Hvala predsedavajuća.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege narodni poslanici, kao što reče gospodin Darko Glišić pre nekoliko dana da nismo izgradili tolike autoputeve ne bi imali šta da blokiraju ovi ekološki ustanici, ali nema te blokade koja će moći da zaustavi da se Srbija kreće u dalje premrežavanje naše zemlje brojnim saobraćajnicama kao kakve su i ove o kojima danas govorimo auto-put Ruma-Šabac i brza saobraćajnica Šabac-Loznica.

Naime, ovo je jedan od najznačajnijih projekata Republike Srbije, jer je važan za razvoj i povezivanje 600 hiljada ljudi koji žive u Mačvanskom i Sremskom okrugu, ali i u povezivanju Podrinja sa zapadnom Srbijom i Vojvodinom, kao i celog tog dela sa celim regionom naročito sa BiH.

Poštovani građani, nije suština zaduživati se u predizbornoj godini radi povećanja plata i penzija kako bi pokupili jeftine političke poene. Suština je, kako su to radili neki naši prethodnici. Suština je zaduživati se, prethodno napravivši zdravu ekonomsku podlogu, radi nečega što će biti od koristi našem narodu i državi i to je upravo ovaj auto-put, tako da ne vidim razlog da se u danu za glasanje ne izglasa predlog zakona o ovome kreditu. Hteo bih nešto drugo da kažem.

Mnogo je na našoj političkoj sceni politikanata, mnogo političkih manipulanata, a malo je državnika. Jednog smo videli pre nedelju dana kada je otišao našem narodu u Gornje Nedeljice kako bi čuo šta ga sve mori, a onda nekoliko dana nakon toga kada je manirom ozbiljnog državnika, nakon što je anticipirao sve zahteve građana i analizirao ih, doneo odluku da povuče zakone za koje je uvideo da su delimično sporni, kažem, delimično.

Videli smo da je ono što je u interesu građana svetinja i za njega i SNS i pokazao je da je spreman da preuzme na svoja leđa, ne svoje greške, i povuče potez koji je svojstven pristojnim i ozbiljnim ljudima koji ne razmišljaju samo o svom dobru, nego o dobru naroda pre svega i dok se tako ponašaju ozbiljni državnici politički manipulanti se ponašaju dijametralno od toga i sada ću to da navedem kao primer.

Naime, gospodin Dragan Đilas je pre nekoliko dana na svom portalu Direktno dao intervju na koji bih se osvrnuo na kratko. U uvodnom delu se navodi da obećava pobedu na predstojećim izborima, što je priznaćete poštovani građani jako ambiciozno, ali svako veruje u ono što želi i to pravo mu niko ne može oduzeti. Zatim, navodi da je uprkos najintenzivnijoj kampanji satanizovanja od strane ove vlasti ipak uveren u pobedu. Pa, bih vas zapitao poštovani gospodine predsedniče stranke Slobode i pravde, o kakvom satanizovanju se ovde radi?

Da li je satanizovanje ili prosto jasno proverljiva činjenica da su kompanije pod vašem vlasništvu za vreme boravka vaše na vlasti napravile profit od nekoliko stotina miliona evra, a pre i posle toga gotovo ništa?

Da li je satanizovanje ili činjenica da ste bili u Americi sa vašim istomišljenicima i da ste ponižavali i vređali, potkazivali svoju državu i svoj narod, gospodinu Gabrijelu Eskobaru? Da li je satanizovanje ili činjenica da je gospodin Đilas govorio da je najveći privredni uspeh Srbije dovođenje Rio Tinta i kako sad uopšte ima obraza da se pojavi na protestima protiv te kompanije?

Da li je satanizovanje ili činjenica da je samo mesec dana poziva građane na neposlušnost u poštovanju vanrednog stanja koju je ova vlast uvela da bi spasila živote naših građana tokom pandemije kovida? Onda odmah nakon nekoliko, nakon meseca dana optuživao istu tu vlast da je autokratska, da je fašistička, zašto ne uvodi vanredno stanje.

Da li je satanizovanje ili činjenica da je gospođa Tepić koju je stavio na čelo liste, nije teško pretpostaviti da bi sa njim na čelu ta lista, verovatno ne bi prošla ni cenzus, da je ona izmišljala afere sa narkoticima u kokošincima i prigrlila i podržala onog nasilnika koji je pokušao da ubije čoveka koji je vozio bager, nazivajući ga nacionalnim herojem?

Da li je satanizovanje ili činjenica da je udarna pesnica Stranke slobode i pravde, gospodin Brajan Brković, unuk Jevrema Brkovića protiv koga je 1991. godine podignuta optužnica za raspirivanje nacionalne mržnje protiv Srbije i srpskog naroda nakon čega je pobegao da živi u Hrvatsku i koji sebe naziva dukljanskim fanatikom, da je on davao po sto evra svakome ko se pojavi na mitingu u Beogradu, o čemu postoji svedočenje jednog studenta? I, sada on treba da govori šta je dobro za Srbiju i srpski narod.

Naveo bih samo i postavio bih pitanje, da li je takođe satanizovanje ili činjenica da je ostavio dug Beogradu od 1,2 milijarde evra nakon gazdovanja istim, a da ne pominjem afere poput Bulevara revolucije, afere kontejner, ili most na Adi koji je plaćen više nego pola Moravskog koridora koji gradi ova vlast.

Da li je satanizacija ili činjenica da su naknade za korišenje obdaništa bile duplo veće nego što su trebale da budu ili da su za nabavku 30 tramvaja uzeti krediti od 80 miliona evra i to tramvaja koji ne mogu da se voze po postojeći šinama.

Da li je satanizovanje ili činjenica da je DS jednog imanentnog političkog činioca na srpskom političkom nebu zadužio, otkupio dug od 49 miliona dinara za 38 miliona, a onda uz kamatu od 18% je doveo u stečaj?

Da li je satanizovanje ili činjenica da koristi masu naših zavedenih građana koje je okupio gospodin Savo Manojlović, ne bili ih sad mobilisao da na izborima glasa za njegovu listu, pošto je sada postao, tobože borac za ekologiju?

Poštovani gospodine, možda ne razumem najbolje, možda nisam dovoljno politički pismen, ali gde vi vidite ovde bilo kakvo satanizovanje? Sve što sam naveo, a što vi kažete da je satanizacija su jasno proverljive činjenice i ovde nema ničeg ličnog što je upućeno vama. A da bi uvideli razliku između satanizovanja i činjenice, navešću vam sledeće primere.

Satanizovanje je kada se u direktnom programu psuje majka predsedniku Republike. Satanizovanje je kada se pišu tvitovi sa željom da se porodica predsednika Republike nađe u šahtu, poput Gadafija. Satanizovanje je kada se poziva na mokrenje po grobovima pripadnicima SNS. Satanizovanje je kada se preti šišanjem damama. Satanizovanje je kada se policajcu kaže – znaš ti ko sam ja i šta će sa tobom biti kada ja dođem na vlast. Satanizovanje je kada dete ne sme na utakmicu da ti ode, ne bili sutra osvanulo na naslovnim stranama vaših tabloida, kao da to dete ima ma bilo koji uticaj na političku odluku ove države ili je na bilo koji način akter javnog života. Satanizovanje je pripadnike našeg naroda nazivate krezubim sendvičarima, kada kažete da ćete da prolijete našu krv na ulicama. Satanizovanje je kada pet junaka ode u predsedništvo ne bili isprovociralo predsednika države, bez obzira ko on to bio, kao instituciju predsednika države isprovocirati ga da se bije i time šaljete sliku svetu da se ponašate kao Bušmani, uz svo uvažavanje Bušmana i još što šta drugo.

Zato nemojte da zamajavate ovaj narod vašim ispraznim floskulama o tobožnjoj satanizaciji i da jadikujete nad svojom sudbinom, imaćete vremena da nad njom jadikujete nakon završetka izbora jer ćete se suočiti sa bolnom istom o podršci koju uživate kod našeg naroda.

Drugo što bih hteo da kažem, a malo pre sam pomenuo kada sam rekao da su naši građani zavedeni borbom za zdraviju Srbiju. Poštovani građani Srbije, evo, vam samo par smernica o kojima biste trebali da razmislite pre nego donesete vaše mišljenje o ispravnosti i suštinskoj brizi modernih ekologa za zdraviju Srbiju.

Prvo postavite sebi pitanje, zašto baš ekologija kao tema? Pa, zato što nemaju niti će ikada imati jedan rezultat koji bi mogao da se uporedi sa ovom vlašću u bilo kojoj oblasti.

Drugo, postavite pitanje koji je plan i program koji bi ponudili Srbiji na sledećim izborima i videćete da ga nema. Kada ste napokon od nekog od njih, osim brutalnih kritika, čuli neki konstruktivan predlog kako da se unapredi i poboljša život u Srbiji?

Treće, ova vlast je za ekologiju uradila više nego brojne druge pre nje i danas ulaže 250% više sredstava nego što su to ulagale prethodne vlasti.

Vrlo je lako proveriti kakav je kvalitet vazduha danas u Boru, a kakav je bio kvalitet za vreme prošle vlasti, koliko je očišćeno rečnih tokova tad i sad. Lako je uporediti koliko je izgrađeno fabrika za preradu otpadnih voda, uklonjeno deponija i sve druge parametre koji se tiču ekologije i videćete da je neuporedivo. Napokon, otvaranje Klastera 4 koji se odnosi na Zelenu agendu je najbolja potvrda ovoga o čemu sam sad pričao.

Četvrto, zašto ekologija sad par meseci pred izbore tek? Pa, upravo zato što ni na jedan drugi način ne biste mogli da mobilišete veću grupu građana, jer kada plasirate tako jednostavno priču u javnost, ljudi koji ne uzmu u obzir sve ove činjenice uplaše se, izađu na ulice verujući da može da im se dogodi nešto loše.

Peto, pogledajte, poštovani građani, ko su organizatori ovih protesta i odakle su finansirani. Apsolutno su svi finansirani iz inostranstva, poput gospodina Manojlovića Save, koji je rekao da mu je najžalije što nije uhapšen za vreme ovih protesta, iako je za taj akt ispunjavao apsolutno sve uslove sa ciljem da se desi neko zlo ne bi li tako olakšao preuzimanje vlasti ili ovi ekološki komandosi poput gospodina Ćute, koji je sad ozlojeđen jer nije dobio dozvolu za izgradnju mini hidroelektrane, pa bi sada da je niko drugi ne radi.

Postavite, poštovani građani, sebi pitanje za čiji interes oni rade kada dobijaju sredstva iz inostranstva i za čiji bi interes radili kada bi došli na vlast, i poslednje, šta je cilj ovih protesta? Nemojte biti naivni. Ako detaljno uzmete u obzir sve ovo što sam naveo, uvidećete, poštovani građani, da je cilj da eskaliraju sukob između istog naroda, da dođe do neke tragedije koja bi na nečastan i pristojnim ljudima neprihvatljiv način doveli do nekog novog 5. oktobra i smenu aktuelne vlasti. Nema ničeg vezanog za ekologiju i nemojte da podlegnete tom jeftinom triku.

Zadržaću vam pažnju, poštovani građani, još par minuta sa jednom drugom temom, koja je još jedna u korpusu onih koji žele da oslabi ova vladajuća nomenklatura.

Naime, u poslednjih par dana se na gospođu Jelenu Trivan, predsednicu Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, izlivaju salve najnepristojnijih uvreda i nedžentlmenskih napada koji, pritom, ne da nisu osnovane, nego nemaju nikakve veze sa istinom i plod su ličnih nezadovoljstava pojedinih aktera iz oblasti umetnosti koji javno i jasno, neskriveno govore da im je isključivi cilj nikakva umetnost, već samo da Aleksandar Vučić siđe sa vlasti.

Prvo što je jako iritantno, to je da se u političkoj raspravi koriste podaci „ad hominem“ koji nemaju veze sa onim što neka osoba radi, kao što za gospođu Trivan iznose neke izmišljene podatke koji nemaju veze sa njenim javnim aktivizmom, već se tiču privatnog života, što smatram nedopustivim.

Ja sam sad dosta o svojim političkim neistomišljenicima govorio, a da pri tome nikog ništa nisam uvredio niti mu rekao bilo šta lično, već da imam isključivo zamerke na njihovu politiku za koju mislim da je trasiran put ka propasti Srbije i izdaji njenih vitalnih i nacionalnih interesa.

Ipak, da se vratim na temu, nezahvalnost je najveća srpska osobina, 100 puta nekom učinite, jednom nemojte, taj je u stanju da vas zamrzi, da bude toliko ogorčen da mrzi i vas i državu i ceo svet. Dajte hiljadu puta novac da se snimaju filmovi, jednom nemojte, zato što je neki drugi film na konkursu bio bolji i taj će čovek vas smatrati za najvećeg neprijatelja.

Sad ovde vidimo da i ekološki komandos Ćuta nije sad stručnjak za ekologiju, već je on multipraktik, pa se sad razume i u umetnost, razume se u filmove i optužuje gospođu Trivan kako ona nije dala pare da se snime određeni filmovi.

Iako neki od ovih uvaženih umetnika koje sam pomenuo koriste takav rečnik u osudi ove vlasti da mi je iskreno što im je Bog podario toliki talenat u umetnosti kome se iskreno jako i divim i poštujem, kad im je pristojnost i vaspitanje oduzeo, kad su spremni da pored ogavnih reči koje upućuju ovoj vlasti, a koje ne želim da citiram iz poštovanja prema ovom visokom Domu, da izmisle i da su hapšeni za vreme ovih protesta, iako to nisu bili.

Zato koristim ovih par minuta kako bih ukazao na nekoliko činjenica koje se trebaju znati.

Prvo, članovi Upravnog odbora Filmskog centra Srbije rade bez naknade koju je Ćuta hteo da im otme i da da umetnicima.

Drugo, rezultati Filmskog centra Srbije, sa gospođom Trivan na čelu, su isti kao i u svakoj oblasti za koju je zadužena ova vlast kao činjenica da se više filmova snima i serija sad nego za vreme još od Titove vladavine, da su ranije u Filmski centar Srbije prethodne vlasti ulagale 600.000 evra godišnje, danas se ulaže 11.000.000, da je publika koja posećuje bioskope i gleda domaće projekte za vreme njihove vlasti bila oko 7%, danas je 45%.

„Dara iz Jasenovca“ je najgledaniji TV format u istoriji, da je film „Toma“ prešao 1.000.000 gledalaca i da će dva naša filma biti na „Netfliksu“, najvećoj svetskoj filmskoj mreži.

Jedino, izgleda, što može da bude problem iza ekološkog, a sada vidimo iza umetničkog filmskog komandosa, Ćutu i njemu slične je možda to što je Filmski centar Srbije počeo da oživljava našu istoriju, naše patnje i stradanja kroz istu kako bi predstavio svetu kroz šta su sve Srbi prolazili, a što je decenijama gurano pod tepih.

Tako se snimila „Dara iz Jasenovca“, snima se „Oluja“, snimaju se „Košare“, snima se „Halijard“ i mnogi drugi filmovi i Serije sa nacionalnom tematikom.

Ali, gospodo, svi vi kojima ne odgovara činjenica da postoje ljudi koji vole svoju zemlju, koji vole svoj narod i svoju istoriju i iste se ne stide i koji bi je radije gurnuli u ruke interesima nekih belosvetskih moćnika koji bi se sa njome potkusurivali, moram da vas razočaram, Srbija je pod vođstvom Srpske napredne stranke i predsednika definisala svoj pravac kretanja, a on je ka boljoj, srećnijoj i bezbednijoj budućnosti.

Da naš narod ne pada na vaše jeftine političke trikove, uvidećete brzo nakon 3. aprila, i to će biti, nadam se, korak ka stavljanju katanca na vaše partije, pokrete i inicijative, ili koji već imenom nazivate te vaše organizacije kojima je isključivi cilj da zarade neki strani dolar ili evro, bez obzira šta prodali zbog toga, da li obraz, da li državu ili sopstveni narod.

Najlepše vam hvala na pažnji.

Hvala, predsedavajući.

Uvažena ministarka sa saradnicima, poštovani građani Srbije, svi ovi sporazumi o kojima su moje kolege danas iscrpno obrazlagale nastavak su progresivne politike koju vodi ova vlast, tako da ne želim puno da se na njih osvrćem.

Ja bih govorio o jednoj temi koja zaokuplja pažnju građana poslednjih par meseci, a za koju mislim da je značajna, kako bih pokušao da ukažem našim dragim građanima na nečasne namere našeg političkog protivnika kojima se služe, ne bi li na nedostojanstven način zaveli jedan deo našeg naroda i okrenuli ga protiv ove državotvorne vlasti. Napraviću jedan mali uvod.

Pre nekoliko dana smo bili svedoci da su Albanija i tzv. republika Kosovo potpisali niz sporazuma kojima se postepeno briše granica između jedne suverene države i jedne državolike tvorevine koja sebe naziva republikom, čime se postepeno ostvaruje njihov vekovni cilj - stvaranje velike Albanije, koji je aktuelan još od predvečerja Berlinskog kongresa od 1878. godine i Prizrenske lige.

Njima se ne može zameriti, to je jedan ozbiljan narod koji teži ostvarenju svojih vekovnih ciljeva i njima nikada i ništa ne može da stane na put, kako bi se zajedno borili da ih ostvare.

Njima nije bitna ni pripadnost njihovog naroda različitim konfesijama, različitim političkim partijama, stavovima ili bilo čemu oko čega se razlikuju, jer su oko jasno definisanih državnih i nacionalnih ciljeva integrisani svi kao jedan. I ne dao bog nekome da pomisli da može da izađe u javnost i kaže, na primer, da je Kosovo nelegalan i na nelegitiman način oteto od Srbije, ili da kažu da je Račak isceniran, ili da osuđuju one koji su u žutoj kući vadili organe našim komšijama, odnosno Srbima i prodavali ih na zapadnom tržištu, o čemu je maestralno pisao Veselin Dželetović u knjizi "Srpsko srce Johanovo".

Dok su oni tako složni, naime, videli smo da je i gospodin Edi Rama jasno u intervjuu rekao da u unutrašnjim odnosima ne govori pred strancima, bez obzira o čemu se radi, da li o borbi za dolazak na vlast ili bilo kojim drugim interesima, dotle su pojedini pripadnici srpskog naroda, pre svega oličeni u današnjoj opoziciji ovoj vlasti, zarad dolaska na toliko željenu vlast, spremni da urade apsolutno sve, vodeći se onom Makijavelijevom sentencom "da cilj opravdava sredstvo".

Ovde bih malo želeo da analiziram koji je to cilj sadašnje opozicije, kojim se to sredstvima koriste i ko sprovodi ta sredstva.

Ne treba biti puno pametan, cilj je jasan. Cilj je poslati lošu sliku o Srbiji i njenoj vlasti u javnost, kako bi se poput drugih sličnih obojenih rezolucija omasovili protesti, eskalirali sukobi na ulicama, koji bi izazvali građanski rat, koji bi zatim nelegalnim putem smenio legalnu i legitimnu vlast, izabranu ogromnom većinom glasova našeg naroda i teže jednom novom 5. oktobru.

Mogu da kažem da negde i imam razumevanja za 5. oktobar koji se desio 2000. godine. Srbija je tada bila razorena. Ljudi su bili umorni od ratova, od sankcija, od nemaštine. Decenija muka, strepnji i teškog života je bila iza naših građana i to su bili dovoljni razlozi da se uz nedovoljnu političku pismenost tadašnje opozicije desi 5. oktobar. Kažem - nedovoljnu političku pismenost, zato što tako mora da se nazove naivno verovanje međunarodnoj zajednici da će čim se ukloni Slobodan Milošević u Srbiji poteći med i mleko.

Ali, poštovani građani, koji je to razlog za tolikom željom da se danas dogodi neki novi 5. oktobar? Rata nema, neće ga ni biti, s obzirom na mudru spoljnu politiku koju vodi naša država, a i vojska nam je jača nego ikad, za ne daj Bože, kako kaže naš narod. Rast BDP-a nam je među najvećima u Evropi. Plate i penzije su skoro duplo veće nego u periodu vlasti ovih koji sada pod plaštom ekoloških protesta žele da uzjašu ponovo državno sedlo. Sad, u ovom trenutku se gradi 10 auto-puteva.

Ova vlast je otvorila 274 fabrike i zaposlila stotine hiljada ljudi. Samo u ovoj kovid godini je privukla preko tri milijarde i sto hiljada evra direktnih stranih investicija, što je više nego zbir svih ulaganja u regionu. Da ne pričamo o novim bolnicama, o ulaganju u sport, kulturu i sve ostalo.

Poštovani građani, da li su to sada razlozi zbog čega bi trebao da se desi neki novi 5. oktobar? Naravno da nisu.

Idemo dalje, hronološki, čisto da narod uvidi da ovi protesti nemaju apsolutno nikakvu vezu niti sa ekologijom, niti sa ovim, po njima, spornim zakonima, nego željom određenih političkih pigmeja, oprostite što koristim ovako tešku reč, jer, prosto, citirao sam jednog uvaženog profesora sa pravnog fakulteta, ali koju reč naći za nekoga ko otvoreno sve najgore priča za svoju državu i svoj narod, gospodinu Gabrijelu Eskobaru u Americi, ili u bečkom listu „Di prese“, ili oni koji za svoje delovanje dobijaju pozamašnu apanažu iz inostranstva, iz raznih centara moći, da li od Rokfelera, ili Soroša ili bilo kojih drugih, naravno, verujući da će predstavnici Evroparlamenta gumicom obrisati ovu vlast i dovesti njih na istu, kroz neku formu prelazne vlade ili slično, uz neracionalne i zdravom razumu neprihvatljive zahteve, poput osnivanja Ministarstva za izbore, ili autonomnog uređivanja programa RTS-a.

Nakon što im je taj plan prilično ambiciozan propao, okrenuli su se drugim alternativama. Prvo su pre petnaestak, dvadeset dana u, sa ove vremenske distance gledajući, vrlo verovatno koordinisanoj akciji sa kolegama iz „Ujedinjene doline SDA“ koji sede sa nama u ovom parlamentu, iskoristili upokojenje kolege Zukorlića koji je mudrom i pomirljivom politikom koju je vodio na teritoriji Raške oblasti doprinosio miru i stabilnosti, odmah potegnuli za zahtevom o donošenju rezolucije o genocidu u Srebrenici.

