Poštovane koleginice i kolege, iskoristiću priliku, s obzirom da je kolega Čikiriz spomenuo meštane Kaluđerice, da prenesem jedan njihov zahtev.
Kada sam ovih dana bio u Kaluđerici, oni su pozdravili naše napore da donesemo još jedan zakon, ali su nam istovremeno poslali jedan apel. Mole nas, voljni su, žele da legalizuju te svoje objekte, da ono što su nekada uradili dovedu u zakonske okvire, ali istovremeno nas mole da ti naši zakoni koji će to regulisati budu što jednostavniji, sa što manje papirologije i sa što manje finansijskih sredstava, jer i do sad su, kažu, imali zakone, ali nisu mogli da ispoštuju određene zahteve, odnosno ta finansijska sredstva nisu mogli da omoguće. Toliko od mene.

Imam jedno pitanje za Ministarstvo prosvete, ali može da se odnosi i na Ministarstvo sporta, kao i na Ministarstvo za rad. Dobio sam dopis od Visoke sportske i zdravstvene škole u kome se oni obraćaju, preko mene, Skupštini i kažu sledeće.
„Obraćamo vam se u ime visokoškolskih ustanova iz oblasti sporta i studenata sa molbom da pomognete rešavanje problema dobijanja dozvole za rad, odnosno prava na rad sportskih stručnjaka koji su završili proces obrazovanja u visokoškolskim ustanovama koje školuju kadar za sport, u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju i Zakonom o sportu, kao i ostalim podzakonskim aktima i propisima sportskih međunarodnih asocijacija.
Ovaj problem je prisutan duži niz godina, a odnosi se na fudbalske trenere koji su više ili visoko obrazovanje stekli u skladu sa zakonom u ustanovama čiji su studijski programi u oblasti sporta akreditovani i reakreditovani od strane organa Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i u skladu sa procedurom i standardima Bolonjske deklaracije. Tim diplomiranim studentima, koji su sada treneri i profesori, neki i sa višegodišnjim stažom bavljenja fudbalom i rada u fudbalskim klubovima, uskraćuje se pravo da po završetku školovanja dobiju dozvolu za rad u delatnosti koja ima status ustavne kategorije i za koju je država vrlo zainteresovana.
Na taj način, već duže vremena se krše osnovna, Ustavom zagarantovana prava, ljudska prava, pravo na rad i ne poštuju se domicilni zakoni, Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o sportu, podzakonski akti, Pravilnik o nomenklaturi zvanja Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Pravilnik o nomenklaturi sportskih zanimanja i zvanja, kao i Deklaracija UEFA o priznavanju diploma stečenih na domicilnim obrazovnim ustanovama.“
Za vašu informaciju, ti svršeni studenti u toku studija su imali preko 800 časova iz užih stručnih fudbalskih predmeta, od toga preko 350 časova praktične nastave iz fudbala, a isto toliko časova iz drugih naučnih disciplina, značajnih za rad sa mladima – pedagogija, psihologija, medicina, fiziologija, u oblasti sporta, informatika, itd, što ukupno iznosi preko 1.800 časova nastave.
Svršeni studenti ne mogu da dobiju dozvolu za rad od Fudbalskog saveza Srbije, čak ni najnižeg nivoa, to je UEFA „b“ licence, iako je UEFA izričito u svojoj konvenciji i uputstvu, član 2, ciljevi 3) napisala: „Priznavanje svih nacionalnih trenerskih diploma izdatih u skladu sa postavljenim minimumom kriterijuma UEFA-e u okviru asocijacije potpisnica“, taj minimum je 120 časova nastave iz ovih oblasti. Od njih se traži da plate 500 evra i da dođu na kurs za osposobljavanje, koji traje 120 časova, da polažu ispit za „b“ licencu, a zatim odmah ili kasnije još 1.00 evra da plate da polože ispit za dobijanje „a“ licence.
Sport, pa prema tome i fudbal, su deo sistema koji ima svoj okvir, kao ustavna kategorija, što znači da je država zainteresovana za ono što se radi u fudbalu, a u ovom slučaju za kadrove koji rade sa sportistima, posebno sa mladima, jer se kroz trenerski rad vaspitavaju i razvijaju mladi ljudi.
Koliki je značaj da sa decom i mladima do 14 godina moraju da rade isključivo sportski stručnjaci koji imaju odgovarajuće obrazovanje, više ili visoko, u oblasti sporta odnosno fizičke kulture, potvrđuje i član 25. Zakona o sportu, kao i član 2. Pravilnika o nomenklaturi sportskih zanimanja i zvanja.
