Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću prvo od naših pristalica da tražim da povodom one kokoške u Pančevu, da ne bacaju kokoške na naše političke protivnike, jer ne treba da ličimo na njih.

Dakle, čovek postaje pristojan kada se prema takvim osobama ponaša na pristojan način. Bez obzira što je gospođa podržala moje prebijanje na stepeništu Narodne skupštine, što je izmislila da sam tom prilikom imao nož u ruci, ja ponovo apelujem na naše političke pristalice da to ne čine, da ne bi ličili na njih. Mi smo operisani od takvog načina ophođenja prema političkim protivnicima. I sam Isus je rekao: „Volite neprijatelje svoje“, i mi kao hrišćani, posebno ja, apelujem da se tako ponašamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, 2012. godine, kada je došlo do političkih promena, zatekli smo potpuno razvaljenu, politički oobezglavljenu državu, ekonomski devastiranu, vojno nemoćnu, socijalno neodrživu.

Posle one čuvene privatizacije grabljive, ostalo nam je 400.000 otpuštenih ljudi, a svi ostali su bili slabo plaćeni ili plate nisu dobijali.

U toj situaciji, tih 400.000 ljudi koji su otpušteni ili oni slabo plaćeni su lišeni svakog dostojanstva, lišeni ličnih dohodaka, i na određeni način sa prihodovne strane, gde su bili prihod državi, postali su rashodovna strana. Dakle, postali su socijalni slučajevi kojima je trebalo isplatiti socijalna davanja, a sve dok nisu izgubili posao su bili prihod države, dakle iz njihovih poreza i doprinosa je država imala neka primanja.

Nisu siromaštvo napravili siromašni već bogati. Siromašni ne treba da se stide svog siromaštva, posebno ne u tom trenutku, jer su do njega došli uglavnom napornim svojim radom. Bogati iz tog perioda treba da se stide svog bogatstva koje je stečeno radom, ali ovih siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih, koji su takvi tumarali po predgrađima bez posla, praznih džepova i praznih stomaka.

Dučić je rekao: „Najgore je biti star, bolestan i siromašan.“ Upravo to je zadesilo srpsko selo. Najveće siromaštvo je danas na selu. Najveća nepravda je što na selu čak ima i gladnih ljudi koji dovoljno kvalitetno i ne jedu, iako su proizveli stotine tona hrane u svom životu, stotine, pa i hiljade tona.

Danas imate stare, bolesne i siromašne u svakom selu. Statistika pokazuje da su oni najsiromašniji. Danas ko ima socijalnu pomoć na selu je sretniji od seljaka penzionera, zato što su socijalne pomoći često čak i veće nego seljačke penzije.

Do seljačkih penzija treba doći u šezdeset i petoj godini i morate da uplatite 15 godina seljačkog radnog staža da bi do njih došli.

Za socijalnu pomoć, za socijalna davanja to ne morate imati, ali uslov da nemate ni dva hektara, ni hektar zemlje i onda seljaci koji ne mogu sa dva hektara da ostvare određene prihode pribegavaju prodaji poljoprivrednog zemljišta. Onda se taj novac stavi u banku i onda mi ne znamo ko je stvarno siromašan.

Zato imamo ljude koji imaju nekoliko desetina hiljada evra u banci, prodali su određeno imanje poljoprivredno zemljište i tako dalje, i spadaju u kategoriju socijalnih slučajev. I onda, onaj seljak koji 15 godina strpljivo radi, uplaćivao je penzijsko i invalidsko osiguranje, kad navrši 65 godina, tek onda ima pravo na tu malu penziju od 11.000,00 dinara.

Onda mnogi pribegavaju – zašto bi ja čekao 65 godina, kada pravo na socijalnu pomoć mogu da ostvarim daleko ranije i to je ona nepravda, koja verujem da će onim socijalnim kartama biti ispravljena zato što će čak i prevođenje zemljišta na neka povezana lica, srodnike i tako dalje, biti uvedeno u tu socijalnu kartu i znaće se ko stvarno treba da dobija socijalnu pomoć, a ko ne.

Mi imamo slučaj sezonskih radnika, da socijalni slučajevi izbegavaju da budu prijavljeni, ono, na dan, zato što se boje da će da ostanu bez socijalnih davanja i pri tome, država opet gubi penzijske i invalidske fondove, i zdravstveni fondovi gube određenu sumu. Socijalni slučajevi imaju pravo na zdravstveno osiguranje, a recimo, zaposleni kome poslodavac nije uplatio doprinose on ta prava nema. Znači, ima mnogo nepravdi i ja verujem da ćemo kroz ove socijalne karte to ispuniti. Apelujem posebno da se pažnja posveti tim slabije plaćenim ljudima.

Moram reći da smo, za razliku od vladavine stranke bivšeg režima, mnogo toga ispravili. Više smo bili naklonjeni slabije plaćenim ljudima, pa je, recimo, minimalac sa 15 ili 17 hiljada dinara, uz isti kurs evra, porastao na 32 hiljade, što nije puno ali je 60 ili 70% više nego što su imali 2012. godine. Takođe, prosečna plata je sa 328 evra povećana na 520 evra, što je opet povećanje od 60%, ali ja apelujem da i dalje ravnopravnije delimo novac, više u korist tih slabije plaćenih. Zašto?

Za razliku od bogatih, koje krivim zato što su ovi ljudi slabije plaćeni i zato što su siromašniji, ti ljudi novac ne štekuju napolju nego ga troše unutra i država na takav način dobija PDV, na takav način puni državnu kasu i na takav način može i one koji su ostali bez posla, koji primaju socijalnu pomoć, na takav način mogu da doprinesu da i njihova socijalna pomoć bude velika.

Mislim da svako, a ljudi su po Deklaraciji o pravu čoveka rođeni jednaki, ima pravo na posao, na pristojnu zaradu, na čestit dom, na dostupnost školstva i zdravstva, da lečimo koje neće, da školujemo one koji hoće i da svako ima pravo na dostojanstvenu starost i da to treba obezbediti, s obzirom da ja živim na selu, pre svega seoskom stanovništvu.

Na kraju, da završim - mudri ljudi su bogati kad su veoma siromašni – to je rekao Ciceron. Mi moramo za razliku od stranke bivšeg režima da budemo mudri, ali vredni i posvećeni, jer lenjost toliko sporo korača da nas siromaštvo može brzo stići. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dok je izlagao jedan poslanik pomislio sam da sam u američkom kongresu. Moja poruka, bez obzira što sam ja simpatisao Trampa, što mislim da su tamo mnoga prava povređena, pre svega birača u SAD, moja preporuka je da mi brinemo svoju brigu, da rešavamo svoje probleme i da češemo svoj svrab, a Amerika je valjda sposobna da rešava to na svoj način.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se ne slažem da je izborni sistem loš. Izborni sistem gotovo idealno oslikava političku volju građana Republike Srbije. Nismo mi krivi što je iz jedne stranke od 2004. godine proisteklo 10 stranaka. Oni koji nas pozivaju na dijalog međusobno ne govore. Kako je ko dobijao stranku kod njih, to je značilo da je u tom momentu bio nosilac najviše funkcije. Pa je, recimo, to bio Tadić, pa je to bio Đilas, pa kad je pao Đilas onda je bio Pajtić. Ko je imao novčanik u javnom sektoru, taj im je bio predsednik stranke. Oni koji su gubili izbore u svojim strankama su osnivali druge političke stranke. Tako je jedna stranka iznedrila devet političkih stranaka i sada sama u okviru te jedne male patuljaste političke stranke ima dve frakcije ili dve političke stranke ili dva predsednika itd.

Politička volja građana je iskazana. Tridesetak posto građana je opoziciono opredeljeno. To što su oni svojim nejedinstvom, to što su oni svojom svađom podelili između sebe biračko opoziciono telo, to što nisu mogli sami sa sobom, a hteli bi sa nama da vode dijalog, nije krivica do vlasti ni do izbornog sistema.

Izborni sistem kada uzmete, pogledajte ankete od 2000. godine, bez obzira ko je bio na vlasti, uvek su izbori oslikavali političku volju građana. E sad, cenzus je bio taj koji je sprečavao da neke političke stranke, pre ovih poslednjih izbora, ne artikulišu. Recimo, da je to tako bilo, danas bi bila DSS verovatno prisutna u ovom parlamentu, da je cenzus bio 3%. Da je prirodni cenzus, kao što je u nekim zemljama, čini mi se u Holandiji, onda bi idealno Narodna skupština oslikavala volju građana.

Ja sam sklon tome, ako već želimo da im činimo mnoge ustupke, a već smo učinili, da učinimo i taj, pa da za njih važi prirodni cenzus, pa da se ova Skupština popuni opozicionim političarima. Krivica nije do građana, oni su opoziciono raspoloženi, ali nemaju izbor zato što su ovi razjedinjeni, jedni preporučuju bojkot, drugi se dele, treći se svađaju, četvrti tuku. Mislim da nije kriv izborni sistem, krivi su ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je pravosuđe na dnevnom redu i sudije, pitam ove sudije koji će biti izabrani da li će poštovati Ustav Republike Srbije? Da li je to obaveza? Da li zakletvu koju mi polažemo na Ustav Republike Srbije polažu i sudije? Ukoliko je to tačno, a mislim da jeste, pitam sve, posebno zbog opozicionih političara, zašto se meni već četvrti put pokušava suditi za reči izgovorene za govornicom?

Ustav Republike Srbije i Zakon o Narodnoj skupštini kažu – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost, ne može biti pozvan, ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. Ako me neko već četvrti put poziva, taj krši Ustav. Kršenje Ustava i Zakona o Narodnoj skupštini je razlog za opoziv politički sudije.

Ja ovde ne branim sebe. To je u Ustav uneto da štiti opozicione političare, da vlast ne bi eventualno pritiskom na sud mogla da dovede opozicione političare da odgovaraju za reči koje su izgovorili ovde ili zbog glasanja koje su izvršili ovde u ovoj sali prilikom vršenja svoje funkcije. Ako nisam u sali Narodne skupštine narodni poslanik, ne znam onda na kom sam mestu narodni poslanik.

Dakle, ako neko priloži snimak kao dokaz govora iz Narodne skupštine ili stenogram, kao Radulović u prethodnom postupku, sada čujem da je to Nikola Kojo, slavni glumac, ako neko priloži snimak i stenogram kao dokaz, očigledno je da sudija krši zakon samim pozivanjem. Da zlo bude još veće, poslali su i policiju da me privedu, ali se to nije desilo jer sam bio u bolnici, 21 dan sam bolovao od korone.

Toliko o zakletvama koje smo dali ovde. Ja sam dao zakletvu na taj Ustav, a zakletvu su dale i sudije. Očigledno da sudije koje bi trebale da budu prve u poštovanju Ustava i zakona nisu među prvima. Zakon je za svakoga zakon, pa i za mene. Svi građani su jednaki pred sudom, pa i ja. Ali, ne može sudija da krši Ustav i zakon prilikom vršenja svoje funkcije.

Dame i gospodo, ja imam svetu obavezu da branim žrtve. Nadam se da sudije, pre svega u Ivanjici, da sudije koje su i u Upravnom sudu, a to je veoma bitno u Upravnom sudu zbog izbora o kojima smo govorili, jer to je konačna instanca koja u slučaju konflikta između političkih stranaka, izbornih lista i Izborne komisije donosi odluku da li je nešto kredibilno ili nije, oni donose konačnu odluku i ja verujem da će oni posle svakih izbora donositi na eventualne žalbe pravednu odluku.

Te sudije pitam, a i želeo bih da se nikad ovo ne ponovi, i govoriću o zločinu koji je izvršen, o ubistvu 80 uglavnom Srba, nealbanskog stanovništva u tzv. Gnjilanskoj grupi. Moja sveta obaveza je da branim žrtve i stoga ću ponovo, po drugi ili treći put, uz rizik da opet budem kritikovan sa onih televizija koje u Srbiji nisu registrovane, koje ne mogu da budu tužene i koje ovde nemaju PIB, da pitam – šta će biti preduzeto prema sudiji Majiću, koji je doneo oslobađajuću presudu protiv, čini mi se, 11 albanskih terorista koji su bili osuđeni, pa odlukom Apelacionog suda pušteni na slobodu? Ja mislim da je to bila jedna klasična pravosudna nameštaljka. Preporučujem ovim sudijama da nikada to ne rade.

Mislim da je to urađeno u trouglu – republički tužilac, Vrhovni kasacioni sud i Apelacioni sud, uz podršku Visokog saveta sudstva koji se pravio mrtav. Naime, sud je presudio sa 116 godina zatvora na osnovu svedočenja dve silovane Srpkinje i na osnovu svedočenja Albanca koji je učestvovao u zločinu koji se proglasio „Božurom 50“, svedokom saradnikom. On je potvrdio da su ubili 80 Srba, da je nestalo 34, a da su mučili 153 zatvorenika, posle dolaska KFOR-a, odnosno američkih snaga, uz uvođenje UČK u Gnjilanu.

Dakle, to je rađeno u podrumu internata, pri tome su primenjivali metod laganog uzimanja duže. Znači, mučenje, dok onaj koji je mučen ne izdahne. Pri tome su ženama, ne samo silovali ih, sekli dojke i pekli na vrućoj podlozi, sitnili tela, ubacivali u kese, urinirali po zatvorenicima i po mučenicima i sve to nije bilo dovoljno, jer je Apelacioni sud presudio da s obzirom da se to desilo posle Kumanovskog sporazuma da to ne treba da bude kažnjivo. Za mene je to vrhunac nepravde i razlog da sudije koje su donele takvu sramnu presudu budu kažnjene.

Tužilac republički je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti. Vrhovni kasacioni sud je presudu proglasio nezakonitom. Da li sam u pravu? Ali, suđenje se ne ponavlja, jer se radi o slučaju kada su oštećeni tom presudom pomilovani na određen način i tada se ne ponavlja suđenje. Samo kad su oštećeni oštećeni nekom presudom suđenje se ponavlja, a u ovom slučaju se ne ponavlja, jer nije bilo štete kod oštećenih, nego je bilo štete kod žrtava. Tada se po zakonu ne ponavlja.

Mislim da je to bilo dogovoreno i mislim da je bilo naštelovano u trouglu – Tužilaštvo, Vrhovni kasacioni sud i Apelacioni sud. Radi se o sudiji Majiću. Taj sudija, svaki sudija mora da ima dozvolu, a preporučujem ovima da uvek traže dozvolu starešine suda kad nastupaju u medijima. To je obaveza.

Neko je ovde jednom rekao, mislim da je to predsednik Vrhovnog kasacionog suda, da je to prevaziđeno pravilo. Ja u pravosuđu ne znam za prevaziđeno pravilo. Ili pravilo važi ili ne važi, ali ne može da bude prevaziđeno ako još uvek nije ukinuto. On je nekoliko puta odlazio u klasične političke misije i na politički način tumačio govore narodnih poslanika koji su ga kritikovali zbog ove i još jedne presude. Time se on izdigao iznad parlamenta i dokazao da naše pravosuđe, s obzirom da još on važi kao za nekog eksperta sudijskog itd, tako se nameće, time je dokazao da naše pravosuđe nije zrelo da bude nezavisno od parlamenta, odnosno da bude u potpunosti nezavisno, jer u ovom trenutku je ono nezavisno od ove vlasti, ali nije od bivše. On je gostovao u više političkih emisija, politički nastupao i time je, po meni, pljunuo na nezavisnost pravosuđa, jer sudija koji nastupa u političkim emisijama za mene nije nezavisan sudija, on je dokaz da sudstvo nije nezavisno.

Idemo dalje, da li je pedofil pedofil? Imamo li pravilo da su svi ljudi jednaki pred zakonom? Da li je zabranjena segregacija? Ovim sudijama preporučujem da ni slučajno ne vrše diskriminaciju pojedinih manjinskih grupa, nacija itd. Ni slučajno! Ali je to ovaj sudija uradio. Ja pitam – da li je pedofil pedofil? Ako jeste, ako je zakon jednak za sve, imamo novu povredu zakona od strane tog sudije. On je oslobodio pedofila u žalbenom postupku govoreći, a preporučujem ovim sudijama da to ne rade, da se radi o Romima, pa samim tim to nije kažnjivo. Znači, žrtva je žrtva. Onaj ko je izvršio pedofiliju nije kažnjen, znači zaštitili ste krivca, kaznili ste u stvari žrtvu, on je to kao – radi se o Romima. Time je izvršio neku segregaciju, diskriminaciju Roma, jer zakon je u ovoj državi zakon za sve. „Zakon je zakon, ma koliko opor bio“, to je rekao Valtazar Bogišić. To je drugo kršenje, a to preporučujem ovim sudijama da ne rade, drugo kršenje zakona od strane sudije.

Sada pitam Visoki savet sudstva, koji je jedini ovlašćen, da u situacijama kada dođe do kršenja zakona od strane sudije razreši takvog sudiju. Zašto su statirali u kukuruzu, zašto su se pravili mrtvi, zašto nisu kaznili ovako nezakonito ponašanje? Neću reći da je za to kriv Američki kongres, mada se možda taj sudija tamo udvarao, ali vi ste morali da štitite žrtve i u slučaju Gnjilanske grupe i sveta je obaveza svih nas da štitimo sve žrtve. Ovog puta se radi o žrtvama nealbanskog porekla, radi se većinom o Srbima, radi se o 80 ubijenih, radi se o 34 nestala i o 153 mučena. To je tako veliki zločin.

