Dame i gospodo narodni poslanici, dug je rđav drug. Mi to najbolje znamo. Naš problem 2013. godine, krajem 2012. i početkom 2013. godine nije bila samo visina duga, već i u tome što nije napravljen izvor za vraćanje duga. Novac koji je zadužen, a ne radi se o 15 milijardi, nego je bila suma 17 koma nešto milijardi na kraju 2012. godine. Na tu sumu dodajte obaveze koje su morale da se servisiraju zbog "Agrobanke" i "Metals" banke, koje su bile više stotina miliona evra. Na te sume dodajte kamate.
Samo, čini mi se, prethodne godine smo platili na te njihove obaveze 133 milijarde, to gospodin Arsić zna bolje nego ja, 133 milijarde dinara kamate, što je 1,1 milijarda evra. Svake godine na te dugove, a njihove kamatne stope su bile u njihovo vreme i po 5%, 6%, za razliku od ovih niskih kamatnih stopa, svake godine je izdvajano najmanje po 500, 600 miliona evra za kamate. Bilo je i rekordnih 1,1. Ako to uzmete kao podatak, lako ćete izračunati da smo za prethodnih sedam godina platili preko pet milijardi evra kamata na kredite koji su podignuti, a da sa tim kreditima nije napravljen izvor kako da se taj dug servisira.
U to vreme su od domaćih banaka dizani krediti za isplatu penzija. Naši unutrašnji dugovi prema tim bankama, koje su strane banke koje su došle u vreme, to bi Boško Obradović vrlo dobro znao, sad šeta sa onima koji su doveli strane banke, strane trgovinske lance itd, dug prema domaćim stranim bankama, da ih tako nazovem, je bio takođe veliki. Ti unutrašnji dugovi su bili spoljni jer banke konvertuju dinare u evre i to prebacuju u svoje matične banke, tako da ih nazovem.
Tako da, nisu oni ostavili dug 15 zarez nešto ili 17 zarez nešto milijardi, već sa svim ovim što sam opisao, taj dug je bio 25 milijardi.
Ali, svi zaboravljate donatorsku podršku. Ona je iznosila preko četiri milijarde evra, koje su takođe potrošene u nekom periodu do 2013. godine.
Svi zaboravljate još jedan izvor, sem donatorske podrške, a to su prihodi od privatizacija. Oni su iznosili 6,7 milijardi i oni su to vrlo brzo potrošili, a da ništa izgradili nisu. Zemlja je bila potpuno napuštena i zapuštena, bez ikakvih šansi za sadašnje i buduće generacije. Ne znam koliko kilometara auto-puta su napravili, ali mislim da ono što je napravljeno, većina je napravljena u prvom delu do 2003, 2004. godine. To je ona deonica prema Novom Sadu.
Ništa oni od toga nisu napravili i mi možemo to da podelimo ovako. Mi se sad bavimo gradnjom, izgradnjom države. Država je složen i dugo pravljen proizvod. Država se ne da napraviti na brzinu. Ona se mora dizati postepeno, s obzirom da je gotovo bila bačena u prašinu, blato, odnosno da je bila kuća golih zidova. Prihodi od privatizacije su potrošeni i većinom je kapital prodat budzašto, ceo društveni kapital, sav društveni kapital, a novac je iznesen napolje.
Prema proceni „Finejšn integritija“, međunarodne organizacije, izneto je preko 50 milijardi dolara u prvih 11 godina, do 2011. godine.
Svi zaboravljate još jedan prihod koji su oni potrošili. To je bio oproštaj Pariskog i Londonskog kluba koji je bio blizu pet milijardi. Dakle, naš dug bi bio daleko veći da nam Pariski i Londonski klub, zbog građana Republike Srbije i sankcija koje smo pretrpeli, nije oprostio tih gotovo pet milijardi.
Kad uzmete koliko su potrošili novca, prethodni, bivši režim, koji ja zovem „udruženi zločinački poduhvat“, nije potrošio samo onaj dug od 17,3 milijarde. To je bilo tridesetak milijardi. Svi zaboravljate kamate koje ćemo još uvek plaćati, čak plaćamo i rate Titovih kredita.
Za razliku od njih ovde se nešto izgradilo. Mi se bavimo izgradnjom. Da opišem plastično, Đilas i Jeremić su se bavili ugradnjom. Znači, dok se mi bavimo izgradnjom, oni su se bavili ugradnjom. Čini mi se da se Boškić, Ljotić i Bastać sada bave razgradnjom.
Dakle, svakako ste videli koliko napora ulaže stanka bivšeg režima, savez prevaranata, lopuža i ljotićevaca da dokaže kako nam zbog Kalemegdanske tvrđave, recimo, žičara ili gondola nisu potrebne.
