Dame i gospodo narodni poslanici, čovek je u 20. veku naškodio više životnoj sredini nego sve prethodne generacije od postojanja zemaljske kugle. Ovih dana u Banatu su se pojavili ljudi koji zbog klimatskih promena traže zemljište koje ne mora biti ekstra kategorije za zasade šećerne trske. Kažu da dolaze sa Mauricijusa, izgleda da je Dragan Đilas poslao prve investitore i zahvaljujući klimatskim promenama verujem da će nići ti zasadi šećerne trske kada su već nikle pare na njegovom računu, odnosno na računu njegove firme

Dame i gospodo to je grupacija koja najviše prigovara zbog lošeg kvaliteta vazduha. Sećam se za vreme vladavine Borisa Tadića i Dragana Đilasa da smo po Beogradu svi vozili električne automobile, a svi smo se grejali na sunčevu ili neku drugu vrstu obnovljive energije. Tako da, verovatno da će od biomase koja ostane od ove šećerne trske, koju on proizvede u Banatu, jel, kao investitor, verovatno će ova država imati koristi, ali samo kad bi se šalili.

Dame i gospodo svi mislite da je poljoprivreda grana koja pozitivno utiče na životnu sredinu. To apsolutno nije tačno. Poljoprivreda, posebno ova komercijalna, jedan od najvećih zagađivača i bitno utiče na klimatske promene. Stočarstvo, u efektu staklene bašte, učestvuje sa 18%. Svaka krava proizvede gasova u vrednosti ugljendioksida na godišnjem nivou četiri tone. Jedan automobil godišnje izbaci ugljendioksida 2,7 tona. Znači, jedna krava za godinu dana više utiče na životnu sredinu, nego jedan automobil. Stočarstvo u svetu sa 1,5 milijardi goveda i 1,7 milijardi koza i ovaca, daje 18% efekta na staklenu baštu i zagađuje vazduh više nego sva prevozna sredstva za putnički i teretni saobraćaj u svetu.

Takođe, upotrebom pesticida, herbicida, fungicida, insekticida poljoprivreda zagađuje vazduh, vodu i zemljište gotovo istovremeno. Samo deo pesticida se zadrži na biljkama, ostalo ide u vazduh, na zemlju, a time i na podzemne vode. Mineralno đubrivo dodatno utiče na životnu sredinu, tako da, vode, posebno u Vojvodini, obiluju amonijakom i nitratima.

Dame i gospodo narodni poslanici, Evropa ima zajedničku poljoprivrednu politiku, osim direktnih podsticaja, i podsticaja ruralnog razvoja koji mi imamo oni su izvršili i treću podelu na zaštitu životne sredine u poljoprivredi. Oni prate i kilograme stajskog đubriva koji se mogu proizvesti u jednoj zemlji. Oni kontrolišu i broj uslovnih grla koje jedna zemlja može imati, sve zbog efekta koje poljoprivreda proizvodu na životnu sredinu, i u pokušajima da se klimatske promene zaustave.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi ovih nesrećnika koji su prigovarali za Makiš, imamo u Inđiji pogon za reciklažu koji se „Monbat“, prerađuje olovne akumulatore. Za vreme vladavine ovih žutih, kako bih nazvao, skakavaca, oni su doveli investitora iz Bugarske koji je investirao u pogon za reciklažu olovnih akumulatora, ali na vodozahvatu Inđija, na regionalnom vodozahvatu. Otpadne vode, sulfati, idu u upojni kanal. Dakle, u Inđiji na vodozahvatu, iznad vodozahvata, iznad bunara, se vrše reciklaža olova, olovnih akumulatora, a otpadne vode ne idu u kanalizaciju, jer bi time bili brzo prepoznati zato što bi to vodilo u Dunav, nego ti sulfati, te otpadne vode bogate olovom, idu u upojni kanal iza fabrike, a upojni kanal je u stvari jedan rov u kome se taloži ta voda. Svaka ptica koja sleti i slučajno popije tu vodu, se prevrne i vrlo brzo ugine. To su uradili oni koji danas pričaju o sanitarnoj zaštiti vodozahvata.

Mislim da je vreme da se naučimo, posebno mi u poljoprivredi, klimatske promene nam sve vrate ono što smo naudili životnoj sredini, vrate kroz poplave, suše i oluje. Bog prašta, ljudi praštaju, ali priroda nikad ne oprašta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, idealna prilika da parafraziram Nikolu Teslu, srazmerno političkom trenutku u kome živimo. Kada bi se mržnja opozicije, ovih drugosrbijanaca, velikog dela opozicije, pretvorila u električnu energiju, obasjali bi ne celu Srbiju, već bi energijom snabdeli pola Evrope.

Nikola Tesla je to rekao za Hrvate. Kada bi se njihova mržnja prema Srbima pretvorila u energiju, obasjali bi ceo svet.

Srpska opozicija, taj deo srpske opozicije o kojoj govorim, je prevazišla mržnju Hrvata i mislim da nas oni više mrze nego što bi nas trenutno mrzeli, kako to kaže gospodin Martinović, u Širokom brijegu, u Imotskom, a u Zagrebu bi mi daleko bolje prošli nego kod drugosrbijanaca iz centra Beograda.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima Kenedijeva izreka – ne pitaj šta će država uraditi za tebe, nego što ćeš ti uraditi za, hajde, on je rekao za državu, a ja ću da pitam šta će svako od nas uraditi za sebe? Šta ćemo da uradimo za sebe, a da to korisno za državu?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predlagaču, a za predlagača smatram i dalje, predlagač akta, predlagač zaključka je gospodin Arsić i njegovo odbor, i smatram da mi raspravljamo o tome, a ne o izveštaju. Po meni, izveštaj je završio kada se o njemu raspravlja na odboru. Ja imam principijelni stav, jer tako piše i u Poslovniku, da reč ima bez ograničenja predlagač akta, tj. gospodin Arsić.

Takođe, mislim da smo previše skloni i da previše pažnje posvećujemo onima koji nama najmanje pažnje posvećuju, a to su agencije. Mi često biramo članove agencija koji imaju tri puta veće plate od nas. Ja se ne zalažem da mi imamo plate kao što imaju ovi navodno nezavisni predstavnici, a većina među njima je zatečena onako kao drugi poziv DS, drugopozivci onako neke stranačke organizacije unutar tih agencija. Ja se ne zalažem da imamo plate kao Zaštitnik građana, kao oni koje mi biramo, da ne budu toliko visoke. Ja se zalažem da oni imaju iste plate kao i mi, pa neka budu niže, da zajedno delimo sudbinu i mi i oni koje mi biramo ovde.

Za mene nije baš pristojno, dame i gospodo narodni poslanici, da mi biramo ljude koji imaju četiri, pet puta veće plate. I ono što su Sokrat i Platon govorili, da takvi ljudi, sa tako velikim platama, moraju da budu izabrani od naroda. Mi smo izabrani od naroda i imamo tri ili četiri puta manje plate, pa bi bilo u redu da i agencije, srazmerno tome što ih mi biramo, imaju makar iste plate kao i mi, znači, ne zalažući se da one budu mnogo visoke, neka podelimo sudbinu, neka podelimo hleb u ovoj zemlji na neki ravnopravan način.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo prodali NIS, nismo mi, to su prodali tamo neki Tadić i Koštunica, za 400 miliona evra ili možda ispod 500, ako se slažemo. Uz NIS, prodali smo sva nalazišta nafte i gasa. Recimo, eksploatacija domaće nafte za jednu godinu je 900.000 tona. Ako to prevedemo u cenu nešto po barelu, toni itd, mi dobijamo od 270 do 300 i nešto miliona evra na godišnjem nivou, samo nafta, bez gasa.

Tako treba da posmatramo bivšu vlast, koliko je ona bila štetočinska, koliko nije radila ni za sebe, ni za državu.

Mi kad radimo na sebi i za sebe, automatski radimo nešto i za državu. Recimo, žetveni ostaci, samo od njiva, i stajsko đubrivo, u Srbiji vrede kao 1,7 miliona tona nafte, što je vrednost preko 500 miliona evra. Mi to ne koristimo. Mi to gubimo svake godine, zato što ne radimo na sebi i na svojoj državi. To je preko 1% BDP-a. Znate li koliko imamo napuštenog zemljišta? To ste trebali u ovim izveštajima sve da nam skrenete pažnju, da mi kao poslanici nešto učinimo, a nešto smo već učinili.

Žao mi je što Saška Tomić nije tu. Zahvaljujući nama u Zakon o poljoprivrednom zemljištu smo uneli da se nekorišćeno poljoprivredno zemljište može izdati u zakup na 30 godina proizvođačima obnovljive energije.

Mi pržimo ne znam koliko tona uglja. Koliko ćemo plaćati one takse zbog ugljendioksida po toni koje emitujemo, to ćemo tek da vidimo, a obnovljivu energiju, koja nam je na dohvat ruke, mi ne koristimo.

Znači, milion 700 hiljada tona nafte spržimo. Znači, niz Moravu vetar duva, stari seljak po želji spaljuje žetvene ostatke. To je dobra rečenica, a da kažemo da ne koristimo ni dovoljno vetar, ni sunce, ni žetvene ostatke. Drvna biomasa koju ne koristimo je druga biomasa, sem ove ratarske koje sam već upisao, 1,5 miliona tona nafte, sve ukupno 3,4 miliona tona nafte mi ne koristimo godišnje. To je vrednost preko milijardu ukupno. Milijardu evra pustimo da se sprži, zaore bez ikakve proizvodnje energije.

Da li nama treba neka pomoć spolja? Možda nam ne treba novčana, finansijska, možda nam treba pomoć iz Baden-Virtemberga da nas nauče o miskantusu, o korišćenju biomase. Nemačka ima slabije uslove nego mi, ali posvećuje punu pažnju proizvodnji obnovljive energije.

Da li znate da imao 350 hiljada hektara slabije plodnog zemljišta koje se ne koristi? Znate li koliko to vredi, kada bi to pretvorio, recimo, u biodizel ili gas, pa u električnu energiju? Da li znamo da svaki hektar daje 20 hiljada kilovata električne energije kroz eksploataciju biomase? Znate li da na takav način gubimo negde oko dve hiljade evra po hektaru najmanje? Da li znate da je to na 350 hiljada hektara sedam stotina miliona evra?

Hajde da saberemo sedam stotina miliona evra sa onih milijardu. Svake godine mi izgubimo ne koristeći biomasu, drvnu poljoprivredu, ne koristeći poljoprivredno zemljište koje je pogodno za uzgoj miskantusa, jer on može da uspeva i na slabije plodnim zemljištima, ima tu i čičoka itd, ali mi to ne koristimo. Znači, svake godine izgubimo 3% i više BDP, između 3% i 4%.

Znate li da poljoprivreda sem što proizvede poljoprivredne proizvode, biljnu proizvodnju, stoku, jaje itd. može da proizvede električnu energiju na način na koji sam već upisao? Znači, poljoprivreda može da proizvede biodizel za svoje potrebe i električnu energiju za prerađivačku industriju, da od mesa, mleka, jaja i biljne proizvodnje pravi gotov proizvod.

Mi tu šansu svake godine propuštamo. Svaki hektar neiskorišćenog zemljišta, a spaljena biomasa škodi poljoprivrednom zemljištu, uništava plodnost tog zemljišta. Svaki seljak koji spali iz nužde da bi lakše orao, biomasu koju niko ne otkupljuje… Znate li kolika je šansa to za lokalni razvoj? Znate li da nam stanovništvo beži po Srbiji u velike gradove? Kada bi u lokalnim zajednicama koristili ovu energiju, to je uglavnom u ruralnim sredinama, otvorila bi se nova radna mesta, smanjio pritisak na velike gradove i stvorili uslovi da se kroz tu proizvodnju energije i kroz nova radna mesta i kroz prehrambenu industriju deo stanovništva vrati u takve sredine, jer bi novac koji otpada u lokalnoj zajednici padao tu negde blizu malih opština i malih sredina. Mi to ne koristimo. Mi smo postali siromašni bogataši. Hvala.

Čl. 106, 107, 108. – zabranjeno je direktno obraćanje, a pošto se gospodin Arsić direktno obratio, da kažem da sam ja govorio ne o Agenciji za energetiku, već o svim agencijama, položaju zaposlenih, pa i o Zaštitniku građana, regulatornim telima itd. gde su primanja znatno veća od naših, a mi biramo i postavljamo te ljude.

Ja nisam tražio da mi imamo manje ili veće plate, nego da imamo jednake, da oni imaju naše ili mi da imamo njihove. Slažem se da su plate stručnjaka u inostranstvu i Evropi daleko veće nego naše, ali da pitamo Tanju Fajon kolika je njena plata kao poslanika u Evropskom parlamentu – 15 hiljada evra. Moja je 95 hiljada dinara. Martinović prima, evo sad sam se ogrešio, 30 hiljada dinara.

Dakle, ja samo tražim, jer je vrlo nezgodna politička pozicija i situacija u državi, da plate budu tu negde jednake između nas i onih koje biramo, ne tražeći da imamo mnogo visoke plate, već nek se oni približe našim platama. Ne moramo mi ići gore, nek oni malo siđu dole i da razumeju da je država u ovom trenutku, u političkom smislu, u ekonomskom smislu, malo ugrožena, pa da se svi malo stisnemo, kao što smo se mi stisnuli u regionu prema drugim poslanicima koji imaju pet hiljada evra, pa neka svi zajedno delimo hleb i sudbinu. Ne tražim da se o tome glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je ovo nekako tema koja bi trebalo da se spoji sa REM-om. Znači, imamo korupciju, RATEL, REM, elektronske komunikacije, Šolaka u nekoj vrsti bekstva, neregistrovane medije koji koriste elektronske komunikacije na putu od Srbije prema Luksemburgu, iz Luksemburga prema Sloveniji, pa onda opet nazad prema mikrofonu Jugoslava Ćosića i takva je naša medijska scena.

RATEL je veoma bitan za slobodu medija, ali tu slobodu, svaka sloboda se ograničava zakonom. Mi danas imamo kompaniju koja je tužila državu Srbiju, a ta kompanija se zove „Junajted grupa“ a „Junajted grupa“ ima ćerku firmu „Junajted medija“, „Junajted medija“ ima „Adrija Njuz Sarl“. Pa, ima u sastavu „Junajted Medija“ i čuvena Đilasova „Dajrekt Medija“, pa vam je tu „Cast Medija“, koja se bavi reklamama dosta neovlašćeno. U reemitovanom programu emituje domaće reklame, u navodno reemitovanom programu, pa u pravim prekograničnim kanalima ubacuje i prekraja programe, ubacujući reklame i sve se to čini uz objašnjenje REM-a da se radi o navodnom tehničkom smislu reemitovanja tako što se signal kroz kabl šalje iz Beograda za Luksemburg, iz Luksemburga za Ljubljanu, iz Ljubljane u Beograd i to kruženje signala, kako kažu iz REM-a, a RATEL izgleda nema ništa protiv, Agencija za sprečavanje korupcije samo posmatra sirote narodne poslanike, mada od našeg posla ima još lošijih… Dakle, sve se to posmatra, a Agencija za sprečavanje korupcije ne vidi očiglednu pojavu korupcije, posebno u REM-u, a možda i RATEL-u i ja verujem da su to ogromne svote, budući da taj biznis Šolakov vredi, po procenama „Bi-Si Partnersa“, negde 2,6 milijardi evra. Znači, mi nemamo problem, po meni, sa opozicijom, mi imamo problem sa ljudima koji se predstavljaju kao opozicija, a zastupaju Šolakov biznis koji košta negde 2,6 milijardi, a godišnje donosi prihod uglavnom u Srbiji od 500 miliona evra.