Onda se mi čudimo odlukama Haškog tribunala. Mi na ovakav način, sa ponašanjem naših sudija, nemamo moralno pravo da tumačimo odluke Haškog tribunala, s obzirom na to da kod nas u Beogradu nismo mogli da kaznimo zločince i da na neki način ispravimo pravdu prema žrtvama koje su bile žrtve surovih zločina, najsurovijih.

Ovaj svedok kaže: „Vezivali smo žrtve visoko za ruke da vise i samo ih bacali na pod kada dođu na red. Ženama smo sekli dojke, a iz zabave to posle pekli. Prostorija je jako smrdela jer su tu obavljali posao, a bila je velika kanalizacija gde smo bacali otpatke. Bilo je toliko krvi da smo i sami morali da se skinemo goli dok ih mučimo i čistimo posle. Svima bismo odsecali glave, rasporili stomake i komadali ih, pa u džakovima iznosili. Ljudi su vrištali dok mučimo nekoga, ispred njih smo bacali glave njihovih rođaka. Silovali smo kad god smo mogli. Omiljeni način mučenja nam je bio da nekog opaljačimo, to znači razbijemo glavu, a onda mu zakucamo čekićem upaljač na to mesto“. To je izjava Albanca, „Božur 50“.

Ko nama daje pravo kao parlamentu da o tome ćutimo? A ko daje pravo Visokom savetu sudstva da ne razreši sudije koje su oslobodile ovakve zločince, a pri tome je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je presuda nezakonita?

Dame i gospodo, ovim sudijama takođe predlažem da ne uvode cenzuru. Vi svakako znate da je nedavno, gle čuda, Viši sud, a taj viši sud tamo u Timočkoj, kada se ja žalim da tužim novinare onda dobijem 40.000 dinara, nebitno, posle šest godina.

Kad tuži Đilas to se reši za šest meseci. Čudno. Verovatno je njegov advokat brži u podnošenju. Nisam siguran. Verovatno je te 2008, 2009. godine umesto reforme izvršena deforma sudstva. To jeste još jedan dokaz da je sud nezavistan od ove vlasti. Tu nezavisnost čak zloupotrebljava, a da je zavistan od bivše. To je još jedan dokaz. Taj sud je doneo odluku, recimo taj Đilas je bio gradonačelnik Beograda. Taj Beograd je imao ugovor, znači vršio je javnu funkciju, uglavnom u korist svojih privatnih biznisa, a pri tome 400.000 ljudi ostalo je bez posla. Ali, je za njega bilo posla, hleba, para itd. Upao čovek u med, dobro.

Pri tome konsultantski ugovor koji je bio na štetu građana Republike Srbije, a i Beograđana, most na Adi konsultantski ugovor. Sud, nečuvena odluka – da se ne sme pisati u medijima i izveštavati i vezivati taj slučaj za Dragana Đilasa bez obzira što je on bio u javnom sektoru glavnokomandujući u gradu Beogradu, gde je tako milionski ugovor sklopljen poprilično na nezakonit način.

Sudijama ovim predlažem da nikako ne donose takve odluke, jel tom odlukom da se ne sme pisati i izveštavati o tome i vezivati to za Dragana Đilasa, koji je bio javni funkcioner, nije on radio samo u nekom privatnom biznisu, jer će se tako narušiti pretpostavka nevinosti. Zakon je zakon. Zakon je jednak za sve. Svi moramo biti jednaki pred pravosuđem.

Sada ja vas pitam, i u poslednje vreme ta pretpostavka nevinosti masovno se krši. O svojim primerima neću ni da govorim. Ja kada ukucam u Gugl, kada ukucam moje ime i prezime ja mislim da sam Osama Bin Laden. O sebi neću da govorim, ali govorim u svetlu sada poslednjih događaja. Da li sada važi pretpostavka nevinosti? Za nekoga ta pretpostavka nevinosti važi, ali za nekoga ne. Gotovo je nečuveno da neko na sudu zamisli da će eto baš Đilas biti oštećen izveštavanjem u medijima i unapred zabrani da se tekstovi o tome pišu i emituju vesti. To je za mene klasična cenzura. Onda se mi čudimo zašto je neko cenzurisao američkog predsednika? Pa, naš sud dođe i kaže medijima da ne mogu da izveštavaju o Draganu Đilasu zato što će mu narušiti pretpostavku nevinosti.

Sada se ja pitam – zašto mediji koji su njemu naklonjeni nisu o toj cenzuri uopšte pisali ni pričali? Da je nekim slučajem neko iz vlasti rekao, dobio takvu presudu i da je zaključeno da o nama ne sme da se piše zbog pretpostavke nevinosti, iako vršimo javne poslove. Recimo predsednici opština smo, ministri u vladi itd. Ja mislim da bi na tim luksemburškim medijima izbila revolucija.

Konačno – zašto ti luksemburški mediji, koji nisu registrovani u Srbiji, zašto ne mogu da budu tuženi? Vi kada tužite taj mediji, oni vam samo pošalju dopis, da oni neće da učestvuju u postupku jer nisu registrovani kao pružalac medijskih usluga u Republici Srbiji i prema tome ne mogu da budu tužena strana. Kada će jednom pravosuđe i tužilac, nemamo sada tužioce ovde, ali sudije kada budu razmatrali, to da razmatraju na takav način, kada će se jednom povesti postupak i videti da li tu ima krivičnog dela pranja para? Zato što te prekogranične televizije SBB plaća. Novac ispumpava za navodnu uslugu reemitovanja, reemitovanja nema. Zašto nema reemitovanja? Zato što luksemburški regulator tvrdi da su tamo registrovani, ali tamo ne emituju program, a reemitovanje je preuzimanje emitovanog programa istovremeno bez izmena itd.

Da li će neko da pokuša da sudi „Junajted mediji“? Da li će neko pokušati da te medije privede pravdi? Da li će neko zbog kršenja poreskog postupka i poreske administracije reći – pa ljudi zašto N1 nema PIB? Zašto N1 koristi PIB druge firme, recimo „Adrija njuz“ doo Beograd? Kada „Adrija njuz“ doo Beograd niti je osnivač, a i da jeste osnivač, ako osnujete novu firmu, to svi znamo, ta nova firma mora da ima PIB. Verovali ili ne N1 televizija nema BIP. Nema ništa. Radi na divlje. I oni se stalno žale na slobodu medija, stalno, a toliko su slobodni da se u Republici Srbiji nisu ni registrovali, nego bestidno lažu kako emituju program iz Luksemburga i kako se ovde samo reemituje. To naprosto nije istina.

Kada će neko od sudija, kada će neko od tužilaca reći – stanite ljudi, pa po nekoliko miliona evra plaćaju prekogranične kanale, plaćaju za reemitovanje, a reemitovanja nema. Znači plaćaš uslugu koje nije bilo, ispumpavaš dobit, vršiš pranje para, ispumpavaš dobit. Time si utajio porez. Ima više krivičnih dela koje oni rade. Niko u pravosuđu nema snage da to pokuša da kazni. Ne mislite valjda da im mi sudimo. Tek onda bi bilo da mi vršimo cenzuru, pritiskamo slobodne medije itd.

Vi ste ti koji u tom konfliktu treba da odlučite, krše li oni zakon ili ne. Očigledno da u pravosuđu ima prijatelja tih luksemburških medija, jer, gle čuda, upravo onaj sudija koji je doneo onako sramne zakonite presude, je rado viđen gost u tim medijima i obično kada mi komentarišemo sad će se opet neko pojaviti tamo i reći – e, oni komentarišu poslanici presude i tako dalje. Presude se ne mogu komentarisati dok su u fazi postupka, po meni, a inače onda ne možemo da komentarišemo ni presudu Dragoljubu Mićunoviću iz 1968. godine. Onda ne možemo da komentarišemo presudu Draži Mihajloviću posle rata, ako se generalno presude ne daju komentarisati.

Ja mislim da se ove presude daju komentarisati. Mislim da zbog svih žrtava i onih koji su pretrpeli štetu, mi moramo o tome da govorimo, a prava je šteta, a mislim da još nije kasno da Visoki savet sudstva razreši nekoliko sudija i time im pokaže da moraju da dele pravdu, a ne da dele nepravdu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, po meni najvažnijeg odbora u Narodnoj skupštini, čast mi je da saopštim da smo juče kao Odbor podržali sporazum sa Islamskom Republikom Iran.

Takođe, moram reći da sam četiri godine bio predsednik Grupe prijateljstva sa Iranom. Imao sam to zadovoljstvo i čast da nešto saznam više o Islamskoj Republici Iran. To je jako zanimljiva zemlja, ne samo zato što ima 80 miliona stanovnika, već to može da bude veoma povoljno tržište pre svega za poljoprivredne proizvode, a mi smo u to vreme izvozili semenske robe pšenice i kukuruza između dve i tri hiljade tona. Kad kažete između dve i tri hiljade tona, to po pitanju merkantilnog kukuruza, za koga takođe postoji interes u Iranu, izgleda kao neka manja količina. Međutim, kad uzmete da svaka semenka izbaci jedan klip kukuruza, kad uzmete koliko hektara se zaseje između dve i tri hiljade tona kukuruza, onda dođete do zaključka da su ogromne površine u Iranu bile zasejane semenskom robom iz Srbije.

U poslednje vreme to i nije tako išlo, dakle, u poslednjih nekoliko godina taj izvoz je stao i zato je bio neophodan Sporazum o zaštiti bilja i zato je bio neophodan Sporazum o biljnom karantinu, koji smo juče prihvatili. Mi mi mislimo da naša šansa nije samo Evropa u prodaji poljoprivrednih proizvoda, već pre svega mi moramo sa svojom poljoprivredom i prehrambenom industrijom da osvajamo tržišta u regionu i da osvajamo neka nova tržišta, a Iran može da bude veoma zahvalno tržište.

Imamo problema zbog sankcija koje su nametnute Iranu, imamo problema i sa prevozom koji treba regulisati za izvoz veće količine kukuruza. Takođe, sem bilja, mislim da je šansa i u izvozu goveđeg mesa. Mi smo u poziciji da posle pravog kravocida koji se desio za vreme bivše vlasti, žutih žohara, došlo je vreme da zanavljamo naše govedarstvo i stiču se uslovi za ofanzivniji izvoz na tržište Irana, koje može da bude dobro tržište za našu mesnu industriju, odnosno da podignemo standard naših poljoprivrednika.

Nama trebaju ta nova tržišta, ali takođe moram da iskoristim priliku, pošto je ministar poljoprivrede tu i verujem da je on saveznik Odbora za poljoprivredu i šumarstvo, da kažem da subvencije moramo povećavati da bi bili što konkurentniji, s obzirom da Evropa na 104 miliona hektara izdvaja 45 milijardi evra. Znači, to je negde prosečno ako uzmemo hektar kao jedinicu neku po kojoj treba deliti te subvencije, s obzirom da je to negde oko 400 do 450 evra po hektaru, naše subvencije u ovom trenutku, iako su povećane dva i po puta u odnosu na 2012. godinu, još uvek ako podelimo sa hektarima izađe nešto malo više od 100 evra. Iako su tri puta povećane, mislim da treba da budu još veće. Naš cilj je da do ulaska u Evropsku uniju te subvencije podignemo, po meni, na jednu milijardu, dakle, još dva ili tri puta da podignemo subvencije u odnosu na ove današnje da bi Evropa mogla da nam tolike subvencije isporučuje u onom trenutku kada i ako uđemo u Evropsku uniju.

Kada kažemo – subvencije, svi misle da to dobijaju samo poljoprivrednici. Subvencije su prilika i da prerađivači imaju jeftiniju sirovinu, potrošači da imaju jeftiniju hranu. Znači, ne subvencionišu se samo poljoprivrednici, već se subvencionišu u prerađivačka industrija i potrošači, da bi bili što konkurentniji. Ja verujem da pod istim uslovima kakvi vladaju u Evropskoj uniji naši poljoprivrednici za nekoliko godina mogu da preteknu evropske farmere.

S tim u vezi, treba nam jaka prerađivačka industrija i mašinska industrija, treba nam jaka ekonomija od koje možemo da uzmemo novac i usmerimo u poljoprivredu, a onda kroz jeftiniju sirovinu opet zahvalimo industriji i napravimo je konkurentnijom u tržištima o kojima sam govorio.

Evropska unija ima hiperprodukciju hrane, ali ipak nastupamo i tamo sa određenim količinama, ali mislim da tržišta oko Srbije i nova tržišta, odnosno zanovljena tržišta, kao što je iransko tržište, mogu da budu velika šansa za naše proizvođače ne samo sezonske robe, merkantilnog kukuruza, već i za stočare i klaničnu industriju. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam govorio o Sporazumu sa Iranom. Dragocen sporazum. Treba Iran poštovati iz još jednog razloga, a to je što Iran nije priznao Kosovo, nije priznao lažnu državu i s tim ih treba više ceniti. Ako to uporedimo, recimo, sa Crnom Gorom koja je priznala Kosovo, lažnu državu, a koja je nekada bila najnaglašeniji deo srpskog roda i srpskog naroda.

Bogatstvo jedne zemlje se uskoro neće ceniti količinom zlata i dijamanata koje proizvodi ta zemlja, već količinom hrane i pijaće vode koju zemlja proizvodi ili ima resurse da ih proizvede. Mislim da je Iran zahvalno tržište, ne samo za biljke, već i za stočnu proizvodnju, stočarsku proizvodnju za prehrambene proizvode koje ova država može proizvesti, a ta razmena može da bude obostrana.

Dame i gospodo narodni poslanici, bunio se gospodin iz Trstenika, veliki opozicionar Vuka potomka Jeremića, koji je svoju stranku orijentirao nekoliko puta, pa ne znam da li je više kod Tadića, Jeremića ili kod koga je već on sebe parkirao trenutno sa političkom strankom koju je prenosio sa sobom od jednog do drugog lidera. Za primarnu proizvodnju isplaćeno mu je 440.000 dinara 2015. godine. Isplaćeno mu je 2016. godine za atomizer 88.000. Godine 2017. mu je isplaćeno 385.451 dinar za pocinkovanu žicu. Za traktor mu je isplaćeno 893.833 dinara. Za zasad voća isplaćeno mu je 354.600 dinara.

Dakle, više miliona je dobio za vreme vladavine SNS i koalicionih partnera. Voleo bih da nam kaže koliko je tih subvencija povukao pre 2015. godine, odnosno za vreme vlasti u kojoj je on sam učestvovao. Verujem da su ti iznosi minorni ili gotovo nisu nikakvi. On je subvencije dobijao na sasvim drugi način. Njemu je tast koji je bio u Zavodu za zapošljavanje prebacivao po ugovorima za ljudske resurse, za udruženje gde su bili on, tast i žena, prebacio mu je preko 40 miliona i verovatno mu subvencije u poljoprivredu onda nisu toliko bile bitne. Uglavnom, ogovara poljoprivredu koja mu je dala deset puta više nego što mu je davala njegova vlast. Toliko o gospodinu.

Sada bih govorio o Sporazumu sa Rusijom, o terorizmu. Terorizam je nasilje ili pokušaj nasilja da bi se ostvarili određeni ciljevi. On može da bude zbog separatizma, može da ima nacionalne predznake, može da ima verske, ali ja bih govorio o političkom kriminalitetu kao obliku terorizma. Terorizam nije samo nasilje, terorizam je i pretnja nasiljem.

Da krenemo redom i da govorimo malo o tom unutrašnjem terorizmu, kako ga klasifikuju Amerikanci, pa da vidimo taj politički kriminalitet koji se dešava u Srbiji od onih koji navodno imaju neki nedostatak dijaloga. Koliko se ja sećam, svi uslovi koje je nama isporučila Tanja Fajon su prihvaćeni, ne zato što ih je ona isporučila, već zato što smo mi hteli da budemo otvoreni i što smo van toga još skinuli, smanjili cenzus na 3%. To nije pomoglo. Sećamo se svi pretnji silovanjem, mislim da je bila pretnja silovanjem premijerki. Pretnja nasiljem je terorizam. Sećamo se svi pretnji streljanjem, pa se sećamo kako su njihovi aktivisti pretili da nas treba strpati u logore. Đorđe Vukadinović je rekao da nas ne treba vešati na Terazijama, tamo su vešali rodoljube, već nas treba vešati na nekom drugom mestu.

Svi se sećamo pretnje porodici i predsednika Republike, a samom predsedniku Republike više puta je prećeno ubistvom, ne samo njemu, već i članovima porodice. Hajde da se setimo i nasilja koje je urađeno. Hajde da se setimo nasilja, kao politički kriminalitet nad predsednikom Narodne skupštine, to je bila gospođa Maja Gojković. Setimo se nasilja nad predsednikom Administrativnog odbora. Setimo se nasilja nad predsednikom najbrojnije poslaničke grupe ovde u Narodnoj skupštini. Setimo se pokušaja upada u Narodnu skupštinu. Setimo se upada u Narodnu skupštinu koji je policija sprečila u holu, dakle, ipak se upad u hol Narodne skupštine, u zgradu Narodne skupštine desio nasilan. Setimo se političkog nasilja koje je izvršeno nada mnom na stepeništu Narodne skupštine, direktno primenjeno nasilje u cilju zastrašivanja ne samo naroda, naših političkih pristalica, već pokušaj sticanja vlasti na nelegalan način. To je terorizam.

