STEFAN SRBLJANOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 1989. godine. Živi u Priboju.

Po obrazovanju je diplomirani politikolog.

Polaznik je prve generacije Akademije mladih lidera Srpske napredne stranke.

U Srpskoj naprednoj stranci je od 2014. godine.

Nakon parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - Za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 23.12.2020, 12:49

Osnovne informacije

Statistika

  • 7
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prva sednica Prvog redovnog zasedanja , 02.03.2021.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Poštovani gospodine Udovičiću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, često smo u prethodnom periodu i u ovoj sali i u ovom visokom domu imali priliku da slušamo o rezultatima koje je SNS zabeležila u godinama iza nas, ali i o planovima za budućnost.

Ti rezultati, planovi su nam obezbedili zaista veliku podršku građana Srbije i to je nešto što obavezuje i tera na još veći rad.

Teškim reformama koje smo sproveli 2012. godine sprečili smo bankrot i postavili temelje za ubrzan napredak i razvoj Srbije na svim poljima. Ekonomski smo ojačali državu, smanjili nezaposlenost, postali lideri u regionu po privlačenju stranih direktnih investicija i istrajali u borbi za nacionalne i državne interese.

Srbija je danas ogromno gradilište. To je država koja će za samo par godina biti premrežena auto-putevima, brzim saobraćajnicama i brzim železnicama. Kliničke centre i bolnice koji su u prošlosti u potpunosti bili zapostavljeni sada su obnovljeni i obnavljamo i dalje bolnice i domove zdravlja. Gradimo nove škole i nove vrtiće.

Pored škola, vrtića i bolnica, Srbija će očigledno morati da u budućnosti gradi i nove zatvore, jer s obzirom na najavljena hapšenja i silinu kojom je država udarila na organizovani kriminal, verovatno će postojeći kapaciteti uskoro biti popunjeni.

Treba da budemo oprezni i znamo da smo dobili bitku, ali ne i rat u borbi protiv organizovanog kriminala i da sve dokone koji su učestvovali u svim ovim procesima i koje je i predsednica Vlade označila kao one ljude koji su radili i za državu i za mafiju, dok njih ne izvedemo pred lice pravde, ova borba neće biti završena.

Mafija ne može i ne sme biti jača od države i svi oni koji su učestvovali u ovom procesu moraju biti sankcionisani.

Sutra će pred nama u okviru ove sednice biti i odluka o izboru sudija koji se prvi put biraju na funkciju. Ovim putem bih im poželeo ukoliko budu izabrani da svoj posao obavljaju časno, odgovorno i u interesu građana Srbije, odnosno da sude po važećim zakonima ove države.

Sve oči su nakon poslednjih dešavanja uperene baš u pravosuđe, jer je jasno da samo saradnjom i koordinacijom svih državnih institucija država iz ove borbe može izaći kao pobednik. Naš cilj je moderna i jaka Srbija, Srbija koja pobeđuje i Srbija koja može i mora da bude još bolja i još uspešnija.

Danas raspravljamo o zahtevu o kreditnom zajmu kod banke za razvoj Saveta Evrope, a reč je, konkretno, o modernizaciji infrastrukture u kulturi. Ministar Udovičić je u svom uvodnom obraćanju zaista detaljno opisano šta podrazumeva projekat i koje investicije će biti finansirane ovim sredstvima.

Veoma je bitno što uopšte govorimo o ovom projektu je uz ekonomsku, privredu i infrastrukturnu obnovu ove zemlje, jako je važno da radimo i na duhovnoj i kulturnoj obnovi srpske države.

Podsetiću vas samo da je ova vlast nakon 15 godina renovirala i ponovo otvorila zgradu Narodnog muzeja u Beogradu i rekonstruisala zgradu Muzeja savremene umetnosti. Renoviran je i muzej Vuka i Dositeja, nauke i tehnike, Galerija Matice srpske u Novom Sadu i na desetine domova kulture u celoj Srbiji, uključujući i Priboj iz kog dolazim.

