MILOŠ BANĐUR

Srpska napredna stranka

Rođen je 16. septembra 1966. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Zamenik gradonačelnika Niša, bivši gradski većnik i funkcioner Srpske napredne stranke. Diplomirao je na Elektronskom fakultetu u Prištini 1993. godine.

U njegovoj zvaničnoj biografiji piše da je postdiplomske studije završio na Elektronskom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu odbranio je 2001. godine, a doktorsku disertaciju 2008. godine.

Na Univerzitetu u Prištini počeo je da radi 1994. godine. Od 2009. godine je profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Kosovskoj Mitrovici, a od 2011. godine profesor na Alfa Univerzitetu u Beogradu.

Od jula 2012. do jula 2016. je bio član Gradskog veća Niša. Resorno je bio zadužen za komunalne teme.

Jula 2016. godine je izabran za zamenika gradonačelnika Niša.
U oktobru 2017. godine dobio je opomenu pred isključenje iz Srpske napredne stranke.

Član je Srpske napredne stranke od osnivanja.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik. Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 07.08.2020, 12:44

Osnovne informacije

Statistika

  • 27
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deseto vanredno zasedanje , 28.07.2021.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana gospođo ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se osvrnuti u svom izlaganju na nekoliko stvari. Naravno, prvi segment u obraćanju biće posvećen zakonima koji su danas na dnevnom redu, tačnije Predlogu izmena i dopuna Zakona o kulturi i Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti. Naravno da se slažem da i ovi zakoni, kao i drugi, moraju da budu usaglašeni sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i to nije sporno.

Ono što ja vidim ne spornim, ali jeste neka moja primedba i Ministarstvu za rodnu ravnopravnost i Ministarstvu kulture, a možda i drugima koji neke svoje zakone budu po ovom osnovu nama dostavili na korekciju je da su ovi zakoni doneti negde otprilike u isto vreme. Jedan zakon je donet 10. maja, drugi 25. maja ili otprilike u tom periodu. Period pripreme zakona ili izmena zakona je jako dug i ja sam očekivao da i u jednom ili između jednog i drugog ministarstva postoji komunikacija i da nešto što se priprema u Ministarstvu za rodnu ravnopravnost bude na vreme sagledano i inkorporirano u propise koji se tiču drugog ministarstva, Ministarstva za kulturu.

Da ste vi to tako uradili, vi i vaša koleginica koja je ministar kulture, mi danas ne bi trošili čitav skupštinski dan na izmene i dopune koje se tiču promene tri brojke na tri mesta u dva zakona.

Znači, to je moja kritika vama i moja kritika Ministarstvu kulture u tom delu i zanimljivo je da je Ministarstvo kulture požurilo da odmah neke svoje članove usaglasi sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, ali recimo nije punih 16 godina niko usaglasio Zakon o kulturi sa Zakonom o visokom obrazovanju. Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. godine sa svim izmenama i dopunama, kasnije pa i nov zakon iz 2017. godine sa izmenama i dopunama, ne poznaju više obrazovanje. Ranije smo imali više i visoko. Visoko je bilo fakultetsko, više je bilo dvogodišnje. Od 2005. godine u Srbiji postoji samo visoko obrazovanje koje je u stvari inkorporiralo i više obrazovanje i zaista više škole su postale visoke strukovne škole.

Tako da kada u zakonu i dalje stoji posle 16 godina da neko treba da ima visoko obrazovanje za funkciju direktora, a misli se na četiri godine, najmanje četiri godine školovanja na fakultetu, onda to nije u skladu sa zakonom i ja upućujem i one koji rade u Ministarstvu kulture i u nekim drugim ministarstvima da urade ono što su uradile njihove kolege iz Ministarstva privrede, mislim. Zakon o javnim preduzećima je na vreme usaglašen sa Zakonom o visokom obrazovanju i vi tamo imate lepo navedeno kada je u pitanju školska sprema direktora javnog preduzeća visoka školska sprema šta to sve podrazumeva.

U svakom slučaju, potrebno je da napisati da se radi o školovanju na visokoj školi, odnosno visoko školskoj ustanovi u trajanju od najmanje četiri godine, odnosno 240 ESP bodova, bilo da se radi o akademskim ili strukovnim studijama. Ovako ako ostane, a ostalo je, da piše da direktor i biblioteke i ustanove kulture treba da ima visoku školu, to znači da on može da ima tri godine visoke strukovne škole, da je stekao prvu osnovnu diplomu visoke strukovne škole ili da je stekao visoku diplomu fakulteta, a mnogi planovi i programi su tri plus dva umesto četiri plus jedan, tako da i sa tri godine fakulteta dobija se osnovna diploma i on je završio visoko obrazovanje.

Siguran sam da zakonodavac nije mislio na trogodišnje, već na četvorogodišnje školovanje i mislim da je red posle 16 godina neko u Ministarstvu za kulturu sedne, razmisli i uslove za izbor direktora upodobi zakonu koji je u tom delu nepromenjiv od 2005. godine. To su bile neke sugestije onoga što je na dnevnom redu.

Što se tiče onoga što nije sasvim direktno na dnevnom redu, a jeste nešto što, kao građani i, kao narodni poslanici, trebamo i moramo da komentarišemo je, ne smemo da ostanemo nemi na sve to što se oko nas dešava je da želim da podsetim sve nas, da je danas 28. juli. Do duše 2021. godine, ali 28. jula 1914. godine, znači pre 107 godina, Austro-ugarska je objavila rat Srbiji.

Pet dana pre toga, 23. jula 1914. godine, u Niš, u zgradu Banovine, gde je bilo privremeno sedište Vlade, predsednika Vlade i gde su bili kralj i Narodna skupština, stigao je telegram, ultimatum Austro-ugarske carevine, Srbiji.

Zanimljivo je da je tog istog 23. jula, ali ove godine, Valentin Incko, koji dolazi iz zemlje koja je pravni naslednik austro-ugarski, ili da kažem čovek koji pripada naciji koja je tada izvršila agresiju na srpski narod, takođe uputio jedan ultimatum srpskom narodu, zabranivši nam da govorimo o svojim žrtvama i stradanjima u ratu u BiH, da o Srebrenici ne smemo ni da komentarišemo i da je to genocid o kome čak ne sme, ni da se u svrhe istraživanja i nauke polemiše.

