Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Milenko Jovanov

Milenko Jovanov

Srpska napredna stranka

Govori

Poslovnik, član 106. stav 2. - niko ne može da prekida govornika dok govori, a neke kolege su prekidale govornicu, a reći ću vam i čime. Prekidale su je vešću koja se pojavila sad u pauzi, a to je da je nemački portal "Vajs", nije ona operacija iz Drugog svetskog rata, mada će neki posle ovih informacija da prođu kao neki koji su prošli operaciju "Vajs", objavio da je maksimalni nivo THC u industrijskoj konoplji nađenoj na Jovanjici 0,54% i ne može se smatrati drogom.

Takođe, anonimni izvor, odnosno izvor iz nemačke ambasade koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da je neuobičajeno da se zbog toga provede dve godine u pritvoru.

Na kraju, kažu kako su danas i N1 koristili ovaj slučaj u političke svrhe. To je izazvalo reakciju poslanika, činjenica da se konačno istina o onome što se desilo pojavljuje sada već i u stranim medijima, jer mi izgleda verujemo tek kad nam neko sa strane nešto kaže, sami sebi i svojim očima ne verujemo.

Sada je jasno da je čitava akcija sprovedena da bi se predsednik Aleksandar Vučić, preko optužbi koje su bile upućene Andreju Vučiću, direktno povezao sa nekakvom proizvodnjom droge i da je ključno pitanje sada, a mi sada već znamo ko, dakle, neki političari, političari pod komandom tajkunske struje bivšeg režima koji su ovu temu eksploatisali u medijima besomučno, danima, nedeljama, mesecima, godinama, neki mediji, odnosno tajkunski mediji ili mediji u vlasništvu tajkuna koji su takođe ovoj temi davali prostora da bude tumačena isključivo da bi se napadao predsednik Republike i njegov brat, a sada vidimo da i stranci uviđaju šta je ovde bila tema, ali i neki delovi policije, gospodine ministre, vi ste toga vrlo dobro svesni, koji su učestvovali u stvaranju čitave ove pod znacima navoda afere.

Zato je ključno pitanje - ko je i zašto tražio da se Andrej Vučić po svaku cenu poveže sa ovim slučajem, ko je tražio od ovoga za koga evo nemački portal kaže da je imao razloga da bude dve godine u pritvoru, da kaže kako ga je Andrej Vučić zvao, i šta je time bila ideja da se postigne?

Mi smo svesni političkih posledica onoga što bi se desilo da je ova laž prošla, da je ova intriga prošla, da je ova politička spletka prošla, da je ovaj brutalni napad na predsednika i njegovu porodicu prošao, vrlo smo svesni toga šta bi bila posledica. Ali, pošto nije prošlo, ovo mora da se raskrinka i istraži do kraja. Ne sme da bude zaštićenih. Nakon ovih informacija, svi koji su učestvovali u kreiranju ove afere, moraju da odgovaraju i da kažu za koga su i šta su radili. Hvala i ne tražim da se Skupština izjasni o ovome.
Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovana ministarka, najpre želim da vam čestitam na pripremi u kojoj ste juče učestvovali pred obraćanje predsednika na Savetu bezbednosti UN, jer je Srbija juče pokazala da na jedan staložen i odmeren način može da prenese ono što su naši stavovi, da nedvosmisleno pokaže da smo i te kako svesni toga da neki ljudi u međunarodnoj zajednici, najblaže rečeno, imaju dvostruke aršine, da smo svesni da se neke poruke vrlo jasno šalju, pa i jučerašnja sednica Saveta bezbednosti nije slučajno održana baš u danu kada je izrečena ova drugostepena presuda generalu Mladiću, ali da smo, sa druge strane, svesni svoje pozicije, svesni toga da Srbija mora da ide dalje, da nastavi da se razvija, što svakako ne znači da treba da ćuti dok je gaze i da nema pravo da iskaže svoj stav.

Mislim da je mera sa kojom je predsednik govorio i suština onoga što je rekao, a budući da ste i vi učestvovali u pripremi svega toga, bila upravo ono što Srbiju danas i čini onakvom kakvom jeste, uspešnom zemljom koja ume da se izbori za ono što su njeni interesi.

Sa druge strane, ja sam danas želeo da govorim o nekim drugim temama koje su na dnevnom redu, pre svega o ovim ugovorima vezanim za "Srbijagas". Srbiji je potreban jak "Srbijagas" i to uopšte nije sporno. Srbiji je potrebna gasifikacija, ni to nije sporno.

Ali, kada govorimo o tome, a vidim da puno entuzijasta ima koji govore o toj zelenoj energiji, koji govore o zameni nekih sistema za grejanje koje smo ranije imali, prosto treba da znaju da to što se nešto gasifikuje ne znači da će građani da se priključe na gas ili da će da koriste gas u svojim domaćinstvima.

Kikinda, grad iz kojeg dolazim, sve je gasifikovano, jel tako, gospodine Bajatoviću, apsolutno sve je gasifikovano a ne greju se svi na gas. Od cene zavisi da li će se ljudi grejati ili neće, ili će koristiti neko drugo gorivo i u tom kontekstu treba razmišljati. Građani to vrlo dobro izračunaju kad počne grejna sezona. Izračuna koliko će da greje kvadrata, koliko košta gas, koliko košta drvo, koliko košta ugalj i onda u skladu sa tim se dalje i ponaša.

Ako hoćemo u tom pravcu da razmišljamo i ako je gasifikacija tema i ako nam je u interesu da dođemo do velikog broja domaćinstava koji koriste gas, koji jeste najčistiji i najjednostavniji energent za grejanje, onda moramo da razmišljamo i o ceni koja će biti mnogo prihvatljivija za građane u odnosu na sve druge energente. To je jedna stvar.

Druga stvar, Srbiji je potreban jak "Srbijagas", iz prostog razloga što "Srbijagas", imaju određene kompanije koje je preuzeo na žalost za dug, kao što su recimo u gradu, iz koga dolazim, kompanija " Toza Marković", i MSK Kikinda. MSK Kikinda funkcioniše dobro, pre svega, predsedniku Vučiću, koji dok nije došao u tu fabriku, ta fabrika nije radila, a što se tiče fabrike "Toza Marković", ja prosto ne znam, verovatno ste vi gospođo Popović, donekle nadležni za temu fabrike "Toza Marković", mislim da ni ministarka ni potpredsednica Vlade, ministarka energetike, i potpredsednica Vlade, ne bi bila u potpunosti nadležna i pitanje je koliko bi bila nadležna ministarka privrede, ali recimo da bi ministar policije bio i te kako nadležan, takođe pored vas, jer ono što se događalo u fabrici Toza Marković je blago rečeno užas, i ja sam zahvalan menadžmentu "Srbijagasa", što je oterao menadžment koji je pre toga i sam doveo.

Ovo govorim, pre svega, zbog brige za 550 radnika koji rade u toj fabrici, i to su ljudi koji rade teške fizičke poslove, koji ne zarađuju basnoslovno velike plate i visoke plate.

Jako mi je stalo kao i celom gradu, a o Kikindi govorim, da ova fabrika nastavi da funkcioniše, da nastavi da radi.

Ja ne smatram sebe preterano pametnim, ali ne znam koliko da sam glup, i dalje ne bih mogao da shvatim kako može fabrika koja svoju sirovinu uzima na 500 metara od peći koju peče tu istu sirovinu, a sirovina je glina, da napravi dug samo za gas od 8,5 miliona evra, da li je tako gospodine Bajatoviću?

Ta fabrika, da budem potpuno iskren, nije u sjajnoj situaciji, još od njene privatizacije kada su upravo radnici prodavali akcije na berzi, zbog neke male razlike u ceni, izabrali su investitora koji je to zadužio do svakog kvadratnog centimetra, ali posle toga, umesto oporavka i umesto ekspanzije koja je bila najavljena, mi smo došli do toga da je fabrika u teškoj situaciji, da se radnici brinu za svoja radna mesta , a da ljudi iz menadžmenta, to su danas investitori koji grade zgrade po Kikindi i Zrenjaninu.

Zato kažem da bi bilo interesantno i vi, ali i gospodin Vulin da se pozabavi time šta se događalo u fabrici „Toza Marković“ u Kikindi.