Nedugo zatim, tek nekoliko sati nakon toga, velika aktivistkinja u borbi za pravdu, gospođa Ćorović, onim jeftinim performansom sa naredbom kamermanu - sad kreni da me snimaš, da bi verovatno podigla dramatizaciju, bacila nekoliko jaja na mural Ratku Mladiću koji je u Njegoševoj ulici preko godinu dana, naravno, uz pomoć gospođe Jelene Jaćimović, koja je nosila duksericu na kojoj se vidi da je obožavalac neke verske sekte koja se zove „Satanin hram“.

Naravno, uzburkale su se strasti. Umalo je došlo do nekih neželjenih situacija, koje je naša policija, braneći mir, braneći red i bezbednost svih naših građana, uspela da spreči, a kojoj je odmah nakon toga spočitavano da brani mural Ratka Mladića, a ne naš narod.

Odmah nakon toga, nakon nekoliko dana kreće priča o „Rio Tintu“, kompaniji koja je u Srbiju došla za vreme pokojnog premijera Zorana Đinđića i koja je sa svim prethodnim vladama potpisala preko devet sporazuma, od kojih je najznačajniji onaj od 1. februara 2012 godine, gde je dozvola da kopaju bušotine velikih prečnika ili kako se već zovu.

Kada je i to obrazloženo i objašnjeno, kada je rečeno da će narod odlučivati o „Rio Tintu“ na referendumu, da se čeka studija o uticaju na životnu sredinu, kada su pušteni video snimci i intervjui gospodina Đilasa i svih onih drugih koji su slavodobitno pričali o „Rio Tintu“ kao zlatnoj koki Srbije, kako će Srbija ovim poslom iskoračiti u budućnost itd, malo su se i oko toga stišale strasti, ali ne lezi vraže, samo na kratko.

Odmah zatim kreću mitinzi oko metroa. Zamislite, poštovani građani, ono što su pedeset godina snovi svih vlasti, a koje smo mi uspeli da realizujemo, za njih su sada košmari ili ih bar tako predstavljaju našim građanima.

Zar treba da se vozimo u stočnim zapregama samo da biste vi došli na vlast, poštovana gospodo? Od tog posla nema ništa. Srbija se užurbanim korakom modernizuje i to će nastaviti, uprkos njihovoj želji da nas vrate u srednji vek.

Nedugo nakon toga, problemi su postali Zakon o referendumu i Zakon o narodnoj inicijativi, kao i Zakon o eksproprijaciji, iako je to jasno i deklarativno rečeno da apsolutno nikakve veze nema niti sa preambulom o statusu Kosova, niti sa „Rio Tintom“, niti bilo čim drugim što se plasira našem narodu kako bi on imao određenu bojazan i strah.

Iako je objašnjeno da je i Zakon o referendumu i Zakon o narodnoj inicijativi u skladu sa svim pravnim normama, kako autonomnim, tako i međunarodnim, kao i Zakon o eksproprijaciji, koji, naravno, ukoliko ima nedostataka, sasvim legalno i legitimno može da se izmeni, dopuni, promeni, uostalom, ništa nije sporno oko toga, sada se pod vođstvom nekih opskurnih političkih figura, jer koliko god se oni trudili da govore javnosti kako oni nisu zainteresovani za politiku, jesu, poštovani građani, njih interesuje isključivo vlast. Oni organizuju jedan deo našeg naroda kako bi, kršeći Ustav i zakone, blokirajući saobraćajnice, doveli do vlasti njihove organizatore, koji se sad, tobože, bore za zdravlje i vazduh ili vodu, što je sad u poslednje vreme, kako kažu naši mladi, in.

Naime, u nedostatku neke političke ideologije, u nedostatku programa, u nedostatku planova, tendencija je na svetskom nivou da se odjednom pojedini i opskurni politički akteri integrišu oko jednog zajedničkog imenitelja, a to je borba za životnu sredinu, optužujući sve druge da sa gnušanjem preziru životnu sredinu u kojoj žive i kako bi najsrećniji bili kada bi njihov narod i oni sa njim, kako to kaže i Jesenjin u svojoj pesmi, pocrkali u smogu i gari. Zbog toga su sada svi oni zajedno odjednom zabrinuti.

Da imaju, poštovani građani, ove dve brošure, nikad se oni ne bi pozivali na zdrav vazduh, nikad se oni ne bi pozivali na ekologiju, ni na vodu, ni na borbu za prirodu, za čiju zaštitu je ova vlast uložila i uradila više nego brojne druge pre nje zajedno.

Sad možete da proverite kvalitet vazduha u Boru, a pogledajte kakav je bio za vreme njihove vlasti.

Pogledajte koliko smo uklonili deponija, koliko smo očistili rečnih tokova, koliko smo napravili fabrika za preradu otpadnih voda i slično.

Šta piše, poštovani građani, u ovim brošurama? U ovoj jednoj pišu svi rezultati koje je zajedno sa našim građanima SNS uradila, a u ovoj drugoj pišu planovi za naredni period, ukoliko dobijemo poverenje građana na sledećim izborima, a koji su sadržani u 10 tačaka koje se odnose na stalno jačanje ukupne društvene stabilnosti Srbije, na samostalnost naše zemlje u donošenju strateških odluka, politike izgradnje prijateljstva sa svima, jačanja ekonomije, demografski oporavak zemlje, kao i očuvanje srpske kulture, tradicije, jezika i svega drugog.

Naravno, to da li ćemo ostvariti sve ove obećane planove apsolutno nije upitno, jer smo sve do sad obećano ostvarili, ma koliko to izgledalo neverovatno, poput „Beograda na vodi“ ili poput metroa, koji je sada počeo da se gradi.

Rekao sam šta im je cilj, a cilj je dolazak na vlast, nikakvi ekološki pokreti, nikakav zdrav vazduh, nego samo suštinska, brutalna, bez ikakvog morala uvijena vlast, koja bi služila za zadovoljenje ličnih strasti i apetita, kao i za pomoć određenim faktorima u inostranstvu, što bližem, to i daljem, kojima jaka i suverena Srbija smeta, ne zbog nekih ličnih animoziteta ili odnosa, već zbog jasno definisanih geostrateških i geopolitičkih interesa njihovih političkih elita.

Sada bih rekao nešto o sredstvima koja koriste, a koja bi opravdala taj makijavelistički pristup. Rekao bih da su ona nehumana, nepristojna i politički i svakako drugačije nekorektna, a to su poziv na linč, poziv na određene kristalne noći, na lustraciju, psovanje majke predsedniku Republike u sred emisije od strane gospodina Vidojkovića, koji je jedan od kolovođa ovog protesta, a koga je odmah potrčala da odbrani gospođa Vodinelić i sa neskrivenim simpatijama je rekla da on psuje jako koloritno i gustiozno. Zatim, sredstva su im prebijanje i vađenje oka vozačima bagera, koga je nedugo nakon toga gospođa Marinika Tepić odmah prigrlila, od strane nekog huligana, i rekla kako sad treba da mu se da neka ulica, neki orden ili ne znam šta, zato što je nedužnog čoveka životno ugrozio. Zatim, pozivanje na mokrenje po grobovima od strane gospodina Trifunovića ili pretnje policiji od strane gospodina Dragana Đilasa u stilu – znaš ti ko sam ja i znaš ti šta će se desiti kada ja dođem na vlast, a sve sa ciljem zametanja otrovnog semena mržnje i zla između istog naroda, između braće, prijatelja i kumova, istog onog kojeg su nam zametnuli za vreme Drugog svetskog rata i kada su nas podelili na četnike i partizane, od čega se još nismo oporavili.

Sad treba da kažem par reči o ovim akterima koji žele da nas posvađaju između sebe, a to su ni manje, ni više nego gospodin sa nadimkom Ćuta, koji je podnosio zahtev za dobijanje dozvole za izgradnju hidroelektrane, pa kada nije dobio, postao je najednom jedan bitan ekološki komandos koji, bez želje da ga uvredim, onako deluje prilično duhovito i smešno kad mu vidim ono namršteno i polupreteći izraz lica.

Zatim, ovaj gospodin Manojlović iz inicijative „Kreni, promeni“, koji je sponzorisan od strane konkurentske firme „Rio Tintu“, koja se zove „BHP Limitid“ i koji je u emisiji „Utisak nedelje“ javno rekao da je na direktnoj liniji sa jednim univerzitetom u SAD, od kojih dobija jasne instrukcije za rušenje ove vlasti.

Da pomenem i udarnu pesnicu Stranke slobode i pravde, gospodina Brajana Brkovića, koji je sin i unuk dva najveća srbomrsca u Crnoj Gori, a to su Balša i Jevrem Brković, koji su se gnušali u prethodnim decenijama svega srpskoga i na svaki način se trudili da u Crnoj Gori satru sve što se srpskim imenom zove, a za koga je potvrđeno, bar po izjavama svedoka, da je davao po 100 evra svakome ko dođe iz Novog Sada u Beograd na proteste.

Da ne pominjem „Multikom“ opoziciju. Naravno, ovo ne govorim u pežorativnom kontekstu, jer lično stvarno nemam ništa protiv nikoga, ali imam protiv njihove politike koju vode, a za koju mislim da je trasiran put ka destabilizaciji, ponižavanju, slabljenju i, na koncu, izdaji naše zemlje i njenih nacionalnih i vitalnih interesa. Tako da, ne govorim o „Multikom“ opoziciji da bih uvredio nekoga iz opozicije, jer prosto, ta je činjenica da je pola članova opozicije zaposleno u „Multikom grupi“, a druga polovina prima određene donacije, pozajmice koje ne vraća, tako da je to donekle isto.

Naposletku, poštovani građani, za ostvarenje malopre pobrojanih ciljeva bore se i oni koji su za jednu od najmudrijih srpskih glava, patrijarha srpskog gospodina Porfirija, nakon njegovog apela na smirivanje tenzija, na bratsku ljubav i slogu, nakon onog istog apela, koji je predsednik Vučić rekao na jubileju stranke pre nekoliko dana u Areni, da mi moramo da čuvamo poštujemo i volimo i one koji su podlegli lažima ove grupice politikanata, na njih su prosuli salve najgnusnijih uvreda, bezbožnički, bez ikakvog stila, bez ikakvog takta i morala i posle te činjenice sve je dalje neumesno i bezrazložno komentarisati.

Da zaključim, kako reče Makijaveli, a oni usvojiše odmah - cilj opravdava sredstvo. Njima je cilj vlast. Oni koji ostvaruju cilj su pravnim presudama osuđeni klevetnici, biznismeni u pokušaju, sponzorisani od stranog faktora, domaće i strane interesne grupe. Sredstvo im je mržnja, krv, revanšizam, nesloga, slabljenje Srbije i davanje u ruke onih koji bi mogli da je gnječe kao plastelin, praveći od nje figurice sa kojima bi mogli da se igraju kako oni žele.

Međutim, poštovana gospodo, od tog posla nema ništa. Naš narod zna da su na njegovom čelu ljudi koji vole svoju zemlju, njen narod, planine, reke i jezera, da su na čelu ove države ljudi koji se svom snagom, svom mudrošću koju imaju bore za bolji život naših građana i očuvanje naše delikatne i nimalo jednostavne pozicije na svetskoj političkoj sceni. Ovim putem im poručujem da samo nastave da uništavaju svoju zemlju i svoj narod njihovim iz nedelje u nedelju različitim zahtevima. Prvo im je smetao mural, pa „Rio Tinto“, pa metro, pa sad zakoni, verovatno će im sledeći mesec smetati zašto pada sneg u decembru.

Dok oni to rade, mi ćemo raditi i graditi i gledati kako ih naš mudri narod gumicom briše sa političke mape Srbije nakon sledećih izbora, jer se narod ne da prevariti. On zna ko misli, ko se trudi, radi za dobro Srbije i svih njenih građana a to je SNS predvođena Aleksandrom Vučićem. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovane kolege su iscrpno obrazlagale amandmane, tako da ne želim njima da posvetim posebnu pažnju, osim što ću pohvaliti Ministarstvo za ekologiju i vas, ministarka, na požrtvovanom radu i odličnim rezultatima koje postižete kako bi naši građani živeli u bezbednijem i zdravijem okruženju.

Ono što bih hteo da kažem, poštovane kolege, to je da je samo neko politički neiskusan mogao da pretpostavi da će onaj performans kolega iz poslaničke grupe Ujedinjena dolina SDA biti okončan iznošenjem onih plakata pre nekoliko dana u Skupštini Republike Srbije i pozivom da se usvoji rezolucija o genocidu u Srebrenici. Istu onu rezoluciju koju je juče tražio kolega Imamović, koji je na jedan neprihvatljiv i izrazito nepotrebno ružan način optužio Srbiju, zemlju koja je jedna od najstradalnijih od fašističke ruke da je pobornik fašizma i istu onu rezoluciju koju je pre nekoliko godina gospođa Marinika Tepić, jedan od najisturenijih aduta opozicije na predstojećim izborima, toliko jak da je njen šef gospodin Dragan Đilas rekao da svako ko želi da se nađe na njegovoj listi mora da nju podrži, a ja ga ovim putem pitam – gospodine Đilas, ako vi uživate toliko poverenje naroda, zašto vi ne budete na čelo liste i da vidimo koliko ćete glasova dobiti?

Ali, da se vratim na temu. Ne treba biti preterano mudar i uvideti da su pomenute kolege iskoristile upokojenje našeg kolege Zukorlića, koji je svojim nastupima i u javnosti i u ovom visokom domu na mudrom, racionalnom i pomirljivom politikom težio ka miru i valjanom suživotu između naše braće Bošnjaka i Srba u Raškoj oblasti, kako bi sada oni ustalasali neke ružne duhove prošlosti koje naša stranka svojom politikom želi godinama da potisne prošla vremena sa željom da se nikad više ne vrate na naš javni i politički prostor.

Samo oni predstavnici svog ideološkog vođe gospodina Ugljanina, koji je jedan od većih medicinskih stručnjaka, koji je pre nekoliko meseci u jeku epidemije govorio našem narodu da ne treba da se nose zaštitne maske zato što povećavaju smrtnost, istog onoga koji u zavisnosti od hijerarhijske pozicije koju zauzima u izvršnoj vlasti, čas priča da mu je ova država maćeha, čas priča da je ova država njegova država, a kada izgubi poziciju naziva je fašističkom tvorevinom, kao juče gospodin Imamović, samo oni mogu da oživljavaju te otrovne strele sukoba iz prošlosti, nihilizujući sve dobro što ova vlast uradi za Rašku oblast i naše druge sugrađane Bošnjake, a koja je uradila više nego sve vlasti pre nje.

Njima ništa ne znači što se grade nove škole, poput ove škole u Sjenici, koja će biti jedna od najsavremenijih i najmodernijih u Srbiji, koja će imati svoj bazen. Njima ništa ne znači što se grade nove bolnice, novi i najsavremeniji dijagnostički centri ili putevi koji povezuju, kao što je put Novi Pazar - Tutin ili ka Ribarićima ili u Karajukića bunarima, nego daj, pored svega toga, samo da se podsećamo na zla koja se su dešavala na prostorima u ratovima devedesetih i da ih vadimo iz jama, gde zauvek trebaju da ostanu začaurene.

Šta god da ova vlast uradi dobro za Rašku oblast, a ponavljam, uradila je mnogo više nego sve prethodne, pojedini političari, poput Ugljanina, poput gospodina Kamberija ili Imamovića na sve načine se trude da izvrnu ruglu i pozivaju na zločine kojih je bilo u prošlosti sa svih strana, jer njima prosto ne može da bude jasno da nas kao vlast ne zanimaju sukobi bilo koje vrste, već samo napredak, prosperitet i bolji život svakog našeg građanina, bez obzira koje nacionalnosti i veroispovesti bio.

Oni, prosto, imaju patološku mržnju prema ovoj vlasti, isto kao što sada naši politički protivnici imaju istu količinu mržnje i ne mogu da se obraduju čak ni tome što je naša reprezentacija izborila plasman na Svetsko prvenstvo samo zato što je predsednik Aleksandar Vučić poželeo im srećan put i rekao, da se sportskim žargonom izrazim, da ostave srce na terenu, pa onda vređaju i narod, vređaju i igrače i selektore i sve ostale, naravno, vadeći kao adut lečenje dece, igrajući na kartu sentimentalnosti našeg naroda, a moram da ih podsetim da je ova vlast uložila više hiljada puta nego što su oni uložili u lečenje bolesne dece i onda to treba da izbrišu kao svoj adut u predstojećem periodu.

Prvi među njima koji prednjače u neosnovanom optuživanju ove vlasti je gospodin Kamberi, a za koga mi se čini, negde na internetu sam video, da je nosio majicu sa simbolom „I'm terrorist“ prilikom podrške zločinačkoj „Gnjilanskoj grupi“ i koji je poznat po svom jasnom antidržavnom aktivizmu na jugu Srbije, za koga se jasno vidi da njegova politika ne odražava zdravorazumsku politiku saradnje, perspektive i boljeg suživota naša dva naroda, već ozbiljnu dozu animoziteta prema srpskoj državi iz čijeg budžeta povlači ogromna sredstva za prikriveno jačanje već postojećih ekstremističkih stavova koja imaju uporište na ideologiji čiji je nosilac Ridvan Ćazimi, komandant Leši iz Trnovca, ubica naših vojnika i policajaca, a na čijim je tribinama gospodin Kamberi govorio više puta.

Naravno, pored poziva za usvajanje ove rezolucije, gospodin Kamberi se ne libi da svako malo poziva i obraća se za pomoć Amerikancima, kako bi oni pritisnuli Srbiju i ne bi li je doveli do nečega što je svima jasno stavljeno do znanja, a da Srbija, bar dok je SNS na vlasti, nikad neće uraditi, a to je priznanje nasilnog i protivpravnog otimanja dela njene suverene teritorije, što naravno ne znači da Srbija i njeno rukovodstvo nije uvek i na svakom mestu spremna da sedne za pregovarački sto i da razgovara o boljim odnosima, suživotu i, na koncu, kompromisu koji bi doveo do istorijskog pomirenja naša dva naroda.

Dakle, kao što sam naveo na početku samo bi laik pomislio da je performans plaketama u Skupštini bio izolovani akt. Nedugo zatim, nekoliko sati nakon toga, veliki borac za pravdu, naravno, pod znacima navoda, Aida Ćorović, pretpostavljamo u koordinisanoj akciji sa njenim istomišljenicima, poput Jelene Jaćimović, koja nosi duksericu na kojoj piše da je iskreni poštovalac jedne satanističke sekte koja se zove „satanin hram“, odlučuje se na jedan jeftini populistički korak, a to je gađanje jajima mural Ratka Mladića na komandu sad kameri, da bi valjda dobila na nekoj dramatizaciji, a što je ispalo jako smešno.

Ista ona Aida Ćorović koja za srpsku himnu kaže da je zastarela, čije reči ne prate sadašnji trenutak. Valjda bi ona želela da sada ubacimo neke reči iz moderne muzike ili onih njenih, jala i brata, jale i bube, ili kako se već zovu, isto kao što kaže da se žale i sve žrtve, ali da su najveće žrtve bile albanske ne poznajući ili nevešto prekrivajući suštinske istorijske podatke o žrtvama na ovim prostorima.

E, pa to gospođo Ćorović nije lepo. Nije lepo niti je pristojno. Ne što ste gađali mural Ratka Mladića, generala prema kome ne osećam baš neko veliko divljenje ne zbog toga što ga smatram lično odgovornim za onaj zločin koji se desio u Srebrenici, već zbog toga što je ipak trebao da zna i na neki način spreči da nekoliko umobolnika bace ljagu na slavno ime srpskog vojnika i vojskovođa poput Živojina Mišića, Bojovića ili Stepanovića za vreme čijeg vojevanja nije stradao niti jedan jedini zarobljenik od više 50.000 zarobljenika koliko su ih imali. Ne zbog njega, a ni zbog vašeg jeftinog performansa, kao i onog u Skupštini od pre nekoliko sati pre toga i onog jučerašnjeg od strane gospodina Imamovića, već zbog toga što nihilizujete i nipodaštavate jedan od najstradalnijih naroda u poslednja dva veka, srpski narod i svaku njegovu žrtvu.

Pitao bih vas ovim putem, pa zašto neko jaje ne baciste ili bar verbalno ne osudiste onu skaradnu ploču Aćifu Bljuti, nacističkim gvozdenim krstom odlikovanom fašisti? Zašto nekim gestom bar ne pomenuste zločin nad nedužnim srpskim življem kada je u selima u i oko Srebrenice pobijeno više od 3.500 ljudi od strane zločinačke ruke Nasera Orića, a on sam zaklao i iskopao oči sudiji Iliću u selu Zalazje? To nikada ni jednom rečju niti ste osudili, niti pomenuli, ali vam sada smeta neki mural na zidu.

Međutim, suština ovih, da se uličnim žargonom izrazim, šibicarskih trikova nije to što vi predstavljate da jeste. Suština je da unesete hibris, kako su to nazivali stari Grci, odnosno nemir ili razdor, nesklad u ovo mira željno društvo ne bi li se izborili za rušenje ove vlasti na predstojećim izborima sa osnovnim ciljem, a to je slabljenje Srbije i što lakše dolaženje do državnog novca. Tu se koristite onim čime se pristojni i državotvorni ljudi ne koriste, poput vređanja sopstvene države, kako su to činili gospodin Đilas i gospodin Stefanović nedavno u Americi, naravno uz svesrdnu pomoć gospodina Šolaka, moleći za pomoć gospodina Gabrijela Eskobara ne bi li ih on nekim čarobnim štapićem doveo na vlast, pošto to nisu mogli da urade predstavnici Evropskog parlamenta koji su glavom bez obzira pobegli kada su se suočili sa njihovim zahtevima.

Naravno, da ne zaboravim da je sada u njihovoj političkoj agendi to postao neki pravac da svako ide i da kuka tamo Americi, da ih moli, jer je to pre njih uradio i gospodin Ponoš, koga sada vidimo protežiraju na neku visoku državnu funkciju, a kada je besramno stao na stranu američkog ambasadora Kristofera Hila i rekao da je on doveden iz penzije kako bi predsednika Vučića uklonio sa političke scene i da neće otići dok to ne uradi.

