MILENKO JOVANOV

Srpska napredna stranka

Rođen je 1980. godine. Živi u Kikindi.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kikindi. Nakon završenih osnovnih studija na Pravnom fakultetu u Beogradu, diplomirao je na specijalističim strukovnim studijama Fakulteta političkih nauka u Beogradu na smeru "Političke partije i izbori".

Učesnik je različitih neformalnih obrazovnih programa – „Škola naprednih političkih veština“ i „Program za buduće političke lidere“ (2006-2007) u organizaciji Nacionalnog demokratskog instituta (SAD); seminara „Podizanje kapaciteta mlade političke elite Srbije“ – Procedure i pravo EU (2007) u organizaciji Beogradske otvorene škola i Fondacije Konrad Adenauer; Godišnjeg seminara (2012-2013) u organizaciji Beogradskog fonda za političku izuzetnost i Saveta Evrope.

Radio je kao profesor u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Kikindi i kao pravnik u dve privatne kompanije.

Demokratskoj stranci Srbije pristupio je 2001. godine. Ostavku na sve funkcije podneo je maja 2015, a Srpskoj naprednoj stranci je pristupio avgusta 2015. godine.

Bio je član Nadzornog odbora Centra „Sava“ u Beogradu i član Gradskog veća u Kikindi. Od 2012. do 2016. godine bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine i odbornik u SG Kikinda.

Nakon parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik. Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - Za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 19.01.2021, 14:11

Osnovne informacije

Statistika

  • 28
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, poštovana potpredsednice Vlade, poštovane koleginice i kolege, ja mislim da mi malo žurimo sa ovim pojmom kultura sećanja, jer da bi se nečega sećali, trebali bi prvo to da znamo. Ja mislim da mi prvo treba da prođemo jedan proces učenja pre nego što dođemo do sećanja, jer je to neki logičan sled događaja. Jer, mi za mnoge stvari ne znamo, mnoge stvari nas ne interesuju, mnoge stvari nam nisu dali da zapamtimo i da ih naučimo, a nemoguće je da obeležimo svoja mesta stradanja Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, jer su ubijani i klani od kućnog praga, pa do Jasenovca koji je pomenut.

Ako već govorimo o nekim porodičnim tragedijama ili iskustvima, pored Bihaća ili na samoj ivici Bihaća nalazi se mesto koje se zove Garavica, za koje je retko ko takođe čuo, gde je ubijeno 12.000 Srba. Dakle, veliki broj Srba danas ne zna gde je ubijeno 12.000 Srba. Godine 1949. građani su postavili neko obeležje ljudima koji su tu stradali i u tom trenutku, 1949. godine, više je bilo stradalih pod zemljom nego građana Bihaća u tom trenutku. A, onda je na 45 godina od tog događaja, 1986. godine, postavljen jedan onako kao spomen park, ima više spomenika i sad tu dolazimo do toga kako smo došli dotle da ništa ne znamo i ono o čemu je i potpredsednica Vlade maločas govorila. A, onda je došao Hakija Pozderac, to je rođak deda ujak, Vuka Jeremića, koji je tražio da se tamo kaže da su stradali Srbi, Hrvati i muslimani, a onda mu je neki novinar iz Velike Kladuše rekao da su stradali isključivo Srbi, a onda su morali da preimenuju da nisu stradali Srbi, nego su stradali rodoljubi.

Znate, moj pradeda Mile Božičković nije stradao ni kao rodoljub, ni kao četnik, ni kao partizan. On nije imao pušku u ruci kada su ga ustaše, muslimanske ustaše odvele na klanje. On je u ruci imao sito, sejao je brašno u tom trenutku i bio sa svojom ćerkom Stakom, mojom babom, koja mi je posle pričala sve to, kao i svim drugim unucima.

E, zato nam je potreban ovaj muzej, gospođo Gojković, da nas više babe ne uče istoriju, nego da je učimo tamo gde uči ceo svet, da naučimo da je ceo 20. vek vek stradanja srpskog naroda, da ne zaboravimo da su Srbi stradali zato što su Srbi i u Aradu tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi u Mačvi tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi na jugu Srbije od strane bugarskih okupatora u toku Prvog svetskog rata, a onda nam se sve to ponovilo od istih zločinaca i u Drugom svetskom ratu.