Očigledno je da duh Oskara Poćoreka, živi u gospodinu Valentinu Incku, jer i Oskar Poćorek koji je 1914. godine bio upravitelj BiH, je u pismu svom ministru napisao da treba iskoristiti apatiju srpskog seljaka, da Zagreb obavezno treba okretati protiv Beograda, a da hrvatsku i muslimansku inteligenciju u BiH treba okrenuti protiv Srba. Dakle, zavadi pa vladaj.

Tako je bilo, tako su razmišljali i tako razmišljaju i danas. Suština je, muslimani i Hrvate, sada Bošnjake i Hrvate okretati protiv Srba, i to se nije promenilo. Srbi to naravno znaju i uvek su hteli bratske odnose i sa jednima i sa drugima, jer mi i jedne i druge smatramo i doživljavamo, kao svoju braću, ali izgleda da na te druge dve strane postoji nada da se uz tuđu, stranu pomoć uvek nešto može štrpnuti što pripada srpskom narodu, pa se onda opredeljuju za tu opciju, a ne za opciju saradnje, bratstva i prijateljstva sa Srbima.

Moram da kažem, da je upravo zbog Valentina Incka, on poslednji koji može da govori o genocidu. Ne samo on, svi koji pripadaju nemačkoj, tj. austrijskoj naciji, treba da se uzdržavaju kada srpski narod pominju u kontekstu bilo kakvog genocida, jer genocid se desio u Prvom svetskom ratu. Genocid je počinila Austro-ugarska nad Srbima, počinila ga je Nemačka, počinila ga je Bugarska, ali pre svega Austro-ugarska. Iz jedne direktive komandanta Austro-ugarskog devetog korpusa, 1914. godine, samo jedan citat ću da izvučem – pre svega ne trpim da se neuniformisani, ali naoružani ljudi, neprijateljske zemlje, bilo da se nađu u grupama ili pojedinačno, zarobljavaju, oni se imaju bezuslovno poubijati. Radi se o drugom i trećem pozivu, jer u Srbiji nije bilo uniformi za sve. Drugi i treći poziv nisu imali službene uniforme, njihova seljačka odela i šajkače su bili njihova uniforma, a naredba Austro-ugarske vojske je bila da se oni ne zarobljavaju, da se oni, bilo pojedinačno ili u grupama, na licu mesta ubiju.

Andri Barbi, dopisnik pariskog „Ilustrasiona“, za period Prvog svetskog rata, kazao je - prinuđen sam da žigošem strahovita varvarstva austrougarskih trupa, da nisam svojim očima gledao njihova nedela i da nisam fotografisao njihove žrtve, ne bih verovao u zločine. Za sada su njihovi ranjenici, misli na austrougarske, smešteni zajedno sa Srbima, po srpskim bolnicama i oni ih neguju, kao i svoje Srbe. To je napisao neko ko je Francuz i neko ko je sigurno u tim situacijama i u tom periodu bio nepristrasan.

Dakle, genocid je počinila Austro-ugarska, počinila je nacija kojoj pripada i gospodin Incko i kojoj je pripadao i gospodin, da li uopšte može da se nazove gospodin, Oskar Poćorek, krvnik koga je zaobišao onaj metak koji je bio njemu namenjen, od strane Gavrila Principa.

Oni su u BiH napravili niz velikih logora za srpske civile. Ne znam koliko je to poznato javnosti. Srpska sela su spaljivana, stoka je odvedena i pobijena, a civili smeštani u logore. Jedan od najvećih je bio u Doboju, gde je austro-ugarska konjušnica za bolesne konje bila pretvorena u logor za Srbe. Nije očišćena ni sređena. Takva kakva je, u kojoj su bili bolesni konji, u nju su dovođeni Srbi. Kroz nju je prošlo 46.000 ljudi, 12.000 ljudi je stradalo. Bilo je tu i žena i dece, jer stanovništvo čine muškarci, žena i deca. Mnogo dece je umrlo u tom logoru. Najviše zbog nedostatka hrane i zaraznih bolesti. Zbog nehigijene zavladale su crevne zarazne bolesti, broj bolesnih je iz dana u dan rastao, pa je jednog dana bio 106 po evidenciji. Najdramatičniji je bio april 1916. godine, kada je 346 dece umrlo u tom logoru. Kažem, ukupno 12.000 Srba, a to nije bio jedini logor i iz tog logora Srbe su deportovali u logore po Mađarskoj, Rumuniji, što dalje od BiH, jer je plan bio da se BiH etnički očisti od Srba. Ako se očisti od Srba, a Srbija podeli između susednih zemalja, onda prestaje opasnost po austro-ugarsku imperiju, jer je ona u Srbima u Bosni i u Kraljevini Srbiji videla opasnost po svoj opstanak.

Ako to nije genocid, ako to sve što se desilo u Prvom svetskom ratu gde je Srbija izgubila jednu trećinu stanovništva, gde je stradalo 52% ukupnog muškog stanovništva, a u tih 52% su oni najmlađi vojno sposobni, biološki najjači muškarci, ako to nije genocid nad jednim narodom, ako genocid nije masovno vešanje civila u Mačvi, šta je onda genocid?

Ono što je uradio Oskar Poćorek, nastavlja Valentin Incko. On zabranjuje da se govori o žrtvama u Bratuncu, u opštini Srebrenica, o srpskim žrtvama između 1992. i 1995. godine kojih je bilo nešto manje nego što je bilo muslimanskih žrtava u periodu od 11. do 19. jula 1995. godine. Nešto malo manje, a ja ko logičar i matematičar uvek polazim od principa uzroka i posledica. Znate, jeste neki propust u lancu komandovanja možda uzrokovao da dođe do ovako strašnog zločina 11. jula u Srebrenici. Nedovoljno čvrst lanac komandovanja. Strane službe koje su imale interes da Srbi počine zločin na koji će kasnije stalno da se pozivaju, da sve drugo zaborave i da samo to bude u fokusu Međunarodne zajednice.

