Po amandmanu ili kao ovlašćeni, pošto trošim vreme ovlašćenog.

Dakle, kao što smo i čuli u prethodnim izlaganjima i ovo o čemu govori prethodni poslanik, ne mogu da kažem o detaljima o kojima ne znam ništa, ali kao i u svakoj struci, uvek postoji mogućnost greške. O tome sam govorio i kao ovlašćeni predlagač.

Dakle, suštinska stvar je da u jednom sistemu za koji koliko, toliko možemo reći da je bio uređen, kao što je bio sistem u SFRJ, mislim da je veoma mala šansa da je postojao organizovani kriminal tog tipa, da su postojale organizovane kriminalne grupe koje su se bavile time, a da država to nije prepoznala i sankcionisala.

Sa druge strane, nesumnjivo da je bilo pojedinačnih slučajeva, nesumnjivo da je bilo sigurno grešaka i nažalost, nesumnjivo da je bilo zloupotrebe tog plemenitog zdravstvenog poziva. O tome će na kraju krajeva sutra u nekoj drugoj fazi, kada ovaj zakon budemo usvojili, odlučivati sud i suditi na osnovu dokaza, na osnovu valjanih informacija i ono što je još bitnije, na bazi popravljanja ovog zakonskog rešenja i na bazi informacija koje dostavi komisija, ne samo na osnovu onih dokaza koje pribavi sud.

Isto tako, vrlo je bitno, ovde sam takođe čuo da sada vladajuća većina pokušava da ubedi opozicione poslanike da je zakon dobar. Čemu to?

Prvo, to nije istina. Nema razloga za time, nema razloga da se ubeđujemo da li je nešto dobro ili nije. Najbitnija stvar je da oni koje zakon tangira, a to su roditelji koji sumnjaju da su im deca nestala u porodilištima, da oni budu zadovoljni zakonskim rešenjem, da imaju nadu da će ovo zakonsko rešenje u stvari doprineti tome da se dođe do istine.

To je suštinska stvar, a mi smo danas čuli i od strane opozicionih poslanika da je najveći broj tih udruženja i najveći broj roditelja zadovoljan zakonskim rešenjem. To je najbitnija stvar, za mene lično, a mislim i za sve nas zajedno, jer zakon se pravi zbog problema koji postoji, a pravi se da bi došli do adekvatnog rešenja. To je jedini put.

Dugo se razmišljamo… Da li mislite da ljudi iz Ministarstva pravosuđa nisu dugo razmišljali na koji način da se reši taj višedecenijski problem? Kao zaključak došlo se do rešenja koje je jedino moguće, a to je zakon. Zašto zakon? Zato što se na sudu na ovaj način dokazuje u vanparničnom postupku dokazni materijal, informacije koje su relevantne, zato što je to jedini put.

Na ovaj način mislim da definitivno pokazujemo ozbiljnost i kao vlast i kao država rešavajući ovakve probleme. Hvala.

Da bih sudio o bilo čemu moram da imam dokumentaciju koju ću pogledati, svakako, i dati svoj stručni sud.

U svakom slučaju mislim da je put, ne samo za vas, odnosno za vašu sestru, već svuda gde postoji sumnja da se sličan problem desio jeste upravo i ovaj zakon i ova rešenja i inspekcije, dakle, hitna reakcija države, u svakom smislu. Jednostavno, mi se borimo protiv toga zajedno.

Zajedno smo u ovoj priči. Zakonsko rešenje koje je predloženo je više nego dobro da jednostavno rešimo probleme koji su nagomilani. U konkretnom slučaju mislim da je greška što nije prijavljeno. Dakle, suštinska stvar je da se prijavi i da se nakon toga utvrdi činjenično stanje jednim regularnim, zakonskim putem.

Tako da, što se konkretnog slučaja tiče, svakako očekujem i dokumentaciju da pogledam, pa ćemo zajedno razgovarati. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima i uvažene kolege narodni poslanici, danas govorimo o vrlo teškim i mučnim temama. Danas govorimo o deci za koju se sumnja da su ukradena, a deca su svetinja i nešto najosetljivije, i zato ću svaku reč koju budem upotrebio, u današnjem izlaganju pažljivo birati.

Prvo bih zamolio sve roditelje koji sumnjaju da su im deca nestala u zdravstvenim ustanovama, da budu dovoljno mudri, i dovoljno oprezni. Dovoljno mudri da zajedno sa nama svima nađemo rešenje tih, rekao bih višedecenijskih problema, a naravno i da budu oprezni, da ne dozvole, da ih koje kakvi političari ili kvazi političari zloupotrebe i iskoriste za njihove nečasne ciljeve, zato što tema o kojoj danas govorimo ne sme da bude politika. Zato što tema o kojoj govorimo danas je sve, osim politike.

Zašto to kažem? Zato što je jedina ljubav koja je bezuslovna roditeljska ljubav. Zato što roditeljska ljubav predstavlja jedno od najsnažnijih osećanja. I sami znamo kroz istoriju, sećamo se momenata u našoj srpskoj istoriji kada smo bili u ropstvu pod Turcima, da je najveća kazna i bol za srpski narod bilo oduzimanje dece.

Mi danas govorimo o jako teškim stvarima, mučnim stvarima, govorimo o krađi dece iz zdravstvenih ustanova.

Ja nisam pravnik, ja sam lekar po vokaciji i sada već mogu reći da imam značajan broj godina rada u zdravstvenim ustanovama i ono što želim da kažem jeste da u svojoj karijeri nisam sreo nijednog zdravstvenog radnika za koga sam makar i posumnjao da može da bude kadar da učini nešto tako podlo i gnusno, kao što je krađa beba.

Pogotovo, ukoliko znamo da zdravstveni radnici polažu i Hipokratovu zakletvu, zakletvu Florens najtingel i polažu medicinsku etiku.

Zato se nadam da reči kolege Bore, koji je govorio pre mene, nadam se da se neće obistiniti i nadam se da nisu tačne u smislu postojanja organizovane kriminalne grupe u zdravstvu koje je tako nešto gnusno radilo.

Nesumnjivo je da je bilo zloupotreba, nesumnjivo da je bilo sigurno stravičnih momenata kao što je krađa novorođenčeta, ali se samo nadam da nije bilo organizovane priče, jer kako onda doživeti zdravstvene ustanove, kako doživeti porodilište, a porodilište je mesto gde na svet dolazi novi život, mesto gde treba da se čuva taj novi život, a ne da se tako nešto strašno dogodi.

Pripremajući se za ovu sednicu i za ovo izlaganje ja sam ušao u problematiku ovog krupnog problema, onoliko koliko sam mogao.

Ono što želim da vam kažem, a na osnovu uvida ove dokumentacije, jeste da kod velikog broja predmeta postoji jako loše vođena medicinska dokumentacija, aljkavo vođena, neuredna, negde sumnja postoji da je pogrešno vođena. To je sve pobudilo opravdanu sumnju roditelja da se nešto tako strašno i dogodilo, govorim o krađi dece.

Posmatrajući druge predmete video sam da je negde medicinska dokumentacija jako oskudna, da negde nedostaje i da je nema, da ne postoji. U takvim slučajevima, uz naravno, onu konstataciju da su se sumnjivi slučajevi događali u ranijem periodu kroz više decenija, dešava se da u takvim predmetima, takođe, svedoci koji bi bili relevantni više nisu među živima, govorim o babicama, govorim o akušerima, govorim o svim onim svedocima koji su možda učestvovali ili kao svedoci neposredni ili posredni ili na drugi način mogli da daju koje-kakve odgovore, bili značajni ili manje značajni.

Takođe, na osnovu uvida u dostupnu dokumentaciju video sam da postoje predmeti gde nesumnjivo postoji opravdana bojazan roditelja, dakle opravdana sumnja da je do krađe dece došlo. Na mnogo načina mogu potvrditi ovu svoju tvrdnju i rečenicu.

Upravo zato nam treba zakon. Upravo zato nam treba zakonski okvir. Upravo zato će sud na osnovu ovog našeg zakona, sada u ovom trenutku predloga zakona krenuti sa prikupljanjem dokaza, sa utvrđivanjem činjenica.

Suštinska stvar je da deca budu vraćena roditeljima, a da oni koji su se ogrešili o zakon da budu sankcionisani. E, to je ono što piše u ovom zakonu. To je primarna stvar koju ovaj zakon definiše, a ne ono što slušamo po skupštinskim kuloarima, da je primarna stvar u stvari novčana nadoknada koju će roditelji primiti.

Naravno, da se ovim zakonom definiše i ta pravična naknada, kako se pravnički zove, i naravno da treba da bude definisana u skladu sa našim Ustavom i zakonima Republike Srbije. Ali je ona u ovom slučaju sekundarna. Primarna stvar je istina. Primarna stvar je vratiti decu roditeljima. Primarna stvar je doći do valjanih dokaza.

Ono što želim da kažem jeste da se dugo razmišljalo o načinu na koji rešiti ovaj problem. Mislim da je donošenje zakona više nego dobar način, rekao bih optimalan način. Zašto to mislim? Zato što u dokaznom postupku isključivo na sudu možemo dobiti dokaze koji potiču i od roditelja i od države, odnosno institucija koje su relevantne, ali potiču i od različitih svedoka koji mogu dati doprinos u razrešavanju ovih značajnih problema.

