Izvinjavam se koleginici ako je shvatila da ja njoj držim predavanje. Sve što govorim govorim u interesu naše dece a verujem i ona. Dakle, na istom smo poslu, istom zadatku i nema ljutnje itd.
Osvrnuću se na ovaj član kada je u pitanju, gospodine ministre, broj časova, ne samo prema deci nego i prema nastavnicima. Da li možda ministarstvo ili zavod razmišlja da se podigne kvaliteta obrazovanja profesora u didaktičara pedagoškom smislu izvođenja nastave, da im se smanji broj časova, a više na stručno usavršavanje i osposobljavanje? Dakle, da li možda ministarstvo u tom smislu razmišlja, jer savremena pedagogija ide u tom pravcu? Mislim da smo mi ostali na tradicionalnom. Nije dobro da mi smanjujemo samo dedi broj časova a nastavnicima ostane ista? Ne. Nastavnik mora biti osposobljen za najsavremeniji način izvođenja nastavnog časa. Tu je problem pedagoški danas. To svi profesori didaktičari na katedrama vrlo dobro znaju.

Izvinjavam se, vama gospodine generale, niste čuli prvu rečenicu. Povezao sam broj učenika sa brojem učenika i sa brojem časova nastavnika. To moramo dovoditi u vezu. Možda vi, koji niste te struke, teško je to pojmite, ali samo napominjem ovo, gospodine ministre, da se možda u zavodu treba razmišljati da na najsavremeniji način osposobimo nastavnika, onda je čak i broj, najoptimalniji broj učenika pet. Ako imamo para, hajde da budemo otvoreni. To je nemoguće. Kako osposobiti nastavka za savremenu nastavu ako ono ima 25 ili 21 čas neposredne nastave plus pripreme koliko kući, pogotovo oni koji su Resavska škola pa prepisuju svake godine i svaki dan. Izvinite. Hvala.

Ne znam zaista šta će sutra biti, ali ako vam treba čas nacionalne istorije, možemo po završetku ove skupštine, voljan sam za sve poslanike, koju god hoćete temu. Nije sporno. Razmišljam o onome što je danas na dnevnom redu i zalažem se da naš zakon bude koncipiran u interesu učenika, u interesu naše dece i roditelja i nastavnika. Hvala.

Poštovani predsedavajući, podržavam ovaj amandman koleginice i mislim da je sasvim u redu. Imate vaspitno-obrazovne ustanove koje ne mogu organizovati praktičnu nastavu, jer nemaju sredstva. Dakle, gde će je organizovati, ako ne u školi? To je rađeno tradicionalno. Nemojmo sužavati i sputavati širinu i bogatstvo vaspitno-obrazovnog rada, pa makar kada je praktična nastava u pitanju.
Tvrdim da smo zadnjih 15 godina to zanemarili. Naša deca bi zdravija bila da izvodimo praktičnu nastavu iz poljoprivrede na poljoprivrednim imanjima. Što o tome nismo govorili kada smo govorili o fizičkom? Da ne govorim o drugim oblicima. Ima mnogo oblika gde mi možemo preko praktične nastave i fizičko vaspitanje dovesti na onaj nivo. Ne bi trebalo samo broj časova itd.
Zaista podržavam ovaj amandman. Mislim da je on sasvim u redu i da je to jedna tradicionalna praksa. Mi imamo otpor nastavnika praktične nastave u srednjoj školi, jer neće da nastavu izvode u firmi, jer mu je lakše da izvodi u školi, iako nema sredstva rada u školi. Mislim da Ministarstvo i Vlada treba zaista da razmisle i da daju mogućnost, čak i obavezu, jer ona je obavezna praktična nastava. Hvala.

Da se uključim ovde. Bilo bi dobro, kao što je počelo teći, da zaista ove članove zakona ne politizujemo. U pitanju su naša deca. Zaista vas molim, ostavimo bivšu Vladu i sadašnju Vladu na miru. Nemojte da pričamo šta je ko potrošio. Ako tako budemo išli, onda bih ja trebao govoriti sat vremena ovde, ali nemam nameru. Ostavimo to šta je ko opljačkao, nego da idemo na ovaj problem.