Bili ste srpski vojnik, gospodine Ponoš. Gde se dede srpska vojnička čast, gde se život daje, a država ne izdaje, da vas priupitam ja i svaki čestiti građanin ovoga naroda? Kako možete da likujete kada nas na primer ne pozovu na neki samit demokratije, optužujući svoju zemlju na najgori način? Naravno, odmah progutate žabu, kao što je to rekao pokojni premijer Đinđić, kada saznate da su nas pozvali. Isto kao što ste progutali istu tu žabu kada ste govorili da je naša država autokratska, da ne napreduje, da nazaduje čak, a izveštaj Evropske komisije je pokazao da Srbija napreduje u svim poljima, između ostalog i u borbi protiv korupcije.

Da vašem nerazumnom delovanju nema kraja, definitivno sam juče shvatio i pokazali ste kada ste optužili da predsednik Vučić zajedno sa uvaženim predsednikom Vladimirom Putinom direktno vodi u propast zapadni Balkan, što ste napisali u vašem glasilu „Danas“ od strane nekog vašeg i vama naklonjenog istoričara.

Da zaključim, svima vama, koji ste ma koliko bili ideološki i politički različiti sada ste se udružili ne biste li ovu vlast pobedili, nisu bitne ni žrtve ni pravda ni Srebrenica, niti bilo šta drugo, vama je cilj samo novac i slaba Srbija kako bi sa njome mogao da se igra ko kako hoće. Da li novac koji uzimate od stranih agentura, da li od domaćih tajkuna ili bivših političara, svima vam je cilj da se poljulja poverenje građana u ekonomsko, socijalno, vojno i svako drugo snaženje Republike Srbije koje je počelo dolaskom naše stranke na vlast i koja se jedino pod njenom dirigentskom palicom može nastaviti. Mi smo jedan ozbiljni državotvorni simfonijski orkestar koji svira najlepšu muziku za svoj narod i zemlju, a vi raštimovani limeni trombon, onaj koga sve manje i manje ljudi može da sluša i da veruje u njihove laži i izmišljotine.

Nadam se da će vas uskoro na predstojećim izborima naši građani poslati upravo na ono mesto koje zaslužujete, a to je politička penzija odakle biste mogli sa zavišću da gledate kako SNS, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, nastavlja da vodi politiku usmerenu ka boljem životu, trajnom miru, prosperitetu, jačanju međunarodnog ugleda zemlje na onaj način kako vi niste znali, niste umeli, a najverovatnije niste ni hteli. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvažena ministarka, uvažene kolege narodni poslanici, u skladu sa politikom koju sprovodi Vlada Srbije, koja je utemeljena vizijom i idejama predsednika Republike i koja za osnovni cilj ima uređenje kako autonomnih pravnih regula sa regulama najrazvijenijih i najuređenijih zemalja Evrope i sveta i ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, ima za cilj uređenje naših pravnih normi. Prvo, kako bi život u našoj zemlji bio kvalitetniji, a drugo kako bi se Srbija što pre našla u malo pre pomenutom društvu.

Iako ovaj zakon ima osnovnu intenciju da uredi vrste aktivnosti i postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola, zatim da odredi ko je nadležan za izdavanje dozvola, koje su obaveze nadležnih organa i uslovi za izdavanje, postupak izdavanja, nadzor, kazne i druga pitanja koja su od značaja za sprečavanje kontrolu zagađenja životne sredine.

Takođe, valja reći da je cilj ovih izmena zakona produženje roka nadležnom organu za rešavanje po podnetim zahtevima za izdavanje integrisane dozvole, uključujući postrojenja za koja će se pregovarati tranzicioni periodi sa EU, kao i usaglašavanje sa Zakonom o zaštiti životne sredine u delu koji se odnosi na dokumentaciju koja se podnosi uz zahtev za izdavanje integrisane dozvole.

Naime, zakon u članu 58. propisuje da operator, to jest kompleksa kojima se obavljaju aktivnosti kojima je prisutna ili može biti prisutna jedna ili više opasnih materija, u manjim ili većim količinama od propisanih, dužan je da dostavi obaveštenje ili izradi politiku prevencije udesa ili izveštaj o bezbednosti i plan zaštite udesa u zavisnosti od količine opasnih materija kojima vrši te aktivnosti i da preduzme mere za sprečavanje istih. Na kraju treba naglasiti da se izmenom ovog zakona obezbeđuje zakonodavni, upravni, upravno-pravni i drugi uslovi za efikasnije funkcionisanje i organizovanje izdavanje integrisanih dozvola na teritoriji Republike Srbije. U svakom slučaju ne vidim nijedan razlog koji može biti sporan da se u danu za glasanje jednoglasno ne podrži.

Sada bih se osvrnuo samo kratko na jednu temu koja je poslednjih nekoliko dana aktuelna i o kojoj bih želeo da kažem par reči.

Naime, čuveni italijanski pisac i pesnik Dante Aligijeri je u svom vanvremenskom delu „Božanstvena komedija“ rekao da u poslednjem krugu, devetom krugu pakla, se ne nalaze ni ubice, ni bezbožnici, niti bilo ko drugi, nego izdajnici.

Iako je poređenje malo pregrubo, i verovatno će naići na osudu onih dušebrižnika, koji na sve načine pokušavaju da osude svako mišljenje, svaki politički stav bilo kog pripadnika SNS, ipak ću se usuditi da napravim jednu jasnu komparaciju između ove Danteove tvrdnje i naših političkih protivnika, koji su nedavno boravili u Americi i otvoreno agitovali protiv interesa svoje države, ne birajući, da se izrazim narodnom umotvorinom „sa kim će se u kolo uhvatiti“, da li će hvatati u kolo sa američkim kongresmenima, sa albanskim lobistima ili bosanskim interesnim grupacijama ili bilo kim drugim koji sa njima deli zajednički interes, a to je ponižavanje Srbije, to je vređanje Srbije, i to je predstavljanje sopstvene zemlje na zemlji sličnoj onoj biblijskoj sodomi i gomori. Jedino u čemu se razlikuju ove interesne grupe su motivi.

Ovi kosovski i bosanski lobisti oni plaćaju da im se omoguće da ostvare svoje političke interese kako bi se Srbija primorala da, na primer prizna nezavisnost KiM, da se odrekne Republike Srpske i ovi drugi, da tako kažem, naši lobisti to ne rade, ne bi li možda nekom intrigom, potkazivanjem licemerjem i lažima pokušali da oklevetaju vlast, kako bi opet oni uskočili u državno sedlo i borili za očuvanje i uvećanje svoje nelegalno stečene imovine.

Moram da istaknem da protiv ove prve grupe ljudi nemam ništa protiv. Oni se ljudi bore za svoje interese i njih čovek negde, čak mora i poštovati. Kako, poštovani građani nazvati, da tako kažem, naše lobiste i da li je moguće poštovati nekoga, na koncu i pokloniti mu neki glas na izborima, ukoliko on radi protiv sopstvene zemlje isključivo u interesu svojih finansija, kao što su to gospoda vlasnici Dajrekt Medije i Multikom grupe?

Potpuno je jasno da predstavnici ovih opozicionih grupa i grupica predvođenih Đilasom, predvođenih Jeremićem, Ćutom, gospođom Tepić, evo sad vidimo da se tu afirmiše i gospodin Dragan, Ponoš, uz svesrdnu podršku gospodina Šolak Dragana koji je brzo otrčao da proda svoju televiziju bivšem šefu Centralne obaveštajne agencije američke.

Dakle, da li pomenuta gospoda i Đilas, Ćuta i Jeremić, koji ni na najambiciozniji način nisu mogli da zamisle ni u najluđim snovima da mogu da dođu na izborima na vlast i zato koriste svaku priliku da potraže pomoć od bilo koga ko bi im pomogao da se uspnu na istu ne pitajući za cenu.

Kolika ta želja za vlašću dostiže neke neracionalne razmere potvrđuje i činjenica da se pomenuta gospoda ne sećaju ni detalja iz najbliže istorije poput one da je međunarodna zajednica obećavala med i mleko samo ukoliko se Milošević ukloni sa političke scene, a kada se uklonio došli su sa novim zahtevima, sa novim težnjama, što su često potvrđivali i ambasador Montgomeri i predsednik, tadašnji premijer Zoran Đinđić.

Iako pokazujete one osobine, gospodo, kojih se Srbi stide, nemojte biti naivni da bi mogli da budete išta više od slepih poslušnika u zadovoljavanju geopolitičkih i od strateških interesa, tih kojima sada ljubite skute, a srpski narod to nikada neće prihvatiti, a to ćete ubrzo videti po broju glasova koje ćete dobiti na sledećim izborima.

Srbi ne daju podršku onima koji kleče pred stranim ambasadama, domaćim i stranim tajkunima, već čestitim ljudima koji imaju hrabrosti, mudrosti i znanja da se bore, misle i rade isključio u interesu svog naroda, a to je bez svake sumnje SNS sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.

Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani narodni poslanici, kolege su iscrpno obrazlagale predloge sudija koji se biraju prvi put na sudijsku funkciju. Pročitao sam biografiju i video da svi ispunjavaju sve kriterijume i kvalitete za obavljanje te jako bitne funkcije, naravno, osim ovih koji su osporeni i želim im, ukoliko budu izabrani, puno sreće u daljem radu.

Međutim, ono na šta bih se osvrnuo, to je nedostatak elementarnih moralnih načela u političkoj sferi naših političkih oponenata, koja teži vraćanju u neka vremena iz kojih smo voljom ove vladajuće većine odavno izašli.

Naime, zbog svojih isključivo ličnih interesa, a to je dolazak na vlast, naravno, uzgred da kažem da je to sasvim legitimno, ali ne na način na koji to oni hoće da urade, naši politički protivnici koriste svoje simpatizere, svoje glasače, kojih uistinu nema veliki broj, ali mi smo kao odgovorna stranka dužni i da brinemo o svim našim građanima, pa ih zato i pominjem. Dakle, koriste svoje simpatizere ne bi li ih ubedili da rade isključivo protiv svog ličnog interesa.

Da objasnim. Prvo su ih pozivali da se odupru odluci da se proglasi vanredno stanje na početku pandemije kada je to bio jedini način da se sačuvaju životi građana, jer na samom početku epidemije ništa nije bilo poznato šta će se dešavati i koji će biti najbolji način za borbu protiv ove pošasti. Onda su ti isti ljudi, konkretno predsednik Stranke slobode i pravde gospodin Đilas, napadali vlast kada nije uvodila vanredno stanje. Nakon toga su u piku epidemije pozivali svoje pristalice na rušilačke proteste ispred Skupštine Srbije, kada su bili ugroženi životi naših snaga bezbednosti, a izlagali su riziku i mogućnost širenje zaraze i ugrožavanje života, između ostalih, i svojih sledbenika.

Da ne pominjem kada je vođa opozicija pežorativno govorio i o vakcini i o vakcinaciji i kako Srbija nije sposobna da nabavi vakcine. Kada smo nabavili vakcine, onda su govorili kako vakcine nisu u redu, a nakon toga prvi potrčali u red da se vakcinišu.

Želeo bih da se prisetimo i podsetimo još nečega. U intervjuu „Blicu“ od 13.08.2013. godine, isti gospodin, protiv koga ja lično ama baš ništa nemam, neka je živ i zdrav, ali protiv čije politike i njegovog viđenja i načina razmišljanja o vođenju Srbije sa njegovim saradnicima i te kako imam, on u tom intervjuu kaže „Beograd na vodi“ i budući metro će promeniti sliku grada i Srbije. Odmah nakon nekoliko godina, kada je uvideo da nisu svi političari takvi da u predizbornim kampanjama obećavaju kule i gradove, a kada dođu na vlast ne urade ništa, već da to što kažu i obećaju, i urade, kao što to radi SNS predvođena predsednikom, on u intervjuu 23. februara, isti čovek, kaže da „Beograd na vodi“ ne razvija ni grad, ni Srbiju. Znači, isti čovek za godinu dana daje dve potpuno dijametralne izjave.

Znači, lepše je bilo dok je na tom prostoru, gde je sada „Beograd na vodi“, jedan od najlepših delova glavnog grada u Evropi, bilo leglo zaraze i leglo narkomanije.

Zatim, interesantna je njegova izjava o metrou. Osim prethodno navedenih tvrdnji da će metro promeniti grad i kvalitet života u njemu i njegove imaginarne vizije o metrou dok je bio na vlasti, dosta nelogične i amaterske, poput onih stanica u projektu koje su jedna od druge bile udaljene po 150, 200 metara, koje ste mogli prepešačiti za dva, tri minuta ili da metro ide trasom Bulevara kralja Aleksandra do Novog Beograda, na koji je već maksimalno razvijen gradski saobraćaj i ostalih besmislica kako to navode stručnjaci.

Sada, dakle, primećujemo da naši građani koji su simpatizeri njegove stranke, mada sad i to treba uzeti sa rezervom, jer smo mogli da pročitamo ovih dana u medijima da svi ti njegovi navodno simpatizeri su dobro plaćena lica po pozajmicama koje smo videli da dobijaju od njega i njegove kompanije. Dakle, vidimo da on svoje simpatizere i svoje glasače koristi kako bi na bilo koji način izazvao incident sa organima reda, kao juče ispred Skupštine grada, gde su protestvovali protiv izgradnje metroa, valjda obećavajući im da će kada on dođe na vlast omogućiti im da voze zaprežnim kolima i da je to izgleda njihov politički program, pošto metro evidentno ne valja i onda, nakon potencijalnog incidenta, ukaže da je ova vlast tobože nasilna, autokratska, nedemokratska ili ne znam kakva još, a o kojoj je pričao u crnogorskim medijima kada je nedavno dao intervju, čini mi se, „Vestima“, gde je o svojoj sopstvenoj državi, njenom narodu i njenoj legalno izabranoj vlasti osuo drvlje i kamenje.

U štampanim medijima koje kontrolišu, kojima neću pominjati ime jer ne želim da dajem legitimitet medijima koji na 30 strana svakodnevno piše sve najgore o svojoj zemlji i njenoj vlasti, piše između ostalog da je srpska železnička mreža u potpunom haosu i stavlja se jedan bombastičan naslov, koji kaže „Stanice nestaju, vozovi zauvek odlaze“. Poštovani građani, ima li većeg licemerja i gnusno izgovorene laži i da li je samo neistina program sa kojim vi nastupate pred građane Srbije?

Ova vlast koja još od Berlinskog kongresa i 1878. godine, kada je knez Milan srebrnim budakom udario o tlo i otpočeo izgradnju železnice koja je bila dogovorena sa Austrougarskom od Beograda do Niša, uložila je i uradila najviše za razvoj železničkog saobraćaja, za modernizaciju železničke i putne infrastrukture, nabavljanjem najsavremenijih vagona, građenjem brzih pruga i svega ostalog. Sada na takav, mogu da kažem, bestijalan način, ovim paušalnim na ničim osim na zloj nameri utemeljenim naslovom, u vašim glasilima optužuju ovu vlast.

Poštovani građani, nije ni čudo što su evroparlamentarci nakon onih pregovora pobegli glavom bez obzira kada su videli čime se sve služe.

Dodao bih još nešto. Nikita Hruščov, veliki ruski političar, je rekao da su političari svugde isti i da će obećati da izgrade most tamo gde reke nema. Mogu da kažem da se samo delimično slažem sa njim i to ću pokušati da objasnim na primer srpske političke scene.

Često se čuje kako politika nema veze sa moralom, kako je to stvar golih interesa, bez emotivnih reakcija i korišćenjem neistina kao operativnim sredstvima kojima se postižu određeni politički ciljevi. Međutim, ne želim uopšte da se složim sa tom konstatacijom. Naprotiv, mislim da je politika divna stvar koja vam omogućava da svakodnevno pomažete svom narodu i olakšavate njegov svakodnevni život, još kada taj cilj zagrnete u plašt ljubavi prema svojoj otadžbini, onda on postaje kud i kamo draži i bogugodniji, ali da biste na stvari gledali iz te perspektive i radili da ostvarite ova dva visoko uzvišena gotovo plemenita cilja, dakle, bolji život građana i bezbednija, poštovanija i jača država, vi morate da, pored mudrosti, pored hrabrosti, inteligencije i istrajnosti, imati i određene moralne kvalitete bez kojih su svi ovi prethodno navedeni ništavni, a kada kao političar posedujete sve ove kvalitete i posedujete sve ove osobine, onda nemate potrebe da govorite neistine svome narodu.

Setite se samo kako smo mi rekli da ćemo smanjiti i plate i penzije, rizikujući da izgubimo poverenje građana, rizikujući da izgubimo vlast, ali nismo želeli neistinama da maglimo oči naših građana.

Ipak, ako ste lišeni morala u politici i u želji da vladate drugima i ako ste poštovalac one Makijavelijeve da cilj ispunjava sredstvo, čak i kad ne govorite istinu, pokažite bar malo određenu dozu inteligencije da osmislite kako ćete to uraditi.

Ne možete da kažete da se u kokošinjcu gaji droga, a da ne pogledate da li je stvarno tamo droga. Ne možete da kažete da dete od dve godine sa puškomitraljezom u rukama se borilo protiv Nemaca, kao što je to rekla gospođa Marinika Tepić nedavno na predizbornom skupu njene stranke u Kikindi. Ako se izuzme činjenica da je taj gospodin koji se sa dve godine borio protiv Nemaca tast prijatelja predsednika Stranke slobode i pravde, pošto na predizbornim skupovima i ne mogu da se sretnu više osoba od nekih prijatelja i kumova poštovalaca njene stranke, postavio bih pitanje, poštovana gospođo Tepić, odakle vam hrabrosti da se vi zalažete da osvojite vlast, kad ovako elementarne činjenice ne možete da proverite i pokušate bar da na veštiji način izvrgnete ruglu naš mudar narod i prevarite ga?

Ako padate, da se uličnim žargonom izrazim, pošto ovo što vi radite ništa nije do ulično i jeftino šibicarenje, na ovako benignim stvarima, zamislite poštovana gospođo, da kojim slučajem i nesrećom po Srbiju, vi dođete na vlast i dobijete neku važnu državnu funkciju da je vodite, kako bi to radili, kako bi, šta bi Srbija imala od toga.

Ipak, negde vas razumem, za ozbiljne političare su potrebne ideje, potrebni su programi, potrebno je nešto za ponuditi sopstvenom narodu da biste dobili poverenje, ali svi su svesni da vi za to niste sposobni.

Narod bi svakako voleo da čuje na koji ćete način da im povećate plate, da im izgradite stadion, bolnicu, omogućite lakši život, ali da ste to znali da uradite, već bi uradili onomad kad ste bili na vlasti.

Pošto ste svesni svoje nemoći, jedino što vam ostaje to je korišćenje neistina, kao ta da je ova vlast, citiram, prodala Kalemegdan za zgrade i garaže, gde ističete da je izgradnjom takozvanog „K distrikta“ načinjena nepovratna šteta kulturno-istorijskom spomeniku u srcu Beograda, kao i da su institucije za zaštitu spomenika kulture dale zeleno svetlo da se spomenik od izuzetnog značaja privatizuje, a gradnjom zatrpa i uništi dobar deo neistraženih ostataka srednjevekovnog grada.

Strašna je činjenica što je kod vas iznošenje neistina, tj. laži, izgubilo na težini i da ih vi koristite u svakodnevnom govoru, bez obzira na posledice kakve će one izazvati po vaše birače. Lepo sam rekao - po vaše, ne po naše, jer mi radimo tako da ostavljamo jasno merljive rezultate i golim okom vidljive.

Naime, po podacima se jasno da utvrditi da je ugovor o kupoprodaji navedenog dela beogradske tvrđave sklopljen između Beogradske konfekcije „Beko“ koja je tada bila u stečaju, kao prodavca i grčke kompanije „Properti development“ još 13. 08. 2007. kada ste vi vladali, što je uredno zavedeno u opštinskom sudu u Beogradu.

Molim vas da u buduće bar malo ozbiljnosti pokažete. Budite bar toliko, da ne kažem lukavi, kao perjanica vašeg koalicionog partnera iz Narodne stranke, koji za program ima prolivanje srpske krvi po ulicama, jasno pozivajući na progon, na revanšizam, na nasilje, čiji članovi kao politički korektan rečnik imaju korišćenje kamenica u svakodnevnom govoru, gađanje u izlog svojih političkih neistomišljenika ili vašeg predsednika, potpredsednika, tj. gospodina Bulatovića, koji onim opasnim tonom preti da će svako od njih juriti po svog naprednjaka, od čijih pretnji ja, evo, danima ne mogu da zaspim, kada vidim kakve će me ljudske i moralne gromade juriti. Ili se bar ugledajte na perjanicu i vedetu opozicije gospodina Aleksića, koji je osmislio plan i rekao – nema veze, ja ću sad iskoristiti hapšenje ovog gospodina za koga se osnovano sumnja da je narko-diler, optužiću bez ikakvog i jednog jedinog dokaza i veze brata predsednika Republike, na osnovu te laži ja ću biti u medijima par meseci, jer nemam drugog razloga da budem u medijima, jer ništa dobro nisam niti uradio, niti mogu da ponudim svom narodu. Osudiće me na novčanu kaznu od par stotina hiljada dinara, što je za mene i moje mecene beznačajna svota novca i nakon presude biću to što sam uvek bio, ništa bolji, ništa gori.

Da zaključim. Bavite se vi vašim fantazmagorijama, igrajte se politike, kukajte na svoju državu, ogovarajte je u intervjuima koje dajete državama čiji bi pojedini članovi rukovodstva najviše voleli da se srpsko ime izbriše iz njihovih rečnika, idite na mitinge podrške protiv SPC, vređajte ovu vlast kao nesposobnu zato što nema šestu vakcinu, nego ima samo pet, zato što na petom spratu treće bolnice koju smo sagradili u rekordnom roku možda curi voda ili negde ne dihtuje neki prozor. Navijajte protiv naših sportista, koji osvajaju više medalja nego kada ste vi bili na vlasti. Budite protiv toga što Hram Svetog Save ima najlepši mozaik na svetu ili što je ćirilica postala zakonom zaštićena. I neka vam iznošenje neistina budu jedini program sa kojim ćete pred birače izaći.