Takođe, ono što su bitni članovi ovog zakona, jeste definisanje hitnosti postupka. Ovde neće biti razvlačenja sudskog postupka, ovde nema odlaganja. Dakle, upravo ovim zakonom je definisana ta hitnost sudskog postupka.

Takođe, nije manje značajna i definicija postupka po žalbi. Po postupku po žalbi odlučuje sudsko veće. To je vrlo bitno zbog one subjektivnosti, gde odluku donosi jedan čovek. Dakle, u primarnom procesu, u osnovnom procesu, odluku donosi jedan sudija, u postupku po žalbi donosi sudsko veće. Na taj način se dodatno, da kažem, ovoj priči vezano za razrešenje ovih problema daje na ozbiljnosti.

Takođe, mi smo čuli ovde i nekoliko rečenica i priču o tome da imamo obavezu i prema Evropskom sudu za ljudska prava. To je činjenica. Mi zaista imamo obavezu, ne samo zbog procesa koji je gospođa Zorica Jovanović vodila protiv države Srbije i dobila na Evropskom sudu za ljudska prava. Treba da uradimo naš sistem onako kako dolikuje ozbiljnoj pravnoj državi.

Mislim da je suštinska stvar, ne preporuka Evropskog suda za ljudska prava, već naša težnja i naše stremljenje da i ovako krupne i dramatične probleme koji datiraju kroz jedan duži vremenski period rešavamo.

Duboko sam svestan da ni jedan pravni akt, ni jedan zakon nije idealan, pogotovo kada govorimo o ovako mučnim stvarima, o mučnim temama. Međutim, opet kažem, po prvi put u ovoj državi stvari se i problemi ne guraju pod tepih, već se pokušava da dođe do nekog rešenja.

Ono što je isto tako bitno, zato poštujem i ljude iz Ministarstva pravosuđa, i Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva zdravlja, koji su smogli snage da ovaj višedecenijski problem pokušaju da reše zajedno sa nama, narodnim poslanicima, na jedan ovakav način, dakle predlogom ovakvog zakona.

Podsetiću i građane Republike Srbije, podsetiću i vas, gospodo narodni poslanici, da je najveći broj prijava građana po ovom osnovu, dakle krađe novorođenčadi bilo 2004. godine. Da li se neko nekada oglasio i pre toga i posle toga? Da li je nekada vlast pokušala da reši ovaj problem, na bilo koji način? Mislim da nije. Nije bilo ni pokušaja. A sada, kada postoji napor da se ovako krupna stvar u državi reši, a nema krupnije stvari od krađe dece, sada je uvreda to što se nudi naknada, pa se izvrću činjenice, izvrću se članovi zakona, komentariše se da je naknada u stvari primarna, a sve ostali sekundarno.

Poštovani građani i gospodo narodni poslanici, uvreda je za sve nas i za državu zašto se o ovome nije raspravljalo značajno ranije, zašto o ovome nije govorio parlament pre deset, dvadeset godina, zašto nije donesen neki zakonski akt, zašto nije pokušano da se reši. Da li je postojalo napora? Da li je postojalo želje da se to reši? Nije. E, upravo je to sramota i to je uvreda za naš narod.

Još jednom bih želeo da kažem da imam apsolutno razumevanje za roditelje i za njihove težnje da dođu do istine. Suštinska stvar je da putem ovog zakona dođemo do kvalitetnog rešenja, naravno i uz amandmanske izmene ovog zakona i da se konačno stavi tačka na ovaj višedecenijski problem.

Hvala.

Zahvaljujem se, poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici.

Na osnovu današnje, rekao bih više nego iscrpne diskusije, rekao bih da se nameću dva zaključka. Prvi, da zaista postoji najveći broj izlaganja i sa ove pozicione i sa one druge strane koji govore o tome da po prvi put se rešava problem, po prvi put se pokušava da se reši problem koji ne datira od juče, već koji postoji više decenija. Mislim da je to jedna suštinska stvar, jedan zaključak koji, evo iznosim i ovaj put, a to je da se problemi ne guraju pod tepih već da se problemi, kod ove vlasti rešavaju.

Drugi zaključak koji se nameće jeste taj da, lično mislim da će svi oni koji na bilo koji način zloupotrebljavaju ovako tešku i mučnu temu u svrhu politike, da li jednodnevne ili koje god oni misle. Mislim i tvrdim da će biti kažnjeni na sledećim izborima zato što ova tema ne sme da bude politika. Ova tema je toliko teška da svi zajedno moramo da poštujemo i muku i bol svih tih roditelja koji su osetili tu patnju, koji imaju taj osećaj isključivo zbog sumnje, makar zbog sumnje, da se nešto tako strašno desilo.

Još jednom ponosan sam na sve ljude iz Ministarstva pravosuđa i unutrašnjih poslova i Ministarstva zdravlja, ponosan sam na naš zajednički rad, zato što krenuli smo da pređemo taj prvi stepenik. Ja to tako posmatram. Nakon ovog, rekao bih uspešnog dana, uspešne rasprave, mislim da u narednom periodu ostaje dovoljno vremena da razgovaramo, ne govorim samo o zakonskim popravljanjima i poboljšanjima, već govorim o svim onim momentima koji će se izroditi, pre svega u implementaciji ovog zakona. Svako rešenje koje nije dobro, mislim da u narednom periodu treba zajedno da ispravljamo. Hvala još jednom.

Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, javio sam se iz razloga što sam dobio veliki broj poziva građana iz Prokuplja i Toplice, a ta tema o kojoj smo razgovarali je upravo „autoput mira“, kako ga neki zovu, a ja bih ga nazvao „autoputom života“ za građane Toplice i Prokuplja.

Ono što građani žele da čuju jeste da li početak radova na ovom autoputu odgovara onoj dinamici koja je predviđena. To je nešto što je vrlo značajno za nas i što kao narodni poslanik moram da prenesem građanima Prokuplja.

Druga stvar koja je, takođe, vrlo bitna, pošto smo videli da je predviđen pun profil autoputa od Merošine, račve, one raskrsnice do Merošine, a nakon toga je poluprofil do Prokuplja, odnosno do Beloljina, interesuje me da li će moći da se uradi pun profil ukoliko se utvrdi analizom i studijama da prolazi dovoljan broja automobila tom trasom? To je nešto što je vrlo značajno.

Ono što bih naglasio jeste da Prokuplje, nažalost, predstavlja možda jedini grad u Srbiji kroz koji prolazi jedina magistralna trasa koja ide ka Kuršumliji, odnosno Prištini. To kažem zato što nam taj ogroman teretni saobraćaj pravi velike probleme i, ne samo da se otežano odvija saobraćaj, već i broj udesa, to već bolje znate na osnovu studija i analiza, je svakako povećan. Isto tako, moram da kažem da na toj trasi, gde je sada magistralni put, to je centar grada Prokuplja, živi veliki broj dece, male dece. Tu prolazi dnevno veliki broj teretnih kamiona i sve to, ne samo da narušava kontinuitet i strukturu saobraćajnice, već ugrožava komfor i život, rekao bih, stanovništva.

Mislim da ovo što treba da se napravi predstavlja jednu perspektivu, predstavlja život za sam grad Prokuplje iz razloga što će sama obilaznica oko Prokuplja predstavljati olakšicu, ne samo za saobraćaj, već i za narod, za jedan normalan život i funkcionisanje u gradu.

Takođe, ono što je vrlo bitno i što bih želeo da poručim svim onim da kažem protivnicima ove trase puta jeste da su njihova poruka i njihova alternativa kozije staze. Dakle, narod Toplice, građani Prokuplja, željno iščekuju početak radova ovog autoputa. Znam da je eksproprijacija krenula, ali interesuje me - dokle smo stali, interesuje me kada će krenuti zvanično radovi na ovoj trasi? Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, ja ću danas govoriti o Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju.

Dobro se sećam momenta kada je tadašnji mandatar, a sadašnji predsednik republike, Aleksandar Vučić upravo na ovoj govornici izneo ekspoze. Dobar deo tog ekspozea se upravo ticao obrazovanja, konkretno dualnog obrazovanja. Zaista moram da izrazim svoje veliko zadovoljstvo zato što su te ideje zajedno sa ministrom, gospodinom Šarčevićem, pretočene u jednu realnu sliku našeg obrazovanja, govorim o dualnom obrazovanju i zato što postoji zaista jedan adekvatan pomak u ovoj sferi.

Ono što je veoma bitno jeste da danas mi govorimo već o zakonu koji je afirmisan u praksi, koji je zaživeo, o zakonu koji je doveo do toga da se nivo znanja učenika, govorim o realnom znanju značajno poveća. Podsetiću vas, sve skupa, i narodne poslanike, ali i građane Republike Srbije da smo pre donošenja ovog zakona imali ogromnu nezaposlenost jedne strane, a sa druge strane imali smo otvorena mesta u privredi. Na ta mesta poslodavci nisu mogli da zaposle određene kandidate, iz razloga što nisu ispunjavali određene kompetencije i nisu imali dovoljno veština. Taj problem ovim zakonom se postepeno rešava, a i kako da se učenici na adekvatan način osposobe u tom vremenskom periodu. To kažem zato što svi se dobro sećamo onih slika školskih radionica koje su ostale u nekim prošlim vremenima.

