MILOŠ BANĐUR

Srpska napredna stranka

Rođen je 16. septembra 1966. godine u Prištini. Živi u Nišu.

Zamenik gradonačelnika Niša, bivši gradski većnik i funkcioner Srpske napredne stranke. Diplomirao je na Elektronskom fakultetu u Prištini 1993. godine.

U njegovoj zvaničnoj biografiji piše da je postdiplomske studije završio na Elektronskom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu odbranio je 2001. godine, a doktorsku disertaciju 2008. godine.

Na Univerzitetu u Prištini počeo je da radi 1994. godine. Od 2009. godine je profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Kosovskoj Mitrovici, a od 2011. godine profesor na Alfa Univerzitetu u Beogradu.

Od jula 2012. do jula 2016. je bio član Gradskog veća Niša. Resorno je bio zadužen za komunalne teme.

Jula 2016. godine je izabran za zamenika gradonačelnika Niša.
U oktobru 2017. godine dobio je opomenu pred isključenje iz Srpske napredne stranke.

Član je Srpske napredne stranke od osnivanja.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine po prvi put postaje narodni poslanik. Izabran je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 07.08.2020, 12:44

Osnovne informacije

Statistika

  • 24
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Trinaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 26.05.2021.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana gospođo ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas je na dnevnom redu Zakon o poslovnoj tajni, koji se donosi, odnosno menja ili usvaja nova verzija posle čitavih 10 godina.

Naime, zakon je usvojen 2011. godine, ali je zbog potrebe harmonizacije našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU i potrebe popravljanja onoga što u zakonu od 2011. godine nije bilo formulisano i obrađeno na najbolji mogući način, donosi nov zakon.

Mi imamo Strategiju razvoja i čuvanja intelektualne svojine od 2018-2022. godine, koja predviđa i donošenje novog Zakona o poslovnoj tajni, što mi upravo i činimo.

Takođe, 2017. godine otvoreno je Poglavlje 7 - intelektualna svojina, u pregovorima sa EU i donošenje ovog zakona nam omogućava da to poglavlje zatvorimo ili približimo zatvaranju na najbolji mogući način.

Naime, u zakonu koji smo doneli 2011. godine, ili koji je donesen tada, kaže se da poslovna tajna je nešto što ima komercijalnu vrednost, ali se to, pre svega, odnosilo, tako je bilo formulisano, da se odnosilo na industrijske i komercijalne organizacije.

Na način na koji je bila definisana poslovna tajna, ona nije štitila intelektualnu svojinu, nije štitila rad naučno-istraživačkih laboratorija i instituta, što je bila manjkavost tog zakona. Bilo je teorijski moguće da jedan institut na određen način, preko saradnika ili drugi način, preuzme određena znanja iz drugih instituta i da ih patentira kao svoja. Ukoliko nema registrovanu komercijalnu delatnost, to se nije smatralo povredom poslovne tajne, a naravno, registrovanjem patenta i kasnije davanjem prava nekome na proizvodnju i komercijalizaciju, naravno da postoji i komercijalni efekat.

Ovaj zakon je bolji, on to definiše mnogo ispravnije i prosto, onemogućava takve situacije.

Znači, da bi nešto bilo poslovna tajna, to mora da ima komercijalnu vrednost. To je znanje, iskustvo, poslovna informacija, tehnička informacija. Zaista, kad se pogleda, poslovna tajna je vrlo raznorodna, odnosno može biti skup raznorodnih informacija, počev od tehničkih rešenja, crteža, projekata, određenih formula, formula hemijskih, formula lekova, pa sve do određenih istraživanja tržišta, spiskova klijenata, spiskova agencijskih usluga itd.

Osim ove komercijalne vrednosti, poslovna tajna da bi bila zakonski zaštićena, ona mora da bude štićena od svog držaoca razumnim merama. Pod tim razumnim merama se podrazumeva da je držalac tajne te podatke ili informacije, pre svega, proglasio za poslovnu tajnu, da postoji pravilnik o rukovanju poslovnom tajnom, da se tačno zna koji pojedinci, odnosno fizička lica, u kojoj situaciji, kada, kako mogu da pristupe tim podacima, da eventualno postoji evidencija onih koji su tim podacima pristupali sa vremenom pristupa, da podaci, odnosno, informacije budu štićene, kako fizički, tako i elektronski, da se nalaze u posebnoj prostoriji ili pod ključem itd, i da budu obeležene sa oznakom poslovna tajna. Tako da, svako ko dođe u dodir, u slučajni kontakt sa tom, recimo, informacijom, zna da je to nešto što ne bi trebao da iznosi, odnosno što ne treba da preda onome ko nije ovlašćen.

Prema tome, komercijalna vrednost u kombinaciji sa razumnim merama čini da nešto bude poslovna tajna. Mi imamo situaciju da privredni subjekti i instituti koji hoće da se zaštite, oni uglavnom donose pravilnik o poslovnoj tajni, koji podrazumeva i predviđa sve ovo o čemu sam govorio, kako se rukuje, pristupa poslovnoj tajni, kako se ona štiti. A, sve češće imamo i slučajeve da privredni subjekti i kompanije sa zaposlenima potpisuju ugovore o poverljivosti, što znači da zaposleni i posle odlaska iz kompanije nema pravi da poslovne informacije do kojih je došao na tom radnom mestu preda novom poslodavcu.

