Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ivica Dačić

Ivica Dačić

Socijalistička partija Srbije

Govori

Dozvolite da kažem nekoliko reči povodom onoga što je rekao gospodin Obradović.
Kada je reč o Kosovu i Metohiji, danas se u Njujorku održava sednica Saveta bezbednosti posvećena redovnom šestomesečnom izveštaju generalnog sekretara Ujedinjenih nacija o aktuelnostima i stanju na Kosovu i Metohiji u proteklih šest meseci. Najnovija dešavanja na Kosovu i Metohiji, u smislu hapšenja, progona, događaja u Banjskoj, nisu ušla u taj izveštaj.
Kao što znate, Republika Srbija je razgovarala više puta sa predstavnicima velikih sila, odnosno zemalja-članica Saveta bezbednosti o održavanju hitne, odnosno vanredne sednice Saveta bezbednosti, ali imajući u vidu da je Albanija predsedavala u prošlom mesecu, čak to nije ni stavljeno u razmatranje. Čak je i za ovu redovnu sednicu postojala inicijativa Albanije da bude zatvorena sednica. To znači, što bi se prvi put desilo, kad kažemo zatvorena - nije otvorena za javnost.
Imajući u vidu da je predsednik Republike Aleksandar Vučić najavio zainteresovanost za učešće na toj vanrednoj, odnosno hitnoj sednici, čak se oko tih datuma manipulisalo da se zakaže u vreme kada je bila poseta Kini. Na kraju se došlo, Brazil je na kraju prelomio i zakazali su tu redovnu sednicu povodom izveštaja UNMIK-a za danas, za 23. oktobar. Imajući u vidu da u ovim danima postoje brojne važne i teške aktivnosti predsednika Republike vezano upravo za situaciju na Kosovu i Metohiji, za prevladavanje aktuelne krize i potrebe za održavanjem sastanaka i u Beogradu i u Briselu, imajući u vidu da u Njujorku ne učestvuje onaj koji vodi delegaciju Prištine, a imajući u vidu takođe da je reč o visokom nivou, predsednik je odredio da u ime Srbije učestvuje premijerka Ana Brnabić. U ime prištinskih institucija će učestvovati građanka Osmani, jer tako piše ispred table gde će ona sedeti.
U svakom slučaju, hoću da vam kažem da zbog brojnih lažnih interpretacija i manipulacija oko svega toga, ponoviću vam još jednom - državna politika Srbije je apsolutno zasnovana na principima koje je iznosio i predsednik Vučić ovde u ovoj sali. Nema priznavanja nezavisnosti Kosova i nema prihvatanja članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, odnosno u Ujedinjenim nacijama. I kada je reč, kao što znate, on i nije potpisao takve predloge i zahteve koji su se nalazili pred njim. Srbija će sprovoditi samo ono što je u saglasnosti sa našom državnom i nacionalnom politikom. Uostalom, ja sam i lični svedok svega toga šta se dešavalo od 2012. godine.
Godine 2012. su pregovori i dijalog prebačeni u Brisel. Briselski sporazum je potpisan u dobroj veri da bi Srbi imali svoje institucije na Kosovu i Metohiji. Upravo, ako vi imate sa druge strane onoga ko vodi dijalog, ko bi trebalo da bude kredibilan partner, a to je EU, onda vi učestvujete u tome ili ne. Zahvaljujući Briselskom sporazumu je Srbija dobila otvaranje pregovora o članstvu u EU.
Znam da to vama možda ništa ne znači, obraćam se onima kojima to znači, a koji se isto tako sada cinično smeju, ali da se mi razumemo 28 zemalja je povuklo priznanje Kosova, danas oni ne mogu da dobiju više od 84 glasa u UN, do pre 10 godina taj broj je bio oko 110. Kada kažem, povuklo priznanje, to ne računam na zemlje koje su suspendovale, ne računam Egipat koji je zamrznuo priznanje, ne računam Peru koji je takođe zamrznuo priznanje.
Pregovori, dijalog 2012. godine nije ni bio predviđen da se vodi o suštinskim pitanjima, jer se smatralo da su ta pitanja rešena, taj dijalog se mora i sada se vraća na ta suštinska politička pitanja. Prema tome, želim apsolutno da opovrgnem svaku tvrdnju da je ovo rukovodstvo Srbije preduzelo bilo šta što bi išlo ispod nacionalnih i državnih interesa. Naša politika je jasna, čvrsta, a to znači nema priznanja nezavisnosti Kosova, nema ulaska Kosova i UN, jer bi to značilo da su oni priznati kao država i to je naša jasna politika.
Kada je reč o migranskoj krizi, isto tako svedoci ste svega toga da smo mi isto tako žrtve dvostrukih standarda. Kada pričamo o teritorijalnom integritetu mislim da se to ne odnosi na Srbiju nego da se odnosi samo na neke druge. Kada vi spomenete to pitanje, oni govore o tome da je to pitanje već rešeno. Kada govorite o terorizmu oni misle samo na Srbe kao teroriste. Bio sam predsedavajući i OEBS-om 2015. godine, kada se desio incident u Makedoniji, kada cela Evropa i svet nisu upotrebili reč terorizam i ako su teroristi došli sa Kosova i Metohije čiji je danas spomenike možemo da vidimo u centru Dečana. U svakom slučaju, bez obzira na to radimo u datim okolnostima, u smislu normalizacije odnosa, a ne bilo kakvog priznanja nezavisnosti Kosova.
Kada je reč o migranskoj krizi, nije tačno da Srbija naseljava migrante. Srbija je jasno rekla da ne želimo da budemo parking mesto za migrante na putu ka Zapadnoj Evropi, ali Srbija isto tako želi da ima ljudski odnos prema tim ljudima, imajući u vidu na desetine i stotine hiljada izbeglica i raseljenih lica iz našeg naroda i bez obzira na pojedine incidente ipak nije bilo stvaranja atmosfere mržnje ovde u našu zemlju.
Trenutno ima nešto više oko 2.000 čini mi se migranata ovde, mada je tu posao kojim se bavi MUP, kao što znate mi svakako nećemo dozvoliti da se migranska kriza oko koje ne postoji jedinstveni stav EU, prelomi NATO, da ti migranti ostanu ovde na našem prostoru na teritoriji Republike Srbije i zato mi imamo čvrst stav oko toga, ali nemamo neljudski stav.
Pozicija je tu potpuno jasna, mi nismo… a uostalom kada EU govori o migrantima, oni treba da budu svesni, da nama migranti za razliku od njih, dolaze iz EU, iz Grčke, i iz Bugarske, a nekada i iz Rumunije. Pa, kako su oni ušli na teritoriji EU? Prema tome, prvo bi trebalo da pogledaju sebe, svoja pravila, svoje propise pa da onda kritikuju neke druge. Kada kažem kritikuju, mislim na to da nemamo dobro čuvanje granica, što apsolutno nije tačno, ali je reč, a pomenuo sam više od dve hiljade, a preko Srbije je prešlo više od milion ljudi. Znači, nisu se zadržali u Srbiji, to je istina.
Ne bih želeo da dalje ulazim u sve to. Mi ćemo nastaviti borbu u međunarodnim institucija, kao što sam i rekao, na svim mestima i shodno našim državnim i nacionalnim interesima, na koji način i kojim sredstvima, naravno od organizacije do organizacije je različito, negde to možete, negde to ne možete. U Savetu Evrope nismo imali dovoljan broj glasova zato što je najgora situacija u Evropi, kada je reč o zemljama koje su priznale Kosovo kao državu.
Isto tako, mislim da oko ovog pitanja treba da postoji državno jedinstvo, odnosno jedinstvo u Srbiji, oko pitanja Kosova i Metohije. Oko pitanja šta hoćemo, šta želimo i šta ne želimo. Zato još jednom ponavljam, Srbija će sprovoditi samo ono što je u našem nacionalnom i državnom interesu i ono o čemu je i predsednik Vučić ovde govorio, da obezbedimo našem narodu normalan život, osiguramo bezbednost u skladu sa Rezolucijom 1244 gde međunarodne snage preuzmu odgovornost za tako nešto, da tražimo ravnopravan tretman kada je reč o univerzalnom principu poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Naravno, bez bilo kakvih formalnih ili neformalnih mogućnosti za tumačenje priznavanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, kažem Kosova je oni sebe tako zovu, čak ne zovu ni tako, nego Kosova, pokušavajući da naprave razliku u odnosu na srpsku reč, a da je Kosovo albansko imali bi svoju reč za tu teritoriju. Samim tim da imaju srpsku reč za tu teritoriji dobro se vidi čija je to zemlja, zemlja Srbija. Zato budite ubeđeni da ovo rukovodstvo Srbije nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova. Hvala vam.
Hvala.
Želim samo apropo ovoga što je bila tema malopre vezano oko pregovora, odnosno dijaloga u Briselu.
Znate, mada nisu tu Dveri i Zavetnici koji govore o novim ljudima, ja ne pripadam tome i uopšte se ne stidim. Ja se ponosim da sam u ovu zgradu prvi put ušao 1992. godine i nisam ni izlazio i neću.
Delujem sveže. Čak sam dobio i jubilarnu nagradu sindikalnu za 30 godina rada. Ne, nije sat, toga više nema. To je bilo u socijalističko vreme. Sada je, ja mislim, plata i po ili tako nešto.
U svakom slučaju, mislim da su dve strateške greške napravljene. Znate, možemo mi sada da govorimo o Kosovu i Metohiji i da se vraćamo vekovima i decenijama unazad. Mogu i da govorim i o onome što je Milica Đurđević rekla i o Rankoviću kao stranka koja je nekada bila komunistička, ali mogu i da govorim i o odgovornosti srpskih komunista u odnosu na srpski nacionalni interes i prihvatanje Ustava iz 1974. godine, što smatram da je sasvim u redu i korektno da kažemo da je to bilo veoma štetno i da je to loše što je uradila komunistička partija, odnosno, pre svega, srpski komunisti.
Mogu da govorim, ali to je isto vezano za Kosovo i Metohiji, i o tome da li je Slobodan Milošević na najbolji način vodio nacionalnu i državnu politiku, odnosno da li je mogao da se izbegne rat ili je ultimatum iz Rambujea bio takav da se praktično nije mogao izbeći sukob, jer je tu bila ideja da se… i to je ubačeno bez saglasnosti i bez uvida cele kontakt grupe, takozvane, bez saglasnosti Rusije, da se posle tri godine Kosovo može izjasniti i o nezavisnosti referendumom, što bi značilo tada, da je to prihvaćeno, da bismo se mi složili sa tim praktično da na osnovu tog mirovnog sporazuma Kosova postane nezavisno.
Mogu i da kažem da je greška bila i ta što ćete bez ikakve politizacije svega toga, mislim da je strateški isto napravljena greška posle 5. oktobra, kada se tadašnja Savezna Republika Jugoslavija prijavila, odnosno zatražila članstvo UN kao nova država.
O tome se izjašnjavao čak i Vlatko Jovanović, tadašnji šef misije naše u UN. Vojislav Koštunica je potpisao taj zahtev, jer je, tako je rečeno u UN, to jedini način da izađemo iz prethodne situacije, a prethodna situacija je bila da smo mi bili suspendovani kao članovi, ali smo plaćali članarinu.
To ima posledice po državno-pravni kontinuitet, pa sad i oni koji prate odnose sa Kinom znaju da zbog toga Kina i dalje još nije utvrdila tačan datum uspostavljanja diplomatskih odnosa, jer oni su uspostavljanje 55. godine, čini mi se sa bivšom Jugoslavijom, ali oni računaju sada, ako gledaju UN, mi smo od 2000. godine članovi UN. Znači, maltene, prethodno nismo ni postojali.
Isto tako možemo da postavljamo i pitanje svih pregovora koji su vođeni do 2008. godine na raznim mestima,zašto tada nije izbegnuta nezavisnost Kosova i da tražimo odgovornost među našim pregovaračima, kao što je neko tražio odgovornost kod Slobodana Miloševića.
U svemu tome, u stvari, vidite jednu konstantu, a to je da su svi ti problemi o kojima govorima, problem separatizma, secesionizma i, na kraju krajeva, moram da kažem da smo i tu napravili grešku 2000. godine, posle pada Miloševića je došlo do pobune na jugu Srbije i nisam čuo ni da smo mi mnogo govorili o tome, a ni međunarodna zajednica, da su tzv. oslobodilačku vojsku Preševa, Bujanovca i Medveđe nazivali terorističkom organizacijom. Čak su insistirali, OEBS je na tome insistirao, da se potpiše sporazum sa teroristom.