Samo u protekle tri godine u završetak radova na hramu Svetog Save uloženo je čak 46, odnosno 43 miliona evra, pardon. To mesto je jedno od najvećih i najvažnijih mesta okupljanja i srpskog naroda i svih drugih naroda. Na taj način je hram nakon 86 godina od početka izgradnje, postaje neka nova Sveta Sofija i najveći srpski pravoslavni hram i najveći pravoslavni hram na Balkanu.

Glavni ciljevi ovog projekta o kome danas govorimo jesu nastavak ulaganja renoviranjem, obnavljanjem i proširenje ustanova kulture i ta ulaganja će doprineti poboljšanju uslova rada, povećati broj posetilaca, a samim tim povećati prihode, što doprinosi njihovoj finansijskoj i organizacionoj samostalnosti.

Ovim kreditnim zajmom u iznosu od 20 miliona evra finansiraće se ulaganja u Narodno pozorište u Beogradu, Muzej Jugoslavije, Pozorište u Nišu, digitalizaciju centara kulture, izgradnju Galerije umetnosti na Kosančićevom vencu i pretvaranje stare železničke stanice u muzej.

Svi ovi projekti razvijaju kulturni turizam u Srbiji i važan su detalj u pomenutoj kulturnoj i duhovnoj obnovi države i naroda.

Strateški prioriteti razvoja kulture koje je Ministarstvo kulture i informisanja, na čelu sa ministarkom Majom Gojković, definisalo prepoznaju 20 tačaka prioriteta kulturne politike koji zahtevaju posebnu pažnju.

Što se tiče ostvarenja ovih prioriteta, uz pravo rukovođenje i jasne faze, značajno će se poboljšati kulturna slika Srbije, a s obzirom na to koliko energije i elana ministarka ulaže u vođenje ovog ministarstva, nema nikakve sumnje da će tako i biti.

Glavni stubovi razvoja, između ostalog, odnose se na budžet za kulturu, koji je nikad veći, očuvanje kulturno-istorijskog nasleđa, decentralizaciju kulturne produkcije u Srbiji, uvođenje umetnosti i kulture u škole, obrazovanjem i učešćem u kulturnim programima, kulturnu diplomatiju, pokretanje i nastavljanje velikih projekata, izgradnju važnih objekata, kao i poreske podsticaje za ulaganje u kulturu, ekonomsku dimenziju kulture, digitalizaciju, razvoj kulturnog turizma, unapređenje položaja samostalnih umetnika, kulturnih radnika i strukovnih udruženja umetnika.

Svi ovi planovi imaju samo jedan cilj, a to je osnaživanje svesti o sopstvenom kulturnom identitetu kroz utemeljenje u bogatoj tradiciji i kroz savladavanje novih savremenih metoda i tehnologija za njihovo prenošenje.

Takođe, nikada veća sredstva biće uložena i u filmsku industriju.

Raduje i što država ne zaboravlja i naše sunarodnike i sugrađane i što pruža bezrezervnu podršku srpskom narodu na KiM, gde pokušavamo da sačuvamo našu kulturnu baštinu. Mi moramo po svaku cenu da sačuvamo našu kulturnu baštinu.

Sada na području KiM Albanci više neće rušiti i uništavati kulturno nasleđe. Oni će pokušati jednu mnogo opasniju metodologiju, i to već čine, a to je promena identitetske karakteristike kulturnog nasleđa.

To je ono što oni pokušavaju da urade već čitav niz godina. Oni više ne negiraju da ono postoji, ali negiraju njegov srpski karakter, insistirajući na tome da je to karakter albanske države, odnosno albanske nacije.

Neotuđivo je pravo svake zemlje da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije. To stoji u Vankuverskoj deklaraciji UN iz 1976. godine. Ovo pravo je, kao što mi svi dobro znamo, uskraćeno Republici Srbiji na KiM. Političari, mediji, umetnici, istoričari, čini se da su se svi stavili u službu politike, pa se srpski manastiri iz srednjeg veka određuju kao vizantijski ili kao spomenici kosovsko-vizantijskog stila. Nije retkost čuti i to da su srpske crkve građene na temeljima albanskih hramova.