Mi smo tu temu zapostavili. Znači, Agencija za sprečavanje korupcije misli da to nije neka tema. Ja pitam – ko kontroliše kontrolora? Recimo, Regulatorno telo za elektronske medije i ovo Regulatorno telo za elektronske komunikacije bi trebalo da budu kontrolor. Da li naši mediji zloupotrebljavaju tu vrstu slobode, odnosno da li su po našim zakonima registrovani ili ovde nastupaju kao piratski mediji, koriste elektronske komunikacije dosta nedozvoljeno? S tim u vezi, da podsetim da je SBB, čiji je vlasnik „Junajted grupa“, da li su oni vlasnici oko 30 prekograničnih kanala, koji su, uglavnom, piratski, virtuelni kanali, koji ovde navodno reemituju program i ne podležu registraciji, ne podležu plaćanju taksi ni REM-u, ni RATEL-u, ni SOKOJ-u. Dakle, njih uglavnom izdržavaju domaći mediji i onda imate ljudi koji primaju plate zahvaljujući obavezama koje imaju domaći elektronski mediji i te plate i prihodi ovog Saveta REM-a, odnosno generalnog sekretara, izvršnog direktora i svih njih koji donose Šolaku novac, platu primaju isključivo zahvaljujući domaćim medijima koji finansiraju REM, a pri tome izgleda da neku vrstu nadoknade dobijaju, jer očigledno rade za Šolaka.

Kada sam vas iz SNS podsećao da je Judita Popović greška prilikom izbora, da ona nije stručnjak za elektronske medije, da je ona političar, da je bila u LDP-u, da je bila potpredsednik Skupštine, da je bila narodni poslanik, ja sam onda kvalifikovaniji i nezavisniji bio da budem član REM-a nego ona. Njen protivkandidat je bio Dragiša Kovačević i mislio sam da je greška da izaberemo, recimo, Juditu Popović za člana Saveta REM-a, jer sam pretpostavljao da će se vrlo brzo uklopiti u biznis koji je začet i koji je proširen za vreme vladavine stranke kojoj je ona pripadala.

Uglavnom, recimo Goran Petrović. To je čovek koji je meni više puta odgovarao. Jednom čak napisali, tamo neki Todorović, izvršni direktor… napišu mi da neće više da odgovaraju na moja pitanja – kako mi dozvoljavamo to divlje piratsko emitovanje, koje navodno oni smatraju reemitovanjem.

Ja se malo raspitam, pročitam malo štampu, Goran Petrović, koji je meni odgovarao više puta, gle čuda, u Kragujevcu, tamo 1997. godine, zajedno sa Šolakom i Nenadom Jankovićem, zvanim Neša kauboj, osnovao KDS, a to je preteča SBB-a. Zamislite onda Šolaka i njegove navodno reemitovane programe kontrolišu Neša kauboj i Goran Petrović, koji su sa njim zajedno osnovali tu firmu u Kragujevcu dok je na vlasti 1997. godine bio Verko, evroljub, Veroljub Stevanović? Sada, zamislite, koza čuva kupus i još njeno jare ili sestra koza je kontroliše? To je gotovo nemoguća stvar.

Proizvod toga je da mediji nisu slobodni. Uglavnom svi ti piratski mediji sebe smatraju slobodnim, a ja ih smatram preslobodnim. Dakle, nisu registrovani. Ja sam dobio odgovor regulatora iz Luksemburga, dobio sam odgovor da ti mediji jesu registrovani u Luksemburgu, ali ne emituju program. Kako neko reemituje program koji se ne emituje? Onda, gospođo ministarka, pošto ste bili u BIA, možete i da proverite, N1 nema PIB. Pitam ja njih – ljudi, hajde dajte mi PIB N1 televizije. Oni kažu - N1 televizija nema PIB, nema ga u registru APR, nema PIB, nema u registru elektronskih medija. Ukoliko neko tuži zbog neke lažne informacije, fake news, kako se to zove na engleskom, ukoliko neko tuži, onda mu odgovore da N1 televizija ne može da bude tužena strana, jer oni nisu pružalac medijske usluge jer nisu registrovani u Srbiji, već su registrovani u Luksemburgu. Ako ih tužite u Luksemburgu, oni kažu – jesu oni registrovani u Luksemburgu, ali Luksemburgu ne emituju program.

Ja pitam – kako može da se reemituje nešto što se ne emituje, jer reemitovanje je istovremeno preuzimanje programa bez prekrajanja, izmena, ubacivanja reklama, rubrika itd, reportaža? N1 jedan nema PIB. Odgovor je bio – oni koriste PIB „Adrije Njuz Sarl“ d.o.o. U Luksemburgu postoji „Adrija Njuz Sarl“ koju je navodno osnovala članica „Junajted medija“ N1, itd, neke televizije. Ali, te televizije tamo ne daju program.

Ovde strana televizija koristi program, odnosno PIB „Adrije Njuz“ d.o.o. Beograd, kao reemituju program, strana televizija. Čekajte, ako ste strana televizija, kako možete da koristite uopšte PIB domaće firme, a i da je slučajno „Adrija Njuz“ osnivač N1 televizije, u toj situaciji kada jedna firma osnuje drugu i ta druga mora da ima poseban PIB, ne može da koristi PIB svog osnivača.

Međutim, to izgleda kod Šolaka može sve, u REM-u može sve. REM je posebna vrsta, RATEL je kao odvojen, i nemate nikakvu kontrolu tih komunikacija elektronskih, odnosno po nekom zakonu, ali to je tako nevešto napisano, po nekom zakonu REM bi trebao da naloži operatoru, a to je u ovom slučaju SBB, koji je na određen način vlasnik N1 televizije, tridesetak tih piratskih kanala, Nova S, trinaest Sport klubova, Sinemanija, itd. Oni bi trebalo da nalože operatoru da isključi te navodne svoje kanale koje je registrovao u Luksemburgu. RATEL bi tu mogao da pripomogne i da stručna lica komunikacijom utvrde da li je tačno da se u Luksemburgu ne emituje takav program, da ne dolazi izvorni signal iz Luksemburga, ono što je meni operator iz Luksemburga već odgovorio, a i Slovenci su na moje pitanje to potvrdili, da se takav program kakav se emituje u Srbiji, da se ne emituje u Sloveniji. Prema tome, ne može biti reemitovan ovde.

Sada ovi iz N1 televizije mogu da zakukaju da sam ja protiv nezavisnih slobodnih medija, kako oni to tvrde. Opozicioni mediji nisu nezavisni mediji. Dakle, oni jesu opozicioni mediji i mogu da imaju bilo kakvu vrstu uređivačke politike. Mogu o nama da pišu i pričaju i emituju šta god hoće, vizuelno, tekstom, kako god hoće, mogu da napadaju vladajuću većinu, ali treba da se registruju. Treba da reemituju program, odnosno da ga emituju u Luksemburgu, a oni ga tamo ne emituju, jer bi onda tamo imali neke obaveze koje su izbegli u Srbiji, onda bi te obaveze imali u Luksemburgu. U Luksemburgu svi sigurno moraju da imaju PIB.

Zamislite sada ovako, gospođo, da ja u Inđiji registrujem 30 navodnih elektronskih medija koji neće emitovati program za širu javnost. Emitovanje nije da ja u sobi pustim na kompjuteru program, pa kao, sada ga reemitujem negde. Ne, emitovanje je usluga medijska koja ide za širu javnost, znači, za sve oni koji žele to da vide. Zamislite da ja registrujem 30 kanala. I sada odem u Pariz, odem u London, u Berlin, u Rim, itd, zakupim neki prostor i počnem, navodno, da reemitujem program koji ne emitujem ovde i da napadnem, recimo, u ime slobode medija da napadnem Makrona, Merkelovu, njihove vladajuće partije itd. Zamislite, koliko bi oni dozvolili da ja, navodno, reemitujem tamo program. Vrlo brzo bi oni utvrdili, njihovi regulatori, vrlo bi brzo oni utvrdili da ja lažem, a koliku bi kaznu platio ja ili država, koja je pomagala takvu neku situaciju, mogu samo da zamislim.

Umesto da mi tužimo kao država njih, svi su na moje ove dvogodišnje primedbe na takvu vrstu reemitovanja, mi smo dopustili da Šolak pokrene međunarodnu arbitražu, jer navodno je on oštećen. Poznavajući te međunarodne arbitraže, da on ima tehniku koju država ne može da upotrebi, jer sve mora da ide kroz javne nabavke i mora da ide na belo, dok kod njega postoje razne mogućnosti, poput ovih njegovih mogućnosti u našem REM-u, koje je nezavisno regulatorno telo. Izgleda su nezavisni samo od države i vladajuće većine, ali od Šolaka i Đilasa sigurno nisu nezavisni, ni Neša kauboj. Da, Nešu kauboja su premestili u RTS, nije više u REM-u. Bio je tamo sekretar, pa su ga onda premestili, Šolak je zamenio, stavio svog Todorovića, a svog Nešu kauboja poslao u RTS da pripazi na njegove biznise u RTS-u da može komotno da preuzima serije itd.

Uglavnom, Šolakova imperija je nastala na RTS-u, na domaćim medijima, na eksploataciji Telekoma, strujnih mreža itd. Dve, tri godine ja upozoravam na to. Niko nije našao snagu da se, recimo, pokrene istraga oko pranja para, zato što svu pretplatu ili, recimo, istraga zbog sportskih prenosa na koje nemaju pravo, jer po zakonu najvažnije sportske događaje mogu da prenose televizije koje pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, imaju onaj pristup i na antenu itd, što sa njima nije slučaj. Ali, ti sportski prenosi na sport klubovima donose nove pretplatnike, donose višak reklame itd, i to reklamno tržište koje nezakonito uzimaju, ubacujući reklame u navodno reemitovane programe, što je zakonom zabranjeno, oni stiču prihode i tako uzimaju hleb regularnim televizijama na teritoriji Republike Srbije, što smanjuje njihovu slobodu, jer su onda zavisni od konkursa lokalnih samouprava zato što nemaju dovoljno prihoda od reklama, zato što im je reklamne prihode uzeo Šolak i Đilas i njihova ekipa.

Zamislite obućara, recimo, ja sam obućar, Martinović vrši uslugu obućarske radnje i ja otvorim pored njega. On svoju registrovao u Srbiji, ja dođem tamo, donesem neko rešenje iz Luksemburga i kažem – e, ja uslugu pružam po ovom rešenju, on plaća poreze itd, ja ne plaćam ništa. Znači, automatski, ja uzimam njemu hleb.

Tako je i sa ovim medijima. Ovi što su neregistrovani emituju reklame, uzimaju deo hleba domaćim kanalima i tako domaći kanali umanjuju svoju slobodu jer su zavisni isključivo od novca koji daje, u ovom slučaju nije država, čini mi se, postoje konkursi lokalnih samouprava, jel tako, gospodine Marinkoviću, i onda te lokalne televizije, svako zastupa svog šefa tamo. Tako dobijamo ove neke lidere koji nemaju nikakvu kontrolu, ove opštinske, lokalne, koji nemaju nikakvu kontrolu, jer mediji koji bi lokalni kritikovali njihov rad, jel tako, gospodine Martinoviću, bi završili na konkursu bez tih prihoda. Tako možemo da steknemo neke šefove, samovoljce itd.

Mnogo toga ovi koji govore o slobodi medija, mnogo toga rade protiv slobode medija, rade za Šolakova tri aviona, za 500 miliona prihoda koji se ispumpavaju iz pretplate i prihoda od reklama. Znate li kako? Zato što domaćim kanalima, uključujući RTS, Pink, koji su najgledaniji, recimo, njihova gledanost ili gledljivost, kako god hoćete, je na ovim SBB-ima itd. 80% gledalaca gleda isključivo te programe. Te televizije domaće ne dobijaju nikakvu nadoknadu od pretplate koju ubira SBB, znači, koriste njihov proizvod za džabe. To je kao kad bih ja na pijacu izneo svoje poljoprivredne proizvode i dao nakupcu za džabe to, a nakupac, recimo, na svoje proizvode, koje naplaćuje skuplje, naplaćuje skuplje jer moje dobija besplatno. Tako i ovo, dobili su besplatno proizvode nacionalnih kanala i lokalnih kanala koje puste na SBB-u, a onda plaćaju N1, Novu S, Sport klubove u Luksemburgu, izbacuju pare u Luksemburg.

Sad vas ja pitam, pitam sve nas – kako može SBB, odnosno „Junajted medija“, „Junajted grup“ da plati usluge koje ne postoje? Ako ne postoji emitovanje u Luksemburgu, a to kaže luksemburški regulator, ja godinama pitam – kako onda može neko da plati takvu vrstu usluge? To se zove uzimanje kapitala iz firme ili se zove pranje para, utaja poreza itd.

Kad pitam koji im je PIB N1 televizije, oni kažu – ne, oni koriste PIB „Adria njuz“. „Adria njuz d.o.o. Beograd“ u gubitku, strmoglavom gubitku, služe samo tako da mogu da puste plate ili ne znaš za šta služe, uglavnom duguju. Mi danima slušamo kako smo mi protiv slobode medija.

Evo, ja sam 9. marta već važeće odredbe Zakona o elektronskim medijima dopunio pojašnjenjima šta treba da rade REM i RATEL u slučaju da se dešava ono što ja tvrdim, a u zakonu već piše šta je emitovanje, reemitovanje, što se ne dešava. Samo sam pojasnio šta su obaveze REM-a i RATEL-a, da urade da bi se operatoru naložilo da ukloni ne registrovane kanale, bilo čiji da su, i omogući slobodu medija, da to izbaci, a ako ne izbaci da RATEL i REM zajedno sa ovlašćenjima koja imaju operatora privremeno isključe dok ne postupi po njihovom nalogu.

Popisao sam i kazne za članove Saveta REM-a koji imaju veće plate, odnosno mesečne naknade nego što su poslaničke, da su u obavezi da ispune zakonske obaveze, a ako to ne urade da moraju da plate odgovarajuću novčanu kaznu zato što nisu poštovali zakon.

Nadam se da će vladajuća većina, čiji strah razumem, zato što ovi galame, N1 televizija, glasnogovornik, nema ona najveće prihode, najveći prihod je „Sport klubova“ i „Grand televizije“. Tu najviše prihoda imaju sport i zabava, od reklama. Oni su samo megafon da galame kao na vlast, pa ako vlast krene da realizuje ovaj zakon – ne, to oni rade zato što mi galamimo na vlast. Znači, to su čuvari, psi čuvari, pod znacima navoda. Pas čuvar Šolakovog biznisa su: „Nova S“, N1, jer služe da galame, galame, galame, da privlače pažnju kako je, eto, vlast protiv njih, jer oni kritikuju vlast, pa evo sad je vlast krenula da im se osveti. Ne, poreski zakon i Zakon o elektronskim medijima moraju da se poštuju.