Rusija i Srbija imaju zajedničke, na Balkanu i u Rusiji se dešavaju neke stvari potpomognute spolja, dešavaju se oblici terorizma koji su se kod nas desili na Kosovu i Metohiji, u našoj južnoj pokrajini, koji su rezultirali secesijom, odnosno ja ću se usuditi da kažem i okupacijom od strane NATO pakta, koji su deo naše teritorije izuzeli silom i dodelili albanskim teroristima, koje su prethodno proglasili teroristima, ali se i kasnije svrstali u borce za slobodu, navodne borce za slobodu i demokratiju.

Jedni te isti oblici terorizma su na Balkanu i u Rusiji, borba za slobodu, i u Belorusiji, a u Americi se to sasvim drugačije tumači. Ja verujem da je Tramp pobedio na glasanju, ali kao što je Staljin rekao – nije bitno ko glasa, već ko broji. Zato verujem da je Tramp pobedio na glasanju, a Bajden je na brojanju i mi to što se desilo, bez obzira što mi je Tramp bio simpatičniji, moramo priznati, a društvene mreže koje su u Srbiji sasvim otvorene, da recimo Boško Obradović pozove na vojni puč, pozove na državni udar, znači to je radio nekoliko puta, proglasi i neku bunu i pobunu, pri tome izvrši neki nasilni akt, dešavalo se da upada u stanicu policije, čini mi se u Lučanima, desio nam se upad u RTS. Sve su to oblici političkog terorizma koji su primenjeni na teritoriji Republike Srbije, a pri tome imaju medijske sponzore u obliku luksemburških medija koje ovde navodno reemituju program iz Luksemburga i onda kao program iz Luksemburga gledate prenos sa devet kamera na Trgu Nikole Pašića upada u Narodnu skupštinu i više pokušaja ubistava policajaca.

Svaki kamen koji se bacio i koji ima odgovarajuću težinu, a bilo je i onih koji su teški nekoliko kilograma, za mene je pokušaj ubistva policajaca ili pokušaj teškog povređivanja, što se pojedinim policajcima i desilo. Svuda u svetu, a posebno u Americi, ja verujem da bi bila otvorena paljba na takvu vrstu demonstranata, odnosno navodnih boraca za slobodu.

U Srbiji se, na sreću, odgovor vlasti nije desio, ali nemojmo da potcenjujemo one koji svakoga dana pozivaju na neku vrstu nasilja. Danas je u štampi izašao Dragan Đilas, kaže: „Pašće krv“. Ako neki političar kaže da će pasti krv, za mene je to terorizam. Druga naslovna stranica: „Đilas sprema ulične nerede“. Imali smo više neprijavljenih političkih skupova na kojima se desilo nasilje. Sem upada u RTS, pokušaja upada u Predsedništvo, imali smo pregrađivanje ulice, čupanje saobraćajnih znakova, imali smo napad na građevinske radnike, napad na gradilišta, napad na komunalne radnike. Ja vas pitam – da li je to neki određeni oblik terorizma?

Poslednje od onog što se meni nije dopalo u vezi sa Rusijom je pokušaj okupljanja ili okupljanje podrške Navaljnom, odnosno dešavanja koja se trenutno događaju u Rusiji, gde mi nemamo ama baš nikakav interes da se u takvu vrstu protesta mešamo, a posebno da podržavamo proteste protiv ruske vlasti koja nam je omogućila da ne budemo genocidan narod i do neba uvek treba da im budemo zahvalni zato što su u Ujedinjenim nacijama uložili veto i sprečili da srpski narod bude genocidan narod.

Okupljanje je za mene još tragikomičnija stvar zato što je izvršeno na platou ispred Hrama Svetog Save, a izgradnju Hrama Svetog Save i njegovo ulepšavanje je potpomogla Ruska Federacija. Dakle, krajnje je nemoralno održavati takve skupove i pokušavati kvariti odnose sa onima koji delimično mogu da potpomognu Srbiju, odnosno da je odbrane.

Draganu Đilasu to nije prvi put. Ja ću pokušati sada da pronađem depeše Vikiliksa, a njegov kum Mlađan Đorđević, koji je bio njegov politički zamenik, dakle, gde je bio Đilas po političkoj liniji tu se nalazio i Mlađan Đorđević, od kancelarije Tadićeve, to je bio savetnik Borisa Tadića za Kosovo i Metohiju, to je bio i njegov biznis saveznik jer je bio suosnivač „Dajrekt medije“. Dakle, oni pokušavaju da se predstave kao prijatelji Rusije.

Hajde da vidimo koliko su Dragan Đilas i njegov kum prijatelji Rusije. Kaže depeša Vikiliksa, da ne čitam broj, od 21. avgusta, koja se odnosi na sastanak 13. avgusta 2009. godine, koji je Dragan Đilas održao u američkoj ambasadi, kaže ovako depeša: „U toku svoje posete američkoj ambasadi u razgovoru sa otpravnicom ambasade Dženifer Braš gradonačelnik Beograda i čelnik DS Dragan Đilas je otvoreno izrazio nezadovoljstvo i kritiku ruskog ambasadora Konuzina. Đilas je odmah naglasio gospođi Braš da kod njega postoji lična netrpeljivost prema ruskom ambasadoru Konuzinu i da će učiniti sve u svojoj moći da bojkotuje i umanji značaj najavljene posete ruskog predsednika Medvedeva Beogradu i Srbiji. Dalje, u depeši kažu – opisujući svoj stav prema Konuzinu je rekao doslovce da prema njemu ima osećaj gađenja.

Đilas je posebno uveravao otpravnicu da on i DS čine sve da ne dođe do zbližavanja između Srbije i Rusije i pružio je gospođi Braš uveravanja da se takav stav deli i kod predsednika Tadića.

Jedine dve zemlje značajne u svetu koje nam mogu pomoći pri spoljnim pritiscima kojima je naša zemlja permanentno izložena su Rusija i Kina. Dakle, ukoliko neko na ovakav način postupa prema Rusiji, ukoliko neko pokušava demonstracijama da podrži rušenje vlasti u Rusiji, taj nije prijatelj ne Rusije, taj nije prijatelj srpskog naroda.

Dame i gospodo, u jednom drugom delu koji ću ostaviti za kraj ove sednice, reći ću još ponešto posebno o Sporazumu o razmeni tajnih podataka sa Vojvodstvom Luksemburg. Tu me posebno interesuje ova medijska mafija koja daje podršku svim oblicima nasilja koji se dešavaju u ovoj našoj lepoj i napaćenoj državi Srbiji.

Uglavnom, mi ne treba da branimo vlast, mi treba da branimo državu Srbiju i njeno pravo da postoji. Mi ne treba da rešavamo tuđe probleme, treba da rešavamo svoje. Mi treba da dozvolimo da postoje razlike među nama, ali te razlike ne treba da budu podele. Mi ne treba da ulazimo u sukobe sami sa sobom, rešavajući neke tuđe probleme, treba da se posvetimo svojim problemima. U sukobu samih sa sobom sigurno gubimo mi.

Mi treba da se staramo o razvoju i ekonomiji ove zemlje, jer samo nas ekonomija može izvući, da uporedo sa infrastrukturom dižemo investicije, dižemo fabrike, da tim komunikacijama, da tom infrastrukturom putuje naša roba, putuju naši radnici, putuju naši zaposleni. Mi treba da vodimo brigu o sebi, mi treba da se posvetimo kvalitetu života naših građana, da taj kvalitet dižemo, da budemo prvi u regionu, a da uskoro stignemo i neke druge razvijenije zemlje u Evropi. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, koristim još jednom priliku da upozorim na eventualno nasilje jedne grupe koja sebe smatra opozicionim političkim strankama. Mislim da se radi o nekoj čudnoj družini koja je sklona nasilju i s tim u vezi govorim o političkom terorizmu.

Ova zemlja je prošla dva perioda. Jedan period je bio devedesetih godina kada su nas spolja ugrožavali. Period posle toga je bio period od 2000. godine kada su nas iznutra potkradali, ne samo potkradali već krali, krali da meru u tome nisu imali. Dakle, dok su se bavili javnim poslovima starali se o svojim biznisima i pri tome su dok su punili svoje džepove otpustili 400.000 ljudi.

Danas ti isti ljudi koji su ovu državu osiromašili, gotovo upropastili čak govore o vojnoj neutralnosti. Mi smo u njihovi vreme bili vojni neutralisti.

Dakle, ovoj državi treba još jedan period mira da bi kroz ekonomiju stekla svoju političku moć, svoj međunarodni ugled treba i da još više ojača svoju vojsku, da ono što zaradimo, što plug zaradi mač može da odradi. Nama taj period mira treba, ali ja upozoravam da oni koji su nas devedesete godine spolja ugrožavali možda ponovo imaju tu vrstu namere da kroz politički terorizam pokušaju da uruše ovu zemlju.

Oni koji spolja imaju tu nameru očigledno imaju podršku ovih iznutra koji su nas potkradali i ja verujem da će se pre beogradskih izbora čvrsto udružiti i ovi spolja koji su nas ugrožavali i ovi iznutra koji su krali i potkradali i da ima velikih indicija da će se to u narednom periodu desiti.

S tim u vezi treba preduzeti neke aktivnosti, a Tanja Fajon, vi to svakako znate, se ponaša kao neka vrsta i u nekim trenucima meni izgleda kao vođa te političke družina koja je sklona raznim nasilnim aktima i koja preti stalno nasiljem, dakle uličnim nasiljem, neredima, želeći, pre svega, da osvoji deo vlasti koji im ne pripada, koji nemaju uporište kod izbora od glasača u Republici Srbiji.

Mislim da je to ta vrsta političkog terorizma koja nam preti da eskalira u nekom narednom periodu i mislim da sve kolege ovde koje su prisutne treba da obrate pažnju na to, a ja ću moju diskusiju skratiti, s obzirom da sam već više puta govorio i da želim da druge kolege iskoriste priliku i nešto više kažu, jer ja vidim da će Rusija i Srbija biti gotovo u istoj poziciji i da oni koji ne žele Rusiji i Srbiji dobro kad hoće nešto da naude Rusiji obavezno prvo to urade na primeru u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo jedini prigovor u vezi ovih sporazuma imali oko vojvodstva Luksemburga. Dakle, oko zaštite tajnih podataka.

Dakle, ja mislim da neki ljudi iz opozicije nisu ni pročitali naziv zakona kojim se potvrđuje Sporazum o zaštiti tajnih podataka između dve države.

S tim u vezi ja smatram da je opozicioni poslanik protiv zaštite tajnih podataka, što bi dovelo do nemerljive štete za obe države, pa tako i za državu Srbiju.

Kad smo već kod tajnih podataka, verovatno naše službe prate pranje para. Po pitanju Luksemburga, to je sedište jedne srpske medijske mafije. Odatle u zaštitu kreće Tanja Fajon koja se ponaša kao politička nadničarka Šolaka i Đilasa. U Luksemburgu su registrovane „Junajted medija“, „Adria njuz“, „Dajrekt medija“, čuvena „Dajrekt medija Dragana Đilasa i Mlađana Đorđevića. U Luksemburgu je registrovano 30 kanala, lažnih, prekograničnih koji program ne emituju u Luksemburgu. Navodno, ovde nisu registrovani, jer se program reemituje iz Luksemburga. Nema reemitovanja bez emitovanja.

Emitovanje je emitovanje programa za širu javnost. Ne možete emitovati program na kućnom računaru ili puštati kroz kabl i to zvati emitovanjem. Emitovanje u smislu zakona i konvencije o prekograničnim televizijama je emitovanje programa za širu javnost. Takav program se istovremeno preuzima u Srbiji, treba da se preuzima u Srbiji. To se smatra reemitovanjem i to ne podleže registraciji u Republici Srbiji. Svakako, znate za „SNN“, „BBS“, itd., to su prekogranični kanali, pravi prekogranični kanali.

Mi imamo posla sa lažnim pregoraničnim kanalima i to nadležne službe treba da utvrde, zato što lažni prekogranični kanali mogu da posluže i za pranje novca.

Ja samo da vas podsetim da „N1“ televizija nema PIB, nema poreski broj. Samim tim ne može nikakve poreske obaveze da plaća.

Televizija „N1“, Nova S“, „Sport klub 1“, „Sport klub“, „Sport klub 3“, „Sinemanija“, itd., negde oko 28, do 30 prekograničnih kanala, lažnih nisu registrovani u Srbiji, a u Luksemburgu su registrovani samo fiktivno.

Meni je luksemburški regulator, ono što kod nas radi REM, poslao dopis, na moje pitanje odgovorio – da jesu registrovani u Luksemburgu, ali u Luksemburgu ne emituju program.

Sada ja vas pitam – šta se reemituje? Na njihovom kablu, dakle na kablu SBB-a Šolaka i Đilasa vi svakako te prekogranične lažne kanale možete da vidite. Oni REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, nikome ništa ne plaćaju u državi Srbiji, jer, tobože, oni samo preuzimaju istovremeno program iz inostranstva i zato, navodno, nemaju poreski broj, ne plaćaju ništa, itd., ali svi znamo, posebno posle direktnog prenosa devet kamera, da se program emituje u stvari iz Beograda i da Novi Beograd, gde je stidio i gde je master te televizije, svakako nije Luksemburg.

Zašto govorim da ovo ima veze, obično su dela pranje para vezana za terorizam. Kada nešto od banke dobijete, neki dopis, oni u skladu sa borbom protiv terorizma i pranja para itd, ispunite neki obrazac. Sada se ja pitam za Baškima Ulaja koji je finansirao Jugoslava Ćosića, a to sam se već pitao odavno, dobio je 250 hiljada evra za konsultantske usluge jednog albanskog mafijaša itd.

Međutim, televizije za koje radi, Srbiji ne plaćaju ništa, ali imate još goru stvar. Naime, na kablu SBB-a programi RTS-a, Pinka itd. sa nacionalnom frekvencijom su najgledljiviji. Preko 80% gledljivosti je tih programa, a pri tome SBB njima ne plaća ništa. To je kao kada bi ja svoje poljoprivredne proizvode izneo na pijacu i ustupio ih preprodavcu, a pri tome ne tražio za svoje proizvode nikakvu naknadu, odnosno ne smem ni da tražim, jer se onda moja roba neće videti na pijaci. Tako SBB ucenjuje kanale sa nacionalnom frekvencijom, pri tome ne plaća ništa za emitovanje njihovog programa, serija itd.

Ali, gle čuda, SBB plaća svoje tv kanale, čiji vlasnik za reemitovanje plaća u Luksemburgu. Poreski stručnjaci svakako znaju, i vi koji ste se bavili bilo kojim biznisom, da fiktivna usluga ne može da se oporezuje.

Ja pitam, koju to uslugu reemitovanja plaća Šolak i SBB, plaćaju za televiziju „N1!, „Novu S“, „Sport klubove“? Znači, to plaćaju i po tri evra po korisniku, znači više miliona evra mesečno dobijaju za program koji navodno reemituju. Plaća se usluga koja u Luksemburgu ne postoji. Ne postoji emitovanje programa, ne postoji reemitovanje i onda na bazi tog reemitovanja se vrši pranje para. Tako se smanjuje dobit SBB-a i zato prikazuje gubitke u Srbiji, zato se pljačka država Srbija.

S tim u vezi, u vezi ovih tajnih podataka treba naše službe dobro da provere, da provere da li se taj program emituje, koliko novca izađe na lažne medijske usluge za reemitovanje, a da u stvari tog reemitovanja nema, to se radi o emitovanju u Republici Srbiji.

Sa ovim sporazumima mi ćemo i dalje ekonomski razvijati državu Srbiju, mi moramo da budemo vredni, posvećeni, da vreme provodimo u radu, trudu, ne po kafićima i na kaučima. Nema u svakoj školjci biser, sve moramo pokušati. Nema u svakoj školjci biser, ali svakako moramo pokušati da otvorimo. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja stranka jeste malena, ali časna i poštena. Osnovana 20. maja 1990. godine u Novom Sadu. Jedan od glavnih programskih ciljeva, mislim da ovde predstavljam najstariju stranku, pošto DS nije prisutna, barem koliko ja vidim u svom originalnom izdanju, to je čini mi se jedina stranka iz te godine koja za cilj stavila programski cilj - ulazak u Evropsku zajednicu.

Mi tada nismo bili za Evropsku uniju, ali smo bili za Evropsku zajednicu. Slobodan protok roba, ljudi, kapitala je bila naša programska odrednica. Nešto pojačana politička osnova bila je ugrađena i u naše želje da sačuvamo tadašnju Jugoslaviju, da na te sve evropske vrednosti dodamo jednu manju vojsku, federalizaciju Hrvatske itd, da se etičke napetosti izleče nekim autonomijama, u republikama u kojima one nisu postojale. Nažalost, sem naših malih stranaka, a kasnije se priključila i stranka Ante Markovića, tada nije bilo dovoljno političke snage da se takav program realizuje.