Ono što moramo, jeste da istorijskim činjenicama, koje su na našoj strani, pokušamo da sve te napade koji dolaze sa suprotne strane amortizujemo i iskoristimo na najbolji mogući način. Niko nama konkretno ne može oduzeti naše bogomolje, to je sigurno, ali realne su pretnje u smislu krivotvorenja istorije. Naravno da će postojati takvi pokušaji. Očigledno je da Albanci to pokušavaju.

Ono što moramo da znamo jeste da ako jedan narod svedemo na demografiju, ako mu oduzmimo svetinje i ognjišta, on će jednostavno u jednom momentu nestati. To Albanci vrlo dobro znaju i zato pretenduju na naše manastire, jer su to upravo bastioni naše slobode i seme iz kojega stalno niče i neguje se iznova i iznova taj kosovski zavet da Srbi imaju istorijsko i moralno pravo na Kosovu.

Takođe, mi moramo da budemo narod koji je svestan svojih zadužbina, svestan svoje kulturne baštine. Ta kulturna baština je nemerljiva. Mi moramo da budemo, pre svega, svesni da smo zapravo iskonski i istinski, identitetski vezani za našu kulturnu baštinu, a to su pre svega freske i hramovi poput Gračanice.

Moram da napomenem da smo u prethodnom periodu otvorili Srpsku kuću u Podgorici, sačuvali našu crkvu i manastire, odbranili naš identitet. Pokazalo se još jednom na tom primeru koliko je srpski narod jak kada je složan. Srpska kuća je simbol svega onoga što je država Srbija u prethodnom periodu radila u Crnoj Gori, a tiče se pomoći srpskom narodu. Ona pokazuje novo lice Srbije, koja je svakim danom sve jača i jača.

Predsednik države je pre par dana, gostujući na jednoj televiziji, pomenuo da će uputiti predlog Vladi Republike Srbije da Srbija ubuduće piše udžbenike iz srpskog jezika, istorije i geografije, što je zaista izuzetan predlog, jer su to oblasti koje država treba i mora da uređuje, i to na način da se bitnim i važnim detaljima da na značaju i da naša deca stiču znanja koja nisu imala ili su ih imala u nedovoljnoj meri.

Poražavajući su podaci sprovedeni anketama kod naših srednjoškolaca i osnovaca koji pokazuju da jako malo znaju o nacionalnoj istoriji, jer su neke teme nepravedno zapostavljene, maternji jezik koji je u kulturom mas-medija napadnut tuđicama koje imaju savršen pandan u rečima i izrazima u srpskom jeziku. Naravno da postoje i one reči koje su gotovo nezamenjive, ali njihova prekomerna upotreba je nekada zaista neprirodna i nepotrebna.

Kada već govorim o temi kulture, istorije, tradicije, ne mogu da se ne dotaknem velelepnog spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Srbija je 800 godina čekala da se neka vlast udostoji i izradi spomenik rodonačelniku srpske srednjevekovne istorije. Ceo taj prostor je do skoro bio simbol oronulog, uništenog i propalog. Sada, kada pogledamo spomenik, Beograd na vodi i uz adaptaciju zgrade stare železničke stanice, to je simbol uspeha i napretka Srbije. I žezlo i napukli šlem govore o našoj istoriji i kulturi, odakle potičemo i dokle smo stigli.

Na sve načine su oni koji simbolizuju neka prošla vremena, teška, kada se brinulo samo o sopstvenom džepu, pokušavali da ospore i omalovaže i ovaj projekat, a za njihovo vreme kultura i nacionalna svest nisu postojali ni u fragmentima. U svakom detalju su tražili manu, pa im je tako smetalo i kako Nemanja izgleda, jer su verovatno oni u svom porodičnom albumu imali njegovu sliku pa su znali kako je izgledao. Pitam se samo kada su bili toliko pametni, zašto za vreme svoje vladavine nisu izgradili taj spomenik? Jedini spomenici koje su oni ostavili za sobom su uništena privreda, siromaštvo, nacionalno poniženje i država bez perspektive.