Jedna od tih grešaka jeste bilo i to pitanje obraćanja Međunarodnom sudu pravde zbog pitanja kako je postavljeno i druga, zbog prebacivanja pregovora, odnosno dijaloga u Brisel.
Sada, budimo iskreni, jer sam lično i svedok toga, Vlada Republike Srbije, odnosno Srbija je podnela dva predloga rezolucije Generalnoj skupštini. Prvi koji je usvojila Vlada uopšte to nije bila tema. Tekst novi je promenjen dok je Vuk Jeremić bio na putu ka Njujorku i podnet novi zahtev rezolucije, o čemu je Vlada odlučivala telefonskim putem.
Znam iz iskustva da mi je Vuk Jeremić tada rekao da ga je sramota zato što bi prvi tekst verovatno prošao u Generalnoj skupštini. Da li je to istina? To je istina.
Znači, od toga ne treba bežati. Treba se suočiti sa tim. To je bio direktan dogovor Ketrin Ešton sa tadašnjim rukovodstvom Srbije, sa Borisom Tadićem i sa ne znam ko je još bio…
Međutim, šta se tu desilo? Na samom glasanju u Generalnoj skupštini, tada nisam bio ministar spoljnih poslova, pa ne znam sve te detalje, ali to možete da vidite u arhivi UN. Na samom glasanju, iako je to sve kao bilo dogovoreno, SAD i Velika Britanija nisu glasale za taj predlog koji je Ketrin Ešton podnela. To je bio zajednički predlog EU i Srbije, što je kod Ketrin Ešton tada izazvalo veliku ljutnju itd. Rezultat svega toga je bio, pošto se to dešavalo 2012. godine, početak dijaloga u Briselu. Taj dijalog u Briselu, ja sam na prvom sastanku tražio da se razgovara o političkoj suštini toga. Na prvom sastanku su rekli – to nije uopšte tema. A što nije tema? Ne da nije tema zato što je to nesporno, nego sa našeg stanovišta ako neko misli da je to bilo nesporno da je to očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije, to nije tačno. Za njih je bilo nesporno, jer su smatrali da je to pitanje već rešeno i tada počinju svi ti razgovori u Briselu. To je puna istina i mislim da oko toga nema nikakvog razloga da sada govorimo drugačije. Odgovornost je što smo takav predlog podneli.
Oni su ga generalno prihvatili kao naš zahtev i sada je veoma teško vratiti dijalog u UN.
Tačno je da UN raspravljaju kroz Savet bezbednosti, ali bilo je četiri puta godišnje. Svaki put traže da se smanji. Sada se smanjilo na dva puta. Hoće da bude jednom, pa hoće da ukinu totalno, da se o tome uopšte raspravlja, ali mislim da je veoma važno da svi ovde znamo i da to ne zaboravimo, da, bez obzira na naše političke razlike, suština problema na Kosovu i Metohiji nije nijedno rukovodstvo Srbije, nego separatizam, secesionizam i terorizam, nasilno odvajanje dela naše teritorije kroz oružani ustanak, odnosno oružanu pobunu i to je naše međunarodno pravo i obaveza ne samo po našem Ustavu, nego i braneći međunarodno pravo da se za to zalažemo i ja sam zato i na početku rekao da ovo rukovodstvo Srbije se dosledno pridržava te politike od 2012. godine i od kad su taj dijalog prebacio u Brisel.
Hvala vam.
Pošto smo pred kraj da samo nekoliko stvari preciziram.
Kao što je gospodin Martinović malopre rekao, predsednik Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije nije potpisao, niti je usmeno prihvatio plan. Molim vas slušajte me precizno. Predsednik Republike, kao šef države, i ministar spoljnih poslova imaju tu snagu da njihova reč može da predstavlja obavezujući akt na neki način. Zašto to govorim? Zato što je u konstataciji Borela, Borelja, kako god ga zovete, ne, ne Borelja, na Savetu EU jasno rečeno da je Srbija saglasna sa onim delovima plana na koje nije stavila rezerve, a naglasili su da je Vučić stavio rezerve, odnosno nije prihvatio dva dela koji se tiče nezavisnosti Kosova, koji se tiče članstva u međunarodnim organizacijama. To je zvanično tumačenje i zvanično o tome su obaveštene sve države članice EU.
Kada je reč o briselskom, znači, zato što je to Sporazum o normalizaciji, a ne o priznanju i ja sam samo hteo da preciziram da je veoma važno da upotrebljavamo reči i veoma je važno da se kaže da mi nismo prihvatili te dve odredbe da sutra neko ne bi rekao da smo mi to i ako ga nismo potpisali na usmeni način prihvatili.
To govorim zbog toga što međunarodno-pravne posledice takvih stvari znaju da budu veoma teške. Usmeno izrečene obaveze i obećanja pojedinih ministara spoljnih poslova ili predsednika ili premijera su imale, na primer, posledice na međunarodno-pravni status Grenlanda. Norveški ministar se usmeno odrekao Grenlanda i kada se promenila vlast tužili su Međunarodnom sudu pravde koji je presudio da je reč ministra spoljnih poslova imala pravnu snagu i Grenland je ostao Danskoj.
Želim samo da još dodam ono o čemu ste vi govorili. Iz onoga što ste vi sada govorili, čudi me, pošto vidim da ste protiv opšteg pominjanja tog plana kao neke osnove za dalju normalizaciju odnosa, kako onda i na kojim osnovama razgovarate o nekim mogućim postizbornim koalicijama sa onima koji su se javno izjasnili za prihvatanje tog plana? Ja to ne mogu da razumem, ali vi ste za vreme vaše vlasti razvijali najbolje moguće odnose sa Rusijom, sa Kinom. Što se tiče Rusije gotovo svi koji sede sa ove leve strane su za uvođene sankcija Rusiji.
Što se tiče Kine, takođe, svi govore i svi napadaju to što smo potpisali Sporazum o slobodnoj trgovini itd, iako smo mi potpisali takve sporazume i u vreme Miloševića sa Rusijom, a u vreme Tadića i Koštunice mislim da smo potpisali sa Turskom.
Govoreći da su to navodno problemi i prepreke za članstvo u EU, što je netačno. Zašto je netačno? Zato što svi znamo da kada ulazite u EU prestaju da važe svi bilateralni sporazumi koji nisu u skladu sa regulativama EU, ali čekajte. Puno ćemo mi zima dočekati, ispratiti pre nego što uđemo u EU. U tom smislu ne vidim gde se nalazi dodirna tačka, osim rušenja postojeće vlasti, ali čini mi se na štetu nacionalnih i državnih interesa.
Da dodam još samo jednu stvar. Ustav u kojem je preambula, podsetiću vas kako je donet. Donet je na referendumu, koji da nije bilo SPS i SRS nikada ne bi prošao. Zašto? Ja to znam, jer kao što znate i kao što sam rekao, sam svedok toga, da je ideja da se produži referendum na još jedan dan, bila je ideja koja je došla upravo, od SRS i SPS i nakon, kada se to završilo, dan posle toga kod Koštunice smo bili Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i ja radosni zbog toga što je taj Ustav donet. Znači, ta preambula je napravljena i doneta na takav način.
Kada pričate o Vučiću i Zakonu o informisanju, moram da budem iskren i precizan. Niste vi pričali, neko je ranije o tome govorio. Vučić nema nikakve veze sa Zakonom o informisanju. I meni i njemu su ga doneli kao dogovor lidera naših stranaka koje su tada u tome učestvovale. Taj sastanak je organizovan u kabinetu Mirka Marjanovića i morate, prema tome biti korektni.
Opet ću reći ja, iz tog iskustva koje sam imao iz tog vremena, nikako nisam hteo da prihvatim promene Zakona o informisanju 2009. godine koji je gurala Demokratska stranka. Svi koji znaju, koji se sećaju tog vremena znate da SPS nije glasala za taj zakon, iako smo bili u koaliciji sa Demokratskom strankom. Zakon je prošao zahvaljujući Čedi Jovanoviću, odnosno LDP-u i Vladanu Batiću. Toliko o slobodi medija.
Kada već govorimo o greškama, iskreno rečeno nemojte da se ljutite, mada nema ko ni da se ljuti, većina je otišla, ali hoću da vam kažem, govorio sam o greškama. Šta vam je trebalo da tražite izbore? Prosto se čudim.
Tražili ste, gledaćete i dobićete rezultat, ali ja mislim da je to vaša velika greška. Što ste se čačkali kada niste sposobni da na tim izborima pobedite. Hvala vam.
Ja sam se javio ranije. Zato.
(Milovan Jakovljević: Imate privilegiju.)
Ne, nemam ja privilegiju nego sam čekao da svi vi kažete šta imate da kažete, a moja privilegija se ne sastoji u tome kad sam po redu, nego šta ću da kažem.
Ja, kada je reč o ovome o čemu smo govorili, želim samo da kažem nekoliko reči i tome sam juče nešto govorio. Mislim da svi koji sedite sa ove strane imate obavezu da kada pričamo o Srebrenici, pošto ste učestvovali u političkim događajima koji su se dešavali 2010. godine u ovoj sali, da bi bilo u redu da kažete nešto o tome. Predstavnici DS, predstavnici DS koji se sada zovu drugačije, znači, Vuk Jeremić, Đilas, ne znam ko još, ko je učestvovao u tome, koji je učestvovao u pripremi sednice. Skupština Srbije se izjasnila o tome. Ne znam o čemu vi govorite. Skupština Srbije, da li je to bilo dobro ili nije, je donela rezoluciju ili deklaraciju, deklaraciju 2010. godine u dogovoru, to bi Tadić i Jeremić trebalo da objasne, u dogovoru sa Turskom gde se ne spominje reč – genocid, gde se govori o zločinu ali se ne govori o genocidu.
Vi tada niste hteli za to da glasate, čini mi se, SDA, ali, bih vas podsetio da ste vi od 2008. do 2014. godine bili u Vladi. Vi zbog toga niste izašli iz Vlade. Znači, bilo vam je važnije da ostanete u Vladi, nego da li će nešto da se nazove genocidom u Srebrenici. Mislim da je apsolutno nepotrebno da danas o svemu ovde razgovaramo na ovakav način. Ko u Srbiji osporava zločine, ratne zločine? Ono što jedino mi tražimo to je da postoji ravnopravnost u kažnjavanju zločinaca i to je isto tako Skupština Srbije tada donela, a to da li će da postoji obaveza svih drugih država na prostoru bivše Jugoslavije da donesu takve deklaracije, odnosno rezolucije, nisam video da je bilo koja druga republika bivše Jugoslavije donela nešto tako kao što je to Srbija uradila.
Tako da, sa tog aspekta evo prosto mi se čini da neki predstavnici bošnjačkog naroda i u Republici Srbiji i u BiH, svaku situaciju koriste i sve koriste kako bi pričali o nekom nepravilnom odnosu srpskog naroda prema tom pitanju i prema Muslimanima. Čekajte, pa kad je u istoriji Srbije bilo više Muslimana u Vladi ili Bošnjaka nego sada? Pa, ja kad sam bio premijer bili su tu i Ugljanin i Rasim Ljajić. Zukorlić se tada nije bavio politikom, tada je bio Muftija.
Mi smo, evo sada moj kolega Konaković koji je pre neki dan pominjao isto ovu temu, mislim da se mi razumemo, ja nisam upoznat sa slučajem kada je reč oko ovih stipendija, školovanja i svega. Sigurno niko nije dobio stipendiju zbog svojih političkih stavova, nego verovatno i siguran sam zbog toga što su izbačeni iz fakulteta u Sarajevu. Šta sad treba, da se streljaju ti ljudi? Pa, čekajte ako smo već, budimo iskreni i otvoreni do kraja, nemojmo dvostruke standarde, pođite od samog sebe. Ako niko ne reaguje na Orićevu izjavu, Nasera Orića, da je sve počelo na Drini i da će da se završi na Drini, pa to bi i vas trebalo da pogađa. Jer, ako se završava na Drini, pa ne možete da prođete bez posledica svakako ni Srbi, ni Muslimani, ni Bošnjaci ni kako god da se zovemo u tom delu naše bivše Jugoslavije.