Dok vi to radite, ova stranka će na čelu sa predsednikom, koji je definisao njene ideološke smernice i zadatke, ostati verna svojim uzvišenim ciljevima, a to su borba za bolji život naših građana i za bezbednu, naprednu i poštovanu Srbiju. Hvala lepo.

Hvala, predsedavajuća.

Uvažena ministarka, poštovani građani Srbije, pismo predstavlja izraz autentičnosti jednog jezika, način na koji taj jezik se obraća, ne samo onima koji ga slušaju, već i široj zajednici, zato treba uvek imati u vidu taj specifičan odnos između jezika i pisma.

Izražavajući duh nekog jezika, pismo u tom smislu nije samo sistem komunikacije, već specifičan način izražavanja nekog jezika, izraz onoga što nam taj jezik govori.

U tom smislu, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, poštujući ranija zakonska rešenja koja uređuju službenu upotrebu pisma, ima intenciju da u vremenu kada sve manje osluškujemo jezik skrene pažnju na njegov autentičan izraz i na pisanu ćiriličnu tradiciju i njene korene.

Ne mislim da bilo kome, osim na dobronamernima bi bilo sporno i da ćemo se svi složiti sa tim da je sasvim prirodno da ćirilično pismo bude obavezno za sve državne organe ili pravne subjekte u kojima je dominantan državni kapital.

To se odnosi i na obrazovne ustanove na svim nivoima. Verovatno smo bili svi u prilici da se suočimo sa ignorisanjem ćirilice na zvaničnim dokumentima ili zvaničnim sajtovima visokoobrazovnih ustanova.

U tom smislu, ovaj zakon će omogućiti doslednu upotrebu ćirilice koja je posebno značajna upravo u prosvetnim ustanovama, jer one imaju naročit značaj u očuvanju tradicije.

Razume se, ni ovaj zakon ne treba da zadire u upotrebu drugih pisama u naučne ili istraživačke svrhe, niti u pravo nacionalnih manjina da se služe svojim pismom i da neguju sopstvenu tradiciju.

Sa druge strane, ovaj zakon dopušta da bude stimulisana upotreba ćirilice kada je reč o privatnim organizacijama i preduzećima, kao i privatnim medijima.

Mi smo kao zakonodavni dom stalno izloženi kritikama. Naravno, kritike su dobre ukoliko su konstruktivne, ukoliko su dobronamerne, ali ja već evo godinu i po dana skoro sedim u ovom visokom domu i nisam čuo takvu neku kritiku. Mi, naime, moramo zbog mogućih zluradih komentara da jasno naglasimo da ovim zakonom neće biti ugrožena prava nacionalnih manjina, niti na upotrebu svoga pisma, niti na negovanje svog nacionalnog identiteta i tradicije.

Srbija je, u ostalom, u svojoj novijoj istoriji uvek poštovala veru i tradiciju drugih naroda koji su se nalazili i živeli u okvirima njenih granica. Sa druge strane, zatiranje srpske tradicije i zabrana ćiriličnog pisma često su bili zloslutna najava pokušaja zatiranja srpskog nacionalnog identiteta, od zabrane ćiriličnog pisma u austrijskom carstvu i to u dva navrata, za vreme Marije Terezije i za vreme Franca Jozefa, kada se zabranilo da se u školama išta piše osim latinice. Naravno, vrlo brzo su odustali od toga zbog buna SPC i srpskog naroda, zatim, tokom austrougarske okupacije, tokom velikog rata, kada je u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, pa i Srbiji, bila zabranjena ćirilica, kao i u NDH u toku Drugog svetskog rata kada je zabrana upotreba ćiriličnog pisma bila izglasana posebnim zakonom od 21. aprila 1941. godine koji se zvao Zakonska odredba o zabrani ćirilice i bila je uvod u nasilna pokrštavanja, a potom i pogrom srpskog naroda.

Borba za očuvanje ćirilice prema tome utemeljuje ista ona istrajnost koja je u korenu srpskog opstajanja uprkos pokušaja zatiranja srpskog nacionalnog bića.

S druge strane, treba biti iskren pa reći da vitalnost neke nacije pretpostavlja očuvanost njenog nacionalnog identiteta.

Danas, u vreme globalističkog povezivanja i brisanja granica u svrhu slobodnog protoka ljudi, usluga, kapitala i roba, opasnost po nacionalni identitet dobija novo ruho koje zahteva i nove vidove borbe za njegovo očuvanje. Tekst zakona, koji je danas pred nama, predstavlja oblik takvog nastojanja da uključujući se u savremene svetske tokove ne izgubimo nacionalni identitet, da u poplavi svetskih jezika i najnovijih sredstava komuniciranja ne zaboravimo na bogatstvo i na lepotu našeg jezika, na njegove posebne izražajne mogućnosti koje su udelovljene upravo na stanicama pisanim ćiriličnim pismom. U tom smislu ovaj zakon je obziran kako prema slobodi preduzetništva, koja njime nije ugrožena, tako i prema očuvanju pisma na kojem je nastala naša nacionalna književnost.

U demokratskom i liberalnom duhu ovaj zakon neće ni na koji način primoravati one organizacije koje nisu pod direktnim državnim finansiranjem iako se upravo u nekim nedržavnim medijima do monopola ukorenilo ne samo ignorisanje ćirilice, nego i prezir prema našem pismu, prema kulturi i prema tradiciji, a sve to uprkos jednom od najviših načela liberalno demokratskog duha, poštovanju različitosti. To potvrđuje da je činjenica i činjenica da je donošenje ovog zakona u potpunosti u skladu sa međunarodnim konvencijama, propisima, sporazumima, kao i usvojenim dokumentima javnih politika. Pa ipak ne sumnjam da će pojedini mediji u vlasništvu opozicije, koja ne mari ni za tradiciju, ni za kulturu, ni za dobrobit ovog naroda i posle donošenja ovog zakona nastaviti sa praksom ignoracije naše tradicije, naše kulture, ali i prezentovanje jedne iskrivljene slike slobode i jednakosti koja počiva na uverenju da upravo oni i niko drugi treba da budu slobodniji, jednakiji od drugih.

Taj se manir, ako ništa drugo, jasno očitava u pregovorima o izbornim uslovima gde se pod plaštom tobožnje ugroženosti zahteva povlašćen status, veće slobode i posebne startne pozicije kako bi gospoda iz opozicije nas udostojila da izađu na izbore.

Oni traže, da se figurativno izrazim, da trče trku na 100 metara, a da imaju 90 metara prednosti i da pritom njihovi protivnici politički, u ovom slučaju mi, skakućemo na jednoj nozi što je nerealno.

Sada napadaju iz svih oružja i predstavnike, evroparlamentarce koji su se na njihov poziv odazvali da učestvuju u dijalogu ne bi li se čudom načudili kad su videli šta gospoda opozicionari žele i traže i jedino što im odgovara to je da ih nekim posebnim ukazom, da li iz EU, da li iz NATO pakta ili bilo koje druge nacionalne organizacije direktno kao namesnike postave u državne fotelje ne bi li, kako to reče Šekspir u svom sonetu - stomaka punih masnih petlova nastavili da arče državno dobro.

Da se ne zavaravamo nema tih izbornih uslova kojima bi bili zadovoljni, odnosno nema tog povlašćenog statusa koji bi im obezbedio pobedu na sledećim izborima zato što se narod dobro seća kako je bilo dok su oni bili na vlasti.

Takođe, valja primetiti da su glavne perjanice opozicije svesne da ne mogu dobiti apsolutno ni glasa maltene ni u zgradi u kojoj žive, sada isturaju u prvi plan neke koji bi na neko izigravanje poverenja građana, da ne kažem prevaru, možda mogli da dobiju neki glas kao na primer gospođu Mariniku Tepić, koja je ipak dama, koja je ipak pripadnica slabijeg pola, mislim fizički, koja sad razmišlja kako će dobiti neki glas ne bi li se neko sažalio na njene jadikovke tipa da ljudi iz vlasti prizivaju na prolivanje krvi na ulicama ukoliko oni odustanu od izbora, da ona tobože ne bi mogla da preživi da neko ostane bez oca, bez majke, bez brata, naravno optužujući sada i poslanike evroparlamenta naši saučesnici u svemu tome, a ne da su došli ovde da pregovaraju na njihovoj strani.

Gospođo Tepić, ajmo ovako, ako je ova vlast koja je pristala na saradnju sa evroparlamentarcima, koja je spustila cenzus sa pet na 3%, ako je ponudila vama drastično bolje uslove nego što je ona imala kada se borila da dođe na vlast, ako poziva na demokratske načine borbe za osvajanje vlasti, kako će onda ova vlast biti odgovorna za prolivanje krvi, a vi i vaši istomišljenici koji pozivate na bojkot, na neposlušnost, na rušilačke nerede i nemire uz saradnju sa nekima koji sebe zovu intelektualnom i kulturnom elitom, koji kažu da ne može da se ova vlast sruši ukoliko ne budu puške se koristile, onda vam postavljam jedno pitanje – vladate li, poštovana gospođo i svi vaši inspiratori, vašom svešću i vašim razumom?

Meni ništa nije jasno. Mi koji ukazujemo na poštovanje demokratije, ukazujemo i pozivamo na mir, mi smo znači za prolivanje krvi, a vi koji pozivate ne nelegalna, neustavna i protivzakonita sredstva za osvajanje vlasti, vi želite mir? Svašta čuh, a mislio sam u ovim godinama sve čuo.

Još nešto, ako se toliko bojite da neko ne ostane bez brata, sestre, majke ili oca, kako ste to naveli u vašim skorašnjim intervjuima, kako ste onda optuživali ovu vlast da je diktatorska i pozivali na one rušilačke nemire ispred Skupštine kada su pokušavana ubistva naših policajaca od strane vaših pristalica? Da li je život onih koji rade za našu državu ili ogromnog broja građana koji poklanjaju poverenje SNS i njenoj politici, da li je manje vredan od života od onih za koje se vi sada tobože bojite? Ne bojite se vi, gospođo, ni za jedan život. Vi se isključivo bojite za fotelju u firmi u kojoj radite.

Isto valja pomenuti i gospodina kome je nadima Ćuta, koji se sad odjedared kao životni borac za zdravu prirodu se sada bori ne bi li on dobio parče vlasti. Prvo je bio u saradnji i obostranim simpatijama i sa Vukom Jeremićem i sa Draganom Đilasom i ostalima, ali racionalno je procenio da oni ne mogu da pređu cenzus zato što se prosto vidi koliko ih naš narod voli i poštuje i koliko su ga svojom brigom prema njemu zadužili i sada odjednom nastupa kao solistički apostrofirajući sebe kao lidera, a meni, poštovani građani Srbije, gospodin Ćuta više liči na onog ustašoidnog Sekulu Drljevića koji je 1906. godine, da napomenemo, jako veliki i izražen Srbin.

Naime, glasao je da se promeni ime crnogorske školske skupštine u srpska skupština, koji je bio veliki poštovalac dinastije Karađorđević, koji je nakon što je izvisio za neko ministarsko mesto ili neku funkciju koju mu je u neformalnim krugovima neko obećao, zbog lične sujete i poraza postao jedan od ideologa crnogorske nacije, govorio je da potiče od crvenih Hrvata i bio jedan od najvećih mrzitelja svega srpskog naravno do pojave gospodina Mila Đukanovića i to onog novijeg Mila Đukanovića pošto se on kao u „Matriksu“ seli iz vremenskog perioda u vremenski period.

Naime, onaj raniji je ljubio krst kao ateista u ruci Amfilohija Radovića, molio za blagoslov, ponosio se na svoju srpsku istoriju i tradiciju, a ovaj novi taman tako kao Sekula Drljević trudi se da satre sve srpsko, i jezik i kulturu i naciju, a napokon i crkvu. Ali nema ništa od toga, poštovani gospodine Đukanoviću. Preživeo je srpski narod i Srbi su preživeli Tatare i sultane i Franca Jozefa, preživeli su i Hitlera, pa čak i NATO pakt. Preživećemo i nećemo pokleći i to što nam predsednika nazivate Hitlerom, a našu crkvu nazivate krvavom i to ni manje ni više nego u hrvatskim medijima. Neka vam služi na čast ako uopšte znate znanje te reči.

Da se vratim na gospodina Ćutu. Kako rekoh on kao Sekula, kada mu nisu dozvoli da sam otvori mini hidrocentralu, zašta smo imali prilike da vidimo dokaze u svim našim novinama, on odjednom postade borac za reke i prirodna bogatstva, organizujući razne ekološke ustanke, proteste koji svakako mogu da eskaliraju u nemire i nerede, na kojima se govori, apsolutno o svemu osim o ekologiji. I to je u redu.

Menjaju se ljudi i menjaju im se stavovi, ali budite fer i pošteni napravite stranku, izađite na izbore, ponudite svojim građanima program, džentlmenski dobite njihovo poverenje, ukoliko imate šta da ponudite. Ovako nemojte. Jeftino je i vređa inteligenciju naših građana.

Još da kažem da je po njihovom i po gospođi Tepić i po gospodinu Ćuti, njihovim inspiratorima koji su oličeni u domaćem stranom tajkunskom lobiju i agenturnim mrežama, na ovo drugo što sam rekao treba posebno obratiti pažnju, ako uzmemo u obzir sinoćni intervju Saše Jankovića. Posebna pravila izborna bi važila za njih, a posebna za narod jer su oni i oni koji su im naklonjeni tzv. elita, a mi svi ostali, ogromna većina našega naroda smo paćenici, mi smo sendvičari, Kaligulini konji kako nas neretko nazivaju.

Vlada Srbije, a posebno SNS kao njen pokretački duh, predlogom ovog zakona pokazuje da je u turbulentnom vremenu borbe za ekonomski razvitak u uslovima pandemije, u sred velikih međunarodnih izazova ne zaboravlja kulturni identitet i negovanje tradicije. Odgovornost i svestranost, uostalom, su glavna obeležja ove vlasti i ono po čemu se ona razlikuje od ljudi bez korena, identiteta i obraza, kojima je jedina vrednost besprizorna pljačka sopstvenog naroda.

I u duhu tačke dnevnog reda, citiraću reči Svetoga Nikolaja Velimirovića i s time ću završiti. „Ne ako Boga znate gospodo srpska, ako ste učeni, budite i pametni, čuvajmo ćirilicu u vekovima prošlim, ona je sačuvala nas.“ Slava Srbiji.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, pre svega, uvaženi građani Srbije, želeo bih da istaknem najiskrenije izraze saosećanja sa prijateljskim narodom Severne Makedonije povodom tragedije koja ih je zadesila kada je stradao veliki broj ljudi nakon požara u kovid bolnici u Tetovu. Poštovani prijatelji, Srbija je sa vama.

Da se vratim na temu. Nemački car Vilhem koji je u svoje vreme bio personifikacija tadašnjeg nacionalizma, imperijalizma i protivnika Srbije, rekao je o srpskom narodu – šteta što taj mali narod nije moj saveznik.

Novi bečki list „Gri prese“ je pisao 1918. godine o srpskom narodu, citiram – ostaće zagonetka kako su se ostaci srpske vojske koji su se spasli ispred Mekenzeve armije mogli docnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video ovaj svetski požar. Maršal Mekenzen je za srpsku vojsku rekao – ja neobično cenim i volim vas iz Šumadije, vi ste herojski narod pun časti i pun ponosa, narod velike i sjajne budućnosti.

Ovo je samo deo hvalospeva o junaštvu srpske vojske kroz istoriju. Nažalost, uvek je to junaštvo bilo praćeno velikim žrtvama i najskupljom cenom koju jedan narod može da plati.

Postoje kažu, narodi koji kažu – možeš me saviti, ali me nećeš slomiti, a postoje i oni koji kažu – možeš me slomiti, ali me nećeš saviti. Nadam se da nam u budućnosti neće faliti mudrosti, da dozvolimo da nas ponekad malo i saviju, ali da nas nikad više da nas slome. Da nas više ne trebaju hvaliti kako smo neustrašivi i hrabri ratnici, već dobri naučnici, sportisti, privrednici, a to je politika koju vodi ova stranka i to je skoro pa zagarantovano.

Danas je pred sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike o ratnim memorijalima. Treba reći da su u Prvom i Drugom svetskom ratu Nemci i Srbi bili neprijatelji, ali to ih nije sprečilo da se poštuju u ratu, ali i kasnije. Nemački vojskovođa Fon Mekanzev je naredio 1915. godine da se na Košutnjaku podigne spomenik srpskim junacima koji su tu pali u borbi sa nemačkom carskom vojskom. Malo je poznato da je spomenik podignut u okviru kompleksa nemačkog vojnog groblja koje je na tom mestu bilo sve do 1944. godine.

Valja pomenuti da je naš blaženopočevši Vladika Nikolaj Velimirović uređivao čak i u vreme rata nemačka groblja. Ovaj spomenik posvećen srpskim junacima na Košutnjaku je jedinstven u svetu kao vid počasti koju neprijatelj odaje neprijatelju.

Poštovani građani, sporazum koji je danas pred nama iza za cilj da omogući dostojno upokojenje i ovekovečenje uspomene na vojna lica i civilne žrtve rata koje su poginule ili umrle tokom ratova, kao i očuvanje mesta gde su sahranjeni u skladu sa Ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava, od avgusta 1949. godine i dopunom te konvencije od juna od 1977. godine. Mi svi možemo samo da se nadamo i da želimo da će ovo biti poslednji sporazum sa ovako bolnom temom, koja na kraju ne donosi dobro ni poraženima, ni pobednicima, ali da će biti još mnogo sporazuma koji će razvijati saradnju, razvijati toleranciju i prijateljstvo i sve drugo što ulepšava i olakšava život naša dva velika naroda.

Uvaženi građani, dozvolićete mi još par minuta, kako bih se mogao osvrnuti nešto što nema veze sa ovom temom dnevnog reda, ali je bitno za javnost. Naime, osvrnuo bi se na ove tragikomične reakcije opozicionih vedeta nakon odgovora evroparlamentaraca, o njihovim zahtevima za predstojeće izborne uslove.

Naime, ponižavajući sopstvenu državu tako što su cvileli za pomoć evroparlamentaraca, kako bi im oni pomogli da dođu na vlast, misleći da će naši prijatelji iz Evrope sada da ponište one tekovine moderne demokratije, da se na vlast dolazi isključivo programom, na izborima, ko dobije više glasova i da sada oni nekim čarobnim štapićem mogu promeniti ta pravila i dovesti na vlast sve one koji ne mogu da pređu ni cenzus i koji su očekivali da će moći da im ispune, malo je reći, fantazmagorične uslove i zahteve tipa, dajte nam sada neko posebno ministarstvo za izbore, dajte da mi sami po sopstvenim željama i nahođenjima uređujemo program RTS, itd.

Vređajući tako i poštovane naše prijatelje iz Evrope, kojima su potcenili inteligenciju verujući da će im te zahteve ispuniti. Najudarnije kapisle opozicije predvođene stranom Slobode i pravde, sa svojim prijateljima, partnerima, istomišljenicima, deklararno će, kako to vidimo deklarativno će odbiti sve te uslove koji će im doneti evroparlamentarci. I u celom tom procesu jadikovanja, plakanja na svojom sudbinom optužujući ovu vlast da je diktatorska, da je autokratska, tiranska maltene, teroristička, naši politički neistomišljenici sada uzročno-posledično gledaju i na naše prijatelje iz Evrope da su isti takvi.

Isto kao što sada njihov šef, gospodin Đilas, pažljivo birajući politički trenutak kada će napasti na Angelu Merkel, iz sve snage je optužuje, kako je ona u stvari isto autokrata i tiranin, kao i naš predsednik, jer zamislite kaže – da ima izvanredne i na uzajamnom poštovanju zasnovane odnose sa našim predsednikom, sa našom državom.

Sada možemo da izvedemo zdravorazumski zaključak da ako bilo ko kaže nešto afirmativno za našu zemlju, da je on automatski bitanga, da je nepismen, nekulturan, diktator, kao što sada kažu za gospođu Merkel, kao što kažu za Viktora Orbana, Miloša Zemana, Vladimira Putina, šeika Bin Zaeda, koji su naši iskreni i poštovani prijatelji koji gledaju da na svaki način pohvale i kažu neku lepu reč o Srbiji, na čemu im je srpski narod neizmerno zahvalan.

Znači, svi oni koji se usude i smognu hrabrosti da bilo šta dobro kažu za našu zemlju i našu vlast, oni ne valjaju pa se, logično nameće pitanje ko to onda valja? Poštovani građani, valjaju oni koji će na sve načine optužiti Srbiju i u javnosti je predstaviti kao da je Uganda za vreme Idi Amin Dade ili ne daj bože kao da je nacistička Nemačka za vreme Adolfa Hitlera.

Tako na njihovim portalima možemo videti kako prenose hrvatske vesti i tekstove, kako će Vučić, kome sada inputiraju onu floskulu o Srbima kao hegemonističkom narodu, koja je nastala još u vreme Austrougarske, pa je onda nastavila svoj kontinuitet kroz komunističku ideologiju, evo i sada je pominju, i kažu kako je on sada nakon što pokorio Crnu Goru, tako da će otcepiti i deo Federacije Bosne i Hercegovine, pa će verovatno Vučić u tom maniru da nastavi da opkoli i Novi Zeland, da se malo našalim, iako čovek izgubi glas da kaže u svakoj emisiji, na svakom mestu, u svakom intervju, da poštuje teritorijalni integritet i suverenitet apsolutno svih zemalja za koje ga napadaju.

Da poštuje nezavisnost i Crne Gore, da poštuje nezavisnost i Federacije Bosne i Hercegovine i Hrvatske i svih drugih zemalja i da sa tim zemljama isključivo želi partnerstvo, mir, prosperitet i napredak. Pa, zar nije poštovani građani, ovako vizionarska i dobronamerna inicijativa poput otvorenog Balkana potvrda toga? Ali, ako sumnjate da jeste, vratite sve njegove govore i intervjue u prethodnih devet godina, koliko je na vlasti, i vidite da li postoji makar jedna, jedina reč gde je on rekao da smatra Crnu Goru za svoju guberniju ili da želi da se Republika Srpska otcepi od Federacije Bosne i Hercegovine.