Molimo vas da u vezi sa ovim problemom, koji je u praksi mnogo složeniji nego što smo mi prikazali, predložite rešavanje najvažnijih pitanja u okviru ovog problema, a to su: da se omogući pravo na rad studentima koji su završili više, visoke škole i fakultete iz oblasti sporta, u skladu sa Ustavom i svim ranije navedenim zakonskim i podzakonskim aktima, konvencijom i uputstvima UEFA-e i dobijanja dozvola i prava na rad, u skladu sa njihovim stečenim stručnim kvalifikacijama, sportskim zvanjima i nivoima licenci UEFA. Treba podvući da se UEFA licence „b“ i „a“ uklapaju u naše propise koji su definisani našim podzakonskim aktom, Pravilnikom o nomenklaturi zvanja i zanimanja u sportu; da cena dobijanja dozvole za rad bude određena u skladu sa Zakonom o sportu, uz saglasnost Ministarstva za sport i omladinu i da bude usklađena na nivou drugih sportskih saveza u Srbiji; da se u skladu sa Zakonom o zaštiti konkurencije reguliše pitanje statusa ustanova koje će vršiti obrazovanje, osposobljavanje, obučavanje i izdavanje dozvola za rad, čime će se rešiti dugogodišnje monopolističko ponašanje čelnika Fudbalskog saveza Srbije i kršenje gore pomenutih zakona u Republici Srbiji. Hvala.

Hoću da ukažem na član 7. koji kaže – na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku. Nažalost, moj kolega prof. dr Janko Veselinović se u svom izlaganju stalno obraćao koleginici Rakić, što mislim da nije u redu.

Onda se izvinjavam.

Koleginice i kolege, gospodine predsedavajući, gospođo ministar, ja mislim da smo se svi dogovorili ovde i da smo saglasni da na važna mesta trebaju da dođu ljudi koji nisu članovi stranaka. Znači, svi smo saglasni da to budu ljudi koji su stručni. I zato ne vidim brigu ni sa jedne ni sa druge strane da li će određeni uslovi koji se postavljaju pred te kandidate kada zasnivaju radni odnos ili konkurišu za neko drugo radno mesto, da li će biti bitno kojoj stranci pripadaju. I tako sam hteo i da shvatim ovaj vaš amandman, u cilju poboljšanja uslova za prijem određenih kandidata, a ne kao prolaz za neke koji su pripadnici jedne, druge ili treće stranke.
Uslovi koji se postavljaju pred kandidate koji konkurišu za određene poslove trebaju da budu u skladu sa onim što se traži za to radno mesto. Prema tome, pooštravati te uslove i stavljati određene zahteve koji nisu vezani za to radno mesto, mislim da ne dolazi u obzir i da to nije ispravno. Zašto bi direktor komunalnog preduzeća, recimo u Grockoj, morao da zna engleski ili nemački? Nije bitno za njegov posao. Normalno je, kako reče kolega, da onaj ko je završio fakultet, odnosno prošao kroz sistem školovanja, ima dovoljno znanja vezano za neki strani jezik ili za poznavanje računara, ali to ne mora da bude uslov za svaku vrstu posla.
Šta će tu biti, po meni, bitno? Najveći propust koji je napravljen u svim našim firmama je taj što nedostaje kontrola. Nema dovoljno kontrole, odnosno ljudi koji su na određenim rukovodećim funkcijama, nemaju kontrolu, nisu dovoljno kontrolisani i rade šta hoće, kako hoće i koliko hoće u svom mandatu. Kada ih kontrolišemo? Onda kada određena garnitura ode sa tog položaja, pa dođu novi, onda se oni sete da ih iskontrolišu, da vide šta su radili i kako su radili. Po meni, veliki problem je ta kontrola i trebamo da uspostavimo sistem kontrole na svim nivoima. Hvala.

Poštovane koleginice, poštovani kolege, predsedavajući, gospodine ministre, saradnici, hoću i iskreno imam dobru volju da verujem da su predlagači ovog amandmana imali čestite namere i da su želeli nešto da poprave.
Isto tako verujem da je ministarstvo, odnosno ministar imao ovlašćenja da prihvati ili ne prihvati njihov amandman. Međutim, ono što mi se ne sviđa, to je što je taj predlog amandmana upotrebljen za nešto drugo, za jednu vrstu marketinga, za jedno dva sata vremena koje smo proveli ovde, da ne kažem izgubili, da bi odveli to na drugu stranu. Da bi to opet povezali sa tom akademsko čestitošću i umesto da tražimo načina kako da akademsku čestitost dovedemo u one okvire za koje pričamo da želimo da budu zbilja na nivou čestitosti mi dva sata provedemo diskutujući o stvarima o kojima smo mnogo puta do sada diskutovali.
