima, meni je žao što se ovim zakonom ne regulišu plate ovog rezervnog sastava stranke bivšeg režima, raznih poverenika, zaštićenika, zaštitnika, namerno kažem zaštićenika, nije lapsus, raznih ljudi koji, sem što imaju debele plate, vuku novac iz projekata itd. Žao mi je i što funkcioneri nisu obuhvaćeni ovim zakonom na odgovarajući način, jer to najverovatnije nije moguće, iz prostog razloga što bi voleli da mi objasne. Kako funkcioner opštinski, pokrajinski, potpredsednik stranke bivšeg režima, potpredsednik vojvođanskog vlastelina i njegove vlade, kako može od plate da kupi stan u Beču od 500.000 evra, navodno je sa drugim javnim službenicima radio u Jordanu četiri godine, dao čovek izjavu. Kako jedan funkcioner i javni službenici mogu za 12 godina, koliko su profesionalno bili angažovani i dve godine u vladi vojvođanskog vlastelina, kako mogu da provedu četiri godine na rad u Dubaiju, odnosno u Jordanu?
U Dubaiju su zimovali. Vi ćete se nasmejati. Službenici i potpredsednik vojvođanskog vlastelina, bivši predsednik opštine Goran Ješić, je, verovali ili ne, zimovao u Dubaiju. Sada njegov lider, kome se Aleksandar Vučić pričinio za Novu godinu u Dubaiju, kada se probudio, predsednik gradskog odbora mu osvanuo na Maldivima, mogao je pitati mog potpredsednika kako to sa platama funkcionera, javnih službenika, može da zimuje u Dubaiju? Doslovce je rekao da to u halama, da to zimovanje u sred leta je malo „truba“, ne što je skupo, kaže, nema problema, nekoliko hiljada evra za jedan dan, ali kaže, miriše freon i to je njemu bila truba.
Toliko je tamo boravio i trenirao, naravno, često i u Sloveniji, jer naša skijališta su mu bila malo „bljak“, i to je vreme provodio dok je bio na funkciji zajedno sa javnim službenicima, da ne govorim o onima koji su pripadali javnim preduzećima.
Ode u Sloveniju i skija i nema ga 15 dana. Sad ja pitam vojvođanskog vlastelina i njegovog potpredsednika, zašto oni to zimi letuju, a leti zimuju? Hoćete da vam kažem? Zato što su oni mimo sveta. Oni su kao neka vrsta plemića. Njima je „bljak“ da letuju usred leta, njima je „bljak“ da zimuju usred zime, jer njima je kao funkcionerima i javnim službenicima najbolje da to obrnu, iz prostor razloga što je to skuplje.
Na te funkcionere i javne službenike koji ne znaju kolike su im plate bile, glupo je imati neku kućicu i neki stančić, a uzgred budi rečeno, pošto i on govori o meni i vojvođanski vlastelin, sve što imam van kao Novih Karlovaca poklanjam njima, i narodu, ali voleo bih da oni poklone narodu sve što imaju van kao Inđije, s obzirom da za razliku od mene ništa nisu imali sem pocepanih patika i farmerki 2000. godine, pa bi voleo da nam objasne zašto to mora da bude tako skupo i kako sa platom funkcionera i javnog službenika, možete da kupite kuću na Tatarskom brdu, ono malo sa reljefnim, malo ređe naseljenim, ne znam kako se zove čardak, kako to može, kada to košta 300, 400.000 evra, stan u Beču 500.000 evra, kako možete da radite u Jordanu, a da držite javnu funkciju i primate platu u Inđiji, a da ste navodno četiri godine radili u Jordanu i da ova agencija koja nije takođe obuhvaćena, za korupciju, što je kupila zgradu za 4,6 miliona, a koju je država prodala za 1,2 miliona bez tendera, za Agenciju za borbu protiv korupcije, sve za vreme stranke bivšeg režima, kako bi nam to objasnili, on to neće objasniti, on će da juri mene.
Ja sam opšti predmet napada tih raznih nevladinih navodno nezavisnih regulatornih tela.