Imate, da ne podsećam na to, da je Sulejman Ugljanin svojevremeno podigao ploču Aćifu Hadžiahmetoviću koji je optužen za zločine, za saradnju sa Hitlerom. I to ste uradili vi, vaša stranka, pa zar to nije uvredljivo prema svima ostalima ovde? Sulejman Ugljanin je dao nedavno izjavu da mora da se porazi fašistička tvorevina srpske države. Šta nije tačno? Pogledajte, pročitajte. Izvinjavam se ako nije tačno, voleo bih da nije tačno. Voleo bih da nije tačno. Samo hoću da vam kažem da ovakav način rasprave o tome podgreva nepotrebno bilo kakve sukobe koji postoje.
Da vam kažem, pošto ja vas sve poznajem ovde već 33 godine i dobro …
(Aleksandar Jovanović: Mene ne poznajete.)
Srećom nisam imao tu priliku, ali u svakom slučaju imali smo …
Ja dobro znam sledeću stvar. Ovde sada pred kamerama ćemo, šta? Da bacamo bombe, vadimo noževe i pucamo, a čim ugase kamere i čim izađete u hodnik, onda – zdravo brate šta radite, jel sam dobro pričao, jesi li me dobro napao? Jesi li mi dao povod kako da - iz toga izlazi posvađan narod. Nema nikakvog razloga za tako nešto. Srbi, Muslimani, Bošnjaci ko god, mi smo najbliži jedni drugima.
Evo sad je Konaković dao izjavu, jer je predsednik Vučić primio danas Dodika i patrijarha Porfirija i dogovorili su da će biti obeležavanje pogroma Oluje, ja mislim da su spomenuli da će biti u Republici Srpskoj, odnosno u Prijedoru, četvrtog, ali negde je spomenuto da će biti održani sastanci između Srbije i Republike Srpske upotrebivši izraz državnih organa. Sada Konaković iz toga izvlači zaključak da ne postoji državni organi Republike Srpske, a polazi se od toga da to znači da mi osporavamo teritorijalni integritet BiH.
Čekajte, po Ustavu Republike Srpske, Republika Srpska je jedan od dva ravnopravna entiteta po Dejtonskom sporazumu koji samostalno obavlja svoje ustavotvorne, zakonodavne, izvršne i sudske funkcije. U članu 3. Ustava piše da joj pripadaju sve državne funkcije i nadležnosti, osim onih koje pripadaju institucijama BiH, a ko obavlja državne funkcije nego državni organi.
Sa druge strane, član 69. govori da se državna vlast u Republici Srpskoj organizuje na načelu podele vlasti, ali iz toga nema nikakve negativne implikacije prema teritorijalnom integritetu BiH i traži se u tome neki, još jedan povod da eto Srbija ne poštuje teritorijalni integritet BiH. U svakom svom nastupu bilo da je reč o predsedniku Vučiću, premijerki Ani Brnabić ili mom kao ministru spoljnih poslova, pa mi polazimo od toga upravo da nas neko ne bi prozivao o teritorijalnom integritetu BiH.
Da li ste čuli da je neko nekad od bošnjačkih političara rekao o teritorijalnim integritetu Republike Srbije? Niste čuli. To ne znači da ćemo se mi ponašati drugačije. Samo još jednom želimo da ponovimo da se o ovim temama ova Skupština izjasnila. Izjasnila se 2010. godine, pre 13 godina. Zašto ih otvaramo ponovo?
Već sam rekao, parlament Turske je odbio inicijativu turske opozicione partije, ne znam kako se tačno zove, o genocidu u Srebrenici. Zašto? Još jednom ću vam ponoviti, voleo bih da ima nekoga ovde ko može da govori o tome. Ne verujem da ste u to vreme bili u tom momentu na tim rukovodećim mestima. Voleo bih da možete, ali bio je dogovor Vuka Jeremića, Borisa Tadića i turskih funkcionera oko načina i jezika deklaracije koja je usvojena. Kada je to bilo prihvatljivo za Tursku, bilo je prihvatljivo i za BiH. Možete sada da kažete da to nije tačno ili da demantujete, zato što niste bili tu. Ali, onaj koji je u tome učestvovao, zato je između ostalog, možda nije tu Borko Stefanović, on je sigurno u tome učestvovao, pošto je bio u Ministarstvu spoljnih poslova. Zbog toga je pušten Ejub Ganić iz Londona.
Nemojmo sada da se pravimo da to ne znamo. To je urađeno zato što Turskoj ne odgovara da se koristi termin genocid, jer smo ovde u ovoj Skupštini imali inicijative više poslanika da se ova Skupština izjasni o genocidu Turske nad Jermenima. Znate da to nismo nikad prihvatili. Nismo, nemojte da vrtite glavom kada je tačno. Ja sam bio predsednik parlamenta. Znam. Zoran Živković je to predlagao. Zoran Živković je predlagao non-stop i non-stop su mi tražili da podržimo njegovu inicijativu.
Ne želim više sada da govorim o tome. Mislim da nije korektno i ne da nije korektno.
Zamislite ako sada reagujem, ako Konaković reaguje na ovo što je rečeno da ćemo mi da se sretnemo sa najvišim predstavnicima državne vlasti u Republici Srpskoj. Pa, zamislite kako mi treba da reagujemo na to što se ste se vi sreli sa Kurtijem. Budite sada objektivni i pošteni i recite kako je to, jel postoji neka, kakav je vaš odnos prema tome? Nemojte da gledate samo drugoga, gledajte kako se vi ponašate, ovo je vaša država, nije Bosna i Hercegovina vaša država. To je suština.
Čemu vodi ova rasprava? Da li je to na dnevnom redu? Ja sam ovde došao između ostalog i kad sam već došao, da zamenim Anu Brnabić, pošto je ovde bilo pominjano kad je reč o ministrima da svaki ministar mora da ima lojalnost sličnu Aleksandru Vučiću, da je Rade Basta smenjen zato što je dao neku izjavu protiv Vučića i tako dalje. Moram da kažem, nije on zbog toga smenjen, nego što je dao izjavu protiv mene. Pa, ja sam ga predložio i Dragan Marković Palma, kakav Vučić? O čemu vi pričate? A što se tiče vaših kadrova iz oblasti privrede, pa dobro mi nemamo tako kvalitetne kadrove kao što je bio Đelić, kao što je bio Vlahović, ili kao što je bio Mlađan Dinkić, koga smo ovde glasali, naravno.
Kažem da sam malo hendikepiran, znate zašto, zato što nema nikog od ovih vaših koji su tu bili na početku.
(Srđan Milivojević: Evo mene.)
Jedan od poslednjih Mohikanaca, ali u redu. Samo hoću da vam kažem da nije način na koji treba da raspravljate i to sada Slavica Đukić, šta sada, ona da bude lojalna, ona je na osnovu neke lojalnosti i tako dalje. Slušajte, svako ima neke svoje kvalitete. Ovde kada je reč o nekim pitanjima, uopšte je nebitno šta vi mislite o meni, šta ja mislim o vama, šta neko drugi misli, šta mi međusobno mislimo jedni o drugima, nego šta ovi što nas gledaju misle o nama.
To je suština svega, jer i kad ste postavljali pitanje – otkud vi sad 33 godine? Pa, mi 33 godine dobijamo glasove na izborima i to je suština. Niko nas nije postavio niti doveo i nećemo biti više ako nas narod ne poštuje i ne glasa. Nemoj sada da vređamo ljude, sada svi ove koji su u ovoj Vladi, oni su neki poslušnici Aleksandru Vučiću ili bilo kome. Šta imam ja i moji ministri sigurno nisu, jer oni moraju prvo mene da slušaju. Nisam siguran da me slušaju dovoljno, tako da možda ću da primenim još neke mere.
Nemoj samo te srceparajuće priče o tim privilegijama kojih se vi gadite. Mislim, možete da pričate to nekom drugom, ja sam u tome učestvovao. Siguran sam kad govorite, niste vi tu sada došli iz manastira, nego ste učestvovali u politici.
(Aleksandar Jovanović: Nemojte da prekidate, mnogo je lepo slušati vas.)
Nisam čuo, izvinjavam se. Nema problema, ja mogu da organizujem javno slušanje, nije nikakav problem.
U svakom slučaju kao što sam vam i rekao da glasate za naše predloge, ako imate neke primedbe na kvalifikacije, na bilo šta drugo, uvek sam spreman da o tome razgovaramo, danas nije tema ministar privrede. Zašto? Zato što ministar privrede, predsednica Vlade ima rok od 15 dana od kada ste ga razrešili da predloži ime novoga, tako da će to biti i mislim da taj rok ističe 26. jula i to će biti verovatno sledeća tema na sednici.
Mislim da je 17 minuta dovoljno, ali ako želite još da pričam, ja mogu kasnije da se obratim, ali u svakom slučaju želim samo da kažem da je ova tema o kojoj govorimo, ja nisam stručan za ove zakone o kojima smo ovde govorili, govorim o politici. Mislim da tema zloupotrebe ovih tema kao što je Srebrenica i odnos prema Bosni i Hercegovini i stalno napadanje Srbije, je apsolutno destruktivna, jer nijedan političar i sigurno i iz Bosne i Hercegovine nikada nije išao na obeležavanje nekih zločina prema srpskom narodu, kao što je Aleksandar Vučić išao u Srebrenicu. Znate, bez obzira što i vi ste tu dobacili da se lepo proveo, njemu je bio ugrožen život i razumem zašto ste to rekli sa aspekta da nije možda trebalo da ide. Trebalo je da ide, ali ne da se poklanja i izvinjava, jer svako od nas mora da se izvinjava za zločine koji se dešavaju.
Bakir Izetbegović mi je rekao jednom prilikom, najveći problem nastaje kada su neke godišnjice, jer onda krene svađa ko kome treba više da se izvinjava. To je najveći problem, što mi i posle 20, 30 godina ćemo i dalje živeti u nekim međusobnim optužbama i izvinjenjima, a život ide nekim drugim tokom i izgubićemo neko silno vreme. Zato vas pozivam, dajte bolje da pravimo zajedničke mostove između naroda, a ne da izazivamo veštačke sukobe. Hvala vam.
Neću se više javljati na ovu temu. Samo bih želeo da podsetim još jednom da je 2010. godine doneta Deklaracija u kojoj jasno piše stav Republike Srbije. Taj stav je nepromenjen i dan danas.
(Enis Imamović: Što je ne poštujete?)
Ne znam sa čim vi polemišete uopšte oko toga.
Apsolutno je u skladu. Znači, mi smo doneli Deklaraciju u kojoj se osuđuje zločin na način na koji je on definisan presudom, ali nismo spominjali reč genocid i to je bio takav dogovor na međunarodnom planu.
Znači, o čemu vi sada govorite kako to Srbija negira, šta negira, niti šta prihvata? To je samo tema na koju treba da se dalje svađamo, a mislim da nikome ne ide u prilog.
Kada je reč o tim drugim starima, ja bih isto tako mogao da postavio mnoga pitanja i vama lično i vama dvoma, jer ste bili kod Kurtija. Ko je Kurti? Kurti je tzv. predsednik Vlade dela naše teritorije koji je samostalno jednostrano proglasio nezavisnost i vi sada pričate o odlukama međunarodne zajednice. Pa, po kojoj to odluci međunarodne zajednice je Kosovo dobilo status nezavisnosti? A pri tome, kada govorimo o genocidu, pominjao sam više puta kako je promenjena etnička struktura za ovih 20, 30 godina. U Prištini je bilo 40.000 Srba 1990. godine, a sada ih ima čini mi se nekoliko stotina. U Prizrenu, gde sam ja rođen, 1990. godine je bilo 10.000 Srba, a sada ih ima 25 ili 27. Pa šta je to nego je etničko čišćenje i genocid?
Da li smo ikada rekli za NDH da je izvršila genocid nad Srbima u Jasenovcu?
(Enis Imamović: Jesmo.)
Nismo rekli. Nažalost, nismo, a ja bih voleo da sam to od vas mogao da čujem i samo ako imate isti odnos prema svim zločincima, a ne pozitivan prema našima, a negativan prema tuđima.
Svaki zločinac je ratni zločinac i dajte da te teme ostavimo, da izvučemo pouke iz prošlosti i da gledamo u budućnost.
Hvala vam.
Dozvolite mi da kažem poslaniku Dragićeviću da postoje neke međunarodne organizacije u kojima se članstvo ne stiče prijemom u smislu glasanja, postoje neke međunarodne organizacije gde se određuje tzv. depozitar i gde praktično svako ko se prijavi kod depozitara, ako je taj depozitar, da budem otvoren, njegov prijatelj, može da se smatra da je postao član. To govorim apropo ovoga što ste malopre spomenuli.