Ovde je bitan i uzrok. Oni koji su popalili sva srpska sela u opštini Srebrenica i opštini Bratunac, pobili civilno stanovništvo ili proterali, pa u toj vojsci Republike Srpske su bili njihovi rođaci, braća, komšije, susedi itd. lako je bilo upaliti fitilj osvete i da se isprovocira da se nekome kaže – e sada, e ovo vam je prilika da se osvetite.

Znači, ja osuđujem to što se desilo tada, 11. jula i kasnije u Srebrenici, ali zašto niko u međunarodnoj zajednici, gotovo niko u zapadnom delu međunarodne zajednice, pa i gospodin Valentin Icko, ne žele da govore o onome što se desilo pre toga, o događajima koji su prethodili tome od 1992. do 1995. godine. Da nije bilo stradanja više hiljada Srba u selima te dve opštine, o čemu čak i CIA šalje svoj izveštaj u Vašington, pa oficiri CIA kažu da je nedozvoljeno ponašanje armije BiH, da nema komande, da su raspušteni, da se ponašaju nasilnički, svirepo, itd. Da nije toga bilo pitanje je koliko bi neko uspeo da motiviše i upali te srpske vojnike da 1995. godine urade to što su uradili.

Samo da navedem, kad sam pomenuo logore za Srbe u Prvom svetskom ratu, koja je osnovala Austrougarska, šta kaže Hrvat, doktor Josip Škarić, koji je bio lekar i koji je molio komandanta logora da zatvorenicima, logorašima da suvu hranu, jer boluju od crevnih bolesti, ovaj mu je odgovorio svirepo – pa, šta ćemo, u istoriji se dešava da neke nacije nestaju, a druge se dižu. Pa, šta se može protiv toga činiti da ovoga puta nestane srpske nacije? To je bio odgovor austrougarskog komandanta logora u Doboju koji je bio samo jedan od logora u toku Prvog svetskog rata na teritoriji BiH, logore za civilno stanovništvo.

Naravno, 1938. godine na mestu logora podignut spomenik, spomen „Kosturnica“. Zanimljivo je da su 1941. godine, samo tri godine posle podizanja i osvećenja, ustaše čim su upale u Doboj prvog dana minirale taj spomenik. Godine 1954. je obnovljen, ali bez krsta na vrhu i na kraju 6. novembra 1993. godine Vlada Republike Srpske je izvršila svoj dug i obnovila spomenik onako kako to dolikuje.

Ovih dana smo svedoci toga da recimo prištinska strana priča o nekim genocidima nad sobom, iz BiH stižu takođe priče da su i oni predmet srpskih genocida, utrkuju se ko će više genocida da nabroji, odnosno da navede i sad se mi pitamo i postavljamo sebi pitanja, a šta će to njima, odnosno zašto to njima treba?

Zato ja sad kada pođem od toga šta smo mi učili u školi i kakav smo odnos imali prema pitanju Drugog svetskog rata i genocida nad Jevrejima, pitanju „Holokausta“, imali smo ogromnu empatiju prema žrtvama i s druge strane gotovo nikakvu empatiju prema onome ko je te zločine počinio.

Mislim da je ovde cilj međunarodno javno mnjenje, ovde je cilj javnost evropska i svetska koja treba da izgubi svaku empatiju prema Srbima i srpskom narodu, a onda kada međunarodna javnost izgubi empatiju onda oni imaju dovoljno načina da od Srba otmu ono što su naumili, pre svega mislim na naše interese na KiM i na status srpskog naroda u Republici Srpskoj i BiH, jer situacija gde Srbija se razvija, razvija brže od svojih suseda, krupnim korakom korača napred i tako jako i ekonomski osnažena može da zaštiti interese svog naroda na KiM, ali i interese svog naroda u BiH, Republiku Srpsku njima ne ide u prilog. Mislim da su oni rešili da malo požure svoj scenario, jer ovde imam podatak koji je nedavno objavljen da je Srbija u poslednje tri godine ostvarila rast u oblasti inovacija za 30%. To nije naš podatak to je objavila Evropska komisija za ocenu inovacija.

Tu se kaže da Srbija duplo brže napreduje, odnosno ima dva puta veću stopu rasta u oblasti inovacija u odnosu na prosek EU. Ubedljivo je ispred pojedinih zemalja EU, naravno pretpostavljate da su na listi uvek Bugarska, Rumunija i ove koje nikada objektivno nisu ispunile uslove da budu deo EU, ali je Srbije ispred i nekih vrlo razvijenih zemalja kao što je Slovačka, kao što je Poljska, ispred Letonije i nekih drugih.

Naravno da ovo nije palo sa neba. Ovo je rezultat državne politike, ulaganja u nauku, u obrazovanje, u privredu, u inovacije, u start-ap kompanije. Podršku koju start-ap kompanije dobijaju i sa nacionalnog državnog nivoa, ali i sa lokalnog nivoa, mi znamo da su poslednjih par godina otvoreni naučno-tehnološki parkovi u nekoliko velikih gradova Srbije, jedan je otvoren i u Nišu i Republika i grad Niš kroz naučno-tehnološki park, ali i na druge načine znam, iz svog budžeta pružaju podršku start-ap kompanijama, malim i srednjim preduzećima i upravo politici inovacija u tim preduzećima.

Samo još jedan podatak koji stoji u ovom evropskom izveštaju, u Srbiji je poslednje manje od četiri godine broj IT stručnjaka povećan za dva puta, tako da u tom sektoru danas imamo više od 40 hiljada ljudi.