Reći ću vam neke primere koji mogu da utiču na tu akademsku čestitost, a video sam ih na mnogim fakultetima, a video sam ih i kod mene na Beogradskoj poslovnoj školi, kada kandidati spremaju svoje diplomske radove, master radove, ranije magistarske radove, daju jednu izjavu, pisanu gde kažu – moralno i materijalno odgovaram da je ovaj rad urađen na takav i takav način. Ta izjava se stavi u rad i nema potrebe uopšte da neko drugi razmišlja o tome da li su koristili tuđe radove da li su prepisivali ili ne znam šta sve radili, oni su materijalno i moralno odgovorni za ono što su napisali. Neka to bude jedan od načina da mi možemo da utičemo na smanjenje tih radnji, hajde da ne kažem neku težu reč, koje nisu moralne.
Mislim da je ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju jedan korak napred, da treba da ga prihvatimo, a u nekim budućim vremenima, a ministar je tu nekoliko puta već rekao, da se radi na delovima zakona koji će uslediti već u januaru, odnosno da se radi na kompletnom novom zakonu za 2015. godinu učinimo napor, pa ćemo u tim trenucima da donesemo i neka nova rešenja koja će upotpuniti celu ovu problematiku. Hvala.

Koleginice i kolege, predsedavajući, gospodine ministre, saradnici, ovo je jedan od amandmana koji je izazvao dosta oprečnih argumentacija i gde su, da tako kažem, u žaru diskusije, ne želim da me pogrešno shvatite da mislim da je neko namerno hteo da izazove drugačije tumačenje, sa željom da opravda svoje viđenje, izneseni mnogi podaci, ne utvrđene činjenice i, iskreno rečeno, povređena je i uvređena je jedna humana, ponosna i veoma važna struka, struka medicinskih sestara. U ovom trenutku bih im se izvinio. Kažem, to nije bila želja onih koji su spominjali medicinske sestre vezane za master studije. Čak je tu bilo – šta će biti medicinska sestra kada završi višu poslovnu školu, da li će biti viša medicinska sestra? Mislim da je to sve bilo u žaru borbe, odnosno sukoba mišljenja.
(Janko Veselinović, sa mesta: Ja sam spomenuo.)
Nisam želeo da spominjem, ali ti si rekao. Tako je bilo.
Mislim da je ova odluka Ministarstva na svom mestu i da je normalno, ako već imamo i u našoj strategiji to, ako smo uveli Bolonju i dali mogućnost da Srbija, odnosno obrazovni sistem u Srbiji bude poput obrazovnih sistema u drugim zemljama EU, onda je sasvim normalno da dozvolimo da se uvedu te master strukovne studije.
Vezano za javnu raspravu, bio sam jedan od onih, to sam rekao i prošli pu, koji je sa kolegom Domazetom imao prepirku, a vezano za te master studije. Tada sam podržavao to. Podržavam i sada. Kolega Atlagić je podržavao, ali je rekao – na onima koji daju saglasnost, odnosno akreditaciju biće da utvrde da oni, koji se kandiduju za te master studije, moraju da ispune sve uslove koji su važni.
Što se tiče tih evropskih zemalja u kojima su master studije, prošli put sam pročitao 18 zemalja. Sada ću ih ponoviti. Možda ih znam napamet, ali ne po redosledu. To su Holandija, Nemačka, Finska, Austrija, Irska, Poljska, Estonija, Portugalija, Grčka, Rumunija, Bugarska, Luksemburg, Crna Gora, država kandidat za članicu EU koja, rekao sam to prošli put, nema naziv master studija, nego su to neke magistarske studije, i Švajcarska koja nije članica EU. Bilo je primedbe na ovaj spisak, da tu nisu najrazvijenije evropske države: Engleska, odnosno Velika Britanija, i Francuska. Po meni, Nemačka je mnogo značajnija i jača u toj EU od njih.
Šta to znači najznačajnija? Za nekog su jedne zemlje, a za nekog druge. Vidi se da je evropska praksa takva kakva jeste. Srbija je krenula tim putem i trudi se da usaglasi svoj obrazovni sistem sa EU, premda to nije bio uslov, to nije obaveza.