Još jednom kažem, veoma je važno da ta fabrika nastavi da radi, jer Kikinda nema fabriku koja je u ovom trenutku spremna da prihvati 550 ljudi koji ostanu bez posla.

Nadam se i verujem da će „Srbijagas“, kao i do sada, pomoći toj fabrici da nastavi da funkcioniše i žao mi je što ovaj potez koji je sada povučen nije povučen ranije, jer mislim da bismo neke stvari izbegli i da bismo neke stvari predupredili.

S druge strane, znam da je donet Akcioni plan za privatizaciju i ove kompanije, između ostalih, i ja jedino na šta mogu da apelujem i da molim jeste da onaj ko sutra bude bio zainteresovan ili pozvan da učestvuje u privatizaciji te kompanije ili da kupu tu kompaniju bude neko ko je iz branše. Dosta je bilo onih koji pre podne prodaju peciva u pekari ili džins na pijaci, a popodne kupuju fabrike koje su građani i radnici stvarali desetinama godina. Te trange-frange, tašna-mašna firme su nam i dokusurile ekonomiju. Dakle, da dođe neko ko je iz branše, ko će da razvija dalje tu kompaniju, a ta kompanija je bila, a nadam se da će i biti ponos Kikinde.

Na kraju, da završim sa pričom o Zelenoj agendi koja, kada je upravo gasifikacija u pitanju, vrlo često bude spomenuta.

Mi se nalazimo, faktički, na kraju vremena koje je trajalo negde od devedesetih godina, u kome je oblast ljudskih prava podignuta na pijedestal do te mere da je bilo opravdanje za sankcije, za ratove, za uništavanje čitavih zemalja, za uništavanje čitavih regiona. Dovoljno je bilo reći da se u nekoj zemlji krše ljudska prava, da to kaže neko ko je sebe ovlastio da je vlastan da proceni da li se ljudska prava krše ili ne, a onda se na tu zemlju sruči drvlje i kamenje većeg dela međunarodnog poretka u zemlji gde se ta zemlja disciplinuje, ne vodeći se pritom mnogo računa ni o tome šta je istina, a ni o tome ni šta je tradicija i nasleđe te zemlje.

Mislim da smo na isteku te ere i da ulazimo u novu eru koja će se zvati era Zelene agende. O tome je govorio i predsednik Republike nekoliko puta.

Ako pogledate objektivno, ako se u nekoj zemlji u okruženju krše ljudska prava nije to nešto što dotiče građane neke susedne zemlje i zato je taj pokret intervencionistički u svetu i imao toliko protivnika među intelektualcima i među slobodnim građanima, istinski slobodnim građanima, ne ovim liberalno slobodnim, kako oni sebe vole da zovu, a u stvari su vrlo čvrsto indoktrinirani jednom novom doktrinom kojoj komunizam nije ni do članaka, ali kada imate ekološko zagađenje vi ne možete da kažete da nešto što se dešava hiljadama kilometara daleko od vaše zemlje nema veze i u odnosu na vašu zemlju, jer klima i klimatske promene i sve ostalo pokazuje da svaki žitelj planete zemlje, svaka država na planeti utiče na ovaj ili na onaj način kada je u pitanju ekologija.

Upravo zato je opasna ta agenda koja se priprema, jer će ona sa većim legitimitetom, uslovno rečeno, jer suština pokazuje da je nešto drugo motiv, a ne zaista borba za ljudska prava onda ili zaista borba za ekologiju danas, ali sa deklarativno većim legitimitetom praviti izlete po svetu, uvoditi disciplinu kod onih koji nisu disciplinovani, praviti svetski poredak onako kako nekom drugom odgovara, itd. Upravo u tom kontekstu Srbija treba da se pripremi na izazove koji joj predstoje.

Ako pogledate ovih dana šta je ono što rade neke stranke bivšeg režima, onda ćete videti da se one i te kako kreću već po toj političkoj liniji i u skladu sa tom agendom.

Da li je to način da se obuzda Kina, ja sam suviše mali i nebitan da bih o tome raspravljao i razgovarao. Činjenica je da kineska ekonomija pretiče mnoge svetske ekonomije, činjenica je da kad je kineska ekonomija u pitanju više ne važe liberalni zakoni tržišta, slobode, protoka, ljudi, roba, kapitala, itd. nego važe sankcije, važe neke druge stvari, ali mi je isto tako vrlo indikativno ono što se dešava u našoj zemlji, a dešava se to da je od strane bivšeg režima svaka investicija koja potiče iz Kine bila napadnuta.

Imate jednu situaciju u jednoj pokrajini, severnoj Pokrajini, da u dva grada se grade dve fabrike koje su dobile istovetne dozvole za koje važe istovetna pravila, da obe prave gume i da se ispred jedne stalno nešto mitinguje, a da za drugu retko ko i zna i neko će reći da je to slučajno. Namerno neću da spominjem ovu drugu fabriku, ni koja je, ni čija je, iz prostog razloga što ti ljudi nisu krivi za to, ali je ovde očigledno da se ta agenda u Srbiji već primenjuje i u tom kontekstu moramo da budemo pripremljeni i moramo da pripremimo adekvatan odgovor.

Naravno da svako od nas želi da živi u zdravoj životnoj sredini, naravno da svako od nas želi da udiše čist vazduh i naravno da svako od nas želi da pije čistu vodu. To ništa nije sporno, ali, s druge strane, neće biti da je za proteklih 10 godina, od kada je na vlasti SNS, jednu divnu zelenu zemlju u kojoj nije bilo ni divljih deponija, u kojoj nije bilo ni zagađenih reka, ni zagađenog vazduh, zagadila baš ova vlast. Neće biti da su oni koji su bili pre nas na vlasti i oni koji su upravljali Srbijom ostavljali iza sebe zemaljski raj.

Možda je, eventualno, vazduh bio bolji, jer su zatvorili sve fabrike koje su u Srbiji radile, ali ako biramo između toga da ljudi rade i da imaju od čega da žive i Zelene agende, kako je oni gledaju, jer je to lažna briga za ekologiju, kao što im je bila lažna briga za sve ostalo, onda treba i građane da pitamo šta oni o tome misle. Zato me raduje i najava referenduma koju je predsednik najavio.

Naravno, ja ću glasati za ove zakone koji se tiču i terorizma, posebno ovog dela koji se tiče daljeg razvoja gasifikacije u Srbiji i jačanja, uveren sam, „Srbijagasa“, u nadi da će i „Srbijagas“ u periodu koji je pred nama pokazati snagu i odlučnost kada su u pitanju ove manje kompanije koje su njegov sastavni deo, da i te fabrike i ti radnici budu zadovoljni i budu sigurni da će svojoj deci na sto moći da donesu hleb, jer to je ono što su zaslužili svojim radom i to je ono što zarade svakog dana u tim fabrikama.

Hvala vam.
Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, poštovana potpredsednice Vlade, poštovane koleginice i kolege, ja mislim da mi malo žurimo sa ovim pojmom kultura sećanja, jer da bi se nečega sećali, trebali bi prvo to da znamo. Ja mislim da mi prvo treba da prođemo jedan proces učenja pre nego što dođemo do sećanja, jer je to neki logičan sled događaja. Jer, mi za mnoge stvari ne znamo, mnoge stvari nas ne interesuju, mnoge stvari nam nisu dali da zapamtimo i da ih naučimo, a nemoguće je da obeležimo svoja mesta stradanja Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, jer su ubijani i klani od kućnog praga, pa do Jasenovca koji je pomenut.

Ako već govorimo o nekim porodičnim tragedijama ili iskustvima, pored Bihaća ili na samoj ivici Bihaća nalazi se mesto koje se zove Garavica, za koje je retko ko takođe čuo, gde je ubijeno 12.000 Srba. Dakle, veliki broj Srba danas ne zna gde je ubijeno 12.000 Srba. Godine 1949. građani su postavili neko obeležje ljudima koji su tu stradali i u tom trenutku, 1949. godine, više je bilo stradalih pod zemljom nego građana Bihaća u tom trenutku. A, onda je na 45 godina od tog događaja, 1986. godine, postavljen jedan onako kao spomen park, ima više spomenika i sad tu dolazimo do toga kako smo došli dotle da ništa ne znamo i ono o čemu je i potpredsednica Vlade maločas govorila. A, onda je došao Hakija Pozderac, to je rođak deda ujak, Vuka Jeremića, koji je tražio da se tamo kaže da su stradali Srbi, Hrvati i muslimani, a onda mu je neki novinar iz Velike Kladuše rekao da su stradali isključivo Srbi, a onda su morali da preimenuju da nisu stradali Srbi, nego su stradali rodoljubi.