Pitali su se i zašto Nemanja u svojoj ruci drži mač, a ne krst, verovatno ne znajući da je Nemanja mačem i ognjem napravio svoju državu, ratujući i sa svojom braćom i sa Vizantijom i sa Dubrovnikom, pokušavajući da izbori samostalnost i nezavisnost svoje države, da je progonio bogumilske jeresi štiteći pravoslavlje. Tek na kraju svog života, kada predaje tron svom sinu Stefanu Prvovenčanom postaje monah Simeon, a kasnije svetac. Opet, da drži krst u ruci, verovatno bi ti veliki vernici imali primedbu da je Srbija sekularna država i da taj krst vređa verska osećanja onih građana koji su druge kulture i nacionalnosti.

Degutantno je zaista više govoriti o svim temama i tekstovima koje plasiraju u svojim medijima, jer očigledno da im ništa nije sveto, jer su pokušali da ospore čak i izbor patrijarha srpskog nazivajući ga Vučićevim patrijarhom. Opet, svog potencijalnog predsedničkog kandidata biraju iz redova te iste crkve.

Složićete se da je to vrhunsko licemerje, ali smo naučili da kada napadaju nas, govore o sebi, nema tu ništa novo da se kaže.

Mogao bih o njima i njihovim delima da pričam zaista do sutra, ali sam obećao sebi da ću u svojim govorima se truditi da što manje vremena poklanjam bivšim političarima, jer smatram da im na taj način dajem na značaju. Znaju građani vrlo dobro blagodeti njihove politike, sećaju se svakog lažnog obećanja, svakog izgubljenog radnog mesta, pljačkaških privatizacija, afera međunarodnog ugleda Srbije u to vreme. Svega što je obeležilo njihovu vladavinu i što je poslužilo da ih isti ti građani na izborima pošalju u političku istoriju.

Nisam ponosan poštovane dame i gospodo što su neki pripadnici mog naroda činili zločine, ali jesam što su privedeni licu pravde, jer se na taj način skida ljaga sa celokupnog srpskog naroda. Ponosan sam što svi znamo i za Srebrenicu, i za Potočare, i za Štrpce, i za Sjeverin, i za svako stratište drugih naroda, jer na taj način negujemo sećanje na zla vremena i na nešto što više nikada u ovoj državi i okruženju ne sme da se ponovi.

Ovo govorim iz jednog prostog razloga, a to je, jer mi moje vaspitanje nikada nije dozvoljavalo da pravim razliku među žrtvama koje su nevino stradale samo što su bile druge vere, nacije i kulture. Istovremeno sam tužan i razočaran ogromnom dozom autošovinizma, da tek nakon toliko godina, kroz film koji govori o strahotama Jasenovca, pričamo o tom istom Jasenovcu i Gradišci. Da tako mali broj naših ljudi zna nešto više o Prebilovcima, Jadovnom, Šumarcima i Bivoljem brdu. Ako pogledate malo bolje, ne idu Jasenovac i „Oluja“ odvojeno. Prebilovce vidimo i pre 80 i pre 30 godina, što nam govori samo jedno, a to je da ne smemo zaboraviti i živeti u zabludi, da je to nešto što se dogodilo i neće se dogoditi više nikada, jer ništa nas, poštovane kolege, ne opominje na to osim ovog filma i niko nije platio cenu tih krvavih pirova, već se slave kao heroji.

Pavelić je 15 godina nakon rata ubijen, odnosno preminuo od posledica atentata u Buenos Ajresu. Maks Luburić takođe u Španiji od ruke agenta UDBE i sina ustaškog koljača Vinka Stanića. Neki su usled starosti prespavali svoja suđenja, jer su tek pred kraj svog života dovedeni u Hrvatsku da bi preminuli.