U poslednje vreme, a pravi prekogranični kanali su SNN, BBS itd, čak i HRT, „Rai uno“, „Rai duo“ itd. To su pravi prekogranični kanali. Bili su ovi o kojima sam govorio čisto piratski, ali ima i nekih koji su prekogranični, ali odjednom se pojavila neka družina koja ubacuje reklame. Recimo „Foks muvi“, Foksovi kanali, „Diskaveri“, „Histori“, odjednom reklame u prekograničnim kanalima, što je Zakonom o elektronskim medijima zabranjeno.

U Zakonu o oglašavanju u članu 27. se kaže da ne mogu da ubacuju reklame strane televizije koje reemituju ovde program, što one čine. Odjednom vidite 900 sekundi u jednom filmu, samo u jednom filmu na „Foks muviju“, ja brojao, 900 sekundi da je samo po 10 evra, to je 9.000, puta 30 dana, to je 270 hiljada, puta 12 meseci, to je preko tri miliona, u jednom filmu. Zamislite, ima više Foksovih kanala, „Diskaveri“, „Histori“, pa oni emituju 10.000 neovlašćenih sekundi. Po 10 evra, 100.000, puta 365 dana, 36 miliona evra uzmu na prekrajanju programa prekograničnih televizija.

Mi smo njih trebali da tužimo, a ne oni nas. Pošto mi njih nismo tužili, očigledno da su oni izlobirali, kao što su izlobirali u Briselu neku konferenciju, pa se dozvolilo, što nije bilo dozvoljeno RTS-u, da bude vlasnik emisione tehnike i veze, jel tako, gospodine Martinoviću, morali su da razdvoje proizvodnju i emitovanje programa od emisione tehnike. Odjednom je posle toga Šolaku dozvoljeno da bude vlasnik, operator i da ima svoje kanale, a on se dosetio čak da ih ne registruje ovde, već da ih fiktivno registruje u Luksemburgu. Tamo ne plaća ništa, ovde ne plaća ništa. Ne možemo da ga tužimo, pare ispumpava plaćajući usluge koje ne postoje.

Pitam – dokle, bre, više? Hajde da mi njih tužimo jednom i da vratimo ovom narodu pare koje je on oteo. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu mogu da vas izvestim da je Odbor podržao Konvenciju o trgovini žitaricama u petak. Sem toga da vas obavestim i da smo uputili urgenciju Ministarstvu poljoprivrede za isplatu zaostalih podsticaja u poljoprivredi, s obzirom da obrada u Upravi za agrarna plaćanja malo kasni i verovatno se radi i o nedostatku novca za prethodni period.

Naravno da i cena žitarica zavisi od podsticaja da li su uplaćeni ili nisu. Bogatstvo setve, odnosno da li je ona zasnovana sa dosta mineralnog đubriva, sortnih semena itd. upotrebom više mineralnih đubriva, to garantuje i veće prinose, s obzirom da je došlo do blagog izmrzavanja, potrebno je pšenicu što hitnije prihraniti tamo gde to do sada nije učinjeno.

S tim u vezi, potrebno je uputiti ovaj podsticaj. Koliko vidim jutros, barem nekim poljoprivrednicima, s kojima sam u kontaktu, određeni novac po hektaru je legao na račune. Onima koji još treba da dopune svoja poljoprivredna gazdinstva ili nešto izmene, ta mogućnost je ostavljena i odmah da kažem da ta vrsta subvencija utiče direktno i cenu i na konkurentnost, ne samo u trgovini žitaricama, već i u preradi, jer subvencija ne ide samo poljoprivrednom proizvođaču, nego se takav način dobija jeftinija sirovina za prerađivača, on postaje konkurentniji na regionalnim i ostalim tržištima, a i potrošač pored prerađivača ima sigurnost da će biti bezbedan, da će biti snabdeven namirnicama.

Država od svega toga je sasvim bezbedna da u slučaju, ne daj Bože, novih vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju, može da garantuje prehrambenu sigurnost našeg stanovništva, a može i da napravi određene rezultate u regionu.

Prilikom početnog ovog Kovida, prošle godine, pre godinu dana videli smo koje je bogatstvo imati svoju hranu i svoje namirnice. Uglavnom se radilo o uljaricama, a i ovaj sporazum je takođe oslonjen malo na uljarice i radilo se o brašnu i žitaricama.

Dakle, ne samo da smo garantovali prehrambenu sigurnost i u to u najtežim trenucima kada su nabavke stanovništva porasle možda za nekoliko stotina odsto, ova država je zahvaljujući tome što je poljoprivreda na vreme bila snabdevena sortnim semenima, mineralnim đubrivom, u proteklom periodu uspela da sve naše prehrambene potrebe zadovolji, a uspela je da zadovolji i prehrambene potrebe okolnog stanovništva, što može da bude i politički razlog za smirivanje nekih tenzija i netrpeljivosti u regionu. Onaj ko ima hranu ima i određeni politički uticaj na one kojima ta hrana nedostaje ili žitarice, prehrambeni proizvodi, a radilo se uglavnom o ulju, brašnu itd.

Mislim da se vredi zalagati i Odbor je stao na stanovište da se iznađu dopunska sredstva i da se zaostali podsticaji za proteklu godinu, ili čak se pojavljuju neki iz 2019. godine, što hitnije isplate, da bi se ta sredstva upotrebila u narednoj setvi i u narednom periodu prilikom nabavke od repromaterijala, pa i do mehanizacije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, najiskrenija ljubav je ljubav prema hrani. Tu ljubav Srbija ne koristi dovoljno. Ovde je zakon o potvrđivanju Konvencije o prodaji žitarica.

Ja pozdravljam to što ćemo na ovaj način saznavati potrebe, bilanse, cene, itd. uvoznika, izvoznika i sve što je predviđeno ovom Konvencijom. Ali, ja bih želeo da navedem primer Danske.

Poljoprivreda u Srbiji se zasniva negde na 3,5 miliona od pet miliona hektara poljoprivrednih površina. Negde obradivih površina ima oko 3,5 miliona. Na tome ostvarujemo izvoz maksimalno tri do četiri milijarde evra i to kada je godina veoma dobra i kada su cene na svetskom tržištu kao što su bile jesenas i kao što su i cene žitarica trenutno.

Ja navodim primer Danske. Danska ima nešto manje poljoprivrednih površina, cela Danska je po površini jednaka poljoprivrednim površinama u Srbiji, znači, manja od Srbije i ima obradivog zemljišta oko 2,4 miliona, ali joj je izvoz u poljoprivredi vredan 15 milijardi evra, znači, četiri, pet puta više nego što je vredan izvoz u Srbiji.

Ali, Danska ne izvozi nijedno zrno žitarica. Žitarice gaji na 1,4 miliona hektara. Prinos pšenice, koju koriste uglavnom za ishranu stoke, ali i za proizvodnju brašna, prinos pšenice je 6,7 tona po hektaru, prosečno. Prosečan rod u Srbiji je 3,5 do 3,7 tona po hektaru, što pokazuje da su oni efikasniji po površini u klimatskim uslovima koji su lošiji nego u Srbiji za dva puta proizvode više žitarica po površini nego Srbija.

Njihova proizvodnja pšenice je pet miliona tona, naša je tu negde od 1,5 do dva miliona tona maksimalno, to kad je dobar rod. Ali, Danska ne prodaje žitarice, ni ječam, ni tritikale, ni pšenicu, a sveukupno gaji na 1,4 miliona hektara. Ali, zato Danska izvozi 28 miliona svinja. Zato je Danski izvoz vredan 1,5 milijarde. Danski poljoprivrednici ne šetaju drumovima, ne protestuju. Danska nije prodala Šariću kombinate. Danska nije prodala kombinate tajkunima.

Godine 2002. ili 2003. sam ja tadašnjem ministru za privredu predložio i privatizaciju da deo prerađivačkih kapaciteta ustupi poljoprivrednicima, jer su uglavnom prerađivački kapaciteti nastali radom poljoprivrede, odricanjem poljoprivrednika određenog dela dohotka da bi se izgradili skladišni kapaciteti, prerađivački kapaciteti itd. Ministar Vlahović to nije želeo da mi dozvoli. Da je dozvolio, približili bi se Danskoj. Dansku drže poljoprivredna porodična gazdinstva.

Mi kukamo, sa pravom kukamo što se broj poljoprivrednih gazdinstava smanjuje, ali u Danskoj se smanjio tri puta. Za negde 30, 40 godina broj poljoprivrednih gazdinstava je opao za tri, četiri puta, ali proizvodnja je porasla.

Danska je pre 100 godina bila gladna zemlja, a sada proizvodi oko 4% ukupne hrane u svetu. Zašto? Sem porodičnih poljoprivrednih gazdinstava razvili su kooperativu, zadruge, ne ove vrste kao što mi imamo, i zato nema poljoprivrednika na drumovima.

Danska ima jedno uslovno grlo, jel tako gospodine Kataniću, po hektaru. Srbija na pet miliona hektara ima 0,33 grla po hektaru, odnosno dve trećine manje nego Holandija. Taj stočni fond, da smo ga zatekli, na dve trećine površina bi bio negde otprilike oko 3,5 miliona uslovnih grla, što bi samo po sebi u stočnom fondu vredelo 3,5 milijarde, a verujem da bi godišnje žive vage, takođe obnavljanjem u stočarstvu, zanavljanjem, svake godine vredelo te 3,5 milijarde dodatne koje sada nemamo. Prerađeno to bi vredelo sedam do osam milijardi više nego što danas vredi. Zamislite da imamo taj stočni fond da smo ga nasledili i da ne izvozimo žitarice.

Mi izvozimo nekad i tri miliona kada je bogat rod, tri miliona tona kukuruza. Izvozimo stočno brašno, izvozimo stočnu pšenicu, izvozimo proizvode od soje. Za to dobijamo ukupno 800 miliona evra, a to je biljni potencijal, upravo što sam govorio, za 3,5 miliona novih grla koje nemamo. Znači, gubimo preko pet milijardi zato što ne izvozimo meso, mleko i jaja prerađene, delimično prerađene, već izvozimo žitarice.

Zato ja pozdravljam ovaj sporazum, jer ćemo znati ko šta uvozi, dakle, ti podaci se javno ne objavljuju novinarima, ali će naša Vlada za trošak od, ukoliko se dobro sećam, šest hiljada evra na godišnjem nivou imati pravo za određeni broj glasova, mislim da će to biti tridesetak u ovom savetu, ali ćemo tačno znati ko što uvozi, ko šta prodaje, ko šta kupuje, kome se šta pomaže u određenim količinama, ali mi moramo krenuti ka preradi.

Holandija ima 1,2 miliona hektara obradivih površina ili 1,4, ne mogu tačno da se setim, ali ne više od 1,4 miliona hektara, to je tri puta manje nego Srbija. Znate li vi da je Holandija druga izvoznica u poljoprivredi u svetu? Sjedinjene Američke Države imaju 270 puta veću površinu, jedva nešto malo beže Danskoj koja ima 270 puta manju površinu, ali su pametnom poljoprivrednom politikom uspeli da budu drugi u svetu Holanđani, a ni Danci proizvode oko 4% hrane u svetu.

Mi nismo ni blizu toga, a naši potencijali, povoljnija klima nego u Holandiji i Danskoj. Da li verujete da je Holandija vodeća u proizvodnji paradajza uz nepovoljne klimatske uslove i manje toplotne sunčeve energije itd, ali oni to nadoknađuju nekom vrstom ogledala itd. i po proizvodnji paradajza su vodeći u Evropi.

Mi, kome je Bog dao sve, i plodno zemljište, daleko plodnije nego od Danske i Holandije, daleko bolje klimatske uslove, sve što nam je Bog dao budale su uzele daleko više. Teško je u kući golih zidova nešto na brzinu postići, ali moramo da imamo poljoprivrednu politiku koja će pratiti zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku gde ni jedna zemlja baš ne izvozi sirovine, odnosno samo žitarice, već gleda da maksimalno te žitarice iskoristi u proizvodnji mesa, mleka, jaja, odnosno kasnije njihovoj preradi. Bez prerađivačke industrije vi nemate kome uzeti novac. Ono što prerađivačka industrija napravi bi trebalo da posluži za veće subvencije, odnosno da veći BDP kroz poljoprivrednu proizvodnju i prehrambenu industriju iznedri veće subvencije po hektaru srpskom seljaku.

Ja uvek govorim da su poljoprivredna proizvodnja i pijaća voda prehrambeni proizvod daleko vredniji od zlata i dijamanta i da bi se ekonomska moć jedne zemlje mogla meriti količinom hrane koju ta zemlja može proizvesti.

Zašto Danci nisu na drumovima? Zašto ne protestvuju? Zato što imaju kooperativu koja nije samo u poljoprivrednoj primarnoj proizvodnji, već danski poljoprivrednici i danski zadrugari u toj kooperativi su vlasnici fabrika, klanica i fabrika za preradu mesa, mleka i jaja.

Danska proizvodi 40% ukupnih semena koji se proizvode u EU. Danska ima 19 miliona krznašica, 19 miliona. Berza u Kopenhagenu ima promet od 824 miliona evra. Znate li vi da smo mi zbog nekoliko udruženja građana, sa ukupno 10 osnivača, koji su veoma radikalni, zabranili našim proizvođačima da proizvode krznašice, ono što Dancima ne pada na pamet da zabrane? Nerčevi menjaju kafilerije. To gospodin Katanić zna. Nerčevi jedu otpatke od piletine i ribe. Dancima i Norvežanima ne pada na pamet da se odreknu, niti je to uslov za ulazak u EU. Ne pada im na pamet da se toga odreknu. Nama su demokrate propisale da to stupi na snagu 10 godina od dana donošenja i stupilo je prošle godine.

Zagovarao sam da tu odredbu u zakonima uklonima, a Holanđani su bili voljni da ulože milione i milione evra ukoliko mi ukinemo tu zabranu zato što kod njih stupa na snagu 2023. godine. Danska, Norveška i ovi nisu želeli tu vrstu zabrane da uvedu, ali mi smo bili pametni i tako eliminisali niz malih poljoprivrednih gazdinstava koji su na maloj površini organizovali tu proizvodnju.

Rekli su da ja istrebljujem krznašice. Netačno. Ja sam se zalagao da se one uzgajaju. Oni koji su se zalagali da se ne uzgajaju oni su ih u Srbiji uništili. U Srbiji, gle čuda, dozvoljeno je nošenje bunde i uvoz krzna, ali nije dozvoljena proizvodnja. Svi oko nas proizvode, i Bosna, i Mađarska, i Bugarska, i Rumunija. Samo smo se mi našli pametni da uklonimo hiljade malih proizvođača.

Danski proizvođači ne idu na puteve, jer ono što ne zarade u poljoprivrednoj proizvodnji… Vi imate sticaj okolnosti, da prerađivač uvek hoće kod nas jeftiniju sirovinu, a uglavnom su to tajkuni koji su do prerađivačkih kapaciteta došli švercom cigareta i nafte i kupili velike kombinate, tako i otkupna mesta da mogu da kradu na vlagi i vagi itd. Oni gledaju da što jeftinije kupe poljoprivredni proizvod, kao recimo suncokret. Kupili po 36 dinara, cena koja je bila 2019. godine, pa onda kažu – nestašica suncokreta, pa mora da poraste cena ulja, iako su poljoprivredni proizvođači to prodali po istoj ceni kao i 2019. godine kada ulje nije skočilo. To znači da sednu njih trojica, četvorica i dogovore se, poraste cena potrošaču.