Ono što je vrlo bitno, a vezano je za to, jeste da te školske radionice nisu samo tipičan primer tih prošlih vremena, već i nastavnici i kadrovi, koji su radili u tim učionicama i u tim radionicama, nisu mogli da idu dalje. Niti su mogli da prate tehnološki, civilizacijski napredak, niti su mogli da prenesu adekvatno znanje učenicima.

Ono što je najbitnije, jeste da je to vreme iza nas. Sa modernim, reformskim zakonima koje smo mi ovde u Skupštini glasali, a zajedno sa vama ih radili i unapređivali, došli smo do situacije da se veliki broj i najveći broj školskih radionica rekonstruisao, došli smo do situacije da je veliki broj mašina kupljen, da je došlo do osavremenjivanja tog procesa, dakle edukacije. Došli smo do toga da je došlo do provere znanja, ne samo učenika, već nastavnika koji sprovode prakse i prenose znanje. Došli smo do toga da ste vi, gospodine ministre, predsednik republike, premijerka, otvorili veliki broj informatičkih kabineta i to je za ponos i ovoj Vladi i državi Srbiji.

Ono što je vrlo bitno jeste da ta sama činjenica o kojoj govorim, govori o ozbiljnosti jedne države i o ozbiljnosti u oblasti obrazovanja. Takođe, ono što je još bitnije, danas razgovaramo o izmenama i dopunama ovog zakona iz dva razloga.

Prvi je razlog, taj što su u samom zakonu od trenutka donošenja, do danas, prepoznate određene odredbe koje su loše lingvistički, proceduralno ili kako god i teži se da se to ispravi. Drugi razlog, koji je, rekao bih još bitniji, a to je prilagođavanje ovog zakona našim potrebama, odnosno prilagođavanje odredbi ovog zakona potrebama naših ljudi, našem mentalitetu, našim specifičnostima i svemu onome što je naše i što treba da bude usaglašeno.

Ja sam razgovarao sa većim brojem poslodavaca koji su aktivno uključeni u ovaj proces dualnog obrazovanja. Mogu vam reći da su njihova iskustva zaista pozitivna. Ono što naglašavaju najznačajnijim i najoptimalnijim za proizvodni proces firmi u kojima rade, jeste činjenica da mogu uticati na studijske programe, da mogu uticati na veštine, koje će deca, učenici učiti u školama i na taj način oblikovati, profesionalno oblikovati tu decu, odnosno buduće radnike u tim firmama. To je krucijalna stvar koju nosi ovaj zakon.

Paralelno sa tim, učenici takođe dobijaju mnogo. Dobijaju konkurentnost na tržištu rada. To je nešto što u savremenom svetu znači sve. Mi smo to dobili, a tek ćemo dobiti sa daljim usavršavanjem, ne samo ovog zakonodavnog okvira, već čitavog obrazovnog procesa u celini.

Ono što još želim da kažem jeste da zakon o Dualnom obrazovanju je već dao svoje efekte. Ti efekti su vidljivi i u školama koje su krenule sa uvođenjem modernih, afirmativnih studijskih programa. Takođe, već su vidljivi u samim školama na taj način što nastavnici i profesori žele da se usavršavaju. Ne samo što žele već to moraju ukoliko žele da prate taj savremeni obrazovni proces.

Ono što je još bitnije od svega jeste da škole imaju neposrednu komunikaciju sa poslodavcima, koji mogu neposredno da utiču na menjanje, na izmenu studijskih profila, na donošenje novih, na profilisanje budućih kadrova. Kao srž i kao suština cele ove priče, reći ću da su na dobitku najviše učenici, odnosno budući ljudi, radnici u određenim firmama, jer ne samo da su postali konkurentni na tržištu rada, već su dobili značajne veštine i kompetencije koje im znače, ne samo na teritoriji Republike Srbije u tom smislu.

Kao zaključak ove priče, moram da naglasim najveći značaj ovog zakona, a to je popravljanje i unapređenje relevantnosti obrazovanja. Suštinski, ovim zakonom, kao i svim onim obrazovnim zakonima, modernim i reformskim koje smo doneli u ovom domu, kao što je Zakon o visokom obrazovanju, o kompetencijama itd. uz ovaj Zakon o dualnom obrazovanju, mi smo doveli do toga da je popravljena ta relevantnost obrazovanja. Naime, mi smo na ovaj način uskladili sa jedne strane obrazovni sistem, a sa druge strane nesumnjive potrebe tržišta rada. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, na početku svog izlaganja pre svega želim da kažem da je vrlo značajno to što i Ministarstvo finansija i Vlada Republike Srbije poštuju zakonske rokove u donošenju budžeta.

Naime, od kada je SNS stožer vlasti, dakle od 2012. godine, mi imamo jedno dešavanje, rekao bih, i jedan momenat da se budžet donosi u zakonskom roku.

Podsetiću građane Republike Srbije, podsetiću i narodne poslanike one koji se sećaju da pre 2012. godine budžeti su stizali u minut do 12 - 31. decembra. Sećate se one čuvene 2009. godine kada su predstavnici vlasti tadašnje, jurili predstavnike opozicije da povuku amandmane samo da bi budžet bio izglasan u zakonskom roku i da ne bi bilo privremenom finansiranja.

Danas ću govoriti, pre svega, o Razdelu 27 ovog budžeta, Razdelu koji se odnosi na zdravlje.

Ono što želim da naglasim jeste da se ovako nešto dešava, rekao bih, po prvi put u istoriji ove zemlje, a to je da Razdeo za zdravlje bude povećan 73,38% u odnosu na prethodnu godinu. Ono što je bitno jeste da je zdravstvo i zdravlje stanovništva prepoznato kao jedan od najznačajnijih delova našeg sistema.

Ono što je vrlo bitno jeste da u tom Razdelu 27 postoji nekoliko programa koji definišu oblasti u zdravstvu koje će biti popravljanje, poboljšanje upravo ovim predlogom budžeta. Za zdravstvo će se više izdvojiti 13.826.760 hiljada dinara.

Šta su najznačajnije promene i gde ide najveća količina sredstava o kojima govorim? Program 1801 jeste vrlo značajan program na Razdelu 27 koji se bavi preventivom, dakle preventivnom medicinom.

Naime, ovaj program, odnosno ova količina novca koja je usmerena na ovom programu će doneti povećanu upravljivost u zdravstvenom sistemu. Takođe, značajno poboljšan sanitarni nadzor, zdravstveni nadzor i što je još bitnije, nadzor nad prometom lekovima i medicinskim sredstvima. Dakle, razlika između prošle i ove godine iznosi skoro 400 miliona dinara.

Građani Srbije treba da očekuju čistije zdravstvene ustanove, kvalitetniju zdravstvenu uslugu upravo projektovano kroz ovaj program budžeta.

Takođe, pomenuću program 1802 koji govori o sredstvima koja idu Institutu za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, koja će biti usmerena ka očuvanju i unapređenju zdravlja stanovništva, koja će biti usmerena i ka tome da se prikupi dovoljan broj kvalitetnih inputa, odnosno kvalitetnih parametara, indikatora zdravlja stanovništva i na osnovu njih da budu sprovedene adekvatne mere u zdravstvenom sistemu.

Program 1807 koji obuhvata izgradnju zdravstvenih ustanova i kupovinu značajnih medicinskih aparata i opreme. Ovde je projektovano na tri milijarde i 200 miliona dinara. Podsetiću da i pored toga što smo u ovom ranijem periodu, na primer, kupili gama nož, kupili preko deset linearnih akceleratora, od kojih samo ona prva tura linearnih akceleratora, a to je četiri, je vredela 700 miliona dinara, pored intenzivnog ulaganja u zdravstveni sistem, postoji jedno značajno opredeljenje daljeg ulaganja i praćenja savremenih tokova u ovoj oblasti.

Takođe, ono što je vrlo bitno jeste, a podsetiću i građane Republike Srbije, da još 2002. godine i 2003. godine je prvi put država Srbija ne samo planirala izgradnju četiri klinička centra već je i potpisan jedan od prvih ugovora kada je plan bio da se sva četiri klinička centra završe do 2012. godine. Na našu žalost, na žalost građana Srbije, nisu uradili ništa do 2012. godine.

Upravo predlogom ovog budžeta, nastavlja se dinamika koja je zacrtana, a to je Niški klinički centar završen. Prvi sledeći koji se završava, Klinički centar Srbije u Beogradu 2022. godine, zatim Klinički centar u Novom Sadu i na kraju Klinički centar u Kragujevcu koji takođe ide brže nego što se očekivalo.

