Vratite mi ovo vreme.

Poštovana predsednice, pre svega, pošto je reč o medicinskim zakonima, očekivao sam i očekujem da ljudi od struke razgovaraju danas i da bude mnoštvo medicinskih argumenata u svemu tome. Ne mogu da prihvatim da ljudi koji su bili nosioci određene stranačke, političke priče na lokalu i iza sebe ostavili pustoš danas kritikuju na bilo koji način, pa čak i na ovako sramotan. Naročito ne mogu da dozvolim da o medicinskim zakonima… Ne mogu ovakve stvari da podnesem kada čujem da se o medicinskim zakonima diskutuje na ovakav način. Ne samo to, navikao sam na argumentaciju, jednu brižljivu argumentaciju o svemu onome što se izlaže.

Sa druge strane, da li možemo reći da čovek koji je ostavio iza sebe 470 miliona duga u lokalnoj samoupravi razgovara i govori o nekom medicinskom napretku ili o Zakonu o medicinskim sredstvima ili o dokumentaciji i ne znam čemu? To nisu stvari o kojima može da diskutuje, naravno, sa argumentacijom, već isključivo paušalno, isključivo iznoseći neistine.

Molim vas da ubuduće, poštovana predsednice, ovakve atake i ovakvo iznošenje neistina na adekvatan način sankcionišete i blagovremeno kaznite.

Ono što bih želeo reći o tome šta je urađeno u ovom periodu, proteklom, vezano za zdravstvo, da ne ostanemo nedorečeni, jeste da je formiran budžetski fond za lečenje dece u inostranstvu i da je zahvaljujući njemu više od 80 dece dobilo šansu za život, da su intenzivirane aktivnosti vezane za završetak kliničkih centara…

Zahvaljujem se.

Pre svega moramo da razjasnimo neke stvari, gospodine predsedavajući. Dakle, nisam protiv toga da poslanici koji nisu zdravstvene struke govore o zdravstvenim zakonima, ali sam protiv toga da, pre svega, laž, pljuvanje i neznanje budu argumentacija. Isto tako, čuli smo zaista mnogo laži od perjanice bivšeg režima. Reći ću vam šta je istina.

Istina je da su pacijenti oboleli od malignih bolesti umirali zato što nisu mogli da dođu na red za zračenje, nije bilo linearnih akcelatora. Istina je da je ova Vlada, ovo Ministarstvo zdravlja pustilo u rad četiri linearna akceleratora i zahvaljujući ovakvom radu liste čekanja su ukinute. Ovo ne govorim samo o listama čekanja koje su vezane za zračenje. Liste čekanja i liste za preglede vezane za druga oboljenja ili su smanjene, a neke su i ukinute.

Zahvaljujući radu ovog Ministarstva zdravlja i ove Vlade zaposleno je preko 4.000 medicinskih radnika, dato preko 4.000 specijalizacija. Kakve su ovo gluposti koje čujemo ovde, kada moram tako da kažem, da gradovi ne mogu da se leče u državnim zdravstvenim ustanovama? Mi u državnim zdravstvenim ustanovama imamo zaista kvalitetan kadar. Ovo što je izrečeno, a to je i gospodin ministar izjavio da ljudi iz inostranstva dolaze zbog cene koštanja određenih operativnih zahvata u inostranstvu kod nas da se operišu, je apsolutna istina. O čemu pričamo? Molim vas, pre svega, u interesu građana koji nas slušaju, da razgovaramo isključivo sa argumentima.

Uveden je jedinstveni informacioni sistem. Po prvi put mi možemo da vidimo potrošnju lekova …

… možemo da vidimo kakve su liste čekanja, praktično da imamo uvid u svaku zdravstvenu ustanovu. Nabavljeno je ukupno 85 novih sanitetskih vozila za potrebe zdravstvenih ustanova. Da li znate šta se desilo kada su oni radili tender za ta sanitetska vozila? Milion evra je plaćeno po tom javnom pozivu nekome ko je trebao da isporuči ta vozila. Ta vozila do dana današnjeg nisu isporučena. O čemu pričamo?

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa svojim saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, pre nego što budem govorio nešto više o Zakonu o dualnom obrazovanju, pre svega da izrazim zadovoljstvo zato što je ovaj zakon, odnosno ovaj Predlog zakona usklađen zajedno sa sindikatima. Takođe nešto što je veoma značajno jeste, i što pre svega izražavam svoje zadovoljstvo, i činjenica da je sprovedena značajna i sveobuhvatna javna rasprava jer je ona suštinski garant kvalitetnih zakonskih rešenja.

Sama činjenica da određeni poslodavci u našem privrednom sistemu ne mogu da zaposle ljude sa biroa zbog određene nekomptencije ili manjka veština, govori u prilog tome da je ovaj zakon trebao da bude donet i u ranijem periodu.