Malo je falilo da se ponovi još jednom, zato što su kosti Srba po hercegovačkim jamama, u Jasenovcu, na Garavicama, u Jadovnu bile temelj nečega što lepo zvuči, što se zvalo bratstvo i jedinstvo i protiv čega u principu nemam ništa. Jedini je problem što je to bratstvo i jedinstvo podrazumevalo da možemo biti braća i ujedinjeni samo onda ako Srbi nisu Srbi, i ako Srbi budu slabi, i ako Srbi ne smeju da kažu ni da su ubijani, klani, umoreni na svaki mogući način.

Danas je rezultat, kada već pričamo o tom Bihaću, i da završim da, kada se završi popis, ja ne znam koliko će tamo biti srpskih glava. I kao što su uspeli 1995. godine u Hrvatskoj da završe ono što su započeli u Mačvi 1914, 1915. godine tačnije, tako će i tamo da kažu da su otprilike završili ono što su započeli 1941. godine.

Nama, takođe, ova tema, tema kulture sećanja, a pre toga, kao što rekoh, obaveza učenja, predstavlja jedan kamen u mozaiku koji je počeo pažljivo, mudro, uporno i staloženo da gradi predsednik Vučić, a to se zove vraćanje, taj mozaik se zove vraćanje nacionalnog dostojanstva.

Nas su učili da samo Srbija koja nema nacionalno dostojanstvo i samo Srbi koji nemaju nacionalno dostojanstvo su dobri Srbi. I to nam poručuju i danas, to nam poručuju upravo iz Hrvatske. Ako imate predsednika države koji bi menjao sve nacionalne interese za Severinin autogram i koji najviše voli kada je na sastanku sa predstavnicima hrvatske države da kaže kako se on budi uz Severinu, kada imate predsednika države koji kaže kako sanja svetionik na Jadranu, kada imate predsednika države koji se izvinjava za sve i svašta i šta jeste i šta nije srpska greška, e taj je predsednik države Srbije dobar, poželjan, prihvatljiv, itd. Ako imate predsednika Srbije koji insistira na nacionalnom dostojanstvu, e taj predsednik Srbije je bahat, arogantan ili kako ga već nazivaju.

Ne, nije Aleksandar Vučić ni bahat, ni arogantan. Aleksandar Vučić je Srbin i ne stidi se toga što je Srbin. To je ogromna razlika u odnosu na one koji su bili pre njega.

S druge strane, ne smemo zaboraviti to da nisu Srbi stradali zato što su Srbi samo na prostoru bivše Jugoslavije. Spomenuo sam Arad, ali verovali ili ne, i iznad polarnog kruga, a evo 6. maja je bila godišnjica koja je obeležena u Kikindi tim povodom, iznad polarnog kruga imate srpskih grobova, Srba iz Kikinde, Srba iz Melenaca, Srba iz Niša, Srba iz Gornjeg Milanovca, Srba dovođenih sa svih strana, koji su voženi u Norvešku, da bi tamo za potrebe nacističke Nemačke gradili puteve. Jako mali broj se vratio. Imate srpsko i sovjetsko groblje i iznad polarnog kruga.

Onda se čovek zaista zapita ima li kutka na ovoj zemlji gde Srbi nisu stradali zato što su Srbi? I odakle nam pravo više da o tome ćutimo.

Zato muzej kao muzej mora da bude mesto na kome će buduće generacije učiti ono što svaki pripadnik ovog naroda mora da zna, baš kao što svaki pripadnik jevrejskog naroda zna za Holokaust i stradanje Jevreja.

Tu dolazim do onoga što je danas suština. Mi ne beležimo svoje stradanje ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu i tokom NATO agresije, koju smo eufemizmom zvali NATO intervencija, da ne uvredimo one koji su nas tukli, koji su nas ubijali, koji su nas bombardovali, koji nas i danas ubijaju kasetnim bombama i ostacima kasetnih bombi, dakle, mi to ne radimo da bismo se svetili, da bismo gradili neko loše osećanje na osnovu koga će neke buduće generacije tražiti priliku da se svete. Mi to radimo zato što smo dužni da se sećamo svojih sunarodnika koji su stradali zato što su samo bili Srbi i ništa više od toga, i bilo zato što su srbosjekom im sekli vratove ili zato što su ih gurali pod zaleđen Dunav, u svakom slučaju su stradali zato što su Srbi i to moramo da pamtimo. To ne smemo da zaboravimo, ako želimo da budemo Srbi i u budućnosti.