Osim ovog ulaganja, odnosno povećanja novčane mase za ovaj program možemo reći da je vrlo značajno povećanje količine novca koje će se usmeriti ka informacionom sistemu. Mi znamo da je na snazi, odnosno uveden je Informacioni zdravstveni sistem, IZS takozvani, uveden je elektronski recept, ali u svakom slučaju informacioni sistem u zdravstvu je veoma veoma značajan. Zašto? Ne samo da bi prikupili adekvatne informacije i indikatore zdravlja, govorim sada o teritoriji čitave Republike, već zato da bi dobili adekvatnu sliku zdravstvenog stanja na nivou države, regiona i lokala i da bi sproveli adekvatne zdravstvene mere tamo gde je to neophodno.

Vrlo značajan program je i 1809. To je program ovog Razdela 27 koji govori o hroničnim nezaraznim bolestima. Podsetiću vas da prema statistikama Svetske zdravstvene organizacije vodeći uzrok smrtnosti u svetskoj populaciji jesu hronične nezarazne bolesti. Nažalost, takav slučaj je i u Srbiji. Tu pre svega spada dijabetes melikus, kardiovaskularna oboljenja, maligne neoplazme.

Ono što je vrlo bitno jeste da upravo ulaganjem u prevenciju hroničnih nezaraznih bolesti, dakle, ulaganjem u preventivu mi ćemo dobiti i smanjenu učestalost i smrtnost od ovih oboljenja. Takođe, na ovaj način ćemo dobiti smanjenu smrtnost i od zaraznih bolesti jer ova razdeo, odnosno program govori i o tome, smanjenu učestalost i smrtnost i takođe nesposobnost kod različitih povreda itd.

Ovim programom obuhvaćeni su i marginalne grupe stanovništva, osetljive grupe stanovništva i zato je on naročito bitan.

Takođe, paralelno sa tim mi radimo i na zdravstvenom zakonodavstvu. Ono što je za nas poslanike od naročito velikog značaja jeste donošenje kvalitetnih zakonskih okvira, pre svega da bi se išlo u korak sa vremenom i potrebama i to je nešto što zaokružuje ovu celu priču.

Podsetio bih takođe i na Glavu 27. tačka 3. to je Budžetski fond za lečenje oboljenja i stanja i povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Republici Srbiji, koji je formirala Vlada Republike Srbije sredinom 2014. godine. Za samo tri godine lečenja upućeno je 58 pacijenata na lečenje, a upućeno je takođe 134 pacijenta na dijagnostiku u inostrane ustanove. Ono što je vrlo bitno jeste da je Ministarstvo zdravlja, odnosno država Srbija samo za prve tri godine formiranja ovog fonda, od formiranja ovog fonda uložila više od 32 miliona evra za lečenje ovakvih oboljenja ili stanja. To je nešto što ukazuje pre svega na odgovornost, na brigu i prema, govorim sada, svim građanima Republike Srbije, ali naročito prema osetljivim grupama stanovništva.

Na kraju ono što bih želeo da kažem jeste da postoji nekoliko stvari na koje treba obratiti pažnju, a to je intenzivno raditi na poboljšanju našeg mesta na listi Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa, to je nešto što je vrlo značajno.

Takođe, ubrzano rešavati sve probleme koji se javljaju oko generičkih lekova. Zatim, rad na preventivnim merama, govorimo hroničnim nezaraznim oboljenjima. Mora da se intenzivira jer je suštinska stvar – u narednom periodu smanjiti učestalost i smanjiti smrtnost od hroničnih nezaraznih bolesti.

Takođe, ono što je vrlo bitno jeste da taj trend treba nastaviti. Govorim o trendu povećanja novčane mase koja se opredeljuje za Fond za lečenje određenih oboljenja i stanja koja se ne mogu lečiti u našoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine.

Uvažene kolege narodni poslanici, naime Komisiju za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja izabrali smo svi zajedno ovde prošle godine na predlog predsednika Narodne skupštine, gospođe Maje Gojković.

Na ovaj način nesumnjivo smo izašli u susret narodu i počeli na jedan ozbiljan način ozbiljno da pričamo o temi koja je vrlo bitna. Za razliku od ranijeg perioda kada se o tome uopšte nije pričalo, a još manje činilo, podsetiću vas i da je ova vlast upravo ona vlast koja je po prvi put počela da obeležava stradanje našeg naroda u NATO agresiji.

Pored stradanja našeg naroda u NATO agresiji i takve vrste obeležavanja, po prvi put ova vlast je počela da priča o odgovornosti onih koji su izvršili agresiju, ali i o posledicama, svim onim posledicama koje su izazvali i upotreba municije sa osiromašenim uranijumom, ali što je još značajnije, koji su izazvali svi oni otrovi, toksini, kancerogeni, koji su se oslobodili prilikom gađanja industrijskih postrojenja koja su bila pod ekološkim rizikom i svih onih, da kažem, postrojenja, čije je razaranje dovelo do ekološke devastacije.

Ono što je takođe vrlo bitno, jeste da Komisija ima zadatak da utvrdi istinu upravo o svemu ovome i upravo ova Komisija to jedan značajan vremenski period radi od svog osnivanja.

Podsetiću vas da su članovi Komisije narodni poslanici koji su izabrani od strane građana i koji imaju zadatak da zajedno rade i da u tom radu i istraživanju dođu do rezultata kojeg bi svi zajedno opet razmatrali i doneli određene mere i zaključke.

Osim članova Komisije koji su narodni poslanici, mi smo po Poslovniku Narodne skupštine uključili u rad Komisije i sve relevantne stručne i naučne institucije u našoj zemlji. Osim toga, uključili smo i sve relevantne naučnike koji se bave odgovarajućom problematikom u zavisnosti od potreba i pravaca istraživanja komisije.

Ono što je naš zajednički cilj jeste da u ovom našem mandatnom periodu, dakle, sublimiramo i sumiramo sve naše rezultate do kojih smo došli i da ih prezentujemo u toku naredne godine, dakle, pre završetka ovog mandata.

Podsetiću vas i na to koje je aktivnosti Komisija imala. Naime, mi smo održali do sada sedam sednica. Svaka sednica je brižljivo pripremana, svaka sednica je, na njoj je predočeno i prikupljeno mnoštvo značajnih informacija i dokaza i ono što je jako bitno jeste da, pre svega, taj naš rad je vrlo značajan i taj naš rad već je dao određene rezultate.

Prva sednica Komisije je održana 15. juna 2018. godine. To je bila konstitutivna sednica na kojoj smo odredili metodologiju rada. Na drugoj sednici Komisije, koja je održana 5. i 6. jula 2018. godine kao prvi svedok pojavio se gospodin Đan Pjero Skanu, predsednik Komisije italijanskog parlamenta i savetnik te komisije, gospodin general Amodio Albino.

Ono što je bitno jeste da smo prilikom tog svedočenja, tog prvog svedočenja, imali i prikupili mnoštvo dokaza i informacija, mnoštvo značajnih iskaza, poput iskaza i svedočenja gospodina Đorđa Trente, gospodina Enija Letijerija. Đorđo Trenta podsetiću da je predsednik Nacionalne organizacije za borbu protiv raka Italije. Enio Letijeri je bio vojno lice, zdravstveni radnik, šef inače zdravstvenog sektora italijanskog KFOR-a, i ono što je još bitnije dobili informacije o određenim mehanizmima prilikom kojih je došlo do oboljevanja italijanskih vojnika na Kosovu i Metohiji.

Paralelno sa tim dokazima koje smo dobili od gospodina Đan Pjera Skanua, dobili smo i jedan obiman sudski materijal. Sudski materijal se tiče presuda italijanskih sudova, pri čemu su italijanski vojnici koji su bili u sastavu italijanskog KFOR-a tužili i dobili određene sporove i taj materijal je pohranjen u našoj arhivi.

Naime, italijanski sudovi su ustanovili princip kvalifikovane verovatnoće. Šta to znači? To znači da vojnik koji je oboleo od maligne bolesti, a službovao je na teritoriji Metohije, na Kosovu, on nije veštačen po principu zbog čega se razboleo, već po tom automatizmu je određivan samo stepen telesnog oštećenja i stepen oboljevanja i određivana naknada. To je veliki uspeh italijanske Komisije. Na osnovu izveštaja italijanske Komisije upravo se desio ovaj, rekao bih, presedan.

Ono što je vrlo bitno, vezano za ovo svedočenje, jeste da smo prikupili mnoštvo dokaza od Italijana, dobili celokupan njihov izveštaj koji smo preveli, dobili sva svedočenja, dobili sudske spise, mnogo stvari koje su bile neophodne za naš početak i za naš rad. Ali, tada smo čuli mnoge zlurade komentare, da je ta Komisija italijanskog parlamenta politička, da Italijani nemaju problem.

Reći ću vam i demantovaću takve tvrdnje. Ja sam inače 5. aprila 2019. godine učestvovao na jednoj konferenciji u Rimu. Ta konferencija se zvala „Uranijum“, godinu dana od četvrte Komisije italijanskog parlamenta. Tamo sam imao susret i sa ministarkom zdravlja gospođom Grilo i sa predsednikom Komisije za odbranu ili Odbora za odbranu parlamenta Italije, gospodinom Đanlukom Ricom. I, ono što je suštinska stvar, ta konferencija je držana pred porodicama i rodbinom, najbližom rodbinom preminulih i obolelih vojnika. Sala je bila ogromna, a broj ljudi jako veliki. Ja sam imao susrete nakon toga sa njima.