Ono što je činjenica i što mogu reći jeste da dosadašnja praksa da se ta praktična nastava, stručni deo nastave obavlja u školskim radionicama koje su generalno ne samo zastarele, već jednostavno pripadaju nekoj našoj zajedničkoj prošlosti, govori u prilog tome da je neophodno da se praksa obavlja pre svega u tehnološki razvijenim fabrikama, a ne u školskim radionicama gde deca jednostavno neće naučiti ono što im je neophodno za budući rad.

Paralelno sa tim, ne samo školske radionice već i nastavnici koji vode praksu nisu mogli da prate tehnološki napredak naše zemlje i uopšte civilizacije i ti nastavnici su takođe ostajali u prošlosti. Ovim predlozima mislim da se rešava i ta problematika.

Ono što smo mogli da čujemo kao glavnu primedbu opozicije jeste jeftina radna snaga, čak su se čuli, za mene, neki apsurdni termini kao što je zloupotreba, robovlasničko društvo itd, što je apsolutno nonsens. Zašto to kažem? Zato što o tome pričaju ljudi koji su aktivno učestvovali u pljačkaškoj privatizaciji, koji su aktivno sprovodili pljačkašku privatizaciju.

Govoriću i o gradu iz koga dolazim, o Prokuplju. U Prokuplju nijedna fabrika koja je bila, govorim o državnim fabrikama koje su radile za vreme SFRJ i devedesetih godina danas ne rade. Na mestima gde su se nalazile danas su ruine, porušene zgrade, jad i čemer. Zar oni ljudi koji su učestvovali u tome mogu da govore o dualnom obrazovanju, o tome da naša deca moraju da budu pripremljena za tržišnu utakmicu, tržište rada jer je to suštinska stvar. Zar iko normalan treba da misli da jedno dete koje izađe iz škole treba da bude nesposobno za posao? To dete kada izađe iz stručne škole mora da bude pripremljeno ili za samostalan rad, dakle, u sopstvenoj režiji ili za rad kod poslodavca.

To je suštinska stvar, to je državni interes. Priča o nekom materijalnom obezbeđivanju učenika mislim da je kompletno zaokružena, jer u periodu kada se stiču znanja, kompetencije i veštine dobiti naknadu veću od 70% od minimalne cene rada je velika stvar. I sam sam bio na specijalizaciji kao lekar i za vreme specijalizacije sam primao naknadu kao lekar opšte medicine dok nisam naučio zanat i položio specijalistički ispit. Prirodno je da za vreme usvajanja znanja imaš i naknadu koja nije stoprocentna, ali je naknada.

Do sada se stručna praksa u različitim školskim radionicama, za rad u školskim radionicama nije bilo ni naknade, pa nije bilo bunta. Jednostavno, takve stvari ne razumem, osim što razumem da je reč o politikanstvu i zloupotrebi zaista plemenitih stvari. Hvala vam još jednom.

Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, generalno, svaki zakon o obrazovanju mora da prati potrebe društva u celini, mora da prati tehnološki napredak, civilizacijski napredak jednog društva, ali isto tako mora da prati potrebe tržište i potrebe poslodavaca. Upravo Predlog ovog zakona vidim u tom svetlu i na taj način.

Od samog donošenja važećeg Zakona o obrazovanju, govorim o Zakonu o visokom obrazovanju, možemo reći da se Ministarstvo prosvete susrelo i sa određenim problemima. Ti problemi su vezani za akreditaciju zdravstvenih ustanova, za vrednovanje kvaliteta studijskih programa, za upošljavanje nastavnika i saradnika, ali možemo reći da je postojao problem vezan za završetak započetih studija u upisanom roku, po započetom programu i po pravilima studija.

Čitanjem ovog predloga zakona, današnjeg Predloga zakona, osetio potrebu Ministarstva prosvete da sve te probleme koji su postojali u važećem Zakonu o visokom obrazovanju praktično reše. Sam Predlog zakona, dakle, koji je danas na dnevnom redu, mogu reći da nudi odgovore na sve te probleme i ta pitanja koja su bila nerešena ili diskutabilno rešena u ranijem predlogu.

Posebno bih naglasio značaj uvođenja komercijalizacije naučnih rezultata, jer je to jedan od puteva kojim dolazimo do unapređenja naučne delatnosti jedne visokoškolske ustanove. Naravno, ovde vidim da je precizno definisano, a verovatno će i podzakonskim aktima biti preciznije definisano da se ta sredstva moraju koristiti namenski, samo za unapređenje upravo naučne delatnosti kojim se ta visokoškolska ustanova i bavi.

Ono što sam, takođe, protumačio na sličan način jeste uvođenje instituta menadžera univerziteta. Menadžer univerziteta neće imati samo potencijal menadžera ljudskih resursa gde će on na jedan adekvatan način, pre svega, ocenjivati, nagrađivati, govorim o nastavnicima i saradnicima, taj ljudski faktor, već će imati ulogu da potencira tu komercijalizaciju patenata, sa jedne strane, i naučne delatnosti, povećavajući finansijski kapacitet svoje visokoškolske ustanove.