Nažalost, neka svetska statistika kaže da 85% poslovnih tajni se otkrije tako što ili neko ko radi u kompaniji ili neko ko je radio u kompaniji novom poslodavcu preda informaciju, odnosno poslovnu tajnu.

Poslovna tajna se štiti i u sudskom postupku, dokazuje se povređivanje poslovne tajne i tu se izriču mere koje mogu da se odnose i na zaplenu proizvoda koji je napravljen zloupotrebom, odnosno otkrivanjem i korišćenjem poslovne tajne, pa sve do uništenja tih proizvoda, znači, povlačenje sa tržišta, uništenja ili, što stari zakon nije predvideo, da se ti proizvodi predaju držaocu poslovne tajne kao neka vrsta buduće kompenzacije ili da se predaju u dobrotvorne svrhe.

Mi imamo da držalac poslovne tajne, ukoliko utvrdi ili sumnja da je povređena njegova poslovna tajna, ima pravo da sudskim putem zatraži da se donesu privremene mere, a te privremene mere znače, takođe, i povlačenje robe sa tržišta, odnosno onemogućavanje proizvodnje određene robe koja sadrži poslovnu tajnu.

Ono što je zanimljivo je da predlog zakona dozvoljava da onaj za koga se sumnja da povređuje poslovnu tajnu može da uloži određeni depozit za koji sud proceni da je dovoljan i da nastavi sa proizvodnjom ukoliko se na kraju ispostavi da on poslovnu tajnu nije povredio. Ako je povredio, onda ta sredstva idu držaocu poslovne tajne.

Takođe, držalac poslovne tajne koji smatra da je njegova tajna povređena, sud od njega može da zatraži da položi depozit ukoliko traži prekid proizvodnje onoga za koga se sumnja da je povredio njegovu poslovnu tajnu.

U svakom slučaju, nakon 30 dana, odnosno najdalje 30 dana od izricanja privremenih mera od strane suda, mora da se podnese tužbeni zahtev ili u protivnom sve propada.

Takođe, u roku od 30 dana od zahteva za obezbeđenje dokaza i obezbeđenjem dokaza mora da se podnese tužbeni zahtev.

Zanimljivo je da zakon predlaže da sud prilikom donošenja odluke ceni vrednost, što je sasvim logično, vrednost povređene poslovne tajne, znači, njenu komercijalnu vrednost i da sudska odluka treba da bude srazmerna, odnosno proporcionalna šteti koja je nastala.

Sama naknada štete podrazumeva izgubljenu dobit držaoca poslovne tajne, odnosno izgubljenu korist, neostvarenu korist, ostvarenu korist onoga ko je povredio poslovnu tajnu i nematerijalnu štetu. Ukoliko nije moguće precizno utvrditi koliko to sve iznosi, smatra se da sud treba da donese odluku o naknadi štete koja nije veća od, recimo, legalno kupljene licence od držaoca poslovne tajne za proizvodnju određene robe.

Ovaj zakon, koji je usklađen sa direktivom EU iz 2016. godine, ima i određeni broj izuzetaka od pridržavanja, odnosno čuvanja poslovne tajne i to je možda nešto što ovako izaziva najveće polemike ili dileme kod određenih ljudi ili određenog broja ljudi, ali mislim da su ti izuzeci potpuno opravdani.

Na prvom mestu to je pravo da uzbunjivač u određenim situacijama, opet držeći se nekih drugih zakona u postupku kada dokazuje da je privredni subjekt radio protivzakonito i da se nije držao zakona ili da je u pitanju vršenje određenog krivičnog dela, ima pravo da na određeni način progovori i o poslovnoj tajni.

Takođe, daje se pravo novinarima, pogotovo novinarima istraživačima da objektivno i korektno izveštavaju javnost i pri tome oni mogu da zadiru i u materiju koja podrazumeva poslovnu tajnu, naravno, vodeći računa da ne povrede njenu suštinu.

Ovaj zakon daje pravo i sindikalnim predstavnicima da u procesu zastupanja nekog zaposlenog pred organima poslovodstva ili na sudu, takođe, budu upoznati sa poslovnom tajnom, ali da je ne predaju drugima i ne koriste na način koji nije korektan odnosno koji je u suprotnosti sa čuvanjem poslovne tajne.

Takođe, advokati su uključeni u tu grupu ljudi koji imaju pravo da budu upoznati, uz obavezu da vode računa i čuvaju poslovnu tajnu i sud reguliše postupak sudski na način da se poslovna tajna čuva. Jedan broj privrednih subjekata se nije uopšte usuđivao da krene u sudski postupak za povredu poslovne tajne zato što jednostavno sam sud i postupak na sudu nije bio takav da obezbeđuje čuvanje poslovne tajne.