Dakle, priča da Italija nije imala problema sa oboljevanjem tih vojnika je laž. U ličnom razgovoru sam se uverio, prikupio dokumentaciju tih ljudi.

Dakle, suština je da je Italija ozbiljna država i da je Italija reagovala formiranjem Komisije na problem koji je nastao zbog nastanka malignih bolesti kod te populacije koja je najzdravija, redovno zdravstveno testirana.

Treća sednica Komisije je održana 18. septembra 2018. godine. Na toj sednici smo, opet po Poslovniku Narodne skupštine, predložili uključivanje najeminentnijih institucija u našoj zemlji, da nam pomognu i da zajedno radimo. Uključili smo Institut za nuklearne nauke Vinča, Ministarstvo za zaštitu životne sredine, Agenciju za zaštitu životne sredine, Ministarstvo spoljnih poslova, Biološki fakultet, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Šumarski fakultet, Institut za javno zdravlje Dr Milan Jovanović Batut, VMA, Institut za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu, Institut za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici, Klinički centar Niš, Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Vukan Čupić, Klinički centar Kragujevac. Uključili smo i sve relevantne naučnike i profesore koji su značajni za naš rad. U Komisiju je uključen i Medicinski fakultet u Prištini i njegov rektor prof. Zdravko Vitošević.

Zajedno sa ovim institucijama, zajedno sa značajnim pojedincima, naučnicima, Komisija je već došla do značajnih rezultata.

Četvrta sednica Komisije je održana van sedišta. Održana je u Vranju. Razlog zašto smo održali sednicu u Vranju je taj što je Pčinjski okrug upravo pogođen kontaminacijom sredine od strane projektila koji su spravljeni od osiromašenog uranijuma.

Mi smo imali sastanak ne samo sa zdravstvenim ustanovama na teritoriji Pčinjskog okruga, gde smo prikupili sve relevantne statističke podatke, gde smo imali direktan susret sa ljudima. Imali smo susrete sa ljudima iz sela Bratoselce, Košarno, Reljan itd.

Ono što je za mene bilo upečatljivo jeste da samo tog dana od ljudi iz sela Bratoselce, koje inače broji oko 300 stanovnika, mi smo tog dana na osnovu medicinske dokumentacije evidentirali tri tumora mozga. Ne može značajna statistika i naučni rad da se pravi na tako malom uzorku, ali zar nije to neki signal za sva ova dešavanja i vezano za životnu sredinu i vezano za zdravlje ljudi i stanovnika? Na 300 stanovnika, tri čoveka su imala tumor mozga. I našli smo još dvoje dece sa malignim bolestima krvi, i samo iz jednog sela. Dakle, 1% populacije samo tog dana smo otkrili da ima tu patologiju.

Takođe, imali smo sastanke tog dana sa radnicima JP Vodovod Vranje, koji su radili na izgradi žičane ograde oko kontaminirane zone Pljačkovica, oko releja Pljačkovica, i to neposredno nakon NATO bombardovanja. I to su radnici koji su u radnom odnosu, radnici koji su sada u penziji i razgovore sa porodicama preminulih, kojih je, nažalost, najviše.

Peta sednica Komisije održana je 18. marta 2019. godine. Na toj sednici gost je bila profesorica Darija Kisić Tepavčević, profesor epidemiologije i pomoćnik direktora Instituta za javno zdravlje Srbije Milan Jovanović Batut. Ona je prezentovala jedno značajno istraživanje, koje je radila zajedno sa nama, na kojem smo ispitivali zdravlje dece pomoću jedne jako osetljive metode, a to je ispitivanje generacijskih kohorti. Šta to znači? Nažalost, i deca oboljevaju, ali možemo da izračunamo taj rizik oboljevanja za svaku generaciju dece u određenom uzrastu i taj rizik za različite generacije treba da bude sličan. Svako odstupanje od tih podataka pali lampicu, pali alarm i kod nas lekara izaziva sumnju i bojazan da je neki faktor delovao na tu decu i izazvao oboljenje. Upravo se to desilo u generaciji od pet do devet godina i tu smo dobili naznake statističke značajnosti, što je i profesorica predstavila.

Šesta sednica Komisije održana je 16. aprila u sali Skupštine grada Kragujevca. Tema je bila kontaminacija piralenom. Naime, „Lakirnica Zastave“ je bio pogon u kome su se nalazili veliki, ogromni industrijski transformatori koji su, rekao bih, ciljano gađani od NATO avijacije. Tada je došlo do izlivanja ogromnih količina piralena u reku Ždraljicu, prvo u pogon „Zastave“, nakon toga u reku Ždraljicu koja se uliva u Lepenicu i nakon toga u Moravu.

Mi smo imali sastanak u Skupštini grada Kragujevca, ne samo sa direktorima zdravstvenih institucija koji su doneli statističke podatke vezano za oboljevanje od onih bolesti koji su za nas značajni, za naše istraživanje, već smo imali sastanak i sa ljudima koji su neposredno čistili „Zastavu“, a živi su, i sa najvećim brojem ljudi koji predstavljaju porodice koji su čistili, a oni su preminuli.

Najveći broj lica koji su čistili „Lakirnicu Zastave“ preminuo je od karcinoma pluća. Ti ljudi su goloruki čistili pogon „Zastave“, pogon „Lakirnice“ nakon NATO agresije. Statističke posledice na osnovu ovih podataka su evidentne.

Sedma sednica Komisije je održana ovde u zdanju ovog parlamenta. Svedok je bio prof. dr Ivan Matić, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu u penziji, jedan eminentni stručnjak, koji nam je pomogao i dao mnogo informacija i podataka koji su značajni upravo za Kragujevac i za Šumadiju.

Naime, 2002. godine je EU finansirala jedan projekat koji se sastoji iz sledećeg – analizirati kontaminaciju životne sredine piralenom u slivu reke Lepenice do ušća u Moravu. Da skratim, profesor je uradio istraživanje, materijal je nosio u Češku, poslat je u Češku jer se tamo nalaze referentne laboratorije za piralen i rezultati su katastrofalni. Deset puta je našao veće vrednosti od graničnih u nekim uzorcima, u nekim uzorcima pet puta veće vrednosti od interventnih.

Studija se završila 2005. godine i, na žalost, kao da nije ugledala svetlost dana. Država nije reagovala. Nije bilo nikakve reakcije. Niti je bilo pokušaja da se istraživanje nastavi i da se dobiju nove informacije o kretanjima koncentracije piralena. Na žalost, kažem, zato što je to bio idealan period za analizu, za dalji rad i za reakciju. Na žalost reakcija je izostala.

Mi smo dogovorili sa Ministarstvom životne sredine da se ta studija nastavi i da se uradi ispitivanje životne sredine, odnosno zemljišta na tom potezu i reke u narednom periodu. Ovo je ukratko o onome što smo radili više od godinu dana.

O NATO agresiji je do sada dosta toga rečeno. Dve decenije kasnije mi možemo da sagledamo NATO agresiju kao jednu, rekao bih, zločinačku akciju. Ono što je naročito bitno, mi danas možemo da prezentujemo upečatljive ilustracije o posledicama tog gnusnog čina.

Takođe, taj stravičan i stradalnički događaj u našoj istoriji mi pamtimo i obeležavamo, ali ne smemo samo da pamtimo i da obeležavamo. Mi moramo da ga posmatramo sa ove distance tako da se adekvatno odredimo prema njemu u svim dimenzijama. Zašto to kažem? Zato što je NATO agresija izazvala razvojno zaostajanje naše zemlje. Gađali su namerno industrijska postrojenja. Gađali su vitalna industrijska postrojenja.

Takođe imamo nerešiv kosovski problem. To je posledica NATO agresije, najviše. Imamo mnogo raseljenih, izbeglih i prognanih sa KiM kojima je uništena i devastirana imovina. Imamo zdravstvene posledice, imamo ekološku devastaciju.

Pored toga, mi imamo ozbiljnu pristrasnost i apsolutnu naklonjenost zapadne civilizacije da Albanci dovrše ono što su započeli, a to je etničko čišćenje Srba na KiM. Takođe, NATO agresija je dovela do toga da je stimulisala i pohranila separatističke ambicije određenih grupacija u našoj zemlji. I to je sve činjenica.

Posledice dejstva tih bombi koje su padale na nas, na žalost, mi već osećamo. Isto tako suočavamo se sa jednom, rekao bih, ekološkom i zdravstvenom katastrofom koja će uvek biti i ostati jedna neizbrisiva mrlja na savesti zapadne civilizacije. Mi smo država žrtva, to moramo uvek znati. Plaši me samo da će broj žrtava, nakon NATO agresije, sa protokom vremena biti mnogo veći od broja žrtava koje su nastale direktnom zločinačkom akcijom.

Isto tako neutešno je, bar za mene, što i pored ovolikog protoka vremena ja nisam čuo ikoga od onih zemalja koje su bombardovale Saveznu Republiku Jugoslaviju da je spreman da prihvati makar i deo odgovornosti, a još gore je i to što vidim da im je sada naročito stalo do toga da se dovrši ono prekomponovanje u našem regionu koje su započeli i da ga dovedu do svoje krajnje zamisli.