U dosadašnjoj praksi, kao što sam pomenuo, bilo je problema koji su vezani za akreditaciju visokoškolskih ustanova. Ti problemi su bili dominantni u onom delu gde se govorilo o drugostepenom postupku, gde praktično nije definisan taj drugostepeni postupak u odlučivanju za akreditaciju određene visokoškolske ustanove. Na ovaj način, ovim predlogom je praktično rešen taj nedostatak time što se formira jedna žalbena komisija, i to kompetentna žalbena komisija, dakle, vezano za drugostepeno odlučivanje za akreditaciju.

Postoji jedna stvar koja mi se naročito sviđa, a to je da se ustanovi može oduzeti dozvola za rad ukoliko inspekcijski nadzor utvrdi da ne postoje uslovi za obavljanje te delatnosti. Mislim da ćemo na taj način popraviti kvalitet visokoškolskog obrazovanja, jer adekvatnom inspekcijom i reakcijom u tom smislu…

Smatram da je to jedini put ka tome. Razlog više zašto se na ovaj način obraćam i na ovaj način izlažem jeste taj što je veoma značajna stvar definisana u ovom zakonu, u ovom predlogu zakona, a to je formiranje tela za proveru kvaliteta u visokom obrazovanju, tzv. NAT. Ovo telo formira Vlada, ima organe upravljanja, ima stručne organe za proveru kvaliteta. Mislim da sa ovim telom, koje je vrlo značajno, kažem, u proveri kvaliteta rada visokoškolskih ustanova, dobijamo podatke koji će biti vrlo značajni u jednoj komparativnoj analizi sa visokoškolskim ustanovama u EU i okruženju.

Takođe, mislim da će ovaj predlog zakona doneti mnoštvo pozitivnih efekata, ne samo za ustanove, visokoškolske ustanove, već će doneti pozitivne efekte i na same nastavnike i saradnice, sa jedne strane, ali ono što najviše očekujem, i na studente.

Što se ustanova time, postupak akreditacije će biti mnogo kvalitetniji i efikasniji na osnovu ovog izloženog. Takođe, ustanove će imati mogućnost da svoj naučni rad komercijalizuju i na taj način poboljšaju i poprave svoj status i ne samo da ga poprave, nego da dodatno ulaže u naučno-istraživački rad, čime ćemo opet zatvoriti taj jedan krug koji je već na pravi način zamišljen.

Uvođenjem kategorije predavača van radnog odnosa, iz realnog sektora, pravimo jednu, rekao bih, vrlo značajnu kopču između visokoškolskih ustanova, sa jedne strane, i poslodavaca, privrede, sa druge strane. Ovo je vrlo bitno, jer smatram da polemika o dualnom obrazovanju ne treba da postoji. To je nešto što je progres. To je nešto što je doživelo jednu značajnu implementaciju u svim razvijenim zemljama zapadnog društva. Mislim da trebamo sve ono što je pametno, što je značajno da usvojimo. Naravno, trebamo ga samo modifikovati na način koji to nama odgovara.

Naglasio bih, takođe, jedan vrlo bitan stav i značajan stav, a to je predlog realnijeg uslova za upis studija koji se finansiraju o trošku budžeta.

Dakle, po meni, snižavanje tog broja ESPB poena na 48 je realno i na taj način sam ovaj predlog zakona čini realnim i aktuelnim, što je, po meni, više nego razumljivo i pozdravljam. Zato smatram da se ovim predlogom zakona konačno pravi jedna mogućnost za obrazovanje mladih generacija. Paralelno sa tim, mislim da je vrlo značajno i na tome moramo svi zajedno raditi, jeste da se ustanovi jedan princip kontinuiranog i permanentnog obrazovanja i usvajanja znanja u toku života, u toku radnog veka, jer je to neophodno. Sa druge strane, molim vas samo da omogućite, kao ministar za zdravlje i kao saradnici ministra zdravlja, da se omogući jedna, pre svega, značajna i veća transparentnost, dakle, obrazovnog sistema, mislim na međunarodnu otvorenost, mislim na međunarodnu saradnju, jer jedino na taj način mi ćemo moći da pratimo savremene korake u obrazovanju. Hvala vam puno.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, pre svega ne bih se složio sa konstatacijom predlagača da je banka reproduktivnih ćelija isto što i centar za biomedicinski potpomognutu oplodnju, samo sa dodatim nekim, da kažem, atributima. To kažem zato što je ovaj zakon pre svega pravljen u skladu sa principima i Svetske zdravstvene organizacije i sa iskustvima većine razvijenih zemalja u svetu.

Ovo kažem zato što, pre svega, iskustva razvijenih zemalja jesu takva da i na teritoriji jedne države dovoljno je postojanje jedne banke reproduktivnih ćelija. Isto tako, ne bih se složio sa konstatacijom da su upravo ova dva, rekao bih, entiteta identična po svojim atributima iz razloga što za postojanje, za organizaciju, za formiranje jedne banke reproduktivnih ćelija moraju postojati jasno definisani uslovi za njenog otvaranje. To je suštinska razlika. Banka reproduktivnih ćelija je jedna, da kažem, ozbiljna organizacija koja se bavi jednom vrlo ozbiljnom delatnošću.