U Danskoj to ne može da se desi iz prostog razloga što su te kooperative i zadruge vlasnici, ne zadruge našeg tipa, prerađivačkih kapaciteta i nemaju interes da potcene svoj proizvod, jer ujedno su i otkupljivači. Kod nas otkupljivači žele što jeftinije da kupe, a seljaci što skuplje da prodaju i tu se sudaraju. U Danskoj to je nemoguće, jer poljoprivredni proizvođač je ujedno i prerađivač i ta kooperativa, ako poljoprivredna gazdinstva nešto izgube, onda kroz preradu oni to zarade. Zato oni više nego mi koriste onu najiskreniju ljubav, ljubav prema hrani koji mi treba u narednom periodu boljom poljoprivrednom politikom, više subvencijama… Ako naši seljaci budu imali uslove kao poljoprivrednici u EU i ukoliko usvojimo koncept Danske, za nekoliko godina zgazićemo, imaćemo bolje rezultate nego poljoprivredni proizvođači u EU koji u ovom trenutku imaju od pet do 10 puta bolje subvencije nego poljoprivredni proizvođači u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, već sam rekao da ću podržati ovaj zakon, ali da mi sa žitarica i sirovina treba da se trudimo da proizvedemo što bolji prehrambeni proizvod.

Komunizam nije bio moj poredak, to je opšte poznato, ali je u odnosu na dane koji su iza nas, u poslednjih 10 godina, imao bolju poljoprivrednu politiku. Možda je ona zasnovana na dogovornoj ekonomiji, ali je poljoprivreda u to vreme imala sve, ne od njive do trpeze, već od nauke do trpeze. Imali ste naučne institute koji su se bavili voćarstvom, ratarstvom, stočarstvom, imali ste proizvodnju sadnog semenskog materijala, imali ste proizvodnju sortnih smena, sadnog materijala, imali ste proizvodnju mineralnih đubriva, imali ste proizvodnju preparata, imali ste proizvodnju mehanizacije, priključnih uređaja. Radio sam pet godina u IMT-u, prodavali smo 40 i nešto hiljada traktora godišnje. Ljudi su čekali u red, bez obzira što je proizvodnja bila visoka, ljudi su čekali u redu da kupe traktor i da kupe priključnu mehanizaciju.

Imali smo prerađivačke kapacitete, pre toga imali smo kombajne, imali smo čime da skinemo useve, imali smo berače. Imali smo prerađivačke kapacitete, od proizvodnje keksa, od prerade u šećer, ulje, biljne masti, itd. Prerada određenih žitarica kao suncokreta, soje, pšenice proizvodnja brašna i ulja, proizvodnja biljnih masti, to je ono što obuhvataju ove žitarice. Pored toga imali smo proizvodnju šećerne repe i šećera, šećer, biljne masti, ulje, brašno. To je originalna podloga za razvoj konditorske industrije. To je onaj proizvod koji danas fali Srbiji da bi kompletirala, imala gotov, dobar prehrambeni proizvod i time osvaja, pre svega regionalno tržište, a boga mi, i evropska i tržište Rusije i Belorusije.

Danas teško možete da nađete poljoprivredu politiku od nauke do trpeze. Falilo je u ono vreme samo da se zbog tržišne ekonomije izvrši pažljiva privatizacija. Međutim, izvršena je grabizacija, tako što je svako ugrabio po jedan deo, neko je uzeo preradu, neko uzeo proizvodnju pesticida, neko uzeo proizvodnju šećera, za tri evra puta tri šećerane. Neko je uzeo kombinate, onda se pojavio Šarić, pa je i on bio neki poljoprivredni faktor, uglavnom jedinstveni neki sistem koji je postojao, razoren je i teško je to sklopiti za nekoliko godina.

Nadam se da ćemo to učiniti, pre svega zbog toga što ko želi da jede ukusan hleb mora prvo da poseje pšenicu, ko želi da jede ukusnu voćku mora da zasadi drvo. Ovi pre nas nisu sadili, nisu sejali, oni su samo želi. Oni su mislili i njihova poljoprivredna politika se svodila na to – posadiš čvarak, pa čekaš da niknu šunke. To vreme je iza nas. Verujem da sa pažljivijom poljoprivrednom politikom možemo domoći jednog dobrog, odnosno više dobrih prehrambenih proizvoda da podignemo prehrambenu industriju i mislim da uz pomoć većih subvencija mi to možemo učiniti i moramo pažljivo čuvati pre svega regionalna tržišta oko nas zbog transportnih troškova niskih i pokušavati uporno da nastupamo na tržištima EU i na tržištima Rusije i Belorusije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju bezbednosne saradnje sa Palestinom poslednji događaji su dokaz zašto treba sarađivati sa svim zemljama, i sa prijateljima i sa protivnicima i sa saveznicima, po pitanju bezbednosti.

Svi građani imaju pravo na život, na slobodu i na bezbednost i po pitanju bezbednosti treba sarađivati sa svima.

Ono što je kod mene problematično nije u vezi Skupštine, nije u vezi Vlade, nije u vezi ministra unutrašnjih poslova, tiče se pravosuđa. Ne znam da li je naše pravosuđe zrelo da štiti nevine, kažnjava krive, a ko ne kažnjava krive taj novo zlo čini, a čini mi se često za naše pravosuđe da pojedine sudije više štite krivce, a kažnjavaju obične građane, umesto da rade obrnuto.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju poljoprivrede već sam dosta toga rekao. Moram da podvučem, što se žitarica tiče svakako glasamo za to, ali uz želju da pokažemo napor da ne izvozimo uglavnom žitarice, da ih subvencionišemo, zato što dok subvencionišemo biljnu proizvodnju trenutno uvozimo između 500 i 600 hiljada svinja godišnje. Znači, više uvezemo nego što izvezemo svinjskog mesa i svinja u komadima. Kad pretvoriš, to je negde oko 600.000 komada.

Mnogi misle da poljoprivreda EU počiva na daleko većim posedima i tu vas moram obavestiti da dve trećine poseda EU je manje od pet hektara. Prosečan posed u Srbiji je 5,7 hektara. Dakle, imamo idealne uslove, s tim što imamo manje subvencije da pokrenemo poljoprivrednu proizvodnju u pravcu razvoja prehrambene industrije i, ponavljam po ko zna koji put, da na takav način osvajamo, pre svega, zahvaljujući „mini Šengenu“, osvajamo tržište u regionu, naravno i tržišta EU i tržišta Rusije i Belorusije i drugih zemalja.

Na kraju, da zaključim – Bog daje hranu svim pticama, ali im ne baca u gnezdo.

Druga poslovica kaže – Bog nam daje orahe, ali ih ne lomi.

Na nama je da vreme provodimo u radu, trudu, u borbi, što je rekao Nikola Tesla, da spojimo ono što nam je Bog dao. Bog nam je dao plodno zemljište, klimu i vredne ljude. Na nama je da povećanim subvencijama uradimo ono što je moguće, dakle da krenemo u veliku poljoprivrednu proizvodnju, daleko vredniju i da za nekoliko godina vrednost našeg izvoza bude makar 10 milijardi evra. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Deklaracija o pravu čoveka i građanina, 18. veka. Pojedine naše sudije još uvek nisu dobacile do 18. veka. Deklaracija kaže da su svi ljudi jednaki pred zakonom, 18. vek.

Pitam buduće sudije, za koje verujem da će poštovati Deklaraciju prava čoveka i građanina, a pitam i sudije koje su postavljene, recimo, pre desetak godina, da li poštuju tu jednakost pred zakonom? Ako to ne poštujete, onda ne kažnjavate zlo. Ko zlo ne kažnjava, taj novo zlo čini. Verujem, a da se ne shvati pogrešno, da protiv pojedinih naših sudija treba da se vode ozbiljni sudski procesi kršenja Deklaracije o pravu čoveka, jednakosti pred zakonom. Ja sam siguran da 5% ljudi koji trenutno robijaju, robijaju pravosnažno osuđeni suprotno nekim zakonima ili zakonskim propisima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam tu čast da kao poslanik za razliku od drugih poslanika ne budem jednak pred zakonom. Nisam valjda dovoljno vredan da dobacim, recimo, do advokata, da imam pravo koje imaju bivše sudije u kafani. Ja ta prava nemam ni na ulazu u Narodnu Skupštinu. Ja treba građanima da ulivam sigurnost u postupanje sudija pred zakonom, zakonima koje smo mi ovde doneli.

Neko kaže da mi nemamo pravo da kontrolišemo božansku nezavisnost naših sudija, a donosimo zakone. Na koji način, a car Dušan drži Zakonik i moć, topuz, to je moć da se zakon sprovede. Zakon bez moći je nemoć. Mi donosimo zakone i ukoliko nemamo moć, da nadgledamo one koji sprovode zakone, samo da ih nadgledamo. Mi onda njihovu nezavisnost pretvaramo u tu božansku, a tako božanske nezavisne sudije, od žutog božanstva ubačene, kažu da nemam prava ni kao pas lutalica.

Svi ste bili svedoci, a izabrana, postavljena, jel tako, gospodine Jovičiću, lica imaju pravo da se nazovu službenim licima. Dakle, na stepeništu Narodne Skupštine, po pozivu predsednika Narodne Skupštine, ja taj status imam. Ako napad od 15 huligana neko okvalifikuje kao nasilničko ponašanje u grupi, a pri tome se napad desio 15 minuta pred sednicu Narodne Skupštine ili sat i 15 minuta, ne mogu tačno da se setim, mislim da je ipak bilo 15 minuta, ono kada smo opoziciji hteli da učinimo da se potpisi prikupljaju u opštinama i tako dalje, a ne kod notara, na Svetog Marka napali me neki vernici. Tek posle četiri dana je tužilac naložio policiji da dođu i da pitaju šta se to desilo, iako su sve televizije prenele snimak tog prebijanja.

Umesto krivične prijave za napad na službeno lice, to je vrlo brzo prekvalifikovano, a Prvi osnovni, Prvo osnovno tužilaštvo, to su ovi koji donose presude u korist Boškića, Đilasa i tako dalje, te ekipe, na brzinu su to, posle četiri dana okvalifikovali kao nasilničko ponašanje u grupi. Niti sam napadnut na stadionu, niti u kafani, a recimo bivšeg sudiju Pekovića, a ja podržavam to, i advokata Petronijevića, čini mi se, u kafani negde u ponoć napala je grupa huligana i ja podržavam meru - trenutni pritvor za napadače. Odmah su pritvoreni. Ja to podržavam, ali valjda i mi drugi po Deklaraciji o pravu čoveka iz 18. veka imamo pravo na jednakost pred zakonom.

Posle četiri dana, jel tako gospodine Martinoviću, tek posle štrajka glađu gospodina Martinovića i gospođe Božić tužilac je našao snage, a da prethodno kažem da je policija legitimisala napadače, ali je tužilaštvo reklo da ih puste taj prvi dan, posle četiri dana su se setili da uzmu od mene izjavu i da krenu u neko procesuiranje, nasilničko ponašanje u grupi.

Znači, nisam jednak ni sa advokatima, ni sa bivšim sudijama. Nisam jednak ni sa Borkom Stefanovićem. Videćete da nisam jednak. Nisam do sada jednak, a neću biti jednak ni po pitanju donošenja presude.

Setite se napada na Borka Stefanovića koji sam ja osudio, osudio i tražio, puštao poruke svima za koje sam mislio da mogu da pomognu u trenutnom hapšenju počinilaca napada na njega pred mesnom zajednicom u Kruševcu, i to je rezultiralo hapšenjem, privođenjem odgovornih osoba za taj napad, pri čemu ga je pripadnik izvršne vlasti, policajac, branio i sam dobio neke udarce. To je, čini mi se, i presuđeno, ne znam da li pravosnažno, sa višegodišnjom robijom.

Ja sam napadnut na ulazu u Narodnu skupštinu kao narodni poslanik. Verovatno narodni poslanici imaju manja prava od građana koji ulaze u mesnu zajednicu. Hajde da se složim i sa tim.

Gledajte, neko je šutnuo psa lutalicu negde na Slaviji, jel tako bilo? Taj postupak, koji osuđujem, rezultirao je privođenjem. Hoće li neko od sudija i tužilaca da mi objasni da su moja prava manja od prava pasa lutalica? Ja ne podržavam to što je neko učinio i šutnuo psa lutalicu, ali se dva dana tragalo za čovekom. Nađen je u Kraljevu i on kaže da je pas lutalica hteo da ga ugrize, on ga je kao šutnuo. Podržavam i to što su ga priveli, ali kako to da je to kod mene slučaj tek posle četiri dana, i to posle štrajka glađu gospodina Martinovića i gospođe Božić?

Da li su moja prava manja samo zato što sam protiv žutih? Da li sudije misle da oni koji su ih tada imenovali, da li misle da treba mene kao političkog protivnika diskvalifikovati iz zakona? To je Marijan, nema veze. Hajde nađite neku uvredu koju sam ja uputio bilo kom narodnom poslaniku, a mene tretiraju kao lice nedostojno, jer ja sam u Skupštini uradio nešto. Ja u Skupštini, sem što govorim, ponekad sam ironičan, to priznajem, ali ironija je moja prednost, kao što je i jednostavan rečnik moja prednost jer me narod razume. Razume me i onih 5% koji nepravedno robijaju zato što naše sudije… Sada da izvršimo kontrolu, verujte mi da i među savesnih ima onih koji su izostali, nećemo naći ni polovinu sudija na radnom mestu.

Kao bivša poslanička grupa, gospodin Komlenski, gospodin Torbica, gospođa Karadžić i ja, smo predložili da izjednačimo prava sudija za prekršaje sa ovim sudijama zato što sudije za prekršaje imaju po više desetina klijenata u toku dana, a ove sudije kad dođu, ne dođu. Kada dođem na sud, sudija nije došao, kao bolestan je, niko to ne proverava, a ja ako ne dođem na sud treba mi ogromno lekarsko uverenje itd. da dokažem da sam bio bolestan. Nismo mi jednaki pred zakonom.

Imam osećaj da postoje sudije plemići, da u to ne sme da se dira samo zato što su oni sudije. Gospodin Majić kojeg sam često pominjao, gospođa Malušić je sada to ponovila, je najbolji primer da zakon nije jednak za sve sudije. Neki su božanski, nezavisni, a ovaj je planetarno nezavistan. On može sve. On može da kvalifikuje politički koga god stigne. On može da ide u političke emisije bez dozvole starešine suda. On može sve.

On može da napreduje i po dva stepenika. Znate, kada se zaletite da preskočite mnogo stepenika, to treba da rezultira nekim padom. On je mogao sa opštinskog osnovnog suda, opštinskog, kako se to zvalo, na koji je prošao, znamo kako je prošao krod onog DSS ministra zato što je išao u vikendicu, napadao ga dok god ga nisu proglasili sudijom, a onda je, gle čuda, preko stranih ambasada se vinuo gotovo oblake. Sa osnovnog suda na apelacioni. Ja vas sad pitam - kako ja iz osnovnog suda mogu da idem u apelacioni sud? Mogu ako sam Majić.

Majić je čovek sa posebnim pravima. Ja vam kažem, koje je on iskustvo imao kada je postao sudija apelacionog suda, ali da budemo iskreni? Gospodine Joviću da budemo iskreni, kako neko ko nikad nije rešavao žalbe, znači nije prošao kroz viši sud, a rešavao žalbe nižeg suda, pa ima neka iskustva, pa može onda da bude apelacioni sudija, ali stvarni apelacioni sudija, da ima iskustva u rešavanju toga? Onda nije čudo, a čovek bez ikakvog iskustva oslobodi pedofila, oslobodi „Gnjilansku grupu“ koja je ubila 80 Srba, na vrlo surove načine „laganim uzimanjem duše“. Kako se to dešava?