Na kraju, želim samo da vam kažem da zaista i ja lično i Komisija dajemo sve od sebe da ono što nam je povereno od strane Narodne skupštine Republike Srbije dovedemo do kraja, na nepristrasan i objektivan način. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodi poslanici, danas ću govoriti o Predlogu zakona o dualnom obrazovanju, ali pre nego što nešto više kažem o tome, zaista želim da podsetim i narodne poslanike, ali i građane Republike Srbije na nekoliko vrlo značajnih zakonskih akata koje smo doneli u prethodnom periodu, a tiču se upravo i ovog zakona.

Naime, pre donošenja Zakona o dualnom obrazovanju 2017. godine mi smo imali jedan više nego realan problem, a taj problem je bio u stvari takav da određena slobodna radna mesta kod poslodavaca nismo mogli popuniti upravo zbog toga što sami radnici, dakle, i oni koji su trebali da ih popune nisu imali dovoljno znanja i veština i dovoljno kompetencija.

Pored toga, podsetiću javnost da smo do donošenja ovih zakona, ovog seta o dualnom obrazovanju imali mnoštvo školskih radionica koje su ostale u nekom prethodnom vremenu, koje su ostale sa mašinama, sa opremom, mobilijarom koji pripada Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno SFRJ. Dakle, to je bio jedan vrlo značajan i realan problem sa kojim smo se suočavali donošenjem ovih zakona, ali nije bio jedini. Podsetiću da pored opreme i mobilijara mi smo imali nastavni kadar koji je opet ostao u nekim prošlim vremenima, koji je znao da radi obuku na tim mašinama koje su bile neupotrebljive, a čiji učenici su, dakle, naši učenici koji su pohađali takvu vrstu nastave, izlazili iz tog dela obrazovanja sa nekim znanjem koje je bilo ne samo neupotrebljivo, već praktično to znanje im nije donelo nikakvu benefit, nikakvu dobrobit, niti je igralo uticaja i ulogu u njihovom budućem zapošljavanju.

Od tog trenutka do danas, dakle, govorim o usvajanju Zakona o dualnom obrazovanju koji smo imali 2017. godine do danas mi smo napravili, rekao bih, jedan zaista veliki i kvalitativni iskorak. Zašto to kažem? Zato što sam svedok otvaranja velikog broja informatičkih kabineta, zato što sam svedok otvaranja i renoviranja i modernizacije velikog broja školskih radionica. Dakle, mi smo konačno, da kažem, progledali, progledali u smislu da smo shvatili da jednostavno isključivo modernizacija, praćenje svih savremenih naučnih tokova može da donese dobrobit našoj naciji i ono što je najbitnije mladoj generaciji koja stasava i koja jednostavno učestvuje u tom procesu obrazovanja kao učenici, odnosno studenti.

Ono što je još bitnije i što bih naročito pohvalio jeste da se ovde ne radi o prepisivačkoj filozofiji, kada govorimo o Predlogu zakona. Dakle, nije tu reč samo o kopi-pejst tekstovima i zakonima koji se kopiraju od razvijenih zapadnih zemalja. Ono što je najbitnije, Zakon o dualnom obrazovanju mora biti prilagođen našem čoveku, mora biti prilagođen našim specifičnostima, našim potrebama. Primećujem da je jedan veliki napredak učinjen u tom smislu i da je ovaj zakon bolji negoli onaj 2017. godine, jer su verovatno ljudi koji su pisali prepoznali manjkavosti onog prethodnog.

Takođe, bit ovog zakona jeste mogućnost da visokoškolske ustanove potpišu ugovore sa privrednim subjektima i da oni, u skladu sa njihovim realnim potrebama, stipendiraju studente, plaćaju školarinu ili na drugi način učestvuju u olakšicama za vreme njihovog razvoja i obrazovanja. To je vrlo bitna stvar, jer smo imali do sada da prilikom školovanja praktično studenti i učenici nisu imali mogućnost da zarade. Ovo je jedna dobra stvar zato što se pruža realna šansa toj deci da kroz školovanje ne samo nauče, već imaju mogućnost i određenog finansijskog priliva i samim tim olakšanje života i njihovog, ali i roditelja.

Ono što je, rekao bih, najveća tekovina ovog Predloga zakona jeste relevantnost obrazovanja. Ovde je objašnjeno da je relevantnost obrazovanja u stvari usaglašavanje tržišta rada sa visokoškolskim ustanovama. Rekao bih da je relevantnost obrazovanja u stvari značaj tog znanja, tih veština koje svaki učenik, svaki student dobije u životnoj borbi, a to je nalaženje posla. Dakle, sa povećanjem relevantnosti obrazovanja mi dolazimo do situacije da mladi ljudi mnogo lakše dolaze do posla zato što privredni subjekti, dakle, preduzeća, pre svega zahvaljujući njihovim veštinama, veštinama tih mladih ljudi, ih lakše upošljavaju zbog sopstvenih potreba, i to je jasno.

Ono što je posebno bitno jeste da smo mi zakonskim rešenjima, dakle, Ministarstvo za prosvetu, odnosno za obrazovanje, zajedno sa svim subjektima koji su zajedno učestvovali u tome, a tu smatram i ovaj naš zajednički parlament, dakle, relevantnost obrazovanja uskladili sa drugim zakonskim aktima koje smo usvojili i koji su na snazi. Ja bih tu naveo pre svega Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija koji je takođe značajan u sklopu svega ovoga, koji zajedno sa dualnim obrazovanjem, dakle, u srednjoškolskom obrazovanju, i ovim današnjim Predlogom zakona čini u stvari jednu zaokruženu celinu u ovom celokupnom obrazovnom segmentu.

Ono što je vrlo bitno i što bih potencirao kao značaj jeste da sam Predlog zakona će neposredno uticati na visokoškolske ustanove. Dakle, to je nesumnjivo. Mislim da će visokoškolske ustanove biti stimulisane da bolje rade. Kako? Tako što će morati da prate nove potrebe preduzetnika odnosno proizvodnog sektora, zato što će morati da ustanove nove profile obrazovanja. Dakle, suštinska stvar je da i stimulišu obrazovne ustanove na reforme. Ovo je jedan od načina.

Isto tako kroz atraktivne studijske programe, kroz uvođenje novih metoda, kroz uvođenje novih smerova, mi na taj način stimulišemo studente da uče. Mi na taj način dobijamo kvalitetan visokoškolski i srednjoškolski kadar. Tako da je zakon apsolutno ne samo kvalitetan, već mislim da će stimulativno delovati od visokoškolskih ustanova preko studenata koji će, pre svega, imati mogućnost da dobiju više znanja i veština da dobiju naknadu za ono što rade, što do sada nije slučaj i ono što je naročito bitno, da dođu lakše do zaposlenja.

Poslodavci, s druge strane, dobijaju opet mogućnost da kroz svoje potrebe neposredno ili posredno deluju na visokoškolske ustanove i usmeravaju ih i kanališu u kom smeru treba da se razvijaju školski profili, uz to sa dobijanjem jednog visokoškolca, jednog mladog obrazovanog čoveka koji ima više veština, više znanja, praktičnog znanja uz teoretsko. Definitivno se otvara prostor za dobijanje novih inovativnih ideja za razvoj itd.

Ono što bih apelovao na Ministarstvo obrazovanja jeste da se obrati pažnju na kontrolu poslodavaca vezano za obavljanje poslova koji nisu u opisu, govorim o visokoškolskom kadru. Dakle, ne može student koji je pri kraju studija na primere na Elektrotehničkom fakultetu da obavlja poslove vozača. To je opisano u zakonu, ali pre svega treba obratiti pažnju i na inspekcijski nadzor tih stvari.

Opet, tu se vraćamo na onaj momenat odabira poslodavaca koju uvodimo u sistem dualnog obrazovanja. Dakle, taj odabir poslodavaca mora da bude valjan uz dobru analizu, dakle, firme koje se uključuju u proces dualnog obrazovanja moraju biti reprezentativne i svako negativno iskustvo sa bilo kojim poslodavcem kazniti raskidanjem ugovora ili nekom drugom merom.

Kao zaključak ovog mog izlaganja, ja bih pre svega naveo izmenu kvaliteta obrazovnog procesa. Dakle, sa ovakvim reformskim zakonima mi dobijamo zaista jedan obrazovni proces u kome ćemo imati značajno motivisanijeg studenta i đaka i značajno motivisanijeg predavača. Na taj način, mislim da u celini obrazovni sistem biće bolji. Hvala vam.

Zaista razumem izlaganja prethodnih govornika. Čuli smo i Miliju Miletića, narodnog poslanika, koji je inače i poljoprivrednik, koji živi od toga i koji najbolje se i razume u problematiku o kojoj govorimo.

Svakako da ovde ovi problemi koji su iznešeni, deo tih problema nije nešto što je u nadležnosti Ministarstva zdravlja, ali upravo iz tih razloga što razumem ovu problematiku, javio sam se samo zbog toga da kažem na šta je sve administracija u Ministarstvu zdravlja naišla od 2012. godine da bi razumeli pre svega šta je ono što je učinjeno, šta je ono što se učinilo, šta je ono što nije moglo da se učini, a šta je ono što se ovim zakonskim rešenjem reguliše.