Znate, moj pradeda Mile Božičković nije stradao ni kao rodoljub, ni kao četnik, ni kao partizan. On nije imao pušku u ruci kada su ga ustaše, muslimanske ustaše odvele na klanje. On je u ruci imao sito, sejao je brašno u tom trenutku i bio sa svojom ćerkom Stakom, mojom babom, koja mi je posle pričala sve to, kao i svim drugim unucima.

E, zato nam je potreban ovaj muzej, gospođo Gojković, da nas više babe ne uče istoriju, nego da je učimo tamo gde uči ceo svet, da naučimo da je ceo 20. vek vek stradanja srpskog naroda, da ne zaboravimo da su Srbi stradali zato što su Srbi i u Aradu tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi u Mačvi tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi na jugu Srbije od strane bugarskih okupatora u toku Prvog svetskog rata, a onda nam se sve to ponovilo od istih zločinaca i u Drugom svetskom ratu.

Malo je falilo da se ponovi još jednom, zato što su kosti Srba po hercegovačkim jamama, u Jasenovcu, na Garavicama, u Jadovnu bile temelj nečega što lepo zvuči, što se zvalo bratstvo i jedinstvo i protiv čega u principu nemam ništa. Jedini je problem što je to bratstvo i jedinstvo podrazumevalo da možemo biti braća i ujedinjeni samo onda ako Srbi nisu Srbi, i ako Srbi budu slabi, i ako Srbi ne smeju da kažu ni da su ubijani, klani, umoreni na svaki mogući način.

Danas je rezultat, kada već pričamo o tom Bihaću, i da završim da, kada se završi popis, ja ne znam koliko će tamo biti srpskih glava. I kao što su uspeli 1995. godine u Hrvatskoj da završe ono što su započeli u Mačvi 1914, 1915. godine tačnije, tako će i tamo da kažu da su otprilike završili ono što su započeli 1941. godine.

Nama, takođe, ova tema, tema kulture sećanja, a pre toga, kao što rekoh, obaveza učenja, predstavlja jedan kamen u mozaiku koji je počeo pažljivo, mudro, uporno i staloženo da gradi predsednik Vučić, a to se zove vraćanje, taj mozaik se zove vraćanje nacionalnog dostojanstva.

Nas su učili da samo Srbija koja nema nacionalno dostojanstvo i samo Srbi koji nemaju nacionalno dostojanstvo su dobri Srbi. I to nam poručuju i danas, to nam poručuju upravo iz Hrvatske. Ako imate predsednika države koji bi menjao sve nacionalne interese za Severinin autogram i koji najviše voli kada je na sastanku sa predstavnicima hrvatske države da kaže kako se on budi uz Severinu, kada imate predsednika države koji kaže kako sanja svetionik na Jadranu, kada imate predsednika države koji se izvinjava za sve i svašta i šta jeste i šta nije srpska greška, e taj je predsednik države Srbije dobar, poželjan, prihvatljiv, itd. Ako imate predsednika Srbije koji insistira na nacionalnom dostojanstvu, e taj predsednik Srbije je bahat, arogantan ili kako ga već nazivaju.

Ne, nije Aleksandar Vučić ni bahat, ni arogantan. Aleksandar Vučić je Srbin i ne stidi se toga što je Srbin. To je ogromna razlika u odnosu na one koji su bili pre njega.

S druge strane, ne smemo zaboraviti to da nisu Srbi stradali zato što su Srbi samo na prostoru bivše Jugoslavije. Spomenuo sam Arad, ali verovali ili ne, i iznad polarnog kruga, a evo 6. maja je bila godišnjica koja je obeležena u Kikindi tim povodom, iznad polarnog kruga imate srpskih grobova, Srba iz Kikinde, Srba iz Melenaca, Srba iz Niša, Srba iz Gornjeg Milanovca, Srba dovođenih sa svih strana, koji su voženi u Norvešku, da bi tamo za potrebe nacističke Nemačke gradili puteve. Jako mali broj se vratio. Imate srpsko i sovjetsko groblje i iznad polarnog kruga.

Onda se čovek zaista zapita ima li kutka na ovoj zemlji gde Srbi nisu stradali zato što su Srbi? I odakle nam pravo više da o tome ćutimo.

Zato muzej kao muzej mora da bude mesto na kome će buduće generacije učiti ono što svaki pripadnik ovog naroda mora da zna, baš kao što svaki pripadnik jevrejskog naroda zna za Holokaust i stradanje Jevreja.

Tu dolazim do onoga što je danas suština. Mi ne beležimo svoje stradanje ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu i tokom NATO agresije, koju smo eufemizmom zvali NATO intervencija, da ne uvredimo one koji su nas tukli, koji su nas ubijali, koji su nas bombardovali, koji nas i danas ubijaju kasetnim bombama i ostacima kasetnih bombi, dakle, mi to ne radimo da bismo se svetili, da bismo gradili neko loše osećanje na osnovu koga će neke buduće generacije tražiti priliku da se svete. Mi to radimo zato što smo dužni da se sećamo svojih sunarodnika koji su stradali zato što su samo bili Srbi i ništa više od toga, i bilo zato što su srbosjekom im sekli vratove ili zato što su ih gurali pod zaleđen Dunav, u svakom slučaju su stradali zato što su Srbi i to moramo da pamtimo. To ne smemo da zaboravimo, ako želimo da budemo Srbi i u budućnosti.

Ali, politika koju predsednik danas vodi jeste politika koja nas nikad neće dovesti u situaciju da odlučujemo na kojoj ćemo strani biti kada je istorija u pitanju. Ne bih rekao da su Srbi bili na strani pobednika. Srbi su bili na pravoj strani i onda kada mnogi od tih pobednika na toj strani nisu bili. A neki su se, bogami, opet odlukom onih koji su i Srbijom vladali posle 1945. godine sa strane upravo ovih koji su ubijali Srbe, onako volšebno prebacili u pobedničke redove, što ih domobranskih, što iz ustaških uniformi.

Opet anegdota koja je istinita, koja se upravo desila u tim selima oko Bihaća. U kuću majke kojoj je sina odveo na Garavici, koji se nikad nije vratio, došao je partizan sa partizanskom četom, a majka tog čoveka ga je pitala – šta bi falilo da je i moj, pa kaže ime, danas ovde sa vama, a on ga je odveo. Spustio glavu i tražio da ga rasporede u drugu kuću.

Zato mi nije jasno, i time da završim, da neko i danas može da pati za nekom ideologijom koja nam je branila da budemo Srbi, koja je apsolutno oprostila u naše ime, ne pitavši nas, sve ono što su nam radili, od krvnika proizvela funkcionere nove vlasti da nam se u lice smeju i da se tim žrtvama smeju.

Taj deo mi zaista nije jasan, ali ono što mi je jasno to je da Srbija mora da bude jaka, to je da Srbija mora da bude stabilna, to je da Srbija mora da ide napred i to je da Srbija samo kada je takva može da sačuva svoj narod od bilo kakvih izazova bilo gde da živi.

Zato politika predsednika koja sa jedne strane se odnosi na nacionalno dostojanstvo apsolutno dobija svoju nadogradnju kroz jačanje Srbije, jer samo jaka Srbija je garant Srbima ma gde živeli. Hvala vam.
Nisam pričao o ideologijama. Kao što sam vam rekao, na glavi mog pradede nije stajala ni kokarda, ni petokraka. Nije stigao da stavi bilo šta na tu glavu, jer su ga pre toga, možda zato što je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, a pre zato što je bio Srbin, skratili za glavu.

Kada već govorimo o tome, mi smo imali dva jugoslovenska pokreta otpora u Drugom svetskom ratu. Jedan je bio komunistički, drugi je bio liberalno-demokratski, jer su to bili sistemi koji su postojali u to vreme. Treći je bio fašističko-nacistički režim.