Zašto je u jednom delu javnosti došlo do velikog otpora uvođenja ovih master studija? Ako ćemo biti iskreni, to je tržišna bitka, pozicija za studente, jer postoji strah od drugih ustanova da će te strukovne studije preuzeti njihov znatan broj studenata. Neću da sumnjam da je to jedini razlog, ali jeste jedan od razloga.
Nadam se da je Ministarstvo donelo dobru odluku i da ovo neće imati nikakvih loših posledica po obrazovni sistem u Srbiji. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, zadovoljan sam današnjom diskusijom koja je pokazala da u ovom parlamentu vlada jedan pozitivan duh, da je ovo bila jedna rasprava na visokom akademskom intelektualnom nivou.
Male čarke koje su nastale malopre samo pokazuju da smo osim toga i parlamentarci. Na kraju krajeva videli smo sliku iz makedonskog parlamenta gde su se skoro potukli parlamentarci.
Nije mudrost, a nije ni hrabrost govoriti. Zato kažem mojim kolegama iz većine, veća je mudrost i veća je hrabrost slušati. Zato imajmo snage da saslušamo opoziciju bez obzira koliko njihove reči mogu da budu prejake ili pregrube, jer nam oni pokazuju da ono što su radili u prethodnom periodu nije bilo dobro.
Ne napadaju oni zakon koji smo mi doneli. Oni napadaju zakon koji su oni doneli i pokazuju da je taj zakon imao manjkavosti, da nije bio dobar, da smo zbog toga prinuđeni da vršimo izmene i dopune tog zakona.
Normalno da ministar i njegov tim nisu mogli da u kratkom periodu naprave novi zakon koji će se sviđati svima. Zato su pristupili izmenama i dopunama koje su bile neminovne u ovom trenutku. U periodu koji je pred nama imamo obećanje ministra da će se raditi na novom zakonu i verujem da će ministar imati toliko mudrosti da ne radi samo on i njegov tim, nego da traži konsenzus svih i da svi učestvujemo u izradi tog zakona, jer je to zakon koji se odnosi na obrazovni sistem, a obrazovni sistem ne pripada jednoj stranci, dvema strankama ili ne znam kojim koalicijama koje su na vlasti, nego je to zakon za koji smo svi zainteresovani. Nadam se u narednom periodu da ćemo to shvatiti i da ćemo svi zajedno raditi da poboljšamo naš obrazovni sistem.
Kako reče Viktor Igo, dva najznačajnija poslanika u svakoj zemlji su, a verujem da bi neki ovde rekli Borko Stefanović i kolega Babić, ne, nisu. Dva najznačajnija poslanika u svakoj zemlji su vaspitačica i učitelj. To su ljudi koji od malih nogu pripremaju našu decu da budu čestiti i pošteni građani svoje zemlje.
Nadam se da ćemo imati dovoljno snage da tim ljudima omogućimo da rade u jednoj atmosferi gde će moći da žive od svog rada. Zašto sam ovo rekao? Skoro sam bio u Kuršumliji i tamo su mi dali jedan primer koji nije prijatan i nije lep. Najverovatnije zbog toga što ljudi ne mogu da žive od svojih plata, odnosi se na prosvetne radnike, oni su našli mogućnost kako da povećaju svoja primanja. Fiktivno se prijave da žive u Nišu, a žive u Kuršumliji i naplaćuju putne troškove do Niša i nazad svakodnevno, kako bi poboljšali svoj materijalni status.
To je na nama kao parlamentu, na ministarstvu, na svima nama da uradimo nešto kako bi njihov status bio bolji. Onog trenutka kada se poboljša njihov status imaće i više snage, moći i energije da učestvuju pozitivnije u tom obrazovnom sistemu, jer je veoma bitan za nas.
Pored obrazovanja i vaspitanja, zdravstvo je takođe jedan od stubova svake zemlje. Moramo da se trudimo da ta dva stuba budu čvrsta, da nam zemlja ne bi propala u ponor.
Neću da pričam ništa posebno o članovima zakona koji su predloženi za promenu, ali ne mogu a da se ne osvrnem na ovo što je imalo najviše odjeka i najviše kritika od strane opozicije. To su strukovne master studije. Da ne bih pričao nešto bezveze, pročitaću koje sve zemlje imaju strukovne master studije. Neko od govornika je rekao da je to par zemalja i to visoko razvijenih, Holandija, Nemačka, Finska, Austrija, Irska, Poljska, Estonija, Portugalija, Grčka, Rumunija, Bugarska, Luksemburg, Crna Gora od 2003. godine, doduše ona je samo kandidat, čak se kod njih te studije ne zovu master nego primenjene magistarske studije, zatim Švajcarska koja nije članica EU.