Ali, politika koju predsednik danas vodi jeste politika koja nas nikad neće dovesti u situaciju da odlučujemo na kojoj ćemo strani biti kada je istorija u pitanju. Ne bih rekao da su Srbi bili na strani pobednika. Srbi su bili na pravoj strani i onda kada mnogi od tih pobednika na toj strani nisu bili. A neki su se, bogami, opet odlukom onih koji su i Srbijom vladali posle 1945. godine sa strane upravo ovih koji su ubijali Srbe, onako volšebno prebacili u pobedničke redove, što ih domobranskih, što iz ustaških uniformi.

Opet anegdota koja je istinita, koja se upravo desila u tim selima oko Bihaća. U kuću majke kojoj je sina odveo na Garavici, koji se nikad nije vratio, došao je partizan sa partizanskom četom, a majka tog čoveka ga je pitala – šta bi falilo da je i moj, pa kaže ime, danas ovde sa vama, a on ga je odveo. Spustio glavu i tražio da ga rasporede u drugu kuću.

Zato mi nije jasno, i time da završim, da neko i danas može da pati za nekom ideologijom koja nam je branila da budemo Srbi, koja je apsolutno oprostila u naše ime, ne pitavši nas, sve ono što su nam radili, od krvnika proizvela funkcionere nove vlasti da nam se u lice smeju i da se tim žrtvama smeju.

Taj deo mi zaista nije jasan, ali ono što mi je jasno to je da Srbija mora da bude jaka, to je da Srbija mora da bude stabilna, to je da Srbija mora da ide napred i to je da Srbija samo kada je takva može da sačuva svoj narod od bilo kakvih izazova bilo gde da živi.

Zato politika predsednika koja sa jedne strane se odnosi na nacionalno dostojanstvo apsolutno dobija svoju nadogradnju kroz jačanje Srbije, jer samo jaka Srbija je garant Srbima ma gde živeli. Hvala vam.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Nisam pričao o ideologijama. Kao što sam vam rekao, na glavi mog pradede nije stajala ni kokarda, ni petokraka. Nije stigao da stavi bilo šta na tu glavu, jer su ga pre toga, možda zato što je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, a pre zato što je bio Srbin, skratili za glavu.

Kada već govorimo o tome, mi smo imali dva jugoslovenska pokreta otpora u Drugom svetskom ratu. Jedan je bio komunistički, drugi je bio liberalno-demokratski, jer su to bili sistemi koji su postojali u to vreme. Treći je bio fašističko-nacistički režim.

Taj fašističko-nacistički režim je poražen od strane koalicije liberalno-demokratskih i komunističkih režima. Nas je zapalo da je Jugoslavija posle toga postala komunistička. Da li je to imalo nekih dobrih posledica? Jeste. Da li je to dovelo do toga da su neki ljudi možda živeli bolje nego što su živeli u vreme kraljevine? Jeste. Jedini problem je u tome što mi malo poredimo babe i žabe. Treba da poredimo život u Jugoslaviji sa životom u drugim zemljama u okruženju u to vreme sa jednakim, istim brojem stanovnika, pa ćemo videti da li se ta država brzo ili se nije brzo razvijala.

Ono što ne mogu da prihvatim je to da se danas potpuno zaboravlja priroda tog režima, da su u tom režimu ponovo stradali Srbi, već 1948. godine na Golom otoku, gde su ih mlatili isti oni koji su ih mlatili i 1941. godine, samo što su tadašnje „U“ zamenili zvezdom petokrakom.

Zato ja prosto ne otvaram to kao ideološko pitanje, jer ja imam jedan potpuno drugačiji stav. Nekako mislim da je Drugi svetski rat završen. Komunistički period je sastavni deo istorije ovog naroda i ove države. Mi od toga, želeli, ne želeli, ne možemo da pobegnemo, ali je vreme da ga sagledamo krajnje objektivno, da ne pevamo pesme kojima veličamo ono što nije za veličanje, a da sa druge strane sa onim što je prljava voda ne bacimo i dete. Bojim se da smo i takve stvari radili početkom devedesetih godina.