Takva reč ne postoji, ali postoji samo ona gebelsovska sentenca koja kaže da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Naši prijatelji iz opozicije toliko više izmišljaju i ponavljaju da ja stvarno ne znam kako ih nije sramota.

Takođe, njima valjaju i oni koji za naš glavni grad govore da je kasaba, oni koji na svojim kablovskim televizijama ni jednu jedinu rečenicu ili reč za deset godina prethodnih koliko je SNS na vlasti, nisu rekli da je bilo šta dobro urađeno i koje 99% svojih emisija vrlo često počinju rečenicom – svi smo sveni da u ovoj zemlji ništa ne valja, dajući sebi za pravo da većini građana oni određuju šta je dobro, a šta ne.

Takođe, njima su dobri i oni koji pozivaju na proterivanje i gašenje Srpske pravoslavne crkve sa njenih ognjišta i koji su uradili sve da ponize i povrede Republiku Srbiju. Baš sam iskoristio ovu reč – povrede, jer je ta reč nabijena velikim emocijama, a kako je rekao još Makijaveli – u politici nema puno mesta za emocije, ali upravo tu reč sam iskoristio jer je ona povredila svakog građanina naše zemlje onda kada je ta zemlja, kada je naša bratska Crna Gora prva priznala nezavisnost lažno proglašene države Kosovo, i to dva puta, hvala gospodine Rističeviću, onda kada je poslala svoje vojnike da slave onu zločinačku akciju „Oluja“, onda kada je usvojila u svom parlamentu deklaraciju o genocidu u Srebrenici i to dva puta. Evo, sada, kada se trudi da uništi SPC želeći da onda stvori neke druge forme pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, pa onda pravoslavnu crkvu crnogorskog naroda sve u cilju dodatne dezintegracije srpskog nacionalnog korpusa kako bi se srpski nacionalni korpus fergmentisao u delove nakon čega bi bilo lakše sa njime manipulisati.

Takođe, moram da naglasim i da valjaju oni koji ono što je definisao gospodin Ćirjaković u svojoj kovanici – Autošovinisti, pripadnici tzv. elite, rekao sam pripadnici tzv, jer suštinski pripadnici intelektualne kulturne elite nikad ne bi rekli, citiram – bez spremnosti na ulične borbe nema pobede nad ovim režimom ili da je dijalog sa vlastima kao razgovor sa džeparošom, da je na krovu predsedništva Republike Srbije i predsednika viđen Belivuk, i da mora doći do revanšizma nakon dolaska Stranke slobode i pravde na vlast.

Poštovani građani Srbije, da nije tragično, da nije žalosno, bilo bi jako duhovito i smešno. Zašto ovi svi koje sam citirao, zašto su oni podobni poštovani građani, a ova vlast i svi oni koji se usude da je podrže nisu? Zato što ni jednim svojim delom, niti činjenjem ne mogu da budu bolji od ove vlasti. Nemaju niti znanja, niti umeća, niti hrabrosti, a najbitnije niti programa i ideje da ponude građanima i da kažu – ovo ćemo mi uraditi što će biti bolje za vlast nego što je uradila prethodna.

Oni ne znaju ništa bolje nego da vređaju at personom i da diraju u ono što čestiti, moralni ljudi ne diraju, ako što je to porodica. Vidimo na primer kako napadaju decu predsednika Republike bez ikakvog razloga, ali i smisla.

Prvo, kontinuitet vlast Aleksandra Vučića i SNS je toliko dug da je sigurno u tom kontinuitetu i u vreme vršenja svoje vlasti uradio nešto što nije dobro, kao što bi uradili svi ljudi osim naravno njih bezgrešnih. Zašto se onda ne uhvate za to nešto, ako uspeju da nađu, što nije dobro i za to ga napadaju? Šta su kriva njegova deca za vođenje ove države ili za politiku Republike Srbije? Kakve veze to ima sa politikom i da se svaki dan to dete napada po novinama?

Nema nikakve, ali to je jedini način da se oslabi ova vlast i predsednik lično, pošto idejom, programom ili bilo čim drugim ne može. Zato se koriste ovako niske, bedne i čestitim ljudima neprihvatljive stvari, da bi pokušali da unize rezultate koji su nemerljivi u modernoj istoriji Srbije, a to su, kazaću samo one trenutne, aktuelne - da se projektuje i gradi 1.200 km auto-puteva, više stotina regionalnih i lokalnih puteva, da se u svakoj opštini revitalizuju i modernizuju saobraćajnice, da je pokrenut najveći projekat izgradnje kanalizacione mreže postrojenja za preradu otpadnih voda i regionalnih deponija, da je pokrenut projekat izgradnje beogradskog metroa, revitalizacije dunavskih luka, itd, itd.

Poštovani građani Srbije, kao što sada drvljem i kamenjem posipaju predstavnike evroparlamentaraca koji im nisu uslišili njihove demokratske zahteve, kao što su napadali američkog ambasadora, gospodina Godfrija, zato što je rekao da voli Srbiju i da poštuje ovu vlast, kao što se njihove voditeljke na televiziji čude kako sad odjednom Srbija ima dobre odnose sa Amerikom, tako će se u predstojećem periodu koristiti brutalnim lažima i izmišljotinama, kako bi izvrnuli ruglu sve nas i poljuljali vaše poverenje u ovu vlast.

Ali, dragi građani, nemojte da verujete ni njima, na kraju, nemojte ni nama, verujte u ono što možete da vidite i uporedite kako je bilo nekad kada su oni bili na vlasti i kako je od kad smo mi stali na njeno čelo. Rezultat je poznat. Onda im neće ni cenzus od 1% biti dovoljan i na sreću ove države i ovog naroda, lagano će nestati sa političke scene, a srpski narod i istorija će im biti sudija.

Vama, uvaženi ministre, želim puno sreće u narednom periodu, jer ćete biti izloženi velikim pritiscima iz raznih centara moći, ali ne sumnjam da ćete iznaći snage, hrabrosti, istrajnosti, kao i do sada i naći načina da sve te pritiske prevaziđete, u interesu Srbije i srpskog naroda. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Pre svega bih, uvažena ministarka, želeo vama da se zahvalim na velikom zalaganju i požrtvovanosti u obavljanju vaših aktivnosti i čestitam na fantastičnim rezultatima koje postižete u prethodnom periodu i što dajete sve od sebe da naši građani žive u zdravijem, bezbednijem okruženju.

Nastavio bih sa svojim govorom.

Poštovani građani, u celokupnom procesu reforme naše države, zakona normi, institucija, pred nama je danas set sporazuma koji će doprineti boljoj, sadržajnijoj i kvalitetnijoj saradnji sa predmetnim zemljama, što će svakako za rezultat imati ono čemu stremi opšta politika SNS i ove vlasti, a to je jačanje međunarodnog položaja i ugleda naše zemlje u svetu, jačanjem prijateljstva i saradnje sa svim onima koji cene naše iskrene i prijateljske namere sa osnovnim ciljem, a to je poboljšanje života naših građana.

Moje kolege su sasvim iscrpno obrazlagale većinu od ovih sporazuma, tako da neću puno trošiti vremena, ali želeo bih da kažem nešto što prethodnih nedelja i meseci zaokuplja pažnju naše javnosti.

Naime, iako sa zemljama koje sa pravom sebe mogu smatrati velikim silama, sa kojima uzgred da kažem imamo sve bolje odnose, naročito na polju finansija i ekonomije, jer smo pouzdan i u svakom slučaju kredibilan partner koji drži datu reč i obećanja i ne menja ih u skladu sa dnevno-političkim interesima, kako su imali manir naši prethodnici, mi smo kao odgovorna vlast svesni da velike, moćne zemlje vrlo često umeju da naprave jasnu distinkciju između ekonomskih, političkih, geostrateških i drugih interesa.

To plastično znači da ako jedna velika sila ima određene ekonomske interese za saradnju sa drugom zemljom, to ne mora apsolutno da ima nikakve uzročno-posledične veze sa tim da će ta ista zemlja, po nekom drugom pitanju političkom, imati dijametralan stav. Kao što reče Vinston Čerčil – nema doživotnih prijatelja, već samo interesa i u skladu sa time interesi su shodno tome zvezda vodilja u međunarodnim odnosima.

U slučaju Srbije, dolaskom SNS na vlast, jedne patriotske vlasti, u najlepšem i najboljem smislu te reči, koja misli i dela isključivo u interesu sopstvenog naroda, a ne ličnom interesu, koji je najčešće u saglasju sa interesima stranih ambasada, naši strani prijatelji su videli da su dobili partnera sa kojim mogu da ostvaruju određene ekonomske interese i saradnju. Ne smemo smetnuti sa uma da će se truditi na sve načine da svoje geopolitičke interese koje imaju ostvare, a naročito po pitanju Kosova i Metohije, po pitanju situacije u Bosni i Hercegovini i drugim. Kao odgovorni ljudi nećemo, kako naš narod kaže, da kukamo nad našom sudbinom, nego ćemo voditi jednu racionalnu politiku sa zadatkom očuvanja bezbednosti i teritorijalnog integriteta, kao primarnim ciljem, i razvoj naše ekonomije, boljeg života svih naših građana, a sekundarnim, ali ništa manje bitnim, ciljem.

U svakom slučaju, nećemo se kao neke naše komšije ponositi da idemo po stranim ambasadama po mišljenje i zadatke kako i šta raditi, već ćemo gledati da uvažavajući naše prijatelje iz inostranstva zadržimo sopstveni integritet, sopstveni autoritet i dignitet kako bismo partnerski rešavali sva politička i geopolitička, geostrateška i sva ostala pitanja koja se u datim trenucima učine nerešivim.

U skladu sa ovim što sam prethodno naveo, poslednjih nekoliko meseci se daju primetiti određeni pojačani pritisci iz raznih centara moći na našu državu. Podsetiću vas: Ratko Mladić je u Hagu osuđen na doživotnu robiju, presuđeno je Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, setimo se one režirane sednice Saveta bezbednosti UN, podsetiću vas na sramnu, na naučnim osnovama neutemeljenu rezoluciju u Srebrenici koja je brže bolje usvojena u parlamentu bratske nam Crne Gore i one lažne okupirane države Kosovo, tu je frapantni Inckov zakon o negiranju genocida, nametanju Kristijana Šmita za visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, podizanje tenzija u Crnoj Gori od strane bivšeg režima Mila Đukanovića i na mala vrata uvođenje nacije – Vojvođanin na predstojeće izbore.

Ako pored sve ove pritiske sa jednim sportom koji je obeležio značajan deo mog života, to je boks, to vam je isto kao kada u jednom ćošku ringa imate jednog boksera, a u drugom ćošku imate njih 10 koji vas napadaju neprestano, menjajući se jedan za drugim, a vi u tom trenutku trebate da gledate da preživite, da sačuvate živu glavu, a nakon toga da možda zadate neki poen i da se na kraju nadljudskim naporima trudite da pobedite taj meč. To je ona situacija u kojoj se nalazi naša država sa predsednikom na čelu.

Veštim manevrima, mudrošću, snalažljivošću, manirom velikih državnika i korišćenjem nadljudskih potencijala ova Vlada sa njim na čelu gleda da odgovori svim izazovima i nađu najbolje rešenje za sve ove pritiske koje sam naveo, a da pri tom iznađu način da građani i društvo ne osećaju suštinsku težinu tih pritisaka, već da osete da se kvalitet života menja malo po malo, ali na bolje iz dana u dan, da vidi i oseti da su mu primanja veća, da putuje novim putevima, da uživa u novim kulturnim sadržajima, da se raduje našim sportskim uspesima, da se leči u novim bolnicama i da veruje i zna da onaj ko sedi na čelu ove države misli i radi isključivo u njegovom interesu.

Poštovani građani, ako uzmemo u obzir sve ove moje prethodno iznesene tvrdnje o pritiscima na našu zemlju i kako se ova vlast sa njima nosi, zamislite da u ovako politički kompleksnoj situaciji predstavnici onih koji sada participiraju, odnosno pretenduju da opet dođu na vlast, da se oni nalaze, naravno pretenduju da dođu na vlast isključivo ukoliko ih mi postavimo tamo bez ikakvih izbora, jer time prave alibi za svoje neuspehe, jer ne mogu, verovatno, ni cenzus da pređu, a apriori odbijaju sve uslove koje im ova vlast postavi, ti uslovi su znatno bolji, ali u najmanju ruku isti onakvi kakve smo mi imali kao vlast 2012. godine na izborima.

Zamislite, npr. da je gospodin Đilas premijer ili predsednik ove države i da ode npr. na sastanak sa Angelom Merkel, po kojoj sada vešto birajući politički momenat kada će to uraditi, obasipa je drvljem i kamenjem samo zato što je imala dobru i korektnu saradnju sa predsednikom naše države. Zamislite njega da sedi sa predsednikom Putinom, Si Đinpingom ili drugim velikim državnicima? Verujem da ste i vi uvereni da je to neuverljivo i obeshrabrujuće.

Zamislite da u budućoj vlasti neku poziciju dobije npr. gospodin Nenad Čanak i da on odlučuje nešto u korist naše države. Isti onaj koji se sa svojim koalicionim partnerima trudi da uvede ovu izmišljenu naciju „Vojvođanin“, sa njegovim koalicionim partnerima koji na svojim političkim pamfletima i propagandnom materijalu jasno naznačeno govore da je Vojvodina država, odnosno republika. Isti onaj koji je, kako je naveo uvaženi kolega Atlagić, 1991. godine pisao memorandum lordu Karingtonu gde je definisao i tražio da Vojvodina bude nezavisna, neutralna i demilitarizovana država ili što je 2017. godine priznao da je Kosovo nezavisna država i koji se svakim danom diči svojim prijateljstvom sa onima koji bi najradije voleli da Srbija i srpski narod nestane sa političke mape sveta, sa Aljbinom Kurtijem ili gospodinom konvertitom Milom Đukanovićem.

Nazvao sam ga „konvertit“ zato što je nedavno 1990. godine u intervjuu NIN dao izjavu, citiram: „da je ponosan na srpsko poreklo i na slavnu istoriju srpskog naroda“, a danas je jedan od osvedočenih i deklarisanih mrzitelja Srbije i SPC, što se ne trudi da sakrije, odnosno to potencira u svakom smislu.

Zamislite npr. da resor spoljnih poslova u budućoj nekoj vladi za koju oni participiraju i pretenduju na nju, gospodin Jeremić, dobije npr. Ministarstvo spoljnih poslova, on koji je onako nevešto ili možda vešto i dobro osmišljeno, to ćemo ostaviti istoričarima da presude, postavio pitanje Međunarodnom sudu pravde radi donošenja presude o legalnosti samostalnog proglašenja nezavisnosti „republike Kosovo“ ili što je prebacio rešavanje kosovskog pitanja sa terena Saveta bezbednosti UN na teren EU i time znatno otežao prostor za manevrisanje našoj državi.

Ili, na primer, da MUP dobije gospodin Obradović koji malo po malo poseže za fizičkom silom kao argumentom u rešavanju određenih problema, udaranjem, vređanjem, napadima na slabiji pol i srednjovekovnim metodama borbe za dolazak na tako željenu vlast, a koji je svesrdno podržan od strane auto-šovinističke intelektualne elite, koja za program ima jedino poziv na revanšizam, na neposlušnost, na demonstracije, na korišćenje oružja i prolivanje krvi po srpskim ulicama.

Ili da gospodin pretenduje na Ministarstvo pravde, gospodin Aleksić, koji je pred tim istim organima pravosnažno osuđen kao klevetnik jer je lažno optužio brata predsednika Republike da se bavi nezakonitim radnjama.

Evo, vidimo sve češće da se pojavljuje i gospodin Žarko Korać, profesor, koji se sad pojavio da bi samo osudio nezavisnu komisiju doktora Gideona Drajfa, jednog od najvećih stručnjaka za izučavanje Holokausta, koji je, zamislite, na naučno utemeljenim činjenicama dokazao da se u Srebrenici nije desio genocid, već strašan zločin koji svako zdravog razuma mora da prizna. Sada taj gospodin Korać nalazi način da dokaže da kredibilitet te komisije nije bio na visokom nivou, da nisu ti ljudi bili stručni, odnosno sve se trudi da na bilo koji način dokaže da ta odluka da Srbi nisu krivi za genocid nije tačna.

Naravno, da ne izostavimo gospodina Bojana Pajtića, koji je idejni tvorac deklaracije o ugrožavanju Vojvodine od strane Srbije, jedan od inicijatora pokretanja tog pitanja vojvođanske nacije, koji sada na sve načine, koristeći najprizemniji vokabular, gleda da napadne svakoga iz ove vlasti, iako ga gospodin Saša Radulović apostrofirao direktno sa dokazima, imenom i prezimenom, prozvao da ga je direktno zvao da učestvuje u pljačkaškim privatizacijama..

Poštovani građani, da ne nabrajam dalje, verovatno bi trajalo do devet večeras, zamislite se samo da bilo ko od ovih ljudi vodi našu državu u ovako složenoj političkoj situaciji, da brine o našoj ekonomiji, o našoj bezbednosti, da brine o međunarodnom ugledu naše zemlje u svetu. Verujte mi da bi na ovu zemlju bio stavljen katanac u roku od mesec dana.

Završiću sa sledećim. Ja verujem da mnogi od nas iz SNS ili iz ove vlasti nekome nismo simpatični ili nismo prijemčivi po bilo kom osnovu, ali poštovani građani, ovde se radi o egzaktnim i jasno merljivim rezultatima. Nemojte da vam vređaju inteligenciju. Uporedite situaciju onda i sada, plate su onda bile prosečno 320 evra, danas je 560 evra. Uporedite količinu izgrađenih auto-puteva, uporedite koliko smo, evo oni se diče tim jednim mostom, mi smo samo u Beogradu izgradili tri mosta, a u celoj Srbiji preko 500 mostova.

Uporedite broj kulturnih ustanova, broj bolnica i sve ostalo što može da se izmori i odgovor će vam biti vrlo jasan. Ne glasa se za nekoga ko vam je simpatičan na bilo koji način, već za nekoga ko ima hrabrost, ima mudrost, ima znanja da obezbedi bolji, lakši i sadržajniji život vama i vašoj porodici.

Zato vas, poštovani građani molim, kao zadnju rečenicu, u narednom periodu se molim vas nemojte obazirati na gnusne laži i izmišljotine koje će vam biti plasirane, u narednom periodu od strane onih koji pretenduju da dođu na vlast, isključivo naravno radi lične koristi, koji nemaju apsolutno ništa drugo da vam ponude osim tih laži, već verujte u ono što možete da vidite i osetite po svakodnevnom boljitku vašeg života i vaše porodice. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Poštovana gospođo Čomić sa saradnicom, poštovani građani Srbije, izmene Zakona o kulturi koji se primenjuje još od 2010. godine na prvi pogled nisu u vezi sa njegovom osnovnom intencijom, već predstavljaju akt usaglašavanja sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti.

Suština izmena četiri člana važećeg zakona je da umesto 30%, koliko je bilo učešće manje zastupljenog pola, u sastave Nacionalnog saveta za kulturu, u upravnim ili nadzornim odborima ustanova kulture, taj broj da se poveća na 40% i to treba sagledavati ne samo kao političku obavezu, već i kao jedan kulturni čin u doslovnom smislu te reči.

Politički vidovi rodne neravnopravnosti vode poreklo još iz kulturnih miljea u kojima je muškarac imao ne samo povlašćenu, nego i delimično eksploatatorsku ulogu u odnosu na žene. Kultura muške dominacije, koja je pre modernog porekla, u novovekovnom društvenom kontekstu je dobila nove forme koje su se očitavale najpre u uskraćivanju prava glasa žena, potom u manje plaćenom radu žena za isti posao koji obavljaju kao i muškarci i u neplaćenom kućnom radu, ali i o manjoj zastupljenosti žena na visokim društvenim lestvicama i funkcijama.

U duhu opšte liberalizacije društva i stvaranja novog kulturnog obrasca koji nije zasnovan na muškoj dominaciji je ideja rodne ravnopravnosti koja podrazumeva i ravnopravnu rodnu zastupljenost u upravljačkim mestima ili radnim telima.

Ovaj poseban odnos prema rodnoj ravnopravnosti, odnosno uvećanje socijalnog senzibiliteta prema ovoj temi takođe je jedna od tekovima aktuelne vlasti u Republici Srbiji nasuprot njenih zakletih oponenata koji su neretko primenjivali fizičko zlostavljanje svojih bračnih partnera i njihovih roditelja, za šta su pokrenuti određeni krivični postupci.

Ta sklonost ka nasilju koju su pomenuti predstavnici sadašnje opozicije ispoljavali prema najrođenijima se reflektuje i kroz njihovu svakodnevnu političku agendu i sada pozivaju na bojkote, demonstracije protiv vlasti, na revanšizme, na neposlušnost, optužujući čak i predstavnike Evropskog parlamenta, iako su, da citiram, govoreći da oni idu uz dlaku Aleksandru Vučiću, završen citat, iako su ih oni pozivali da budu medijator između aktuelne vlasti i opozicije. Tu agresivnost građani su mogli da vide i u nedavnom neveštom performansu gospodina Vuka Jeremića ispred Predsedništva Republike Srbije. Mogli su da vide i pozivanjem na julske demonstracije prošle godine kada su napadali snage MUP-a i agresivnom retorikom opozicionih elita koji koriste rečnik KKK.

Mnogi će me sada osuditi što sam napravio ovu komparaciju, ali prosto nisam mogao da nađem bolju, sudeći po jutrašnjoj izjavi jednog od perjanice, intelektualne opozicije, gospodina akademika Teodorovića, koji je u svoj intervju rekao da više veruje Belivuku, nego Aleksandru Vučiću.

Sa tom njegovom rečenicom on planira i to mu je politička platforma sa kojom on želi da pridobije glasove građana Republike Srbije. Više veruje čoveku koji je tranžirao ljude u polutke, nego legitimno izabranom demokratskom predsedniku jedne suverene zemlje. Da nije tragično, bilo bi smešno i neka mu služi na čast.