Na tom putu na kome se trudi strukovna zajednica odnosno visoke strukovne škole da dobiju te master studije, od njih smo dobili čak jednu primedbu da na javnoj raspravi, odnosno diskusiji niko ispred konferencije nije bio poznat da učestvuje. To jeste naš propust i naša bruka.
Moram da kažem kolegama da nije tačno da su svi bili protiv, evo kolega Atlagić je tu, ja sam tu, čak sam imao i diskusiju sa kolegom Domazetom vezano za potrebu da postoje master studije, s tim što je kolega Atlagić rekao da u procesu akreditacije treba povesti računa ko će dobiti akreditaciju da može te studije da vodi.
Na tom putu strukovne škole su dobile podršku sledećih relevantnih evropskih institucija, Evropska asocijacija ustanova visokog obrazovanja, Unija evropskih studenata i od Evropskog parlamenta. Neću to sada čitati, pretpostavljam da ćemo u danu kada budemo imali amandmane imati malo više vremena i potreba za tim. Mogu da kažem da na primeru dobre prakse u zemljama EU u kojima se već realizuju ove strukovne master studije može se sa visokom pouzdanošću izvesti zaključak da će uvođenje strukovnih studija u Srbiji biti dobro za studente, dobro za privredu, dobro za državu.
Istovremeno to će omogućiti Srbiji da harmonizuje svoje strukovno visoko obrazovanje sa sistemom strukovnog visokog obrazovanja u zemljama EU, odnosno da reši problem priznavanja diploma strukovnih master studija koje su stečene u bilo kojoj od 12 zemalja EU, kao i u zemljama koje su van EU u kojima se realizuju strukovne master studije.
Mi i u ovom predlogu zakona imamo jedan deo koji se odnosi na nostrifikaciju diploma, tako da je i ovo još jedna od prednosti. Da ne bih trošio više vremena, mogu na kraju da vam kažem da su ove izmene i dopune zakona u ovom trenutku veoma pozitivne i da će poslanička grupa SNS glasati za ovaj predlog izmena i dopuna zakona. Hvala.

Pa evo i sada iz izlaganja ministra vidi se da postoji dobra volja da se neke stvari prihvate, ali moramo da budemo svesni u kom vremenu živimo i kakvi su uslovi u kojima živimo. Svedoci smo da je mnogo toga ružnog bilo napisano, rečeno, prikazano o pojedinim javnim ličnostima.
Zato mislim, iako mi se sviđa predlog kolege Pavićevića, mislim da u ovom trenutku ne treba prihvatiti ovaj amandman i on ostaje za neka bolja vremena kada i mi budemo bolji, odnosno mnogo bolji nego što smo sada. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Da su prethodni zakoni o privatizaciji i stečaju bili dobro, ne bi došli u situaciju da sada izglasavamo nove zakone i ne bi došli u situaciju ni da kolege moraju da podnesu ovoliki broj amandmana. Zadatak svih nas jeste da stvorimo ambijent u državi koji će omogućiti uslove za rad i za blagostanje. Međutim, veoma često zaboravljamo na tu našu obavezu.
Sada ću citirati profesora Dušanića, koji je još pre osam ili više godina ukazivao na nedostatke tih zakona.
On kaže: „Posle dve godine priče o privatizaciji, koja je na početku izgledala kao lepa bajka, sve manje liči na nju. Sada možemo da očekujemo novu priču. Biće to priča o stečajevima i ta priča će u početku takođe ličiti na lepu bajku. Ubeđivaće nas da se stečaja ne treba plašiti, jer u njima propadaju samo loši vlasnici, ali ne i loša preduzeća. Njih će preuzeti novi, bolji vlasnici, odnosno loše vlasnike zameniće dobri, pa ćemo od bolesnih kroz stečajeve doći do efikasnih preduzeća koja će povećati broj zaposlenih i njihove plate. Ostaje da se vidi da li će biti dovoljno onih koji će poverovati istim pripovedačima i u ovu novu bajku. Ali, ni to nije sve. Svetka oligarhija uveliko već piše novu priču koja ima radni naslov – međunarodni stečajevi nad zaduženim zemljama, a koju ćemo uskoro i zvanično moći da vidimo i na delu. Hoću da verujem da ćemo imati dovoljno mudrosti da zemlju ne dovedemo u stanje u kome će i nad njom da se uvede međunarodni stečaj sa stečajnim upravnikom. Hoću da verujem, ali ne mogu da se oslobodim strepnje.“
Tako je pisao profesor Dušanić, koji je jedan od poznatijih ekonomista i ukazao nam je da moramo da vodimo računa da ne dovedemo zemlju u situaciju da se nad njom uvede stečaj.