Zato što Srbija tako napreduje, njima se žuri da dovrše neke regionalne planove i otuda tolika navalica napada na Srbiju i prozivki koje su upućene predsedniku Republike, pa se tu koristi i ovaj unutrašnji faktor u spoljašnji uvek dobro dođe da destabilizuje zemlju i pored toga što predsednik ima podršku najmanje 70% građana Srbije. znate, tajkunski mediji u iste naslove stavljaju i predsednika i jednog koljača koji je do te mere okrvavio ruke što je gotovo izvesno i što će sigurno na sudu biti dokazano, da njemu ne preostaje ništa drugo nego da se pogađa sa onima za koje veruje da će mu pomoći, a država ne može da mu pomogne, jer je država objavila rat mafiji, rat kriminalu, rat korupciji. Prema tome, on podršku može da očekuje, oni podršku mogu da očekuju sa druge strane od onih koji pretenduju da budu država, da budu vlast i od stranih obaveštajnih službi sa kojima su izgleda uvek bili u nekom kontaktu i za čije su interese služili.

Na kraju, rekao bih, čitam neke naslove ovih dana povodom izveštaja gospodina … (ne razume se) Krajfa i nezavisne komisije, da je vreme majstorsko rešeto jeste vreme rešeto, ali mnoge stvari mogu da se zaborave ako se ne ponavljaju i ako se na prezentovanju i otkrivanju i dokumentovanju istine ne radi marljivo, strpljivo i uporno.

Hvala vam na vremenu, nadam se da se ministarstva neće mnogo naljutiti zbog ovih kritika koje su upućene na početku.

Živeo predsednik Srbije, živela Srbija!

Osmo vanredno zasedanje , 14.07.2021.

Uvažena predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću govoriti o zajmu za projekat daljinskog grejanja u Kragujevcu, zajmu kod Evropske banke za obnovu i razvoj.

Zaista me ovako brza realizacija sporazuma i brza realizacija projekta koja će uslediti raduje. Naime, Kragujevac je jedan od tri grada u Srbiji koji koristi ugalj kao energent u svojoj gradskoj toplani i od svih mogućih energenata koji su ranije korišćeni, a ponegde se još uvek koriste u Srbiji, mazut i ugalj, posebno ugalj, su sa ekološke strane najmanje prihvatljivi. Tako da zamena kotlova koji rade na ugalj sa kotlovima na gas je nešto što raduje, posebno kada se radi o gradu veličine Kragujevca, jer je tamo 22.000 korisnika, što fizičkih lica, odnosno stanova, što poslovnog prostora, priključeno na sistem daljinskog grejanja. Radi se o kotlovima velike snage, od 110 megavati, tako da će dobit po životnu sredinu, odnosno ekološki efekata biti zaista veliki.

Osim ekološkog efekta ovde imamo i efekat energetske efikasnosti, jer kotlovi o kojima je reč i koji će biti zamenjeni su stari gotovo 40 godina. Mislim da su 1982. godine instalirani, znači, punih 40 godina oni rade. Nije bilo nekog značajnijeg remonta, tako da je njihov stepen iskorišćenja jako slab. Sve u svemu zamena tih kotlova novim kotlovima će i sa te strane dati rezultate.

Poseban rezultat je što ubuduće grad Kragujevac posle saniranja i remedijacije deponije na kojoj se nalaze pepeo i šljaka koju proizvodi ugalj, znači posle završenog tog posla, više neće imati problem sa tim zato što je gas, prirodni gas najčistiji energent, ekološki najprihvatljiviji energent.

U potpunosti podržavam i smatram vizionarskom izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića 1. januara, prilikom proglašenja završetka radova na Balkanskom toku kroz Srbiju, kada je rekao da je njegova vizija i naša vizija da svako domaćinstvo u Srbiji se priključi na gas, jer 85% energentskih potreba svako domaćinstvo može da zadovolji korišćenjem prirodnog gasa. Na taj način ćemo imati mnogo čistiji vazduh, mnogo zdraviju životnu sredinu, ali, naravno, potrebno je da uradimo određene stvari da bi do te situacije došlo.

Mene raduje što smo u Narodnoj skupštini pre par nedelja usvojili zajmove za gasifikaciju dela istočne i zapadne Srbije, tačnije Kolubarskog okruga, Borskog, Zaječarskog i Pčinjskog okruga. Na taj način će i gradovi kao što je Valjevo, koje je po nekim parametrima vrlo zagađeno, ima zagađen vazduh, imati mogućnost da svoju toplanu prebaci na prirodni gas, a i domaćinstva će moći da se priključe na gasovodnu distributivnu mrežu i umesto čvrstog goriva, uglja, drveta, ogrevnog drveta ili lož ulja da koriste gas.

Takođe, Bor je jedan od gradova koji je na vrhu lestvice zagađenih. Toplana u Boru će dobiti priliku da pređe na prirodni gas, a i domaćinstva takođe. Bor je inače jedan od tri grada u Srbiji koji i dalje koristi ugalj u svojoj gradskoj toplani, tako da gasifikacijom Valjeva i gasifikacijom Bora postiže se velika dobit i veliki efekat po pitanju kvaliteta životne sredine u ta dva grada.

Vranje, po informacijama koje imam, takođe koristi fosilni energent, odnosno mazut. Vranje će, znači, imati priliku da pređe na korišćenje gasa.

Ono što me je posebno obradovalo, tražeći podatke, je da je u Pirotu, iako tamo ne postoji gasovodna transportna mreža, gradska toplana prešla na prirodni gas, tako što umesto mazuta koriste komprimovani prirodni gas koji se dovozi cisternama.

Inače, mi smo pre nedelju, dve ovde usvojili zakon kojim dajemo saglasnost na zajam za izgradnju gasovoda, interkonekcije Niš-Dimitrovgrad-bugarska granica koja treba da Pirot i čitav taj region istočne Srbije poveže na gasovod.

Takođe, Srbije je u prethodnih dve, tri godine uložila 400 miliona dinara u rekonstrukciju kotlova u gradskoj toplani u Kruševcu koji su, takođe, bili u jako teškom stanju i više decenija nisu bili remontovani.

Niš se sam nosi sa problemom svoje gradske toplane, odnosno sa problemom daljinskog grejanja. Mi smo učesnici svih faza projekta KfW razvojne banke i znamo da smo u ovoj Skupštini, takođe, ratifikovali, odnosno dali saglasnost na Sporazum od 30 miliona zajma koji Republika Srbija uzima za potrebe svojih osam gradskih toplana. Grad Niš je sa, četiri miliona evra, svojim projektima konkurisao i dobio je sredstva u iznosu od četiri miliona evra.