Ovde imam fotografije Dubrovačke tvrđave, tvrđave u Dubrovniku. Tvrđava u Dubrovniku, verovali ili ne, ima žičaru, i to, mislim, od sedamdesetih godina, koja je možda nešto renovirana poslednjih godina, ali ne razumem, posebno ove iz saveza lopuža, prevaranata i lotićevaca, da mrze svoju državu toliko. Njihovo srce izgleda kuca na crvene kvadratiće. Izgleda su prisegnuli pogrešnoj državi, ne svojoj.
Dakle, ukoliko je nešto dobro za Dubrovnik, ne razumem zašto nije dobro za Beograd. Prihodi od žičare u Dubrovniku su desetak miliona evra godišnje. Cenim da bi u Srbiji bili višestruko veći. Dakle, neko ko samo mrzi svoju državu može da bude protiv toga da se nešto izgradi i da nešto donosi prihode glavnom gradu, a time i Republici Srbiji.
Dakle, ogromne napore Bastać, Boško Ljotić i ostali ulažu da prekinu gradnju, da se ne izgradi ništa. Oni su protiv auto puteva, oni su protiv gondola, oni su protiv Beograda na vodi, oni su protiv svega što se gradi, čak i protiv onoga zašta su se i sami zalagali, fontane, itd, pa kad nisu uradili, kad je to neko drugi uradio, onda su oni protiv toga. Dakle, nisu bili za izgradnju, bili su za ugradnju, a sad su za razgradnju. Svakako građani treba da znaju.
Što se autoputeva i železnica tiče, svi znamo šta su ostavili. Brzina pruga je bila prosečna brzina jedne diližanse i svakako se sa tim nije moglo ući ni u 20. vek, a kamoli u 21. i sad se ulažu ogromna sredstva i ogromni napori da se napravi infrastruktura.
Verujem da njima putevi i infrastruktura nisu ni trebali. Putevima i prugama se prevoze roba i putnici. Proizvodnja u njihovo vreme gotovo da nije ni postojala. Izvoz se uglavnom ograničavao na izvoz našeg novca otetog od sirotinje raje.
Dakle, oni su, po meni, bogati siromasi. Gospodin Đilas, gospodin Jeremić su bogati siromasi. Sem bogatstva, sem novca oni ništa drugo nemaju, niti su bogati duhom, niti su bogati moralom. Oni bi trebali da znaju, a i oni koji se razumeju da u državi Srbiji raj bogatih je napravljen na paklu siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih, onih 400.000 ljudi koje su oni otpustili.
Dakle, nije bilo potrebe da imaju pruge sa zadovoljavajućom brzinom, da imaju vagone, da imaju železnicu, jer radnici kod njih gotovo da su svi bili otpušteni, da nisu ni morali putovati na posao. Lišili su ih posla, plate, dostojanstva, tako da su ih lišili pruga kojima bi trebalo da idu na posao i da se vraćaju s posla. Lišili su ih autoputeva, jer su mislili da ljudi bez posla ne moraju ni da putuju. Mi moramo da gradimo i pruge i puteve.
Imajući u vidu da, sem uvoza robe za potrošnju u strane trgovinske lance, mi moramo da se bavimo i izvozom, male zemlje, kao što je Srbija, koje troše stranu robu, itd, koje imaju dugove koje treba servisirati, te zemlje mogu samo da se razvijaju ukoliko imaju veliki izvoz, ukoliko imaju investitore koji će obezbediti proizvodnju roba, a proizvodnja robe je proizvodnja novca.
Verujem da stranka bivšeg režima nije o tome razmišljala, jer njihov glavni proizvod je bio dug i nisu znali kako se novac zarađuje, već samo kako se troši. Gledali su samo kako da ga između sebe preraspodele.
Ja sam već opisivao Vuka Jeremića čiji je glavni investitor, koga on čak nije ni doveo u zemlju, bio Patrik Ho, da je uzeo sedam miliona dolara, i to mu je bila glavna stvar da javnu funkciju posveti svom privatnom biznisu, veoma sumnjivom biznisu zbog čega su njegovi partneri bili osuđeni.
Dragan Đilas je gradio most na Adi. Ovde je govoreno da nešto košta više, da radi neka američka firma i da to košta više. Ja u to ne bih ulazio, nisam stručnjak za izgradnju, ali su trebali takođe reći – most na Adi, cena koja je trebala da bude plaćena je bila negde oko stotinu miliona evra. Cena koja je isplaćena je nadmašila četiri puta veću cenu.