Ja hoću da verujem da kolege sa najboljom namerom daju amandmane i da pokušavaju da pomognu u nečemu što se zove stvaranje novog zakona, ali je evidentno da ne nailaze na naše razumevanje, jer su ti amandmani sada u suprotnosti sa onim što treba pružiti Srbiji i njenim građanima u ovom trenutku.

Uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, kako mi savetuje kolega Žarko Obradović, ja ću u jednom kraćem izlaganju od sat i po vremena pokušati da iznesem svoje utiske. Šalim se. Biću kratak i trudiću se da ne ponavljam sve ovo što su moji prethodnici ponovili.
Kako bi mogli da okarakterišemo situaciju u kojoj se nalazimo, vezano za ovo pitanje i mnoga druga pitanja? Možemo kroz onu narodnu – doterali smo cara do duvara. Šta sada raditi? Sada smo u situaciji gde ne možemo više da kažemo – neka to ostane novoj nekoj skupštinskoj većini da rešava te probleme.
Šta nas je dovelo u ovu situaciju? Po meni, loša kadrovska rešenja. Nekada se znalo u našoj zemlji, barem vezano za privredu, ko kosi, a ko vodu nosi, ali došla su vremena kada su na važna i odgovorna mesta došli ljudi koji nisu imali ni stručne kvalifikacije, koji su imali malo ili nedovoljno moralnih kvalifikacija i, što je još najgore, nije postojala kontrola. Dok su bili njihovi na vlasti, mogli su da rade šta god hoće i doveli su nas do stanja u kome se sada nalazimo.
Nadam se da je to vreme iza nas i da se više neće ponavljati takva situacija, pogotovo što sam se danas ovde u nekoliko navrata uverio da postoji dobra volja. Šta me je u to uverilo? Gospodin ministar je predložio svima, koji su spremni, koji su u mogućnosti da daju dobar predlog i da će on zajedno sa Vladom prihvatiti takav predlog pri rešavanju ovog pitanja, a i ostalih drugih. Bio je tu jedan dosta pozitivan primer koleginice Čomić, koja je ukazala na mogućnosti da ono što mi danas ovde radimo, odnosno izmene zakona koje ćemo doneti, da u budućnosti budu osporavane. Na nama svima je da zajedničkim snagama pokušamo da rešimo sve ove nagomilane probleme koji su nastali u vremenu unazad, bez obzira koje doveo do tih problema.
Jedan od kolega je spominjao da su neki od poslanika bili u raznim većinama u prethodnom periodu. Političke stranke su živi organizmi i sasvim je normalno da dolazi to fluktuacije članova jedne stranke u drugu stranku. To se dešava i kod nas. Nema nikakvih problema. To nije razlog da mi pokušavamo na taj način da nekom prebacujemo ono što se dešavalo ranije.
Nadam se da ćemo doneti ove izmene zakona i da ćemo veoma brzo uspeti da rešimo nagomilane probleme. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, javio sam se po amandmanu. Hteo sam nešto da kažem. Pravo je svakog poslanika da može da predlaže amandmane, ali nešto drugo je po meni ovde sporno.
Većina u ovoj sali ume da kaže da će Vlada biti efikasnija zato što ima manje ministarstava. To nije tačno. Da je to tako, onda bi Vlada najčešće imala jedno ministarstvo ili možda ni jedno. Efikasnost Vlade i efikasnost svakog sistema određuju se na osnovu stepena realizacije postavljenih ciljeva. Samim tim, to se odnosi i na Vladu, kako i koliko uspešno bude realizovala ciljeve koje postavlja, to će odrediti njenu efikasnost. Nemam ništa protiv da buduće Vlade imaju i 50 ministarstava ako će biti njihova efikasnost veća i ako će građani živeti bolje. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, danas kada biramo predsednika Skupštine, ne mogu a da se ne setim da smo pre nepune dve godine na ovom istom mestu radili isti posao. I tada je bilo mnogo kritike, mnogo teških reči na naš predlog da se za predsednika izabere Nebojša Stefanović.
Zato, isto kao i tada, što nisam nešto posebno hvalio Nebojšu Stefanovića, neću ni danas da hvalim Maju Gojković, jer hoću da vidim rezultate njenog rada. Ali, sa ponosom mogu da kažem, a verujem da to mišljenje dele svi ili većina, da je Nebojša Stefanović na jedan dostojanstven i kulturan način obavljao svoj posao i da će biti upamćen kao dobar predsednik Skupštine i ja mu na tome čestitam.