Sada je propisano da sud može da na određenim ročištima u potpunosti isključi javnost, da ograniči broj ljudi na ročištima svakoj od strana u postupku, da izvrši posebno čuvanje zapisnika, originala sudskog zapisnika, da izreka presude bude takva da oni delovi koji se odnose na poslovnu tajnu budu zatamnjeni i da postupa na sve načine koji će očuvati poslovnu tajnu bez obzira što se sudski postupak vodi o povredi poslovne tajne.

Ono što je novina po Direktivi iz 2016. godine je pravo strane kojoj je povređena poslovna tajna da traži da se javno objavi sudska presuda o povredi poslovne tajne. To pravo ima za cilj odvraćanje nekih drugih od povreda poslovne tajne. Znači, to pravo na javnom objavljivanju u sredstvima informisanja ima, da kažem, jednu preventivnu ulogu i naravno da se opet vodi računa o tome da se suština poslovne tajne ne objavljuje, nego samo izreka sudske presude i onaj deo koji se odnosi na suštinu presude bez detalja koji se tiču same tajne ili ličnosti koje su učestvovale u tom procesu, a štiti ih Zakon o zaštiti podataka o ličnostima.

Naravno da nezavisno istraživanje i nezavisno naučno otkriće ne predstavlja povredu poslovne tajne i ovom formulacijom se u stvari stimuliše konkurencija u oblasti naučno-istraživačkog rada, stvaralaštva itd. U mnogim slučajevima obrnuti inženjering, kada se legalno nabavljen proizvod rastavi na sastavne delove i testiranjem pokušava da se utvrdi kako je on napravljen, kojim postupkom, kojim procesom, od kojih supstanci, takođe u velikom broju slučajeva, osim ako je to izrekom zabranjeno, ne predstavlja povredu poslovne tajne.

Stranci su zaštićeni kod nas, odnosno strane kompanije, na način na koji smo mi zaštićeni, odnosno naše kompanije kod njih - međudržavnim ugovorom ili načelom uzajamnosti, ali na strani onoga je ko se poziva odnosno ko traži zaštitu poslovne tajne da dokaže i načelo uzajamnosti.

Ovde imamo dve vrste kazni, odnosno pravna lica i odgovorna lica u pravnom licu, ukoliko se dokaže da su izvršili povredu, oni se kažnjavaju za privredni prestup, preduzetnici i fizička lica se prekršajno kažnjavaju.

Ono što je ovde možda i bitno da kažem, a možda sam već i rekao, a to je da ove privremene mere i obezbeđenje dokaza padaju ukoliko se u roku od 30 dana ne podnese tužba odgovarajućem sudu. Važno je zaključiti da se ovim propisom, ovim zakonom naše zakonodavstvo u ovoj oblasti u potpunosti usaglašava sa Direktivom EU iz 2016. godine,

što će na neki način biti i stimulacija… Mi ovde imamo veliki broj fabrika koje su napravljene u poslednjih 7-8 godina. Mnoge od tih fabrika imaju svoje razvojne i imaće naučno-istraživačke centre. To je sada stimulacija i ohrabrenje svima njima da se bave tim poslom, jer će imati zakonsku zaštitu koja je potpuno adekvatna zaštiti u njihovim zemljama. Ja se zahvaljujem.

Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 13.05.2021.

Uvaženi predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, tačke dnevnog reda, tačke o kojima danas raspravljamo nisu sporne, odnosno pozitivna izjašnjenja o njima.

Kada je u pitanju prva tema vidimo da posle 20 godina na mestu predsednika Prekršajnog suda jedna osoba odlazi u penziju. Nema tu ničega spornog. Ono što meni ne zvuči nekako najlogičnije da u našoj zemlji postoje predsednici sudova koji su na funkcijama navršili i po 20 godina. Mislim da to za stanje u pravosuđu nije dobro i da je 10 ili 20 godina biti na mestu predsednika suda nešto što odslikava stanje koje smo mi zatekli, koje još uvek imamo i koje treba da menjamo. Ovde ne govorim o dotičnoj gospođi o kojoj je reč. Ja nju i ne poznajem, ne znam ništa iz njenog rada i biografije osim kratke informacije da odlazi u penziju.

Ovde govorim o principu, da je to jedna vrlo nezdrava pojava da se 20 godina bude na mestu predsednika suda. Poznati su slučajevi u Srbiji da posle 20 godina na mestu predsednika suda neko ode u penziju, osnuje advokatsku kancelariju, a onda on i članovi njegove porodice počinju da se bave advokaturom i ko god želi da ne izgubi sudski proces ide baš u tu advokatsku kancelariju. Jeste malo skuplje ili nešto skuplje nego kod ostalih, ali ta kancelarija garantuje prolaznost na sudu. Kako, zašto?

Upravo je ta osoba dvadesetak godina kadrovirala, birala saradnike, saradnike proizvodila u sudije i tako se tokom nekoliko decenija u Srbiji stvorilo više slojeva u kojima imamo različite strukture ili mreže uticaja, kako se koja stranka smenjivala na vlasti, a najduže su vladali socijalisti, odnosno režim pre višestranačkih promena tako su ostavljali svoje formirane infrastrukture po sudovima i tužilaštvima, ali posebno po sudovima.