Prema tome, da mi stavimo tačku na četrdesete godine i da ostavimo muzeju koji se otvara da se time bavi. Mi treba, i to je politika SNS, da gledamo ne u 1945. godinu, nego u 2045. godinu. Znači, nas interesuje 2045. godina, gde će Srbija biti 2045. godine, a to gde je bila 1945. godine neka odlučuju istoričari, neka oni objašnjavaju šta se dešavalo, da li bilo bolje i šta bi bilo kad bi bilo. O tome imam svoj stav. On se u velikoj meri ne poklapa sa onim što je vaš stav, ali to apsolutno ne menja činjenicu da ni vi ni ja ono što je rezultat svega toga što se tada događalo ne možemo da promenimo, jer još nismo izmislili vremeplov. Hvala vam.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

Ono što jeste poenta, to je da je upravo ta ideologija zabranila Srbima da se ovenčaju vencem slave za prvu oslobođenu varoš ili grad u porobljenoj Evropi - Loznicu, koju je osvojio i oslobodio od Nemaca pukovnik Veselin Misita zbog toga što je nosio kokardu na glavi. To smo mogli da obeležavamo, ali nismo obeležavali da bismo obeležavali ustanak kada je Srbin pucao na Srbina. Nekako mislim da bi bilo mnogo bolje da obeležavamo datum kada smo oslobodili neki grad od Nemaca, nego kada su Srbi, kada je Srbin u želji da podigne komunističku revoluciju ubio dvojicu žandarma, između ostalog, jednog koji je bio izbeglica iz iste te Hrvatske, a koji je došao u majku Srbiju jer je hteo da spase glavu, ali ga je dočekao Žikica Jovanović Španac.

U svakom slučaju, kao što rekoh, ideologija je nešto što je svačije pravo da poseduje, da ima svoj osećaj ovakav ili onakav. Istoriju će pisati istoričari. Mi danas možemo da se delimo na one koji će da prime Fajzerovu vakcinu ili kinesku vakcinu ili rusku, Sputnjikovu. To su današnje podele. Najbolje da ostanemo na tim podelama.

Nema nas Srba, gospodine Dačiću, toliko da se delimo na četnike i partizane. Nema danas ni četnika, ni partizana, osim ovih folklornih, jednih i drugih. Ljudi poštuju ovu ili onu vojsku, ovu ili onu ideologiju, ovu ili onu porodičnu tradiciju, na kraju krajeva, a svima nam je cilj da Srbija 2045. godine bude vodeća sila u regionu, a kada vidim kako se neki u regionu plaše toga, onda vidim da nam je to najvažniji zadatak koji imamo pred sobom, a četnici i partizani su završili svoje 1945. godine.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Moje pitanje je, poštovani predsedniče i poštovane kolege, upućeno državnim organima koji su zaduženi da vode istragu vezano za ove račune koji su pronađeni u inostranstvu na ime Dragana Đilasa ili njegovih kompanija i želim da pitam – da li se išta dešava po tom pitanju i kada možemo da očekujemo konkretno neke rezultate tih istraga?

Zašto to pitam? Zato što je juče Dragan Đilas imao potrebu da se obrati javnosti i ono što je rekao zapravo pokazuje da on namerava da nastavi tamo gde je stao. Dakle, on ne misli da je bilo gde pogrešio, on ne misli da je bilo šta uradio kako ne treba, on ne misli da to što je za vreme dok je bio na vlasti svojim firmama, zahvaljujući poziciji u vlasti koju je imao, obezbedio prihod od 619 miliona evra. Dakle, on ne smatra da je to pogrešno. On ne smatra da to više ne treba da radi, nego smatra da treba sutra da se vrati na vlast i da prekosutra nastavi tamo gde je stao. Znači, na 620, 630, 650, 700, 800, milijardu evra naših para dok ne pokupi, a onda raseje ko lipa seme po celom svetu negde pet, negde deset, a valjda u nadi da ga niko ne uhvati.