Ipak SNS nasuprot tome ima jasan i principijelan stav koji je više puta potvrđen u javnosti. Biti principijelno protiv nasilja, to znači ne tolerisati bilo koji njegov pojavni oblik. U tom smislu i borba za rodnu ravnopravnost je zasnovana na istom principu kao i borba protiv siledžija, protiv huligana i svih onih ljudi ili organizacija koji smatraju da sebi mogu da dozvole da rade ono što drugim ljudima zabranjeno.

Sasvim suprotno tom stavu pravi stavovi današnje opozicije i medija koje oni kontrolišu ponovo dolaze do izražaja ovih dana u horskom zauzimanju strane bezobzirnih kriminalaca koji su sa svojom bandom činile gnusne zločine koji su nepojmljivi zdravom razumu.

U slepoj želji da se po svaku cenu dokopaju vlasti, ovi da tako kažem političari otvoreno staju na stranu jedne kriminalne organizacije, umesto da budu užasnuti ili najmanje kao ljudi solidarni sa porodicama njihovih žrtava. Samim tim braneći zločine, braneći zločince u javnosti kroz vešto uvijenu političku formu ovi ljudi koji su se opet nameračili da osvoje vlast, postaju saučesnici u promociji asocijalnog ponašanja i istinski podrivači pravnog sistema, društvene stabilnosti kojoj težimo kao društvo još od kada smo došli na vlast.

Možemo primetiti i da su se njihovi najviši funkcioneri, poput Dukljanskog fanatika, kako sebe voli da nazove Brajan Brković, visoki funkcioner SSP, koji sada odjednom podržava osobe koje su zauzimale svojevremeno najviše pozicije u MUP-a, a danas se spominju da su na neki način upletene i povezane sa ovom kriminalnim organizacijom.

Bez ikakve namere da prejudicira njihovu umešanost u kriminalne aktivnosti, iskreno bilo bi mi drago da se ovi navodi pokažu kao netačni, ali ipak su to osobe koje bi morale bar da snose onu moralnu odgovornost zbog toga što se kolokvijalno kaže – nisu bavile svojim poslom, tj. nisu radile ništa da spreče nastajanje ovog kriminalnog klana, u najmanju ruku.

Isto da podsetim da je gospodin Brković, visoki funkcioner stranke Slobode i pravde, bivši predvodnik protesta „1 od 5 miliona“, koga ima gde god se za Srbiju može najružnije govoriti i da je on sin Balše Brkovića i unuk Jevrema Brkovića, osoba koje su osvedočeni protivnici svega srpskog. Srpskog imena, srpskog naroda, srpske vlasti i srpske crkve i države na posletku, o čemu ne skriveno govore o svim svojim nastupima i javnim pojavljivanjima već decenijama. Da ne kažem, deklarisani i ostrašćeni srbomrsci. Sada bi on, unuk i sin ljudi koji su karijeru igzradili na animozitetu prema Srbiji i srpskom narodu, sada bi on nama da soli pamet šta je dobro u Srbiji, šta ne valja u Srbiji, kako će on kada dođe na vlast sa njegovim mentorima da uredi ovu državu i društvo.

Napokon i ovaj zakon, kao i mnoga druga zakonska rešenja o kojima raspravlja ovaj visoki dom pokazuju da je društvo u Srbiji ponovo pred izborom između, da upotrebim jednu tešku, ali istinitu drevnu podelu iz hebrejske tradicije, na sinove svetla i sinove tame.

Ne sumnjam da će kao i do sada pobedu izvojevati pristojna ne nastojna Srbija. U ime te Srbije i mi narodni poslanici treba javno da podržimo i ovaj i svaki drugi zakon koji onemoguće nasilje i nasilnike i koji garantuje punu ravnopravnost svih ljudi. Iz tog razloga sam smatrao da i četiri kratka člana kojima se menja ovaj zakon, odnosno se usklađuje sa Zakonom o rodnoj ravnopravnost, treba iskoristi da bi se istakao princip koje pristojne ljude odvaja od nasilnika, huligana i njihovih branitelja u javnosti.

Dozvolite samo da kažem još par reči o jednoj aktuelnoj situaciji koja se dešava ovih dana u društvu. Svako zdravog razume i ne prevelike političke pismenosti može da uvidi da se prethodnih dana Srbija i njena vlast suočava sa očiglednim pritiscima iz raznih centara moći, što političkih, medijskih, opozicionih, kriminogenih i svih drugih. Ti pritisci se mogu videti u histeričnom donošenju rezolucija Srbima kao genocidnom narodu koji su brže bolje potrčale da usvoje neke zemlje u okruženju i u regionu iako to sa istinom nema baš nikakve veze.

Prvo, nijedan narod u istoriji nije i ne može se osuditi kao genocidan. Napokon, za to nisu bili osuđeni ni pripadnici Trećeg rajha koji su imali jasan strateški i do detalja izrađen plan o istrebljenju jevrejskog naroda, a drugo, zato što se genocid nije ni desio, bar sudeći po izveštaje nezavisne komisije koju je predvodio dr Giden Grajf, istoričar i specijalista za izučavanje istorije Holokausta, koji je naučno dokazao da se desio zločin koji nijedan pripadnik ovog naroda ne sme da negira, ali ne i genocid.

Na kraju, o tome je najbolje rekao i naš čuveni reditelj Predrag Antonijević. Kada su ga pitali o zločinu u Srebrenici, postavio je kontra pitanje – ko vam je to rekao. Kada su mu rekli da su to rekle majke Srebrenice, on je rekao – to je jedan od dokaza da se u Srebrenici nije desio zločin, jer da se desio zločin ne bi postojale majke Srebrenice, kao što nije bilo ni majki Jasenovca nakon onog genocida nad srpskim življem u NDH.

Osnovna zamisao poštovani građani ovih združenih napada, da se destabilizuje situacija u zemlji, a to je najlakše uraditi tako što se napadne faktor stabilnosti i reformator naše države i društva u celini, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Pa i da se napadne za nešto za šta normalan čovek ne može ni da pomisli.

Sada možemo videti po novinama, da napada da je on ekskluzivni uvoznik indijskog soja korone u Srbiju, napada se da mu je jedno vođa navijača, da mu drugo dete nosi ime velikog srpskog osvajača, da mu je brat narko diler i vlasnik svega što postoji u Srbiji, od frizerskog salona do Mekdonalda, da mu otac nije otac, a sada najnovije, napada se i da je član ovog kriminalnog klana.

Svakome iole pismenom čoveku je jasno koje su namere i šta je cilj ovih gnusnih laži i optužbi, ali ću ih ipak javno reći, naročito ove poslednje optužbe da se viđao sa pripadnicima ovog zloglasnog klana, jer i da je hteo, on to ne bi mogao. Ako uzmemo u obzir koliki broj ljudi i službe učestvuje u njegovoj proceni bezbednosti i on to sigurno ne bi mogao ni na koji način da uradi.

Poštovani građani, osnovni cilj ovih napada je destabilizacija razvoja i napretka Srbije u svakom smislu, pred predstojeće izbore radi dolaska na vlast onih sa kojima bi se lakše moglo manipulisati, ko ne bi bio tako težak pregovarač i koje bi sa lakoćom prihvatili da sprovodu u delo interese zemalja koje ne da ne žele dobro Srbiji, jer prosto u visokoj politici nema te vrste emocija, već jednostavno žele da nametnu i ostvare svoje sopstvene geopolitičke i geostrateške interese, poput priznavanja nezavisnosti KiM, poput optuživanja Srbije za genocid kako bi se redefinisala političko-pravna situacija u BiH i mnogih drugih interesa.

Ali, dragi građani, nemate potrebe da se brinete, niti razloga. Uprkos napadima, uprkos ovim lažima koje se svakodnevno iznose, sada smo videli da je izgovorena laž da je gospodin Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova, za vreme dok je bio čini mi se, ministar rada i socijalne politike, govorio Miljkoviću iz ovog klana, da treba da se auto s oružjem odvede u Jajince iako on tada nikakve ingerencije, niti nikakve mogućnosti nije imao da to uradi.

Uprkos drugim izmišljotinama, uprkos želji da se našoj zemlji povije kičma, Srbija se iz dana u dan razvija, brže nego što je za očekivati i izaći će na kraj i sa ovim problemom, kao što je izlazila na kraj sa svim problemima sa kojima se suočavala, od kada je preuzela državno kormilo. Sa poplavama ako se sećate, sa najmanjim BDP u regionu, sa razorenom privredom, sa razorenom vojskom, sa devastiranim školskim sistemom, sa najmanjim platama u regionu i napokon, sa ovom pandemijom Korone.

O Srbiji, poštovani građani, vode računa odgovorni ljudi koji žele da iza sebe ostave ne samo materijalne dokaze u smislu velikog broja investicija sadašnjih najvećih plata u regionu, razvijanjem putne zdravstvene i druge infrastrukture, već žele i da stvore ideološku paradigmu i kulturni obrazac koji će raskrstiti sa prethodnim načinima i modelima vršenja državne vlasti koja se oličavala isključivo u besomučnom ličnom bogaćenju, i stvoriti model i stvoriti obrazac koji će za osnovni cilj imati brigu o državi, društvu i svakom pojedincu bez obzira ko u budućnosti bude na čelu naše otadžbine. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovani građani Srbije, poznavaoci pravnih nauka poznaju razliku između legaliteta i legitimiteta. To uglavnom znači da zakoni i propisi treba da budu pravični, odnosno da zakonitost sama po sebi još ne garantuje pravdu.

U kontekstu filozofije prava, možemo da zaključimo da legalitet sam po sebi još ne garantuje moralitet, iako je ideal prava upravo da podstiče i omogućava delovanje ljudi prema etičkim principima.

U zakonima o kojima danas raspravljamo na efikasan način se prevladava razlika između legaliteta i legitimiteta, odnosno omogućuje se da se jedna osetljiva oblast zakonski uredi, na način da se time garantuje ono što je najbitnije, a to je pravda.

Postavlja se pitanje - šta je suština predloženih izmena i dopuna zakona?

Naime, stalnost sudijske funkcije, kao značajna antikorupcijska regula, zahteva određenu dopunu koja će garantovati da sudije zaista rade u interesu vladavine prava. Dosadašnja zakonska rešenja u članu 63. Zakona o sudijama, čije se brisanje predlaže ovim zakonom, oslanjala su se na ocenu rada sudija prema efikasnosti, međutim, efikasnost sama po sebi ne garantuje da se sudijska funkcija obavlja časno i odgovorno, iako to svakako čini najveći broj sudija.

Prema tome, bilo je potrebno pronaći rešenje koje će uz garantovanje stalnosti sudijske funkcije i oslobađanje sudija imperativa efikasnosti po svaku cenu ipak uspostaviti određeni objektivni kriterijum koji bi omogućio stručnu kontrolu kvaliteta rada sudija. Zato uspostavljanje etičkog odbora kao stalnog radnog tela pri Visokom savetu sudstva, a to je suština oba zakona o kojima danas govorim, prema tome ispunjava ovaj zadatak, odnosno objektivno zasnovanu kontrolu, koja sa jedne strane čuva dostojanstvo i autoritet sudija, a sa druge strane učvršćuje legitimitet njihovih odluka.

Etički odbor odlučivaće o postupcima sudija, odnosno on će na osnovu kodeksa procenjivati koje su to konkretne delatnosti sudija nespojive sa obavljanjem značajne funkcije koja im je dodeljena, a to nadalje podrazumeva ne samo istrajavanje na strogoj i striktnoj primeni zakona, nego garantuje nepristrasnost, kako kada je reč o okolnostima pravne stvari, tako i kada je reč o ličnosti stranaka.

Zahvaljujući obrazovanju etičkog odbora, ne samo da će domaće zakonodavstvo biti usklađeno sa Akcionom planom za revidirano Poglavlje 23 u kontekstu evrointegracija, nego će sudstvo imati snažan etički legitimitet, što će doprineti njegovom ugledu u društvu, a to već samo po sebi ima pravno-preventivnu funkciju u odvraćanju od kršenja zakona.

Imajući sve ovo šta sam rekao u vidu, ne čudi što je ovakva zakonska rešenja mogla da predloži samo ona Vlada koja, uživajući nezabeleženu podršku građana u svom delovanju, ne odstupa od etičkih standarda. Obezbeđivanje finansijske pomoći građanima tokom pandemije, podsticanje stranih investicija radi smanjenja nezaposlenosti, uspostavljanje jasnih ekoloških standarda govore da ovu državu vode samo moralni političari. Ovde podsećam na razliku između moralnih političara i političkih moralista iz poznatog spisa Emanuela Kanta o večnom miru, da bih ukazao na razliku između predstavnika sadašnje vlasti i sadašnje opozicije, koja opet pretenduje da dođe na vlast.

Naime, kada pogledamo te ljude koji su pre nešto manje od decenije vedrili i oblačili u Srbiji, tu ne razaznajemo moralne političare, već samo političke moraliste za koje je politika stvar samo puke veštine radi dolaska na vlast, i to po svaku cenu, a to podrazumeva gaženje svakog moralnog principa, otvoreno laganje, populističko protivljenje svakoj meri Vlade, uz navođenje često međusobno protivrečnih razloga, tipa onih histerija zašto smo ograničavali kretanje naših građana prilikom pojave pandemije korona virusom, uvodeći vanredno stanje, odmah nakon mesec-dva dana isti ljudi su nas optuživali zašto ne uvodimo vanredno stanje da bi spasili živote naših građana.

Da podsetimo, to su ljudi koji su osuđivali nabavku respiratora, koji su unapred sudili i sumnjali u opravdanost vakcinisanja, a onda hitom potrčali da stanu prvi u red za vakcinisanje, oni koji kritikuju dodelu novčane pomoći građanima, iako znaju da su to odgovorno i dobro osmišljene mere, samo da bi otežali rad ovoj vlasti i Vladi uopšte. To je delovanje bez principa, to je jedna bezobalna politika koja baš iz tog razloga nema nikakav program i jasan politički smer.

Politički moralisti znaju samo da populistički pametuju, da budu kritizeri svega, da javno prozivaju, difamiraju i lepe etikete. Samim tim, da su nekom nesrećom i dalje na vlasti njima ništa ne bi značio zakon čiji je cilj etički imperativ u pravosuđu. Njihovo političko delovanje, kako u vreme dok su bili na vlasti, tako i kada su voljom naroda otišli u zapećak iste, uvek je bilo bazirano na jeftinom pragmatizmu, a odsustvo moralne odgovornosti dovelo je do posledica sa kojima se danas suočavamo, od politike vođene na Kosovu, do loše privatizacije, gubitka radnih mesta, devastiranja institucija i korupcije na svakom nivou.

Na sreću, odgovorna vlast je u prilici da iznova uspostavlja ili osnažuje institucije sistema i da radi u interesu kulturne, ekonomske i socijalne obnove naše zemlje. Zato ćemo u danu za glasanje svi glasati za ove zakone.

U tom smislu, mi ostajemo pri poruci one latinske sentence „fiat iustitia, pereat mundus“, koju je Kant u pomenutom spisu duhovito preveo – neka vlada pravda, pa makar zbog toga propali svi lupeži na ovome svetu.

Hteo bih još samo par reči da kažem. Svedoci smo da Srbija raste, da se Srbija razvija. Iz dana u dan svedoci smo kako se otvaraju fabrike, zapošljavaju ljudi. Da ne bih pričao o svim rezultatima koje je ova vlast postigla, uskoro će izaći jedna brošura na 500 strana gde će detaljno biti opisano šta smo to uradili za dobrobit naše zemlje i našeg naroda.

Kada se uporede rezultati prethodnih vlasti i onih koji ponovo žele da zauzmu državno sedlo, jasno će se videti ko je radio i ko je mislio za interes građana Srbije, a ko je radio isključivo u svom sopstvenom interesu. I na kraju, to će nas bez sumnje dovesti do pobede na izborima na svim nivoima, jer naši građani glasaju za jasan program, za vidljivu politiku rezultata, a za pretnje raznim revanšizmima, motornim testerama, prolivanjem krvlju, za to nikada nisu, niti će glasati.

Zbog svega toga apelujem na pripadnike opozicije da ne koriste bezočne, lako proverljive neistine i uvrede na račun ove vlasti, već da daju neku konstruktivnu kritiku ili neki predlog kako oni to misle da urade nešto bolje od nas i neka osmisle neku zdravu ideju kako bi dobili možda poverenje građana, umesto što se ne libe da radi borbe u političkoj areni koriste najveće nesreće koje mogu da ljude zadese, pritom nikako se ne služeći istinom.

Navešću samo par primera. Setite se likovanja u toku epidemije korona virusom kada je neko izgubio život, kako se optužuje odmah da je ova vlast kriva za to, iako rezultati govore potpuno drugačije. Rezultati govore da smo među zemljama koje su imale najmanji broj stradalih u regionu, da smo imali najveći broj respiratora, da smo imali najveći broj vakcina, da smo izgradili najviše bolnica. Setite se onih suludih optužbi da je vlast kriva za pad helikoptera koji je poleteo da spasi život jednoj bebi, za napade na ovu vlast da sama sebi podmeće požare u sopstvenim fabrikama, ne bi li ih tako lakše prodali, valjda vodeći se onom svojom logikom i idejama kada su oni bili na vlasti, u toku one pljačkaške privatizacije, kako su uništavali sopstvena preduzeća, ne bi li ih prodali u bescenje.

Pored tih neistina kojima se trude da diskredituju svakog od pripadnika ove vlasti, izmišljaju notorne neistine da je izvesni Mario Maletić, koji je pre neki dan napisao neki tvit sa sadržajem koji je za tvitove koje pišu pripadnici opozicione avangarde Andersonova bajka za decu koja se čita pred spavanje, i kako je on, taj izvesni Maletić, na nekoj visokoj funkciji u Ministarstvu pravde, iako to nema veze sa istinom. A ne libe se i ne srame se ni da napadnu jednog od najčasnijih i najmudrijih pripadnika srpskog naroda patrijarha Porfirija, koga osuđuju zato što je služio liturgiju svome narodu povodom krsne slave u mestu Končarevo pored Jagodine, optužujući ga za gnusobe koje ne želim ni da pominjem u ovom visokom domu.

Takođe, sa oduševljenjem čekaju ne bi li se ponovo desile poplave, za koje bi odmah optužili da je kriv Aleksandar Vučić i, naravno, verovatno bi i obećali da će ukoliko njega eliminišu sa političke scene u Srbiji oni srediti da nikad više ne pada kiša i da se nikad više ne dese poplave na teritoriji Republike Srbije.

Sada su napali, ovih dana, da je vlast kriva zato što se jedan sprat građevine na Vračaru srušio i kako je za to kriv predsednik, gradonačelnik ili menadžer grada. Ali, ja bih želeo samo, što se toga tiče, da podsetim da se za vreme mandata gospodina bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa 2011. godine desio jedan nesrećan slučaj kada se slično obrušila zemlja prilikom iskopavanja temelja za jedan vrtić u zemunskom naselju Kalvarija, kojom prilikom su stradala četiri nedužna čoveka.

To je razlika između vas i nas, poštovani gospodine Đilas. Mi nismo tada vas optuživali da ste krivi dok se armada vaših vojnika, po vašem nalogu, na vašem internet portalu poput lešinara obrušava na SNS, šta god da se desi. Moralni i etički kodeksi koji su za nas zid preko koga zastajemo i nikada ga nećemo preći za vas i vaše istomišljenike su samo niska prepona koju preskačete svaki dan ne bi li se što pre dočepali vlasti.

Slično onoj sentenci Borka Stefanovića, objavljenoj u depeši Vikiliksa 2008. godine, čini mi se, kada je rekao parafraziram, sačekajte, ja mislim Amerikancima - sačekajte samo da pobedimo u drugom krugu izbora pa ćemo lako rešiti problem Kosova, u čemu se jasno vidi na čemu se bazira vaša politička platforma.

Naposletku i ako iznosite ovakve neistine svakog dana nemojte bar koristiti tako retrogradnu retoriku i tako primitivan rečnik zbog kog bi se postideli najveći primitivci koje poznajemo.

To što govorite za predsednicu Vlade, da je glupača u javnim emisijama, za predsednika države da je bolestan, za narodne poslanike da su rulja secikesa, prostaka i potparola mafije, to govori više o vama, nego o nama.

Pri tom, ovo su neki samo od najblažih epiteta koje sam naveo i iznosite onakve odvratnosti prema mom uvaženom kolegi Marijanu Rističeviću, koji je za sve vas skupa, oličenje čestitosti, inteligencije i obrazovanja, ali, ne onog formalnog koji se za vas oličava u skupim odelima i u skupim automobilima, poput onog poršea kojim idete na mitinge, već onog suštinskog koji je utemeljen na moralu, na časti, na obrazu i istinskoj brizi za svoj narod.

To što gospodin Rističević, umesto poršea sa svojim seljacima svakog dana vozi traktor, ni na koji način ne znači da je lošiji od gospodina vaše perjanice Aleksića, koji je pred pravosuđem osuđen za klevetu, vi bi ga nazvali lažov i bitanga, ali ja to neću, jer ne želim da koristim vokabular koji vi koristite.

Sve ove klevete koje iznosite razume se, deo su vaše političke platforme, vašeg političkog folklora, koji koristite umesto programa i ideja, ali one vas sigurno neće vratiti u državno sedlo.

Na izborima, ukoliko skupite hrabrosti da na njih izađete, moraćete da ponudite narodu program, ali, vi ste poštovana gospodo, dugi niz godina bili na vlasti, šta ste uradili.

Da podsetimo, imali smo razorenu privredu, bez šanse i vizije za uspeh. Razorenu vojsku, najvišu stopu nezaposlenosti, najmanje plate u regionu.

Imali smo KiM gotovo priznato veštim, odnosno neveštim, verovatno i veštim i dobro osmišljenim pitanjem Međunarodnom sudu pravde, ali ostavićemo to da istorija presudi.

Danas je Srbija uvažena zemlja, danas je Srbija poštovana zemlja, zemlja koja se vodi pomirljivom, racionalnom i pomirljivom politikom progresa.

Zemlja koja pruža ruku prijateljstva svima koji je žele, ali zemlja čija vlast prevashodno misli i radi isključivo u interesu svog naroda.