Ovde je bilo reči da je neko od nas tražio da menjamo Ustav i da usvojimo ustavne amandmane. Ja se sa tim ne bih složio. Mislim da smo mi to sami odlučili i da popravke Ustava u domenu pravosuđa moraju da uslede, ne zato što mi hoćemo da uđemo u EU i zato što je to zahtev nekog Poglavlja 23, nego da pravosudni sistem i tužilački sistem u Srbiji budu pravedniji, pošteniji i bolji i efikasniji.

Moram da se vratim i pomenem par stvari o kojima su i kolege govorile. Ustav je promenjen ili usvojen nov Ustav 2006. godine, prvo u Skupštini, zatim potvrđen na referendumu. Već 2007. godine Venecijanska komisija o kojoj se takođe ponekada čuje u negativnoj konotaciji nešto je dala primedbe na deo Ustava koji se odnosi na pravosuđe. Doduše, tačno je da su rekli da postoji uticaj zakonodavne izvršne vlasti koji nije dopustiv, ali su osudili i nešto što smo mi zaboravili, a to su osudili Ustavni zakon koji je kasnije 2009. godine primenom u praksi 836 sudija ostaju bez posla i 75 zamenika javnih tužilaca.

Dakle, budimo realni i pošteni prema Venecijanskoj komisiji koja je savetodavno telo Saveta Evrope u domenu ljudskih prava i sloboda. Ona je osudila i ono što se desilo 2009. godine u Srbiji pod rukovodstvom Snežane Malović, uz pomoć Slobodana Homena, Nate Mesarović i predsednika Odbora za pravosuđa, tadašnjeg Boška Ristića. Venecijanska komisija je osudila i to.

Godine 2009, 18. decembra 836 sudija i 75 zamenika tužilaca dobili su rešenja o prestanku funkcije koja je inače bila stalna po Ustavu primenom novog Ustavnog zakona. Tek posle dve godine i devet meseci oni su vraćeni na posao odlukom Ustavnog suda koji je prvo pokušao da malo izvrda svoju odgovornost pa je stvar vratio Visokom savetu sudstva da ispita svaki pojedinačni slučaj, a onda ipak jula 2012. godine Ustavni sud doneo odluku kojom se poništava Ustavni zakon, proglašava neustavnim i ljudi su vraćeni na posao.

Direktna materijalna šteta za zarade tog broja ljudi je 44,4 miliona evra. Osim direktne materijalne štete većina njih je tužila za pretrpljeni duševni bol i odštetni zahtev iznose od nekoliko stotina do nekoliko miliona dinara, tako da ukupna materijalna šteta ne može da se sagleda. Da ne govorim o šteti koja je nastala pogrešnom ili lošom organizacijom mreža sudova, lošim raspoređivanjem kadrova, neravnomernom opterećenošću sudija i sudova, tako da je stvarna šteta mnogo veća od one koja je materijalna i koja se može iskazati u dinarima, odnosno evrima.

Ono što je najtužnije u celoj toj priči je da ni protiv jednog sudije koji je do tada radio nije pokrenut ni jedan disciplinski postupak, nego su svi oni odlukom Ustavnog suda vraćeni na posao, jer je Ustavni sud poništio nešto što je neustavno, a nije ulazio u to da li je neki sudija dobro ili loše obavljao svoj posao.

Potpuno sam siguran da među tih hiljadu, oko hiljadu, koji su se našli pod udarom, bilo je sigurno i onih koji su verovatno i trebali da dođu pod udar disciplinske odgovornosti, kao što je verovatno bilo i među onima koji nisu ušli na taj spisak zato što su tada pripadali vladajućem režimu DOS-u, odnosno Demokratskoj stranici.

Mi smo 2013. godine usvojili strategiju reforme pravosuđa 13-18, koja predviđa ustavne promene u oblasti pravosuđa. Zato kažem da niko danas ne treba da tvrdi da je to nama nametnuto ili da to neko sada od nas traži. Mi smo jula prošle godine doneli Strategiju razvoja pravosuđa 20-25 u kojoj se takođe pominju ustavni amandmani, odnosno promene Ustava u oblasti pravosuđa onako kako je to predložila ili po savetima Venecijanske komisije.

Prema tome, to je naš izbor i ja taj izbor u potpunosti podržavam. Mislim da mi svi podržavamo da naše pravosuđe treba da bude nezavisno u smislu personalne nezavisnosti sudija, u smislu njihove stručnosti, dostojnosti, ne pristrasnosti i to je cilj.

E, sada, u različitim okolnostima i različite okolnosti nameću različite puteve do cilja. Ne mogu se ista rešenja primeniti u Švedskoj i Srbiji ili nekoj zemlji zapadnog Balkana, jer prvo nije ista zatečena situacija, a drugo nisu iste socio-ekonomske i druge okolnosti koje uslovljavaju određene modalitete koji će se primeniti kako bi se došlo do cilja koji je proklamovan.