Zašto je ovo bitno i zašto pitam državne organe? Zato što sankcija tera čoveka da malo razmisli šta je radio. Znači, sankcija za počinjeno delo, sa druge strane, ima preventivni karakter, pa neki drugi ljudi razmišljaju da li bi to radili ili bi trebalo to da rade ili to ne bi smeli da rade, jer će biti kažnjeni.

Pošto sankcije nema, mi vidimo da on, čovek, traži, i to su mu zahtevi u ovom razgovoru, koji vi predsedniče vodite, dakle, jednu nacionalnu frekvenciju za svoje televizije. Šta će mu nacionalna frekvencija? Pa da preprodaje sekunde. Od cele priče o tome kako izgleda politički sistem u Srbiji, kako je u Srbiji politički sistem ovakav ili onakav, kako manjka ovo ili ono, mi smo došli dotle da Đilasu treba nacionalna frekvencija da opet preprodaje sekunde. To što je njegova ideja da se ponovo bavi tim biznisom da ostavimo po strani, nego je upregao i čitavu bulumentu, nazovi, opozicionih stranaka, jer to i više nisu političke stranke ni po svojoj definiciji, ni po organizaciji, ni po podršci građana, tih tzv. lidera, pa da svi oni zajedno rade na tome da on dobije nacionalnu frekvenciju, da preprodaje sekunde. Dakle, svi sada oni rade za „Multikom“ ili kako se već zovu te njegove kompanije, odnosno njihovo političko krilo koje predvodi Dragan Đilas i preko politike pokušava da ostvari mogućnost da za sebe i svoje kompanije ostvaruje prihode.

To je ono što je problem. To je ono što je problem za ovo društvo da takvi ljudi za sve ono što su uradili ne budu sankcionisani, ako se to naravno desi, a ja ase nadam da se to neće desiti, ali je važna poruka za građane. Oni ovih dana obilaze Srbiju, imaju tu neku svoju kampanju i pričaju o tome kako oni zamišljaju dan posle. Evo vam, dragi građani, kako zamišljaju dan posle. Isto onako kako je izgledao dan pre. Znači, „Multikom“ ili njegove firme, kako li se zovu, preprodaju sekunde, Đilas puni džepove i onda se pare nose na Mauriciju, i to je cela ideja, to je cela kampanja, to je ceo projekat i vidite da tu nema ni P od politike, da tu nema nikakvog političkog programa, da tu nema nikakvih političkih ideja, nego samo dajte da dođemo u poziciju da ponovo punimo džepove.

E, zato državni organi moraju da reaguju i državni organi su dužni da u što kraćem roku pošalju odgovor javnosti da li je Đilas pošteno zaradio 68 miliona dolara koje je posejao po svetu, malo u Hong Kongu, malo na Mauricijusu, malo u Švajcarskoj, malo po Bosni, malo po Moldaviji? Dakle, jel to sve pošteno stečeno ili nije? Ako jeste, da mu se čestita na tome što je od 100% minus 20% plus 20% minus 20%, a to sve njegov genijalni mozak uspe da izračuna, jer to niko drugi u Srbiji nije uspeo da izračuna, jer niko drugi nije uspeo da zaradi 619 miliona evra, pa da se onda svi damo da učimo procente i računanje procenata napamet, da i mi budemo milioneri.

A ako to nije slučaj i ako Đilas nije zaradio pare tako što je 100% plus 20% minus 20% plus 20% itd, e, onda da odgovara i da nikom više u Srbiji ne padne na pamet da opljačka građane Srbije da te pare iznese iz zemlje i da im se ruga u lice na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da im priča o tome kako, eto, još samo mu ta jedna televizija treba, da i on ima televiziju na nacionalnoj frekvenciji, da po ceo dan visi na njoj, ali ne da šalje političke poruke nego ponovo da preprodaje sekunde.

Dakle, dokle se stiglo sa tom istragom i hoćemo li konačno videti epilog? Hvala.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.12.2020.

Hvala predsedniče.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani građani, moje pitanje danas će biti postavljeno ponovo istražnim organima države Srbije i policiji i tužilaštvu, ali i BIA i odnosi se na jednu temu koja nije toliko bila prisutna u javnosti, a mislim da je veoma važna, jer je direktno nanela štetu građanima Srbije, ali i kompaniji o kojoj se radi.