Taj fašističko-nacistički režim je poražen od strane koalicije liberalno-demokratskih i komunističkih režima. Nas je zapalo da je Jugoslavija posle toga postala komunistička. Da li je to imalo nekih dobrih posledica? Jeste. Da li je to dovelo do toga da su neki ljudi možda živeli bolje nego što su živeli u vreme kraljevine? Jeste. Jedini problem je u tome što mi malo poredimo babe i žabe. Treba da poredimo život u Jugoslaviji sa životom u drugim zemljama u okruženju u to vreme sa jednakim, istim brojem stanovnika, pa ćemo videti da li se ta država brzo ili se nije brzo razvijala.

Ono što ne mogu da prihvatim je to da se danas potpuno zaboravlja priroda tog režima, da su u tom režimu ponovo stradali Srbi, već 1948. godine na Golom otoku, gde su ih mlatili isti oni koji su ih mlatili i 1941. godine, samo što su tadašnje „U“ zamenili zvezdom petokrakom.

Zato ja prosto ne otvaram to kao ideološko pitanje, jer ja imam jedan potpuno drugačiji stav. Nekako mislim da je Drugi svetski rat završen. Komunistički period je sastavni deo istorije ovog naroda i ove države. Mi od toga, želeli, ne želeli, ne možemo da pobegnemo, ali je vreme da ga sagledamo krajnje objektivno, da ne pevamo pesme kojima veličamo ono što nije za veličanje, a da sa druge strane sa onim što je prljava voda ne bacimo i dete. Bojim se da smo i takve stvari radili početkom devedesetih godina.

Prema tome, da mi stavimo tačku na četrdesete godine i da ostavimo muzeju koji se otvara da se time bavi. Mi treba, i to je politika SNS, da gledamo ne u 1945. godinu, nego u 2045. godinu. Znači, nas interesuje 2045. godina, gde će Srbija biti 2045. godine, a to gde je bila 1945. godine neka odlučuju istoričari, neka oni objašnjavaju šta se dešavalo, da li bilo bolje i šta bi bilo kad bi bilo. O tome imam svoj stav. On se u velikoj meri ne poklapa sa onim što je vaš stav, ali to apsolutno ne menja činjenicu da ni vi ni ja ono što je rezultat svega toga što se tada događalo ne možemo da promenimo, jer još nismo izmislili vremeplov. Hvala vam.
Ono što jeste poenta, to je da je upravo ta ideologija zabranila Srbima da se ovenčaju vencem slave za prvu oslobođenu varoš ili grad u porobljenoj Evropi - Loznicu, koju je osvojio i oslobodio od Nemaca pukovnik Veselin Misita zbog toga što je nosio kokardu na glavi. To smo mogli da obeležavamo, ali nismo obeležavali da bismo obeležavali ustanak kada je Srbin pucao na Srbina. Nekako mislim da bi bilo mnogo bolje da obeležavamo datum kada smo oslobodili neki grad od Nemaca, nego kada su Srbi, kada je Srbin u želji da podigne komunističku revoluciju ubio dvojicu žandarma, između ostalog, jednog koji je bio izbeglica iz iste te Hrvatske, a koji je došao u majku Srbiju jer je hteo da spase glavu, ali ga je dočekao Žikica Jovanović Španac.

U svakom slučaju, kao što rekoh, ideologija je nešto što je svačije pravo da poseduje, da ima svoj osećaj ovakav ili onakav. Istoriju će pisati istoričari. Mi danas možemo da se delimo na one koji će da prime Fajzerovu vakcinu ili kinesku vakcinu ili rusku, Sputnjikovu. To su današnje podele. Najbolje da ostanemo na tim podelama.

Nema nas Srba, gospodine Dačiću, toliko da se delimo na četnike i partizane. Nema danas ni četnika, ni partizana, osim ovih folklornih, jednih i drugih. Ljudi poštuju ovu ili onu vojsku, ovu ili onu ideologiju, ovu ili onu porodičnu tradiciju, na kraju krajeva, a svima nam je cilj da Srbija 2045. godine bude vodeća sila u regionu, a kada vidim kako se neki u regionu plaše toga, onda vidim da nam je to najvažniji zadatak koji imamo pred sobom, a četnici i partizani su završili svoje 1945. godine.
Rečenica jedna samo.

Upravo i predstavom koju ste naveli, dakle treba da se setim nečega, Stevan Sremac je rekao: „Kada Srbin želi da pokaže da je objektivan, on pređe na protivničku stranu“.

E zato ovaj muzej, da nam nikad više ne padne na pamet da budemo „objektivni“ tako što ćemo preći na protivničku stranu, tako što ćemo suštinski gledati kako da ne uvredimo one koji su nas ubijali. To što se mi toga sećamo i toga što to mora da bude deo našeg identiteta, Jasenovac mora da bude sastavni deo svake kapi krvi svakog Srbina. Mora to da se nosi da bi smo postojali ubuduće, baš kao što svaki Jevrej nosi u svakoj kapi svoje krvi Holokaust.

Dakle, to je deo identiteta. Bez toga nas nema. Zato nam je potreban taj muzej, da bude granica između onoga što je bilo i onoga što će biti i tu granicu čvrsto da udarimo da je više nikad niko ne pomeri. Hvala.
Moje pitanje je, poštovani predsedniče i poštovane kolege, upućeno državnim organima koji su zaduženi da vode istragu vezano za ove račune koji su pronađeni u inostranstvu na ime Dragana Đilasa ili njegovih kompanija i želim da pitam – da li se išta dešava po tom pitanju i kada možemo da očekujemo konkretno neke rezultate tih istraga?

Zašto to pitam? Zato što je juče Dragan Đilas imao potrebu da se obrati javnosti i ono što je rekao zapravo pokazuje da on namerava da nastavi tamo gde je stao. Dakle, on ne misli da je bilo gde pogrešio, on ne misli da je bilo šta uradio kako ne treba, on ne misli da to što je za vreme dok je bio na vlasti svojim firmama, zahvaljujući poziciji u vlasti koju je imao, obezbedio prihod od 619 miliona evra. Dakle, on ne smatra da je to pogrešno. On ne smatra da to više ne treba da radi, nego smatra da treba sutra da se vrati na vlast i da prekosutra nastavi tamo gde je stao. Znači, na 620, 630, 650, 700, 800, milijardu evra naših para dok ne pokupi, a onda raseje ko lipa seme po celom svetu negde pet, negde deset, a valjda u nadi da ga niko ne uhvati.

Zašto je ovo bitno i zašto pitam državne organe? Zato što sankcija tera čoveka da malo razmisli šta je radio. Znači, sankcija za počinjeno delo, sa druge strane, ima preventivni karakter, pa neki drugi ljudi razmišljaju da li bi to radili ili bi trebalo to da rade ili to ne bi smeli da rade, jer će biti kažnjeni.

Pošto sankcije nema, mi vidimo da on, čovek, traži, i to su mu zahtevi u ovom razgovoru, koji vi predsedniče vodite, dakle, jednu nacionalnu frekvenciju za svoje televizije. Šta će mu nacionalna frekvencija? Pa da preprodaje sekunde. Od cele priče o tome kako izgleda politički sistem u Srbiji, kako je u Srbiji politički sistem ovakav ili onakav, kako manjka ovo ili ono, mi smo došli dotle da Đilasu treba nacionalna frekvencija da opet preprodaje sekunde. To što je njegova ideja da se ponovo bavi tim biznisom da ostavimo po strani, nego je upregao i čitavu bulumentu, nazovi, opozicionih stranaka, jer to i više nisu političke stranke ni po svojoj definiciji, ni po organizaciji, ni po podršci građana, tih tzv. lidera, pa da svi oni zajedno rade na tome da on dobije nacionalnu frekvenciju, da preprodaje sekunde. Dakle, svi sada oni rade za „Multikom“ ili kako se već zovu te njegove kompanije, odnosno njihovo političko krilo koje predvodi Dragan Đilas i preko politike pokušava da ostvari mogućnost da za sebe i svoje kompanije ostvaruje prihode.

To je ono što je problem. To je ono što je problem za ovo društvo da takvi ljudi za sve ono što su uradili ne budu sankcionisani, ako se to naravno desi, a ja ase nadam da se to neće desiti, ali je važna poruka za građane. Oni ovih dana obilaze Srbiju, imaju tu neku svoju kampanju i pričaju o tome kako oni zamišljaju dan posle. Evo vam, dragi građani, kako zamišljaju dan posle. Isto onako kako je izgledao dan pre. Znači, „Multikom“ ili njegove firme, kako li se zovu, preprodaju sekunde, Đilas puni džepove i onda se pare nose na Mauriciju, i to je cela ideja, to je cela kampanja, to je ceo projekat i vidite da tu nema ni P od politike, da tu nema nikakvog političkog programa, da tu nema nikakvih političkih ideja, nego samo dajte da dođemo u poziciju da ponovo punimo džepove.