Ono što mene zabrinjava samo u delu gde ćete imati pola visokog Saveta sudstva koje biraju same sudije je zatečeno stanje u pravosuđu, gde vi sada pitate koji će klan ili koji će lobi uspeti da nametne svojih pet kandidata, je činjenica da u pravosuđu postoje, kako sam maločas rekao, klanovske strukture i lobiji su počeli na partijskoj osnovi, a kasnije se verovatno to udruživanje i pregrupisavanje nastavilo na nekim drugim interesnim osnovama.

U pravosuđu postoji dosta jak nepotizam, o tome se malo zna, ali ako malo bolje pogledate strukturu zaposlenih u nekim sudovima, videćete dva rođena brata na rukovodećim funkcijama u istom sudu, videćete muža i ženu, oca i sina, itd. što sve to govori o mogućim produktivnim magistralama, jer sve te veze koje postoje one mogu da budu potencijalne koruptivne magistrale, magistrale trgovine uticaja i uticaja na sudske odluke, što nije dobro.

Znači, pred nama je, osim ustavnih amandmana koji će biti sigurno jako dobri i jako dobra polazna osnova za popravljanje stanja u pravosudnom i tužilačkom sistemu, sada zadatak da se sve to, praktično, realizuje na najbolji mogući način.

Uz nezavisnost sudije ide i povećanje njegove disciplinske i svake druge odgovornosti i o tome se ranije malo vodilo računa. Moraju da se propišu modeli disciplinskih i drugih postupaka, pa čak i razrešenja sa mesta sudije. Moraju da se formiraju etička i druga tela i pri Visokom savetu sudstva i pri Visokom veću tužilaca, čini mi se da će se tako zvati organ. Prema tome, osim akcenta na nezavisnost, treba sada staviti akcenat i na odgovornost i na jasne kriterijume kako će to saradnici koji rade u sudovima i tužilaštvima postojati sada sudije i tužioci.

Mi smo na prethodnoj sednici imali slučaj i ja podržavam odluku koju smo doneli, da smo jedan dobar deo predloga za izbor saradnika na sudsku funkciju po prvi put, znači one koji se prvi put biraju, odbacili i ja se sa tim slažem. Ja sam lično bio upoznat sa par slučajeva i lično sam se zalagao za odbacivanje tih predloga, ali ono što zabrinjava i što govori u kakvom smo mi stanju je to da su svi ti predlozi prošli svoja osnovna sudska veća u matičnom sudu, u nekom višem teritorijalnom sudu, jednoglasno su prošli na Visokom savetu sudstva. Mi smo dobili jako lepe i frizirane biografije iz kojih o kandidatu možete da saznate samo lepe stvari, nikako ono što opterećuje njegovu biografiju. Sreća je da su poslanici u svojim lokalnim samoupravama se obavestili i informisali o pojedinim kandidatima i da smo mi pod uticajem tih argumenata jedan deo tih predloga odbili.

Sama ova činjenica da je sve to jednoglasno prošlo, a da smo mi sa punim pravom odbili i u tom smislu ja sam podržao sve ono što je predložila koleginica Jelena Žarić, govori da stanje nije tako sjajno i da je na nama veliki zadatak da te ustavne amandmane, koje ćemo jednog dana da usvojimo, da praktično implementiramo.

Samo još dve stvari da kažem. Mene zabrinjava situacija da je u gradu Nišu u poslednjih desetak godina pokrenuto više sigurno od 20 slučajeva protiv ili bivših ili sadašnjih funkcionera, obično direktora javnih preduzeća, imali smo čak i gradskog većnika, i da nijedan od tih predmeta nije završen sa pozitivnim sudskim ishodom. Postavlja se pitanje šta rade tužioci? Šta rade tužioci? Da li oni rade? Da li oni obavljaju svoj posao znalački ili na koji način funkcionišu? Ako vi ne možete, ako niste sigurni da ćete ulaskom u slučaj dobiti slučaj zašto uopšte ulazite u neke slučajeve?

Znate, vi ste ušli u 20 slučajeva i nijedan slučaj niste dobili, pri čemu za određene ljude u Nišu koji su pripadali nekoj bivšoj vlasti, nekom bivšem vremenu, potpuno sam siguran da je bilo brdo krivičnih dela koja su mogla da su dokažu i da budu pocesuirani i da ta dela dobiju sudski epilog, ali se tužilac ili neko uhvatio za nešto što je najtanje, najslabije i onda je to palo na sudu, onda je ovaj dobio papir da nije kriv i sada maše tim papirom – eto, SNS je mene pokušao da uhapsi, SNS je pokušao mene da optuži, a evo mene je sud oslobodio, ja kriv nisam, vidite, ja sam čovek potpuno ispravan i čist, a radi se o tome da se onaj koji njega, u stvari, procesuirao, uhvatio za najslabiju kariku u celom sistemu vršenja njegove vlasti.