Samo molim ministra i njegov tim da prilikom formiranja podzakonskih akata, da pre svega definišu jako oštre kriterijume za osnivanje delatnosti koje su vezane za banku reproduktivnih ćelija.

Inače, ja upravo ove segmente, dakle ove članove zakona koji definišu ovu oblast, vidim na taj način da upravo podelom na centre za biomedicinsku potpomognutu oplodnju, s jedne strane, i na banke reproduktivnih ćelija, cilj ministarstva i države jeste da se, pre svega, napravi mnogo više na kvalitetu, odnosno na uspešnosti izvedenih vantelesnih oplodnji, što je suštinska stvar. Nije suštinska stvar povećati broj žena, već povećati, samo povećati broj žena, već povećati i efikasnost, odnosno broj uspešnih vantelesnih oplodnji.

S druge strane, jednom, rekao bih, detaljnom i brižljivom definicijom formiranja banaka reproduktivnih ćelija, dobićemo jedan referentni nacionalni centar koji predstavlja banku reproduktivnih ćelija koji će biti sposoban da iznese sav teret koji će centri za BMPO na teritoriji čitave Republike nositi sa sobom, ali u sasvim drugoj organizaciji. Zahvaljujem se.

Gospodine predsedavajući, pre nego što kažem nešto o amandmanu, ja bih vas zamolio samo, prethodna govornica je govorila o amandmanu na član 25. za koji nije ni podnela amandman, da ubuduće, pre svega, vodite računa da se govori o amandmanu. Nisam se javio po Poslovniku, već po amandmanu.

Što se tiče amandmana, dakle, na član 24. stav 4. Predloga zakona, pre svega, moramo poći od jedne sasvim druge premise, a to je, ako potražujemo određene informacije, određene podatke od Evropske komisije za zdravlje i bezbednost, dakle i mi potražujemo od njih određene podatke, kakva je uspešnost njihovih vantelesnih oplodnji, kakve su komplikacije, itd, moramo biti u obavezi da određene informacije i podatke o sopstvenim istraživanjima, odnosno o sopstvenom radu i njima priložimo.

Da se razumemo, govorimo o profesionalnim, dakle, isključivo profesionalnim stvarima, koje su i u našem interesu i u interesu celokupne evropske i svetske populacije. Dakle, nije ovde reč ni o kakvoj politici, ni o bilo čemu i ja bih pre svega ovde odvojio i izdvojio politički stav od profesionalnog stava. Mi moramo da budemo deo svetske šire profesionalne zajednice i na taj način jedino možemo imati pomoć i adekvatne smernice od nekih koji su razvijeniji od nas. Sa druge strane, ne možeš tražiti, a da nemaš obavezu. Suština te interakcije jesu i prava i obaveze. Na taj način ja posmatram upravo i ovaj član 24. zakona koji je definisao tu oblast. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, pre svega, ja bih se vratio na suštinski deo ovog amandmana, a to je upravo ovaj deo koji govori „sposobno za rasuđivanje“. Dakle, osoba, odnosno dete, sposobno za rasuđivanje.

Mislim da je tu suštinska stvar pre svega usaglašavanje sa stavovima, odnosno odredbama Zakona o pravima pacijenata. Naime, što se tiče Zakona o pravima pacijenata, može da se kaže da upravo ovaj član koji definiše sposobnost rasuđivanja deteta koje je navršilo 15 godina života nije član koji je u nekom ranijem periodu, da kažem, imao bilo kakvu primedbu, odnosno na taj član nije bilo bilo kakvih primedbi. Na taj način se pre svega težilo da ova dva zakona međusobno ne dođu u koliziju. Na ovaj način ovaj član 57. stav 1. upravo govori o tome da dete koje je sposobno za rasuđivanje, dakle, koje je navršilo 15 godina života, može iz isključivo medicinskih razloga da zatraži informaciju, ali ne o identitetu već o genetskom materijalu, hereditetu i tako dalje, o svemu onome što je značajno za samu bolest i za sam medicinski momenat o kome se govori i da dobije te podatke i da na bazi tih podataka sutra ta osoba bude izlečena ili se pomogne njenom izlečenju.

Tako da na ovaj način mislim da se, pre svega, ova dva zakona usklađuju, Zakon o pravima pacijenata, s jedne strane, i ovaj Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, i s druge strane se apsolutno jasno i decidirano govori o mogućnosti da osoba koja je začeta na ovaj način dobije podatke koji će joj značiti u lečenju određenog oboljenja. Hvala.

Poštovana predsednice, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani ministre i njegovi saradnici, pre svega, današnja dva predloga zakona predstavljaju pravne akte koji na najbolji mogući način u stvari prate savremene trendove medicinske nauke i prakse, a ujedno i propise iz zakonodavstva Evropske unije.