Svi smo ovih dana bili suočeni sa predlogom tog rotirajućeg predsednika Skupštine. Danas vidim da me mnogi napadaju taj predlog. Iskreno rečeno, ni ja nisam bio za taj predlog jer pamtim rotirajuće predsedništvo koje je dosta doprinelo u SFRJ da se ta zemlja raspadne. Ali to je bio samo jedan pokušaj da se omogući opoziciji da aktivnije učestvuje u vođenju i predsedavanju u ovoj skupštini.
I pored toga što sam rekao da neću unapred da hvalim Maju Gojković, moram da izrazim moje divljenje za njenu hrabrost da se upusti u jedan ovako težak i neizvestan posao.
Svi smo svesni uspeha koji je imala SNS na ovim izborima, ali taj uspeh donosi i jednu veliku obavezu. Pred nama su teški trenuci, pred nama su bolne strukturne reforme, pred nama je period u kome moramo da donosimo važne odluke i teške odluke. Maja Gojković, kao jedna od nas ovde, biće u prilici da mnogo aktivnije učestvuje u donošenju tih odluka. Samim tim i ona će biti na udaru i medija i građana Srbije. Građani Srbije nisu poklonili poverenje SNS zbog toga što smo mi lepi, zgodni, pametni. Ne, oni očekuju od SNS da im pokaže put ka tom tračku svetlosti koji svi obećavaju.
Shvatam želju opozicije, to je njihovo pravo da kritikuju naš predlog, ali moraju i oni da shvate da je naš predlog proistekao iz toga što smo dobili ogromno poverenje građana Srbije i to poverenje nam daje za pravo da predložimo onoga za koga mislimo da će biti najbolji na tom poslu. Kritika opozicije, po meni, je dobronamerna i ona je u svrsi toga da izaberemo što bolje kandidate. U budućnosti mi ćemo biti u prilici oko mnogo stvari da se složimo i ne složimo. Ja sam protiv toga da mi sada pričamo koja je vlada napravila koju grešku, šta je uradila i šta nije uradila. Sve ono što nismo uradili ili što smo loše uradili doneće sud javnosti, odnosno sud birača koji će da odluče o tome kako ćemo dobiti poverenje. Nekima će suditi i neki drugi organi, ali na putu na kome će ovu Skupštinu predvoditi Maja Gojković sve nas čeka mnogo izazova i svi zajedno moramo da se trudimo, i pozicija i opozicija, da te odluke budu u interesu građana Srbije. Opozicija će sa svojim predlozima i svojim amandmanima pokušati da popravi ono što predlaže pozicija. Zato nemojte da se ustručavate, zadatak nam je i jednima i drugima da pomognemo i predsedniku Skupštine i Vladi, da Srbija makar malo bolje živi u budućnosti.
Majo, nadam se da će tvoj posao u Skupštini biti uspešan i kada posle četiri godine budemo birali novog predsednika, da ću imati čast i zadovoljstvo da i tebe pohvalim kao što sam Nebojšu sada. Srećno.

Čl. 106, 107. i 109.
Mislim da bi mogli ozbiljno da pristupimo raspravi o budžetu. Samo hoću, u sklopu svega toga, jednu narodnu mudrost da vam pročitam – priroda nam je dala po dva oka i po dva uha, a samo jedan jezik, da bismo mogli više gledati i slušati, a manje govoriti, jer se nikada ne može reći toliko mudrosti, koliko se može prećutati gluposti. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, suočeni smo sa činjenicom da je Srbija opterećena mnogim problemima. To su manji, veliki ili ogromni problemi koji dotiču pojedince, određene grupe ili veliki broj građana. Ali, postoji jedan problem pred kojim niko od nas ne može da zažmuri, pred kojim niko od nas ne može i ne sme da okrene glavu.
Meni su se obratili građani sa jednim pismom koje ću ja pročitati i kroz to pismo se vidi njihov problem, a na kraju ću postaviti određenim ministarstvima pitanje.
„Poštovani, obraća vam se beogradska grupa roditelja iz afere nestalih beba iz porodilišta. Ne obraća se samo u svoje ime, već i u ime hiljada napaćenih roditelja iz cele Srbije. Obraća se i moli. Moli da ova država, jedina koju imamo, progleda posle mnogo godina, progleda i kaže istinu, dugo skrivanu i zataškavanu. Ko to godinama, decenijama trguje našom novorođenčadi? Koji su to ljudi koji otimaju čeda majkama? Godinama unazad borimo se protiv ove pošasti. Kad god mislimo da smo naišli na razumevanje od strane države, vrlo brzo shvatimo da smo ponovo obmanuti i prevareni.