Mislim da je problem koji je koleginica postavila sa idealističke tačke dobar i sa tačke Strategije razvoja obrazovanja. Trebali bi svi težiti da srednjoškolsko obrazovanje bude obavezno. To je stvar budućnosti. Sada se postavlja pitanje – kako ćemo obavezno srednjoškolsko obrazovanje, kad nismo obuhvat osnovnog vaspitanja i obrazovanja dovoljno učinili, kada nam pet posto đaka uopšte ne upisuje osnovnu školu i 15%, kako ministar juče reče, ne završava od onih u osnovnoj školi? To je stvar budućnosti i trebaju nam ogromne materijalne pripreme, stručne itd. Dakle, ja se zalažem, kao i što Strategija teži, da se ka tome ide itd.
Kada je u pitanju ulaganje u obrazovanje, izvinjavam se što moram reći jednu rečenicu, a to je da najveći kapital jedne države jesu stručni kadrovi, ali ne takvi da ja kao pedagog idem lečiti, a da pedagog bude mašinac, primera radi. Dakle, mi smo u zadnjih 15 godina sve poremetili. Ako treba pilot, biću pilot iako nisam. Japan, kao industrijska zemlja, kada je najveći vrhunac dostigao, to su učinili kadrovi. Da li mi dovoljno ulažemo? Ne ulažemo. Da li trebamo? Trebamo. Da li imamo uštede? Dabome da imamo. Moramo naći uštedu. Zaista mislim da imamo uštede. Vratimo štednju kao vaspitni zadatak, kao što imaju Nemci. Izvinite, kada se brijem ujutru neću pustiti vodu da curi pet minuta, nego određeno vreme. To sam gledao kod Nemaca, zato što je to sastavna karakteristika ličnosti, vaspitanja i obrazovanja. Mi smo rasipnički raspoloženi i kada je budžet u pitanju. Lako ga je potrošiti, uzeti kredite iz vani, pa potrošiti, a teško je zaraditi.
Ovde kada je u pitanju praktična nastava naše dece, baš na taj aspekt radno-tehnički, ministre, trebamo obratiti pažnju, jer smo ga zanemarili. Prelaz iz socijalizma u kapitalizam, nema svestrano razvijene ličnosti sa emocionalnim više, nego sa radno-tehničkim. Zašto to u praksi ne provodimo? Mi smo prihvatili kapitalizam kao sistem, a ponašamo se na socijalistički način. Nismo planove i programe priredili, redefinisali, ono što često ističem. Mislim da Ministarstvo ima dobru volju jer je naznačilo to. Kada su u pitanju zadruge, izuzetno dobro ste zadruge postavili, na nama je samo u školama da to razradimo. Hvala vam.

Evo, gospodine, generale, član 106.  - govornik može da govori o tački dnevnog reda koja se ovde vodi pretres. Prethodni govornik iznosi zaista reči koje nikakve veze nemaju…Molim vas.
(Predsedavajući: Gospodine Atlagiću nemojte i vi, sačekate, nemojte molim vas. Jesam li ja odreagovao? )
Jeste.
(Predsedavajući: Prema tome, po kom osnovu vi sada ponovo reklamirate da sam ja povredio Poslovnik, kada sam na vreme odreagovao i nisam dozvolio narodnom poslaniku dalje da govori, mislim da niste u pravu.)
On je i dalje govorio.
(Predsedavajući: Ja sam ga ponovo opomenuo i čovek je prekinuo. Nemojte molim vas.)
Izvinite, izvinite ja neću govoriti. Čim ja počnem govoriti vi imate strah od istine. Imate strah od mene i od istine.

Vi niste narodnog poslanika upozorili, a on je i dalje govorio. Vi to niste čuli, a moje je pravo da reklamiran na ono dalje što je govorio. Da li je ili nije?

Član 106. Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
Prethodni govornik zaista to nije učinio. On stalno pominje Vučića i Dačića.
Nemam nameru da u jednoj rečenici branim gospodina Vučića, njega dela brane i on to bolje zna odbraniti nego ja ili Dinkića. Dinkić sam sebe brani.