Kada smo već kod službenika i funkcionera, ne znam kako funkcioner može sebi da dopusti ovakav slučaj (narodni poslanik Marijan Rističević pokazuje fotografije), to je moglo kod Kaligule i on priča o mojoj nekulturi. Da li je ovo ta kultura, ta kohiba 200 evra, a za ovu osobu ne znam da li je punoletna, to je bio ministar vojni funkcioner?
Da li i kolike su plate bile javnih službenika, ne znam, ali javnim službenicima 2011. godine je priređena gala zabava, baš u stilu Kaligule, na devojkama se služila hrana, koju su prethodno rashlađivane. Da li su to bili ti javni službenici koji su nama oni ostavili, kojima su zarad poslušnosti, političkog posluha i umnožavanja, dozvoljavali ovakvu vrstu zabava, da se hrana posluži ne funkcionerima, već službenicima u pravosuđu, da se posluži grožđe belo na jednoj devojci? Grožđe crno na drugoj devojci. Da li su to javni službenici koji časno obavljaju svoj posao i koji treba da budu predmet ovog Zakona o platama, i da li oni pričaju o mojoj kulturi koji su radili ovo, dopustili da se radi ovo? Da li ovo negira u potpunosti ženski pol? Ja da sam ovo priredio, ne da bih dao ostavku, ne da bih napustio državu, ne znam šta bih uradio, ne znam šta bih rešio, hrišćanin sam, ali ne znam šta bih rešio, ali očigledno da su oni posluživali hranu, prethodno rashlađujući devojke, da se suhomesnati proizvodi ne greju.
Da li pričamo o tim javnim službenicima koje će oni sad nešto da brane? Ja javne službenike ne mrzim. Ja želim da oni imaju daleko veću platu. Ja želim da njihova plata bude hiljadu evra, ali da i plata radnika i zarada seljaka bude hiljadu evra, da budemo jednaki.
U njihovo vreme javni sektor je živeo kako hoće, a privatni kako mora. Kad je nestalo para 781.000 je zatečena u javnom sektoru, od toga su 500.000 bili službenici. Imamo javnih službenika koliko Crna Gora ima stanovnika. Imamo 50% više u javnom sektoru, nego što Crna Gora ima stanovnika. I sve je ostalo nama, i zakon o javnim preduzećima i zakon o platama itd. Sve mi moramo da rešavamo.
Pri tome, izbori idu i niko ne pokušava ništa da kamuflira, bez obzira što smo mogli kao i oni, umesto reformi i reza koji boli da preporučimo dva-tri čaja, ali pacijent neće da ozdravi od dva-tri čaja, priroda bolesti određuje hirurški zahvat i terapiju. A s obzirom da je taj hirurški zahvat zakasnio, zato što su generacije stranaka bivšeg režima to radile na takav način i problem odlagale, sada je došao red da neko drugi to uradi i da ne laže pacijenta da će ozdraviti od šećerne vodice, što je govorio jedan veliki čovek koji više nije među živima, a oni ne znaju ko je to, davno su oni napustili njegovu politiku, već da je potrebno ovo raditi „uradite me“.
Kad nestane para u javnom sektoru, oni su se zaduživali po principu – ako ne možete da zaradite koliko mi možemo da potrošimo, mi ćemo vas zaduživati. Samo se otvaraju šoping molovi itd. Sve su hteli da kupuju, ali u proizvodnji je bilo 250.000 radnika, toliko su ostavili.
Divljom predatorskom privatizacijom, ustanovili su još divljiji kapitalizam koji je naprosto počistio radnike iz fabrika, delimično radnike sa njiva, privatizujući velike kombinate za celih 50 miliona evra, 300.000 hektara, pri tome proterali stočni fond i na takav način kapital se nije više reinvestirao na selu. Naša tragedija je bila kompletna.
Po pitanju sela, gotovo da nema u mnogima pas gde da zalaje ili nema stanovnika ili nemaju čime da ga hrane. I danas smo slušali njihova predavanja. Oni su imali takav sistem gde su, što naš narod kaže, sadili čvarak i čekali da nikne prase. Takav sistem je nemoguć. Zato se država zaduživala i imali smo izdržavanu državu, izdržavano društvo, a glavni proizvod države je bio dug i sve se svalilo na ovu Vladu i na buduće vlade, iza stranke bivšeg režima vojvođanskog vlastelina, kome ćemo uskoro videti leđa, sva ostala dela i nedela koje će mnoge buduće generacije pokušati da otplate.