E, zato državni organi moraju da reaguju i državni organi su dužni da u što kraćem roku pošalju odgovor javnosti da li je Đilas pošteno zaradio 68 miliona dolara koje je posejao po svetu, malo u Hong Kongu, malo na Mauricijusu, malo u Švajcarskoj, malo po Bosni, malo po Moldaviji? Dakle, jel to sve pošteno stečeno ili nije? Ako jeste, da mu se čestita na tome što je od 100% minus 20% plus 20% minus 20%, a to sve njegov genijalni mozak uspe da izračuna, jer to niko drugi u Srbiji nije uspeo da izračuna, jer niko drugi nije uspeo da zaradi 619 miliona evra, pa da se onda svi damo da učimo procente i računanje procenata napamet, da i mi budemo milioneri.

A ako to nije slučaj i ako Đilas nije zaradio pare tako što je 100% plus 20% minus 20% plus 20% itd, e, onda da odgovara i da nikom više u Srbiji ne padne na pamet da opljačka građane Srbije da te pare iznese iz zemlje i da im se ruga u lice na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da im priča o tome kako, eto, još samo mu ta jedna televizija treba, da i on ima televiziju na nacionalnoj frekvenciji, da po ceo dan visi na njoj, ali ne da šalje političke poruke nego ponovo da preprodaje sekunde.

Dakle, dokle se stiglo sa tom istragom i hoćemo li konačno videti epilog? Hvala.
Hvala najlepše.

Poštovani gospodine Milojeviću, poštovane kolege, mi smo dobili predlog koji ste vi obrazložili. Dobili smo i biografiju koju ste obrazložili. Ja se na tome neću nešto zadržavati iskreno rečeno. Primetili smo i mi, ne bih ja to nazvao šumovima, ne bih nazvao na način ili definisao na način na koji ste vi to učinili, ali jesmo primetili aktivnosti nekih ljudi iz pravosuđa koji su na dnevnom nivou gosti tajkunskih medija i koji za potrebe jedne političke grupacije okupljene oko najbogatijih ljudi u politici, ne samo u Srbiji nego i šire, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i ostalih, iznose određene stavove i iznose određene stvari koje u principu nemaju mnogo utemeljenja sa onim što su činjenice, ali verovatno tim gore po same činjenice.

Meni je drago da danas baš govorimo o tome da se gospodin Miodrag Majić oglasio u NIN-u. Ispozirao je na naslovnoj strani. Vidite, imate ovu sliku ovako sa ovim rukama i blagim pogledom ka gore levo, a imate i ovu fotografiju posebno sa prekrštenim rukama, a pogled se negde u daljini gubi dok brine o tome kako će funkcionisati država Srbija.

Za čim žali gospodin Majić, pa ću onda i tome šta je rekao o kandidatkinji o kojoj danas govorimo. Gospodin Majić je pre četiri godine najavio pobunu u pravosuđu koja se na njegovu žalost nije desila i sada lamentira nad tom činjenicom, najgore govoreći o svojim kolegama, gospodine Milojeviću. On o vama govori u prvom delu svog intervjua, pa kaže da ste pristali na nivo činovnika, kaže da ste razočarana i defetistični. Žali se i na narod jer narod želi čvrstu ruku pa mu ništa ne smeta u ovoj zemlji. Žali se na mlade ljude koji su prihvatili poltronstvo, a ne kao on nekakvu borbu ili šta već. Dakle, kriv je narod, krive su mu kolege. Naravno, kriv mu je predsednik Republike koji se provlači kroz svaki odgovor, a kriva mu je i Skupština Srbije jer se moj uvaženi kolega Verolju Arsić u jednoj raspravi drznuo da ga pita o tome zašto štiti silovatelje i da bi on kao poslanik voleo da vidi gospodina Majića ovde, da ga priupita šta on to radi.

Naravno, sudija Majić je skandalizovan, samom idejom da njega neko pozove u Skupštinu da on odgovara. Evo ja mu sada poručujem da niti ćemo ga zvati, niti želimo da ga vidimo. Mi se njega iskreno rečeno gadimo, jer ja ne mogu da nađem drugi izraz za čoveka koji je sudio onako kako je on sudio i obrazlagao presude onako kako ih je on obrazlagao. I posebno mi je drago, što danas na Svetski dan Roma koji želim da čestitam našim sugrađanima i prijateljima Romima, imamo priliku da govorimo o skandaloznoj presudi sudije Majića za koju kaže da niko od nas nije pročitao. Evo je presuda – KŽ 1392/2019 od 10. juna 2019. godine kojom je sudija Majić kao predsednik Veća oslobodio od optužbe optuženog, okrivljenog da je od 20. jula 2017. godine do 24. avgusta 2017. godine počinio krivično delo obljuba sa detetom iz člana 180. stav 2, a u vezi stav 1. KZ.

Pošto želi kolega Majić da se priča o presudi, evo pričaćemo i o presudi. Prvostepeni sud kaže da okrivljeni nije postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi koja isključuje postojanje krivičnog dela i izveo je zaključak da je okrivljeni kao prosečan građanin bio svestan da je stupanje u polne odnose sa detetom zabranjeno, da je pre prvog stupanja u polne odnose sa detetom insistirao na starosnoj dobi oštećene, da je kasnije utvrđena trudnoća kod oštećene, kao i da se stiču sva obeležja krivičnog dela koja mu se stavljaju na teret određena zakonom i tako dalje i tako dalje.

Međutim, tada na scenu stupa upravo sudija Majić. A, ja sam uveren da poštovane dame iz SPS poseban senzibilitet imaju kada su u pitanju devojčice od 13 godina, nad kojima neko vrši obljubu. I da su posebno zainteresovane da iskažu svoj protest zbog toga što osoba koja vrši obljubu nad detetom od 13 godina bude oslobođena zbog neotklonjive pravne zablude, jer je oštećena bila pripadnica Romske nacionalne zajednice. I to poštovane dame stoji u obrazloženju presude sudije Majića.

Polazeći od činjenice da su okrivljeni i oštećena pripadnici Romske nacionalne manjine, Apelacioni sud u Beogradu je najpre okolnosti konkretnog slučaja cenio u sklopu sociološko-kulturoloških osobenosti navedene etničke zajednice u pogledu obrasca bračnih i porodičnih odnosa. Ovo je draga gospodo fašizam, ovo je rasizam. I zato nam se gadi sudija Majić i zato ga nikada nećemo pozvati da sedi ovde sa nama.

Ono što nas zanima, to je da srpsko pravosuđe smogne hrabrosti da sudi onima koji za sebe smatraju da imaju pravo da ne odgovaraju nikome za ono što su radili. Nažalost jedan deo srpskog pravosuđa je saučesnik u maltretiranju političkih protivnika Dragana Đilasa.

Više stotina tužbi je taj giga lopov podneo protiv svakoga ko mu je rekao da je giga lopov, jer kada je krao i otimao od ovoga naroda i ove države niko nije smeo da ga pita šta to radiš, jer je bio vlast, a sada kada treba da odgovara za ono što je radio, niko ne sme da ga pita, jer će da ga tuži. I to je ideja kojom se on vodi kada podnosi više stotina tužbi protiv svojih političkih protivnika. To je taktika nazvana „slap“ ili „slep“u SAD, kao šamar, kojom se suštinski strahom i materijalnim iscrpljivanjem postiže tišina koju on želi. Da se niko ne usudi da kaže lopovu da je lopov, da se niko ne usudi da pita odakle ti pare na Mauricijusu, u Luksemburgu, u Holandiji, u SAD, u Švajcarskoj, u Italiji, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori, u Srbiji, u Makedoniji, u Bugarskoj, u Moldaviji, u Češkoj, u Sloveniji, Kipru, Hong Kongu?