Molim vas, nemojte politizovati ovde članove zakona o vaspitanju i obrazovanju u ime dece. Nemojte o svakom članu politizovati ovo i vi kao predsedavajuća, molim vas, upozorite. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dozvolite da se uključim u raspravu o ovom članu 18. Odmah da kažem, sam naziv škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju možda nije prikladan. Zašto? Vidite, možda bi naslov trebao da glasi – škola za vaspitanje i obrazovanje. Stalno se trudimo da u svim članovima Zakona o osnovnom vaspitanju i obrazovanju izbacujemo reč "vaspitanje". Valjda nema nikog ovde kod nas, nastavnika, roditelja, a da ne kažemo da se naša deca vaspitavaju i obrazuju sa smetnjama u razvoju. Unapred smo isključili vaspitanje, a upravo toj kategoriji naše dece je bitno vaspitanje.
Moram da napomenem, da ne bih kasnije uzimao reč, da se u mnogim članovima, od prvog člana do zadnjeg, provlače iste greške. Koje su to greške? U nekim članovima stoji "obrazovanje i vaspitanje". Nije to dobra kategorija. Nije dobro definisana. Sada me gledaju profesori sa pedagogije. Oni su zamolili da upotrebljavamo reči "vaspitanje i obrazovanje", a ne "obrazovanje i vaspitanje", jer to nije pedagoški i suštinski. Deca se najpre vaspitavaju, a onda obrazuju. Deca idu u predškolske ustanove, a onda u osnovnu školu. Čisto radi terminologije koja je odomaćena u pedagoškoj praksi i u pedagoškoj teoriji. Toliko o tome.
Što se tiče člana 18, smatram da ste ga dobro, gospodine ministre, postavili, za razliku od mojih kolega poslanika. Malo nam je vremena da o tome suštinsku raspravu vodimo u Skupštini Srbije, ali suštinske rasprave vode defektolozi, vode pedagozi, socijalni radnici na simpozijumima. Dobili bi mi daleko drugačije rezultate, nego kako se ovde prikazuje.
Biću malo direktan u raspravi. Kako? Evo, pročitaću ovaj prvi stav člana 18. U školi za obrazovanje učenika, po mome, trebalo bi da stoji – u školi za vaspitanje i obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju školuju se deca bez obzira na vrstu smetnje i to je dobar stav.
Jedan sam od školskih pedagoga koji je sprovodio inkluziju, ima 30 godina, znate, kao mlad, početni pedagog. Vi koji me zovete istoričarem, istoričar sam i pedagog sa pedeset naučnih radova iz pedagogije. Dakle, provodio sam inkluziju 30 godina u jednoj bivšoj republici bivše Jugoslavije. Ta republika je to napustila. Reći ću vam da sam za to, ali je način kako.
Idemo dalje. Čitam dalje – radi unapređivanja inkluzivnog obrazovanja i vaspitanja škola za obrazovanje učenika sa smetnjama. Trebalo bi staviti – škola za vaspitanje i obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju pruža podršku školi u sistemu redovnog obrazovanja i vaspitanja. Taj stav treba da ostane.
(Predsedavajuća: Gospodine Atlagiću, moram da vas podsetim da govorimo o amandmanu gospođe Gordane Čomić i Maje Videnović. Imali ste priliku da podnesete amandman kao narodni poslanik, a sada da govorimo o tome, mislim da je kasno. Ne možemo sada da intervenišemo sa nekim novim amandmanom.
Dakle, vratite se na tekst amandmana ove dve narodne poslanice.)
Upravo i govorim o amandmanu i govorim da nije prihvatljiv, ali da je tekst zakona prihvatljiv. Govorim iz razloga zbog čega amandman nije prihvatljiv. Treba da date obrazloženje. To jeste suština zašto je Vlada, predstavnik Vlade, dao ovakvo obrazloženje, kao što jeste.
Završiću, vidim da mnogi ne razumeju o čemu se radi, uz dve rečenice, ako predsedavajuća dozvoli. Ako ne, mogu i da prekinem ovo.