Današnja dva zakona ja doživljavam na taj način pre svega kao nameru i želju Ministarstva zdravlja da na najbolji mogući način, dakle, da adekvatno reguliše oblast biomedicinske potpomognute oplodnje i oblasti transfuzijske medicine. Naime, gde je važeći zakon bio insuficijentan? Pre svega, važeći zakon, kada govorimo o zakonu koji reguliše oblast transfuzijske medicine, bio je definitivno insuficijentan u određenim svojim delovima. To kažem zato što je on regulisao samo određene oblasti transfuzijske medicine. Naime, on je regulisao i definisao oblast prikupljanja krvi i krvnih derivata, dok apsolutno nije tangirao, nije definisao, oblast kliničke transfuzije. Ovo je pravilo mnogobrojne probleme u oblasti zdravstvene zaštite, tačnije u oblasti transfuzijske medicine. Reći ću zašto. Klinička transfuzija definiše sledeće delove ove oblasti, to je: obavlja delatnost čuvanja i izdavanja krvi i komponente krvi za terapijsku primenu, radi, dakle, predtransfuzijska ispitivanja. Vrši se briga za optimalnu primenu krvi i komponenti krvi za autolognu transfuziju, za terapijske aferezne procedure, hemostaze, perinatalna ispitivanja i da ne nabrajam dalje.

Dakle, klinička transfuzija predstavlja u stvari taj suštinski, krucijalni deo, rekao bih, transfuzijske medicine. Ovim zakonom se ova oblast reguliše. Ovo je značajno ne samo zbog regulisanja svih ovih stvari koje sam pomenuo, već i zbog jedne nove činjenice, a to je da lekar specijalista transfuziolog u ovim novim okolnostima, na način koji je predviđen zakonom, bukvalno učestvuje u lečenju pacijenta od početka do kraja njegovog lečenja. Opet na taj način, bar po mom mišljenju, pre svega smanjuje se rizik od svih komplikacija koje su vezane za transfer krvi. S druge strane, ako sagledamo i sadašnje okolnosti i sadašnju situaciju, dakle, činjenicu kako važeći zakon definiše i sam status transfuziologa, složićete se, ja sam hirurg po profesiji, transfuziolozi, lekar specijalista transfuziolog trenutno ima zadatak samo da izda krv lekaru druge specijalnosti, to je njegova obaveza, dakle, ispravnu krv lekaru druge specijalnosti. Mislim da uloga transfuziloga na ovaj način se podiće i na neki viši pijedestal koji svakako smatram da ta specijalnost zaslužuje, a uz to se rešenjem koje se predlaže ovim aktom definitivno uspostavlja jedna bolja bezbednost, veća bezbednost prilikom transfera krvi.

Druga vrlo bitna stvar koja je definisana ovim zakonom o transfuziji jeste upravo jedna, da kažem, detaljnija i intenzivnija pretraga krvi koja se uzima od davaoca i čiji se transfer radi. Mi lekari, a i biohemičari posebno znamo da se u tretiranju, dakle, u analizi krvi koja se vršila prilikom uzimanja od davaoca koristio čuveni ELISA test. ELISA test definitivno ima svoje mesto i ELISA test

je test koji je kroz duži vremenski period zaista doneo dobrobit ljudskoj civilizaciji, ne samo kroz ove testove, već i kroz mnoge druge, dokazivanjem virusa. Ali ELISA test, u odnosu na njegovu senzitivnost i specifičnost, definitivno mora lagano da odlazi u istoriju jer ga potiskuju nove, savremene metode dokazivanja patoloških uzročnika ne samo u krvi, već i u drugim telesnim tečnostima.

Ono što je bitno jeste uvođenje nadsistema, koje je predviđeno zakonskim aktom. Zašto je ovo bitno? Uvođenjem ove tehnike umnožavanja nukleinskim kiselinama se na mnogo detaljniji i precizniji način utvrđuje prisustvo patološkog agensa u krvi. Na taj način smatram da zakonskim aktima, dakle, zakonskim predlogom, mi ćemo dobiti čistiju, bezbedniju krv, krv koja je sigurnija…

Samo ću se dotaći i drugog zakona.

Zahvaljujem se. Onda ću u raspravi u načelu nastaviti izlaganje.

Zahvaljujem.

Nastaviću svoje izlaganje koje sam već imao kao izvestilac Odbora za zdravlje i porodicu.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, uvažene kolege narodni poslanici, oblast biomedicinski potpomognute oplodnje već je do sada bila regulisana jednim zakonom koji se zove Zakon o lečenju neplodnosti, postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja.