Naime, ovo zakonsko rešenje je odlično, ali zakon ne deluje retroaktivno. Svi ovi zakonski predlozi će doneti promenu u trenutku usvajanja, odnosno od trenutka stupanja na snagu.

Samo ću podsetiti javnost da pre 2012. godine imali smo ogromne liste čekanja, redne liste na zračenje, nismo imali dovoljan broj linearnih akcelatora, govorim o osnovnim ljudskim potrebama, ne govorim samo o zdravstvenom osiguranju, govorim o tome da preko 1.500 ljudi u određenim gradovima su bili na listi čekanja. Vi se sećate dobro šta se dešavalo. Kupovala su se mesta na tim listama. Sećate se dobro Kamenice. To su problem koji su bili neverovatno veliki. To su dramatične situacije, dramatične ljudske sudbine.

Pođite od tog momenta, od te situacije, od te drame na kraju krajeva, došli smo u situaciju da ne raspravljamo o tome. Danas raspravljamo o modelitetima zdravstvenog osiguranja, o tome na koji način i kako da unapredimo zdravstvenu zaštitu. Ova zakonska rešenja upravo vidim na taj način i zato ovaj predlog gospodina ministra za ovim trojnim sastankom, ili kako se već zove, mislim da je pravi put, zato što limiti Ministarstva zdravlja jesu takvi da ne može da zadire u nadležnosti drugog ministarstva i sektor za zdravstveno osiguranje sa ljudima iz drugih delova sistema, mislim pre svega na Ministarstvo za rad i socijalnu politiku i Ministarstvo poljoprivrede, mislim da će rešiti ovaj problem u celini. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege poslanici, u svoje lično ime i u ime poslanika SNS izražavam zadovljstvo zato što su se zdravstveni zakoni ponovo našli u skupštinskim klupama i ovde raspravljamo o njima.

Ono što je vrlo značajno jeste da danas govorimo o zakonima koji su noseći, odnosno krovni, vezano za oblast zdravstvene zaštite. Naime, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju regulišu vitalne oblasti zdravstvene zaštite i zato je neophodno da u današnju raspravu uđemo sa maksimalnom dozom ozbiljnosti.

Takođe, ono što želim da kažem, jeste da mišljenja sam da kada se govori o zdravstvu, kada se govori o zdravlju stanovnika u ovoj skupštinskoj sali nekako više govorimo sa aspekta građanina i sa aspekta jednog ljudskog aspekta, nego sa pozicije političara i narodnog poslanika.

Ono što bih želeo reći jeste da današnji Predlog zakona posmatram tako da zaista shvatam želju predlagača, s jedne strane, da uskladi stalno rastuće potrebe građana za zdravstvenom zaštitom, zatim potrebe takođe građanina da se poveća obim prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja s jedne strane, i realnih finansijskih mogućnosti naše države s druge strane.

Pre svega ću sumirati i ukratko izložiti nekoliko najznačajnih izmena u ovim predlozima zakona, a to su sledeće – znamo gde se nalazimo trenutno na svetskim listama, govorim o oboljevanju od malignih bolesti i govorim o umiranju od malignih bolesti. Ono što je vrlo bitno jeste da moramo da uskladimo te trendove, govorim o ovom drugom parametru, to je mortalitet od malignih bolesti, i to je definitivno najbolje uraditi pre svega intenzivnim insistiranjem na krininzima. Ono što je vrlo bitno, što sam primetio u predlogu oba zakona jeste njihova usklađenost, posebno apropo ove teme.

Naime, u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti mi imamo član Predloga zakona koji govori o tome da skrining treba da bude obavezan za osiguranika, govorim o ciljanim zdravstvenim pregledima, a pak u Zakonu o zdravstvenom osiguranju su već naglašene kaznene odredbe. Inače, nisam pristalica kaznenih odredbi, ali u ovom slučaju analizom obuhvata različitih skrininga mogu reći da je to jedini mogući put da dođemo do većeg obuhvata i da dođem u sutrašnjici do rezultata u smislu smanjenja mortaliteta od malignih bolesti. To je veoma bitno i zato ovo je jedini način da preventivne preglede učinimo obavezujućim i mislim da je to jedini mogući put.

Paralelno sa ovim predlozima mislim da su jako dobra rešenja vezana za bolesnike koji se leče na palijativnim odeljenjima, odnosno obolele od neizlečivih bolesti, gde se u Predlogu zakona praktično nalazi jedan član koji govori o tome da svi palijativni bolesnici će imati kompletno rešeno to obavezno zdravstveno osiguranje, kompletno rešeno o trošku fonda. Mislim da sa takvim zakonskim rešenjima i u takvom obimu dolazimo do jedne situacije da naše društvo činimo humanijim i mesto boljim za život. Kao i uostalom i predlogom koji se tiče visine naknade od 100% za sva ona lica koja su obolela od profesionalnih bolesti, za sva ona lica koja su donatori tkiva, ćelija i organa, kao i za pre svega roditelje koji imaju decu obolelu od teških malignih bolesti. Mislim da i ovaj Predlog zakona, ovaj član zakona koji govori o problematici je duboko human i sa ljudskog aspekta ga apsolutno podržavam.

Ono što smo dugo čekali, a što vidim u Predlogu zakona jeste konačno prebacivanje osnivačkih prava ustanove primarne zdravstvene zaštite na Republiku. Naime, većina nas su bili svedoci jednog nažalost teškog i ružnog perioda vršenja bivše vlasti kada smo nažalost bili svedoci dezintegracije postojećih zdravstvenih centara i tih krupnih ustanova primarne i sekundarne zdravstvene zaštite. Zašto kažem – nažalost? Kažem zato što je to učinjeno isključivo iz političkih razloga, zato što je učinjeno da bi se napravile male političke prćije u tim ustanovama primarne zdravstvene zaštite za prijem kadrova, za ne znam šta sve.

Ono što imamo kao rezultat svega toga, imamo nagomilane dugove, dugovanja ustanova primarne zaštite, imamo problem funkcionisanja zdravstvenog sistema u domovima zdravlja, imamo problem neracionalnog korišćenja svih zdravstvenih resursa, imamo problem dezorganizacije. To je sve nešto što definitivno je moralo da nas nagna na pomisao da je vraćanje na organizacije u smislu zdravstvenog centra jedino moguće.

Očekujem sve suprotno od ovoga što sam rekao. Očekujem bolju organizaciju, bolje pružanje zdravstvene zaštite, racionalniju primenu svih onih resursa koji poseduju te ustanove i ono što je najbitnije – zadovoljnijeg pacijenta jer, zapamtite, gospodo, ono što je najbitnije jeste pacijent i pacijent mora biti u sedištu zdravstvenog sistema. Mislim da je ovo samo jedna stepenica ka tom put.

Osim toga, pomenuo bih i nekoliko rešenja koja su vrlo značajna, a za koja mogu reći da će pružiti efikasniju zdravstvenu zaštitu. Da krenemo redom. Predloženo je da lekar specijalista odgovarajuće grane medicine koji leči osigurano lice po uputu izabranog lekara, može neposredno uputiti to lice na stacionarno lečenje, ako proceni da je to potrebno.

Ovo je vrlo bitna izmena zakona zato što skraćuje put. Skraćuje put pacijentu od momenta postavljanja dijagnoze do trenutka hospitalizacije i lečenja, a to je suštinska stvar, složićete se.

Zatim, utvrđen je paket zdravstvenih usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja. Mislim da je to dobra polazna osnova za dalje. Utvrditi paket osnovnih usluga je nešto što smo trebali imati i ranije, ali je suštinski važno da to bude sadržano u ovom zakonu i suštinski važno da znamo da svaki stanovnik ove zemlje, svaki građanin ove zemlje zna sa čime raspolaže, zna na šta može od usluga zdravstvenih da računa.

Uvodi se mogućnost produženja prava na naknadu zarade zbog nege člana uže porodice od teških bolesti deteta do 18-te godine. To sam već pomenuo i to je nešto što je nesumnjivo od velikog značaja i postoji human aspekt ovog dela zakona.

Zatim, preciznije se uređuje ostvarivanje zdravstvene zaštite u inostranstvu. Do sada je to bilo uređeno. Ovim aktom se detaljnije i preciznije uređuje.

Zatim, proširuje se obim postojećih prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Mi imamo sada jedan vrlo značajan momenat u državi. Naime, naša ekonomija unazad nekoliko godina pokazuje izvanredne rezultate. Imamo značajan porast BDP. Prošle godine taj porast je bio 4,2%. Od suštinskog značaja je da taj porast BDP prati proširenje osnovnog paketa usluga Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Dakle, da svaki građanin oseti kroz zdravstvenu zaštitu to što nam ide bolje. Ono što je vrlo bitno jeste da se to i zakonski reguliše u smislu ovog zakona, odnosno Predloga zakona o kome govorim a to je da se taj osnovni paket definitivno proširio.