Kako se dešava, recimo, kako će se desiti da napadači na Borka Stefanovića dobiju 11 godina, a moje ćete verovatno tamo negde odlikovati? Kako može da se desi, dovešću, ne znam koliko imam sudskih postupaka za reči izgovorene za govornicom? Kaže, narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. Treba da dodate u Ustav na koji smo i mi i vi dali zakletvu - za Rističevića ne važi. Onda ću ja to razumeti, jer sam biće niže vrednosti. Ja sam vam već dokazao da pred sudijama, tužiocima vredim manje od psa lutalice.

Verovatno to raduje moje političke protivnike, ali ja se ne ljutim, ja mislim da sva živa bića, a ne svi građani što piše u Deklaraciji o pravima čoveka, imaju pravo na jednakost pred zakonom. Ako neko šutira psa lutalicu mora da bude za to kažnjen i osuđen, ali ako neko šutira narodnog poslanika, pa nemojte da ga odlikujete, pa makar uradite, onaj početni tužilac makar da pokrene nešto itd. i da se pri tome ne blamirate ni vi ni mi, da se ne blamiramo pred građanima.

Mogu da zamislim koje su sve nepravde pred običnim građanima koji nemaju pravo ovde da dođu i da govore o nepravdi pred sudovima. Mogu da zamislim kakve sve nepravde postoje i koliko ljudi robija zbog grešaka sudova i ja ih pojedinačno neću nabrajati, jer bih mogao sada da krenem da nabrajam ko Fidel Kastro sve presude koje su veoma sumnjive koje sam dobio gore u kancelariji, o kojima kad bi počeo da diskutujem ne bi bilo u redu da diskutujem o jednoj, a da drugih 100 zanemarim.

Dame i gospodo narodni poslanici u očekivanju da Boška Obradovića i njegovu ekipu huligana, navodnih vernika, oslobodite, da ne budu kažnjeni ni sa trećinu kazne sa kojima su kažnjeni oni u Kruševcu, sa pravom ste ih kaznili, niko nema pravo da kažnjava nikog drugog, niti da ga napadne zato što ima druga politička uverenja.

Ja ne tražim da se vodi sudski postupak protiv lica koja su me ovde štipala, pljuvala, pretila, pazi u novinama objavljeno kako su me ljudi tražili da me biju narodni poslanici zato što oni misle da sam ja nešto pogrešio i niko ništa nije reagovao.

Ne vidim presude za napad, upad u RTS, motorne testere itd. Ništa ja od toga ne vidim. Ne vidim presude za pokušaj upada u Predsedništvo. Neko je ovde govorio, kako je to rekao gospodin pre mene, „manitsko ponašanje u Americi“ itd, kako su njihovi sudovi to rešili.

Većina tih ljudi koji osuđuje događaje u Americi kao kršenje demokratije, njima je sasvim normalan upad u Narodnu skupštinu, prebijanje poslanika. Zamislite, ni jedan kongresmen nije prebijen u Kongresu. Sa pet metara su ubili ženu, sa pet metara, jer tako, gospodine Marinkoviću, sa pet metara iza ragastola u vratima, sa pet metara je ubio ratnog veterana u Kongresu. Ja ne tražim da naša policija ovde ubije.

Ja sam bio protiv odlikovanja novinarke, ako je to bila ona, koja nije htela da kaže da su policiju gađali kamenjem, da se policajac okrenuo i rekao: „Ali gospođo, recite da nas gađaju sve vreme“. Ja sam protiv toga da neko policajcu slomi obe noge i da niko ne odgovara. Svako bacanje kamena na policajce, a bacali su teške i po nekoliko kilograma, je pokušaj ubistva. Ja vas pitam – ko je to kažnjen i da li je to jednakost pred zakonom?

Da vas pitam za taj Viši sud iz Timočke. Kada sam govorio ovde da su sudije koje sude u pojedinim slučajevima gore od onih kojima sude za krivicu. To sam govorio ovde pre dve-tri godine nekoliko puta. Zar nam nije dokaz događaji poslednji sa kriminalcima i sa razvojem kriminala? Zar vam to nije dokaz da su neke sudije koje su puštali takvu vrstu kriminalaca zlo nisu suzbijali, nego novo zlo činili? Znači da je ta izreka tačna. Zlo nisu kažnjavali. Kad ne kazniš zlo na sudu, onda si napravio pretpostavku da se novo zlo sačini i to je dokaz i to je onda rezultiralo, ako ne kazniš nošenje pištolja, ako ne kazniš, ne znam šta, staviš neku nanogicu, ti si dopustio i dozvolio da se veće zlo počini i da to rezultira sa desetak mrtvih.

Sad ja pitam, da li sudija koji je to uradio nije gori od onih kojima je sudio? Ja tvrdim da jeste. U Višem sudu kada podnesete za neistinu neku tužbu, kad podnesem ja, kad ukucam ovaj štampani medij, kad ukucam u guglu moje ime i prezime, ja ljudi mislim da sam Osama Bin Laden. To je toliko, ne znam šta sam uradio. Nemam firme, piše da imam firme. Ne dugujem nikakav porez, piše dugujem porez. Nikada nisam ništa poslovao sa Direkcijom za robne rezerve, kaže ja sam je opljačkao itd.

Kad ja tužim i donesem potvrde, donesem potvrde crno na belo ovako, sve potvrde izvađene sutradan, sudski procesi traju po šest godina. To je ono jednakost pred sudom i suđenje u razumnom roku. Zašto jednakost? Kad Đilas sudi, pa to pravosnažno bude za šest meseci. Mi smo prva vlast koju progoni opozicija i sudskim putem i nasilnim putem. Mi smo prva vlast koju tuče opozicija.

Na kraju, jedino što tražim od vas i od novih sudija, da budemo svi jednaki pred zakonom. Hvala.

Nadam se da ću, dame i gospodo, moj govor uklopiti u tih 29 minuta.

Mi govorimo ovde o zajmu. Lako je podizati zajmove i kredite posebno kada privreda funkcioniše. Ovi pre nas su dizali kredite, a iz kredita nisu pravili izvoz za vraćanje duga. To u ovoj situaciji nije slučaj. Dakle, postoji izvoz za vraćanje duga i država može da se sa 30 miliona evra posveti kulturi, jer će privreda taj novac zaraditi i za ovih 30 miliona i za neke druge potrebe. Dok privreda funkcioniše, lako se braniti i od kovida.

Dame i gospodo, gotovo opšte uverenje je da našu kulturu kvare rijalitiji. Mislim da je to delimično tačno, ali pogledajte serije na RTS-u. Po meni, serije koje su posvećene narko dilerima, u obilju nasilja, narkomanije, scena seksa itd. su daleko veći problem i gledanije nego rijaliti na „Pinku“, „Hepiju“ itd. Čak se neki narko dileri u serijama koje se snimaju na RTS i prikazuju pokušavaju predstaviti u nekom pozitivnom svetlu.

U poslednje dve godine sam, ne baš redovno, gledao dve takve serije gde se droga pakuje u mlinovima na veliko itd, a da pri tome glumci koji psuju, ubijaju, rasturaju drogu u tim serijama oni najviše pričaju o rijalitima, kao da su to doživeli kao neku vrstu konkurencije.

Ja bih od ovih projekata za kulturu voleo da se deo tog novca ili neki drugi novac uloži u folklorna društva u malim sredinama. Dakle, ono što neguje kulturnu tradiciju našeg naroda i po igrama i po nošnji i po pevačkim društvima. Dakle, voleo bih da se maksimalna pažnja posveti folklornim društvima u malim sredinama, pa čak da postoje neke centralne smotre za takvu vrstu folklornih društava, jer mislim da je vredno da naši ljudi znaju kakve su nošnje bile, kakve su se igre igrale. Mislim da je to veoma značajno za kulturu, odnosno za prenos kulture sa jedne generacije na drugu.

Dame i gospodo, ovde ste govorili o filmu „Dara iz Jasenovca“. Ja ću pokušati da one koji su najviše govorili protiv tog filma, a žive uglavnom u Beogradu i Novom Sadu, da to uporedim sa filmom koji nije snimljen, koji se zvao „Mezimica“. Ali, pre toga, hoću da kažem da najglasniji kulturni radnici, reditelji i glumci su dobili ogroman novac iz budžeta Republike Srbije, a da pri tome ja baš i nisam video neka kulturna dostignuća.

Recimo, Bjelogrlić je dobio preko 110 miliona dinara iz Filmskog centra Srbije, čiji budžet se puni iz budžeta Republike Srbije. Nikola Kojo je dobio 20. Gospođa Karanović je dobila 30 miliona. Srđan Dragojević je dobio 30 miliona. Srdan Golubović je dobio 30 miliona. Dakle, svi oni koji se blatom bacaju na ovu vlast, zahvaljujući tome što je ova vlast organizovala državu da ima viška novca i da mogu da se finansiraju filmovi su imali koristi, a pri tome ne štede bacajući to blato.

Ja sam već rekao da ću nešto malo da kažem o filmu „Mezimica“ koji nije snimljen, na sreću, jer je producent povukao projekat iz Filmskog centra Srbije. Dakle, svi oni koji su se blatom bacali na „Daru iz Jasenovca“, su filmom „Mezimica“ hteli da snime sledeći film – da srpski lekari iz Kliničkog centra Srbije uz pomoć pokvarene srpske policije vade stranim državljanima organe i prodaju na crnom tržištu. Time su hteli valjda da amnestiraju „Žutu kuću“ i da predstave vađenje organa kao čin koji se događa u Srbiji i time bi naneli nemerljivu štetu. Scenarista koji se zvao kako se zvao nije želeo ni malo čak ni da prepravi takvu vrstu scenarija i producent je bio prinuđen da povuče takav projekat. Svi oni koji su bili protiv „Dare iz Jasenovca“ su tada govorili da je filmski centar Srbije izvršio cenzuru, iako je sam producent povukao taj projekat.

Dakle, svi koji su bili za to da se Srbi pokažu kao zlikovci su bili protiv toga da se deo hrvatskog naroda, zloglasne ustaše, prikažu samo delimično u svetlu kakvi su stvarno bili.

Na kraju, da zaključim da je socijalistička komunistička Jugoslavija bila samo prelaz u Hrvatskoj iz jedne NDH u drugu NDH i imamo pravo da narod i buduće generacije podsećamo na tu činjenicu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnov je pominjanje imena i verovatno lapsus. Ja nikada nisam rekao da je bolje uvesti nego proizvesti. Rekao sam obrnuto. Znači, ja sam govorio o poljoprivrednoj proizvodnji da je bolje proizvesti nego uvesti, a da je deviza one bivše vlasti bila sasvim obrnuta.

Ja smatram da je proizvodnja hrane najbitnija za ekonomsku moć jedne zemlje i tvrdim da će se uskoro ekonomska moć zemlje, zahvaljujući pre svega promenama klime, meriti ne toliko količinom zlata i dijamanata već količinom hrane i količinom pijaće vode koju ova zemlja može proizvesti. Otuda uvek govorim da je bolje proizvesti nego uvesti, a da je deviza bivše vlasti, za čije vreme je, recimo, nestalo 200 hiljada krava, bila – bolje uvesti nego proizvesti.

Ovo čisto radi razjašnjenja, poštujući u potpunosti grupu muftije Zukorlića, čisto da znamo šta je bila istina o onome što sam ja govorio. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da zakon stupi na snagu odmah ja se slažem sa tim, da nam ovi koji su najsumnjiviji, ne pobegnu falkonima i drugim avionima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je pretnja ovom zakonu je što je veliki deo te imovine prenet u inostranstvo na Sejšelska, Maldivska, Pukova i druga ostrva.

Druga opasnost su firme, zato što se umetnici i dobitnici tranzicije veliki deo ukradenih stvari, dok su vršili javni posao, a uspešnost u javnom poslu ne bi smeo da se meri količinom novca, ni količinom nekretnina koje stekneš za vreme dok si vršio javni posao.

Hajde, recimo, ti te nekretnine i finansije prebaciš na multikome, emošene, idt, a pri tome si, zahvaljujući svom javnom poslu napravio privatne biznise. Pa, si recimo 104 emisije sa RTS pretvorio u 208, pa se to zove 48 sati svadba, pa je to u okviru te emisije sve prikriveni marketing, pa si recimo, dobio milione od RTS i to si strpao na firmu „Emošen“, „Multikom“ itd, i to se onda tretira kao imovina firme i od onih 619 miliona evra, verovatno je na računima firme u imovini firme veliki deo tog novca, a samo su nekretnine na njega i njegovog brata ostale kao predmet moguće istrage kojom se svakako valja baviti.

Zašto sam - za da se prihvati ovaj amandman, zato što tvrdim da oni od svog bogatstva samo imaju strah da ga ne izgube. Znači, prilikom donošenja ovog pravila, i recimo ako usvojimo ovaj amandman od svog bogatstva Dragan Đilas i ostali dobitnici tranzicije imaju samo strah da ga ne izgube. To su ljudi koji misle da sa novcem mogu da urade sve i mi treba da dokažemo da to nije tačno.

Dame i gospodo narodni poslanici, i danas se krade. Ta ekipa Šolak, Đilas godišnje iz Srbije ukradu više od stotina miliona evra. Mi dok donosimo zakon oni prave rupe u svim drugim zakonima i preko lažnih i prekograničnih kanala ispumpavaju ogromne količine novca.

Ja sam lično pitao luksemburškog regulatora da li 30 kanala Junajted medije, među kojima su najpoznatiji N1, Nova S, sport klubovi, Sinemanija, Grand i drugi kanali da li emituju program u Luksemburgu. Dobio sam odgovor od luksemburškog regulatora - da, tačno je, oni su registrovani u Luksemburgu, ali ne emituju program i po luksemburškim zakonima mogu da budu registrovani, a da pri tome nemaju obavezu emitovanja programa. Ovde oni nastupaju kao reemitovani televizijski kanali. Takvi kanali se ne registruju u Srbiji. Ne moraju da se registruju i kablovski operatori svojim ugovorima sklapaju posao sa tzv. prekograničnim kanalima i postoji Evropska konvencija o prekograničnim kanalima koja kaže isto kao domaći zakoni da je reemitovanje istovremeno preuzimanje programa bez izmena prekrajanja i dopuna.

Mi danas u Srbiji imamo tridesetak kanala Junajted medije, koji su vlast na određen način u vlasništvu SBB, koji je gle čuda, sem što je operator i distributer televizijskih kalana postao njihov vlasnik zato što su u Briselu izlobirali određenu kancelariju da to mogu bit. Ali, to mogu biti pod uslovom da ti kanali budu registrovani i onda imaju pravo da emituju program, a svi drugi kanali napolju se reemituju, istovremeno preuzimaju bez izmena i dopuna. Oni u Srbiji nastupaju kao piratski kanali.

Televizija N1, gospođo ministarko, nema PIB. Televizija N1 nema PIB, N1 televizija se koristi PIB-om Adrija Njuz d.o.o. Beograd. Sad ja vas sve pitam, kako može da postoji neka firma bez PIB-a, dakle, da koristi PIB druge firme? Čak da je Adrija Njuz d.o.o. Beograd osnivač N1 televizije, novonastala firma takođe mora da ima svoj PIB. Recimo, sada ako je neko vlasnik firme, ukoliko ta firma osniva drugu firmu i ta druga firma mora da ima različiti PIB. Ne može jedna firma da se koristi PIB-om druge firme.