Taj zakon, može se reći da je samo delimično bio usklađen sa zakonodavstvom EU. Koje su bile manjkavosti? Pre svega, postojećim zakonom su bili samo definisani postupci biomedicinski potpomognute oplodnje. Dakle, samo su definisani postupci, a nije definisana delatnost. Tačnije, ovde nisu definisani uslovi i načini testiranja, dobijanja, obrađivanja, zamrzavanja, odmrzavanja, očuvanja, skladištenja i distribuiranja reproduktivnih ćelija. Ovim zakonom je samo pomenuta taksativno banka reproduktivnih ćelija, a nisu pomenuti uslovi i pre svega na koji način se ta banka osniva i na koji način funkcioniše.

Naime, pre svega drugim zakonom je predviđena regulativa zakonska koja bi tangirala banku reproduktivnih ćelija i to Zakonom o transplataciji ćelija i tkiva. Međutim, ovaj zakon nikada nije obuhvatio i banke reproduktivnih ćelija i na taj način banke nisu ni zaživele.

Druga manjkavost koja je takođe karakteristična, jeste sistem izdavanja dozvola za obavljanje postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje. Naime, on je postavljen, po meni, sasvim na pogrešnim osnovama, iz razloga što, pre svega, dozvola je davana ustanovama koje ispunjavaju uslove za postupke BMPO u pogledu prostora, opreme i kadrova, a ne u pogledu ispunjavanja delatnosti o kojoj govorimo, a delatnost je vrlo kompleksna i delatnost je upravo ta koja bi morala da definiše i da praktično određuje karakter jedne ustanove koja se bavi tom problematikom.

Neophodno je dakle da takva zdravstvena ustanova obavlja delatnost testiranja, dobijanja, obrađivanja, opet zamrzavanja, odmrzavanja, očuvanja, skladištenja i distribuiranja reproduktivnih ćelija.

Pomenuću nekoliko značajnih promena koje su predložene Predlogom zakona. Pre svega, jedna od značajnih novina jeste uspostavljanje jedinstvenih pravila u oblasti vantelesne oplodnje na teritoriji cele Republike. Mi smo imali do sada jedan paradoks da su zdravstvene ustanove samostalno određivale određene parametre po kojima se radila biomedicinski potpomognuta oplodnja. Na taj način mi smo imali jednu nejednakost u sistemu, a isto tako, pored nejednakosti, rekao bih, jedan različit kvalitet usluge koja se pruža. Na ovaj način mislim da se uvodi jedan red u ovu oblast.

Druga, ne manje značajna novina, jeste uvođenje privatne prakse u ovu oblast. Ja sam po vokaciji urolog i pre svega na osnovu svoje kliničke prakse svestan sam postojanja jedne povećane incidence, povećanog broja ljudi koji ima problem sa fertilitetom.

Dakle, to su ljudi koji se nalaze u generativnom periodu, a koji imaju značajan problem sa fertilitetom. Na ovaj način uključivanjem i privatnih zdravstvenih ustanova mi ćemo pre svega omogućiti tim ljudima da u što kraćem vremenskom periodu, a naravno po istim kriterijumima dobiju uslugu koja ima pripada po zakonu.

Sve ovo skupa, uz proširenje kruga lica koji mogu učestvovati u procesu biomedicinski potpomognute oplodnje i mogućnost darovanja embriona predstavljaju, rekao bih, revolucionarne promene u našem zakonodavstvu.

Na kraju, uvođenje inspekcijskog nadzora, za koji smatram takođe da je vrlo značajan, u ovu oblast i, što je još bitnije, uvođenje inspekcijskog nadzora kojim će se baviti oni koji su najkompetentniji, a to je Uprava za biomedicinu, je dodatna činjenica koja uliva poverenje da će i ovaj zakon dati željene rezultate. Hvala još jednom.