Sve ovo što sam do sada rekao govori u prilog tome da Srbija krupnim koracima, kada su u pitanju sistemi daljinskog grejanja koji su produkovali u prošlosti veliku količinu i ugljendioksida i drugih zagađujućih materija i čestica, se znatno unapređuju i usvajaju ekološke standarde. Sa druge strane, mi smo u Skupštini doneli jedan broj zakona, nedavno, koji omogućavaju da se po pitanju ekologije postignu značajne rezultati.

Doneli smo i Zakon o energetskoj efikasnosti i Zakon o obnovljivim izvorima energije, ali i Zakon o klimatskim promenama. Donošenjem podzakonskih akata i izradom akcionih planova i recimo, nacionalno energetskog i klimatskog plana, primenom zakona gde će svi emiteri ili veći emiteri štetnih materija biti u obavezi da prate svoje emisije i da o tome dostavljaju izveštaje postići će se određeni rezultati.

Tako da svi oni koji kritikuju sadašnju vlast po tom pitanju nisu u pravu. Nisu u pravu, ali prosto računaju i igraju na jednu jaču ekološku svest koja danas u Srbiji postoji. Znači, ona je jača danas nego ranije i to je sasvim prirodno da ekološka svest kod građana raste. Mi je sami podižemo. Mi sami govorimo o tome. Ali u nedostatku prostora za objektivnu kritiku, u nedostatku prostora da kritikuju ekonomiju, spoljnu politiku ili neke druge realno političke oblasti, politički protivnici se okreću kritici u oblasti ekologije gde takođe nemaju realnog povoda.

U vreme kada su oni vladali, od 2000. do 2012. godine ne samo što o ekologiji niko nije vodio računa, nego niko nije vodio računa ni o radnim mestima, ni o ljudima, ni o fabrikama. Fabrike su ugašene. Mnoge su zaustavile svoj rad. Stotine ljudi je izgubilo radna mesta. Srbija se nerealno zaduživala i naravno da tada kada je država u problemu da se nema para za ekološke projekte.

Tek kada je stala na noge i kada je povećala svoj BDP Srbija je stvorila mogućnost da ili iz budžeta ili pozajmicom sredstava do određenog limita se posveti i ekološkim projektima. Samo država koja je na dobrom putu, na putu razvoja, kao što je Srbija danas može da vodi računa i o ekologiji i o životnoj sredini.

Tako da sve te kritike koje dolaze od političkih protivnika, a tiču se životne sredine, su u stvari jedna prazna priča. Naravno da ovde podržavam one nevladine organizacije, a ima i takvih, ili grupe građana, koje zaista ukazuju na neke realne probleme i vode računa iz najboljih namera o ekološkim stvarima, ali među njima najviše je sada onih koji pokušavaju da priču o ekologiji zloupotrebe u političke svrhe, jer kažem prosto ne postoji prostor gde oni mogu objektivno da kritikuju vlast.

U prethodnom kvartalu rast je bio 1,7%. U drugom kvartalu je rast iznosio 15%, pa ko to može da kritikuje? Ne može niko. Kao što su kolege već rekle, do kraja godine projektovan je rast BDP 6%, a on će biti daleko veći nego što je projektovan. Svake nedelje se otvori po neka fabrika. Svake nedelje se postavi kamen temeljac. U Srbiji rastu plate, rastu penzije. Ko to može da kritikuje. Gde tu postoji prostor za kritiku? Naravno da ne postoji.

Po pitanju vakcinacije i po pitanju borbe sa kovidom, Srbija je lider, ne samo na zapadnom Balkanu, nego i Evropi, a da smo lider na zapadnom Balkanu pokazuje činjenica da smo ponudili vakcinu ne samo svojim građanima, nego i građanima susednih zemalja i da su mnogi od njih došli i vakcinisali se upravo ovde kod nas.

Prema tome, u nedostatku mogućnosti i nedostatku prostora za kritiku na polju ekonomije i u drugim oblastima života ljudi izmišljaju probleme u oblasti ekologije.

Naravno, da tu treba istaći i one probleme koje potenciraju neke konkurentske firme, pa da bi osporile konkurenciju one sada izmišljaju ekološke probleme, odnosno govore o njima, ali i neke susedne države koje na taj način žele da se određen privredni rast ili razvoj Srbije uspori, tako što će biti osporeni neki projekti koji mogu da doprinesu značajno tom razvoju, ali oni pokušavaju da ih ospore sa neke ekološke strane.

Da se vežem na ovu današnju temu, mi smo i juče imali priliku i juče da razgovaramo o jednom zakonu koji se takođe tiče ekologije, jer zaštita prirode je sastavni deo ekološke priče, i uvažena ministarka i juče bila prisutna ovde. Izmene i dopune Zakona o zaštiti prirode su takođe jedan veliki pomak i iskorak koji ova Vlada i ovo ministarstvo čine. Svima onima koji su svoju političku priču zasnivali na mini hidroelektranama, evo, možemo da kažemo da će tim zakonom biti zabranjene mini hidroelektrane, odnosno njihova izgradnja u zaštićenim područjima.

Naravno, kada su u pitanju zaštićena područja, više radi šire javnosti, da kažem da tu postoje tri režima zaštite. U onom prvom režimu zaštite nije dozvoljeno bilo kakvo korišćenje resursa ili bilo kakva izgradnja i to je uvek bilo nesporno. Međutim, u drugom i trećem režimu zaštite dozvoljeno je korišćenje određenih resursa i dozvoljena je određena izgradnja i obavljanje određenih delatnosti i tu je bilo dozvoljeno i građenje, odnosno korišćenje mini hidroelektrana.

Po ovim izmenama koje ćemo, nadam se i siguran sam, usvojiti to više neće biti moguće. Naime, Katastar malih, odnosno mini hidroelektrana je iz 1987. godine. On je star preko 30 godina i on je u Srbiji predvideo negde 856 ili prepoznao 856 lokacija u centralnoj Srbiji, 13 u Vojvodini na kojima mogu biti podignute mini hidroelektrane.