Gde bre više nemaš pare čoveče? I sve ukupno 67.966.814 dolara i 35 centi. Vaših para, naših para, jer ove pare nisu pale s neba, nego su otete od vas, od vaših roditelja, od vaših baka i deka. I kada pitaju što nema ovoga i što nema onoga, pa evo zašto nema i zašto nije bilo. Jer ne može da bude i 68 miliona dolara na računima Dragana Đilasa i puta od Zrenjanina do Novog Sada u četiri trake. Ne može, nema dovoljno za sve.

Evo šta je bio prioritet i njega i njegove vlasti. Ne to da mi imamo puteve, ne to da mi imamo bolnice, ne to da penzioneri imaju penzije, nego da on ima 68 miliona dolara u 17 zemalja, na 53 računa.

Sada se pokreće pitanje odgovornosti. Konačno pitanje odgovornosti. To rade državni organi. Imaćemo uskoro, odnosno već je počela primena Zakona o ispitivanju porekla imovine, pa ćemo da vidimo ko je kako stekao imovinu i ko je kako postao toliko bogat. Da li su tu oštećeni i koliko su oštećeni, jer sam uveren da jesu i država i njeni građani.

U svakom od tih slučajeva mora neko da sudi. Neko ko ima dovoljno hrabrosti i neko ko ima dovoljno integriteta da se odupre ovoj kriminalnoj hobotnici Dragana Đilas, neko ko ima dovoljno hrabrosti i dovoljno integriteta da odgovori na pitanje zašto je jedna strana ambasada Vuku Jeremiću uplaćivala novac za bavljenje politikom u Srbiji? Odakle sedam miliona evra za predsedničku kampanju 2017. godine predsedničkom kandidatu Vuku Jeremiću itd.?

Odakle milioneri u evrima nakon svega nekoliko godina provedenih na vlasti? Odakle su došli i kako su došli dotle da njihovo čukununuče ništa osim kašike ne treba da podigne, a da bude milioner? I kako su došli baš u tu poziciju u vreme kada je ova država najviše propadala, kada su podelili 500.000 otkaza, kada su uništili privatni sektor, kada su posle toga uništili javni sektor, kada su faktički uništili sve?

Pravdu čeka narod. Pravdu želi da vidi. Znam i razumem da su pravo i pravda nažalost dve različite kategorije, ali treba težiti tome da budu koliko toliko bliske. Narod čeka pravdu, jer mu je dosta lopuža poput Dragana Đilasa koje ga pravim blesavim svih ovih godina, koji nas gledaju u lice i koji nam se smeju i koji sada podnosi krivične prijave protiv onih koji kažu da ima ove račune, ali ne piše u krivičnim prijavama da računa nema, nego da ono što je pokazano nisu izvodi.

Znači, predmet spora nije to da li Đilas ima ili nema pare, nego to da li je ono izvod ili nije izvod, da li je šija ili vrat. Pa, ako nije šija, nego je vrat, onda ćemo da mašemo presudom i kažemo - aha, evo, vidite kako su lagali. Niko nije lagao. Lažov je Đilas, kao što je i lopov. Normalno je da neće da kaže da ima 68 miliona dolara na stranim računima, jer je to kraj političke karijere. Zato je i ćutao tri dana, jer nije znao šta će da odgovori kada su ga pitali. Onda se setio da ne odgovara na pitanja, kao genijalnu taktiku da primeni ćutanje, brani se ćutanjem. Kako će se braniti pred državnim organima i pred sudovima ove zemlje, to ćemo imati prilike da vidimo.

Ono što nama treba, to su sudije koje su slobodne, koje su nezavisne i koje su hrabre da sude po zakonu i prema svima jednako, i kada su u pitanju Đilas i njegovi lopovi, i kada su u pitanju ljudi koji su zloupotrebili činjenicu da Aleksandar Vučić svakoga dana radi za Srbiju, pa su iza njegovih leđa trpali u džepove. I oni moraju da odgovaraju i nikome članska karta ne može da bude ni izgovor niti oproštajnica, nijedne stranke, ni vladajuće, ni opozicione, ni SPS.

Prema tome, to je ono što će dovesti do zadovoljenja pravde i vere naroda u pravosuđe, da vidi da konačno sve one bitange po lokalnim samoupravama koje su ni iz čega postali milioneri odgovaraju na to kako su stekli te pare dok su oni krpili kraj sa krajem.

Na kraju, drago mi je da je kandidatkinja Jasmina Vasović, između ostalog, prošla obuke o pravima deteta, o krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica itd, i jako bi me zanimalo šta bi imala da kaže na ovaj skandal od presude Miodraga Majića.

Dakle, da se još jednom osvrnem na presudu broj KŽ 1392/2019, pošto kaže uvaženi sudija da se mi time ne bavimo i da bi ga ovde neko gađao paradajzom kad bi došao. Kao što rekoh, ne bavimo se mi njime zato što nam je to zadovoljstvo, nego zato što ovo ne sme da bude uzor ni za jednog sudiju. Ovo ne sme da bude slika našeg pravosuđa. Ovo ne može i ne sme da bude pravilo u Srbiji. Umesto da se bavi svojim poslom, on deli lekcije drugima, čekajući pobunu valjda sudija, na čijem će čelu biti on, pa će tako svi pobunjeni da urade ne znam ni ja šta.

Nije on 5. oktobra bio u nekoj mišjoj rupi. Pošto je mnogo osetljiv na političko postavljenje, nije mu smetalo političko postavljenje njegovo od strane pokojnog ministra Zorana Stojkovića. To je bilo u redu? Znači, kada je on u pitanju, onda politika nema veze, onda je politika u redu. Ali, kada su drugi u pitanju, onda traži dlaku u jajetu i trun u oku koji mu ne smeta kada je u njegovom pitanju.

Sve u svemu, mi ćemo, naravno, u danu za glasanje, odnosno danas podržati izbor kandidatkinje za predsednicu Vrhovnog kasacionog suda, Jasminu Vasović, sa uverenjem i nadom da će i ovo postavljenje dovesti do toga da građani Srbije, da Srbija vidi pravdu, oseti pravdu i da se svakom sudi u skladu sa onim što je radio. Hvala vam.
Nije to apsolutno ništa sporno, koleginice Paunović, samo smatram da postoje neke teme…

Inače, meni ne smeta ni graja ni dobacivanje, apsolutno nemam problem sa tim. Parlament je takav da prosto živi i kada neko od nas govori ljudi razgovaraju, nije to ništa sporno. Na kraju krajeva, i neki naši poslanici razgovaraju kada ja govorim i kada vi govorite. Nije to ništa sporno, ali prosto smatram da postoje nekad neke teme pred kojima treba zaćutati i koje ne znam ni kako bih okarakterisao.

Znate, kada dođete u situaciju da moramo danas da objašnjavamo čoveku koji svima deli lekcije ovde, vama i meni, Vladi, ministarstvima, predsedniku, svojim kolegama, građanima i narodu, mladima, dakle, svima on zna šta treba da kaže, onda se bavimo time da moramo da objasnimo da ne može objašnjenje da bude onako kakvo je dato.

Postavlja se samo jedno jedino pitanje – da li bi gospodin Majić isto presudio da je u pitanju njegova ćerka od 13 godina i deset meseci, kako piše u presudi? Samo to neka mi kaže. Da li bi isto presudio ili bi rekao – eto, znate, moja ćerka nije Romkinja i na nju se ne odnose ta pravila koja sam primenio u ovom slučaju?

Zato samo molim i apelujem na kraju, ove po ambasadama koje posećuje, a za šta kažu ovi ljudi iz tih tajkunskih medija, koji su prepoznali u mojim rečima i kada ga nisam spomenuo da je baš on taj koji ide po stranim ambasadama, da mu više ne daju vetar u jedra pričajući mu kako je on mnogo bitan itd, jer posle mi s tim ludacima koje oni napumpaju informacijama i pohvalama ne znamo šta da radimo. Neka mu objasne da treba da radi svoj posao, pošto izgleda samo njih sluša. Neka mu kažu da treba da sudi po zakonu i neka mu kažu da je dete dete, ma čije bilo. Hvala.
Sve ste vi u pravu, samo ima jedna stvar znate. Nekada su ljude sa viškom ambicija vodili na određena mesta, pa im objašnjavali da to baš ne biva. Kad neko umisli da je Napoleon ne daju mu vojsku, nego mu objašnjavaju da nije Napoleon. To se leči ako se krene na vreme.