To je politika SNS koju je definisao i sprovodi Aleksandar Vučić, i politika koja nas vodi u zdraviju i srećniju i bolju budućnost na svim poljima. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Poštovana ministarko sa saradnicima, uvaženi građani Srbije.

Pred nama je danas set zakona koji su nastavak suštinske politike ove vlasti koja se ogleda u tome kako pomoći i kako obezbediti uslove da naš narod živi pristojnije, da živi kvalitetnije, bezbednije i napokon, uspešnije nego što je živeo.

A svi ovi predlozi zakona danas na dnevnom redu, su preduslov i samo još neki u nizu koraka ka ostvarenju svih ovih ciljeva.

Danas ću pričati o dva zakona.

Prvi je Predlog zakona o Potvrđivanju sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj.

Stara indijska poslovica kaže – reke ne piju svoju vodu, drveće ne jede svoje plodove, oblaci ne gutaju svoju kišu, sve što je veliko je uvek u korist drugih i u skladu sa tim, mi se trudimo kao vlast da radimo u korist drugih.

Prvo u korist našeg naroda, pa onda u korist vaskolikog čovečanstva, koliko god da je to u našoj moći.

Zato jesmo samosvesni značaja prirode čiji smo neizostavni deo, trudimo se da na najbolji način zaštitimo i ovo je jedan od koraka, koje naša zemlja nastoji da poveća otpornost na buduće rizike povezane sa klimatskim promenama, kao i da se što pre i što bolje uhvati u koštac sa problemima zagađenja vazduha.

Ovaj zajam će se sprovoditi kroz aktivnosti i koje će biti podeljene u dve oblasti ili dve celine.

Prva se tiče unapređenja efikasnosti i transparentnosti javnog sektora koja će se sastojati od niza akcija, kao što su modernizacija javnih nabavki, kontrola zapošljavanja u javnom sektoru i mnogih drugih sa prevashodnim ciljem uspostavljanja održivosti javnih finansija.

Druga oblast će se odnositi na usvajanje zakona o klimatskim promenama i smanjenju zagađenja vazduha i realizacijom ovog zakona, za očekivati da će se pokrenuti zeleni i održivi ekonomski rast.

Od naše zemlje se očekuje da će usvojiti niz zakona i podzakonskih akata, koji će doprineti da naši građani žive u zdravijem i bezbednijem okruženju, a između ostalog oni su deo opšteg evrointegracijskog procesa naše zemlje.

Što se tiče predloga zakona o Potvrđivanju ugovora o kreditu između Francuske i Agencije za razvoj Republike Srbije, za realizaciju programa urbane sredine otporne na klimatske promene njegov značaj ide u korak sa politikom Vlade Republike Srbije, koja je usmerena na poboljšanje i reformisanje zakona, kako bi se na najbolji način odgovorilo na klimatske promene kroz povećanja otpornosti na buduće eventualne rizike i šokove koji su povezani sa klimatskim promenama u urbanim sredinama.

Valja takođe naglasiti da će sredstva kredita biti korišćena u vidu budžetske podrške kako bi se promovisale reforme vezane za upravljanje zaštite životne sredine.

Ovo je samo jedan deo od zakona pred nama čiji će pozitivni efekti doprineti boljem životu naših građana.

Naravno, verovatno će se naći neko od onih koji su za vreme svoje vlasti uzimali kredite, kako bi povećavali plate i penzije, ukoliko su izborne godine ili jednostavno kako bi isplaćivali plate i penzije, i naći će da osude i ove predloge zakona, ali treba im reći - gospodo mi smo mudro u interesu naroda vodili ekonomsku politiku donoseći čak brojne krajne nepopularne mere, kao što to smanjenje plata, smanjenje penzija, da bi smo sada mogli da brinemo između ostalog i o zaštiti životne sredine i u tom smislu da uzimamo i ove kredite koji će nam pomoći da to što bolje i što pre uradimo, a da nema više bojazni od finansijske krize kako je bila vreme onih koji su od međunarodnih partnera dobijali znatno veća finansijska sredstva, ali su ih locirali isključivo u privatne džepove.

Setimo se samo perioda nakon pada režima Slobodana Miloševića, koliko je tada novca ušlo u našu državu a šta je ostalo od toga i na šta je on iskorišćen možemo iz tog perioda samo da setimo one pljačkaške privatizacije na kojem je devastirana srpska ekonomija, srpska privreda i srpsko društvo na koncu i ništa od toga nije bilo dobro urađeno za našu zemlju ili da budemo pošteni, uređeno bar malo.

Želeo bih još nešto da kažem. U prethodnih nekoliko dana pronela se vest da je ukinut roming među državama zapadnog Balkana, bar najviše njih, čini mi se da je u Grčkoj samo smanjen, da nije ukinut skroz ali je na dobrom putu i to je jedna lepa vest koja je obradovala građane svih pomenutih zemalja.

I postavlja se pitanje – ako ovako jedan mali boljitak je doneo dobro svim ovim narodima, zašto umesto da se radi na još većim i značajnijim projektima koje će poboljšati život svih naših građana, zemalja zapadnog Balkana, neke zemlje u našem okruženju permanentno bude zle duhove prošlosti ne daju im da konačno već jednom napuste ovaj prostor.

Naravno tu izuzimam našu zemlju, jer smo svedoci da predsednik kao predstavnik naše zemlje sve vreme vodi upravo ovu politiku koju sam naveo u prvom delu moje konstatacije, a to je politika mira, politika saradnje međusobnog razumevanja i pomoći, pa i onih koji nam ne vraćaju na isti način.

Pre neki dan smo bili svedoci da su nam prebili dete.

Malog Nikolu Perića, iz sela Gojbulje kod Vučitrna, skinuli mu krstić, lomili i gazili ga po njemu. Svedoci smo da jedinoj Srpkinji u Đakovici, gospođi Gašić svakodnevno prete klanjem, prete ubistvom i proterivanjem.

Na spomen velikog prijatelja Srbije gospodina Viktora Orbana, da nas kao državu odmah treba što pre primiti u EU, odmah se odapinju otrovne strele iz nama susedne države, koja nas uslovljava raznoraznim uslovima, te kako treba da uvedemo sankcije Rusiji ili mnogo drugih, a možda će tražiti da i mi dođemo da proslavljamo onu zločinačku akciju „Oluja“, kao što to rade naša braća iz Crne Gore, onu akciju kada je sa vekovnih ognjišta proterano 250 hiljada srpske nejači i možda će im i to biti jedan od uslova da nam daju podršku za pristupanje naše zemlje EU.

Kao grom iz vedra neba nas optužuju za državni udar, za veliku srpsku hegemoniju iz Crne Gore, donoseći rezoluciju koja pritom ne odgovara istini, isti oni koji su na krilima borbe za očuvanje svetinja SPC nošeni, osvojili vlast, a sada se utrkuju da čestitaju dan državnosti takozvanoj državi, lažnoj državni Kosovo, uz velike muke da dokažu da nisu čestitali sličan praznik Republici Srpskoj.

Čemu sve to, poštovani prijatelji? Vama Srbija ne želi ništa loše. Ne gleda vas kao neprijatelje, već kao saradnike, saveznike i prijatelje.

Srbiju kao pouzdanog partera koji drži reč i poštuje svoje obaveze prepoznaju, i to otvoreno kažu, i gospodin Orban i gospodin Zajev i gospodin predsednik Češke Republike Zeman, koji se izvinio za ono bombardovanje NATO pakta. Na koncu, i ambasador SAD u Beogradu gospodin Godfri, koji je na proslavi Dana nezavisnosti, 4. jula, rekao da Srbija nema boljeg partnera od SAD. Na kraju, i gospođa Merkel, jedna od najuticajnijih političkih ličnosti današnjice, kaže da je Srbija pouzdan partner i da je što pre treba videti u EU. Da ne pominjem nama stare, bliske i iskrene prijatelje Rusiju, Kinu, Arapske Emirate i brojne druge.

Sve ovo nije ne zasluženo. Mi smo ovo zaslužili na najbolji mogući način, ali naš cilj kao države nije potpuni ukoliko nas sve, naše komšije iz okruženja, ne prihvatite kao prijatelje i ako se svim snagama trudimo da pokažemo i dokažemo kao prijatelji, često poštujući onu hrišćansku misao koju je, čini mi se, izrekao sv. Jovan, a koja kaže: ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Dosta je kamenja pucalo po našim leđima i našem obrazu. Setite se kada je predsednik Vučić bio u Srebrenici, da se pokloni senima nevino stradalog stanovništva, kako su hteli da ga liše života i kako je neposredno nakon toga prijatelje iz Federacije doveo i ugostio u Beogradu, gde su bili u Knez Mihajlovoj dočekani aplauzima. Setite se kada smo kod katastrofalnih zemljotresa u Hrvatskoj pomogli zvaničnom Zagrebu u vidu donacije, kako smo pomogli selu Goraždu u Federaciji, koliko smo samo vakcina podelili i ko se sve vakcinisao na našoj teritoriji i kako je bio ugošćen.

Poštovani prijatelji, istorija svih naših naroda na ovim prostorima je bila burna. I mi nismo sveci, mi smo nekada pravili greške. I mi smo nekada bili krivi, što zasluženo, što ne zasluženo. Nekada smo bili krivi što su u našim crkvama i manastirima pravoslavne freske, a ne neke druge, nekada zbog lakomislenosti i lakovernosti, nekada zbog, jednostavno, loše vođene politike i ne prepoznavanja političkih kretanja u svetu, a nekada jednostavno zbog golih geopolitičkih interesa, najrazvijenijih sila, ali nebrojeno su prema nama činjene greške, a i danas se čine. Ipak, to ne treba da znači da ne možemo da se ispravimo, da se poboljšamo i da i vi i mi radimo na tome da obezbedimo bolju budućnost za našu decu i za nas, ali to je revirzibilan proces i na tome možemo uspeti samo zajedno. Ovim napadanjem Srbije i njenih građana, bez ikakvih osnova, taj trenutak boljeg života se nepravedno odgađa, a tako nam je svima na dohvat ruke.

Dajete da konačno jednom oteramo zle duhove prošlosti sa ovih prostora i ne dozvolimo im nikada više da se vrate, uvažavanjem, poštovanjem, saradnjom i ekonomskim razvojem, upravo onim što je suština politike SNS, koju je definisao i sprovodi u delo predsednik Republike Aleksandar Vučić. Hvala.

Hvala predsedavajući, poštovani ministre sa saradnikom, poštovani građani Srbije.

Zakon o kome danas raspravljamo je inovativan i preko potreban jer postoji zakoni koji se odnose na poljoprivrednu proizvodnju ne sadrže odredbe koje precizno uređuju oblast tržišta poljoprivrednih proizvoda, a regulisanje ovog tržišta je ne samo važan uslov u procesu evrointegracija Republike Srbije već i radi uređenja našeg autonomnog unutrašnjeg tržišta. U tom smislu predloženi zakon treba da zadovolji kako interese kupaca, odnosno njihovu potrebu za kvalitetnim i zdravim proizvodima, tako i interese proizvođača kada se radi o tzv. tržišnom lancu, odnosno plasmanu proizvoda i daljoj preradi.

Ono što moramo da priznamo i samim tim krenemo u otklanjanje nedostataka postojećih regulativa, koje uzgred da kažemo, niko do sada od naših prethodnika niti je menjao niti gledao da poboljša, to je da poljoprivredni proizvodi u Srbiji nisu adekvatno standardizovani po kvalitetu što rezultira da se u maloprodaji na teritoriji Republike Srbije mogu naći proizvodi koji su iste cene ali različitog kvaliteta.

Sa druge strane i kada je reč o otkupu poljoprivrednih proizvoda postojeći standardi u našoj zemlji ne odgovaraju standardima koji se nalaze u EU, tako da to otežava plasman poljoprivrednih proizvoda iz naše zemlje na to značajno i veliko tržište. Cilj je da prodavac i kupac na osnovu standardizacije ostvare jednostavnu i lakšu komunikaciju, a to se odnosi samo na otkup nego i na plasman robe. Prodavac će moći da odredi cenu proizvoda na osnovu standarda kvaliteta, a kupac će tačno znati kog kvaliteta robu kupuje za tu cenu koju plaća.

Standardizacija je značajna je u tome što će podstaći konkurentnost među poljoprivrednim proizvođačima u Srbiji koji će svoje mesto na tržištu imati na osnovu kvaliteta proizvoda. Sa druge strane prerađivači kako mesa, voća i povrća na ovaj način će biti podstaknuti na uvođenje novih tehnologija kako bi poboljšali kvalitet svojih proizvoda i na taj način bili konkurentni na tržištu.

Valja, takođe reći, da će poljoprivredni proizvođači i prerađivači na osnovu ovog zakona biti u prilici da brendiraju svoje proizvode i da ih promovišu sa odgovarajućim oznakama kvaliteta. Razvijane konkurencije u tom smislu kako to pokazuju iskustva razvijenih zapadnih zemalja i razvijenih ekonomija uvek se pozitivno odražava kako na inovacije tako i na odnos cene i kvaliteta.

Suština je da uvođenje standarda treba da jasno klasifikuje proizvode kako bi tržišno nadmetanje moglo da bude zasnovano na osnovu cena, kvaliteta i inovacija u proizvodnji. To ne znači da će ovim zakonom biti ugroženi poljoprivrednici koji ne budu mogli da imaju najkvalitetnije proizvode, međutim i oni će biti ovim zakonom podstaknuti da rade na usavršavanju kvaliteta svog proizvoda i da se na taj način orijentišu na tržištu odgovarajućom ponudom.

Ovaj zakon predstavlja još jedan u nizu propisa kojima se pospešuje razvoj tržišta i sprečava održavanje, da kolokvijalno kažem tzv. divlje ekonomije u koju neizvesnost prati i proizvođače i potrošače. Iz tog razloga ne treba da se čudi ukoliko pod plaštom lažnog dušebrižništva i ovaj zakon bude kritikovan od strane opozicije koja osećajući nemoć da se nametne u političkom nadmetanju nastoji da silom dobije ono što nikako zakonom ne pripada.

Područje politike u uređenom demokratskom sistemu jeste tržište ideja koje se nadmeću na izborima. Kvalitetnije, bolje ideje koje dugoročno zadovoljavaju političke interese birača, u tom smislu zasluženo stiču primat. Zato pretnje nasiljem, pretnje torturom, larmom pred najvišim institucijama sistema nemaju ama baš nikakav izgled na uspeh. Oni koji su pre nekoliko dana hteli da isprovociraju nasilje u zgradi predsedništva, međutim vrlo dobro znaju koliko su minorni na političkoj sceni Srbije. Njihov cilj je bio da isprovociraju, a da se potom zaklone iza institucija sistema, kako bi se predstavili kao žrtve, međutim, ono kako su se predstavili ne želim ni da pominjem niti da obrazlažem.

Za žalosno stanje npr. u kome se nalaze njihove partije, njihovi pokreti i njihova udruženja, nije im kriva niti SNS, niti predsednik Vučić, osim ako nas mogu nazvati krivcima zato što imamo na svakom polju bolju ideju, veću volju za rad i bolji način da olakšamo i omogućimo bolji život građana Srbije. I zato su incidenti poput pomenutog izrazi obesti koji svedoče o nemoći, lošem političkom programu onih koji su svoju nekompetenciju mogli da dokažu dugi niz godina koliko su bili na vlasti.

Poštovani građani, Srbija se pod ovom vlašću demokratizuje, a ova Skupština donosi zakone koji nas iz dana u dan sve više približavaju pravno najuređenijim zemljama, baš kao što je i ekonomski razvoj, obećava dostizanje životnog standarda država zapada. Zakon koji je danas na dnevnom redu je značajan segment tog razvoja i zato je važno da bude izglasan.

Na kraju bih sa malim zakašnjenjem želeo da čestitam građanima Srbije veliki i po srpsku istoriju, jako značajan praznik Vidovdan. Na dan Svetog vida, Srbija je kroz svoju istoriju bila suočena sa mnogo iskušenja, na ovaj praznik zbio se Boj na Kosovu, na ovaj praznik zbila se rasprava o statusu Srbije na Berlinskom kongresu 1848. godine, desio se Sarajevski antentat 14.te, Vidovdanski ustav 21. rezolucija Infobiroa 1948.

Na ovaj dan Slobodan Milošević je održao čuveni govor na Gazimestanu, na ovaj dan je ukinuta konstitutivnost srpskog naroda u Hrvatskoj 1990. godine, i na koncu, Milošević je izručen Hagu 2001. godine.

Svih ovih nabrojanih vidovih dana, nekada nismo mogli da utičemo na svoju sudbinu, a nekada smo mogli i postavlja se pitanje da li tada kada smo mogli svojim potezima da utičemo na svoju sudbinu, da li smo vukli najbolje poteze, u interesu Srbije i srpskog naroda. Poštovani građani Srbije, o hrabrosti, o junaštvu, o izdržljivosti, o čojstvu srpskog vojnika i države ne treba trošiti reči, jer svaka reč koja se o tome prozbori, ništavna je spram žrtava koje je srpski narod podnosio u vekovima svoje slavne istorije. Ali, treba da pričamo malo više o mudrosti, o mudrosti koja nam je nekada manjkala, mudrosti naše političke elite i mudrosti našeg naroda, koja treba da bude zvezda vodilja za buduće naraštaje i naša pokoljenja.

Nemojmo više davati srpske krvi bez preke potrebe. Nemojmo razmišljati silom, niti se dičiti gordošću. Budimo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, kako je govorio to naš blaženo počivši patrijarh Pavle.

Dajmo punu podršku i veru da će politika naše stranke, predvođena predsednikom Vučićem, na najbolji i najumniji način rešavati svaka teška pitanja koja more našu državu, između kojih je i status KiM.

On će znati da razume i shvatiti balans između misli da postoje države koje kažu, možeš me slomiti, ali me ne možeš saviti i one koje kažu, možeš me saviti, ali me nećeš slomiti.

Poštovani građani Srbije, dosta smo mi bili u našoj istoriji slamani. Nemojte da nas ponekad bude i malo stid, da svojom mudrom, dalekovidom i državničkom politikom, nekada malo i savijemo, ali da nikada više i nikome ne dozvolimo da nas slome. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana ministarka, koleginice i kolege, uređenje sistema penzionog i invalidskog osiguranja predstavlja posebno osetljivo pitanje za svaku državu, jer pretpostavlja uspostavljanje balansa između ekonomske stabilnosti sa jedne strane i socijalne odgovornosti sa druge. U Srbiji je to naročito izraženo zbog velikog broja penzioner u odnosu na opštu populaciju i nasleđenih socijalnih problema u društvu koji su se negativno odražavale na životni standard naših najstarijih građana.

Srbija spada u red zemalja u kojima važi tzv. solidarni sistem finansiranja penzionog osiguranja u kome aktuelni zaposleni finansiraju penzionere. U tom smislu, uređenje i stabilizacija ovog sistema podrazumeva ekonomski oporavak i sigurnu stopu privrednog razvoja. Ovaj zakon o kome danas raspravljamo, predstavlja ne samo značajni prilog u dugogodišnjem nastojanjima da se sistem penzijskog i invalidskog osiguranja uredi, odnosno, da se stvore uslovi za njegovu dugoročnu socijalnu održivost i ekonomsku, nego i važan iskorak u pravcu poboljšanja socijalnog statusa naše najstarije populacije.

Za razliku od tzv. restriktivnih mera koje se donete u zakonima 2002, 2003, 2005, 2010 i 2014. godine, ovo je u stvari, treća uzastopna faza reforme, koja nema restriktivni karakter, već pozitivno utiče na osiguranike i korisnike, i to višestruko. Mere koje su donete 2018. i 2019. godine, su omogućile povećanje primanja penzionerima, isplatom uvećanja uz penziju, usklađivanje penzija i isplatu novčane pomoći korisnicima iz sredstava Republičkog fonda za invalidsko i penziono osiguranje.

Zakonom koji je danas na dnevnom redu i o kome raspravljamo, se to nastavlja, setom mera koje poboljšavaju položaj osiguranika, tzv. poljoprivrednih penzija, frilensera, osiguranika koji su ostvarili pravo na inostranu penziju, na porodičnu penziju, na privremenu penziju, kao i preciziranje načina obračuna starosne penzije. Činjenica da je ovo u stvari, već treći značajan korak u procesu reforme sistema penzionog i invalidskog osiguranja koji donosi značajne benefite za korisnike fonda, predstavlja siguran dokaz uspešnosti ekonomske politike Republike Srbije predvođene SNS na čelu sa predsednikom Republike.

Ove mere su rezultat ekonomskog razvoja, novih investicija, povećane stope zapošljavanja, a samim tim balansiranja relacije između broja osiguranika i broja penzionera, što je od ključnog značaja u solidarnom sistemu penzionog osiguranja. Mere kakve predviđa ovaj zakon ne bi bilo moguće da dobro ne funkcioniše program ekonomskog oporavka Srbije.

Osim nesumnjive vizije hrabrih, ali i dobro promišljenih poteza u cilju rasta privrede, povećanje stope zapošljavanja, dovođenje investicionog kapitala u Srbiju, napredak koji pokazuje naša zemlja, takođe, svedoči o uspešnosti borbe protiv kriminala i korupcije. To je možda ključni razlog zbog koga sve ove mere nisu mogle da budu donete, već samo u periodu kada su sve funkcije u vlasti preuzela naša stranka predvođena predsednikom države. Mere koje su donosili naši prethodnici, ne samo kad je reč o stabilizaciji penziono-invalidskog sistema, nego i drugih segmenata funkcionisanja državne uprave bile su potkopane potkupljivošću tadašnjih političara na vlasti na uštrb socijalnog blagostanja građana Srbije.

Kada se uvode restriktivne socijalne mere, a sa druge strane vidite da određen broj ljudi na vlasti se nekontrolisano i enormno bogati, onda je to jasan signal da nešto nije u redu. To su uvek znaci koji ukazuju na preteću destabilizaciju. Sa druge strane u sistemu u kome životni standard raste, dok se pokušaji korupcije procesuiraju i kažnjavaju, u kome nema nedodirljivih ljudi koje štite partijski oreoli. Građani vide u tim sistemima bezbednost i sigurnost.