Govorim o međunarodnoj organizaciji, ili kako se zove, za nestala lica, gde je Holandija depozitar i ona je već više puta, i Holandija i Belgija i svi ostali koji su depozitari, primila prijavu Kosova u mnogim drugim međunarodnim organizacijama gde mi ne možemo da utičemo na to.

Mi smo uložili protest, ali njihov odgovor je takav da ne postoji mehanizam gde se odlučuje o tome.

Kao što znate, Kosovo ne može da prođe nigde gde se glasa, naročito na tom nivou međunarodne zajednice, odnosno celoga sveta. Mi najlošije stojimo u Evropi.

Kada je reč o UN, ponoviću to, Kosovo, od 193 članice UN, može da računa svega na 84 glasa u najboljem slučaju. Moram da kažem da taj izraz morate da razumete kada kažem svega, zato što je do pre nekoliko godina taj broj se kretao čak i više od sto. Dakle, 28 zemalja je povuklo priznanje Kosova.

Ja znam da će mnogi da postavljaju to pitanje da li je to moguće ili nije moguće. Imate tekstove o tome. Nije Kosovo jedini slučaj. To je priznanje Tajvana, to je priznanje tzv. Zapadne Sahare. Između ostalog, i bivša Jugoslavija je učestvovala u nečemu kada je reč o tzv. Zapadnoj Sahari.

Znači, hoću da vam kažem samo da ne treba da imate nikakve dileme, da Vlada Republike Srbije, naravno, Ministarstvo spoljnih poslova i, naravno, predsednik Republike Aleksandar Vučić, mi vodimo doslednu i čvrstu politiku kada je reč o odnosu prema prijemu Kosova u međunarodnim organizacijama, ali postoje organizacije gde to ne možemo da sprečimo ili zato što nemamo većinu, kao što je Savet Evrope, zato što u Evropi najlošije stojimo i, drugo, zato što imamo situaciju da negde vam ne traže uopšte, niti vas obaveštavaju o tome, osim da je neko podneo akreditive, odnosno zahteve. To čak nisu ni zahtevi, nego su se prijavili za članstvo i odmah im je to odobreno.

Kada je reč oko toga, mislim da je ovo drugo što sam malopre rekao važno reći zato što ste vi govorili da je bilo nekoliko događaja u poslednjih nekoliko dana. Nijedan događaj nije bio suprotan od one politike koju smo vodili kada je reč o Kosovu i Metohiji.