Stanje nam u Nišu u pravosuđu nije sjajno. Posebno imam primedbe na tužilački sektor i ja bih molio da ovo što mi ovde govorimo čuje neko i u Vladi, čuje neko i u ministarstvu, čuje neko i u Republičkom javnom tužilaštvu, jer ja sam o ovome govorio i pre dva meseca, ali to niko nije čuo. To čuju poslanici i čuju građani koji gledaju televiziju. Republički javni tužilac očigledno ništa nije čuo, jer se vrlo pozitivno izjasnila o nekim primedbama na rad višeg javnog tužioca u Nišu, za koju sam potpuno lično uveren da ne radi svoj posao kako treba.

Nedavno se desio slučaj da je svedok pozvan da da izjavu u Više javno tužilaštvo. Njega je sačekao čovek na ulazu, odveo u sobu i naredio mu kakvu izjavu da da. Izjava je kasnije data policiji. Policija je prvo odbijala da uzme izjavu, a onda je uzela. Ja sam pogledao izjavu u policiji. Policija je bila dužna da na osnovu izjave zatraži snimak, jer se sve snima i da se vidi ko je od zaposlenih ili visoko postavljenih u tužilaštvu izvršio pritisak na svedoka. Policija nije poslala zahtev i, naravno, snimak se posle određenog vremena briše.

Hoću da vam kažem da i naša tužilaštva i naši sudovi moraju da rade bolje. Sigurno je da rade bolje nego što su nekad radili, ali ima tu mnogo mesta za popravke i zato podržavam ove ustavne amandmane koji će doći na dnevni red, koliko god da ih neko kritikuje, zato što dolaze kao predlozi sa strane venecijanske komisije.

Na kraju da pohvalim nešto što je prenela ruska Agencija TASS juče. Preneli su izjavu našeg predsednika, kako su oni to rekli, da je Srbija po prvi put napravili veliki ekonomski proboj, da će BDP do kraja 2021. godine porasti za 6%, da se to do sada nije desilo, da je prošle godine Srbija imala pad od 0,8% a Evropa u proseku 5%, da su prognoze MMF-a da će umesto rasta od 3,8% sledeće godine rast u Srbiji biti 4,54% i da će u januaru 2022. godine prosečna plata u Srbiji biti 600 evra.

Naravno, dodali su i preneli su izjavu guvernera Narodne banke, koja kaže da su naše zlatne rezerve danas dva puta veće nego pre osam godina, rezerve u zlatu, i da iznose 14,4 milijardi evra u novčanoj vrednosti i da spoljni dug Srbije je krajem 2016. godine bio 72,1%, u prvom kvartalu 2021. godine 62,1%, da će ići do 60,3%, ali da će kasnije sigurno uslediti siguran pad spoljašnje zaduženosti zemlje, što su svakako dobre i vrlo važne vesti.

Gospođi koja je na dnevnom redu želim srećan odlazak u penziju. Nadam se da nije jedna od onih koji će otvoriti advokatsku kancelariju i kasnije raditi posle odlaska u penziju.

Hvala.

Deseta sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.05.2021.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovano radno predsedništvo, uvaženi ministri, koleginice i kolege, zaista mi je zadovoljstvo da podržim izmene i dopune Zakona o kulturi, ali i amandmane koji su danas na dnevnom redu, kojima se tekst izmena zakona poboljšava i popravlja.

Potpuno je logično ono što stoji u amandmanima, da tamo gde nacionalne manjine imaju interes, odnosno u onim ustanovama u kojima postoji interes nacionalnih manjina da budu zastupljeni, da u upravnim odborima budu zastupljeni i predstavnici tih nacionalnih manjina, tako da se broj članova upravnog odbora povećava pet plus, pa koliko ima nacionalnih manjina koje su zainteresovane za učešće u radu ili koje ostvaruju svoje kulturne interese u okviru tih kulturnih ustanova.

Znači, taj amandman je zaista dobar i predstavlja jedno bitno poboljšanje u odnosu na tekst koji je bio ponuđen, gde se broj članova upravnog odbora fiksira na pet, a broj članova nadzornog odbora fiksira na tri. Naravno da je ovo predloženo rešenje pet i tri bilo mnogo bolje od onoga što smo imali ranije, gde je minimalan broj članova definisan kao tri, a onda može da ih bude i više, pa to više je moglo da iznosi i mnogo više i u praksi su postojale velike varijacije u broju članova upravnih i nadzornih odbora. Mislim da je ovim rešenjem da upravni odbor ima pet članova a nadzorni tri, osim u slučajevima koje sam naveo, kada su za to zainteresovane nacionalne manjine, jedno vrlo dobro rešenje koje ćemo imati nadalje u praksi.

Što se Saveta tiče, mi smo bili spremni da podržimo i rešenje da Savet predlaže ministar, bira Vlada, ali je zaista dobro i korektno od strane Vlade da je ta ingerencija ostavljena u nadležnost Narodne skupštine, da Savet za kulturu bira Narodna skupština.

Naravno, prihvatam i potpuno su mi logična sama objašnjenja da je broj 19 članova Saveta bio isuviše glomazan, da je te ljude teško bilo sastaviti, da se u praksi samo šest do sedam ljudi odazivalo i funkcionisalo, tako da je Savet radio bez kvoruma.