Pre samo 13 godina u Hrvatskoj su pojedinci koji su činili najteže zločine sahranjivani uz najveće počasti. Gotovina, Markač i ostali su slobodni ljudi. Nad srpskim žrtvama niko ne plače i to moramo prihvatiti, okrenuti se sebi i čuvati sećanje i pamtiti svoja stradanja, jer ako ga mi zaboravimo neće nas na njega niko drugi podsetiti. Zahvaljujući gospodinu Antonijeviću, Vladi Republike Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću koji je jedini mogao i smeo, ovaj film je snimljen i samim tim je veoma važan, jer govori o našim žrtvama i našem mnogostradalnom narodu.

Nećemo tu stati, već sam ubeđen da će ovaj film pokrenuti lavinu i da ćemo na ovaj način uz pomoć filmske industrije ukazivati, podsećati i učiti o našoj istoriji i vekovnoj borbi našeg naroda na ovim prostorima.

Takođe, željno iščekujemo i gradnju Memorijalnog centra „Gradina“ koji će Srbija i Republika Srpska graditi zajedno. To pokazuje naše jedinstvo, jer nikada naš narod nije bio jedinstveniji. Nikada ujedinjeniji u želji da pojedine datume obeležava zajedno. To je dokaz da ćemo opstati i ne samo to, to je dokaz da ćemo se potpuno nacionalno konsolidovati i to je nešto čega ne treba da se stidimo, već treba da se ponosimo.

Nećemo se više nikada stideti ni heroja sa Košara, već ćemo o njihovoj žrtvi govoriti sa ponosom. Nećemo dozvoliti da se zaboravi ni jedan srpski vojnik, ni jedan junak koji je dao život za otadžbinu. Dobijaće ulice, podizaćemo im spomenike i spomen ploče. Ti ljudi su svoje živote položili za Srbiju, da bi Srbija danas bila slobodna i nezavisna.

Takođe, nikada više se ne sme dozvoliti da u zaborav padnu Jasenovac, „Oluja“, „Bljesak“ ili NATO agresija na našu zemlju. Ti datumi će biti obeležavani, kao što jesu za sve ovo vreme vlasti SNS, jer je to naša dužnosti i obaveza kako prema žrtvama tako i prema generacijama koje dolaze.

Na kraju, pozvao bih vas sve da glasate u danu za glasanje za ovaj predlog sporazuma i završio bih svoje današnje obraćanje jednim citatom iz knjige „Zaveštanje velikog župana Stefana Nemanje, svom sinu Svetom Savi“, a gde se kaže, citiram: „Čuvajte čedo moje milo jezik kao zemlju, red se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti i najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatiju reč svog jezika. Narod koji izgubi svoje reči, prestaje biti narod.“

Hvala. Živela Srbija.

Drugo vanredno zasedanje , 10.02.2021.

Hvala gospodine Dačiću.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani gospodine ministre, najpre želim da vam čestitam na akciji hapšenja i razbijanja organizovanih kriminalnih grupa u Srbiji i da kažem da koliko budemo odlučni u ovoj borbi, toliko će Srbija biti bolja i uspešnija u narednom periodu.

„Budi human kao što je Srbija bila 1885. godine.“ To je citat koji se dugo decenija nalazio u zgradi, u holu zgrade međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi. Podsećam na jedan događaj sa kraja 19. veka, na jedan presedan koji je ne zabeležen u istoriji ratovanja i nije više nikada zabeležen od tada. Naime, radi se o trenutku kada je prilikom rata sa Bugarskom Srbija na jedan da prekinula ratovanje i omogućila prelazak konvoja međunarodnoj Crvenog krsta kroz našu teritoriju u Bugarsku.

Zašto sam počeo svoje izlaganje ovim citatom i ovom rečenicom? Zato što sam ubeđen da je migrantsku krizu, ako tako možemo nazvati, u Srbiji u prethodnih par godina obeležila humanost. Obeležila je humanost Srbije i srpskog naroda, a ono u šta sam posebno ubeđen jeste da je u genetskom kodu našeg naroda svakako altruizam, filantropija i humanost.