Naravno, kada je reč o Slavici Đukić Dejanović, ja sam juče upozorio na to. Gospodin Grbović i vi ostali iz prvog reda ste mi govorili da to vi nikad niste rekli, a evo sada ste čuli da je vaš predstavnik rekao da je Slavica Đukić predstavnik PUPS-a.

Da li ja treba da kažem da je Vladeta Janković predstavnik PUPS-a plus?

(Zoran Lutovac: To bi bilo nepristojno.)

Pa, veoma bi bilo nepristojno, ali onda se javite, gospodine Lutovac, pa kažite da je to isto nepristojno što malopre ste čuli.

Prema tome, ja vam uopšte ne govorim o tome. Ja vas ne poznajem. Imate vi pravo da govorite šta hoćete, ali nemojte na takav način da govorite o nečemu što vređa druge ljude.

Gospodine, govorili ste o godinama. Govorili ste o tome da je to predlog… Ja sam juče tu skrenuo pažnju. Pavle Grbović i ostali koji su sedeli ovde, a i vi koji ste sada otišli tamo, pa ste sedeli ovde, rekli ste da to nikad niste rekli. Ma, taman posla da vi to mislite, ali da vam kažem jednu stvar. Možete vi da mislite šta hoćete. Da li znate koliko je to nama bitno šta vi mislite?