I na kraju, s obzirom da moj kolega nije tu, ja im želim da posle izbora imaju vanparlamentarnu većinu i da u svojoj Vladi u senci vladaju jedno pet uzastopnih mandata i ostaće upamćeni u parlamentarnom životu kao prva stranka, odnosno koalicija, koliko je to bilo, četiri-pet stranaka, koja je propila svoj cenzus. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, ovako dobar amandman jedan sam nije mogao smisliti. Morala su dvojica da učestvuju. Izuzetno tehnički doteran amandman, pa recimo jedna rečenica ima 85 reči. U ovom obrazloženju amandmana koji glasi – briše se, u obrazloženju je navedeno u jednoj rečenici, prebrojao sam, 85 reči i s obzirom da su predlagači eksperti za zareze, zapete i tačke, mogli su između tih 85 reči staviti neku tačku, da ne bude ova rečenica previše složena.
Između ostalog oni traže da se zakon ovim amandmanom proglasi ništavnim. Iz kojih razloga? Recimo jedan od razloga im je i zato što se između ostalog u načelu raspravljalo i o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i Republike Južne Koreje o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak. Iz razloga rasprave o tom sporazumu i zakonu oni traže da se njihov amandman usvoji. To im je obrazloženje i nikako mi nije jasno kakve veze ima Koreja sa javnim preduzećima, naslovom – javnim preduzećima, itd.
Nadalje, usmeno obrazloženje. Čuli smo svašta. Čuli smo o korumpiranosti i nepotizmu itd. I dalje tvrdim da dobro treba da razmislimo s obzirom da se radi o ekspertima iz te oblasti, jer su oni to sprovodili. Oni su govorili o organizovanom kriminalu. U te stranke bivšeg režima kada ulaziš, ne znaš da li si ušao u stranku ili u organizovani kriminal i sada oni pričaju kako je nešto organizovani kriminal, a da zakon još nije stupio na snagu, nije još usvojen.
Takođe, rečeno je i govoreno je o javnom interesu, opštem interesu. Oni su umesto opšteg interesa imali privatni interes. Umesto javnih poslova imali su privatne biznise. To je bilo ortačko društvo koje sada predvodi onaj vojvođanski vlastelin, koji nije znao šta je dosta. To je bila mašina za čerupanje naroda koja je ustanovila jedan divlji predatorski kapitalizam, gde sada imamo nekoliko ljudi koji imaju sve, imamo milione koji nemaju sve.
Ovde smo čuli da direktor treba da ima fakultet. Kod njih je samo stvar u imanju. Valjda treba da završi fakultet, a ne da ima fakultet. Toliko o pismenosti.
Na kraju se govorilo o gulašu. Sada pitam – kakav gulaš i koje vino ide uz taj gulaš? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, da bih dokazao koja je razlika između opšteg i javnog interesa, predlagači amandmana su želeli opšti interes da zamene javnim. To su napisali, a mislili su da to ipak zamene privatnim interesom. Kako to oni rade, ja ću sada da pokažem.
Dakle, 1993. godine javni interes, opšti interes, posebno moj interes je bio da, neka izvinu ovi koji su bili radikali, da njihova preduzeća i SRS – SPS vodi svu vlast, ali je stranka bivšeg režima mislila drugačije.
To je bio javni interes i oni spominju 90-te godine. Taj javni interes je bio njihov interes. Ovo je savez iz 1993. godine, i kao što vidite na fotografiji, tu je predsednik njihove stranke čvrsto pripijen uz Vojislava Šešelja.
Poznati su građanima moji dueli 1990. godine sa Vojislavom Šešeljom. Ovi dueli su neke druge vrste. Ovo je bio neki javni interes, jer je privatni interes stranke bivšeg režima, da bi tada opstali na tržištu, moja stranka ostala mala, a njihova je bila velika, jer je javni interes pretvoren u privatni interes i zato oni misle da u amandmanu to ponovo ustanove.