Srbija se silom prilika, ni kriva, ni dužna, kao država koja se nalazi na ruti migranata koji su na putu ka zemljama EU i zapadne Evrope, našla u jednom problemu i uspela je da na adekvatan i dobar način odgovori na sve one izazove koji su se pred njom našli.

Uspeli smo da budemo humani, uspeli smo u nečemu što nisu uspele ni neke države EU. Nismo zatvarali migrante, nismo ih prebijali, nismo bacali suzavac na njih, nismo podizali ograde, nismo podizali zidove. Omogućili smo tim ljudima da prođu kroz našu državu, da je iskoriste kao tranzitnu stanicu i tu se cela priča i završila.

Da li je na tom putu bilo incidenata i problema? Svakako jeste, posebno u onim mestima koji su direktno na toj ruti, ali ono što je potrebno naglasiti što je jako bitno jeste da je država i njene institucije, da su na najbolji mogući način odgovorile na te situacija i da su u mnogome uspeli da zaštite naše stanovništvo i naše građane koji žive na tim područjima.

S tim u vezi, s obzirom da svaka nesreća vuče novu nesreću, u ovoj situaciji konkretno, pojedinci i pojedine grupe su pokušale da iskoriste celu ovu situaciju i da na neki nelegalan način profitiraju iz cele situacije tako što bi krijumčarili te migrante od granice naše zemlje do izlaska iz naših granica.

Upravo zbog toga i dolazimo do ovog sporazuma sa Republikom Severnom Makedonijom. Mi smo i u prethodnom periodu zaista imali jednu dobru saradnju sa Severnom Makedonijom, dokazujemo to i kroz program "mini šengen". Zaista poslali smo i osam hiljada doza vakcina Severnoj Makedoniji i to je zaista za svaku pohvalu, jer ko će kome priskočiti u pomoć ako neće najbliži komšija svom komšiji u nevolji?

Ono takođe na šta bih podsetio jeste da smo pre par dana na Odboru za dijasporu i Srbe u regionu ugostili predstavnike srpskog naroda iz Makedonije i iz Albanije. Jedna od poruka koja je meni ostala u sećanju i koju bih istakao jeste da su se naši prijatelji i naši sunarodnici iz Makedonije i Albanije složili u tome da je položaj srpskog naroda u tim državama dobar onoliko koliko je država Srbija jaka. Istakli su i da u prethodnih par godina postoji tendencija popravljanja tog položaja, što znači da naša država sve više i više dobija na značaju kako u ovom delu Evrope i regionu, tako i na Balkanskom poluostrvu.

Znači, kako dolazimo do te situacije da Srbija toliko može da brine i o svojim sunarodnicima i o svojim građanima? Pa podsetiću vas samo da je jedan od glavnih ciljeva ove Vlade, o čemu je pričala i premijerka Brnabić pre neki dan kada se obeležavalo sto dana Vlade Republike Srbije, briga o zdravlju i zaštiti stanovništva, pa mi smo jedina država u svetu, mislim, u kojoj građani imaju priliku da izaberu kojom će vakcinom da se vakcinišu.

Zbog čega je to bitno? Pa nije tu pitanje samo zdravlja stanovništva, tu je u pitanju i ekonomski napredak ove zemlje, tu je u pitanju i društveni i privredni rast, tu su u pitanju i mnogi, mnogi kilometri auto-puteva, železnica, pruga, bolnica, domova zdravlja. Podsetiću vas samo da smo za samo četiri meseca napravili dve potpuno nove kovid-bolnice u Kruševcu i u Beogradu. Sve je to pokazatelj koliko je Srbija jaka i koliko jača, a masovnom imunizacijom stanovništva dovešćemo sebe u situaciju da što pre izađemo iz ove krize i da se posvetimo još jačanju i podizanju kapaciteta Srbije na svim nivoima.

Država je pokazala odlučnost i u borbi protiv organizovanog kriminala i to je ono što će i dalje biti u vrhu liste prioriteta. Poslali smo jasnu poruku da je Srbija jaka i bezbedna zemlja u kojoj nema zaštićenih.