Mi ovde imamo jedan drugi problem da se nešto pospešuje i gura da to raste, da buja, da ne znam ni ja šta. Vraćam se na ono što je problem, da, rekao sam i sam, da je eto igra sudbine dovela dotle da danas pričamo o čoveku koji je doneo tu skandaloznu presudu sa još skandaloznijim obrazloženjem.

Znači, obrazloženje je sporno više nego sama presuda. Vi možete da kažete ovo ili ono, ali kada vidite na kojim vrednostima je to zasnovano, pa to je stvarno da se čovek zapita ko je ovde lud. I, onda nam ti isti pričaju o vrednostima, o tome šta je bitno, šta nije, kako ko treba da se ponaša itd. Tako da kažem, nije stvar u tome šta ko o sebi misli, nego je problem u onima koji ih ne razuveravaju kada su ta uverenja u pitanju. Hvala.
Prvo, apsolutno ne vodimo politiku „Evropska unija nema alternativu“, kod nas samo Srbija nema alternativu, gospodine Glišiću. Za Srbiju se borimo, za Srbiju živimo, sve što možemo da uradimo radimo za Srbiju i vodimo računa o tome šta je interes Srbije.

Što se antivakcinaša tiče, pa najveći antivakcinaš je u Srbiji, prvi antivakcinaš je bio Dragan Đilas, kako se njega niste setili? On je prvi rekao da neće dati da se u Srbiji vakcinišu tamo nekim vakcinama kineskim, pa on nam je prvu kampanju protiv kineskih vakcina vodio. Kako se njega niste setili? Ali ne samo da je

vodio kampanju protiv kineskih vakcina, gospodine Glišiću, nego je vodio kampanju i protiv kineskih investicija u Smederevu, protiv kineskih investicija u Boru, kineske izgradnje puteva u Srbiji, svemu tome je protivnik Dragan Đilas, ali niste to primetili.

Što se tiče tog našeg, kako ste rekli, „Evropska unija nema alternativu“, pa vidite i sami ko ima podršku danas nekih struktura koje dolaze iz Evropske unije, nije to sigurno SNS, mnogo drugih ljudi može da se pohvali ozbiljnijom podrškom, posebno nekih evroposlanika.

Što se našeg odnosa sa NATO-om tiče, gospodine Glišiću, lepo je i bezbrižno biti neodgovoran i znati da sve što kažeš ne pravi nikakve posledice za zemlju. Mi moramo da vodimo računa o tome da smo jedina zemlja u potpunom okruženju NATO-a, zajedno sa Republikom Srpskom, ali ljubomorno čuvamo svoju vojnu neutralnost. Imamo saradnju sa NATO-om, imamo saradnju sa ODKB-om, znači, trudimo se da tu neutralnost sačuvamo. Od koga smo nabavljali oružje? Odakle MIG-ovi? Od NATO-a? Pa neće biti da NATO daje MIG-ove srpskoj vojsci.

Što se na kraju antivakcinaša tiče, jedno je sumnjati u vakcine, a drugo je širiti paniku. To su dve različite stvari. U jednoj se reaguje argumentima, a u drugom mora da reaguje država.

Na kraju, nemojte se zamajavati, otkriću vam tajnu, stranim službama, tajnim organizacijama koje stoje iza SNS, iza SNS stranke stoji srpski narod i zato imamo snagu koju imamo. Nikakve strane službe gospodine Glišiću.
Srpski narod i građani Srbije vrlo dobro znaju ko se zalaže za njegove interese i ne treba niko sa strane da mu kaže - e, ovo je tvoj interes, ovo nije tvoj interes. Oni sami znaju šta je interes i zato glasaju za SNS i zato podržavaju Aleksandra Vučića. Nema potrebe da vi sad narodu govorite - ovi rade u interesu ili ne, zna narod kako ko radi i zato smo tu gde smo.

Istorijsku šansu koju smo dobili, koristimo odlično. Srbija danas ekonomski raste, ne stagnira, ne nazaduje. Broj zaposlenih je veći nego ikada. Plate rastu, penzije rastu, imamo snage i finansijskih mogućnosti da se nosimo sa ovom krizom koja je usledila nakon korone bolje nego sve zemlje u regionu i boga mi bolje od najvećeg broja zemalja u Evropi. Da li koristimo mi tu šansu? To što biste vi da mi sa 700 hiljada članova jurimo veštice po ulici to se neće desiti, zato što smo odgovorni, ne zato što nas je strah. Najlakše je tako reći, odstranite sve, odsecite sve. Ja vas pitam šta su posledice? Jel vi stvarno mislite, prvo da te NATO strukture kako ih zamišljate, ne mogu ni da percipiram, ali da to stvarno postoji ako stvarno mislite da tako postoji da bismo mi mogli tek tako da se time bavimo, a da to ne ostavi nikakve posledice po zemlju, hajde razmislite o tome.

Dakle, ne radi se o tome da se ičega plašimo, nego se radi o tome da vodimo računa o državi Srbiji, a što se tiče vakcina i antivakcinaša i Sulejmana Ugljanina i Radovanovića, itd, ja samo građane mogu da pozovem da se vakcinišu. Ja sam dobio i prvu i drugu vakcinu, nemam čip, ne pretvaram se u reptila, ne mislim da je zemlja ravna ploča, ne mislim da ljudi noću menjaju oblike itd. Sve je ostalo isto, samo sam zaštićeniji od ovog opakog virusa koji ozbiljno napada ljude i koji može da dovede do vrlo teških ishoda. Ljudi treba da se vakcinišu, niko od nas nije stručan ni kad je u pitanju aspirin, pa ga koristimo. Hvala.
Mi smo danas tokom cele rasprave čuli argumente za, a nismo čuli nijedan argument protiv izbora predloženog kandidata. Pratio sam i današnje medije koje su pomno pratile današnju sednicu, ni oni nisu izneli nijedan argument protiv izbora današnje kandidatkinje. Jedini argument koji je ostao da stoji od strane zaduženog u Đilasovom savezu za pravosuđe, dakle, od sudije Majića koji je u ovom njegovom intervjuu, koji kaže da je najvažniji argument protiv izbora kandidatkinje Vasović na ovu funkciju to što poznaje predsednika Republike. Dakle, ne da postoji nekakav uticaj, ne da postoji nekakva veza, već zato što ga poznaje. Ovo je toliko besmisleno i glupo da je očigledno Majić sam smislio.

Na kraju, budući da su tajkunski mediji ceo dan pomno pratili današnji rad Skupštine i beležili kako govorimo i o čemu pričamo, želim da im se od srca zahvalim na pažnji koju su nam ukazali i da ih sve pozdravim tradicionalnim narodnim pozdravom – hej, hej, Đilase, vrati pare lopove. Hvala vam.
Hvala najlepše.

Poštovane kolege, najpre ću da kažem nešto što možda ne znate, možda niste čuli, ali je moja dužnost i moja obaveza i kao potpredsednika SNS i kao čoveka koji dolazi iz Kikinde da upoznam i vas i javnost da je pre dva dana našoj koleginici iz Pokrajinske skupštine Stanislavi Hrnjak nepoznata osoba demolirala auto ispred zgrade u kojoj živi sa porodicom.

To samo po sebi, pitanje koliko bi i u kom pravcu vodilo razgovor, raspravu i analizu da se neke druge stvari nisu dogodile nekoliko dana pre. Naime, 17. marta ove godine četiri osobe je privela kikindska policija zbog ispisivanja grafita i deljenja nekih letaka u kojima je pisalo - Milenko Jovanov je sramota za Kikindu, potpisanih od strane Stranke slobode i pravde i to nije ništa sporno. Politička borba podrazumeva i tu vrstu komunikacije. Međutim sporno je nešto drugo. Od četiri osobe, tri su iz Beograda dovedene. Od te tri osobe dve su osobe koje su izvršile sledeća krivična dela: 2008. godine – razbojništvo, 2009. godine – pokušaj ubistva, 2013. godine – korišćenje opojnih droga, 2015. godine – razbojništvo i iznuda, 2016. godine – teška krađa, dva krivična dela, 2017. godine – teška krađa, dva krivična dela, 2018. godina – razbojnička krađa i ugrožavanje javnog saobraćaja. To su osobe koje je Dragan Đilas poslao da u ime njegove stranke u jednom mirnom gradu, u kome ovakvih kriminalaca, uveren sam, čak i da nema za njegov račun škrabaju parole i dele letke. Na vrata građana Kikinde doveo okorele kriminalce.