Drugim rečima, za razliku od opozicionih demagoga koji se grlato pozivaju na pravdu, a više puta su i sami hvatani u raznim zloupotrebama dok su bili na vlasti, evo, čak smo mogli da pročitamo pre nešto više od sat vremena, i dok su u opoziciji, jer vidimo da jedan od finansijera Narodne stranke Vuka Jeremića lišen slobode zbog zloupotreba, vladajući politički kurs u Srbiji potvrđuje da napredak zemlje zahteva viziju, zahteva znanje, smelost i nultu toleranciju prema kriminalu i korupciji i stavljanje ličnih interesa iznad zajednice.

Ovaj zakon potvrđuje da je Srbija na dobrom putu, da je sigurno i odgovorno vođena zemlja. To je potvrda da iza naše politike stoje dela, a ne demagoške floskule, prazna obećanja, lažne optužbe i zlonamerne prognoze koje šire namrgođeni i ozlojađeni nekadašnji nosioci vlasti.

Glasanje za ovaj zakon je potvrda razlike između praznih reči i vidljivih dela. Naša dela sama po sebi predstavljaju najbolji odgovor na sve klevete i laži koje, da najblaže kažem, neuspešni vlastodršci iz prethodnih režima plasiraju u javnosti, zato što nemaju ništa drugo čime bi parirali uspešnoj i dalekovidoj reformi Srbije koju sprovodimo.

Da smo na dobrom putu i da je politika ove vladajuće nomenklature prepoznate od strane građana Srbije, govore i nedavno sprovedeni izbori u Vojvodini za mesne zajednice gde je SNS ostvarila fantastičan rezultat i pobedila sa čak 50 hiljada glasova više nego što je to bilo 2017. godine.

Nama kao vladajućoj stranci, vladajućoj koaliciji ništa više od toga i ne treba, od činjenice da narod prepoznaje ko misli, ko govori i ko radi u njegovom interesu. To što naši politički protivnici suočeni sa političkim porazom koji su doživeli su odmah našli da osuđuju, da vređaju, da izmišljaju raznorazne džipove, istetovirane i ćelave momke, to je sasvim razumljivo i mi se sa tim možemo nositi.

Ko gubi ima pravo da se ljuti. Ja im ovim putem želim da se u budućnosti mnogo ljute, ne zbog toga što želim njima nešto loše, nego zbog toga što je to dobro za građane Srbije, jer dok se oni ljute neko mora da se bavi ozbiljnim državničkim poslom, za koji oni nisu kadri, kao što je to vođenje pregovora sa predstavnicima državovolike tvorevine koja sebe zove republika Kosovo. Kao što smo videli, mogli da vidimo po izjavama prethodnih dana, ni poslednji pregovori nisu baš bili uspešni.

Ja naravno očekujem da će brzo predstavnici opozicije da sazovu konferenciju za štampu i tamo će tvrditi kako je ovo još jedan od koraka predsednika Srbije Aleksandra Vučića da prizna nezavisnost Kosova i ako on vodi bespoštednu borbu dugi niz godina da upravo to ne uradi.

Mada sam znao i verovao da je u prethodnom periodu našem predsedniku gotovo bilo nemoguće voditi pregovore sa Haradinajem, sa Tačijem jer su prosto dijametralno različiti, naime pomenuta gospoda su kriminalci, pomenuta gospoda su ubice, ne zato što ih ja tako karakterišem i ocenjujem već zato što su se oni u svojim intervjuima ponosili da su ubijali ljude na ratištima, a da su kriminalci vidimo po tome šta se dešava sa svedocima u njihovim sudskim postupcima dok je za razliku od njih predsednik Republike Aleksandar Vučić pristojan, razuman i obrazovan čovek i vrlo teško je da se ta dva mentalna sklopa razumeju na bilo kom polju, ipak bilo je za očekivati da će ipak Aljbin Kurti, koji je za razliku od prethodne dvojice koje sam pomenuo takođe obrazovan čovek, intelektualac, što mu se ne može osporiti imati sve ovo vreme malo kultivisaniji način, malo komunikacije i ophođenja i malo racionalniji pogled i razumevanje politike.

Međutim, osokoljen međunarodnom pomoću onih sila koji su mu de fakto i faktički stvorili ono što on naziva državom gospodin Kurti govori jezikom ucene, govori jezikom mržnje, netolerantnosti, uz želju da do konačnog, razumnog i prihvatljivog dogovora i rešenja ne dođe, ne bi li tako možda ušao u sastav velike Albanije i preko te platforme i te formule, možda dobio stolicu u UN što je samo sad plod moga nagađanja.

Naravno, gospodin Kurti je za svoju politiku obezbedio podršku oličenu u pojedincima iz kosovskog političkog establišmenta, poput zamenika, lidera Demokratske partije Kosova gospodina Haljitija, koji tvrdi da Srbija ima sada paklen plan za Balkan i za Kosovo, verovatno misli da je pakleno to što predsednik Srbije i naša zemlja, prihvata svakog dobronamernog putnika dozvoljavajući mu da se vakciniše na našoj teritoriji, što donira vakcine, želeći da svi zajedno iz regiona što pre izađemo i pobedimo ovu pošast koja nas je snašla, kao i što tvrdi između ostalog, i poziva se, ponovo govori da je Srbija remetilački faktor na Balkanu.

Rodonačelnik te teze o Srbiji, kao remetilačkom faktoru koji je, ako se ne varam, Fridrik Nauman, nemački geopolitičar, geostrateg koji je 1915. godine u knjizi „Srednja Evropa“, takođe Srbe nazvao remetilačkim faktorom i predlagao da nam se oduzmu teritorije, tada Podrinje, istočna Srbija i Šabac, a danas to predlaže Aljbin Kurti, kosovka javnost da predlažu da nam oduzmu Kosovo i oni su tada predlagali stvaranje velike Nemačke, dok današnji Albanci predlažu osvajanje velike Albanije.

Ono što je suština je sledeća. Mi kao narod, kao opozicija i kao pozicija i kao opozicija ne smemo da budemo dezintegrisani oko suštinskih ciljeva naše zemlje i suštinskih zadataka, kao što je odbrana Kosova i Metohije, jer to nije ni malo lako.

Što se Albanaca i njihovih predstavnika tiče, nisu oni posebno problematični, jer rade po instrukcijama onih, koji zbog svojih političkih interesa odgovara ovakva situacija na terenu.

Oni koji moraju da imaju malo više sluha za Srbiju, za našu politiku su naši saveznici iz dva svetska rata i pripadnici međunarodne zajednice koji blagonaklono gledaju na retoričko i faktičko zapaljive oblike ponašanja Albanaca.

Srbija je međunarodne sve svoje obaveze ispunila, Albanci nisu ništa, nama se sve zamera, njima se sve prašta. Politika zvanične Srbije, politika dijaloga, razumnog puta ka rešavanje problema, pomirenja, progresa.

Politika Albanaca je da govore o pretnjama, o tužbama, o prekidu dijaloga, o ucenama i zastrašivanju. I završiću sa ovim.

Povedite računa poštovani prijatelji da oni koje sada protežirate, ne postanu konvertiti, kao što to postoji onaj isti Osama Bin Laden, koga ste u jednom trenutku oslovljavali kao borca za slobodu, borca za pravdu, a on vam je vratio na najbezobzirniji i najsvirepiji način koji je nepojmljiv i zdravom razumu.

Hvala vam na pažnji.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima, kolege narodni poslanici, terorizam predstavlja najveći globalni izazov u 21. veku, koji ne bira ni mesto, ni vreme, a ni žrtve koje ostaju iza njega. Bez obzira da li je reč o verski, o nacionalno ili separatistički motivisanom terorizmu, borbi protiv ove pošasti mora se pristupiti maksimalno odgovorno, sistemski i uz primenu najsavremenijih tehnologija.

Srbija kao zemlja koja je imala nemila iskustva sa albanskim teroristima na KiM i na jugu centralne Srbije krajem prošlog i početkom ovog veka, te koja je bila jedna država kojoj je i teroristička organizacija tzv. "Islamska država" poručivala da će joj biti jedna od sledećih meta, nema drugog izbora osim da se protiv terorizma bori svim raspoloživim sredstvima. Kao što je to rekao bivši ministar spoljnih poslova Narodne Republike Kine, antiterorizam je borba između pravde i zla, između civilizacije i divljaštva. Mi moramo i u toj borbi smo mi kao država uvek zauzimali pravu stranu.

Zato me posebno raduje Predlog zakona o Nacionalnoj bazi podataka za borbu protiv terorizma, koji je danas pred nama. On predviđa da će se u ovoj nacionalnoj bazi podataka naći ne samo lica koja su osuđena za inkriminišuća dela iz oblasti terorizma, već i lica koja su imali bilo kakve neposredne kontakte sa terorističkim ćelijama. Uz pomoć ove jedinstvene baze podataka nadležni organi će imati daleko bolji uvid u podatke o visoko rizičnim osobama, te će im biti dozvoljeno da ih pravovremeno ažuriraju.

Koliko je značajan ovaj poduhvat govori i činjenica da mnoge razvijene zemlje, i razvijenije od nas, nemaju ovako dobru bazu podataka. I ovo nije ad hok ili instant usvojen predlog zakona, već deo kontinuirane borbe naše zemlje u borbi za sprečavanje i borbu protiv terorizma, što je jasno definisano Nacionalnom strategijom za sprečavanje i borbu protiv terorizma u periodu od 2017. do 2021. godine.

O kvalitetu Predloga zakona ne treba puno trošiti reči, jer je Vlada Republike Srbije obrazovala radnu grupu 2017. godine u kojoj su bili inkorporirani najveći stručnjaci iz ove oblasti, iz Ministarstva unutrašnjih poslova, VBA, VOA, BIA, te Tužilaštva za organizovani kriminal i republičkih javnih tužilaštva.

Kao posledicu delovanja terorističke tzv. oslobodilačke vojske Kosova, na teritoriji KiM u periodu od 1996-1998. godine, kao i posle tih ratnih dešavanja, mi u srcu Balkana imamo državoliku tvorevinu koja sebe naziva "Republika Kosovo", koje je postalo rasadnik terorista i radikalnih islamista.

Bezbednosne procene najrazvijenijih država, kao i naše autonomne, govore da je na ratištima Sirije i Iraka na strani terorističke organizacije "Islamska država" sa prostora KiM učestvovalo preko 300 građana. Nakon tih ratnih dešavanja, sa ratišta su se na KiM vratilo preko 100 džihadista koji sada imaju ratno iskustvo, koji su dobro obučeni i ovladali su savremenim tehnologijama, te predstavljaju veliku opasnost za ceo region.

Najavljeni pritisci na Republiku Srbiju u procesu pregovora sa Prištinom, kojih smo svedoci ovih dana, u najmanju ruku deluju nelogično, s obzirom na to da je Srbija svih ovih godina garant mira i stabilnosti u regionu, vodeći svoju politiku dijaloga i pronalaženja političkog i kompromisnog rešenja po svim bitnim pitanjima.

Nasuprot tome, politički vrh tzv. "Republike Kosovo" ne krije svoje veliko-albanske ambicije, ugrožavajući tako ne samo bezbednost Srbije, već i bezbednost nekih članica NATO pakta, kao što su Crna Gora, Grčka ili Severna Makedonija. I umesto pretencioznih planova o tužbi za genocid protiv Srbije ili otvaranju instituta za srpske zločine na prostoru KiM, gospodinu Aljbinu Kurtiju i njegovim saradnicima bi bilo znatno bolje da ove radikalne islamiste koji se slobodno šetaju Kosovom i Metohijom liše slobode i osnuju institut koji bi se bavio islamskim fundamentalizmom i terorizmom, koji sve više seju strah i među miroljubivim Albancima i pripadnicima islamske zajednice, našim dragim komšijama.

Ostaje, međutim, nada da će u dijalogu Beograda i Prištine razum pobediti silu, a faktičko stanje na terenu i objektivni bezbednosni rizici na teritoriji Kosmeta, gole geopolitičke interese zapadnih zemalja.

Kao što je tokom prvih godina svog postojanja OVK na sajtu Stejt Departmenta bila definisana kao teroristička organizacija, ja sam uveren da će zvanični Vašington ubrzo shvatiti da nekadašnji teroristi sa KiM su samo zamenili svoje ratne uniforme sa odelima ratišta sa određenim institucijama, a da su zadržali stare ambicije i da nose sa sobom stari rizik.

Bilo kako bilo, Srbija jeste i ostaće ključni i pouzdan partner svima onima koji su protiv terorizma i jedan od garanta bezbednosti celog regiona.

Samo bih još par minuta uzeo da kažem nešto što mi je privuklo pažnju ovih dana. Naime, pre nekoliko dana smo bili svedoci rušenja jedne pravoslavne bogomolje u selu Konjevići Polje, nedaleko od Bratunca u Bosni i Hercegovini, zato što je jednim delom, ne više od par metara, zvonik te crkve ulazio u dvorište jedne gospođe čije prezime Orlović svedoči da su njeni preci ne tako davno možda verovali baš u tu crkvu i u tog boga. I vrlo brzo su se oglasili i veliki duhovnici i veliki stručnjaci, poput gospodina Miraša Dedejića, koji je podržao ovo i rekao da je tu skalameriju odavno trebalo ukinuti i da će on podržati ukidanje srpskih pravoslavnih crkava na teritoriji Crne Gore kao ono na Rumiji, ne bi li, valjda, iskorenili srpsko ime sa tih prostora.

Ja sam se tada setio kada je tokom Martovskih pogroma 2004. godine, koji je imao za cilj egzodus srpskog stanovništva sa njegovih vekovnih ognjišta, rušene od strane pripadnika terorističke OVK i albanskih ekstremista pravoslavne crkve na teritoriji Kosova i Metohije. Valja podsetiti da je od 1998. godine do danas srušeno oko 150 crkava i manastira na toj teritoriji, koje su neke građene i pre Kosovskog boja i sećam se tada, kada je blaženopočivši mitropolit Amfilohije Radović sa suzama u očima, rizikujući svoj život, branio Bajrakli džamiju u Beogradu od onih koji niti u Boga veruju, niti se Boga boje, koji su je napali.

Ovim putem bih se obratio i toj poštovanoj gospođi Orlović Fati i ovim drugima koji su potrčali da čestitaju nekom neljudskom ne delu, jer ne znam šta je tu pristojno kada gledate kako se ruši bilo koja crkva, i rekao bih im da je Bog jedan i kako god ga oni nazivali, da li Buda, da li Isus, da li Alah, niko od njih im neće reći, niti ikada napisao da valja rušiti, da valja mrzeti i da valja proganjati, već da valja voleti, praštati i graditi. Valja graditi puteve koji će povezivati narode, da valja graditi bogomelje u kojima će se taj narod moliti Bogu, da valja graditi bolnice u kojima će se narod lečiti i fabrike gde ćemo se zapošljavati.

To je ono čime se vodi politika SNS koju je definisao i sprovodi u delo predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Ovim ću završiti, citirajući jednog našeg crkvenog velikodostojnika koji je rekao: „Jesu bure, jesu vihori, ali Srbi slamke nisu. Koliko god nas rušili, kažnjavali, mi ćemo ožaliti i vratićemo se gradeći lepše, jače i bolje, ne iz bilo kakvog inata, nego iz ljubavi prema sopstvenom i svim drugim narodima“. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre svega bih se zahvalio i izrazio veliko poštovanje predsedniku Češke Republike gospodinu Milošu Zemanu, koji je uputio izvinjenje srpskom narodu zbog zločinački nezakonite agresije na tadašnju SRJ u kojoj je stradao veliki broj nevinih ljudi i uništena je i devastirana infrastruktura jednog miroljubivog naroda, naroda koji je dva svetska rada bio na strani sila pobednica.

Da se vratim na dnevni red. Bezbednost građana Srbije nema cenu, poštovani narodni poslanici, kao što nema cenu ni ulaganje u nju. Kao neko ko je dugi niz godina radio u bezbednosnom sektoru Uprave carina još odavno sam shvatio da je bezbednosni sistem kao imuni sistem organizma. Kada imuni sistem se naruši, naruši se rad organa i zdravlje počinje da strada, isto tako se tiče i državnih organa.

Za razliku od ove vlasti nisu svi delili isto mišljenje, istu viziju i iste stavove. Od 2000. do 2012. godine vlast u Srbiji je bez presedana uništavala naše naoružanje, uništavala tehniku, zapustila kasarnu i druge objekte, a pripadnike bezbednosnih snaga ne samo stavila na rub egzistencije i društveni marginu, već i direktno životno ugrožavala jer su leteli tada lošim avionima, starim i neispravnim oružjem rukovali.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, o kome između ostalog danas govorimo, jeste u funkciji poboljšanja uslova života pripadnika Ministarstva odbrane, MUP-a, pripadnika BIA i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i ovaj projekat ne samo da dodatno poboljšava već zacrtani projekat od nacionalnog interesa kroz koji će čuvari mirno sna građana Srbije dobiti mogućnost da kupe jeftine stanove po ceni od 500 evra po kvadratnom metru, što je moraćete priznati jako povoljno.

Takođe ću vas podsetiti, da u svrhu poboljšanja uspeha života pripadnika naših bezbednosnih snaga, prosečna plata u 2019. godini u vojsci je podignuta na oko 70.000 dinara, u policiji na 79.000 dinara. Od početka godine su vojnicima i oficirima plate povećane za pet posto, a obećano je i biće ispunjeno do kraja godine povećanje od deset posto. Takođe, valja da naglasim, da i pored toga što smo pripadnicima BIA obezbedili najsavremenije uslove za rad, trudimo se da i njima vrlo brzo prosečna plata bude oko 100.000 dinara.

Ono što niko ne može da ospori jesu rezultati koje smo u poslednjih nekoliko godina postigli kada je reč o unapređenju srpskog bezbednosnog sektora, Srbija je poštovani građani 2019. godine i zvanično postala država sa najvećim vojnim ulaganjem u regionu, sa vojnom potrošnjom u vrednosti od 1,14 milijardi dolara, što je za 43% veće nego što je to bilo u 2018. godini. Tako smo primera radi, prestigli naše susede iz Hrvatske koji su dugo vremena prednjačili u odnosu na nas u toj oblasti iako imaju skoro duplo manje stanovnika.

Zahvaljujući uspešnoj ekonomskoj politici napravili smo dobru osnovu za jačanje infrastrukture u bezbednosnom sektoru. Između ostalog od Francuske smo nabavili pet helikoptera i 18 sistema Mistral sa pedeset raketa, od Rusije protiv-vazdušni sistem Pancir S1 i šest migova, a od Kine raketni sistem protiv-vazdušne odbrane koji je dometa oko sto kilometara.

Za razliku od opozicionih snaga koje su nekada pretapale tenkove i ukinule redovno služenje vojnog roka, a koje danas pripadnike BIA i policije nazivaju kriminalcima, napadaju ih kao što je to radio Dragan Đilas kada je napao pripadnika policije, obećavajući mu da će proći katastrofalno kada on dođe na vlast, za one koje naše oficire i vojnike nazivaju izdajnicima, mi se vodimo mišlju velikog vojnog stratega Napoleona Bonaparte koji je rekao – narod koji neće da hrani svoju vojsku, hraniće tuđu kada za to dođe vreme.

Srbija danas, dragi građani želi mir i stabilnost kako bi mogla da nastavi sa započetim ekonomskim i infrastrukturnim reformama, a jačanje našeg bezbednosnog sektora u funkciji je ne zastrašivanja ili pretnje drugima, već samo radi sopstvene odbrane.

Uz proklamovanu vojnu neutralnost i mudru partnersku vojnu saradnju i sa istokom i zapadom, naravno uz veliki potencijal našeg ljudskog potencijala u bezbednosnom sektoru, nadam se da ćemo vrlo brzo da ostvarimo sve zacrtane ciljeve.

Nešto bih još želeo da kažem što se ne tiče direktno ove teme, ali meni se ovih dana učinilo jako bitno, srpski narod koji je među najstradalnijim narodima u 20 veku i nad kojim je više puta činjen genocid, danas se gnusno i krajnje neosnovano optužuje za genocid i druge zločine nad okolnim narodima. Godinama unazad od žrtava se prave dželati i obrnuto. Najnovija izjava premijera tzv. republike Kosovo, gospodina Aljbina Kurtija, o osnivanju instituta za zločin Srbije, samo je jedna u nizu takvih pokušaja. Meni nije poznato da igde na svetu osnovala neka institucija koja bi u svom nazivu ili žigosala jedan ceo narod, kao što je to u ovom slučaju. Zamislite da su Jevreji formirali institut koji se bavi zločinima, koji su nad njima počinili nacisti i tom nazivu optužili ceo nemački narod, našta bi to ličilo.

Sa druge strane, tako nešto prema Srbima kojih je u svojoj duhovnoj kolevci na Kosovu i Metohiji od albanske ruke ubijeno i proterano na stotine hiljada, očigledno je to dopušteno. Ovakvi institucionalni pokušaji istorijskog revizionizma kada je u pitanju albanski faktor na Balkanu nisu nepoznanica, o tome je lepo i iscrpno i naučno utemeljeno pisala bugarska istoričarka, Teodora Toleva, koja je govorila o akcijama austrijskog Ministarstva spoljnih poslova, koje je radilo na opismenjavanju i stvaranju nacionalne svesti Albanaca. Tako i danas uz pomoć inostranih pojedinih centara moći Albanci na Kosmetu žele da predstave Gračanicu, Dečane ili Bogorodicu Ljevišku, kao svoje kulturno nasleđe, a mesta koja nose imena, poput, Srbica ili Obilić, žele da predstave kao mesta gde nikada nisu živeli Srbi i gde su Srbi došli kao okupatori. Uveren sam da će naši današnji partneri i veliki saveznici u dva svetska rata, poput SAD uvideti pre ili kasnije šta se na prostoru Kosova i Metohije dešavalo proteklih decenija.

Narod, koji je Americi podario jednog Nikolu Teslu, koji je Americi podario jednog Pupina, sigurno će pre ili kasnije dobiti zasluženo mesto u srcima njenih građana i politici njene administracije, koja će konačno početi da gleda stvari pravim očima, da naziva stvari pravim imenom, kao što je to uradio poštovani gospodin Zeman.

Najlepše hvala.