Televizija N1 je čudo. Strana televizija koja je navodno strana, koja se reemituje, ta strana televizija koristi PIB domaće firme, druge domaće firme. Ja ne znam kako N1 televizija plaća, verovatno plaća sa računa Adrije Njuz, kako plaća svoje usluge, kako prihoduje. Tu Adrija Njuz d.o.o. Beograd drže u gubicima, da slučajno mi ne bi sad zatekli taj novac i oduzeli jer je stečen nelegalno. Oni koriste programe domaćih kanala, a imate više vrsta prekograničnih kanala. Imate te čiste piratske lažne, prekogranične kanale. Vi ste radili u BIA i svakako možete da se raspitate o onome što ja govorim.

Imaju i drugi prekogranični kanali. To su klasični pravi prekogranični kanali, to su BBC, CNN, ne znam, TV Crna Gora, Hrvatska televizija i tako dalje. To su prekogranični kanali čiji se programi ovde reemituju bez ikakvih izmena, sa izvornim reklamama koje se emituju tamo. Imate treću vrstu prekograničnih kanala, to su prekogranični kanali čije programe oni menjaju ovde, izmenama i ubacivanjem reklama. Vi pokušajte da prebacite, a ja na primer imam Total, to je vlasništvo SBB. Vi probajte na SBB-u da prebacite na FOX Movies kanal, imaćete u jednom filmu oko hiljadu sekundi reklama, po ceo dan emituju reklame, na klasičnim prekograničnim kanalima čiji program menjaju i reklame koje idu u Americi menjaju se sa domaćim reklamama i tako prekrajaju programe prekograničnih kanala, što je takođe nezakonito. Na takav način emitovanja EPP, marketinga, oni ugrožavaju rad domaćih kanala, zato što domaći kanali koji su registrovani u Srbiji se u većini slučajeva, sem RTS izdržavaju emitovanjem reklama i naplaćivanjem. Ukoliko im to ukrade Šolak, Đilas i družina, u tom slučaju oni ugrožavaju slobodu medija, jer mediji bez novca i nisu preterano slobodni. Oni ne mogu da budu vlasnici, mogu da budu vlasnici svoje slobode. Televizija N1 može da emituje što kog hoće, po meni, ali mora da se registruje, ne sme da krši Zakon o elektronskim medijima i Konvenciju o prekograničnim kanalima.

Domaćim televizijama SBB ne plaća ništa, čak je počela na internetu i na EON-u neovlašćeno da emituje programe domaćih televizija RTS, recimo i film "Dara iz Jasenovca" išla je neovlašćeno kroz platformu EON, išla do gledalaca. Pri tome oni naplaćuju reklame iako nemaju pravo na takav način da se ponašaju. Domaćim televizijama ne plaćaju ništa, nikakvu nadoknadu što koriste njihov proizvod.

Za mene je to neodrživo. Kada bih ja kao poljoprivrednik izneo svoje poljoprivredne proizvode, dao nakupcu, distributeru na televiziji besplatno, a pri tome on drži drugi deo robe, u ovom slučaju tv kanala, koji svoj program naplaćuju, SBB plaća svojim kanalima reemitovanje, a emitovanje domaćim televizijama koje su gledljive u Totalu, u SBB-u 80% ljudi gleda domaće televizije kroz kabal, te domaće televizije ne mogu da se bune zato što iz velikih gradova gde je uobičajno da se program prati kroz kabal, bi bili udaljeni iz SBB i onda bi bili manje gledani. Ne smeju da se bune, oni koriste program džabe, a pri tome SBB svojim kanalima, prekograničnim, koji se manje gledaju plaćaju i po nekoliko miliona evra mesečno za lažno reemitovanje.

Sad ja vas pitam. Ako bez emitovanja nema reemitovanja kakvu uslugu SBB i ta grupacija kompanija plaća u Luksemburg za reemitovanje? To ti je kao kad bi platili uslugu neku fiktivnu u inostranstvu, a da je nismo koristili. To bi bilo pranje para, ispumpavanje dobiti itd.

Da li u ovoj državi neko ima snage da stane na put toj pljački? Samo kroz marketing, ubacivanjem reklama, da li neko hoće da mi kaže na „Fox Movie“ da Amerikanci gledaju reklame, da je to izvorni program, da gledaju reklame „Jelen“ piva, „Zaječarskog“ piva, „Dijamnta“?

Da li te reklame dolaze iz „Discovery“, „History“, „Fox“ kanala, da li one dolaze tek tako? Da li se emituju? Da li je to izvorni program u Americi?

Što zakon kaže, da je reemitovanje prenos, istovremeno preuzimanje programa iz inostranstva koji je neizmenjen.

Znate li da oni uzmu na takav način iz marketinga gotovo 100 miliona evra godišnje, plus ove pljačke koje vrše na druge načine?

Pri tome, ne štitimo, bilo o konkurenciji reč, nisu konkurentni. Dakle, domaći mediji koji plaćaju sve SOKOJ-u, REM-u, sve nadoknade plaćaju, ovi ništa ne plaćaju.

Recimo, otvorite obućarsku radnju u Beogradu i registrujete se i onda neko otvori pored vas i vrši te uslove, kaže – ja ne plaćam ništa, ja sam registrovan u Luksemburgu fiktivno. To je za mene nemoguće.

Da li ima neko snage u ovoj državi? Znam da oni dižu dreku o neslobodi medija, kako su oni nezavisni, slobodni mediji.

Nisu oni nezavisni mediji, ni slobodni, oni su opozicioni mediji, na to imaju pravo. Neka uređivačka politika „N1“, „Nova S“ bude kakva god hoće, „Sport klubova“.

Znate li koliko oni uzmu na reklama na lažnim Sport klubovima koji emituju sport, tu je najskuplja reklama, još drsko kažu – dobro veče iz beogradskog studija.

Da li je to program koji ide, REM ne radi svoj posao, da li neko u državi može da stane na put i REM-u i Šolaku i da zaustavi ovu pljačku, pre svega, domaćih medija koji ne rade pod istim uslovima i čiji program drsko prikazuju, ne plaćaju ništa, pljačkaju kroz reklame, jer bez marketinga domaći mediji će ostati bez hleba?

Ja želim da prihvatim ovaj amandman i da glasam za njega, zato je moje pitanje da li ćemo dopustiti da gospoda zadrži svoju imovinu nelegalno stečenu zato što je prešla na firme i da li ćemo pustiti da nelegalno stečena imovina krivičnim delom kojim sam pokazao bude zadržana u džepovima Šolaka, Đilasa, njihove rodbine i njihove braće?

Znate li kolika je plata u Đilasovim i Šolakovim medijima i zašto novinari beže tamo? Zato što oni ništa ne plaćaju, dobijaju pare za lažno reemitovanje i imaju taj novac jer su opljačkali domaće medije i onda mogu da plate pet puta više novinare koje instaliraju da rade sasvim različite stvari nego kad su radili u javnom servisu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ta grupa koja je nekad sedela tamo, ja je poredim sa najvećim razbojnicima. Da je Al Kapone danas živ, bio bi sitna riba pljuckavica za Đilasa i njegovu ekipu. Toliko bi bio sitan da ga ni u njegovu stranku ne bi primili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju migranata ja se sećam raznih rodoljuba, pod znacima navoda, to ću govoriti u nastavku.

Dame i gospodo, mi smo narod koji je emigrirao u 20. veku više puta. Deo je emigrirao i pre Drugog svetskog rata i većinom je to bila ekonomska migracija koja je uveliko pomagala srpski narod u sukobima i tokom Prvog svetskog rata, a i u toku Drugog svetskog rata.

Poznato je da je Nikola Tesla kao Srbin osuđivao sve zločine, masakre, koji su se vršili na teritoriji bivših Jugoslavija. Za Hrvate je rekao da kada bi se njihova mržnja pretvorila u električnu energiju mogli bi da obasjamo ceo svet. Poznato je da naša migracija, recimo Pupin, bila izuzetno rodoljubiva i da je bila uvek na pomoći državi Srbiji, pa je u stvaranju prvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kada su se udružili pobednici i pobeđeni. Ja mislim da je bila greška da se Srbija, kao pobednik udružuje sa pobeđenima i tom prilikom Vudro Vilson je tražio da se osnuju nacionalne države, da svaka nacija na Balkanu ima svoju državu neetničku, čistu, ali je on bio pristalica tog.

Kralj Aleksandar, odnosno Aleksandar Krađorđević je predstavio narod, kao trojedini, kako je on to nazvao, da su to Jugosloveni, da je to jedan narod, da su to tri plemena itd. Mislim da je bila greška što je gotovo ginuo za jadransku obalu. Danas Crnogorci ili bolje reći Milogorci, tvrde da smo ih okupirali, goneći okupatora koji ga je okupirao 1916. godine, kao da smo izvršili reokupaciju, ali to zovu okupacijom. Tom prilikom zaboravljaju da kažu, da ukoliko podgorička Skupština ne važi, onda se vraćamo na pređašnje stanje. Pređašnje stanje u Crnoj Gori je takvo da je obala pre 1918. godine, crnogorska, bila od Ulcinja do Sutomora, da zahvaljujući toj okupatorskoj srpskoj vojsci, osvojena Dalmacija, odnosno Austrougarska proterana sa teritorije Dalmacije i da je proterana iz Boke Kotorske, odnosno sve do Sutomora i da su oni postali na neodređen način. Dobitnici u tom sukobu u kome tvrde da je Srbija bila okupator. Mi smo posle rata ponovo bili gubitnici. Bilo je mnogo migracija u toku 1941. i 1945. godine, ali posebno je to izraženo posle 1944. i 1945. godine.

Mi smo imali ekonomske migracije. Tito je podelio pasoše da se reši viška radne snage i to mu je bio najpametniji potez. Jedini višak vrednosti, po meni, u bivšoj Jugoslaviji su donosili gastarbajteri koji su radili u zapadnoj Evropi, jer se u zapadnoj Evropi uglavnom radi, a ko ode u Kanadu i Australiju, taj uglavnom tamo živi. Najviše koristi smo imali od emigracije, srpske emigracije, ekonomske koje je Tito, dozvoljavajući pasoše i slobodan izlaz iz zemlje, pustio da rade, da se reši višak radne snage, da rade u zapadnoj Evropi. Time smo stekli prihode, a da nas to nije koštalo ništa, sem pasoša koje su građani tada platili da bi ih dobili. To je bio njegov ekonomski potez koji ja svakako pozdravljam.

Druga vrsta migracije o kojoj sam govorio iz ratova, posebno devedesete godine, srpskom narodu i srpskoj državi želi da se prilepi etiketa vršenja etničkog čišćenja, da smo genocidi, da su izvršili etničko čišćenje. Čekajte, kako je to u BiH broj Muslimana, odnosno kasnije Bošnjaka porastao za nekoliko procenata po njihovim popisima 1991, 2011. godine, čini mi se, kada je ponovo bio popis? Ispostavilo se da je umesto 44%, navodno ima 50,1%, a broj Srba pao. Kako su to onda Srbi izvršili etničko čišćenje u BiH ako je samo u Federaciji nestalo 460 hiljada Srba više ne živi tamo gde je živeo pre rata 1991. godine?

Hajde da kažemo da je ono Sarajevo, koji neki beogradski intelektualci to pod znacima navoda veličaju kao opkoljeno, mučeno, multietničko, kako to u Sarajevu nestalo 150 hiljada Srba? Danas tamo ima manje Srba nego Arapa i Kineza. Kako to da je u toj opštini Centar, u multietničkom Sarajevu emigriralo odatle, migriralo, 15.600 Srba i desetak hiljada Jugoslovena kojih više tamo na popisu nema? Kako se to dešava u jednoj multietničkoj sredini?

Kako to da su Srbi izvršili etničko čišćenje, a preko milion Srba ne živi više u domovima na teritorijama gde su živeli pre rata 1991, 1992. i 1993. godine u zavisnosti kad, gde koji sukob počeo? Kako to u Federaciji 400 i nešto hiljada, u Hrvatskoj sa 500 i nešto hiljada smo spali na 180 hiljada? Znači, nije samo „Oluja“, imali smo između „Oluje“ početka sukoba više etnički počišćenih Srba u Hrvatskoj nego što je za vreme „Oluje“ proterano, ali za vreme „Oluje“ se to desilo u nekoliko dana? Kako to sa Kosova i Metohije da proteraju onoliki broj Srba? Saberite to i dobićete milion.

Surovo je i nije moralno oceniti srpski narod i srpsku državu kao neko ko je izvršio etničko čišćenje, kao neko ko je izvršio genocid.

Ja se stidim zbog ono što su Srbi u radili u Srebrenici. Ali, pitam vas, gde su Srbi koji su živeli u Srebrenici, u gradu? Ostala je samo jedna žena kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu. Samo jedna jedina žena srpske nacionalnosti ostala u Srebrenici. Sve što se događalo tri godine oko Srebrenice se desilo u Srebrenici prilikom povlačenja, okršaja, a neki su i streljani. To da priznamo i da se malo postidimo tog zločina. To nije genocid.

Pitam se šta je bilo sa Srbima u gradu Srebrenici? To je genocid zato što su proterane ili ubijene žene, deca, starci itd. Apsolutno samo jedna žena je ostala. To je neselektivno uništavanje jedne grupe što se nije desilo prilikom ulaska srpske vojske.

Mi imamo u Beogradu, ja to pod znacima navoda zovem beogradske ustaše, nas najmanje mrze čini mi se Slovenci, pa onda Makedonci, pa posle toga idu Hrvati, pa posle toga idu Bošnjaci, ali Bošnjaci u Sarajevu, pa posle toga idu Montenegrini, a najviše nas mrze ovi neki beogradski odeljak koji brani sve te ustaške zločine itd.

Navešću neke naše slavne migrante. Recimo, za vreme 1999. godine svakako ste čuli za Dušana Teodorovića. Ja ga zovem pobegulja. To je specijalna vrsta migranta, emigrirao. To je akademik, Atlagić ga zove glavotres zato što kada iskazuje mržnju prema vladajućoj koaliciji drma glavom. Njegovu mržnju, njegovu glad za mržnjom prema vladajućoj koaliciji ne možete nahraniti kako god okrenete.

E sad, zamislite njega, on pobegne u toku rata na agresorsku stranu, Srbin akademik. Akademik! U to vreme Tibor Cerna, mađarskog porekla, državljanin Srbije, gine na Košarama uz reči: „Za ovu zemlju je vredelo poginuti“. Jel tako, gospodine Martinoviću? E sad, gledajte, jedan akademik, a jedno seljače iz Kovačice, čini mi se, pogledaj tu razliku u patriotizmu, neko ko čak nije ni sprskog porekla doživljava Srbiju kao svoju državu, a neko beži i danas nam drži predavanje o tome kako je ovo zla vlast itd. I još nešto, on priznaje Kosovo, koliko ja znam, asistira mi gospodin Atlagić. Zamislite sad tu vrstu patriotizma, ovaj gine, a ovaj beži i sad drži predavanja.