Što se tiče zaštićenih područja do sada je ili po podacima iz avgusta 2019. godine podignuto 18 mini hidroelektrana u zaštićenim područjima. U tome period 2019. godine pet je bilo u izgradnji. Verovatno je ta izgradnja do danas završena. Tri vodozahvata se nalaze u zaštićenim područjima i 51 potencijalna lokacija. Te potencijalne lokacije neće biti iskorišćene, odnosno ove izmene i dopune zakona kažu da te lokacije treba brisati iz Katastra.

Inače, ceo Katastar treba revidirati zato što je sasvim sigurno da ni prostorni, ni hidrološki uslovi na samom licu mesta, na terenu posle 30 i nešto godina ne odgovaraju onima iz Katastra.

Ono što je još bio problem prilikom izgradnje mini hidroelektrana, posebno u zaštićenim područjima je to da je minimalni protok koji je garantovao održavanje ekološkog ili biološkog minimuma bio izračunavan nekim metodama, a bez konkretnog monitoringa stanja život sveta na licu mesta.

Ubuduće to neće da se radi na taj način. Znači, obavezan je monitoring stanja živog sveta na licu mesta. Posle čega će uz naravno sagledavanje prostornih i hidroloških uslova biti određen minimalni protok koji određuje, odnosno omogućava i minimalno funkcionisanje živog sveta, odnosno taj ekološki minimum.

Što se tiče mini hidroelektrana koje će biti građene van zaštićenog područja, za njih će takođe biti potreban akt o uslovima prihvatljivosti za životnu sredinu, a taj akt izdaje ministarstvu i osim Zavoda za zaštitu prirode koji će dati stručnu osnovu ta ocena će sadržati i stav da li su predviđeni radovi, odnosno predviđen projekat imati štetne uticaje po životnu sredinu ili ne i ukoliko nema, koja su to ograničenja koja će onaj ko gradi, odnosno onaj ko je investitor morati da poštuje prilikom izgradnje.

Prema tome, sve ovo što sam do sada rekao govoreći i o konverziji kotlarnica u toplanama sa nekih fosilnih goriva a prirodni gas i o zakonu koji je juče bio na dnevnom redu, i o zakonima koje smo doneli u prethodnih nekoliko nedelja, govori o tome da Srbija i te kako vodi računa o životnoj sredini, o ekologiji i da se u tom smeru ulažu velika sredstva. Ne zato što je to in tema, koja je moderna i kod nas i u zapadnoj Evropi, nego zato što zdrava životna sredina izuzetno mnogo utiče na zdravlje građana. Znači ne samo zato da bi ispunili određene zahteve ili standarde na koje smo se obavezali u procesu pristupanja EU, nego pre svega zbog nas samih i zbog naših građana.

I na kraju, ja bih zaista ponovio poziv koji je moja koleginica pre izvesnog vremena uputila građanima da se vakcinišu. Mislim da pri ovakvom naporu koji je država uradila da blagovremeno i pre ostalih obezbedi vakcine građanima Srbije, da je 49% vakcinisanih punoletnih građana sramota. Sramota za sve nas, sramota za one koji znaju da mogu da se vakcinišu i da na taj način zaštite i svoje i tuđe zdravlje, a to ne čine i da posebno mlađa populacija ljudi od 18 do 30 godina, gde ih je samo 17,4% vakcinisano, moraju da razmisle šta čine na taj način, koliko ugrožavaju i sopstveno zdravlje, ali i zdravlje svojih ukućana.

I na kraju možda bi Vlada Republike Srbije ili u suštini Krizni štab koji se time bavi, tim pitanjem, trebao da razmisli o nekim restriktivnim merama za one koji ne žele da vakcinišu, jer vidim da u nekim zemljama se ograničava pristup restoranima, diskotekama, kafanama, pozorištima, onima koji nisu vakcinisani. Možda i o tome treba razmisliti. U svakom slučaju kombinacijom restriktivnih i stimulativnih mera uvek se postiže rezultat kada oni koji treba da budu svesni nekih stvari nisu sami po sebi dovoljno svesni situacije. Zahvaljujem.

Šesto vanredno zasedanje , 23.06.2021.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da prokomentarišem Predlog izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju.

Svoju diskusiju počeću utiscima rasprave koja se maločas vodila po određenim predlozima zakonskih rešenja. Mogu da kažem da je moj utisak kada sam pročitao „sporan“ član zakona gde se nastavnicima posle navršene 65. godine života omogućuje da rade na fakultetu i dalje, ali im se ograničava radno angažovanje. Ja sam se obradovao takvoj formulaciji zato što smo svedoci da se nepostojanje jasne formulacije u prethodnom zakonu, iako se iz samog smisla postojećeg zakona vidi šta je intencija i šta je suština tog člana, ne vidi i to se u praksi zloupotrebljavalo.

Znači, bilo je potpuno jasno, i bez ovog pojašnjenja, da neko ko navrši 65 godina života treba da ide u penziju. To je jasno. Međutim, postoje izuzetni slučajevi, ali samo izuzetni slučajevi, kada se radi o nastavnicima koji imaju međunarodni ugled, koji su iza sebe ostavili veći broj doktoranata i ljudi koji su izabrani u najviša zvanja redovnog profesora ili dali izuzetan naučni doprinos univerzitetu, da samo ti ljudi mogu da nastave da rade po određenom ugovoru i posle penzionisanja dve do pet godina, u zavisnosti od ocene organa poslovođenja ili organa upravljanja, ja sad ne znam ko je od ta dva organa, fakulteta odnosno univerziteta. Oni se ostavljaju zato da rade da bi pomogli u stvaranju naučnog podmlatka, da bi bili članovi komisija za odbranu doktorskih disertacija, da bi bili mentori, predsednici komisija, oni se ne angažuju na svim nivoima studija, već samo na doktorskim i na master studijama. Takvi profesori se ne angažuju na osnovnim akademskim studijama, znači, oni se ostavljaju u radnom odnosu, odnosno dobijaju radni odnos na određeno za tačno određene poslove.