U politici ima geslo - nije bitno šta si rekao, već kad si rekao. Očigledno da su stremljenja, pre svega Hrvatske i Slovenije za odvajanjem od tadašnje države bila jača od želje, pa čak i Ante Markovića i manjih stranaka u Srbiji, takvih stranaka u Hrvatskoj, Sloveniji gotovo da nije bilo, da se Jugoslavija preuredi ekonomski i politički i po principima Evropske zajednice i da takva uđe u Evropsku zajednicu.

Sada ja pitam, sa tadašnjom politikom sam bio tada izdajnik, sada sa istom tom politikom sam nacionalista ponekad. Sada ja pitam moju braću i drugove nacionaliste, šta bi bilo kada bi neko uslišio naše molitve i rešio da nam da sve teritorije koje naši nacionalisti zamišljaju u velikoj Srbiji? Recimo, neko reši i kaže - evo vam, ne znam, Kosovo, Makedonija itd, ja vas pitam - a kojim bi vi to narodom to naselili? Dakle, morali bi da nam daju i neki dodatni narod.

Ja takođe pitam one koji su protiv EU, da li su oni protiv naše braće koja su već ušla u EU? Srbi deo po deo, 20% Srba je ušlo u EU. Nemoj to da zaboravimo. Ulazak u EU je prilika da se sklopi srpsko nacionalno biće. Šta mislite, što su Hrvati toliko protiv ulaska Srbije u EU? Zato što bi Srbi, onih 186 hiljada se na veći i jači način ujedinilo sa Srbima koji žive u Srbiji, Bosna ako uđe, naravno BiH ako uđe u EU, i svi oni Srbi koji žive u EU. Znači, svi bi Srbi živeli opet u jednoj zajednici država kao što su živeli u SFRJ.

Otuda ja mislim da su Hrvati protiv da Srbija uđe u EU i da malo bude zabrinut za tu EU iz prostog razloga što zajednica u kojoj su Hrvatska i Slovenija, nekako sam zabrinut, oni nisu faktor stabilizacije takvih zajednica. Da sam na mestu EU, još dok je bila Evropska zajednica, preko reda ne bih primao neke bivše jugoslovenske republike ili recimo Bugarsku, ja bi primio Srbiju. Zato što je srpski narod čuvar države i zajednice država. To su potvrdili čuvanjem SFRJ, jer su doživljavali tu državu kao svoju i bili armatura te države. Zato su proglašeni glavnim neprijateljima i lošim momcima upravo zato što oni koji su razbijali SFRJ su videli da je Srbi najviše čuvaju onda su ih zato proglasili lošim momcima.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od razloga zašto se i dalje zalažem za EU, koja ponekad svojim unutrašnjim sukobima liči na SFRJ i 1989. godine ili 1988. godine, i zajednička evropska poljoprivredna politika i subvencije koje poljoprivrednici u EU imaju zahvaljujući snažnoj ekonomiji itd, na 104 miliona hektara gotovo da imaju 50 milijardi za poljoprivredu i ruralni razvoj.

Ako uzmete jedan hektar kao jedinicu mere, znači, to između 400 i 500 evra, sa takvim subvencijama naši poljoprivrednici bi vrlo brzo prestigli i evropske poljoprivrednike, a da ne govorim o poljoprivrednicima u regionu.

Zamislite, Hrvatsku koja ima minimalnu subvenciju po hektaru sa 300 evra, naši poljoprivrednici kad podelim značajnije veću podršku u poljoprivredi nego 2012. godine, tri puta veću, imaju kada podelite sa hektarima 100 evra. Dakle, tri puta Hrvatska ima veće subvencije ako uzmete hektar kao jedinice mere, ali ipak smo mi i dalje konkurentniji ovde u regionu od njih, imamo bolje razvijeno stočarstvo itd.

Sada zamislite da imamo subvencije kakve imaju u EU, da naši poljoprivrednici ostvare sva ta prava, ja vas pitam koliko bi mi bili konkurentniji i koliko bi naša prehrambena industrija, zahvaljujući tome je imala jeftiniju sirovinu i koliko bi ona sama bila konkurentnija na ovom našem regionalnom, pa i na evropskom tržištu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pročitao Izveštaj Evropske komisije, vidim da su glavne zamerke na medije. E, sada, ja to gledam ovako, svi naši gotovo politički istomišljenici su neki postali novinari. Za mene su novinari osobe koje rade za registrovani mediji.

Međutim, o Srbiji baš zahvaljujući preteranim slobodama, imaš niz TV kanala i portala koji apsolutno nisu registrovane, a ljudi koji rade za te portale i za te TV kanale se predstavljaju kao novinari i to kažu, nezavisni novinari. I ja mislim da opoziciono novinarstvo, nije nezavisno novinarstvo, ono novinarstvo je naklonjeno opoziciji.

Nezavisan novinar bi trebao samo da pušta informaciju, a ne da učestvuje u informaciji, a često su novinari ujedno, izvor, emiteri informacije itd. i nekada kad držite Konferenciju za štampu, vi to svakako znate gospodine Dačiću, gospodine Selakoviću i gospođo ministarko. Vi svakako znate da nekada ne znate da li ispred vas pitanja postavljaju najveći politički neistomišljenici protivnici ili su to novinari. Često se ispod oznake novinar, krije veliki politički kamuflirani neistomišljenik.

Zato ja pitam EU, šta bi oni radili kada bi ih ja u Inđiji registrovao 30 kanala fiktivno, da mi to država dozvoli, 30 medijskih kanala, TV kanala fiktivno, znači samo registrujem, ne moraju da emituju program i onda otvorim studio u Parizu, Briselu, London više nije, na sreću nas Srba valjda će da promene stvari prema nama, kada bi u svim tim gradovima mi otvorili studio i oni emituju program recimo protiv Francuske Vlade, protiv Makrona, u Nemačkoj protiv Merkelove, napadaju sve političke vladajuće stranke, ja pitam koliko bi EU i zemlje EU dozvolile da se takva vrsta programa emituje protiv njihovih Vlada, njihovih političara, da li bi onda smatrali da ti neregistrovani u njihovim zemljama, mediji, mogu da deluju na takav način.

Ja mislim da ne bi trajali ni 24 časa. Ovde glavnu podršku upravo imaju u Srbiji neregistrovani mediji fiktivno registrovani u Luksemburgu. Zato pitam EU, kada ocenjuje stanje u medijima, uglavnom to bazira na ovim, u Srbiji, neregistrovanim medijima koji su fiktivno registrovani negde u Luksemburgu.

Što se nacionalnih manjina tiče, sa Tanjom Fajon imamo specifičan odnos, to znamo gospodin Orlić i članovi grupe u kojoj učestvuje, pa bi ona trebala da mi objasni kada su se već pominjale nacionalne manjine, zašto u Srbiji, ne zašto, već u Srbiji 4.033 Slovenca imaju status nacionalne manjine, verovali ili ne. Dakle, po popisu iz 2011. godine, možda i sada ima više i manje, naglašavam, izvor popis iz 2011. godine, 4.033 Slovenca i 0,06% stanovništva. Oni u Srbiji što podržava, imaju status nacionalne manjine i nacionalni savet.

Srba ima u Sloveniji, po njihovim izvorima 40.000, a po nekim drugim možda 70.000 ili 100.000, a po poreklu možda i pola, i oni nemaju status nacionalne manjine i mnogi u Sloveniji nemaju status nacionalne manjine, mislim da imaju samo Mađari, Italijani, samo dve nacije imaju status nacionalne manjine.

Po tom pitanju, meni je drago što je Srbija zemlja u kojoj nacionalne manjine imaju daleko veća prava, nego što imaju u pojedinim zemljama EU. Dakle, ne želim da ih vratim na prava koja Srbi imaju u Sloveniji, da me neko ne bi pogrešno razumeo.

Koliko znam zamerke stoje na opoziciji. Hajde da vidimo ovako, kako se dogovoriti sa ljudima, da se zna, ja sam za to da se sa njima dogovorimo. Kako da se dogovorite sa ljudima koji nisu mogli ni sami sa sobom?

Dakle, kako ko više nije predsednik te stranke, recimo 90-ih godina, partija koja je bila najbliža mojoj partiji po programu je bila DS. Računam samo od smrti Đinđića, iz te političke stranke je nastao LDP, Nova stranka, Pokret za preokret, Levica Srbije, Tadićeva stranka, Đilasova stranka, Zelenovićeva stranka, ukupno devet političkih stranaka je nastalo iz jedne političke stranke, zato što nisu mogli ni sami sa sobom.

Sada ja pitam EU, kako mi da se dogovorimo sa ljudima koji ni između sebe nisu mogli da se dogovore, pa i dan danas imaju konflikte i kako na takav način njih plasirati u parlament?

Tanji Fajon sam u lice rekao – gospođo, ako misliš da im pomogneš, treba prvo da ih ujediniš u jednu političku stranku. Izračunajte i sami, SNS je uprkos bojkotu dobio 60% glasova, SPS je koliko dobio, znači zajedno dve vladajuće najveće partije su dobile, izborne liste, 70%.

Znači, 30% uprkos bojkotu je glasalo za razjedinjenu opoziciju itd. Da su izašli ujedinjeni bez bojkota, danas bi ovde imali oko 90 opozicionih poslanika, međutim ono što sam rekao, svaka vaška pobaška, nisu mogli ni sami sa sobom i sada EU na žalbe, to ista ona lobistička kuća koja lobira za ove Šolakove medije, non-stop pritisak, kao vi nemate razgovor u parlamentu, a oni su bojkotovali i nisu ni hteli u parlament, a nisu ni mogli jer su tako razjedinjeni bili daleko i od onih 3%.

Izborne uslove koje su nama ostavili, valjda je svako shvatio da su unapređeni samo spuštanjem cenzusa.

Ne znam šta mi više možemo da učinimo, jedino da ih zamolimo i da kažemo hajde ljudi preuzmite vlast, zvala Tanja Fajon, mi ćemo vam ustupiti vlast.

Zbog Srbije i građana Srbije to ne treba raditi, jer bi oni vrlo brzo Srbe vratili na početno stanje iz 2012. godine.

Na nama je, ne znam da li ćemo ući u EU, mi svakako nećemo dopustiti da ono što neko smatra možda Evropi, daje Srbija Beograd sa bližom okolinom. Takva Srbija sa bližom okolinom neće ući u EU za vreme ove vlasti, a ukoliko bude nekih revolucija, ukoliko neko silom vrati one prethodne na vlast, nisam siguran, ali ja deo takve vlasti neću biti.

Mi, ne znam da li ćemo ući, jer razlika između cilja i puta je velika. Mi treba da budemo na putu za EU i zbog ove zajedničke poljoprivredne politike i fondova koji već pristižu. Ove godine smo dobili na desetine miliona evra, a ukupno treba da dobijemo 184 miliona samo iz IPARD programa koji je manji od svih drugih, mi treba da iskoristimo sve fondove koje nude, pa i one koji ne nude da izmolimo, sve što možemo da iskoristimo na putu do cilja, pri tome ne želeći da izbegnemo ulazak u EU, jer ja shvatam da EU nije zemlja dembelija, da neće tek tako davati penzije i plate, da EU finansira, ali u nju kada uđemo, treba finansirati nju. Dok ne uđemo, ona isključivo finansira i pomaže da se zemlja podigne i mi našu zemlju treba da izgrađujemo da bude vodeća zemlja na Balkanu, pa šta bude bude. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, od današnjih predloga kao neko ko živi u Inđiji i kao neko ko je sa fabrikom „Fast“ počeo da pravi industrijsku zonu u koju je „Tojo tajers“ izrazio nameru i postavljen je kamen temeljac za izgradnju fabrike guma, naravno da podržavam sporazum sa Japanom.

Interes moje opštine, interes okoline, interes Srbije je da se ta investicija realizuje. Samo da vas podsetim. Zahvaljujući tome što sam 2001. godine bio pomalo čudan i smešan, što nisam tražio ništa za sebe, već sam tražio usluge za svoju opštinu, danas je izvoz iz opštine Inđija vredniji nego izvoz cele Crne Gore. Kada se realizuje japanska investicija gotovo da će biti duplo veći izvoz iz opštine Inđija nego i cele Crne Gore.

Ovo govorim da one koji te strane investitore smatraju gotovo neprijateljima i protivnicima znaju da svi oni nastupaju kao domaće firme i da te strane investicije su nam povoljne iz sledećeg razloga - zato što svaki od stranih investitora, pa i „Tojo tajers“, prvo nam donese i komad tržišta. Nađu kupce za svoju robu, a tako obezbeđujemo plate ne za radnike koji rade samo u tim fabrikama, nego i za javni sektor koji često ume sebi da dodeli više novca nego onima koji su novac proizveli.

Podržavam i autoput do Merdara. Mislim da je prošlo vreme da Albaniju prelazimo peške. Mehanizacija je ipak čudo. Postoji razna mehanizacija. Mi ćemo se jednoga dana razgraničiti sa Albancima. Ja sam za razgraničenje. Zašto to kažem? To nije čak ni protivustavno. Jednog dana ćemo se s njima razgraničiti. Pitanje je koga dana i na kojoj tački? Ja se zalažem da to bude u primorju političkim sredstvima i mislim da je to legitimno.

Mislim da je prošlo vreme, a i da ovi spolja treba da znaju da ne mogu da Srbiju smanje i da vide Srbiju kao malu Crnu Goru. Prošlo je vreme kada smo s tri mora spali da tri Morave i više nećemo dopustiti da se Srbija pod pritiscima spolja, a i podršku iznutra koju imaju u ovim nesrećnicima, smanjuje.

Podržavam ovaj sporazum i zbog Albanaca zato ako ih vežemo da njihov put prema Evropi, tamo gde rade, tamo gde beže, i ne znam zašto Evropa ne bombarduje sama sebe, jer se više Albanaca iselilo u poslednje vreme otkada su oni tamo prisutni nego za vreme agresije NATO pakta i ratova 1998. i 1999. godine, dakle, dok god ih vežemo da moraju da prolaze kroz Srbiju oni moraju drugačije da se ponašaju prema Srbima. Ovaj autoput ne povezuje samo Albance sa Evropom, već povezuje Srbe na celoj teritoriji Srbije. Oni koji nam prigovaraju zbog tog autoputa zaboravljaju da na KiM žive Srbi i dalje i da će ih živeti sve više i viš.

Dame i gospodo, što se tiče Medijskog servisa ja imam malo različit stav. Ja njima olako ne bih dao pare. Dobro je što u ovom Predlogu zakona stoji da će to za 2021. godinu da odlučuje Vlada svojim aktom. Zašto to kažem? Zato što RTS plaća uglavnom sirotinja na dva načina. Jedan način je na brojilo, taksa na brojilo - 299 dinara. Drugi način je budžet. Ko puni budžet? Budžet uglavnom pune siromašni. Nisu oni na Maldivima i ne maže se kavijar na narodni hleb. Oni su ovde, oni su kupci. Oni ne iznose pare napolje. Oni ga troše po samoposlugama. Onog trenutka kada na kasi zvecne fiskalni račun, tog trenutka se naplaćuju porezi. Svi prethodni porezi su odbitne stavke itd. Pravi kupac plaća kupac, potrošač kada uđe u samoposlugu, kada naspe gorivo na pumpu itd. Oni pune budžet. Znači, platili su taksu na brojilo.

Sada kroz budžet po drugi put finansiraju RTS. Nisam protiv da imamo Javni medijski servis, ali sam za to da oni i malo sami prohodaju, da ih ne ljuljamo stalno. Nisu se oni rodili juče. Ja sam za to da oni imaju neke komercijalne prihode malo na većem nivou, a objasniću vam da često građani i treći put plaćaju pretplatu. Kao pretplatnik „Totala“, u Beogradu to je SBB, treći put plaćam RTS. Ima tri brojila, a žuti Bujke me cenzuriše. Pozovu me u emisiju pa mi otkažu, kao – vas ćemo zvati kada bude tema poljoprivreda zato što dva opoziciona prvaka nisu htela sa mnom da učestvuju u emisiji, pa me otkažu ujutru za uveče, bez obzira što im plaćam na tri brojila taksu. Plaćam i kroz porez iz budžeta. Plaćam i kroz „Total“.

Gotovo je neverovatno da se RTS ponaša tako nedomaćinski. Navešću vam primer. zamislite da ja kao poljoprivredni proizvođač proizvedem poljoprivredne proizvode, povreće, voće, žitarice, donesem na pijacu i trgovcu znam za džabe, distributeru. Evo ti moj proizvod, pa ti zaradi, uzmi novac, itd.

Da li postoji neko od vas ko bi na to pristao? Da li postoji neko ko bi proizveo nešto i trgovcu ili distributeru to ustupio za džabe? U Srbiji postoji neko ko to radi. To je RTS. Na SBB operatoru, na kablu najgledaniji programi su programi RTS-a. Radio televizija Srbije proizvodi program. Sigurno ga proizvodi. Razne zabavne emisije, razne kulturne emisije, informativne emisije, serije, filmove, itd. Sve to emituje SBB za džabe. Ništa im ne plaća. Znači, dobili su gotov proizvod koji su pravili montažeri, kamermani, scenaristi, itd., pa i šminkeri.