Evo, da ne bude zabune, ovo su pregovori u sedištu SRS. Ovakvu fotografiju i mene nećete naći, jer moj opšti javni interes je bio da smenimo tu stranku, da ne bude deo vlasti i da ne podržava Miloševića. Međutim, njihov javni interes, privatni interes je bio da odu u sedište i da pregovaraju o tome da podele vlast.
Evo gledajte, na fotografiji je predsednik SRS Vojislav Šešelj, predsednik tadašnje DS Zoran Đinđić i generalni sekretar Aco Stefanović, u sedištu SRS.
Da li je to bio javni ili privatni interes, evo još jedna fotografija koja svedoči o tome i da kažem da je realizovano, 1992. na 1993. godinu stranka bivšeg režima je u saveznoj Vladi Šešelj – Milošević imala dva ministra, gospodina Perišića i gospodina Grubača. Dakle, taj javni interes je vrlo brzo pretočen u njihov privatan interes, a danas oni najružniji spočitavaju, pa čak i meni, 1990. godine.
Izvinite gospodo iz stranke bivšeg režima, vi ste se i te kako okoristili u 90 -tim godinama u savezu sa onima kojima danas nešto spočitavate. Ja sam poslednji kome to treba prebaciti.
Ajde da vidimo šta je javni opšti interes. Da li neko zna šta je rufija? Nagradno pitanje – šta je rufija? Da li neko u ovoj sali zna? Ajde, ja sam poljoprivrednik, tvrdite da ništa ne znam. Rufija je onoga čega uskoro neće biti na Maldivima, zato što taj javni interes je da se tamo osnuje odbor stranke bivšeg režima, a rufija je nacionalna valuta Maldivske Republike i kada osnuju tamo odbor svoje stranke, stranke bivšeg režima, najverovatnije da rufije više biti neće, jer će biti najverovatnije akcija „očistimo Maldive“, kao što je bila „očistimo Srbiju“, a u poslednje vreme glasi „očistimo Vojvodinu“. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 107. koji je grubo prekršen od strane gospodina Marka Đurišića. Poštujem pravo svakog poslanika da zna ili da ne zna istorijske činjenice, da zna ili da ne zna srpske epove, srpske narodne pesme kako hoćete, ali mislim da je gospodin Marko Đurišić nepravedno optužio Turke rekavši da su Turci orali drumove, što je apsolutno netačno.
Po narodnom predanju, po narodnoj istoriji, po narodnim pesmama Marko je orao drumove, a Turci su gazili oranje. Prema tome gospoda poslanici imaju pravo da navijaju za rupe, ali ja ipak navijam za put i mislim da su Turci nepravedno okrivljeni. Toga nije bilo od kada se bivšem predsedniku krava oštenila. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću probati da objasnim zašto predlagač traži da se briše sve oko javnog preduzeća, oko opšteg interesa. Ponavljam, oni su imali javni interes koji se svodio otprilike na privatni biznis. Pa, da objasnim. Gospodi će to biti vrlo jasno.
Pre privatizacije NIS-a, kada je bio u javnom interesu, odnosno u njihovom interesu, beše 2008. godina, ministre, iskazao je gubitak od osam milijardi. Gubitak od osam milijardi NIS. To je bila protivvrednost oko 10 miliona evra, ako se ne varam. Tako, osam milijardi, to je najmanje 10 miliona evra. Dobitak koji je posle privatizacije ostvarivan, a da budemo iskreni, NIS nije prodala SNS, niti ova većina, nego neka druga većina koja sada na tome prigovara, dobitak je sledeće godine bio 50 milijardi, što je bilo negde preko 500 miliona evra, ako se ja ne varam.
Sada mi nije jasno kako se to desilo i pod kojim okolnostima, pa bi ovi predlagači amandmana trebali da nam objasne da li je taj javni interes bio da prazne naše džepove, da pune svoje džepove i da naprave gubitak? Tamo gde je trebao da bude dobitak pola milijarde, da naprave…
(Marko Đurišić, s mesta: Je li ovo tema?)