Pošto me ne prekidate, reći ću. Molim vas, nisam za to da se amandman prihvati zato što škola sa smetnjama u razvoju treba da postavi kod učenika od prvog razreda osnovne škole do osmog razreda osnovne škole. Daću obrazloženje. To znači da kada se deca upisuju u redovne škole, koja nisu sa smetnjama u razvoju, tada imamo predupisno testiranje i kategorizaciju. Komisija za kategorizaciju, ako je dete kategorizovano, upućuje u školu sa smetnjama u razvoju. Ako nije, onda u redovnu školu.
Međutim, u toku daljnjeg školovanja, u redovnoj školi, ako se pokaže da ne može napredovati, da je sposoban za redovnu školu, mi ga kategorizujemo ponovo, pa ga vraćamo u školu sa smetnjama u razvoju ili obrnuto. Završavam sa ovim. Vidim da mnogi ne razumeju o čemu se govori, pa da ne maltretiram poslanike. Dakle, ili obrnuto.
Može biti da učenik ide u redovnu školu, a da u daljem svom napredovanju pokazuje da on nije za redovnu školu, tada ga upućujemo na Komisiju za kategorizaciju i ona odlučuje da li jeste ili nije. Inkluzija jeste, i završavam, pojam inkluzije, dame i gospodo, kada učenike sa smetnjama u razvoju kategorizujemo da su za redovnu školu i onda ih socijalizujemo sa učenicima u redovnoj školi.
Znam na šta vi bacate akcenat. Na socijalizaciju. Ona je prisutna i u domovima, i u školama, u istoj sredini, u istoj lokalnoj samoupravi. Đaci se druže, ako je u pitanju socijalizacija. Moram da kažem, nemojte se ljutiti, neki su uključeni u projekat inkluzije i ovde dižete debele pare na račun ovoga. Dakle, to je jedno.
Drugo, molim vas, ovo je možda jako bitno, pravo učenika sa smetnjama u razvoju jeste da ide sa učenicima u redovnu školu sa ostalim učenicima, ali je i pravo svih drugih učenika, imaju i ona prava, da se vaspitavaju i obrazuju u skladu sa svojim sposobnostima. Kako ćete sada dete koje je sa inkluzijom, koje je asocijalnog ponašanja, imamo masu takvih, koji imaju smetnje u psihološkom smislu, držati inkluzijom, socijalizovati sa 29 učenika u istom odeljenju? Koja je to učiteljica koja to može i koji su to učitelji koji to mogu? Postavljam pitanje.
Smatram da je ovaj amandman ne prihvatljiv, da je ministarstvo dobro ocenilo. Znači, dozvoljavamo, na neki način, da se vrši prelaz iz jedne škole u drugu, a u skladu sa psihofizičkim sposobnostima pojedinog učenika. To psiholozi, pedagozi, defektolozi prate i usmeravaju tu našu decu u škole sa programima sa smetnjama u razvoju i obrnuto, iz tih škola u redovne škole, inkluzijom, kako je neki nazivaju. To je jedan normalni proces. To je radila naša pedagoška praksa 30 godina i ne vidim tu neke novine. Meni je prosto čudno kakve su to novine. Novine su problem ako je učenik niske inteligencije, asocijalnog ponašanja. Inkluzijom preveden u redovnu školu nastavnik ne može sa njim da vlada, ni u jednom pogledu. Nažalost, išao sam da gledam, posmatram takve slučajeve u školi.
Slažem se sa koleginicom da nastavnici nisu pripremljeni za takvu vrstu rada. Podržavam ovaj predlog Vlade. Hvala vam.

Nemam nameru da gospođi Čomić odgovaram na ova pitanja, već joj preporučujem da svoju diskusiju objavi u pedagoškim časopisima. O tome da li neko deli decu sa aspekta prava dece na viša ili manja prava, to je van pameti i ja na to nisam mislio. Prava dece, onih sa smetnjama u razvoju i onih bez smetnji, su ista, ali u skladu sa svojim individualnim sposobnostima. To vrlo dobro znaju prosvetni radnici koji rade sa decom. Pravo deteta da se vaspitava i obrazuje jeste pravo, ali u skladu sa svojim sposobnostima. Ta prava proističu iz prava i obaveza. Prema tome, zato škola pravi individualne programe, zato postoje škole sa smetnjama u razvoju i redovne škole itd. Kako oni prelaze i ne prelaze, o tome bi mogli diskutovati.