Dakle, sve to šmekeri dobiju džabe. Znači, ne znam zašto se RTS ne pobuni, kaže – znate šta, vi iz SBB-a naplaćujete pretplatu. Znači, ja tri puta finansiram RTS, kao i većina građana koji gledaju to kroz kabl ili kroz Total. Tri puta plaćamo, jednom na brojilu, drugi put kroz budžet i treći put plaćamo kroz pretplatu SBB-a.

Šta SBB radi sa pretplatom? Objasniću. Ne plaća RTS-u ništa, a kad RTS-u ne plaća ništa, onda ne plaća ni jednom kanalu sa nacionalnom frekvencijom, regionalnoj ili lokalno.

Uzgred, bolje rečeno, ne znam, gospodin sad nije tu, da mu kažem da su njegovi prijatelji iz 2012. godine, ono kad su pokušali da spasu Tadića, da su njegovi prijatelji delili frekvencije, ne mi. Sve nacionalne frekvencije su podelile demokrate, regionalne, lokalne. To nisi kao opozicioni mogao dobiti ni slučajno, što će, verovatno, Đukanović reći zato što je mogao samo na radio Fokusu da nešto govori.

Toliko i žao mi je što gospodin nije prisutan, pošto je on govorio o lokalnim i svim tim frekvencijama.

Šta radi SBB? Nikome ništa od lokalnih, regionalnih, nacionalnih televizija ne plaća.

Zašto se ove televizije sa nacionalnom frekvencijom ne bune? Ove privatne se ne bune zato što se ne buni RTS, jer ukoliko se pobune isključiće ih iz kabla, pa ih neće videti polovina Srbije. Zato jadnici moraju da ćute.

Ako oni moraju a ćute, mi ne moramo da ćutimo. Mi donosimo zakone i doneli smo Zakon o elektronskim medijima.

Na dva načina se guše domaći mediji. Domaći mediji plaćaju REM-u sve. Ovi prekogranični kanali ne plaćaju ništa. Svoje prekogranične kanale ima SBB. Radio televiziji Srbije ne plaća ništa što koristi njihov proizvod, a drugim medijima sa nacionalnom, regionalnom ili lokalnom frekvencijom ne plaća ništa, ali, gle čuda, iz one pretplate koje plaćaju građani oni plaćaju svoje prekogranične kanale, medijsku uslugu za reemitovanje.

Šta je reemitovanje? Reemitovanje je istovremeno preuzimanje emitovanja iz inostranstva bez izmena, prekrajanja, itd. S jedne strane ubacuju srpske reklame i time uzimaju hleb domaćim medijima kojima ne plaćaju ništa i domaćim medijima koji moraju na određen način da im ustupe svojstva. Znači, uzimanjem rekla uzeli su im hleb iz usta, a oni moraju REM-u da plaćaju naknadu, što ovi ne moraju. Onda SBB plaća svojim prekograničnim kanalima po više evra po korisniku, a imaju, čini mi se, 900.000 korisnika.

Tako da, verovatno „N1“ televizija, „Nova S“, „Sport klubovi“ i 29 kanala dobijaju po tri, četiri evra po korisniku, odnosno po nekoliko miliona evra i na takav način se ispumpa pretplata.

Od pretplate najgledaniji kanali, a to su nacionalni kanali, ne dobijaju ništa. Gledivost domaćih kanala na SBB je sigurno preko 80%, taj šer se lako može izračunati. I za proizvodnju tog programa RTS uopšte ne traži nadoknadu. Pa, lepo je, na državnoj sisi se lako visi. Što ne mogu da uzmu od Šolaka, Đilasa, itd. oni uzmu od naroda.

Sad je vreme da se i narod malo, da narod, taj čovek običan, vredan poštovanja, da i on malo bude ispoštovan. Oni su vredni tog poštovanja, treba taj novac raspodeliti. Šolak ima, bre, dva aviona, ljudi. Dva falkona ima. Imao je to i kada su se ministri u Vladi, maltene, strmeknuli iz vazduha na zemlju zbog neispravnog falkona. On ima dva aviona. Mi masnoj guski rep podmazujemo.

Dakle, vreme je da RTS stane na noge, da prohoda i da proba na komercijalan način da posluje, odnosno da traži da se njegov proizvod koji ovi plasiraju plati. Oni nemaju nalog da to urade. Nameru da uredi tržište REM nema i da kaže, član 27. o oglašavanju kaže da prekogranični kanali mogu da emituju reklame samo koje su deo izvornog programa u inostranstvu.

Hoćete da mi kažete da „Foks muvi“ u Americi reklamira „“Jelen pivo“, „Zaječarsko pivo“, „Dijamant“, itd.? Naravno da se te reklame ubacuju. Tako se direktno onima kojima koristi program džabe uzima još jednom hleb iz usta, jer nemaju marketing, jer deo marketinga ode tako. Dokle ćemo mi to da trpimo?

Zato što su oni izlobirali nekog u Briselu, pa kažu – nema nezavisnih, slobodnih medija. Šta su oni nezavisni, slobodni mediji pod kontrolom političara? To je ono kao kad je Đilas imao nezavisni mediji koji se zvao „Pres“, pa je bio malo vlasnik, pa oni kažu – sad ćemo voditi one druge medije. Kako to političari oslobađaju druge medije, to je meni onako poznato, to sam već video. Znači, gledao sam u „BK televiziji“, ide se sa puškama, zatvori jedna televizija, pusti neka druga. Oni misle da smo zaboravili šta smo sve radili sa medijima. Onda Pajtić kaže – treba uzeti jednu nacionalnu frekvenciju ovim televizijama i dodeliti je „Novoj“ ili „N1“ televiziji. Nismo mi delili te frekvencije, već ih je delio upravo Pajtić i njegova ekipa, pa nisu dobro podelili pa bi sada malo kao opozicija da preraspodele, a mi se ponašamo kao hajde nemoj da ih diramo, opet će se žaliti Briselu da nema nezavisnih i slobodnih medija.

Po čemu su oni nezavisni? Opozicioni mediji nisu nezavisni mediji, već su pod kontrolom opozicije na razne načine i to gledamo svaki dan. I oni hoće da kažu – sve što je pod njihovom kontrolom je slobodno, a sve što nije pod njihovom kontrolom to nije slobodno.

Dakle, RTS, ne radi moja žena tamo, radi Borkova, ja sam tamo cenzurisan na više načina. Možete da me vidite samo ovde u Skupštini i nigde više. Ako dam izjavu o žetvenim nedostacima i ona se cenzuriše, kažu – nećemo da puštamo čoveka sa farme. Baš im hvala što me ne puštaju, verovatno će mi rejting kod naroda rasti.

Ja vam govorim da Vlada, mi ćemo usvoji ovaj zakon, bude oprezna i da RTS ne daje novac, dok god i ne natera da se malo ponašaju komercijalno i dok ne zatraže od SBB da njihov proizvod, njihov program bude plaćen, a na takav način će i drugi mediji sa nacionalnom, regionalnom i lokalnom frekvencijom naterati tu istu SBB kuću, tu masnu gusku, gde više rep ne podmazujemo, već će ih naterati da se novac pravilno raspodeli i da domaći mediji dobiju deo kolača, a samim tim oslobodimo obične građane preteranih taksa i davanja za RTS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, duh Rodoljuba Šabića vlada ovom Skupštinom.

Naime, reklamiram član 96. Poslovnika Narodne skupštine, koristeći pravo iz člana 103. da to učinim.

Kaže član 96. – u osnovnom postupku po otvaranju načelnog pretresa svake tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine pravo da govore po sledećem redosledu i vremenu, trajanju, imaju predlagač akta, odnosno ovlašćeni predstavnik grupe predlagača akta koji dobije reč kada je zatraži i na njega se ne odnosi ograničenje u pogledu trajanja izlaganja. Ponoviću, predlagač akta. Predlagač akta su Odbor za ljudska prava, Odbor za pravosuđe i Odbor za finansije. Gospođa Aleksandra Tomić je to pravo iskoristila.

Poštujući izveštaj, poštujući i prisutne, samo predlagači akta mogu da govore, a predlagači akta su predsednici odbora, odnosno odbori i odbor na svojoj sednici ovlasti ko će ovde zastupati predlagače akta.

Zaključak je akt odbora, ali nama je Šabić svojevremeno, da ne govorim u kakvom psihofizičkom stanju, podigao revoluciju, kao – što ste vi nas zvali na sednicu ako nemamo pravo da govorimo, pa i ministri predlagači akta dođu ovde u pratnji svojih službenika, pomoćnika, državnih sekretara, načelnika, itd, ali ne mogu da koriste pravo predlagača akta, već to može samo predlagač, a to je ministar.

U ovom slučaju predlagači zaključka su odbori. Ja bih zamolio predsedavajućeg, ukoliko on to može, da mi ovu sednicu privedemo Poslovniku i da predstavnici odbora, kao predlagači akta, ovde nam se obrate uz asistenciju svih prisutnih, protiv kojih nemam ništa.

Ne tražim da se o ovome glasa, ali vam govorim da duh Rodoljuba Šabića, a to gospodin Marinković zna, koji je ovde svojevremeno podigao revoluciju, kao – šta ste nas zvali ako nam ne date da govorimo, ovog trenutka vlada Narodnom skupštinom, ovih trenutaka. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, i dalje mislim da treba poštovati član 96. i da razgovaramo o predlozima zaključaka, a zaključak je akt, akt ima predlagače koji su ovde trebali da brane zaključak odbora.

Izveštaj je dokument koji dolazi do odbora, odbor usvaja taj izveštaj uz učešće svih predstavnika koji su danas ovde i onda ovlašćeni predstavnik odbora, a to su gospodin Bačevac, to je gospođa Tomić i mislim da je to gospodin Đukanović, kao predlagači akta ovde to treba da brane, a prateći izveštaj je dokument koji mi imamo u vidu. Oni imaju pravo da asistiraju predlagačima akta, ali ponavljam izveštaj nije akt.

To je revolucionarna stvar koju je ovde Šabić ispromovisao pre nekoliko godina kada je zajedno sa Jankovićem vodio više politiku, više je politički nastupao, nego što je nastupao kao Poverenik. Više je bio nekako zaverenik. Od kada mu je ona britanska ambasada dala, koliko beše, 150, 200 hiljada funti, ne mogu tačno da se setim, nešto malo manje nego generalu Simoviću kada je obarao Vladu Kraljevine Jugoslavije, od tog trenutka je čovek promenio ponašanje.

Ovde su on i Janković tada pokušali, ne znam ko je predsedavao, čini mi se gospodin Marinković, da sebe predstave kao predlagače akta i onda je ova Skupština, odnosno tadašnji saziv uz moje protivljenje popustio i dopustio da se izveštaj smatra aktom, što nije tačno. To je regulisano Ustavom, zakonom i Poslovnikom i demokratija je procedura koju treba poštovati.

Što se tiče istopolnih brakova, za razliku od gospodina Komlenskog, ja podržavam istopolne brakove, ali samo za osobe koje su rođene u istopolnim brakovima, što je pošteno. Lozu treba nastavljati, bez obzira šta pojedini poslanici mislili o tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam noćas dobio poruku – tebe treba ubiti. Kažem ja njima – u redu je, jednom ste pokušali nije uspelo, možda drugi put uspe. Možda će veliki vernik Boško Obradović, koji me je napao na Svetog Marka, to je seoska slava kod mene… Ja sam morao da napustim goste, da dođem zato što smo činili nešto u korist opozicije, u korist demokratije, čini mi se da olakšamo prikupljanje potpisa, bez obzira što je ova izborna lista već predala, čini mi se, listu i prikupila potpise, i to kod notara. Njima smo hteli da olakšamo da to mogu da rade po mesnim kancelarijama i opštinama. Ja nisam bio protiv, s tim što moram da kažem da tih 10 hiljada potpisa kod notara se upravo ustanovili oni. Oni su ustanovili da politička stranka mora da ima 10 hiljada overenih potpisa, a danas nastupaju, uz vaše odobrenje, razna udruženja građana nastupaju kao parapolitičke stranke. Tri člana registruju udruženje i kažu mi smo pokret. Gde postoji registar pokreta? Recite. Ja znam da postoji registar udruženja, sportskih udruženja, odnosno sportskih ekipa. Postoji APR, on registruje preduzeća. Doduše registruje i udruženja i postoji registar političkih stranaka.

Danas na političkom nebu, a većina vas podržava njih, ja to znam, dakle, malo manje nego oni prošli, a to ću malo i da dokažem, većina njih nastupa kao politička stranka sasvim neovlašćeno. Ja mislim da to u zapadnim demokratijama ne bi bilo tako baš dopušteno. Mislim da ne treba previše popuštati i treba uvek govoriti istinu. U parlamentu treba govoriti istinu bez obzira da li se nekome od ovih nezavisnih tela, organa itd. to dopada ili ne. Ne možete imati poruku poslaniku - tebe treba ubiti, a sa druge strane ima među vama nekih koji kažu - ne može neprimerenoj Skupštini da izlazi, to treba govor mržnje itd.

Ja nisam čuo u ovom sazivu govor mržnje. Desilo se da neko nešto kaže, a onda ustane kuka i motika sa one strane i onda se brane svetli likovi Noga i ovih nosilaca vešala prvi dan, drugi dan, treće veče itd. Nisam ja video da ste vi to tako snažno osuđivali. Ne znam da li ste osudili ove moje batine, možda ćete osuditi ako donesu puškomitraljez na sledeći svetac i onaj veliki vernik Boško Obradović me ustreli na stepeništu Narodne skupštine. Nisam video ni da ste kritikovali, ne znam ni da li imate pravo da kritikujete tužilaštvo, pravosuđe itd. koje, recimo, drugovi narodni poslanici, braćo i sestre, drugovi i drugarice, kolege i koleginice, mi ovde…

(Predsedavajuća: Uz uvažavanje vašeg ležernog stila, ne želim da vas prekidam, mislim da ne priliči govoriti u ovom Domu sa rukama u džepovima. Zahvaljujem.)

Sa rukom u džepu? Izvinjavam se. Stvarno je neprimereno, ali neka to proglase govorom mržnje. Dakle, ne znam čime je regulisano da ne smem da držim ruku u džepu, ali hajde, smem da je stavim na kravatu.

Dame i gospodo narodni poslanici, možda da su me ustrelili možda bi to neko osudio.

Šta da govorim o pravosuđu i tužilaštvu? Mi imamo status službenih lica i na stepeništu Narodne skupštine. Napad na poslanika koji je krenuo na svoj posao na stepeništu Narodne skupštine je napad na službeno lice. Tužilaštvo to odmah kvalifikuje kao nasilničko ponašanje, kao da su me uhvatili na stadionu, pa su onda krenuli huligani, pa su me dočekali zato što navijam za suprotnu ekipu, pa se to smatra nasilničkim ponašanjem u grupi. Ne razumem.

Mi smo dali zakletvu da ćemo poštovati Ustav, zakone, manjinska i ljudska prava. Da li smo mi ovde ljudi? Ili smo mi malo manje ljudi koje treba uvek za nešto kritikovati? Ako se nešto u žaru borbe i kaže, to se ne može baš smatrati govorom mržnje i vi danas imate izjave kako Skupština, govor mržnje, ne sme to u javni prostor itd. Ja ću koristiti priliku da govorim uvek što jednostavnije, jer je najteže govoriti jednostavno, a da te građani razumeju.

Mislim da mi previše štitimo i obraćamo pažnju na ove bogate pripadnike tajkunske elite koji pokušavaju da našpanuju medije itd, da stvore medijski pejzaž i malo malo nam prete nekim revolucijama, a jednu su pokušali ne tako davno, navodno motiv je bio zato što previše štitimo zdravlje ljudi i što uvodimo neke mere i pri tome je polomljena Narodna skupština.

Ja nisam video da je tu bilo preterano nekih velikih osuda tih nasilnika koji nisu birali sredstva. Nisam video ni da je policija bila zaštićena na takav način. Smatram da oni imaju ljudska prava i da neko ko baci ogradu koja je teška 20 kilograma na nju, svugde u zapadnim demokratijama ili bace kamen težak dva kilograma, neka urade to pred Belom kućom, biće ustreljen na licu mesta, ono koliko ja znam.

Pogledajte samo u Francuskoj kako se obračunavaju sa ljudima koji baš nisu demolirali palatu, nego su na ulicama imali „žuti prsluci“ određene nemire i njihova policija je daleko radikalnija nastupala prema tim demonstrantima nego naš.

Mi moramo zvati stvari pravim imenom. Vi svi morate da štitite samo običnog čoveka. Ja ne tražim da štitite narod i Skupštinu više nego obične ljude, ako se ovako nastavi ja ću tražiti da se ustanovi „zaštitnik seljana“. To su naši najvredniji ljudi. To su oni koji svakodnevno se staraju o tome da imamo šta da jedemo. To su i naši radnici koji svakodnevno se staraju da imamo proizvod koji možemo izneti na pijacu, prodati ga, uzeti novac i podeliti, a moram priznati da uvek mi koji sedimo dobijemo više od njih koji naporno grbače i rade na poljima, na radnim mestima za strugovima, glodalicama, automatima koji šiju, koji obrađuju metal itd.