Kao što je rekla ministarka, ništa nije zakovano za sva vremena. Ovo rešenje od 11 članova Saveta se čini veoma dobrim, veoma efikasnim i pogodnim za praktično funkcionisanje. Vreme će brzo pokazati kakva ćemo iskustva imati sa tim rešenjem, pa ako bude bilo potrebe da se nešto popravi, popraviće se, ali mislim da je rešenje od 11 članova Saveta jako dobro. Tu su precizno navedeni subjekti koji daju članove Saveta, što nije bio slučaj u prethodnom zakonskom rešenju, gde ste imali veliki broj reprezentativnih udruženja i drugih koji su se takmičili, svi su isticali neke svoje kandidate i onda je teško bilo njih usaglasiti da se dogovore i predlože zajedničkog kandidata za člana Saveta.

Ovde se lepo zna za pet ustanova koje su zadužene za zaštitu kulturnog dobra, a to su Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, državni Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Narodni muzej Srbije i Jugoslovenska kinoteka, imaju po jednog predstavnika, zatim ustanova Savremene umetnosti, kao što je Narodno pozorište u Beogradu, ima svog predstavnika, Matica srpska, dva predstavnika su iz akademije nauka, jedan iz oblasti umetnosti, drugi iz oblasti jezika i književnosti i, naravno, dva predstavnika Saveta nacionalnih manjina.

Što se tiče strategije, potpuno je razumljivo da strategiju predlaže ministar a donosi Vlada, jer je tako i u drugim oblastima gde se donose strategije. Nema potrebe da strategiju u oblasti kulture donosi Narodna skupština. Jednostavno, tu praksu treba ujednačiti i to rešenje u izmenama i dopunama Zakona je potpuno logično i korektno.

Uopšte, čitajući izmene i dopune zakona, sve ono što se predlaže je vrlo jasno, vrlo precizno i ima za cilj efikasniji rad i funkcionisanje procesa u kulturi i samih ustanova kulture. Stvari su precizirane, stvari su bolje definisane, stvari su jasnije nego što su to bile u prethodnom zakonu.

Recimo, izbor direktora. Izbor direktora je jedna u praksi vrlo rastegljiva stvar. Vi ste imali lokalne samouprave gde su upravni odbori potpuno svesni da treba da obaveste osnivača pre nego što raspišu konkurs za izbor direktora. Ali, imali ste i lokalne samouprave ili one ustanove kulture gde su se upravni odbori po malo zaneli pa su raspisivali konkurse za izbor direktora u dogovoru sa direktorom, a ne u dogovoru sa lokalnom samoupravom. Tako da obaveza koja postoji po ovim izmenama i dopunama zakona, da ustanove kulture odnosno upravni odbori ne mogu da raspišu konkurs pre nego što obaveste osnivača i to je nešto što je sasvim logično i za raspisivanje konkursa je potrebna saglasnost osnivača. Ja kao neko ko je radio na lokalu, u lokalnoj samoupravi sam stalno insistirao na tome. Mada smo imali slučajeve koji su bili suprotni ovome kako je sada propisano i zato smatram da je ovo rešenje jako dobro.

Naravno, sve kolege su pohvalile rešenje oko samostalnih umetnika tj. obaveza lokalnih samouprava da sredstva za njihove PIO doprinose, zdravstveno osiguranje i ostalo uplaćuju reprezentativnim udruženjima, a da kasnije ta udruženja ta sredstva prebacuju PIO fondu i RFZO.

Čitali smo u materijalu, mnogi slobodni umetnici su se zato što je ta praksa bila neujednačena u Republici Srbiji prijavljivali u one opštine, u one lokalne samouprave gde su imali veće povlastice i na taj način su se na Beograd i neke druge veće gradove vršili pritisci ili bili su pod pritiskom da plaćaju i za one ljude koji faktički tu ne žive ili faktički nemaju prebivalište na njihovoj teritoriji, a neki drugi su te obaveze izbegavali. Ova obaveza da sve lokalne samouprave su dužne da za slobodne umetnike sa svoje teritorije izmiruju ove poreske obaveze, odnosno doprinose PIO i RFZO je potpuno logična i ona će popraviti ja se nadam status tih ljudi.

Naravno, hoću da komentarišem i rok na koji se birao Savet po prethodnom i sadašnjem rešenju. Tamo je stajalo pet godina. Savet se bira na pet godina. Vlada se bira na četiri godine, Skupština se bira na četiri godine i nije logično da se Savet bira na pet godina. Logično je ovo rešenje da se Savet bira na četiri godine jer ministar 30 dana posle izbora raspisuje konkurs za izbor članova Saveta. Znači, svaka Vlada, svaki ministar u svom mandatu treba da radi sa odgovarajućim savetom i mislim da je ta sinhronizacija vremenska, odnosno mandatna nešto što je jako dobro i efikasno u praksi.

Naravno, u ovom slučaju pošto zakon stupa na snagu nešto posle par meseci, posle izbora Vlade ili određen period posle izbora Vlade, ministar će imati rok od 60 dana da raspiše konkurs za članove Saveta.