Naime, radi se o višegodišnjoj, a može se reći čak i višedecenijski smišljenoj, organizovanoj, planiranoj pljački „Telekoma Srbija“. Dakle, u ovom pitanju imamo tri važne tačke koje su se dešavale u ovom procesu.

Prva tačka je suštinsko uništavanje „Telekoma“ kroz loše upravljanje, ako se to može nazvati lošim upravljanjem.

Kao primer daću nekoliko podataka. „Telekom“ je svoju infrastrukturu za bagatelu prepuštao svojoj konkurenciji i sada se postavlja jedno logičko pitanje – zašto neko to radi? Zašto nešto što je vaše komparativna prednost vi za bagatelu prepustite direktno konkurentu?

U periodu od, recimo, 2006, 2007, 2008, 2009. godine, znači u tih nekoliko godina, kada su se na tržištu operatora kablovskih televizija dešavala ozbiljna previranja, ozbiljne promene „Telekom“ je spavao. Dok je SBB kupovao male operatere, „Telekom“ nije radio ništa. Posledica toga bila je ta što je SBB, kao direktni konkurent narastao na 54% tržišta.

Najgora situacija pljačke „Telekoma“ vidljiva je kroz pitanje interneta. Godine 2012. „Telekom“ je imao 331 hiljadu korisnika interneta više od SBB, već 2018. godine zato što „Telekom“ nije radio ništa, SBB da pretiče u broju korisnika interneta.

Sada se postavlja pitanje – zašto je to tako? Zato što je postojala politička i zato što je postojala menadžerska organizacija, organizovana grupa koja je uticala na to da se „Telekom“ ovako ponaša, da se „Telekomu“ u trci sa konkurencijom vežu i ruke i noge, da bi konkurencija rasla, „Telekom“ stagnirao i propadao i to se sve dešava do 2018.godine kada „Telekom“ konačno počinje da se ponaša normalno, počinje da se ponaša kako se ponaša ozbiljna kompanija, kupuje određene operatore, proširuje broj korisnika, ali tada u tom trenutku se dešava treći važan momenat, a to je da SBB formira svoje političko krilo.

Mi danas svedočimo o tome da političko krilo SBB na dnevnom nivou pokušava da ruši „Telekom“, pokušava da „Telekomu“ ospori pravo da se takmiči na tržištu, pokušava da „Telekomu“ ospori pravo da raste i razvija se, pokušava da uradi ono što su shvatili da moraju da urade. Da bi zaustavili rast „Telekoma“, da bi nastavili rad kompanije SBB, oni moraju da preuzmu političke poluge u ovoj zemlji da bi sprečili i zamenili strategiju razvoja „Telekoma“ razvojem privatne kompanija, tako što će menadžment „Telekoma“ raditi za privatnu kompaniju, a ne za sam „Telekom“.

Zato želim da pitam – ko su ti ljudi u „Telekomu“ koji su radili za SBB? Ko su ti ljudi koji su bili plaćeni od SBB da ne radi za kompaniju u kojoj vrše funkcije, nego za protivničku, odnosno konkurentsku kompaniju? Ko su ti ljudi koji su omogućili SBB da od 2012. do 2018. godine tri puta uveća vrednost kompanije, a u periodu od 2007. do 2018. godine za devet puta, ne za 9%, nego za devet puta uveća vrednost kompanije? Ko su ti ljudi koji su omogućili da SBB dođe na 2,6 milijardi evra vrednosti, a da „Telekom“ nije mogao da bude prodat ni za milijardu? Ko su ti ljudi koji su na taj način, građani Srbije, iz vašeg džepa izbijali pare, jer vi dobijate dividende od „Telekoma“? Ko su ti koji su iz budžeta države Srbije izbijali pare? Za ovu pljačku neko mora da odgovara. Ovo pitanje mora da se raspravi i želim odgovore na ova pitanja. Hvala vam.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.11.2020.

Gospodin Milićević je naveo neke stvari koje bi mogle da posluže kao šlagvort za ono što ja želim da pitam i Državno tužilaštvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali i sve državne organe.

Ne bih se saglasio sa tim da je ovo samo kampanja isfrustriranih ljudi. Ovo najbolje pokazuje koliko smo se na tu kampanju navikli i koliko više nikome nije stalo do toga šta ko govori o porodici predsednika Republike. Ovo najbolje pokazuje da nam je to postalo normalno, da nam je to postalo svakodnevno.