Treba štiti obične ljude. Nemojmo da štitimo one ljude koji su preko RTS, REM-a i ne znam kojih sve institucija stekli ogromne kapitale i kojima je najbitnije da televizija i mediji pripadnu njima. Ja znam zašto to i rade. Ja nisam ljubimac medija, kad ukucate moje ime i prezime, kao da sam Osama bin Laden, a ja ne znam da sam bilo šta uradio, neka neke kolege kažu ili neki ministri neka kažu za ovih osam-devet godina, da li sam bilo kad šta tražio za sebe i da li sam bio u prilici bilo kad šta da ukradem ili da nagovorim drugoga da to uradi.

Međutim, njihova ta medijska ekipa, njihova ta koalicija medija je lepo od mene napravila maltene neku vrstu glavnog lopova, a pri tome su se oni ušuškali ako nešto kažete protiv njih onda je to velika jeres, onda sud za dva meseca reši, recimo, tužbu jednog tajkuna, a kad ja tužim neke medije to traje po četiri-pet godina. Njemu dsude 300.000 dinara, a meni dosude 40.000 dinara, verovatno on kao bogatiji, bitniji, njegova odšteta mora da bude srazmerna njegovom bogatstvu.

Takođe da vam kažem kada se već zalažete za ravnopravnost, ja se ovde zalažem za ravnopravnost. Voleo bi da svi vi koje smo mi izabrali nemate veće plate od nas, ne da mi imamo plate veće od vas niti iste kao vi, nego da vi nemate plate veće od nas koji mi vas biramo.

Vi svi imate službene automobile, imate sekretarice itd. Mi narodni poslanici nemamo i gotovo je za mene nepojmljivo, kolege i koleginice, nepojmljivo je da mi biramo ljude koji imaju po tri-četiri puta veće plate od nas, a pri tome mi da bi došli ovde moramo da prođemo kroz surovi postupak izbora, odnosno da birači kažu svoje da li mi jesmo za ovde ili nismo. Onda mi u ime birača biramo funkcionere određenih tela i organa koji po nekoliko puta imaju veće plate nego mi. Time je narušena ravnopravnost i bitno narušena ravnopravnost i moram da vam kažem da ste vi uvek u nekoj vrsti hladovine, nemojte pogrešno da shvatite, za razliku od nas. Recimo, vama niko ne zaviruje u tanjir, niti da li pijete kafu na radnom mestu ili ne, ni po kojoj ceni.

Mi ovde imamo neku službu koja se zove Uprava za zajedničke poslove, odnosno deo te službe. Inače, Uprava obuhvata organe i organizacije državne u Republici Srbiji i nigde ništa nije sumnjivo, samo je sumnjivo u Skupštini. Jeftina je kafa, jeftina je hrana i ako po istim tim cenama se to sve služi svim organima. Da li je narušena ravnopravnost? Ja mislim da jeste. Za razliku od drugih državnih organa zaposlenih itd, mi smo na određeni način žrtve, odnosno ljudi sa daleko manjim pravima, manje ravnopravni nego svi drugi.

I da kažem, svi ovi konobari koji rade ovde nisu naši. To su radnici organa, odnosno Uprave za zajedničke poslove i nama novinari ovde, ja šest godina ne idem u restoran, zato kada sam jednom otišao tri glavna jela nema nijednog. Pitam bre onog šta je sad ovo u dva sata ti nemaš nikakav ručak? Kao, ima nešto sa roštilja, ovo-ono. Ja kažem, slušaj, kako to nema? Kaže, pojeli novinari. Novinari dođu, pojedu i onda pišu kako smo mi ne znam šta pojeli, a onda nam pripišu sve namirnice koje nabavljaju zajednički organi, pa i neke koje mi nismo videli, koje su namenjene prilikom tih javnih nabavki za strane delegacije, kad ima predsednik Vlade, ministri, predsednik Republike itd, kad imaju neku večeru za strane goste itd. Sve te namirnice su pripisane nama. Sada vi dođete ovde, neko danas da izjavu, e u ovoj Skupštini itd. Dobro, ako vam ne treba Skupština, neka vas neko drugi izabere, ja nemam ništa protiv.

Što se tiče revizora, ja znam da vi pokušavate da uradite, ja vam kažem da se u lokalnim samoupravama živi bolje nego ovde. Ovde vi nemate veliko šta da iskontrolišete, nemamo mi šta ovde da ukradimo, ne znam da li Skupština ima tri ili četiri automobila, nisam baš siguran, koje niko od nas, koliko sam ja primetio, i ne koristi. Možda predsednik Skupštine koristi automobile, mi ih ne koristimo.

Pogledajte malo lokalne samouprave koliko imaju službenih automobila. Pa tamo svaki sekretar u javnom preduzeću u poslednjem, pa pogledajte, vi mi recite, JKP po čekovima, ako ste nekad bili u onom Trsteniku. Pa čovek koji je bio ovde poslanik, osnovao seosko javno preduzeće. Imao je jedan pokvareni kamion i jednog zaposlenog, tj. sebe kao direktora i službeni automobil. Dakle, to je pojava koju ja ne izbegavam, evo došlo je do promene vlasti itd, koja se dešava i za vreme ove vlasti.

Pogledajte tamo malo po lokalnim samoupravama, ja gledam, neki tamo odmah kad dođu na posao negde rano ujutru oko devet sati, oni kažu dobro jutro a ja dobar dan, oni planiraju, odnosno odu negde na doručak. Onda kad se vrate od jedanaest do jedan onda planiraju gde će ići na ručak i onda gledam, da prostite, kao mi seljaci kada vidimo onako na koritu skupa prasiće, samo mrdaju repićem. Tako ja vidim lokalne funkcionere, pojedine lokalne, čast izuzecima, vidim za tim ručkovima, to se sastave tri-četiri stola. Treba da pogledate malo te reprezentacije itd.

Najbolje je sa novinarima hajde malo da mi udarimo po Skupštini, narodni poslanici itd. Drage moje kolege, ja ne znam kada je neko od vas imao priliku da potpiše neku reprezentaciju i neki ručak, ja evo za ovih poslednjih, deveta godina i ono što sam bio pre pet godina ranije, za ovih 13-14 godina ja još nikada nisam potpisao ručak.

Šta se dešava, gospodine revizore, šta se dešava u ovim opštinama? Kolike su te reprezentacije? Koliko može da se uštedi itd, daj malo da se priča, piše i o tome, jer oni najviše oštete onog običnog čoveka koji tamo u najsiromašnijoj opštini mora da plati odgovarajuće naknade, porez na plate, porez na imovinu itd. Onda javni funkcioneri u opštini daleko bolje žive nego narodni poslanici.

Moje je pravo da branim Narodnu skupštinu i sve kolege, vaše je pravo da mi na tome zamerite, ali DRI je osnovana 2005. godine, ako se ne varam. E sad, šta je radio revizor u toku 2006, 2007. godine, da li je on nekada izvršio reviziju?

Meni će mnogi zameriti, a možda i sudije, moram da ih upozorim. Sud je zabranio da novinari pišu o konsultantskom ugovoru sa firmom, ne mogu sada da se setim kako se ta firma zvala, „SEL“. Pošto to nije, pošto je ovo neka nova firma i novi konsultantski ugovor, nadam se da mi časne sudije neće zameriti što ću da vam pokažem jedan drugi ugovor na mostu na Adi. Znači, nije ono jedini konsultantski ugovor. Ovo je konsultantski ugovor koji se zove konsultantski ugovor za usluge rukovodioca projekta inženjera.

Pazite, 2006. godine su sklopili ugovor na šest miliona 489 hiljada. Šest miliona, pazite. Most je u tom trenutku procenjen na 118 miliona. Kasnije je mostu, ne govorim o saobraćajnicama, cena podignuta na 160 miliona, a neka evropska banka je učestvovala sa 68 miliona, ali je grad Beograd iz budžeta izdvojio 87 miliona, što znači da je većinski novac došao iz gradskog budžeta. Bez javnih nabavki je potpisan ugovor. Ko je vršio reviziju ovoga? To me interesuje, bez obzira što je bio neko drugih revizor. Očekujem da vi meni pronađete ovo.

Znači, datum početka prvobitnog ugovora 1. jul 2007. godine. Da nas podsetim da je most početo da se gradi u decembru 2008. godine, što znači da su dve godine plaćali konsultantske usluge inženjera koji nije imao šta da ih savetuje jer jednostavno most nije ni građen. Ne znam šta ih je savetovao. Valjda ih je savetovao kako da uvećaju cenu mosta da bi se on malo više ugradio.

Desilo se da im je 2009. godine bilo malo, pa su dodali još 328 hiljada evra aneksom 1, pa je onda najverovatnije to bilo lepo, pa su 2010. godine u aprilu to uvećali još za 155 hiljada evra da bi im bilo još lepše. Onda na moje iznenađenje, nisam mogao da verujem, da te iste godine 19. oktobra 2000. godine osnovni ugovor, koji je bio bez javnih nabavki, bez ičega, se uveća za još šest miliona 710 hiljada i da naraste na 15 miliona i 88 hiljada. Od osnovne cene mosta to je 14%. Ja vas pitam, gospodine revizore, kako može konsultantski ugovor za neki nadzor da košta 14% od prvobitne cene mosta i nešto jače ili gotovo 10% kada su podigli cenu zbog čelika, navodno, 160 miliona, zbog cene čelika u Kini, šta su već rekli, ta ekipa beogradske vlasti?

Ljut sam na našu lokalnu vlast u Beogradu. Oni su imali onaj konsultantski ugovor, ovo drugi put ja govorim u poslednjih godinu dana, ovo je drugi konsultantski ugovor. Oni su podneli prijavu protiv N.N. lica. Čekaj bre, pa nisu konsultantski ugovor potpisali marsovci. Ako neko vlada Beogradom, tu zameram i našim vlastima u Beogradu, pa valjda su mogli da iščačkaju malo papire da vide ko je potpisao taj ugovor i da podnesu krivičnu prijavu koja je validna protiv tih lica. Ako nekog od njih bude zanimao konsultantski ugovor broj dva, ne znam koliko je onaj prvi iznosio, što znači da se tovarilo na most na Adi kao na ortačku kobilu. Kome je šta trebalo taj se ograđivao sa milion, dva, 300, 155 hiljada. Takve pojave treba zaustaviti jer na takav način ćete štiti siromašne, a zatvarati bogate. Hvala.

Član 103. vezano za član 96, koji ste vi pomenuli, ne ja, pa ga nisam reklamirao dva puta, nego sada i ovo je ponovo prvi put.

Dakle, član 96. je jasan. Kaže – u osnovnom postupku po otvaranju načelnog pretresa sve tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine pravo da govore po sledećem redosledu i vremenskom trajanju imaju predlagač akta, odnosno ovlašćeni predstavnik grupe predlagača akta koji dobije reč kada je zatraži i na njega se ne odnosi ograničenje u pogledu trajanja izlaganja. Znači, govorim o trajanju izlaganja. Na sednicu mogu da budu pozvani, to nije sporno, ali ovde striktno govori ko nema ograničenje, ko zastupa određeni akt itd.

Sada bih ja mogao da pitam kolege i koleginice. Povreda Poslovnika je više nekog očigledna, ali ja ne tražim o tome da se glasa i rekao sam zahvaljujući čemu i kome je nastala ova konfuzija i mi samo pratimo to od istupa Rodoljuba Šabića, političkog istupa, i Jankovića, bivšeg Zaštitnika građana, koji su na silu ustanovili ovo pravo koje mi sada po nekom običajnom pravu već nekoliko godina upražnjavamo.

Mogao bi da pitam, ako je Aleksandra Tomić predlagač akta, ako je gospodin Bačevac predlagač akta, zaključka, onda oni imaju pravo nastupa. Možete da imate više predlagača akta, ali samo jedan od predlagača ima pravo da zastupa akt.Nemam ništa protiv da se ovo običajno pravo nastavi, ali mi moramo promeniti ovu odredbu Poslovnika, a što se tiče posebnih sednica veliko je pitanje da li je na posebnoj sednici pozvan neko, a veliko je pitanje… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da smo previše kritični prema našoj Narodnoj skupštini. Prateći neke druge skupštine, ima daleko veći konflikata i daleko većih incidenata nego što to ima kod nas. Ako je obaveza da usvojimo ovaj kodeks, ja ću glasati za njega.

Prvo ću da ispravim jednog kolegu, za Zakon o radu se nije glasalo iz Turske, već iz Soluna, a za guvernera se glasalo iz Bodruma. To je bila pokojna glumica. Dakle, to je bila istina, kao što je bila istina da je tom prilikom narodni poslanik koji je kasnije postao ministar policije, iako nije bio prisutan, svojim duhom kartice je bio prisutan. Takođe, u tu aferu je bio umešan i Bojan Pajtić, ali se nekako izvukao. Takođe, neke kolege koje nisu pripadale vladajućoj većini su silazile i na takav način davale kvorum prilikom glasanje za guvernera. Ali, bilo je daleko težih incidenata. Ja se sećam iznošenja ljudi gde sam predložio da se obezbeđenje posebno nagradi, s obzirom da je iznosilo narodne poslanike koji su težili i po 150 kilograma, koji nisu želeli…

Molim?

(Aleksandar Martinović: Žive vage.)

Na sreću bili su živi.

Dakle, bilo je poslanika koji nisu dali džip. Kada dođe policija da zapleni džip, oni legnu i ne daju džip. Svugde diraj, ali u džip nemoj. Od svih narodnih poslanika iz tih saziva, evo gospodin Arsić je tu pa može da posvedoči.

Bilo je narodnih poslanika koji su nosili nameštaj, slike itd. Ja se sećam svete nogice, danas svete nogice u Inđiji. Kada je Goran Ješić ukrasio pobedu demokratskih snaga, 5. oktobra donoseći u centar Inđije nogicu od fotelje iz ove Narodne skupštine.

Mnogo toga se dešavalo, a moja iskustva da zbog svog jezika i zbog svoje ironije sam često bio meta raznih napada. Sećam se da su mi malo zavrtali ruke kada sam bio opozicija, sećam se kodeksa onog kada je tadašnja vladajuća većina, pošto sam bio malo ironičan, više po njih neprijatno, onda dođu pa ti skinu ton ili se javi spiker – poštovani gledaoci, vi koji ste se kasnije uključili u program, govorio je Mirko Marjanović i tom prilikom rekao, i onda spiker čita dok god vi govorite i to je bio jako čudan kodeks ponašanja u to vreme.

Sećam se i poslednjih događaja. Sećam se kako me je jedna gospođa iz Haiki, kako se zvala ta poslanička grupa, „rasulović kompani“, sećam se kada je ovde prolazila pored mene i Atlagića, igrali su „Arjačkinje barjačkinje“, ona je iskoristila gužvu, uštinula me je, to je bilo plavo tako da sam kada sam dolazio kući gledao da se slučajno to ne vidi, jer žena može da protumači na razne načine. Evo, gospodin Atlagić je svedok.

Sećam se i gospođe koja je kasnije bila jako fina i koja je bila jako kritična prema Raduloviću i njegovom ponašanju, koja je zajedno sa njim pevala. Ne samo da je pevala, već su jednom prilikom došli ovde i ona me je pljunula, njen kolega mi je opsovao pokojnu majku. Ali, ja sam svojim političkim protivnicima sve to zaboravio. Sećam se i nekih ljudi koji su zbog tačne informacije koju sam izneo tražili me po poslaničkim klubovima da me prebiju, jer, eto, bože moj jesam ja rekao istinu, ali ta istina po „Blicu“ ili ne znam po kome, to gospodin Martinović, to ne odgovara u tom trenutku njihovim nekim tvrdnjama, pa sam ja kao nešto mnogo zgrešio, bez obzira što sam rekao istinu, bio sam predmet potražnje po poslaničkim klubovima da me nađu u kancelariji i da me prebiju. Čak su i novine to objavile. Niko nije kažnjen.

Na kraju, ja sam očekivao da posle ovog napada na stepeništu Narodne skupštine, gde je 15 ljudi sasvim iznenada, bez ikakve rasprave vas napadne dižući neki ustanak, ja sam očekivao da ću na tom stepeništu i završiti svoju karijeru. Taj čovek je prethodno uneo neku kamenčinu koja je bila kamen za kupus. Za mene je veći greh bio što je kamen za kupus proglasio svetim kosovskim kamenom, nego što je taj kamen bio neka opasnost po narodne poslanike koji su bili tu. Sećam se i njegovog obeležja – žutog prsluka, sećam se i njegovog napada, transparenata itd. Sećam se i one masonke koja je stalno nosila neke natpise itd. Svega se ja to živo sećam. Ja sam očekivao da će on sa kolegom Nogom da postavi jedan puško mitraljez i da nas na takav način spreči da uđemo u Narodnu skupštinu.

Pre izbora su organizovali neke manifestacije i sve narodne poslanike su podsetili da nam je istekao mandat i fizičkom silom pokušali da me spreče da uđem, jer, eto, oni su procenili da je zbog korone nama istekao mandat i da imaju pravo da primene silu nad nama.