Pre svega, žao mi je što upravo oni koji su kritikovali tokom dosadašnjeg zasedanja nisu to da govore nešto više upravo o temi o kojoj danas govorim. Ali, evo, pre nego što pređem na suštinu svog izlaganja moram da kažem da upravo je i ovo satisfakcija o kojoj je i premijer govorio, a to je da se Srbija na „Duing biznis“ listi Svetske banke sa 54 mesta popela na 47 mesto i to je jedan fantastičan podatak koji sa zadovoljstvom u ovom trenutku mogu da kažem, jer se to i prezentuje kao najnovija vest, tako da je zadovoljstvo zaista zajedničko.
Što se tiče zakona, pre svega Predlog zakona i izmenama i dopunama Zakona o plovidbi, lukama na unutrašnjim vodama ja vidim pre svega kao ideju resornog ministarstva da ovaj zakon, dakle uskladi sa Zakonom o planiranju i izgradnji s jedne strane, s druge strane sa Zakonom o privatnom obezbeđenju, a takođe i sa Zakonom u istraživanju nesreće u vazdušnom železničkom i vodnom saobraćaju i ne samo da ga uskladi, već rekao bih da je težnja da se sva ona zakonska rešenja koja su bila nedovoljno dobra isprave i da onih zakonskih rešenja koji u određenim situacijama zaista nisu ni postojala, da se iznađu i plasiraju i prezentuju ovim zakonom.
Dakle, da krenem redom. Smatram da se predloženom izmenom člana 21, odnosno 199. postojećeg zakona uređuje zaštita imovine unutrašnjem vodnom saobraćaju. Zaista ne znam o čemu se ovde radi, danas smo slušali bukvalno kritike bez ikakve argumentacije i bez ikakve podloge koja je utemeljena na istini, već su se iznosile paušalne neke rečenice i izjave, rekao bih poluistine i dezinformacije, vezano upravo za ovaj član o kome govorim.
Naime, na ovaj način lično smatram da će brodarska privredna društva i luke, ne samo što će biti dužne da organizuju tu sigurnosnu zaštitu, već će na taj način, pre svega angažovanjem licenciranih subjekata za obavljanje delatnosti privatnog obezbeđenja, pre svega sprečiti krađu i sprečiće se krađa krijumčarenje ljudi, a takođe i piraterija i kriminal. To, ko će se na tim javnim pozivima javljati, pa naravno da će se javljati svi oni koji su licencirani u ovoj državi. Dakle, svako ko ispunjava uslove vezano za privatno obezbeđenje, naravno da tim poslom može i treba da se bavi.
Danas je evidentiran jedan značajan problem koji se tiče iznajmljivanja plovila. Naime, danas je moguće iznajmiti plovilo koje nije upisano ni u jedan od domaćih upisnika plovila, već su registrovana u inostranstvo. Šta se time gubi? Pa, gubi se pre svega porez. Dakle, ne ubira se nikakv porez, nikakav prihod, ne samo po osnovu plaćanja poreza direktno, ali ne ostvaruje se ni prihod po osnovu doprinosa na zarade osoba koje bi trebalo da rade, dakle da budu radno angažovana po ovoj delatnosti.
S tim u vezi, ova privredna društva će biti obavezna da plaćaju porez na upotrebu jahte sa motornim pogonom čiji iznos, koliko znam, a raspitao sam se, iznosi u rasponu od 62.670 dinara do 250.730 dinara, što, složićete se, nije mala suma. Predloženim izmenama zakona, dakle, ovaj deo se menja i čini mi se po prvi put se uvodi red u ovu oblast na ovaj način.
Ono što je mene posebno intrigiralo jeste, kako su zemlje u okruženju rešile ovaj problem. Pa, zemlje u okruženju su rešile upravo na ovaj način, štiteći svoje brodare. Šta je tu sporno? Osim, ukoliko se želi bukvalno da se traži dlaka u jajetu ili da se traži problem bez problema. Suština izmene ovog člana jeste praktično regulisanje delatnosti brodara, odnosno iznajmljivanje jahti sa motorom, a uz to kao jedan efekat izmene zakona, ja vidim samo povećan prihod u budžetu.
Član 27. Član 27, pre svega shvatam kao želju predlagača, dakle resornog ministarstva da se uskladi ovaj zakon sa Zakonom o planiranju i izgradnji. Naime, o čemu se radi. Ovde u članu 213, postojećeg zakona, stav 2. i 3, gde zakon u smislu propisivanja da su pristaništa za ukrcavanje i iskrcavanje putnika elementi lučke infrastrukture, dakle, razlikuje se, zato što je dosadašnji zakon prepoznavao kao lučku suprastrukturu. Razlike su, pre svega kod ljudi koji se razumeju u ovu problematiku, više nego evidentne. Naime, suprastruktura se koristi za iskrcavanje tereta, a ne putnika, s toga i promena i izmena ovog termina je više nego opravdana. Tako da, na taj način ne samo što se usaglašava sa odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, već se na jedan precizniji način opisuju lučki elementi, jer se termin, dakle, suprastruktura koristi za objekte, a ne za putnike koji će se iskrcavati i ukrcavati.
U skladu, sa evropskim rešenjem u ovoj oblasti, predlog je da se sa članom 13. predloga zakona dopuni član 70. Ovde je suština u efikasnom sprovođenju traganja i spasavanja i naime, domaći brodari će morati da donose sopstvene planove hitnih mera za pomoć žrtvama, njihovim porodicama koje uključuju prevoz, smeštaj i medicinsku pomoć, itd.