(Dragana Rakić: Što se bavite time? Zašto sada polemišete?)
Znate, ja sam upravo i vama to hteo da kažem. Ja ne polemišem uopšte sa vama, gospođo. Vi niste iz te stranke. Ja polemišem sa gospodinom koji je iz Đilasove koalicije.
Što se tiče Demokratske stranke… Jedino ako vi mislite da ste svi vi jedno te isto, ali ja nemam ništa protiv, ja samo govorim. Možete vi da mislite šta hoćete. Vi iz Demokratske stranke ste sa nama potpisali, čini mi se, sporazum o istorijskom pomirenju. Da li je tako bilo? O čemu vi sada pričate tu? Prema tome, nemojte, molim vas, da sada pričate. Glasali ste za Slavicu Đukić pevajući zato što smo vas doveli tada na vlast. Kako vas, bre, nije sramota da pričate o tome?
Hvala vam puno.
Hvala, gospodine predsedniče.
Pošto moje Ministarstvo praktično nijedan od ovih zakona, maltene nije iz moje nadležnosti, ja ću se pozabaviti isključivo ovim političkim temama, jer nisam dovoljno upoznat o ovim drugim temama. Želim da vas obavestim da me je premijerka odredila da je danas zamenjujem kao prvi potpredsednik Vlade, u smislu i nje kao predlagača novog ministra prosvete prof. dr Slavice Đukić Dejanović, s tim što svi znate da to nije nikakva tajna, da je to naš predlog, da je to predlog SPS i ona nije nepoznata.
Uostalom ona je u ovoj sali provela dovoljno vremena i na ovom mestu predsedavajućeg, a mislim da je bila i predsednik parlamenta kada je parlament prešao da radi u ovu zgradu iz zgrade Narodne skupštine koja je bila u, ne znam kako se tada zvala, Srpskih vladara ili, pre toga je bila Maršala Tita, pa sada je Kralja Milana.
U svakom slučaju, ne znam da li ima potrebe da govorim o kvalitetima profesorke Slavice Đukić Dejanović. Naravno, ne bih odgovarao na ta pitanja koja se tiču njenih godina. Prvo to je i nepristojno, a sa druge strane, znate, i vaš kandidat za gradonačelnika i naš kandidat za gradonačelnika su 10 godina stariji od nje.
Nisam govorio o vama. Ja vama uopšte ne repliciram.
(Dragana Rakić: To niko nije rekao.)
Jeste, rekli su u javnom diskursu Sanda Rašković Ivić itd. Znači, nemojte mi dobacivati, ja sam vas slušao i prema tome ne želim uopšte da govorim ratoborno. Želim da govorim racionalno o ovim temama, jer nemam ni razloga da govorim na takav način. To je prvo.
Drugo, znate, profesorka Slavica Đukić Dejanović je bila naš predlog za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije 2008. godine, gotovo svi sa ove strane ste glasali za nju.
Ja sam malo u problemu zato što praktično, pošto sam ja u ovoj sali od 1992. godine, prosto nemam ni sa kim da diskutujem, jer nažalost mnogi od ljudi koji su ovde bili sa vaše strane, nažalost neki nisu živi, ali neki više nisu politički na tim mestima. Neko je rekao, Boško Obradović je rekao SPS je 33 godine i sada on misli da ću zbog toga da se naljutim. Pa, ne da neću da se naljutim, pa valjda i zbog toga postojite. Za šta vi postojite, da budete leva smetala ili da budete u super ligi, u ligi šampiona, el tako? Ja ne razumem. Kada se neko nazove opozicija, demokratska opozicija Srbije, znači da mu je, i dođe na vlast i ne promeni ime nego se i dalje zove demokratska opozicija. To nešto nije normalno.
Pa, zašto vi postojite kao političari. Politika je javna delatnost, za javnu korist. Nemojte od toga da pravite zanimanje koje treba da ima niske i moralne kvalitete. Ako se već borite za nešto, borite se za najviše domete.
A pošto ste govorili o tome da SPS su često pripadali resori prosvete, želim da vas podsetim od 2000. godine do 2004. godine ministar prosvete je bio ko? Gašo Knežević, iz Građanskog saveza Srbije, iz demokratske opozicije Srbije. Onda je bila Ljiljana Čolić, ako se sećate toga, koja je osporavala i Darvinovu teoriju. Pa, onda posle nje je bio Slobodan Vuksanović. Da li vam je poznato to ime? Pa, onda posle toga je bio Zoran Lončar. Pa, gde je tu neko iz SPS? Gospodin Pavle Grbović je 1993. godine rođen, ja znam, on možda ima neke traume iz mladosti, ali sigurno ih nema u prvih tih šest, sedam godina, sigurno su mu jače ove do 19 godine koje je imao posle 5. oktobra, sigurno su mu ostale više u sećanju nego ove u prvim godinama života.
Pričamo realno. Nema potrebe da jedni druge zasenjujemo svojim senzacionalnim replikama i kako ćemo jedni druge da napadamo i tako dalje. Čemu sve to? Mi sad pričamo nešto kao da sada prvi put sedimo ovde i prvi put se neko suočava sa vlasti. Čekajte, Slavica Đukić je menjala vašeg predsednika Borisa Tadića, bila je v.d. predsednik Republike Srbije kada je Tadić podneo ostavku. Ko će danas da osporava njene kvalitete? Može da bude predsednik parlamenta i predsednik Skupštine, a ne može da bude ministar prosvete.
Prema tome, sve u redu, ja ne očekujem da glasate za nju. Pa, ko očekuje da glasate za nju. Pa, ja bih morao da preispitam svoju odluku kada bi vi glasali za nju, morao bih da se zapitam čija je. Voleo bih kada bi svi glasali jedni za druge, ali ne verujem da ćemo doći do tog stepena, ali ja stvarno mislim da ona poseduje kvalitete koji su u ovom trenutku bitni za čoveka koji će voditi ovaj resor.
Da li će ona imati prilike da govori o sistemu, o obrazovnom sistemu u celini? Da li će imati prilike da nešto uradi i koliko je vreme njenog mandata pred njom? To je veliko pitanje i to je ono na primer što ja stalno govorim i gde nisam za održavanje čestih vanrednih izbora, jer vi morate da imate određene planove, a ne da svakih mesec dana treba da raspravljate o nekim eskalacijama kriza i problema i deskalacijama tih problema.
Uostalom, evo ga Srđan Milivojević ovde, njega sam zapamtio, on je glasao za Slavicu. Janko Veselinović, ne znam gde je Janko Veselinović, glasao je za Slavicu 2008. godine. E, sad Lutovac je otišao, malo pre on dodaje, kaže, vi ste u vlasti. Misli sada da će nešto da nas uvredi.
Stvarno ne razumem. Šta, njemu je bila loša vlast? Jel da? Lutovcu je bila toliko toliko loša vlast… Pa, ako mu je bila loša vlast što 2012. godine nije podneo ostavku na mesto ambasadora, nego tek 2013. godine, kada je razrešen?
Ja sam postao premijer 2012. godine, a on je ostao ambasador do 2013. godine. Ako nije voleo Vučića, ako nije voleo Dačića… Pretpostavljam da me je ranije voleo dok sam bio u koaliciji sa vama pošto me je tamo dočekivao dok sam dolazio u posetu. Mogao je, imao je vremena za tako nešto.
Ja samo hoću sve da vas podsetim… Ne govorim o vama poslanicima koji se možda niste bavili politikom u to vreme. Govorim o nekim ljudima koji su u tome učestvovali od početka. Tu je i Verko Stevanović. On je bio u SPO-u. Čekajte, 1990. godine Socijalistička partija Srbije, Srpski pokret obnove, DS i od 1991. godine SRS i niko više. To što ste vi sada rasuti po raznim strankama, svi ste odatle potekli i mi sada treba da budemo krivi što se nismo raspali. Pa, nismo i nećemo.
Naravno, sada ne ulazim u ove zakone, ali hoću da kažem da… Slavica ne može danas da govori ovde, takva su pravila, takav je Poslovnik o radu i ja ne bih govorio u njeno ime, ali sam siguran, ona je žena koja je bila profesor univerziteta, bila je direktor u zdravstvenom sistemu. Znači, ne samo na političkim funkcijama. Uostalom, mnogi od vas bili gosti čak i u njenim televizijskim emisijama. Svi su govorili o tome da je ona divan primer jednog pristupa koji može da malo relaksira situaciju i da razmišljamo strateški u narednom periodu, tako da to nije samo pitanje koalicionog sporazuma, ja mislim da je to dobro kadrovsko rešenje za ovo mesto.
Moram da kažem i Goranu Vesiću, mnogo pominje ove komuniste i Kardelja. Ne sviđa nam se to. Mnogo kritikuje. Uostalom, ovaj Boško traži da se Dražin grob nađe, a ti se isto zalažeš protiv komunista. Nemoj da nas zbunjuješ ovde.
Što se tiče IMT-a… Ko je rekao za IMT? Aleksić. Bio je gigant. A kada je bio gigant? U koje vreme je bio gigant? Da li je bio u socijalizmu gigant, a loše vam bilo? Da li je tako?
Ne želim da dalje oko ovoga govorim, hoću samo da potpuno… pošto ste pominjali Anju Brnabić, premijerku, ona nema veze sa ovim predlogom. To jeste njen predlog u smislu toga kao premijera, ali to jeste naš partijski i koalicioni, u okviru dogovora koji imamo sa SNS, ali ona je dugo godina sarađivala sa Slavicom Đukić. Bila je i savetnica njena za pitanja održivog razvoja i siguran sam da će u narednom periodu imati dobru saradnju.
Kada je reč o ovim pitanjima koja ste pokrenuli, koja su opšte političkog karaktera, ja pripadam onima koji dobro znaju kakva je bila situacija 2012. godine i u ekonomskom smislu. Mlađan Dinkić je tada bio ministar finansija i privrede i govorio je Vučiću i meni kako je sve uredu, sve je super. Pre toga sam bio i na sastancima kod Tadića gde se govorilo o tome da MMF neće da obnovi aranžman sa nama. Zašto? Zato što mora da se nešto radi u predizbornoj kampanji. Nemojte da pričate sada o tome.
Ja znam da to možda mislite da je nešto politički profitabilno. Dajte nešto konkretno ako imate neke primedbe na ove predloge zakona. Politička borba je politička borba, ali javni dug nesumnjivo da je povećao broj nezaposlenih u tom periodu, naročito posle te ekonomske krize 2009. godine. Za 200 – 300 hiljada mislim da je povećan broj nezaposlenih, možda i više, nisam siguran sada i znam da je došlo do kritične faze kada je reč o procentu.
Znam da je došla delegacija MMF na početku mog mandata kao premijera da kaže da ćemo mi da upadnemo u dužničku krizu ako brzo ne reagujemo.
Iskreno rečeno, ja sam tada smenio Dinkića i tada smo Vučić i ja prvi put saznali dubinu finansijske krize u kojoj se nalazimo.
Ako govorimo o apsolutnim brojkama, najvažnije je, kada je reč o javnom dugu, pitanje procenta u odnosu na BDP.
Neko je pominjao koliko Japan, na primer, ima, koliko iznosi u apsolutnoj brojci, a koliko je u procentu u odnosu na BDP. U svakom slučaju, da ne pričam sada i o drugim nekim temama, mislim da je jedino što… Pavle je rekao da EU vodi računa o svojim interesima. To je tačno, ali i mi imamo pravo da vodimo računa o svojim interesima. U tome je stvar.
Znači, ja samo mislim da kod nas smo veoma često skloni da mislimo da ako neko treba da bude Evropljanin, treba da bude antisrbin. To nije tačno i to nije dobro i zato vas molim da tu vodimo računa i pravimo razliku između nečega što će se možda svideti nekome, da li je tu Evropa, Amerika ili Rusija i Kina, svejedno, i nečega što je naš državni i nacionalni interes.
Možemo da se razlikujemo u tome šta vi mislite da je državni interes. Sigurno da možda ima nekoga ko misli, a video sam da ima, da je državni interes da treba da uvedemo sankcije Rusiji. Drugi misle da možda treba da razmotrimo pitanje priznanja nezavisnosti Kosova. Ja ne govorim o tome da ne treba da se razgovara, ali mislim da je veoma važno da se zna i državni organi utvrđuju državnu politiku koju mi vodimo.
Mislim da ne treba pojedinačne neke slučajeve vezivati za državnu politiku. Apsolutno ne možemo da ne reagujemo na Nasera Orića. Meni je ministar spoljnih poslova poslao pismo gde pita da li je tačno da su ovi dobili stipendije, a ja sam ga pitao – dobro, da li su veći problem stipendije ili Naser Orić koji kaže da je sve počelo na Drini i završiće se na Drini? To je otvoreni poziv na rat. Ne možemo imati dvostruke standarde.
Uostalom, kada govorimo o genocidu u Srebrenici, neko je to spominjao ovde, želim da vas obavestim da je turski parlament odbio deklaraciju opozicije o proglašenju zločina u Srebrenici za genocid. A da li znate zašto je odbio? Otišli su svi ovi stari iz DS, ne znam na koga da se pozovem, ali u to vreme Vuk Jeremić i Boris Tadić su ispregovarali sa Turskom o formulaciji koja je usvojena ovde u ovoj Skupštini o osudi zločina u Srebrenici, a Turska se složila sa tim da se ne spominje reč genocid zato što i njima nije u interesu da se ta reč spominje jer postoji i oni su optuženi za genocid na Jermenima.
Uostalom, neki kažu da je to bio i razlog zašto se Srbija na neki način saglasila da se Ejup Ganić pusti iz pritvora u Velikoj Britaniji. Toliko o onome što je bilo. Zato kažem da su to sve neke istorijske stvari i teško je razgovarati sada posle 20-30 godina ili 10-15 godina, kada vi sada ne znate… nemamo relevantne učesnike svih tih događaja.
Za nas je ovde bitno, ja mislim da ne smemo da sami za sebe kažemo, ono što se ja ne slažem sa gospodinom Grbovićem, to je da mi vodimo neku politiku samoizolacije, da smo protiv Evrope, itd.
Podsetiću vas da su pregovori o članstvu Srbije u EU započeli kad sam ja bio premijer i kada je napravljena koalicija sa SNS-om, da su započeli posle potpisivanja Briselskog sporazuma, tad smo Aleksandar Vučić i ja bili, mislim da je Branko Ružić tada bio ministar za Evropu. Tada su započeti pregovori o članstvu.
Vi dobro znate, svako ko je doprineo na tom putu je zaslužan, ali isto tako dobro znate da sve ove teme o kojima danas pričamo, da su bile aktuelne i tada, u tom periodu, i da smo i tada, da me ne shvate pogrešno i Borko Stefanović i Vuk Jeremić i ostali, su išli po Vladi da kontrolišu da li slučajno neko ne radi za strance, nego da radi isključivo, pa i da ne kažem, u tom interesu koji se tada pre svega bazirao vezano za Kosovo i Metohiju, uključujući i Rusiju.
Promenila su se vremena, ali mi ne treba da menjamo naše političke stavove.
Da ne širim dalje temu, samo hoću da vas sve pozovem, ne znam da li ću ja biti i sutra, biće sigurno rasprave, ali nije uopšte bitno, celu odgovornost, ne samo za ovaj predlog nego i naravno za politiku Vlade Republike Srbije, predsednik Republike je danas u Briselu, ima veoma važne razgovore, ono što je sigurno, vi ste to dobro znali, čuli ste više puta i ovde, nema priznanja nezavisnosti Kosova, nema prijema u članstvo UN kad je reč o Kosovu, nema tolerisanja fizičkog zlostavljanja i pogroma našeg naroda na Kosovu i Metohiji. To ne može da bude razlog za samoizolaciju Srbije. To ne može da bude prihvaćeno.
U tom pogledu vam se zahvaljujem svima.
Što se tiče Tačija, da ne zaboravim, prvi put kad sam video Tačija, ja sam mu rekao - da sam te sreo u šumi, ubio bih te. Tačno sam mu tako rekao. Ali, pošto te nisam sreo u šumi nego za pregovaračkim stolom, odnosno nismo se sreli u ratu nego za pregovaračkim stolom, kao predstavnici našeg naroda, mi moramo da razgovaramo. Ali, ja ga nikada nisam ni podržavao za međunarodne organizacije niti za bilo šta drugo. Naravno, to su ljudi koji su ratni zločinci i koji treba da odgovaraju za svoje zločine.
Ali se ne kajem zbog toga što sam potpisao Briselski sporazum, mislim da je to bilo u interesu Srbije, u interesu našeg naroda. Nije problem Briselski sporazum, nego je problem što se on ne poštuje, kao i ovo što sve dogovara predsednik Vučić, što služi jednostavno samo za zamazivanje očiju međunarodne zajednice srpskom narodu, a ovako iza leđa, kako je govorio i Đinđić, iza leđa rade na uspostavljanju nezavisne države Kosovo. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana potpredsednice Narodne skupštine, na početku dozvolite da i ja čestitam 14 godina od osnivanja SNS i želim u nekoliko rečenica da kažem pošto sam 32 godine na političkoj sceni Srbije, da sam prošao razne ovakve sednice koje se tiču broja i sastava članova kabineta i ministarstva i uvek razumem i one koji su za i one koji su protiv. Jednu stvar samo svi treba da shvatimo, to je stvar političke odluke i načina na koji se formira Vlada.

Tako da, znate najbrojnija Vlada je bila Vlada Mirka Cvetkovića i Zorana Đinđića. Najbrojnija Vlada Zorana Đinđića imala je 27 članova od čega sedam potpredsednika. Vlada Mirka Cvetkovića je imala 27 članova odnosno 24 ministarstva, Vlada Vojislava Koštunice sa Borisom Tadićem 25 članova, odnosno 22 ministarstva. Ali ću da vas podsetim da je moja Vlada imala 19 članova i 17 ministarstava i Vlada Aleksandra Vučića, prva, 19 članova i čini 18 ministarstava. Nije bitno.

Hoću da vam kažem da niko tada kada smo izneli najmanji mogući broj članova vlade nije od nas našao shodno da to pohvali, i tada ste to kritikovali. Tako da, mislim da je ovo sastavni deo političke borbe, ali, u svemu tome reći ću vam iz iskustva. Broj članova Vlade i broj ministara utiče samo na to koliko će biti tih koji će primati platu ministara i državnih sekretara. Što se tiče administracije nikad se nije desilo da se administracija smanjuje samo se pripaja ili se odvaja u određeno ministarstvo. Nikakve razlike nema, a naročito ukoliko sada iz toga izvlačite određene političke stavove, ako nema Ministarstva za Kosovo, onda mi nemamo politiku u odnosu na problem Kosova i Metohije.