Ja sad tu zaista smatram, obzirom da je naš univerzitet i naše visoko školstvo opterećeno i nepotizmom i raznim lobističkim i grupnim interesima, da bi ostavljanje mogućnosti da neko posle 65. godine ostane da radi i postane dekan ili član saveta ili predsednik saveta fakulteta ili univerziteta, bilo nekorektno.

Međutim, mogu da se složim sa profesorom Martinovićem, narodnim poslanikom, u delu gde on misli da profesor koji se angažuje posle 65. godine može da bude član stručnih organa. Mislim da profesor posle 65. godine koji ostane da radi na fakultetu odnosno univerzitetu može i treba da bude član nastavno-naučnog veća, jer je to stručni organ fakulteta, ali da ne treba da bude član ni organa poslovođenja, kao što je dekan, prodekan, itd, niti da bude član saveta ili predsednik saveta fakulteta, jer, prosto, on se ne ostavlja u radnom odnosu posle 65. godine da bi radio te poslove, nego tačno određene poslove i zadatke koji su povezani sa naukom. Znači, stručna tela da, organi poslovođenja i upravljanja ne.

Ne mogu da se složim da je u pitanju diskriminacija, jer sam čin da vi kao dekan ili savet fakulteta određenom profesoru date pravo da radi posle 65. godine u odnosu na sve ostale kolege je pozitivna diskriminacija. Znači, vi određenog svog kolegu pozitivno diskriminišete time što mu date pravo da radi posle 65. godine, a svima ostalima kažete - vi morate u penziju.

Vrlo često je to ostavljanje posle 65. i to teranje u penziju svih ostalih povezano sa lobističkim interesima, klanovima i grupama na fakultetima i univerzitetima. Zbog toga se ne slažem u potpunosti sa kolegom Martinovićem i mislim da je zakonopisac imao jako dobru nameru kada je napravio ovakvo zakonsko rešenje, ali smatram da je mogao da ostavi da profesor koji rade na određeno posle 65. godine bude član stručnih organa fakulteta. U tom delu mogu da se složim. Jer, znate, svi onda ostali koji odu sa 65 godina u penziju, mogu da kažu - čekajte, ja sam diskriminisan, zašto ja ne radim do 70. godine? A onda svi drugi građani koji rade neke druge poslove mogu da kažu - a zašto ja idem sa 65 godina u penziju, pa i ja mogu da radim do 70. godine?

Ovde je neko sad dobacio - oni nisu stručni. Znate, te ocene i procene koji profesor može da nastavi da radi posle 65. godine a koji će sa 65 da ode u penziju u školskoj godini kada navršava 65 godina života trebaju da budu zasnovane na objektivnim kriterijumima, ali su to subjektivne ocene i procene organa poslovođenja.

Ipak se sve svodi na to ko je sa kim u kakvim odnosima i to, nažalost, u našoj praksi preteže, preteže sve objektivne činjenice o nečijem radu, rezultatima, itd. Pa, ako je neko u nemilosti dekana i saveta, on ide u penziju sa 65, a ako je neko u milosti dekana i saveta, on može da radi do 70. godine.

Zato ja imam puno razumevanje za ovo zakonsko rešenje i ja sam se njemu iskreno obradovao kada sam pročitao, ali mogu da imam razumevanja i za primedbu kolege Martinovića da kada su u pitanju stručni organi fakulteta, odnosno visokoškolske ustanove, da taj profesor može da bude njihov član i da nesmetano obavlja određene poslove, iako je intencija i prethodnog odnosno postojećeg zakona potpuno jasna - zna se zašto se i zbog kojih se poslova taj čovek ostavlja u radnom odnosu i tu nema bilo kakve dileme.

Želim da kažem još nešto. Ja sam se obradovao takođe i zbog jednog drugog rešenja, čija sam žrtva bio u prethodnom zakonu i lično, a vidim da to ubuduće neće da se dešava, jer će ovaj zakon da omogući funkcionerima lokalne samouprave na funkciji zamenika ili gradonačelnika, predsednika opštine ili zamenika predsednika opštine, da se istovremeno bave i svojim poslom na fakultetu odnosno univerzitetu.

Ja sam lično imao iskustvo da sam dobio rešenje za zamenika gradonačelnika, gde je radni odnos bio podeljen, odnosno radno vreme. Naime, 100% radnog vremena je bilo podeljeno između fakulteta na kome radim i uprave grada. I to je u početku bilo dobro, dok nije stiglo tumačenje iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da zamenik gradonačelnika mora da radi sa punim radnim vremenom u gradu. To je imalo za posledicu da se radni odnos na fakultetu stavi u mirovanje, a kada radni odnos stavite u mirovanje, vi stavite u mirovanje i zvanje koje imate, a to znači da onih 30% na koje imate pravo, jer svako ima pravo da radi do 130% neke norme ili 130% punog radnog vremena, ne možete ni teorijski da ostvarite zato što je zvanje vezano za redovan radni odnos. Znači, ako redovan radni odnos stavite u mirovanje, vi ste stavili i zvanje. Radite u gradu 100%, imate pravo na još 30%, ali to ne možete da iskoristite jer vam zvanje miruje i vi ste na taj način matirani, iako vam Agencija za borbu protiv korupcije kaže - da javni funkcioner, državni funkcioner, ima pravo da se bavi naučnim, nastavnim, kulturnim i drugim aktivnostima i radom, itd.

To je potpuno logično jer profesor univerziteta nema obaveze kao neko ko radi za mašinom, na traci, ili u kiosku, da mora da bude osam ili deset sati pored svoje mašine i na svom radnom mestu, već svoje poslove obavlja u jednom vrlo komfornom vremenskom formatu i ima vremena i da se bavi funkcijom i da se bavi profesurom.