Uređeno je, takođe, dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Naime, važećim zakonom, dakle u važećem zakonu dobrovoljno zdravstveno osiguranje je bilo regulisano podzakonskim aktom. Obavezno zdravstveno osiguranje je bilo regulisano zakonom, dobrovoljno podzakonskim aktom. Na ovaj način mislim da se i u pravnom smislu uspostavlja jedna ravnoteža i dobrovoljnog i obaveznog. Dobrovoljno zdravstveno osiguranje je našlo svoje mesto u Predlogu ovog zakona. Takođe, produžen je period za koji izabrani lekar može utvrditi dužinu bolovanja sa 30 dana dosadašnjih na 60 dana, bez promene regulative u smislu plaćanja obaveza. Dakle, i dalje je ostalo prvih 30 dana plati poslodavac, nakon toga plaća Republički fond za zdravstveno osiguranje.

Zašto je ovo bitno? Opet je bitno zbog pacijenata. Na ovaj način će se urediti na jedan drugačiji način ova oblast. Pacijent više neće morati više puta da izlazi na komisiju itd. Suštinski je da on može do 60 dana produžiti privremenu sprečenost za rad kod svog izabranog lekara.

Zatim, olakšani su uslovi za osnivanje privatne prakse. Naime, ukoliko želimo jedan kvalitetan i zdrav zdravstveni sistem moramo imati, pored zakonskih odredbi, koji tangiraju državni sektor, moramo imati relaksirajuće i adekvatne zakonske odredbe koje se tangiraju odnosno koje tangiraju privatni sektor.

U ovom slučaju olakšano je formiranje uže specijalističke ordinacije, takođe poliklinike, privatne prakse, u svakom smislu regulisano je i to, a ukoliko privatna praksa može u jednom periodu i zamrznuti period svoga delovanja, odnosno svoga rada, svog obavljanja delatnosti, naravno to je oročeno na određeni vremenski period, što je apsolutno razumljivo.

Upravo zbog ograničenja vremenskog, osvrnuću se sada i na dva druga zakona, dakle pored zdravstvenog osiguranja odnosno zdravstvene zaštite ovde postoji predlozi zakona koji se tiču i tangiraju predmet opšte upotrebe i prekursore.

Što se tiče Predloga zakona o predmetima opšte upotrebe, mogu reći da je zakon vrlo kvalitetan i mislim da je suština njegovim dolaskom ovde u parlament ne samo usaglašavanje sa zakonodavstvom EU i regulacija te oblasti po ugledu na razvijene evropske zemlje, već, rekao bih, i jedno sagledavanje i kontrola svih onih predmeta koje se postojećim zakonskim aktima i regulativom nisu sagledavale i nisu bili obuhvaćeni postojećim zakonskim aktima.

Mislim da ovim zakonskim rešenjima, iz ovog Predloga zakona, govorim o Predlogu zakona opšte upotrebe, da će se na adekvatan način regulisati i ova oblast. Ovde posebno govorim i naglašavam značaj ovog zakona vezano za carinu, za granične prelaze itd. jer sa ovim zakonom ćemo imati i visoku bezbednost u ovoj oblasti.

Slična situacija je i sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o supstancama koje se koriste u nedozvoljenoj proizvodnji opojnih droga i psihotrofnih supstanci. Najbitnija stvar u ovom zakonu jeste sledivost, odnosno mogućnost da pratimo prekursor od proizvodnje, preko prometa i to radimo zajedno za MUP i naravno Kancelarijom za međunarodnu kontrolu narkotika. Tako da što se tiče ovog zakona, takođe je definisan i usaglašen sa svom nomenklaturom zakonodavnom EU i nešto što je će svakako biti jedan od zakona za ponos ovom parlamentu.

Sve u svemu, predlažem prvo, mislim da će biti jako plodna rasprava. Neću da govorim samo u načelu, već i u pojedinostima. Nemam dilemu da ću se u danu za glasanje izjasniti sa da za ova četiri predloga. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, nakon ove iscrpne rasprave koju smo slušali u ovom periodu, dakle, i narodnih poslanika čija izlaganja smo mogli da čujemo ovom prilikom, zaista kao zaključak se nameće jedna činjenica, a to je da u ovom trenutku imamo zaista vrlo ozbiljne i konstruktivne predloge od strane predlagača, a to znači da i ova zakonska rešenja koja su predložena upravo pokazuju i ozbiljnost sa kojim sagledan problem u zdravstvenoj zaštiti, govorim u celini, ne samo o zdravstvenom osiguranju, predmetima opšte upotrebe, prekursorima, već govorim o svim onim stvarima koje se dešavaju na dnevnom nivou u našem zdravstvenom sistemu.

Ono što je najbitnije, jeste da se ovim zakonskim rešenjima oslikava i želja da sve ono što je u nekom ranijem periodu vezano za važeći zakon prepoznato kao loše zakonsko rešenje, želja je da se to promeni i da se to izmeni i praktično nakon ovog zakonskog rešenja kao rezultat svega toga, svih naših zajedničkih napora dobijemo jedan značajno bolji zdravstveni sistem. Tako da posle, kažem još jednom, ovako intenzivne rasprave u načelu, očekujem jednu jako kvalitetnu raspravu u pojedinostima, kada bude došao trenutak i da nakon toga izađemo pre svega pred građane sa nečim što oni očekuju, a to je činjenica da u središtu zdravstvenog sistema mora da se nalazi svaki čovek koji je državljanin ove zemlje, svaki građanin ove zemlje, i ono što je vrlo bitno da se trudimo zajedno sa Vladom Republike Srbije, zajedno sa predsednikom Aleksandrom Vučićem da ne samo zdravstveni sistem, već popravimo sve segmente onoga što možemo i gde učestvujemo kao pojedinci i kao građani.

Kao zaključak mogu samo reći apsolutna podrška vladajuće većine za ovaj zakon i ja želim puno uspeha u daljem radu, a u danu za glasanje podržaćemo predlog.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, danas govorimo o Predlogu zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja, ali i o Predlogu budžeta za 2019. godinu.

Naime, ovaj budžet treba sagledavati iz onih najosetljivijih grana, društvenih grana, pre svega, iz oblasti zdravstva, socijale, obrazovanja i kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, mogu reći da je upravo ovaj budžet, za razliku od onih budžeta koji su bili karakteristični za bivšu vlast, dao napredak upravo u ovim oblastima.

Dovoljno je pogledati razdeo 27, konkretno program 1802, koji govori o preventivnoj zdravstvenoj zaštiti, gde je 2018. godinu predviđena milijarda i 31 milion 950 hiljada dinara, a za 2019. godinu milijarda 141 milion 920 hiljada dinara. Svi znamo, pre svega, mi koji se bavimo zdravstvom i medicinom koliko znači preventivna zdravstvena zaštita i da praktično ulaganje u preventivnu zdravstvenu zaštitu znači ulaganje u budućnost i ulaganje u zdravstveni sistem u celini.

Osim toga, skoro duplo povećanje vidimo na jednom razdelu koji je značajan, a govori o razvoju kvaliteta i dostupnosti zdravstvene zaštite. Naime, sa 379 miliona 18 hiljada dinara, ta suma, dakle, koja će pripasti upravo ovoj delatnosti u zdravstvu sada je trenutno, odnosno u Predlogu je 787 miliona 598 hiljada dinara. To upravo govori o tome da je namera Vlade, dakle, da pre svega zdravstvena zaštita bude dostupna svima. Da zdravstvena zaštita, ne samo bude dostupna svima, nego da pacijent bude u središtu zdravstvenog sistema i da on dobije maksimalnu uslugu u odnosu na količinu novca koji se izdvaja po pacijentu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, pre svega ovaj budžet o kome govorimo već više dana zaista predstavlja jedan svetli primer i pravi primer adekvatne raspodele sredstava.

Ja ću još jednom govoriti o tome kolika briga je pre svega posvećena zdravstvu i govoriću o tome koja novčana masa, koja finansijska sredstva su predviđena, ne samo za opremu, koja predstavlja takođe jedan stub zdravstvenog sistema, ne samo za kadrove i usavršavanje kadrova već i za onaj treći stub zdravstvenog sistema, a to su infrastrukturni objekti.

Dakle, kroz faktor vreme, ukoliko sagledamo budžet, videćemo da 2018, odnosno 2107. godini, prvo za razvoj infrastrukture zdravstvenih ustanova predviđeno je četiri milijarde 651 milion 984 hiljade. Sledeće godine, dakle, 2108. godine ta suma je bila već značajno veća, to je šest milijardi i 582 miliona 489 hiljada i vidimo da u projekciji sadašnjeg budžeta, ovog budžeta za 2019. godinu predviđena suma novca je šest milijardi 211 miliona 939 hiljada dinara. Zašto je to tako? Mi na terenu zaista imamo veliki kvalitativni iskorak vezano za infrastrukturu.

Na jugu Srbije, svi smo svedoci da je završen jedan od najsavremenijih kliničkih centara, Klinički centar u Nišu, da su dva velika zdravstvena objekta u najavi, to je objekat opšte bolnice u Vranju i objekat opšte bolnice u Prokuplju i to je nešto što će u svakom slučaju zdravstveni sistem naše zemlje učiniti značajno boljim.