Smatram da su ovi planovi jedan neophodan akt koji se mora imati, ne samo zbog zakona, već zbog jedne valjane organizacije brodara u okviru tih vanrednih situacija, okolnosti koje pre svega ne želimo da se dese, ali definitivno će ih biti na našim vodama. S toga, u celini smatram da izmene zakona ne samo da imaju smisla, već da će unaprediti saobraćaj i unaprediti delatnost u ovoj oblasti definitivno. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i članovi njegovog tima, uvažene kolege narodni poslanici, ja ove izmene Zakona o visokom obrazovanju o kome danas govorimo, apsolutno podržavam. Ne bih se složio sa prethodnim govornikom da je sve tako crno kao što on prikazuje, ali u svakom slučaju pomaka u ovom proteklom periodu definitivno da je bilo.
Izmenu ovog člana 1, dakle prvog člana, o kome govorimo, ja shvatam kao ideju ministarstva da se maksimalno iskoriste budžetska sredstva koja su uložena u finansiranje tih tzv. starih studenata. Naime, o čemu se radi? Ako pođemo od jedne činjenice, a to je činjenica da država prosečno uloži u jednog studenta 500 hiljada dinara, dakle pola miliona dinara na godišnjem nivou, dođe se do jedne zamašne sume da u toku jednog školovanja samo jednog studenta ta suma izađe i nekoliko miliona dinara.
Dakle, mi se nikako ne smemo, po mojim uverenjima i po mojim stavovima, odricati tih ljudi koji su sutrašnji visokoškolci, dakle visokoobrazovani ljudi. Stoga smatram upravo zato što je država uložila ogroman novac u te studente ne smemo, pre svega, lišiti njihovih usluga u nekom narednom periodu.
Razlog više je i taj, upravo zbog toga što ovi studenti ne verujem da bi mogli završe studije ukoliko bi morali da se uklope u taj novi sistem obrazovanja. Tako da na ovaj način mislim da država racionalno postupa.
Najmanje značajan razlog za podršku ovom predlogu jeste činjenica da je udeo osoba uzrasta od 30 do 34 godine koji imaju visoko ili više obrazovanje u EU je skoro za trećinu veći nego u Srbiji, sa udelom od 36,8% u 2013. godini i osetnim povećanjem u odnosu na 2002. godinu, EU još uvek nije ispunila svoj zacrtani cilj, a to je da 2020. godine taj procenat bude 40%. Kod Srbije je taj procenat 25,3%. Dakle, na vrlo niskom nivou. Ja smatram da upravo ovim promenama zakona će se ublažiti ovaj procenat, odnosno povećati ovaj procenat u ovoj starosnoj grupi stanovnika. Ne mislim da će promena ovog zakona krucijalno rešiti problem definitivno, ali će u svakom slučaju ublažiti taj procenat o kome govorim, a za koji mislim da je veoma bitan.
Mislim da dobro govori, ovo su porazne statistike za nas, zato što na osnovu ovih statistika definitivno se vidi da praktično kasnimo najmanje nekih 15-ak godina za valjanom strategijom u obrazovanju. Dakle, 2002. godine je EU prosečno imala 24% visokoobrazovnih stanovnika u toj starosnoj populaciji. Mi taj procenat imamo danas.
Svakako smatram da ovo treba da bude poslednji rok za produžetak završetka studija ovih tzv. starih studenata, odnosno studenata koji su započeli svoje školovanje pre stupanja na snagu zakona iz 2005. godine.
Što se tiče izmena zakona, odnosno izmene člana 3. i snižavanja broja spb poena koje je potrebno ostvariti da bi se rangirali u okviru ukupnog broja studenata čije se studije finansiraju iz budžeta Republike Srbije to mislim da je opravdano iz više razloga.
Prvi razlog je taj zato što sama izmena zakona nema praktično nikakvih finansijskih efekata na budžet Republike Srbije, što je vrlo značajno, mora se priznati u ovim okolnostima finansijske krize.
S druge strane i sam kao univerzitetski nastavnik moram da konstatujem jednu činjenicu, da ona brojka koja se tiče ovih spb poena, govorim sada o važećem zakonu, zaista moram reći da postoje objektivne teškoće da studenti ostvare tu kvotu.
Mislim da je ovo više nego dobar predlog i više nego dobra priča i smatram da upravo o ovom predlogu treba napraviti jednu široku debatu, dakle, i sa fakultetima, sa univerzitetima, ali i sa svim relevantnim subjektima koji učestvuju u ovom procesu. Mislim da je to pravi put.
Takođe smatram da je ministar vrlo transparentan čovek i čovek koji je pre svega orijentisan ka saradnji i mislim da tu definitivno neće biti problema.
Treći razlog koji govori u prilog izmene ovog člana jeste pre svega da je opravdana ova odluka iz jednog vrlo praktičnog razloga, veliki broj studenata je vrlo lošeg materijalnog statusa. Na ovaj način ući će u onu kvotu studenata koji se finansiraju iz budžeta RS, što je po meni odlična stvar, a opet ta brojka će biti u onoj okvirnoj zakonskoj kvoti koji propisuje odluka Vlade RS.
Dakle, sve je u okviru zakona sa jedne strane, a sa druge strane mislim da će ova odluka definitivno značiti studentima kojih se upravo ona tiče.
Na kraju reći ću jednu afirmativnu stvar, a to je da sam sa gospodinom ministrom imao prilike da razgovaram i njegovi stavovi i vizije obrazovnog sistema su me zaista obradovali. Moram reći da mi upravo ta vizija obrazovnog sistema daje nadu da će on upravo postaviti lestvicu kvaliteta obrazovnog sistema u Srbiji na značajno viši nivo nego što je to bio slučaj u dosadašnjem periodu. Hvala puno.