Napominjem da smo mi jednu sličnu situaciju imali kod ocenjivanja učenika. Ima 30 godina kako smo ocenjivanje napustili, pa smo ga uveli. Tako isto i ovu kategoriju.
Ovako kako ja razmišljam, završavam sa ovim gospođo predsedavajuća, razmišlja 99% neposrednih izvršilaca vaspitanja i obrazovanja. Drago mi je da ima zagovornika druge linije, da tako kažemo, ali vreme će sve pokazati. Vreme je najbolji faktor i najbolji sudija. Vreme je u prošlosti pokazalo, pokazaće u sadašnjosti i pokazaće u budućnosti. Zaista želim da raspravu prevedemo na jedan stručni nivo, a ne ovde u zakonodavni i upravni. Mislim da je zakonodavac vodio računa...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... o prošlosti dostignuća pedagoških ideja i sadašnjosti i da je dobro ukomponovao u član 18, na zadovoljstvo svih učenika, i onih sa smetnjama u razvoju i onih u redovnim školama.

Pozivam se na član 106. Poslovnika. Prethodni govornik zaista nije govorio o tački dnevnog reda.
(Predsedavajuća: Prethodni govornik se javio za reč povodom povrede Poslovnika. Molim vas da pratite.)
Mislim da je član 106. povredio. Daću obrazloženje. Prvi stav govori – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda na kojoj se vodi pretres. Molim vas, prethodni govornik spominje brčiće i vođu, nekakvog Hitlera. O čemu on priča? Molim vas da upozorite prethodnog govornika da to više ne radi. Sada je našao za shodno, nema ga od jutros, vođa poslaničke grupe, ušao je sad, ne zna o čemu se radi, sad je došao na skupštinu. Sad je došao na skupštinu i nema pojma o čemu mi diskutujemo. Govorim o gospodinu Stefanoviću.

Poštovana predsedavajuća, mislim da je ovaj član 24. izuzetno bitan za celokupni sistem vaspitanja i obrazovanja. Čini mi se da ovaj amandman koji je podneo gospodin Dušan Obradović ima logike kad ga formalno gledamo. Zašto? Zato što kad u stvarnosti gledamo onda se prebacuje sve na nastavni plan i program. Ja ću ovde biti slobodan da povežem ovaj njegov predlog sa nastavnim predmetima u članu 24. gde stoji – obavezni predmetni i izborni.
Pod dva stoji – izborni predmeti propisani zakon o nastavnim planom i programom. On je samo dodao ovde, kako vidite u članu 22. kolega je dodao – biti sposoban za odgovoran odnos prema budućnosti. Izvinite, pogrešio sam.
Da umesto izbornih predmeta propisanih nastavnim planom i programom škola može da realizuje nastave drugih predmeta prema školskom programu. Kada vidite obrazloženje, ono se odnosi na sasvim druge stvari. Bilo bi dobro kod izbornih i obaveznih predmeta prilikom realizacije, odnosno redefinisanja nastavnih planova i programa da tu povede ministarstvo računa. U kom smislu? Šta su to obavezni predmeti. Tu ima primedbi dosta neposrednih izvršilaca nastavnih planova i programa, nastavnika i profesora. Reći ću da ne možemo realizovati ishode koje ste napred naveli, a jedan od ishoda jeste pripadnost i osećaj identiteta naroda kojem pripadate i saosećaj i razumevanje drugih nacionalnih zajednica. Ali, ako smo izbacili nastavnim planom i programom istoriju i sveli je negde na čas, kada govorimo o osnovnoj, a u srednjoj školi na nekim smerovima nemamo istoriju, onda sigurno da ne možemo to realizovati.