Mislim ipak da je previše priča o narodnim poslanicima. Ona Agencija za borbu protiv korupcije. Pa, šta vi možete kolege da ukradete ovde u parlamentu, ali iskreno da mi kažete? Ja u mojoj kancelariji imam bunt papira, dve fascikle i dve hemijske olovke. To ne razumem u kodeksu, kako ćemo se mi materijalno okoristiti? Možda ima i neka spajalica, da ne grešim dušu.

Mnogo je te priče kao o korumpiranosti nekih poslanika. Ljudi, ja ne znam na koji način ja mogu da budem korumpiran i šta ja mogu uopšte da uradim? Niti mi učestvujemo u javnim nabavkama, niti smo u tenderima itd. Dajte malo više na Vladu, na agencije, Ministarstvo uprave, dajte bre malo na ove zaštitnike. Mi samo udaramo sami po sebi. Em smo najmanje od njih plaćeni, em onaj u agenciji ima tri puta veću platu od nas.

Ja stalno zagovaram, kodeks ponašanja treba da bude sledeći, da smo uneli, a ja nisam napisao amandman, da smo uneli da plata onih koje mi imenujemo i biramo ne može da bude veća od naše plate. Pa, ako mi možemo bez vozača, bez sekretarice itd, da radimo za platu bez paušala, od 85.000 - 90.000 dinara, neka izvole gospoda iz agencije da to rade.

Recimo, mi biramo članove Saveta REM-a, oni nemaju potrebe da dolaze, da li tri-četiri puta u toku godine dođu, a imaju primanja od 130.000 dinara pa naviše. Dakle, daleko više nego narodni poslanici. Njih niko ne vidi. Još Šolak ako da nešto dodatno pojedinim članovima, onda su tek u plusu. Mi jednostavno tučemo sami po sebi. Mislim da malo preterujemo.

Ako je kodeks ponašanja obaveza, ja ću gledati da budem manje ironičan da ne bi bio predmet neke kazne, jer su kazne izgleda drakonske. Molim, jeste li izbacili tu novčanu kaznu? To je, razumete, svud me diraj, a po džepu nemoj. Dakle, mi koji smo kažnjavani, a gospodin Martinović tu prednjači, znamo koliko to može da bude bolno.

Demokratija se ne da naturiti spolja, to mora da raste iznutra. To je proces zrenja i mi to raznim kodeksima nećemo moći da popravimo. Oni koji su nemoćni i koji budu u nekoj manjini, ja znam i sam po sebi, onda će oni biti sve drskiji u svom ponašanju i biće incidenata i dalje, bez obzira na kodeks koji mi usvajamo.

Znači, demokratija se ne da ni naturiti spolja. Ovi naši politički protivnici koji su bojkotovali ovaj parlament, i to je kodeks ponašanja. Dve godine ne dolaziš na posao, a primaš platu. E sad, ja pitam, evo, ni ovim kodeksom to nije predviđeno. Dakle, dozvoljeno, Ješić nije bio tri godine. Dobro, studirao je13 godina i verovatno je na tim studijima naučio da može da se preskoči nekoliko godina i onda tri godine nije dolazio na posao, a primao platu. Koliko smo primali mi koji smo dolazili svaki dan, pa i danima, a to gospodin Martinović, Orlić i gospodin Atlagić znaju jer njih najčešće srećem, mi dolazimo i danima kada nema zasedanja i kada nam se ne plaćaju ni putni troškovi itd. Sada, zamislite šta je kodeks ponašanja kada neko bojkotuje rad, a prima platu tri godine kao oni koji su predano radili u ovom parlamentu i pri tome su oni nevidljivi, narod ih zaboravi itd, a mi ako napravimo neku grešku onda budemo predmet osude štampe itd.

Kodeks ponašanja novinara postoji, pa vas pitam koliko košta? Znate, ja sam tužio medije i više neću, jer to se ne isplati. Dakle, tužio sam i neke medije sam dobijao četiri puta, ali ni jednom nisu skinuli tu vest, i dalje se to šeruje itd. Meni posle četiri-pet godina dosude 40.000 dinara. Taman toliko da može da se doda nešto advokatu, da se doplati. Četiri godine traje spor i više. A gospodin Đilas, on ima nežniju dušicu. Kad on tuži, to se završi za tri meseca, pravosnažna presuda, 300.000, 400.000 itd. Sada u najnovije vreme oni donesu odluku, taj isti viši sud gde je meni trebalo četiri godine da se utvrda istina i kada se utvrdila istina mediji i dalje ostavili u elektronskoj formi, to se šeruje, dakle, to kod njega sada ne možeš ni da apriore napišu onako, o Đilasu više ne sme da se piše, bilo da je istina, bilo da nije istina. Pretpostavka je nevinosti, sve dok neko ne utvrdi, neki sud, neće moći, to je sudska cenzura, to je gotovo ne zabeleženo.

Da li je to kodeks ponašanja? Zašto kodeks ponašanja ne važi za celo društvo? Zašto ne važi za sudije? Hajde da vas pitam, gde je kodeks ponašanja kada sudija prekrši pravilo, je li tako, gospodine Martinoviću, da u medije može da ide samo uz dozvolu starešine, pretpostavljenog, da ne može posebno da ide u političke emisije? Onog trenutka kada sudija uđe i politički komentariše u emisiji Olje Bećković neke političke pojave, po meni je gotovo sa nezavisnim pravosuđem i taj sudija bi trebao da bude razrešen. Nema kodeksa ponašanja ni za sudije, nam kodeksa ponašanja za tužioce.

Čekajte, bre, ja sam pisao prijave, kolega Atlagić je pisao prijave čoveka koji me je na kraju napao sa 15 huligana, pisali smo prijave, Tužilaštvo je to odbijalo. Koji je kodeks ponašanja kada je bilo očigledno na kamerama da se čovek nasilnički ponašao? Gde je kodeks ponašanja za tužioca? Mi imamo u Skupštini i pred Skupštinom valjda status službenog lica, izabrana, postavljena. To piše tako u zakonu. Onda, kada vas neko napadne i prebije, onda vi dobijete, kaže niža Tužilaštvo. Koji je to kodeks što proceni da je to bilo nasilničko ponašanje kao da me je napao tamo negde na stadionu, a ne na ulazu u Narodnu skupštinu, na radno mesto, gde mi imamo status službenog lica? Em su ga oslobađali krivičnih prijava, znači kad podneseš krivičnu prijavu protiv njega Tužilaštvo kaže – nema dovoljno dokaza, i gotova stvar. Možete kao privatno da ga gonite, iako je bilo očigledno da je to nasilničko ponašanje postojalo i u samoj Narodnoj skupštini.

E, kada vas napadne, onda se to kvalifikuje kao niže. Ej, nemojte, ovo je Boškić, sad ćemo mi malo ovako pošto smo selektirani onom čuvenom reformom, pošto smo samostalni od ove vlasti, ali nismo od one prethodne, sad ćemo mi delo da prekvalifikujemo u neko blaže krivično delo. Pa, ja pitam, da li ima kodeks ponašanja za tužioce, za sudije, za agencije, recimo za Rodoljuba Šabića koji je našljokan tamo puzio po Beogradu i nikome ništa, koji je izmislio da je napadnut, koji me tužio dva puta za istu stvar, a pri tome falsifikovao određeni tvit da bi ja nešto bio kažnjen? Da li postoji kodeks ponašanja? On ima platu tri puta veću od mene. Malo, malo, zaposlili su nekih svojih prijatelja službenika. To predsednik Administrativnog odbora zna. Da li kod njih postoji neki kodeks ponašanja?

Da li postoji kodeks ponašanja da koriste službene automobile kako koriste? Da li postoji kodeks ponašanja za lokalne vlasti, koji se ponašaju često na načine na koje se ne bi smeli ponašati? Ako nešto važi za poslanike, po meni, treba da važi i za odbornike, za pokrajinske poslanike itd. Uglavnom, ako hoćemo da usvojimo kodeks ponašanja, ja sam za to, ali se bojim da tu ne bude negde u budućnosti nekih zloupotreba. Može doći do toga da poslanici budu previše oprezni. Ima izreka koja kaže: „Često sam se kajao kada sam govorio, ali se nikada nisam kajao kada sam ćutao.“ Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna izreka koja kaže „javni sektor živi kako hoće, a privatni kako mora“. Ovde se uglavnom u ovim zakonima radi o odlaganju primene određenih članova. Ja nemam ništa protiv toga.

Odnos plata između javnog i privatnog sektora još uvek je u korist javnog sektora. To je nešto što sad manje može da zabrinjava nego pre nekoliko godina kada su plate u privatnom sektoru bile manje za jednu četvrtinu nego u javnom sektoru.

Danas je to popravljeno, ali je ipak razlika negde oko 11.000 dinara. Dakle, u realnom privatnom sektoru prosečne plate su manje za 11.000 dinara nego u javnom sektoru.

Sad, u javnom sektoru takođe nedostaju određena zanimanja koja treba daleko više platiti i ovim zakonima i ovim članovima to treba uraditi i urediti da svako bude nagrađen spram svog rada, rezultata rada itd, bez obzira što se radi o javnom sektoru.

Novac je roba kojom se kupuje sva druga roba. Novac je sredstvo za razmenu robe. Novac treba zaraditi. Prošla su vremena kada je bivši režim prodajom društvenog kapitala namicao pare, pa sa druge strane donatorskom podrškom, pa kreditnim zaduženjem i sve je to išlo u potrošnju, bez da je novac prethodno prošao kroz proizvodnju.

Bez proizvodnje i usluga nema zdravog novca i mi o tome treba da vodimo računa. Ima takođe izreka koja kaže, koja takođe treba da ide u korist privatnog realnog sektora, koja kaže da, a to je istina, da ljudi koji sede, a i mi spadamo u te, su uvek bolje plaćeni od ljudi koji stoje i rmbače.

Kažu, ljudi koji su iz realnog sektora da je najsočniji novac onaj sa državnih jasala, da je sve drugo malo teže zaraditi novac nego ga potrošiti. Mi treba da izbalansiramo javni privatni sektor.

U javnom sektoru moramo da izbalansiramo da svi koji rade isti posao, bilo gde da ga rade, da li u agencijama, da li u ministarstvu, da li u nekom drugom javnom preduzeću za isti posao koji rade imaju približno iste lične dohotke. Takođe, treba voditi računa da ljudi koji rade u javnom sektoru, ima onih koji stvarno rade i posla imaju preko glave, ima onih koji na određeni način, što naš narod kaže „zabušavaju“. Tu treba ostaviti prostor da se nagrade oni koji rade.

Takođe, treba voditi računa o agencijama. Ne mogu tamo neki javni službenici da imaju tri puta veće plate nego javni službenici u nekom ministarstvu, koji rade često i najodgovorniji posao.

Ne može neko zato što je bio u rezervnom sastavu DS i prijatelj Rodoljuba Šabića i tamo nekog Jankovića da ima tri-četiri puta veće plate nego neki mučenik koji je pretrpan predmetima, recimo, u Upravi za agrarna plaćanja gde zahteva ima 350 hiljada samo ove godine.

Da li taj broj ljudi tamo može uopšte da obradi, ako uzmemo da ima ljudi koji rade, ima ljudi koji odu na bolovanje, ima posebno sada za vreme pandemije, imate da je neko opterećen više puta na istom poslu od nekoga ko to nije?

Moje simpatije su ipak prema realnom sektoru, jer novac treba zaraditi i kasnije ga podeliti. Ja ću vas podsetiti da ovi što su prodali kompletnu društvenu svojinu za šest, sedam milijardi evra, koliko su dobili u toj privatizaciji, to su kompletno potrošili veštački pokušavajući da podignu plate, pre svega u javnom sektoru, pa su time želeći da povećaju penzije u stvari kasnije unesrećili te iste penzionere.

Da vas podsetim da su prosečne plate u vreme kada se novac nije zarađivao, već se zaduživanjem i prodajom kapitala obezbeđivali lični dohoci, da su oni bili 328 evra koliko se ja sećam. Danas je prosečna plata 510 evra, s tim što ja ne želim da kažem da treba smanjiti platu u javno sektoru. Želim da kažem da mi moramo investicijama, a investicije su nešto što pokreće privredu, privreda je motor u jednom automobilu koji se zove država i koliko privreda izbaci energije toliko mi kao putnici u tom automobilu možemo da potrošimo. Ne želim da kažem da treba u javnom sektoru smanjivati plati. Ne. Treba ih povećavati, ali paralelno sa tim povećavati i prosečne plate onih koji taj novac zarađuju.

Povećanjem obima investicija mi smo na dobrom putu da to učinimo. Zato ja dolazim iz Inđije. Ja sam započeo izgradnju industrijske zone, koja je danas jedna od najboljih u Srbiji. Dakle, mi smo dobili 90-tih godina 50% novih stanovnika. Imali smo 32.000, a onda s obzirom da je stanovništvo bilo Lika, Banija, Kordun, zbog poznatih događaja i zverskog proterivanja stanovništva iz Hrvatske, pa iz BiH, taj broj je bio uvećan za gotovo 50%, odnosno sa 32.000 na 47.000 stanovnika. Radila nam je samo jedna fabrika. Onda i tu jednu fabriku su prodali. Ali zahvaljujući, između ostalog i meni, ja sam se tu najmanje slikao, industrijska zona je dala svoje rezultate. Danas Inđija ima izvoz koji je gotovo ravan izvozu Crne Gore.

Šta hoću time da kažem? Da ta proizvodnja koja se ostvarila se deli na celu Srbiju. Dakle, to je izvoz Srbije koji se realizuje na području Inđije. Sada smo dobili zahvaljujući dobroj infrastrukturi u industrijskoj zoni, zahvaljujući gasovodu koji ide neposredno i autoputu koji ide neposredno pored industrijske zone, dobili smo novu investiciju koja se zove „Tojo Tajgers“ proizvodnja guma.

Nedavno sam slušao Nestorovića kako je on više za poljoprivredu jer ne zagađuje životnu sredinu. Moram da vas obavestim, gospođo ministarko, gospodo poslanici, da je poljoprivreda jedan od najvećih zagađivača, nažalost, zato što poljoprivreda upotrebom hemijskih đubriva, hemijskih preparata, sredstava za zaštitu bilja je glavni zagađivač.

Evo prilike da Nestoroviću kažem, da se ne meša baš u sve kao margarin, da li on zna da stočarstvo više zagađuje vazduh i utiče na efekat staklene bašte nego svi automobili na svetu? Dakle, stočarstvo zbog ispuštanja metana i azota, a to preživari rade, više utiče negativno na kvalitet vazduha, više zagađuje vazduh nego svi automobili i sva prevozna sredstva u svetu. Eto jedna mala obuka za doktora Nestorovića.

Kada sam kod ovih plata, sa 328 na 510, to vam je povećanje negde otprilike 182 u odnosu na 328, to je povećanje od gotovo 60%. Minimalac je sa 150 otišao na 250. Biće opet povećan. To pozdravljam pre svega što će to u nekim manjim sredinama u privredi smanjiti zaostatak između realnog i javnog sektora.

Zašto sam rekao da će investicije bitno uticati na to da realni i privatni sektor dostigne javni? Zato što se kod nas u Inđiji pojavio manjak radne snage. Nama je nezaposlenost 3,7%. Imam sugrađane koji žive sa mnom na selu, jedno pet kilometara od industrijske zone, koji su u toku godine menjali po četiri radna mesto. To je fluktacija radne snage i nedostatak radne snage i dobre investicije koje se dovedu u Srbiju neminovno će dovesti do rasta plata u realnom sektoru, do povećanja BDP i kada BDP, koji je kao pogača, mi koji živimo u realnom sektoru to i radimo i kada napravimo tu veću pogaču, koja se zove BDP, onda će i privatnom sektoru i javnom sektoru ostati više za podelu.

Takođe moram da kažem i sledeće – da ovi nesrećnici koji su prodali celokupnu društvenu svojinu, kojima je donatorska podrška od četiri, pet milijardi služila tek tako da je negde strpaju u privatne džepove, uglavnom nisam siguran da je došla u punom iznosu do stanovništva, i da podsetim da su njima oprošteni dugovi oko četiri, pet milijardi u Pariskom i Londonskom klubu i uprkos tome su nam ostavili dug od 17,7 milijardi, nije dug ostavljen od 17,7 milijardi. Mi smo u proteklih osam godina platili između šest i sedam milijardi njihovih kamata jer su se zaduživali po skupom novcu zato što država koju su oni vodili i privreda te države nije imala nikakav rejting i zato su ta zaduživanja bila veoma skupa, a tu njihovu kamatu smo mi skupo platili, iako sada, koliko ja vidim, su krediti sa 1% ili 1,5%. Zamislite njihove kredite od šest ili 7%.

Uglavnom da kažem i na kraju da zaključim, moje simpatije su i dalje prema realnom privatnom sektoru, ali podržavam i to da u javnom sektoru rastu plate, verujući da ćemo zahvaljujući investicijama, koje dovodimo u Srbiju, povećati BDP, tu pogaču i da će svakome od nas ostati po jedan komad više, a posebno želim da radnici sa minimalcem steknu priliku da u toku naredne godine taj minimalac još više poraste. Zašto? Zato što porezom na plate, zato što doprinosima biće svi fondovi puniji i svi ćemo mi biti zadovoljniji, ali moraju investicije, to je pogonsko gorivo koje privredu koja je motor i menjač ove države mora da poteza.