Kao što znate i kao što gledate, problemi sa kojima se Srbija danas suočava i to ne samo danas nego u poslednjim decenijama, čak bih rekao i više decenija, možda i celog veka, se nalaze upravo u položaju srpskog naroda i uopšte nerešenog nacionalnog pitanja na Balkanu. Veliko je pitanje da li mi želimo da tome pogledamo otvoreno u oči ili želimo da zabijemo glavu u pesak i da razgovaramo o tome da je ovo najvažnija tema sa kojom se danas suočavamo. Nije. Pitanja koja nam se postavljaju su suštinskog karaktera, a to je šta raditi u datim međunarodnim okolnostima, sa zadatim problemima koje imamo, kao što je pitanje KiM, kakve odluke doneti, a da pri tome zaštitite u isto vreme Srbiju, naše nacionalne i državne interese, ali i da zaštite istovremeno i opstanak Srbije i život stanovništva.

Nisam čuo za ovih poslednjih 30 godina odgovor koji bi mogao da bude prihvatljiv za sve, sa kojim bi svi bili zadovoljni. Naročito kada tome dodamo i odgovarajuće međunarodne interese, podsetiću da osnovno pravilo spoljne politike koje nismo mi izmislili nego Velika Britanija, jeste da u spoljnoj politici nema stalnih prijatelja i stalnih neprijatelja, da su stalni samo kako oni kažu, britanski interesi. U ovom slučaju srpski interes. Tako da politizacija tog pitanja da li postoji ministarstvo dijaspore ili ministarstvo za Kosovo i da to predstavlja pokazatelj da se mi time ne bavimo, apsolutno su pogrešni, neispravni i rekao bih i zlonamerni.

Ne mogu da pričam u ime Aleksandra Vučića, ali mogu da pričam i u svoje ime, i u ime SPS, nadam se i siguran sam i Jedinstvene Srbije, ali siguran sam, a to ste i od njega mogli da čujete da to isto tako govori, misli i radi Aleksandar Vučić, da Srbija će do poslednjeg trenutka i svim svojim snagama i silama se boriti da zaštiti svoje pravo, da zaštiti međunarodno pravo i na primeru KiM.

Zato prestanite više sa tim raznim naklapanjima i nagađanjima, te samo što nismo priznali Kosovo ili samo što nismo uveli sankcije Rusiji. Uradićemo sve ono što je najbolje za Srbiju. Na kraju, a podsetiću, baš kada pominjem Veliku Britaniju, Vlada Velike Britanije, pala je vlada i to nije dobro, kao što znate, Vlada ima 24 ministarska departmana i 26 neministarskih departmana.

Kažem vam još jednom, pošto sam više puta bio u ovoj situaciji da se raspravljamo o broju ministara, znate, u nekim zapadnim zemljama imate ministarstvo u kojem imate tri ministra. Onda ispada da imaju manji broj ministarstava. Još jednom kažem, to je potpuno sporedno pitanje od pitanja problema pred kojima se nalazimo i onoga što nas čeka u narednom periodu.

Siguran sam da mi svi zajedno, bez obzira da li smo vlast ili smo opozicija, treba da uradimo ono što je najbolje za Srbiju u narednom periodu. Svako misli na svoj način. Ja sam samo želeo da ukažem na to da ne treba davati neodgovorne izjave koje apsolutno nemaju nikakve veze sa politikom Srbije u ovom trenutku.

Bilo kakva sumnja da će Srbija napustiti svoj čvrst stav oko Kosova i Metohije, na čemu se ona zasniva? Znate kako, mi da smo to hteli, imali smo dovoljno prilike za poslednjih 10 godina. Naprotiv, 25 zemalja je povuklo priznanje Kosova. I biće ih još. Ali, da li će to biti dovoljno da promenimo mišljenje velikih svetskih sila? Ne verujem. Ali, to jeste važno, da obezbedimo da oni ne mogu da postanu članovi odgovarajućih međunarodnih organizacija.

Zato ja očekujem od svih političkih stranaka da se svuda bore za te principe, da u svim međunarodnim organizacijama čiji su članovi zastupaju nacionalne i državne interese, bez obzira na političke razlike. Jer, ne možete mrzeti Srbiju zato što mrzite Vučića, Dačića, Jovanovića, Đilasa ili bilo koga drugoga.

Još jednom vas pozivam da završimo ovu raspravu, Srbija treba Vladu, naravno, sa Dačićem u njoj. Ja se, naravno, šalim, ali hoću da još jednom ukažem na to nas čekaju velika pitanja. Na primer, ministar Selaković je danas u Nemačkoj i uskoro se očekuje ta Berlinska konferencija. Pritisci su svakoga dana. Videli ste da je predsednik Vučić primio Kvintu, primao je i ruskog ambasadora i sve ostale.

Znate, voditi spoljnu politiku jedne zemlje ili uopšte politiku jedne zemlje to znači da svakoga dana treba da donosite određene odluke, a svaka odluka ima određene reperkusije. Lako je govoriti o tome, sad kad gledam na ovu stranu ne mogu da se setim ko nije bio na vlasti a ko jeste bio na vlasti, ali, u svakom slučaju, ko nije bio na vlasti neka se javi, ali malo vas ima koji niste bili na vlasti. Nadam se da znate koliko je težak posao voditi jednu državu.

Još jednom, želim da kažem da ćemo mi podržati ovaj zakon i smatram da je, bez obzira na to da li postoji ministarstvo za Kosovo ili ne, to je jedno retorsko pitanje. Kosovo je svima nama u dubini naše politike i u suštini naše politike. Neće odnos prema Kosovu zavisiti od toga da li postoji ministarstvo za Kosovo ili ne, nego da li postoji odgovorna politika koja će sačuvati Kosovo i naš nacionalni i državni interes. Ja sam siguran da će to biti ova politika koja će se voditi i u narednom periodu. Hvala vam.
Sada je došlo i mojih 15 minuta.

Hteo sam da repliciram predsedniku kada je spomenuo 30 godina. Ja sam to već prošao, u junu mi je bilo 30 godina, tako da… Malo ću da produžim, ali se šalim, naravno.

Želim da na kraju ove rasprave iskoristim vreme koje ima naša poslanička grupa, ali bez nepotrebnog gubljenja vremena u ekstezivnim izjavama. Želim veoma konkretno da kažem neke stvari koje mislim da su značajne. Zašto? Zato što ja bar znam da od 1992. godine malo ima nevinih u ovoj priči i zato ne treba sada tako olako davati izjave.

Na primer, govorili ste, ne znam ko je govorio, ne mogu da ih nađem sada u sali, nije ni bitno, rudna renta. Kaže - rudna renta, slažem se sa tim, ali, znate, 25. januara 2008. godine, pred predsedničke izbore kod Putina su išli Tadić, Koštunica i Velja Ilić je pričao da nije imao stolicu gde da sedne. Zašto su išli? Zašto su išli kod Putina? Da bi pobedili Tomislava Nikolića. To je bio energetski dogovor, sporazum. Prema tome, to nikakve veze nema sa mnom, ni sa Aleksandrom Vučićem.

Druga stvar, pasoši, tačno, što je rekao gospodin Vučić, ali nije tačno da Srbi na Kosovu nemaju pravo na srpski pasoš. Imaju pravo na pasoš Srbije, ali EU ne da viznu liberalizaciju ni za koga sa Kosova i Metohije. Nemaju je ni Albanci i to se nije desilo od 2012. godine, pošto sam ja bio i 2008. do 2012. godine ministar unutrašnjih poslova, to se desilo u tom periodu kada je data vizna liberalizacija za građane Srbije. Prema tome, kakve sada to veze ima da pričamo o tome? To sam više puta zafrkavao EU - čekajte, kako volite Albance a nećete da im date viznu liberalizaciju? Što se nas tiče, ja bih to odmah podržao. Čak bih im dao i autobuse svi da odu u zapadnu Evropu, jer će to tako i da bude. Tako je i bilo.

Isto tako, pričali smo o istočnom, zapadnom, južnom ili, ne znam. To je Martinović govorio o tome i apsolutno se slažem sa njim, da Srbi su mnogo više pažnje posvećivali pogledu na istok ili na jug, zavisi, nego na zapadne svoje teritorije i severne.

Uostalom, podsetiću da nije problem Kosova jedini sa kojim smo se susretali i priznanja, 1908. godine, jedna od najveće krize koju smo imali, aneksiona kriza. Bili smo opterećeni time, bili smo opterećeni carinskim ratom, blokadom i, da budemo realni, mi smo priznali aneksiju BiH od strane Austrougarske, Vlada Novaković, pod pritiskom Rusije, između ostalog, ali priznajući aneksiju nismo se odrekli BiH i ušla je u sastav Jugoslavije.

Idem redom, da sada ne objašnjavam sve.

Predsednik Vučić je to spominjao danas, kao što sam rekao prošli put, kao koalicioni partner bio sam pozvan kod predsednika tadašnjeg Borisa Tadića da sačekam da prenos bude iz Haga, savetodavnog mišljenja, saopštavanja. Sada se ne sećam ko je bio. Sigurno nije bio niko od predstavnika sada koji su ovde, a i ne znam ko je u kojoj stranci, pošto se to sve u fronclama pocepalo, ali u svakom slučaju, bio je njegov kabinet. Već sam juče rekao, očekivalo se… Znači, došli smo da gledamo saopštavanje rezultata. Vuk Jeremić nije bio tu. Bio je na licu mesta u Hagu, zajedno sa ambasadorom. Mislim da je Bataković tada bio i mislim da su bili ljudi koji su bili u pravnom timu. Dva saopštenja koja su pripremljena za dve varijante određene odluke oba su pala u voda, jer je odluka bila treća, za našu državu potpuno neočekivana, što govori o krahu mogućnosti anticipiranja događaja i odluka. Ta odluka sigurno nije bila doneta tog prepodneva. Na njoj se sigurno radilo mesecima unapred.