Ja bih uz ove komentare na sam tekst zakona, želeo da istaknem, da smo mi u prethodnim godinama imali velika infrastrukturna ulaganja u oblasti kulture i da su rekonstrukcija i obnova Narodnog muzeja u Beogradu i muzeja Savremene umetnosti u Beogradu kapitalne stvari koje su ostvarene u periodu ove vlasti i da se sa infrastrukturnim projektima u oblasti kulture nastavlja.

Mi smo nedavno imali na dnevnom redu, mislim da je bio zajam vezan za infrastrukturne projekte u oblasti kulture, ali ne samo u Beogradu i ne samo za centralne objekte kulture nego i za objekte kulture, odnosno ustanove koje se nalaze u unutrašnjosti zemlje, mislim da se neka sredstva izdvajaju za Pirot, Mala scena Narodnog pozorišta u Nišu je takođe nešto što je ušlo u to.

Sećam se da je u pitanju bio i Paviljon Cvijeta Zuzorić, muzej Jugoslavije, Narodno pozorište u Beogradu i još čitav niz objekata kulture. Za kulturu se izdvaja danas više, zato što država može da izdvoji. Znate, kada je budžet stabilan, kada imate fiskalnu konsolidaciju možete više i da uzajmite, možete više iz budžeta da izdvojite, možete više da uložite u socijalu, potrošnju, pa i kulturu.

To ranije nije bilo moguće i mi smo zatekli jedno stanje gde su maltene svi objekti, oni veliki, kapitalni bili potpuno oronuli ili ugašeni.

Ja želim ovde samo da skrenem pažnju na jednu situaciju u Nišu koja nas muči i nadam se da će nadležni ministar imati razumevanja za tu situaciju. Mi smo ustanove kulture imali u objektima koji su vraćeni restitucijom. Znači, galerija iseljena zato što je taj prostor bio pod restitucijom, galerija Savremene umetnosti u Nišu.

Narodni muzej u Nišu već dve godine plaća kiriju pravom vlasniku, odnosno onome kome je to restitucijom vraćeno i mi nemamo rešenje za prostor Narodnog muzeja, ali imamo idejno rešenje koje je pobedilo na konkursu među 32 idejna rešenja. Predsednik Komisije je bila gospođa, direktor Narodnog muzeja u Beogradu i zaista i ja kao laik gledajući sva ta 32 rešenja, prosto vidim da je to rešenje najbolje.

Ono se savršeno uklapa u trg i ambijent koji se nalazi tamo i mislim da je izgradnja Narodnog muzeja u Nišu, koja podrazumeva i rekonstrukciju kuće vladike Jeronima koji je to ostavio gradu 1894. godine, nešto što je našem gradu potrebno. Zato što i depoi muzeja, jednostavno mi nemamo gde da smestimo sve te arte-fakte koje imamo. Jednostavno u javnom preduzeću „Vodovod“ se nalazi jedan broj eksponata. Tamo je deponovan.

Samo jedan procenat onog što poseduje arheološka zbirka je izloženo u maloj sali arheološke zbirke koja se nalazi u centru grada. Znači, želim da ukažem na tu veliku potrebu grada Niša za prostorom koja je nastala zato što decenijama neko nije vodio računa o tome prethodnih decenija, ali i zato što je restitucijom nastala obaveza da se vlasnicima vrati neki prostor.

Mi smo u prethodnoj, kao prethodna garnitura imali jednu ideju da od kompanije „Filip Moris“ zatražimo da gradu uz određenu nadoknadu ili možda i bez nadoknade vrati prostor koji njima uopšte ne treba, a predstavlja istorijski deo Duvanske industrije u Nišu.

To je zgrada monopola koja je podignuta 1928. godine sa prelepom zelenom površinom, parkom i ona je jako zgodna za ustanove kulture, ne jednu nego više njih, međutim to je sada pripalo strancima i to sada više niko neće da vam vrati, čak iako mu nudite novčanu, odnosno finansijsko zadovoljenje.

Oni koji su 2003. godine pokušali da se što pre otarase Duvanske industrije u Nišu, oni su uz tele prodali i uže, dali su sve. Verovatno je bila bitna samo provizija, nešto što će njima da pripadne i njima da ostane, a državni interes i interes grada je bio na drugom mestu, ali je činjenica da to što su oni dali uz fabriku vlasnicima uopšte nije potrebno. I to je sada prostor koji niti koristi Duvanska industrija, odnosno „Filip Moris“, a ne može da koristi ni grad Niš. Jednostavno uže je otišlo uz tele i to je sada tako.

Dakle, puna podrška izmenama i dopunama zakona, puna podrška amandmanima koji zaista popravljaju tekst zakona i zahvaljujem vam se na prilici da govorim.

Imovinska karta

(Niš, 31.01.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Zamenik gradonačelnika Gradsko veće Niša Grad Mesečno 82758.00 RSD 11.07.2016 -
- Fakultet tehničkih nauka Kosovka Mitrovica Republika Mesečno 28759.00 RSD 01.01.2011 -