Na koncu, danas o vrlo aktuelnom temi, žao mi je što nema gospodina ministra, ali su tu gospoda pomoćnici, državni sekretari, mogu da kažem da dolazi u pitanje mala matura. Ovo ću povezati sa probijanjem ovih testova. Neka mi neka iz ministarstva odgovori – koju svrhu ima mala matura? To pitaju nastavnici iz osnovnih škola. Koji cilj? Da li smo u 1946. godini? Da li možda nije mala matura tempirana zbog testova i provale testova da neko radi testove i uzme pare.
Kada su testovi i provala u pitanju, testovi su provaljeni ne samo ove godine nego i prošle godine. Na Zelenom vencu smo za 5.000 mogli da kupimo prošle godine. Nije u pravu ministar kada kaže da nije odgovoran za provalu ovih testova. Možda je neko direktno odgovoran ranije, ali svojim činjenjem i skinimo to sa dnevnog reda, ne ovaj nego bilo koji drugi ministar u budućnosti.
Još jedanput podvlačim da su testovi ranije i prošle godine provaljeni. Rečeno je da će se utvrditi odgovornost. Koliko znam nije se utvrdila. Provaljeni su i ove godine. Postavljam pitanje – da li je provalio onaj koje štampao te testove jer ponovo treba određeni broj testova štampati i staviti pare u džep? Da li ste možda tako razmišljali? Nije tačno da ministarstvo nema nadležnost nad ovim testovima.
Molim vas, sve je u funkciji ministarstva. Ministarstvo je organizovalo ove testove i sve u prošlosti je organizovalo. Neću reći da je ministarstvo krivo. Ono svojim nečinjenjem može biti. Onaj ko je štampao testove, nije li možda njegov cilj da se oni provale pre nego što dođu do učenika? Da li je cilj male mature ne rezultati znanja, nego neznanja i da nisu možda ovi testovi, kako ste čuli pokazatelje, od kada smo uveli malu maturu rezultati znanja su kod naših učenika u osnovnoj školi niži i niži. Koji je cilj? Koja je funkcija male mature?
Da li je možda onaj ko je štampao testove ili neko u štampanju, u tom procesu realizacije? Pošto je gospodin ministar ušao, gospodine ministre, odgovorni ste za sve što se dešava u ministarstvu, bez obzira ko je provalio testove jer morate imati pod kontrolom ministarstvo. Sve se radi pod okriljem ministarstva. Možda je direktno odgovoran štampar, ali ako je odgovoran sledeće godine treba da se povuku konsekvence, ili neko ko je distribuirao to itd.
Dakle, zalažem se da završim, da testovi se testiranjem provode svake godine testovima objektivnog tipa na polugodištu i kraju školske godine i nastavnici zaista smatraju da je mala matura suvišna.
Ovo testiranje na maloj maturi, vidite i sami, u koju svrhu služi. Ne mislim da služi u svrhu znanja učenika. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, što ste mi uopšte dali reč.
Ovo o čemu ću govoriti pozivam se na član na koji se niko nije pozvao, a to je član 106. Citiraću ga radi javnosti i narodnih poslanika.
Nije na vama kao predsedavajućoj da meni objašnjavate šta ću ja unapred reći.
Član 106. "Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres."
Dva dana i više gospodin Milivojević nas stalno vodi na druge tačke dnevnog reda. Pa nije na dnevnom redu predsednik države i gospodin Vučić. Kakve to ima veze?
Mogu shvatiti da vi favorizujete malo opoziciju, ali toliko da se vređaju predsednik države kao institucija ili potpredsednik Vlade, to je van svake pameti. Pa nije to na dnevnom redu. Stavimo to na dnevni red, pa onda analizirajmo.
Evo, toliko. Hvala vam ukoliko se budete u budućnosti pridržavali Poslovnika i vi.

Povodom ovog amandmana, mislim da je sa pedagoške tačke on idealno postavljen, zaista onako kako to istorija pedagogije u prošlosti je obrađivala, počevši čak od antičkih vremena do danas. Dakle, pedagoški je najoptimalnije rešenje do 25 učenika. Možda je još optimalnije do 20 učenika u prava četiri razreda osnovne škole, a do 25 od petog do osmog.