Zamislite drugog migranta, Dragan Đilas. Eto, da i ja moram da ga pomenem jednom. Ne samo zbog onih 619 miliona. Juče sam rekao onaj Gejmer iz Novog Sada, osmislio čovek video-igricu, 19 miliona evra, osmislio prodaju napolju. Nije mu palo na pamet da emigrira, otvori račun na Sejšelskim ili tim nekim ostrvima, kako se sve zovu, nije mu palo na pamet da ode tamo. Taj novac je zaradio prodajom napolju, osmislio u svojoj glavi. Ne, on je uneo 19 miliona. Uneo je 19 miliona, zamislite tu vrstu patriotizma, i platio porez koji je iznosio milijarde dinara u državi Srbiji.

Zamislite sad onog koga podržava Boško Obradović i politička stranka Dveri, koji je izneo 619 miliona evra. To je specijalna vrsta migranta. On je imao posla u Češkoj baš 1999. godine. Bio valjda nedorastao za sukobe na Kosovu i Metohiji, ali kad su se ratovi završili on se pojavio da prodaje sekunde na RTS-u. Zamislite tu vrstu migranta i tu vrstu finansijskog špekulanta, koji nam danas predaje i njegov kum o tome kako ćemo mi izdati Kosovo, a on ga brani u Češkoj.

E sad, vrlo zanimljiva pojava dometa ove artiljerije koju su ovi OVK imali. Imamo treću vrstu migranta, zove se Boško Obradović. Te 1999. godine imao je 23 godine. Tibor Cerna je poginuo sa 19 godina, a ovaj je valjda imao više. Previše godina je premalo godina. Uglavnom, on je od Čačka migrirao u Beograd. Verovatno je pomislio da u čačanskoj biblioteci nije dovoljno siguran, pa je za svaki slučaj rešio da baš tada osnuje časopis „Zveri“. E, baš tada je trebalo i on je rešio, telom je bio u Beogradu, van dometa, jer Čačak je bio preblizu Kosovu, a Beograd je bio valjda dovoljno daleko. Pošto je to gušće naseljena prestonica, kao veli tu nećete gađati, ali Čačak zbog vojne industrije mogu i da gađaju, što su i radili. Za svaki slučaj je baš rešio tad da osnuje časopis „Dveri“. To je specijalna vrsta migranta, koji je, eto, duhovno bio na Kosovu, ali telom je za svaki slučaj bio u Beogradu da osnuje časopis „Zveri“.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi nismo krivi za migrante. Ja preporučujem da, kako god možemo, nađemo način da oni odu u Evropu. Nismo mi uništavali ni Libiju, ni Irak, ni Siriju, ni Avganistan. Mi najbolje znamo kako izgledaju te vojne intervencije. Eto, Teodorović, eno Sergej Trifunović isto, i on je bio maloletan za borbe na Kosovu, ali je bio dovoljno star da kuka, da moli i da pobegne u SAD, na agresorsku stranu da pređe, jer u tom trenutku SAD i NATO pakt su bili agresor na našu zemlju. Znači, i taj je pobegao i sad nam i on drži predavanje kako ćemo mi nešto, eto tako, loše uraditi za ovu zemlju.

Nismo mi razorili te države, to je razorio NATO pakt, gde je većina zemalja EU u tom NATO paktu. Pošto su im razorili zemlje legalno je i legitimno, po meni, da izbeglice sa tih ratnih područja, da li su izbeglice migranti, oni koji beže iz te zemlje su izbeglice, a u našoj zemlji su migranti, po meni legalno i legitimno treba da odu u Evropu, SAD itd. Ali, interesantno je da su se odjednom Evropa i SAD malo naježile za ono što su same krive.

Ja sam za to ako postoji način da im pomognemo da se oni domognu EU, SAD itd, pošto su za njihovo stradanje, stradanje njihovih zemalja, ne samo ratno stradanje, gde god je rat tu strada i ekonomija, i verovatno da među njima postoje i ekonomske izbeglice koje misle da je EU obećana zemlja dembelija, da su ih bombardovali baš zato što im treba dobra radna snaga u Berlinu, Londonu, Parizu itd, i njihovi ciljevi nisu Srbija, njihov cilj je Pariz, London, Brisel itd. Ja bi im na svaki način pomogao da se ti gradovi domognu tako vredne, radne, poštene radne snage, da ne kradu po našim baštama itd. Među svakim narodom ima i onih koji krše zakone, pa to tako i treba posmatrati i tu trebamo biti delimično tolerantni.

Zamislite sad taj antimigrantski stav – sve ih treba proterati odjednom. Zamislite da to neko reši u Evropi, SAD ili u Australiji prema našem narodu koji je imao ekonomske migracije i ratne migracije, te nama sigurno 40% Srba živi van Srbije. Zamislite sada neko reši da se reši naših emigranata i da kaže – sve ćemo ih vratiti, proterati u Srbiju itd. Zato moramo da bude izuzetno pažljivi, da budemo organizovani, vredni, strpljivi itd. Moramo podizati svoju ekonomiju, paziti da se prema migrantima što može blaže odnosimo.

Znate li zašto? Pogledajte, migranti najrađe koriste rutu kroz Srbiju. Sada, zamislite narod koji je optužen da je antiislamski raspoložen, a migranti koji su islamske veroispovesti najrađe koriste državu i najlakše prolaze kroz narod koji je navodno izvršio etničko čišćenje nad narodom islamske veroispovesti. Znači, na određen način oni daju legitimitet onome što mi tvrdimo, da Srbija nikada nije izvršila nikakav genocid i nikakvo etničko čišćenje i Srbija će, pre ili kasnije, to na razne načine dokazati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji ulazimo u Narodnu skupštinu na ulazu sa leve strane ćemo ugledati cara Dušana. Car Dušan u jednoj ruci drži Zakonik, Zakonik iz 14. veka, u drugoj ruci drži topuz. Zašto? Zato što je on znao što mnogi od nas danas ne znaju, da bez snage, bez moći, zakoni ništa ne vrede. Zakon je vredan samo ako imate moć da ga sprovedete.

Razumem ovaj poseban porez, pokušati dohvatiti one čija se imovina znatno uvećala, a da pri tome nemate dokaz o krivičnom delu. Verujem da naš narod dobro zna da je deo te imovine dobro sakriven. Da li ćemo oporezovati Šolakove avione? Teško. Navešću vam koliko su naši obični građani vredniji od vlastele. Dakle, car Dušan je govorio o vlasteli i njima pripisao određena prava i obaveze. Ukoliko prekrše obaveze, kazna je bila surova.

Navešću vam primer o gejmeru iz Novog Sada koji je osmislio video-igricu koju je prodao i ustupio za 19 miliona evra. Novac je uneo u Srbiju i platio uredno porez. Navešću vam primer kojeg svi znate, onog koji je prihodovao na čudne načine, bez proizvoda, u nekoj drugoj igrici, koja nije bila virtuelna, 619 miliona evra. Igra sa RTS-om, igra sa Šolakom, igra sa SBB-om, igra sa Arenom, igra sa Radujkom, i ne znam sa kim sve. U toj virtuelnoj igrici koja nije imala nikakav proizvod, koja je bila virtuelnija nego druge, onaj ko je vladao, ko je bio vlastela, uzeo je 619 miliona evra. Znači, svoj javni posao je obavljao na način da je to pretvorio u privatni biznis. Takođe, stvari od opšteg interesa dok je vladao pretvorio je u posao od sopstvenog interesa. To je razlika između naših običnih građana i bivše, da ih tako nazovem, vlastele, koji nisu znali ni za kakvu meru.

Ja ću maksimalno gledati da skratim svoj govor. Pošto sam već govorio o Dušanovom zakoniku, da je na snazi Dušanov zakonik, da kaznimo ove koji danas nisu tu, koji su u nekoj predatorskoj privatizaciji pozatvarali fabrike, koji su komunizam i imovinu komunizma strpali u svoje privatne džepove, da je Dušanov zakonik bio na snazi da ga sprovedemo, oni da su danas u Skupštini, oni ne bi glasali rukama već nogama, a mnogi od njih bi se kotrljali na stomaku. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, korupcija je jedinstveni porez. Uglavnom pod korupcijom mi smatramo kada državni službenici koji su plaćeni iz budžeta Republike Srbije, pokrajinskih budžeta, lokalnih budžeta van svojih ličnih dohodaka i primanja raspišu poseban porez koji se zove – IMT – ima li mene tu, ili fali ti jedan papir. Nigde ljudi nisu manje nego ispred šaltera, niti su negde ljudi veći kao što su iza šaltera. Jedni plaćaju, drugi naplaćuju.

Korupcija se može smanjiti, totalno iskoreniti veoma teško. Međutim, mi korupciju vidimo samo kao novac. Postoje nekoliko vrsta korupcije. Postoji bela korupcija, siva korupcija i crna korupcija.

Bela korupcija je korupcija zasnovana na nepotizmu. Kada neko od postavljenih, imenovanih, izabranih funkcionera koristi svoj položaj i svoju rodbinu postavi na određena mesta ili im obezbeđuje poslove iz javnog sektora, recimo iz RTS-a, iz javnog servisa. O tome ću govoriti malo šire kasnije.

Postoji siva korupcija, koja je korupcija zasnovana na razmeni usluga. Ja tebi jednu uslugu vezanu za javne poslove, a vi meni neku drugu uslugu tako što ja vama zaposlim ovog, vi meni zaposlite onog, ja vama dodelim ovaj posao, a vi meni dodelite onaj posao.

Postoji i ta crna korupcija, to je direktno primanje novca. Ja se bojim da mi suzbijanju i sprečavamo samo ovu poslednju.

Krenuću malo atipično. Postoji Agencija za sprečavanje korupcije, zvala se Agencija za borbu protiv korupcije. Zamislite, osnuju Agenciju za borbu protiv korupcije. Agencija, da bi počela da radi, mora da ima neku zgradu. Gospodine Martinoviću, znači, treba da ima neku zgradu. U tom trenutku država ima obilje zgrada i prostora. Recimo, ona "Beo banka" i ono sve što je Dinkić, što naš narod kaže, popajo, prebacio pare na neka druga mesta i te su banke ostale prazne, nisu nikog interesovale. Ali, Agencija za borbu protiv korupcije nije bila baš oduševljena tim prostorom koga je bilo u izobilju, nego prolazeći pored jedne zgrade na uglu, tamo negde kod Zelenog venca, primetili su jednu zgradu i rešili da se u nju usele.

Zamislite Agenciju za borbu protiv korupcija koja kupi zgradu bez javnih nabavki. Znači, kupi zgradu za agenciju, tada je bila za borbu protiv korupcije, ali je kupi bez javnih nabavki. Znači, korupcija moguća 100%. Znate od koga kupi? Od mafijaša, od firme mafijaša koji je hapšen za vreme "Sablje" u onoj čuvenoj Beloj knjigi, upravo koju je vodila tadašnja stranka bivšeg režima. E, sada, zamislite kako se ta agencija borila protiv Đilasa, Tadića, Jeremića itd, o čemu ću govoriti u narednom periodu.

Pored toga je bio i Savet za borbu protiv korupcije. Sve do smrti Verice Barać taj savet je nešto radio. U tom savetu je čuvena Jelisaveta Vasilić. Sad ću govoriti o toj beloj i sivoj korupciji. Dakle, Jelisaveta ima bliskog srodnika koga je zaposlila u "Novu S", ali je zato u Savetu za borbu protiv korupcije napravila tezgu za odbranu Dragana Šolaka i njegovih interesa, a između ostalog na SBB-u se upravo ta luksemburška televizija "Nova S", poput onih još 28 kanala, emituje.

Zamislite, gospođa ima 81 godinu, znači nema penzije, uđe u Savet za borbu protiv korupcije. Pa, to je specifična vrsta korupcije. Jednom si ušla, ne znam, pre 15 godina, nema reizbora, nema ničega. Znate kome podnose izveštaj? Sami sebi. Izveštaj o ovogodišnjem radu oni usvajaju sledeće godine. To je društvo za sebe. To ja zovem ko šta ćapi. Neko se uhvati Šolaka, neko nekog drugog, neko nekog navodi namerno ne bi li se nagodio i to mi zovemo Savetom za borbu protiv korupcije.

Znači, postoje dva tela i dva organa, jedno je Agencija za sprečavanje korupcije, tada se zvala za borbu protiv korupcije, a ovo je Savet za borbu protiv korupcije. Moram reći da dok je Verica Barać bila živa to je imalo smisla, zato što se žena borila.

Evo vam primer korupcije između Dragana Đilasa i Gojka Đilasa. Hiljade metara kvadratnog prostora nekretnine, evo ih sad stigli do Švajcarske, otvaraju se neke firme, osnivački ulog pet miliona, to je za njih sića. Da su svi radili kao Verica Barać, verovatno se to ne bi desilo. Da žena nije umrla, da je bilo više takvih boraca, verovatno se ne bi dešavalo ono što se dešavalo.

Recimo, posao "48 sati svadba", emisija traje posla sata, unutar emisije ili u sadržaju emisije imate prikriveno reklamiranje, sponzori su unutra i njega to ništa ne košta. Trideset minuta, ali RTS to plaća 13000 evra po epizodi, plus reklamni prostor. Ugovor je tajni. Kada su neka tela ili kada neko nešto pita o poslovima RTS-a i Đilasa, dobije odgovor koji sam dobio i ja, da su se strane dogovorile da to bude poslovna tajna i mi nemamo pravo da pitamo javni servis na koji način su sklapali ugovor, recimo, sa "Dajrekt medijom".

Dakle, ja sam pitao za prenose nekih sportskih utakmica. Recimo, "Dajrekt medija" nema pravo da prenosi utakmice, jer te najvažnije događaje treba da prenose mediji koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, jer se radi o reprezentacijama. Uzgred budi rečeno, on je bio predsednik Košarkaškog saveza Srbije, čije utakmice prenosa je otkupio od samog sebe valjda i onda prodao RTS-u. "Dajrekt medija" nije televizija i nema pravo da prenosi medije, ali ona kupuje prava na prenose i onda RTS koji to ne kupuje kupuje od njega. Na moje pitanje dobijem odgovor da je sadržina ugovora poslovna tajna. Kada pitam ono "Vreme je za bebe", neće da mi daju odgovor. Takođe, "48 sati svadba" 104 epizode ili 104 emisije od pola sata, to je milion i trista hiljada, plus reklamni prostor itd, koji se naplaćuje od strane Đilasa i sve vreme je Đilas javni funkcioner. Dok je bila Verica Barać, ona je na to ukazivala. Tragedija, žena je umrla i više nikoga ništa nije interesovalo.

Danas, recimo, član Jelisaveta Vasojević aktivno zastupa Šolakove biznise. To je 30 neregistrovanih kanala. Imamo sekretara REM-a, izvesni Todorović ili tako nešto, koji meni piše da je reemitovanje šetanje signala kroz kabal. Kao, ide to iz Beograda u Luksemburg, iz Luksemburga u Sloveniju, iz Slovenije opet nazad i to se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem. U zakonu piše - reemitovanje je istovremeno preuzimanje izvornog programa koji se emituje u inostranstvu bez prekrajanja, izmena i ubacivanja reklama itd.