Poslodavci ne daju plate, to da vam kažem, zaključak. Poslodavci isplaćuju plate, a plate daju kupci naše robe i naših usluga, dakle, ono što je investirano, što je proizvedeno. Povika je na ove strane investitore. Strani investitori prvo registruju firmu ovde i to postaje domaća firma. U principu, to je domaća firma i posluje po domaćim zakonima i to je firma koju bi ja osnovao, a strani investitori nam dovedu i kupce. Oni uglavnom dođu da proizvedu robu koja već ima tržište pre svega u Zapadnoj Evropi, pa i Rusiji i Kini i time taj kupac obezbeđuje plate i za javni i za privatni sektor. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna izreka koja kaže: „Zdravlje nije sve, ali bez zdravlja sve je ništa“. Zdravlje je najlepše odelo koje samo mi kad obolimo, mi koji smo oboleli možemo da vidimo.

Želim da zahvalim svima koji su me podržavali ovih 40 i nešto dana, posebno lekarskoj ekipi i medicinskoj ekipi iz bolnice Zemun. Zahvaljujući njima, ja sam danas među vama. Zahvaljujući maskama, sa nama je i kolega Matić.

Niko ko je sedeo pored mene i ko se družio sa mnom nije oboleo od korone. Kinezi su sabili koronu i razbili sa tri stvari, maskama, bez kontakta i disciplinom. Naš narod nema disciplinu i otuda mere. Otuda zameram narodnim poslanicima koji zameraju na merama koje sprovodi Krizni štab i preporučuje zato što treba da znaju da mi imamo manjak discipline. Zbog manjka discipline imamo mere koje su često rigorozne. Da svi nosimo maske i da se svi ponašamo prema osobama koje idu prema nama, kao da će nas one udariti, nama ne bi trebale tako rigorozne mere. Nedisciplina je ono što kvari naš divan narod.

Da se vratimo medijima. Mediji u Srbiji su slobodni. Šta znači sloboda medija? Sloboda medija je da se mi kao vlast, ni na koji način ne mešamo u uređivačku politiku medija koji emituju ili reemituju program sem ukoliko to ne prouzrokuje nacionalnu mržnju, rasnu mržnju itd. To je zakonom jasno definisano. Znači, niko od nas ne želi da se meša na ovaj ili onaj način u uređivačku politiku bilo kog medija.

Šta znači osloboditi neki medij, kad to govore političari? To znači, u stvari, zauzeti ga, i njegove informacije, ili dezinformacije prilagoditi svojoj političkoj opciji. Dame i gospodo, ne želeći da se mešam u uređivačku politiku tajkunskih medija, a moram radi gledalaca da nabrojim da su te "N1", "Nova", "Cinemania", da postoji 30 njihovih kanala, što zabavnih, što sportskih, što političkih, to su tzv. prekogranični kanali. Šta znače prekogranični kanali? To su kanali koji reemituju program iz inostranstva i u Srbiji ne plaćaju ništa.

Zamislite da imate dve obućarske radnje koje vrše usluge u Beogradu. Jedna je registrovana u Beogradu i plaća sve poreze i doprinose. Druga pored nje vrši te iste usluge, ali je fiktivno registrovana u Luksemburgu, i na sve, ne plaća nikakve poreze i doprinose. Jedino što se brani time i kaže – evo, mi smo registrovani u Luksemburgu, jeste da tamo ne obavljamo delatnost, ovde obavljamo, ovde ne plaćamo ništa, a tamo ne plaćamo ništa jer tamo ne radimo ništa, tamo smo samo registrovani.

Dakle, mediji koji su registrovani u Luksemburgu, REM-u, SOKOJ-u, ne plaćaju ništa. Ti mediji ne mogu da budu tuženi kad se svojom uređivačkom politikom ogreše. Da se odmah razumemo, nemam ništa protiv da emituju šta god žele, ali moraju da se registruju.

Mediji koji prave program u Beogradu, moraju da budu registrovani u Beogradu, a mediji koji reemituju program koji se emituje negde u inostranstvu kao "Rai Uno" "Rai Due", itd. Dakale, to su klasični prekogranični mediji koji ovde program reemituju koji se negde napolju emituje za širu javnost, odnosno za gledaoce, recimo kanali Crne Gore, BiH, to su klasični prekogranični mediji.

Mi imamo medijsku mafiju. Imamo udruženi medijski kriminal u ovoj grup medija. Imamo 30 lažnih prekograničnih kanala, i kad vam kažem, da recimo, "N1" televizija nema PIB, da vas pitam kako oni plaćaju poreze? Oni koriste PIB Adria njuz, d.o.o. Beograd, koji nije čak ni osnivač. I da jeste osnivač "N1" televizije, "N1" televizija, kad osnujete novo pravno lice, mora takođe da ima PIB.

Ne možete da imate pravno lice bez PIB-a. Oni koriste tuđi PIB i to je već jedan poreski prekršaj. Oni su zbir privrednih, ne samo medijskih, neka emituju informacije kakve žele, ali da se registruju u Beogradu, oni su zbir povreda Zakona o elektronskim medijima, Zakona o potvrđivanju Konvencije o prekograničnim kanalima, koji kaže da je reemitovanje istovremeno preuzimanje programa spolja, koji se napolju emituje, bez emitovanja nema reemitovanja, bez ikakog prekrajanja, ometanja itd.

Oni ubacuju gomilu reklama, uzimaju gomilu novca, REM koji treba to da uradi je slep i nem da uredi to, jer REM ima ovlašćenja, da naloži operatoru, a to je u ovom slučaju SBB, iz Junajted medije, svi su oni Junajted medija, Junajted grupa, svi su oni registrovani u Švajcarskoj, Holandiji itd, samo da bi izbegli obaveze prema ovoj državi. Ogroman novac se odliva.

Regulatorno telo za elektronske medije se izdržava od naknada koje plaćaju domaći kanali, kao onaj … Ovi prekgranični ne plaćaju ništa. Belog dinara ne plaćaju, ni za autorska prava, ni za šta ne plaćaju. Pri tome, reemituju, navodno, reklame koje se ne emituju u Luksenburgu. To je to prekrajanje. Nigde oni nemaju svoj izvorni program. Ja kada postavim to pitanje dobijem odgovor, verovali ili ne, pitam REM, a dobijem odgovor od Junajted medije, dobijem odgovor od koze da nije jela kupus. Takve odgovore sam dobijao, a iz Luksenburga dobijem odgovor da jesu tamo fiktivno registrovani, ali tamo ne emituju program.

Nema reemitovanja bez emitovanja. To je jedan veliki prekršaj. Nema ih u APR. Nema ih u poreskim. Nemaju PIB. Kako oni mogu da plaćaju bilo šta? Kako mogu da naplaćuju reklame? Kako naplaćuju svoje usluge ako nemaju PIB?

Još nešto da vam kažem, od pretplate koju plaćaju građani, dakle mala je razlika između "Telekoma" i SBB. I jedni i drugi se izdržavaju javnim novcem, od pretplate, samo u "Telekomu" imate učešće državnog kapitala, ali i jedni i drugi se održavaju i izdržavaju od pretplate koju plaćaju građani Republike Srbije. Na ovaj ili onaj način, to je javni novac. Oni ispumpavaju te pare i idu u gubitke, tako što plaćaju reemitovanje u Luksenburg, iako se tamo ne emituje nikakav program.

Znači, da bi se reemitovao, on se odavde emituje i oni plaćaju emitovanje programa u Luksenburgu koji se tamo ne emituju. Te plaćanje fiktivnih usluga, te težak poreski prekršaj. Niz prekršaja su napravili elektronskih medija. Zakon o oglašavanju kaže da prekogranični kanali ne mogu da emituju domaće reklame, ukoliko se te reklame ne emituju u zemlji odakle se emituje taj program, pa se ovde reemituje.

Recite mi kakve veze ima Luksenburg, objasniću vam na "Fox Movies" kanalima, kakve veze oni imaju sa "Dijamantom", sa "Jelen" pivom? Hoćete da mi kažete da u Luksenburgu idu reklame o "Jelen" pivu, "Zaječarskom" pivu, "Dijamantom" itd? Naravno da ne idu, a navodno se ovde reemituju. Uzimanjem reklamnog tržišta oni ugrožavaju domaće medije koje koje plaćaju sve poreze. To je jedan prekršaj, drugi prekršaj, a sad su ušli u treći.

Da li neko prati ove druge kanale, koji su nekada bili normalni, prekogranični, izuzimajući ono "Raj Uno", "CNN", itd, pogledajte "Fox". "Discovery" i druge kanale, da li ste primetili da u njima ima ima domaćih reklama? Ko to prati zna. Ja sam gledao u jednom filmu imaju 1.000 sekundi za dva sata, 1.000 sekundi reklama. Da li hoćete da mi kažete da su te srpske reklame deo izvornog programa u Americi? Naravno da nisu. Na takav način se krade novac. Na takav način se izbegavaju poreske obaveze. Mi pri tome posmatramo REM koji je nem.

Znači, u REM ne možeš, kao u svetu kravu. Tamo je neki gospodin Todorević i neka gospođa Rajka, oni su takve nesuvisle odgovore meni slali da to nema veze sa zdravim mozgom. Recimo, napišu mi ovako: "Jeste, program se pravi u Beogradu, pa se šalje kablom u Luksenburg, iz Luksemburga u Sloveniju, iz Slovenije dolazi u Srbiju, i to se smatra reemitovanjem." Zakon kaže da je reemitovanje istovremeno preuzimanje programa, izvornog programa spolja bez prekrajanja, ometanja, itd.

Medijska mafija krade ogroman novac. Ako 1.000 sekundi u jednom filmu, da uzmete samo reklame su jako skupe, da uzmete po 10 evra, to je 10.000 u jednom filmu za dva sata, puta 30 dana, to je 300.000, puta na jednom kanalu, puta 12 meseci, 3.600.000 na jednom filmu, a ide više filmova u toku dana. Pljačka koju oni vrše sad kroz reklamni prostor, ubacivajući reklame, a to bez SBB, Junajted medije i ovih tajkunskih medija ne može da ide, ne može da ubace reklame niko drugi nego oni. Dakle, u izvorni program prekroje, ubace reklame i to naplate.

Ko je na gubitku? Na gubitku su mediji koji izdržavaju REM, 307 miliona imaju za plate. Sve to uplate domaći kanali. Što se domaći kanali ne bune? Što se RTS ne buni? Ne bune se zato što bi ih SBB prebacio na 155, 355. mesto u kablu. Zato moraju da ćute. I zato, iako trpe štetu, ćute.

Ja tvrdim da taj reklamni prostor koji kradu od domaćih medija vredi više od 50 miliona evra godišnje i pri tome ispumpavaju pretplatu. Tim novcem oni finansiraju ne samo rušenje Vlade Republike Srbije, s tim novcem će finansirati i rušenje ove države. Oni će se udružiti sa ovima, znači, oni koji su nas potkradali su i vlasnici tih tajkunskih medija, koji su nas iznutra potkradali deset godina, sad će se udružiti oni koji su nas 10 godina spolja ugrožavali, ujediniće se sa ovim i ovi medijski tajkuni će ovim novcem i svojim medijima pokušati naredne godine da kroz beogradske izbore, zapamtite, pokušaju da sruše ne vlast već da sruše državu Srbiju.

Ja mislim da je vreme da Ministarstvo finansija i Poreska uprava detaljno pročešlja ovo o čemu sam govorio, da vide da li ima poreskih prekršaja, da li ima organizovanog kriminala, ali nikako ne treba da utičemo na njihovu uređivačku politiku, jer sloboda medija podrazumeva da oni mogu slobodno da emituju informacije koje žele. Ali, pri tome, moraju da budu registrovani ovde ili da takav isti program koji ovde reemituju emituju u Luksemburgu.

Dosta su nas lagali, dosta su nas varali. To je ogromna šteta koju trpimo. Sada su prešli, reklame idu i na Sinestar, i ne znam koje sve kanale, proverite. To je prekrajanje izvornih kanala. To je jedan veliki kriminal.

Neka su mediji slobodni, ali nemaju pravo da vrše privredne i poreske prekršaje jer tako oštećuju budžet Republike Srbije i što je još gore – na takav način oštećuju domaće medije koje finansiraju Regulatorno telo za elektronske medije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam za to da se ovaj amandman ne prihvati zato što zbog rukovodstva RTS-a ja im ne bih dao ni taj dinar.

Dakle, po pitanju Bujoševića, Nenada Lj. Stefanovića, supruge Borka Stefanovića koja je tamo zaposlena, ja im ne bih dao ni taj dinar. Objasniću i zašto.

Mislim da je RTS nezavisan od vlasti, sadašnje vlasti, ali od bivše svakako nije. I sada zamislite kada Borko Stefanović podigne dreku i kada podigne buku protiv RTS-a koji je navodno pristrastan u našu korist. Pa ne radi moja supruga u RTS-u, već njegova. Donedavno je i supruga Jeremića, koja je sama napustila RTS, dugo godina uređivala „Dnevnik“, najvažniju informativnu emisiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, treba razmisliti gde RTS sam može da napravi pare. Prvo, ja sam govorio o marketingu koji kradu lažne prekogranične televizije. Kao što ste videli, RTS se nikada nije bunio zbog toga, pa ako ovaj tajkunski mediji, lažni, prekogranični, suprotno Zakonu, 27, o oglašavanju, ukradu 50 miliona evra, najmanje petina tog marketinga bi otpala na RTS.

Broj 2. Svakako vi koji gledate fudbal i košarku primetili ste da najvažnije sportske događaje ne prenosi RTS. Ja ovde na moje pitanje imam negde odgovor da je navodno to skupo da RTS kupi sportska prava.

Po Zakonu o elektronskim medijima, te najvažnije događaje koje treba da utvrdi REM, koji to ne čini svake godine, mogu da prenose samo mediji koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije, a to svakako nisu lažni prekogranični kanali tipa „Nova S“, N1 i tako dalje, koji prenose neovlašćeno, suprotno zakonu, najvažniji događaj, tako sa jedne strane stiču pretplatnike, a sa druge strane najskuplji komercijalni program marketinški je onaj koji se emituje pre utakmice i na poluvremenu.

Recimo, za vreme jedne utakmice, ukoliko emituju 10 minuta na poluvremenu, RTS ima 600 sekundi, po njihovom cenovniku zaradili bi negde oko 60 hiljada evra. Zamislite da takvih događaja u košarci, odbojci, fudbalu, ima sigurno u toku godine 50, znači da na takav način RTS propusti priliku da zaradi tri miliona evra. Sportske programe, oni su čak kupovali i kažu skupo im je, ali su kupovali od „Dajrekt medije“.

Ja ovde na moje pitanje imam odgovor Bujoševića, za koga kažem da mu ne bih dao ni dinar, ali montažerima, kamermanima, zaposlenima u RTS-u bih svakako dao ako treba i hiljadu, ali Bujoševiću ne bih dao ni dinar, jer on ima raznorazne tajne i druge ugovore, ja imam jedan ovde, da je imao ugovor sa „Dajrekt medijom“ oko košarkaških utakmica, ženskih i muških, evropskog prvenstva i tako dalje. I na kraju on meni kaže, pošto ja tražim informacije: „Prava su kupljena novcem iz komercijalnih prihoda“.

Pazi, prvo kaže da nije imao para da kupi, ali je imao para da skuplje prekupi, onda ima komercijalne prihode, kaže: „Ugovorom o sticanju prava prenosa, ugovorene strane su se saglasile da uslovi, podaci, informacije u vezi sa realizacijom ugovora predstavljaju poslovnu tajnu, te da isti neće biti saopštavani trećim licima, osim u slučaju zahteva nadležnih državnih organa“.

Na pitanje narodnog poslanika, Javni servis kaže da neće da da informacije kakav je to ugovor imao sa „Dajrekt medijom“ u vreme kada ih je vodio onaj kome je, sud je zabranio nama da spominjemo ime, odnosno medijima pa neću ni ja da mu spominjem ime.

Dakle, RTS je mogao na sportskim pravima da zaradi određeni novac, mogao je da traži da REM preispita svoju ulogu i da od onog marketinškog kolača koji se protivzakonito oduzima domaćim medijima, zaradi najmanje 20% od onog što ta medijska mafija ukrade.

Treća stvar, ako ste primetili, najvažnije serije i emisije RTS prenose, preuzimaju lažne prekogranične televizije, a da pri tome RTS koji zagreje sve te serije se uopšte ne buni što gotov njihov proizvod se emituje i preuzima na takvim televizijama.

Dakle, RTS je imao rezerve, unutrašnje rezerve da sam zaradi taj novac, ali RTS je to odbio zato što verovatno postoje tajni ili polutajni dogovori između tajkunske medijske mafije i rukovodstva RTS. Zato kažem da rukovodstvu RTS ne bih dao ni dinar, ali ću glasati za zakonsko rešenje, zato što se to tiče kamermana, montažera, zaposlenih novinara, izveštača itd. S toga treba glasati, jer nije njihova krivica što je „Žuti Bujke“ prepustio novac tajkunskoj mafiji. Hvala.