Zato ovo rešenje koje ste vi sada napravili, da profesor univerziteta odnosno nastavnik, tačnije, on može biti docent, vanredni ili redovni profesor, može da u dopunskom radu ostvari nastavu na univerzitetu iako se nalazi na javnoj funkciji koja zahteva rad sa punim radnim vremenom. Ja se nadam da ste tu imali u vidu i da se nastavno zvanje ne stavlja u mirovanje, da taj period teče, kako bi on nakon pet godina mogao da redovno konkuriše za isto ili novo nastavno zvanje. Da. Tu se slažemo.

Ono što još želim da kažem je da je intencija ovog zakona popravljanje uslova za obezbeđenje kvaliteta i to je ono što je ključno. Mi moramo da priznamo da naše visoko obrazovanje ima određene probleme koji se tiču kvaliteta, kako formalne ispunjenosti uslova kvaliteta, tako i suštinske. I dobro je što su poslovi Nacionalnog saveta u potpunosti odvojeni od poslova Nacionalnog akreditacionog tela i što se Nacionalni savet više ne petlja za visoko obrazovanje u poslove akreditacije, neće imenovati recenzente, neće birati akreditacionu komisiju, neće birati žalbenu komisiju, jer po postojećim zakonskim rešenjima, okreni-obrni, sve se svodi na to da je čitav proces u rukama Nacionalnog saveta i da Nacionalni savet preko svojih tela, kao što je akreditaciona komisija ili žalbena komisija koju formira za svaki slučaj, u suštini upravlja procesom i na kraju sam donosi odgovarajuće odluke, što nije u redu.

Ovo rešenje koje se predlaže da čitav proces akreditacije visokoškolskih ustanova i studijskih programa bude zaokružen u okviru Nacionalnog akreditacionog tela i da taj postupak bude dvostepen u slučaju postojanja određene žalbe visokoškolske ustanove, da žalba ide prvo komisiji za akreditaciju, a onda, u svakom slučaju, ako je žalilac nezadovoljan žalbenoj komisiji, da žalbena komisija može da vrati na ponovno odlučivanje ili da donese, preinači odluku akredaticione komisije, govori o tome da stvar u drugom stepenu može da se reši potpuno različito od onoga kako je rešeno u prvom stepenu. To govori i način na koji se biraju i komisija za akreditaciju i žalbena komisija, putem javnog poziva, govori u prilog povećane nezavisnosti jednog i drugog tela, odnosno organa u postupku akreditacije i odlučivanja. Tako da ta rešenja smatram jako dobrim.

Ali, vi znate da smo mi skloni mnogim marifetlucima i da, recimo, barem kada je u pitanju ispunjenost formalnih uslova, da pošto postoji uslov da za jedan studijski program 70% nastavnika budu u stalnom radnom odnosu, odnosno ima rad sa punim radnim vremenom u nekoj visokoškolskoj ustanovi, a 30 % može da bude angažovano sa strane, vrlo često imate slučaj nastavnika koji prosto šetaju od jedne do druge visokoškolske ustanove koja treba da akredituje ili sebe ili odgovarajući studijski program kako bi se ispunili određeni uslovi.

Znači, nastavnici prosto sklapaju ugovore i raskidaju rešenja samo dok se obavi taj proces. Čim se proces akdreditacije obavi nema ni traga jednom broju nastavnika koji su figurirali u papirima.

Mislim da taj proces kontrole, spoljašnje kontrole mora da bude češći i da se osmisle mehanizmi da spoljašnja kontrola ne bude samo nakon četiri godine od dobijanja akreditacije, nego da na predlog Ministarstva ili Nacionalnog saveta ona bude i češća.

Inače, čitava ova priča sa Zakonom o visokom obrazovanju, je u stvari nešto što je započeto još 2005. godine i cilj je naravno bio da se olakša studiranje, da se ubrza studiranje, da se smanji prosečno vreme studija, jer su tada pokazatelji govorili da se najčešće pada i ljudi odustaju od studiranja na drugoj godini, da negde 48% ljudi, odnosno studenata odustane od studiranja na drugoj godini studija.

Zaista su studenti lakše prihvatili taj zakon iz 2005. godine nego nastavnici visokoškolske ustanove. Moram da kažem da pojavom privatnih fakulteta i univerziteta i državni fakulteti i univerziteti visoke strukovne škole su stavljene u jednu prinudnu tržišnu utakmicu, dovedeni su u situaciju da svesno obaraju kriterijume za polaganja ispita, kako ne bi izgubili studente, odnosno kako bi pridobili studente, što je sve uticalo na smanjenje kvaliteta studiranja u proseku i, po mojoj proceni, naravno na jednu inflaciju diploma što nije dobro, jer kad svi imaju diplome, onda ne znamo čija je diploma prava, čija nije. To se najbolje vidi po doktorskim diplomama, gde danas imate 10 puta više doktoranata, odnosno odbranjenih doktorata godišnje, nego pre 10 godina.

To da je došlo i do popuštanja i na državnim univerzitetima govori činjenica da od, recimo, 2000 i nešto doktorata koji se odbrane ili su ovih godina ili poslednjih godina bili odbranjeni, više od polovini pripada Beogradskom univerzitetu, a samo 10% pripada privatnim univerzitetima. Pre 10 godina broj odbranjenih doktorata godišnje, svih ukupno, na svim univerzitetima bio upravo ovih 200 i nešto, koliko pripada privatnim univerzitetima.

Znači da je došlo do jednog opšteg popuštanja kriterijuma za koji se nadam da će i to će teško moći da iskontroliše bilo kakvo nacionalno telo za akreditaciju ili neka komisija.

Mora da se promeni svest ljudi i mora da se urede društveni odnosi tako da znanje donosi posao, a ne posedovanje diplome. Da znanje i diploma u paketu daju mogućnost za zaposlenje i za napredovanje, a ne samo diploma.

Zahvaljujem vam se. Nadam se da nisam preterao, 16 minuta.

Imovinska karta

(Niš, 31.01.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Zamenik gradonačelnika Gradsko veće Niša Grad Mesečno 82758.00 RSD 11.07.2016 -
- Fakultet tehničkih nauka Kosovka Mitrovica Republika Mesečno 28759.00 RSD 01.01.2011 -