Stanislava Hrnjak, koleginica iz Pokrajinskog parlamenta i poverenica naše stranke u Kikindi, jedna hrabra i otresita žena je javno osudila ovo divljanje Đilasovih kriminalaca i u medijima i na konferenciji za štampu, na društvenim mrežama, a onda joj se gle čuda ispred kuće desilo to što se desilo.

Sada ja pitam, budući da za sva ova navedena krivična dela postoji samo jedna presuda na osam meseci kućnog pritvora – šta treba da rade i šta treba da urade kriminalci da bi bili osuđeni? Da li je ovaj koji je pokušao ubistvo treba i da izvrši ubistvo tamo gde ga Đilas pošalje i da li će i tada biti osuđen ili će opet biti nekih olakšavajućih okolnosti, pa će mu se dati da sedi kod kuće, da gleda televizor i gricka kokice i osam meseci izlazi samo u dvorište?

Mi nećemo prihvatiti model ponašanja Marinike Tepić iz Pančeva koja kriminalcima preti novinarima da će da ih iseljavaju. Nas iz Kikinde niko iseliti neće ni Đilasovi kriminalci, ni njegovi lokalne kriminalci poput Zorana Mileševića. Dakle, niko nas iz Kikinde iseliti neće. Neće nas zastrašiti i nastavićemo da se borimo za politiku Aleksandra Vučića i SNS i protiv Đilasa i protiv njegovih kriminalaca.

Danas biramo sudije koje će, kao što je i rečeno, otići na više pozicije, i ja sam prošli put kada smo govorili o sudijama rekao nešto što je posle toga tumačeno na način na koji ja to nisam rekao. Ja ću zbog toga da pročitam šta sam rekao, ali mi je zanimljivo kako su to protumačili. Dakle, ja sam rekao ovako – „Ja ne mogu da prihvatim da je sudska vlast nezavisna ako ne nezavisna od Vlade Srbije, ali je zato zavisna od stranih vlada. Ne mogu da prihvatim da je nezavisan sudija koji svakodnevno na medijima napada Vladu ili Vučića, a zato kao kuče stoji ispred stranih ambasada i maše repićem kada ga puste na prijem za tri kanapea i dva koktela“, kraj citata.

Kako su to sa tajkunske televizije Đilasa i Šolaka prepoznali sudiju Majića ja živ nisam da saznam? Da li su ga prepoznali u mahanju repićem ili u čekanju ispred stranih ambasada ili znaju da navali na kanapee i koktele čim uđe na prijem? Ja ne znam, ali ja čoveka spomenuo nisam u tom kontekstu.

Dakle, gospodin Majić, pošto se zbog toga silno uzrujao treba da se obratio Đilasu i Šolaku i njihovim urednicima oko toga što ga dovode u kontekst onoga što niko nije rekao i kako to oni baš u njemu prepoznaju ono što nije rečeno?

Međutim, rečeno je nešto drugo, a to je da postoji sprega između pojedinih sudija, pojedinih medija i pojedinih političara. I ta sprega je lepo dokazana osmog i devetog marta ove godine. Dakle, osmog marta, sve se dešava nakon one konferencije za novinare gde je predsednik Vučić objavio one strahovite slike o monstruoznim delima uhapšenog klana Veljka Belivuka, u osam sati negde izlazi vest na jednoj od tih tajkunskih televizija – fotografije nisu dovoljan dokaz protiv Belivukove grupe. Posle toga na istom mediju, televiziji – šta je sve Vučić prekršio na konferenciji za štampu, to je negde u 14 sati. Onda osmi mart u 16 sati – fotografije ubijenih mogu biti dokaz, ali teško do presude. Onda novine koje su nedavno kupili kažu – uznemirujući sadržaj koji je državni vrh objavio nije smeo da se prikazuje na nacionalnim frekvencijama.

Vidite i sami u kom pravcu stvari idu i šta mediji pokušavaju da urade, ali nedostaje kredibilitet i ko će da da kredibilitet? Naravno, sudija Majić. Na toj istoj televiziji on se pojavljuje u devet sati uveče da lupi pečat na celu priču i kaže – Vučićeva konferencija je degradacija pravosuđa. Eto vam sada. Da li postoji ta saradnja i ta simbioza između pojedinih medija, tajkunskih medija, pojedinih stranaka, tajkunskih stranaka, i pojedinih sudija koji učestvuju i saučestvuju u svemu ovome? Zaključite sami.

Ono što je moja želja to je da se sudije ne ponašaju onako kako se ponaša gospodin Majić i da on se zbog toga mnogo uzrujao, ali on jeste negativan primer svega onoga što jedan sudija može da bude, jer ko je ovlastio gospodina Majića da govori u ime pravosuđa Srbije kad nije pravosuđe Srbije on, nije pravosuđe Srbije čak ni njegov sud? Dakle, mi imamo sada već situaciju da neki ljudi zloupotrebljavaju činjenicu da su sudije ili predsednici sudova kao onaj Stefanović Aleksandar…

(Aleksandar Martinović: Zvani Stepa.)

… To će sada u nekom drugom postupku da se traži i nadimak i godište i sve ostalo.

Uzme čovek i potpiše saopštenje suda koje nije video niko osim njega i njegovih najbližih saradnika, a u tom sudu stoji dvadeset i nešto sudija. Na šta to liči? To je ono što smeta kada je pravosuđe u pitanju. Ne znam što im smeta kritika iz Skupštine. Ako su oni grana vlasti nezavisna i mi smo grana vlasti nezavisna. Ako oni kao grana vlasti nezavisna za sebe misle da imaju pravo da kritikuju i izvršnu i zakonodavnu vlasti i kako ko govori u Skupštini i šta su nam teme i zašto ovako nastupamo i zašto onako nastupamo i zašto spominjemo ovoga, a ne spominjemo onoga itd. onda i mi imamo puno pravo kao predstavnici zakonodavne vlasti da kritikujemo neku drugu granu vlasti, a pod tim podrazumevam i sudsku vlast i šta tu nije jasno? Ili oni ponovo idu sa tim da postoje neki ljudi koji su svete krave u ovoj zemlji, koji smeju da rade šta god hoće, da pričaju o kome god hoće, da iznose šta god hoće i da o njima niko ništa ne sme da bekne i da progovori.

Dakle, nastavićemo da govorimo o onome što su anomalije, želimo da sudovi rade brže i efikasnije, da nam se Đilasovi kriminalci ne šetaju po gradovima po Srbiji, da ih Đilas ne šalje po lokalnim samoupravama u kojima nije u stanju da napravi lokalne odbore, da ne kucaju ljudima na vrata. Sve to tražimo, a ne da osnovano sumnjamo da lupaju ljudima automobile, nego da sede iza rešetaka gde im je i mesto i naravno da se nađe neko ko će imati dovoljno hrabrosti i dovoljno nezavisnosti da nam kaže, kako čovek za života može da zaradi i iznese iz zemlje 67,8 miliona dolara.

Na koliko destinacija se nalaze svi ti računi? U koliko zemalja, u koliko valuta taj čovek sve drži pare i za to mora da se odgovara. Moguće je i razumem kao političar odluku Dragana Đilasa da ne odgovara novinarima. Šta bi im i odgovorio? Ali, Boga mi, državnim organima Dragane Đilas, moraćeš da odgovaraš. Hvala.
Član 107.

Samo jedna stvar, gospodine ministre, koju ste napomenuli, voleo bih samo da podvučete, kada ste već rekli, zbog poslanika i zbog javnosti.

U svih tih 1572 razgovora nije bilo slušanja lica bezbednosno interesantnih, a onda upadanja po nalogu suda u te razgovore, jer to je teza koju pojedini ljudi danima provlače, da je predsednik Republike Srbije razgovarao sa bezbednosno interesantnim licima i tako upao u praćenje. Ne, bez odluke suda, mimo svakog zakona, mimo svakog pravila i namerno i vrlo svesno je nezakonito prisluškivan i on i njegova porodica. Pa vas molim još jednom samo to, zbog javnosti i zbog poslanika, da se to dobro podvuče, da se zna kako je i šta je rađeno. Hvala.