Zašto mislim da nije ovo pitanje samo isfrustriranih političara, kao što je rekao kolega Milićević? Zato što smo, i Aleksandar Martinović mi je svedok, zvao sam ga u subotu, pre pet dana, da ga zamolim da postavim ovo pitanje, dakle pre pet dana je plaćeni ubica, Čaba Der čini mi se da se zove, rekao istražnim organima Mađarske da je od dva kriminalna klana dobio ponudu da izvrši atentat na predsednika Vučića. Ta vest je prošla potpuno ispod radara, potpuno neopaženo, potpuno bez komentara.

Nema, drage kolege, političkog ubistva bez političke pozadine. Nema atentata na predsednika države bez političke pozadine. Danas ja pitam i sebe i vas i javnost u Srbiji da li slučajno, gospodine Milićeviću, svedočimo ovim kampanjama napada na predsednika Vučića?

Ne želim da optužujem nikoga, ne želim da ukazujem prstom ni na koga, ali ne mogu da se otmem utisku da ni malo slučajno nije da je na naslovnoj strani jednog nedeljnika, otprilike prošle godine u ovo doba, snajper uperen u glavu Aleksandra Vučića. Da ni malo slučajno nije od onog njihovog najduhovitijeg, kako ga oni nazivaju, a u stvari nije duhovit, nego je smešan i tužan i jadan, karikaturiste 10, 15, 20 meta po telu Aleksandra Vučića. Da nisu slučajni napadi na društvenim mrežama na Aleksandra Vučića i njegovu porodicu od ljudi koje nazivamo „taj neki ludak, taj je za lečenje“. Ne, nije za lečenje. Ludak nema odgovornost, zato ga i nazivaju ludakom.

Kako to da sa lažnih naloga svi pišu isto i svi traže smrt Aleksandra Vučića i članova njegove porodice? Onda dolazimo do ovoga što ste rekli da se desilo juče, a desilo se i prekjuče. Desilo se i dva dana pre toga i dešava se svaki dan.

Šta je u pitanju? Po mom najdubljem uverenju pripremanje javnosti na ono što je trebalo da uradi Čaba Der ili će uraditi neki drugi Čaba Der.

To što je Aleksandar Vučić stao na žulj kriminalcima i objavio im rat. To je jedan deo priče. Ali, ti kriminalci uvek za svoje delovanje traže političku podršku. Meni se čini da im se politička podrška sama nudi, da neki ljudi sami izlaze u susret onome što oni žele da ostvare i stvaraju atmosferu time što crtaju metu na licu Aleksandra Vučića, na glavama njegove dece. Stvaraju atmosferu da sutra ako bi se tako nešto desilo svi slegnu ramenima i kažu – pa dobro, to je očekivano.

Zato ja pitam, misli li ko konačno da reaguje? Ja zato pitam šta još treba da se desi i da li treba da se desi nešto da bismo onda post festum reagovali ili ćemo probati da uradimo nešto da sprečimo ono što jedni priželjkuju, a drugi, čini se, žele da izvrše? Ili i jedni i drugi žele isto, kako vam volja?

Pet dana je prošlo od toga. Pet dana smo ovde slušali o ceni tovne teladi, pet dana smo slušali o tome gde i na kojoj televiziji je bio Predrag Kon, slušali smo razne govore i evo za pet dana niko Čabu Dera u ovom domu spomenuo nije do sada, čoveka koji je priznao da mu je nuđen novac da ubije Aleksandra Vučića.

Draga moja gospodo i dame, ovo je vreme da se svi mi zapitamo dokle je ova atmosfera došla kada nam ovakve stvari deluju tako da na njih nešto ne treba posebno ni reagovati. Hvala.

Imovinska karta

(Kikinda, 31.01.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Odbornik Skupština opštine Kikinda Opština Mesečno 15000.00 RSD 20.05.2016 -
Poslanik Skupština AP Vojvodine Pokrajina Mesečno 103284.00 RSD 02.06.2016 -
Poslanik Skupština AP Vojvodine Pokrajina Mesečno 35580.00 RSD 02.06.2016 -