Pojava traganja za istinom o svojoj nestaloj deci iz porodilišta omasovila je i okupila roditelje iz Srbije 2002. godine. Svi slučajevi su ličili jedan na drugi. Nakon porođaja, majkama su lekari saopštavali da im je beba navodno preminula. Decu nam nisu dozvolili da vidimo, identifikujemo i sahranimo. Tako decenijama, a sumnja ostaje. Svi nestanci beba po istom scenariju, samo je razlika u mestu, godini i vremenu rađanja.
Roditelji su se obraćali i tražili dokumentaciju u porodilištima, institutima za prevremeno rođenu decu, opštinskim matičnim službama, tužilaštvima, sudovima, policiji i ministarstvima. Epilog dugogodišnjeg traganja za svojim navodno preminulim bebama je – leševa naše dece nema, naše krivične prijave su sudovi i tužilaštva podveli pod zastarevanje.
Godine 2002. i 2003. roditelji skupljaju dokaze i dokumentaciju i podnose krivične prijave. Republički tužilac izdaje obavezno uputstvo da se predmeti procesuiraju i uzimaju se izjave roditelja po opštinskim sudovima.
Godine 2004. izabrani VD republički tužilac izdaje novo obavezno uputstvo gde se slučajevi obustavljaju i podvode pod zastarevanje, uz obrazloženje da nema zakonske mogućnosti da se sprovedu istražne radnje.
Obratili smo se Narodnoj skupštini, Odboru za predstavke i predloge koji je ocenio da se radi o izuzetno teškom problemu koji je neophodno rešiti u što kraćem roku.
Godine 2005. formiran je Anketni odbor obrazovan radi utvrđivanja istine o nestaloj deci iz porodilišta u više gradova u Srbiji. Roditelji su sarađivali sa Odborom i dali svoj veliki doprinos na osnovu svega iznetog na Odboru, a stavljeno je u izveštaj.
Godine 2006. je Narodna skupština Republike Srbije usvojila izveštaj o radu Anketnog odbora sa predlogom mera. Od 2007. do 2010. roditelji se ponovo nalaze na vetrometini državnih institucija, a po predlogu mera Anketnog odbora se nije uradilo ništa konkretno, samo mrtvo slovo na papiru.
Godine 2010. nekoliko roditelja se pritužbom obraća Zaštitniku građana, koji je sa posebnom pažnjom razmotrio pritužbe i dostavio poseban izveštaj, sa nadom da će koristiti ne samo Narodnoj skupštini i njenoj Radnoj grupi za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje državni organa po prijavama o nestaloj novorođenoj deci iz porodilištima, već i državnim organima i institucijama koje će u narednom periodu pokušati da dođu do odgovora na ovo osetljivo i potresno pitanje.
Međutim, 2011. godine Radna grupa za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje državnih organa po prijavama o nestaloj novorođenoj deci iz porodilišta podnosi izveštaj da ne bi bilo opravdano vršiti izmene odredaba Krivičnog zakonika i da ne postoji ustavna mogućnost da se omogući procesuiranje ranije nastalih slučajeva nestalih beba.
Devetog septembra 2013. godine, posle uložene žalbe Republike Srbije na presudu Međunarodnog suda u Strazburu, po tužbi majke Zorice Jovanović, presuda postaje pravosnažna u slučaju nestalih beba, a država je u obavezi da preduzme odgovarajuće mere, a najbolje da donese poseban zakon kojim bi propisala mehanizam čiji je cilj da obezbedi individualno satisfakciju svim roditeljima.
Po ko zna koji put vam se obraćamo sa molbom da zajedničkim snagama realizujemo presudu Međunarodnog suda i da posle 11 godina roditelji nestalih beba dođu do istine o njihovoj nestaloj deci, jer teško je živeti i nositi teret da naša deca rastu, rastu daleko od nas, a to vreme se ne može vratiti.
Unapred zahvalni roditelji nestalih beba.“
Mislim da niko od nas ne može da ostane nem pred ovim pitanjem. Svi oni koji su dobronamerni treba da pomognu da se ovo reši.
Mislim da pitanje treba da bude upućeno i premijeru i ministru pravde i ministru zdravstva i svima onima koji u svom domenu mogu da nađu makar kakvu mogućnost da se ovo pitanje reši. Hvala.