I na kraju, gospodine ministre, samo bih želeo da kažem da će ovaj parlament i narodni poslanici u njemu uvek biti partner i saveznik u svakoj akciji koja je na dobrobit Republike Srbije i građana Republike Srbije. Imaćete našu iskrenu podršku za svaki potez koji će doprineti da Srbija bude bolja i uspešnija u budućnosti. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 17.12.2020.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, pre dva dana je u Inđiji položen kamen temeljac za izgradnju fabrike „Tojo Tajers“, japanskog investitora i to je najveća japanska investicija u Srbiji.

To je investicija čija je vrednost 382 miliona evra i koja će u Inđiji zaposliti preko 560 radnika i predsednik Vučić je izjavio da smo zaista u žestokoj konkurenciji uspeli da pobedimo i da dovedemo tu fabriku u Srbiju. Konkurenciji Poljske, grada Gdanjska i još nekih država. I to nije ništa čudno što smo pobedili, bar po mom nekom sudu, zato što smo u prethodnom periodu navikli da pobeđujemo.

Navikli smo da pobeđujemo što se tiče privlačenja stranih direktnih investicija. Navikli smo da pobeđujemo što se tiče stanja naših javnih finansija, našeg budžeta. Što se tiče smanjene nezaposlenosti, privrednog rasta, gde smo prvi u Evropi po prognozama za sledeću godinu, sve su to pobede i sve je to rezultat jedne odgovorne i ozbiljne politike koju državni vrh vodi.

Mislim da smo juče čuli dosta toga kada je reč o Sporazumu koji Srbija potpisuje sa Albanijom, a tiče se slobodnog prolaska građana obe države na graničnim prelazima. Ko je želeo da čuje, čuo je suštinu celog tog Sporazuma.

Ja sada ovde pitam sve vas, pitam sve građane Srbije, šta je to toliko čudno u tom Sporazumu i šta je to što toliko smeta svima, koja je to tačka tog sporazuma u kojoj se govori da Srbija ima težnje ka nekakvom imperijalizmu, da Srbija ima težnje ka stvaranju „velike Srbije“ ili Jugoslavije?

Tim Sporazumom se samo omogućava slobodan protok roba, usluga, kapitala i građana pomenutih zemalja. Zar to nije osnov i stub i onoga na čemu počiva EU? U čemu je tu problem? U čemu je problem „malog šengena“? U tome što želimo da sa našim komšijama iz regiona gradimo još bolje dobrosusedske odnose i da zajedno učestvujemo u rešavanju nekih problema, da se zajedno borimo, ako hoćete, i protiv korona virusa.

Mislim da nema tu nikakvih problema, suštinskih. Mislim da je tu najveći problem što jedna takva inicijativa i jedan takav predlog potiče od Srbije i konkretno predsednika, Aleksandra Vučića. Mislim da je to najveći problem. Mislim da je najveći problem svih njih što Srbija se tu ističe kao stožer regionalne saradnje, što je i logično, s obzirom da smo po broju stanovnika najmnogoljudnija država na prostoru bivše Jugoslavije i da svojim ekonomskim i finansijskim rezultatima pokazujemo da trebamo i moramo biti stožer.

Na tom putu primene tog „mini šengena“, pozvali smo i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Crna Gora, država koja je u prethodnom periodu promenila vlast koja je između ostalog zahvaljujući glasovima Srba iznedrila tu svoju slobodu i dovela novu vlast u Crnoj Gori.

Moram samo da podsetim sve one koji zaboravljaju da su tada predstavnici Srba u tom periodu koji je iza nas, predstavnici Srba hapšeni, da su njihove porodice hapšene, da su njihovi najbliži hapšeni, da su njihovi stanovi pretresani. Tada su bili dobri. Kada su trebali da okupe srpski narod oko sebe i da iznedre tu pobedu, tada su bili dobri. Sada se nazivaju svakakvim imenima i to je zaista nešto što je neprihvatljivo i nedopustivo. Mi želimo najbolje moguće odnose sa Crnom Gorom i nadam se da će nova Vlada imati razumevanja i da će raditi u tom pravcu.