Vi imate i neku Rajku Galin itd, koja takođe u jednom trenutku odbija da mi daje odgovore, jer ja uporno hoću da doznam kako je moguće da piratski kanali rade u Republici Srbiji. Kako je moguće da nacionalni kanali plaćaju REM-u naknadu, RATEL-u, SOKOJ-u itd, a ovi ne plaćaju ništa zato što su strane televizije čiji se program preuzima istovremeno bez izmena? U redu je da je to tako, ali to nije tako. Taj se program pravi u Srbiji, emituje u Srbiji, samo su fiktivno nazvali sebe prekograničnim kanalima. Od Luksemburga dobijem odgovor precizan - jesu registrovani kod nas, ali ne emituju program. Kako može nešto da se reemituje ako prethodno nije emitovano? To je bilo pitanje koje sam više puta postavljao REM-u i dobio odgovor nikom ništa.

Agencija za borbu protiv korupcije, ma ni na kraj pameti da proveri zašto neki činovnici u REM-u tvrde to što tvrde, što ide u korist Šolaku. Sada gledajte, RTS-u i nacionalnim kanalima i domaćim kanalima SBB ne plaća ništa. To je kao kad bi ja izneo na pijacu pasulj, krompir, luk, kukuruz itd. i onom preprodavcu to ustupio bez naknade. Znači, oni su dobili neko pravo za vreme žutih i ne moraju da plate ništa. Radio-televiziju Srbije su naterali da odvoji emisionu tehniku, je li tako, gospodine Martinoviću, i veze. Pazite, naterali preko Brisela, izlobirali tamo. Ma, nema veće korupcije nego u Briselu.

Naterali su ih da RTS razdvoji veze i emisionu tehniku od proizvodnje emitovanja programa. Gle čuda, SBB su to dozvolili, iako je emisiona tehnika i kabal. Znači, može da bude preko tornja, a može da bude i kroz kabal, kroz podzemlje. Verovatno da podzemlje ovo medijsko aktivno radi. Sada znači svim domaćim ustupe program džabe. Nacionalne televizije sa frekvencijom nacionalnom ćute. Zašto ćute? Zato što veliki gradovi uglavnom kroz kabal dobijaju program. Ako se pobune, može ovaj ludi iz SBB-a protivzakonito, jer on se već ponaša tako, da ih isključi i onda oni nisu vidljivi, ni njihove reklame neće biti vidljive.

Gle čuda, ništa ne plaća domaćim kanalima koje REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u i drugima plaćaju sve, a plaća svojih 28 do 30 kanala, ovih lažnih prekograničnih od 13 sport klubova, Nova S, Grand, Sinemanija, uglavnom oko 30 kanala, njima plaća reemitovanje i to novac ide za reemitovanje koje ne postoji.

Gospodine Martinoviću, vi se bavite pravom, ako neko plati iz ove zemlje fiktivnu uslugu inostranstvu, znači nema reemitovanja? Kada nema reemitovanja, šta si ti platio? Ti si izbacio novac, ti si oprao pare, smanjio dobit i utajio porez.

Televizija N1 nema PIB. Oni se služe PIB-om Adrija njuza d.o.o. Beograd. Niti je ovo njihov osnivač, i da jeste, svaka novoosnovana firma, je li tako, gospodine Arsiću, mora da ima poseban PIB. Ja dobijem odgovor od nekog činovnika iz ministarstva da se oni služe PIB-om Adrija njuza d.o.o. Beograd. Gotovo nečuveno. Luksemburška televizija, navodno, a PIB srpski. To nema nigde, ljudi.

Šta radi Agencija za borbu protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije? Šta rade? Jure Marijana Rističevića, recimo. Jure mene. Pošaljem ja njima, ono što ste mi rekli, pošaljem ja njima šta je uradio javni funkcioner, narodni poslanik, kako su ispumpavani onih 29 miliona i nešto, evo ga ovde. Ovo je zatamnjeno da se ne vide slučajno matični brojevi. Piše lepo – Republika Srbija, Agencija za borbu protiv korupcije. Poslato. Materijal sam dobio od nekih poslanika koji su verovatno bili izbačeni iz Dveri, verovatno su mi oni poslali sve sa fakturama, itd.

Ja pošaljem Republici Srbiji, Agenciji za borbu protiv korupcije taj predmet i podnesemo prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal, s obzirom da je tačno ono što ste tvrdili da je umešano više lica sa izborne liste Dveri ili sa nekih odborničkih lista, što je utvrđeno samim pogledom na sve. Evo i te čuvene šeme o kojoj govorite. Sav novac je odmah sutradan prebačen na preduzetničke radnje, ne na firme, zato što preduzetničke radnje do određenog iznosa nisu u PDV-u, dakle, novac je prebacivan do šest miliona, evo išli su sve ovako, odmah čim je stigao sutradan podignut je u kešu i mnoge od tih preduzetničkih radnji su zatvorene. Verovatno je novac došao do Boška Obradovića i njemu bliskih ljudi i zato su se oni sami pobunili i sami naknadno, oni koji su govorili da ne iznosim istinu, sami potvrdili da je ovo tačno. Šta se desilo? Kao odgovor sam dobio batine, posle svega, na ulazu u Narodnu skupštinu. Dakle, sledeći put verovatno me čeka neki mitraljez ili ne znam šta će već da upotrebe da me eliminišu.

Što se tiče Ustava, član 103. kaže – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. To nije sudski proces protiv mene, četiri puta, to je protiv svih vas, to je protiv Narodne skupštine. To je uvedeno da bi se zaštitili opozicioni narodni poslanici, da vlast ne bi mogla da progoni opozicione poslanike zbog reči izgovorenih ovde. Verovatno je ustavopisac mislio na to. Međutim, desilo se da, evo, ta treća grana vlasti je neka opoziciona grana vlasti, koliko ja vidim, formirana 2009. godine kad je postojalo jedinstvo izvršne, predstavničke i sudske vlasti. Oni su se lepo sjedinili, stavili svoju rodbinu, svoje članove među sudije. Mi sad imamo problem.

Narod misli, s pravom misli, da ova država da bi sprovela zakone koje mi donesemo mora imati moć, kao onaj topuz cara Dušana, predstavlja moć, a u drugoj ruci su mu zakoni. Zakoni bez moći da se sprovedu nisu zakoni. Da li mi tu moć imamo, s obzirom na ovakvo pravosuđe? Naravno da nemamo. Onda se dešava šta se dešava. Imamo Vuka Jeremića. Ja sam postavio pitanje, od tri miliona koje dobio na onaj svoj centar, nevladinu organizaciju, kada je to bilo još tri miliona, kasnije je to naraslo na sedam, i preduzetnička radnja „Vuk Jeremić konsalting“.

Sam Vuk Jeremić u svedočenju u Njujorku kaže da dok je bio predsednik Skupštine UN, a i malo kasnije, da je bio plaćen za dve godine od Patrika Hoa, onog što je osuđen, sa 330.000 evra za konsultantske usluge. Šta su konsultantske usluge? Recimo, to bi bila usluga Jeremića da Patriku Hou kaže šta treba da radi, a da ne bude predmet neke istrage, itd. Kako ga je on savetovao kada je ovaj dobio višegodišnju robiju, to se vidi. Nije to naš problem što Amerika nije jurila Vuka Jeremića, nego što ga nije jurila Agencija za borbu protiv korupcije, jer je u isto vreme bio narodni poslanik u ovoj Skupštini.

Ajde, probajte vi, gospodo iz SNS, ja sam NSS, probajte vi da zaradite negde na konsultantskim ugovorima po 330.000, ako sam rekao evra greška je, dolara, probajte vi vašoj supruzi da izbacite u Njujork 800.000 dolara, a da ne bude predmet istrage. Ne javnog linča, već predmet istrage. Ja mislim da bi Agencija odmah obavestila Tužilaštvo za organizovani kriminal. Bilo bi svega i svačega. Međutim, Vuk Jeremić, srcu mio, dakle, on ih je postavio, on je na Vladi dopustio da se kupi zgrada od mafijaša bez javnih nabavki itd. i verovatno je zbog toga izbegnuta svaka istraga, nije bila do dana današnjeg. Ja se pitam koga mi to držimo u Agenciji za borbu protiv korupcije i u Savetu. To je, bre, rezervni sastav stranaka bivšeg režima. To što ste vi možda postavili nekog direktora ništa ne znači zato što po dubini sve je njihov do njihovog.

Idemo dalje. Janko Veselinović, politička gromada, Golubić, Obrovac, čovek ode u Hrvatsku, povede nekoliko autobusa Srba da glasaju i pred samo glasanje, pred Obrovac zaustavi autobuse i svima naredi da glasaju za kandidata HDZ-a. Jel mislite da je to prošlo bez korupcije? Onda od Milice Badže zbog toga dobije stan i niko nikada, mi smo to ponavljali, nije vodio istragu, niti je bio predmet Agencije za borbu protiv korupcije, ali sam zato bio ja. Znate zašto sam ja bio?

Vas pitam, gospodine Martinoviću, da li ovo važi za sve poslanike koji imaju više mandata uzastopno, da li imovinu prijavljuje funkcija ili funkcioner? Gospodin Arsić isto može da mi odgovori pošto ima iskustva sa tim. Funkcioner.

Sad ja vas pitam, nama funkcija istog trenutka prestaje i nastaje druga, znači, nije vam prestao status funkcionera kao ni meni, ali oni od nas uporno traže da zbog toga što smo opet isto narodni poslanici, pošto klasičnog prekida funkcije nije bilo, nijednog dana, nijednog sekunda, jednom ti prestaje mandat, istog sekunda ti nastaje drugi mandat, i ti si u obavezi da prijavljuješ ponovo imovinu. I još slučaj ovakav. Recimo, moraš da budeš postavljeno, izabrano i koje još lice od republičkog organa, pokrajinskog, lokalnog, izabrano, postavljeno i imenovano.

Recimo, ja sam bio u RFZO-u na meti ove farmaceutske mafije, 24 inovativna leka, 45 dece u inostranstvu je bilo lečeno pre nas, mi došli do 650. Nekome se izgleda to nije dopalo. Ja sam tamo bio predstavnik udruženja poljoprivrednika, udruženja penzionera daju drugog, udruženja zaposlenih daju trećeg, četiri daje Vlada, mene je poslalo tamo udruženje. Agencija za borbu protiv korupcije to proglasi konfliktom interesa. Imamo kolege koje imaju više funkcija direktno da su ih postavili organi, nekog Vlada, nekog Skupština, čak je to prolazilo i dalje prolazi. Oni su odredili da sam ja u konfliktu interesa, i to gospođa koja je učestvovala u kupovini nekretnine od mafijaša, bez javnih nabavki, u korist tada je bila Agencija za borbu protiv korupcije. E, to su ti beli, crni, sivi oblici korupcije.

Znanje, znanje je prenosivo. Ovo sa profesorima, dok god čovek može da prenosi znanje, učitelji, profesori i nastavnici, za mene su oni dragoceni. Pitanje njihovih mandata itd. za mene je nešto što ne mogu da shvatim. Dok god je čovek sposoban da uči, ko ne uči taj pada, kao vožda biciklom. Dok vrtiš pedale, ne padaš. Dok učiš, svaki dan učimo. Znači, ko hoće da opstane u nekom poslu, mora svaki dan da uči iz te oblasti. Čim prestaneš, ti zaostaješ, počinješ da gubiš brzinu i padaš. Tako je i sa ovim. Znanje koje nije preneto i nije neko znanje. Znanje mora da bude prenosivo i primenljivo.

Ukoliko se neko time bavi, po meni, može da bude do 90 godina da uči ljude i to bi trebalo da tolerišemo. A ne da tolerišemo Vasilićku koja u Savetu za borbu protiv korupcije sama sebi usvaja svoje izveštaje i napravila je štek, odnosno privatnu tezgu za Šolakove biznise. To može, a ovi što prenose znanje, siroti učitelji, nastavnici i profesori, to ne može. Šta će onaj Teodorović? Kome on prenosi znanje?

On o pčelama i saobraćaju, kako treba saobraćaj regulisati na način na koji to rade pčele. Ali on je odavno upao u med. Agencija za borbu protiv korupcije se nije bavila time što je on pobegao u Ameriku za vreme agresije, a vratila ga Vlada 2000. i neke godine, to je nečuveno da Vlada postavi profesora na određeni fakultet. I ona nam danas drži moralne pridike kao Janko Veselinović. Pa ja žalim njihove studente kojima oni predaju, ja ne znam šta oni od takvih ljudi mogu da nauče.

Uglavnom, da zaključim, predmet Agencije za sprečavanje korupcije su uglavnom ljudi koji ne mogu da imaju veze sa korupcijom. Siroti narodni poslanik, pod znacima navoda, ima lošijih poslova od naših, ali ovo što vas i mene maltretira Agencija za svaku sitnicu, pri tome vrlo dobro znaju, jer dolaze ovde, da mi ovde u ovako ubedljivoj većini, možda kada je onda bilo 127, kad su oni vladali, pa se isplaćivali da ne bi pala vlast, ali sa većinom od 180, 200, ili koliko je već narodnih poslanika, je nemoguće da budete korumpirani.

Uglavnom svi, svi, uvek, što naš narod kaže, oštre na narodnim poslanicima. Možete da ukradete, kao i ja možda, dve fascikle, dve hemijske olovke, jedan bunt papira, jedino je to ono što ja imam u kancelariji što bi moglo da bude predmet neke krađe, ili predmet neke korupcije. Uglavnom smo mi mete, recimo kad se nabavi hrana za, ova služba, kako se to zove, Uprava za zajedničke poslove, ona nabavlja hranu za celu republiku, za strane delegacije, mi ta jela nikad nismo videli, neka, oni nabavljaju za sve, a oni sve pripišu nama. Kažu, to je za narodne poslanike. Mi nemamo restoran. Zašto lažu?

Agencija za borbu protiv korupcije treba da izađe i da kaže - nemojte više, ti ljudi na takav način ne koriste tu hranu, i drugo, mi nemamo restoran, mi imamo prostor u Narodnoj skupštini, u kojoj je Uprava za zajedničke poslove instalirala kuhinju i stolove, i hranu deli pod istim uslovima zaposlenima, narodnim poslanicima, kao što to radi u Vladi, ministarstvima i drugim organima. Mi jednostavno, ni 5% one hrane ne konzumiramo, a ja sam ne idem dole, preko šest godina, a na naslovnoj stranici izađu, valjda su birali po kilaži, upravo stave, kao zloupotrebu restorana, stave nas malo debeljušne, stave Šešelja, Čanka i mene. Pazite, ne idem ja šest godina, a ni ovi ljudi ne idu u restoran. Onda napišu, jeli smo, ne znam šta…plodove mora, i tora, jagnje, prase, lignje, dagnje, sve smo mi pojeli i po stomacima bi se reklo, ali nijedan od nas ne ide dole.

Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije, onaj Savet, za koje ne znam ni ko ih bira ni ko iz nadzire, sami sebi usvajaju izveštaje. Moj im je savet da se bave kao Verica Barać, istinskom korupcijom, recimo, braćom Đilas i dalje. Zato što oni nemaju nameru da prestanu, od kada su upali u med, spojili javne i privatne poslove oni nemaju nameru da prestanu. Dakle, Đilas se obogatio na tome dok je vršio javni posao radio svoj privatni biznis, i zbog toga treba da bude predmet istrage ne samo Agencije i Saveta za borbu protiv korupcije, već treba da bude i predmet istrage Tužilaštva za organizovani kriminal, jer to je najveća pljačka i ova pljačka koju Šolak vrši sa lažnim prekograničnim kanalima, e, time treba da se bave, a ne narodnim poslanicima koji 90% kolega nema dva čestita odela, ne želeći da ih uvredim. Hvala.