Dragan Đilas je mostom na Adi, po meni, preveo žedne preko vode. Spojio je dve mesne zajednice. Tim mostom je mogao napraviti pet. Cenom tog mosta je mogao napraviti najmanje pet funkcionalnih mostova na Savi. Gotovo svaku beogradsku ulicu, svedoci ste kolapsa u saobraćaja u Beogradu, sa jedne i druge strane je za taj novac, a suma je negde oko 500 miliona evra do sada, a još za pristupne saobraćajnice i tunele treba dva puta toliko, svaki beogradski sokak sa jedne strane starog Beograda i Novog Beograda mogao spojiti.
Njemu nije bio cilj, njemu je bio cilj, dok današnja vlast gleda da ima neku viziju razvoja, da ima proviziju. Šta će njemu vizija? Njemu je bila glavna provizija. Šta će njemu izgradnja? Njemu je izgradnja poslužila samo za ugradnju i zato je taj most koštao četiri, pet puta više nego što je bila projektovana vrednost.
Njegovi privatni poslovi su se razvijali, njegovo bogatstvo se gomilalo. Bil Gejts, za koga svi znamo kako je zaradio novac, je 95% svog bogatstva poklonio siromašnima. Dragan Đilas je svojih 500 miliona evra oteo od siromašnih, i to odgovorno tvrdim. Ne 95%, već gotovo 100% je oteo.
U državi koju smo zatekli, siromašnoj, obezglavljenoj politički, uništenoj, ekonomski devastiranoj, vojno nemoćnoj, biti bogat i imati 500 miliona evra prihoda je sramota za svakoga, sem za Dragana Đilasa. Od njegovog obraza možete praviti pancire. To je pendžetirani obraz. Od njegovog obraza možete praviti đonove za vojničke cokule. Dok je bio gradonačelnik Beograda i ministar za Nacionalni investicioni plan, šef Narodne kancelarije, prihodovao je 500 miliona evra. Dok je bio na javnoj funkciji u Beogradu, grad se zadužio, gospodine Orliću, 1,2 milijarde su bili dugovi, obaveze grada Beograda i preduzeća iz grada Beograda. Mnoge gradske ustanove i preduzeća su koristile usluge njegovih firmi. Dok je bio uspešan kao privatnik, bio je neuspešan kao gradonačelnik.
Nije teško ni našim gledaocima da zaključe da se radilo o očiglednom prelivanju i danas on hoće da kaže da je on perspektiva zajedno sa Boškom Ljotićem, zajedno sa Vukom potomkom, Vukom Jeremićem koji je opljačkao čak i Kineze, protiv kojih je kasnije i svedočio. Boško Ljotić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i onaj prodavac NIS-a, koji je prodao, sem rafinerija, i nalazišta nafte i gasa koja se cene na pet milijardi, koji je propisao vrlo malu rentu, a zbog koje danas ne možemo da utičemo na cenu benzina.
Taj čovek se zove Borko Stefanović, to je onaj što iznosi neku košulju da pokazuje kako je, maltene, kao što su snajke nekada, zbog snajki prikazivani neki krvavi komadi odeće, tako i on danas maše sa time pokušavajući da se povrati, ali mi više NIS-ova nemamo. Mi nemamo više za prodaju ni jedan NIS, ni jednu rafineriju, ni jednu benzinsku pumpu, jer je Borko Stefanović to već prodao.
Dragan Đilas je kupio poslanički klub, kupio je šefa poslaničkog kluba, kupio je Mariniku, kupio je partiju. Jedinu partiju koju je on realno osnovao bila je politička stranka koja sebe zove „Srpske Dveri“. Davno su „Srpske Dveri“ prestale da budu srpske, to je jedna od Đilasovih privatnih firmi na čijem je čelu postavljen desna ili leva ruka sad Dragana Đilasa, Boško Ljotić. Sve su prodali, prodali su ideje, prodali su imovinu. Ništa izgradili nisu, i danas slušamo kako su oni, što god se gradi oni su protiv gradnje, oni imaju, navodno, neku drugu ideju. Sem blokada raskrsnica, sem blokade određenih gradilišta ništa drugo nisu ponudili, niti mogu da ponude građanima.
Dakle, potpuno podržavam izgradnju železnica, izgradnju puteva, jer nama infrastruktura donosi investitore. Investitori donose ne samo nova radna mesta, investitori donose i nove tehnologije na kojima naši učenici, naši studenti mogu nešto da nauče, a mogu i da unaprede te tehnologije, mogu da postanu odgovarajući stručnjaci. Osim što smo izgubili mnogo godina, izgubili smo i u tim novim tehnologijama. Izgubili smo u načinu na koji se robe proizvode, mnogo toga smo izgubili, ali vreme je da svi zajedno, da ta nevolja koju su nam oni ostavili bude razlog zbog čega smo se okupili, bez obzira na nacionalnu opredeljenost, versku itd, da podignemo ovu državu, da podignemo svoju glavu i da podignemo svoju zastavu. Hvala.