Smeta mnogima i to što pomažemo naše sunarodnike širom regiona. Znate, kada je Srbija jaka, svakako su stanovništvo koje živi u Srbiji, koje živi van granica Srbije svakako da je i ono jako.

Znate, kada Srbija investira u Republiku Srpsku, kada investira u neke delove Federacije BiH, kao što su Drvar, Grahovo i Glamoč, kada pravi Srpsku kuću u Crnoj Gori, kada izdvaja nikad veća finansijska sredstva za svoje stanovništvo i za svoje sunarodnike na KiM, to nekome smeta. Smeta im iz razloga što Srbija na taj način pokazuje svoju snagu, pokazuje da je spremna, da je sposobna i da više nije na kolenima, da je jednostavno država koja je uspela da u okviru svojih granica najpre reši neke svoje probleme, a da samim tim nakon toga pomogne i svoje sunarodnike u regionu.

Tačno je da se sve promenilo. Promenili smo se mi pre svega i od paradigme neuspeha napravili smo paradigmu uspeha i nade da možemo da budemo još snažniji i bolji u budućnosti. I to je suština naše politike.

Ovih dana vidimo da se određeni delovi opozicije ujedinjuju oko nekih platformi i oko nekih predloga da će zajednički nastupiti na predstojećem dijalogu između vlasti i opozicije, što za mene nije ništa čudno, i ne treba nikog od nas da čudi, jer će se oni na kraju svi ujediniti, dogovoriti. Dogovoriće se i ujediniti samo sa jednim ciljem, jednom željom, a to je da pobede SNS i Aleksandra Vučića. Imaće na tom putu podršku i nekih evroparlamentaraca, imaće na tom putu podršku i svojih medija, imaće na tom putu podršku i regiona, ali neće imati samo jednu podršku, samo će im jedna podrška hvaliti, a to je podrška građana Srbije. Građana Srbije koji su rekli još 2012. godine šta misle o njima i poslali su ih u politički zaborav i istoriju, jer pamti ovaj narod kako je živeo do 2012. godine, kako se živelo, kolika je nezaposlenost bila, u kom stanju su nam bile javne finansije, kakav smo međunarodni ugled tada imali i još mnogo, mnogo stvari.

Gospodine ministre, zaista želeo vama da se zahvalim što ste svih ovih dana bili ovde sa nama, što ste predstavili na najbolji mogući način i budžet koji smo doneli i sve ove zakone i što se imali sluha da nas saslušate, da čujete sva naša pitanja i da nam odgovorite. Zaista ste pokazali jedan odgovoran i pravi odnos prema narodnim poslanicima ovde i prema ovom visokom domu uopšte.

Želeo bih takođe da vam čestitam još jednom na svim rezultatima koje ste ostvarili u prethodnom periodu, jer znate ova kriza koja je globalna kriza, koja je izazvana pandemijom korona virusa u celom svetu je ostavila posledice. Mi smo već za ovo godinu dana isplatiti četiri minimalne zarade svim privrednicima na taj način smo sačuvali radna mesta, pet. Danas, sutra će biti isplaćena pomoć penzionerima u vidu od 5.000 dinara. Nema potrebe da pričamo koliko to njima znači i zbog predstojećih praznika i svega. Očekuje nas i povećanje plata i penzija u narednoj godini. To su stvarno rezultati koji moraju biti poštovani i kojima se mora odati priznanje.

Želim da i u narednom periodu imate dovoljno znanja, energije i želje da Ministarstvo finansija vodite na najbolji mogući način i da nas sve zajedno očekuje mnogo uspeha u narednim godinama koje su pred nama. Hvala.

Imovinska karta

(Priboj, 10.10.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Član opštinskog veća Opština Priboj Opština Mesečno 25000.00 RSD 15.06.2016 -