Međutim, kad to primenimo na naš vaspitno-obrazovni sistem, tako je nama obrazloženo, a mi koji se malo brojkama o vaspitanju i obrazovanju bavimo, kada bi to primenili sad u Srbiji, momentalno bi dobili određeni broj "viška" odeljenja i viška prosvetnih radnika, radi se o ogromnom broju. Zašto? Zbog toga što neke škole imaju preko 30, pa čak i 40 u Beogradu, da budemo otvoreni, sa 40 đaka, a u osnovnim školama, u tzv. patuljastim školama, kako mi u pedagogiji kažemo, školama sa po jednim ili dva do pet učenika. To uvećava finansijski budžet, probija budžet Republike Srbije i to je zaista tačno. Sa tog aspekta budžeta, zaista, kada će biti primenjeno ne znam, ali moje mišljenje, da budem objektivan, mislim da neće u bliskoj budućnosti, s obzirom na ekonomsku situaciju zemlje u kojoj se nalazimo. Smatram da je dobro da ovo sada ostane u zakonu zato što mi u proseku sada imamo 19,5, neka me ministar ispravi, prosek učenika. Hvala lepo.

 Dve rečenice povodom ovog amandmana, gospođo predsedavajuća mislim da je dobro što smo iz svih poslaničkih grupa razmotrili ovaj problem sa svih aspekata, premda je možda malo bilo i politike u pojedinim tonovima, ali je bitno da svi isto želimo, a to je broj učenika do 25, kao što je gospodin ministar obrazložio.
Mi smo to stavili u strategiju i to moramo znati. Podržavam ono što je gospodin Milenić rekao, da sebe ne bi lagali, da ćemo to postići u bliskoj budućnosti, nećemo, s obzirom na ekonomsku situaciju u kojoj se danas Srbija nalazi. Nećemo ni u bliskoj budućnosti, ali smo u strategiju stavili što smatramo da je ministarstvo dobro postupilo, ali do te godine valjda hoćemo, pa ćemo zakon izmeniti. Moram da vam kažem, vi koji ne radite direktno u vaspitanju i obrazovanju da je mreža škola na nivou lokalne zajednice malo veće, a pogotovo na nivou države, jedno od najtežih pitanja sistema vaspitanja i obrazovanja.
Nisam onaj koji hvali ministre, ali moram gospodina Obradovića pohvaliti da dobro kormilari sa ovim delom, da je vrlo teško usaglasiti mrežu škola tamo, vi koji ste iz lokalnih zajednica, gde imamo patuljaste škole od jednog do tri učenika, a pravo na obrazovanje ima jedan učenik pod istim uslovima. Stvorite mu, vi tamo u ovakvoj ekonomskoj situaciji, hoću reci da je vrlo teško stvoriti tu mrežu i da je ona u datoj situaciji sada zaista optimalna, a problemi koji se javljaju u vaspitanju i obrazovanju, oni su neminovni. Nama zaposliti sada novih, evo da budemo realni, gospodine ministre, 3000 nastavnika, na ovakvu situaciju gde moramo uštede praviti, to je strašno, a na drugoj strani imamo jednog učenika.
Nije lako uskladiti materijalnu situaciju, mrežu škola i kvalitet vaspitanja i obrazovanja.
Najoptimalnije je da radimo sa pet učenika, kao što zapad radi.
Molim vas, nemojte vezivati ulazak u EU i Bolonjski proces i Republiku Srbiju. Skinite to sa dnevnog reda, nije uslov Bolonja u EU. Bugarska je ušla u EU, a nije u Bolonjskom procesu.
Zapamtite, Republika Srbija unazad 15 godina imala je jedan od najboljih sistema vaspitanja i obrazovanja po kvalitetu i u svetu i to vanjda niko ni u Evropi ni u svetu ne negira.
Prema tome, nećemo u promene ići baš brzo, ali bolje bi bilo da revoluciju pedagogije imamo unutar pedagoškog sistema, nego unutar zakona. Zakon će rešiti okvirne stvari, a pedagošku revoluciju moramo mi rešiti, unutar škola i fakulteta, a to znači mi koji neposredno izvodimo proces. Hvala lepo.