Isto tako, tačno je ovo što je rekao predsednik Vučić, u svim tim komentarima kada je saopšteno to jedan od prisutnih, koji više nije živ, da ga ne imenujem sada, je rekao ovo što je predsednik malopre spomenuo. Juče nisam imao vremena o svemu tome da govorim. U smislu toga, hajde, dobro je, barem smo rešili pitanje Kosova.

S druge strane, posle mesec, dva sam čuo da je problem u sledećem, da smo mi obećali onima koji su glasali u Generalnoj skupštini da idemo na međunarodni sud pravde za savetodavno mišljenje, da je vlast obećala da ćemo prihvatiti to i da nećemo dalje praviti problema i da je zato nastao problem u implementaciji toga sa posetom Angele Merkel. Ja pričam otvoreno i dobro znam kakvih je bilo problema i o tome ću kasnije da nešto kažem na relaciji Beograd – Njujork, na relaciji Beograd – Brisel – Njujork. Kada kažem Njujork, mislim na predstavnika naše države u Njujorku.

Izvinjavam se što vas opterećujem time, ali mislim da je važno da to znate i nemam potrebe da to prenosi uopšte televizija. Ne zanima me televizija i građani, zanimate me vi ovde, jer mislim da ne shvatamo mi koliko je teška situacija. Mislim da ne shvatamo, a ja mogu to da vam kažem zato što sam na početku bio tamo i zato što svaki odlazak tamo jeste strepnja sa čime ćete biti suočeni, sa kakvim sve zahtevima i uopšte nije bitno sada vaš neki politički položaj, nego šta uopšte možete da prihvatite i o čemu vi uopšte pričate.

Ja sam bio jedan od onih koji je kritikovao platformu predsednika Tomislava Nikolića kada je došao ovde, odnosno kada je poslao Vladi, ja sam tada bio predsednik Vlade i Vlada je to izmenila, zato što je bila nerealna, zato što je kretala od toga da će da se ponište svi sporazumi koji su potpisani. To je nemoguće, moguće je, ali uz teške posledice.

Takođe je bila ona formulacija, znate, ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno. Znate kako se to na kraju završilo? Ja sam pitao, kada je doneta ta Rezolucija UN, ti pregovori su inače počeli ranije, oni nisu počeli tada, ali su počeli na nižem nivou, ali kada je formirana nova Vlada, trebalo je da bude na najvišem nivou. Tomislav Nikolić kao predsednik nije hteo u tome da učestvuje. Rekao je Ketrin Ešton - evo vam premijeri, pa ih zatvorite dok ne nađu dogovor. Ja nisam ni hteo da prihvatim. I upravo smo tadašnji prvi potpredsednik Vlade, kasnije predsednik Vlade i predsednik Republike, koji je nastavio razgovore, je uticao na to da ja uopšte prihvatim da odem na taj sastanak.

Znate li kako smo od dela te vlasti ispraćeni? Nemoj da prihvatiš, ali nemoj ni da odbiješ. Izvanredno. To je otprilike kao nešto što sam otprilike i ovde danas i juče čuo. Znate šta? Dajte ljudi, zašto mi, kaže, pričamo o granicama. Ja to kada slušam, ja prosto ne mogu da verujem, kao da prisustvujem na Tibetu savetu mudraca, koji raspravlja o svetskom miru. O čemu vi pričate? O čemu vi pričate? O tome da nećemo imati granice. Pa, idite u Prištinu, pa to kažite, da nećete imati granice, to svi ovde dobro znaju. To govore. Znate ko to govori? Samo zaostali predstavnici kumrovačke škole.

Ja jesam socijalista, ali sam apsolutno protiv takve politike koja je za sve krivila srpski nacionalni interes. Zato možete vi da kritikujete Miloševića i SPS, nije to ni bitno. Uostalom, ja lično bio sam portparol stranke od 1990. godine do 2000. godine. Iskreno, da niste vi oborili Miloševića, verovatno sada ne bih ja bio predsednik, jer bi bili neki drugi. A, kada ste ga oborili, svi koji nisu valjali su otišli i pobegli, većina kod vas, naravno.

Ja ne pričam o Miloševiću, ja pričam o Srbiji. Nemojte ako ne volite Miloševića, ili SPS, da ne volite i nanosite štetu Srbiji. Nemojte da govorite da smo mi okrvavili ruke. Nisu naše ruke okrvavljene. Oni koji su rušili Miloševića su ljubili te okrvavljene ruke koje su ubijale našu decu. To su ratni zločinci. Oni su okrvavili ruke.

Ne prihvatam da je Srbija kriva, ne prihvatam da je Srbija kriva za ratove. Kako biste se vi ponašali? Pa, sve vas znam, sve vas znam. Pa, čekajte, da se raspadala Jugoslavija u vaše vreme, šta, vi biste prihvatili da ne podržite Srbe u Krajini, da ne podržite Srbe u Republici Srpskoj? Izvini Vesiću, ono zna vola što ste okretali, to moram da ti kažem, možda nije tačno, ali je suštinski tačno, a to je da ste zagrevali i podgrevali ekstremiste koji nisu prihvatali mirovne sporazume u Republici Srpskoj. Kako nije tačno? Bili ste i da budem sada iskren, neki od vas, vaše stranke, nikada nisu ni prihvatile Dejtonski sporazum. Hajde, izjasnite se iskreno. Do skoro ste imali u svojim programima ono za šta ste kritikovali SRS.

Ja sada to pričam, znate li zašto? Zato što svako od vas je imao priliku da iskaže svoju politiku.

Sada kada govorimo, pričamo sada o Briselskom sporazumu. Briselski sporazum je omogućio da otvorimo pregovore o članstvu u EU. Ja se pravim da ne čujem. Znate li zašto? Zato što kad slušam kako napadate EU, meni dođe da verujem, ne daj Bože, da smo Vučić i ja izveli 5. oktobar, a ne vi. O čemu vi pričate? Pa, vi ste rušili Miloševića na tome da je on Srbiju odaljio od EU, da je on zločinac, da smo mi zločinci, da treba da ode Milošević i mi ćemo da uđemo u EU. Sad vi pričate o tome - kakva EU. Prosto, ne mogu da verujem.

Ja nisam kriv za 5. oktobar, ali ispada da smo Vučić i ja otvorili pregovore o članstvu u EU. A gde ste vi koji ste se za to borili 5. oktobra? Za šta se vi danas zalažete? Za šta se zalažete? Pa, koliko imate snagu? Koštunica je pobedio na tim izborima Miloševića. Išli ste kod Madlen Olbrajt i vi pričate o okrvavljenim rukama.

Ja nemam ništa protiv. Ja samo hoću da kažem - kritikujte vi SPS, Miloševića, nije bitno, ali nemojte da kažete, grehota je reći suprotno. Svaki metar zemlje od Kosova i Metohije do Jasenovca je obeležen nekim srpskim žrtvama. Srbi su najveće žrtve genocida. Uostalom, reč genocid znači ubiti narod. Prvi ju je upotrebio Viktor Igo 1876. godine pričajući o srpskim žrtvama u srpsko-turskom ratu.

Da vam kažem na kraju, mnogo toga sam hteo da vam kažem, ali nemam vremena. Zato, predsedniče Vučiću, formirajte brzo Vladu da mogu kao ministar da pričam neograničeno, jer ne mogu da se ograničavam.

Dozvolićete mi, želim da se zahvalim predsedniku Vučiću što je dozvolio da radimo na povlačenju priznanja. Trebalo je da dozvoli. I ja, naravno, poštujem i sve koji su u tome pomagali. Želim da kažem da nijedna strana zemlja nama to nije pomagala, to da bude jasno. To je bio državni projekat. To nije bio privatni projekat bilo koga od nas, državni projekat. I u tome su najvažnije i bezbednosne državne institucije učestvovale. Ja želim, takođe, njima da se zahvalim. To je bilo nešto od najvišeg državnog interesa, zato što danas 101 ili 102 zemlje, zavisi kako se to gleda, jer se menjaju vlasti, pa znate, ta neka vlast koja je povukla priznanje, dođe neka druga, pa sad kaže - a što ste vi povukli priznanje. Na tome mora da se radi.

Ali, mi smo imali 2012. godine situaciju da je, posle 2012. godine, u tom jednom naletu, 110 zemalja su oni govorili da priznaju Kosovo. Danas ukupno ima 193 članice UN. Govorim o regularnim članicama, znači, ne govorim o pridruženim, odnosno onima koji nemaju status države članice, to su Vatikan i Palestina. Znači, od 193, 101 ili 102 ne priznaju Kosovo. To je istorijski uspeh, jer kad smo krenuli, krenuli smo od toga da smo se sekirali da li ćemo da preživimo glasanje u UNESKO.

Na kraju, uvažavam svaku želju da se pomogne u ovim razgovorima. Ja samo želim da kažem da, vi ste govorili o principima, Borko je govorio o principima. Ja se apsolutno slažem.

Ustav Srbije, Rezolucija 1244, dijalog bez priznanja. Šta je tu sporno? Šta je tu sporno? Jel vi mislite da imamo neku drugu platformu ili principe? Šta smo mi pričali, šta smo radili svih ovih godina? Ali, opet budite iskreni do kraja. Ako već to hoćete da kažete da nema Saveta bezbednosti, da nema rešenja bez odluke Saveta bezbednosti, onda budete iskreni pa kažite kako se to uklapa sa vašim zalaganjem da se Rusiji uvedu sankcije.

(Predsednik: Hvala vam gospodine Dačiću.)

Kako će to biti? Kako će to biti doživljeno sa njihove strane i hoće li staviti veto?

I na samom kraju, gospodine Orliću, izvinjavam se, nadoknadiću, oduzmite mi sledeći put. Želim samo da kažem apropo toga koliko Skupština treba da ima važno. Spomenuću to da nijedna Skupština nikada u vreme vlasti Demokratske stranke nije donela ni platformu ni odluku o rezoluciji koju smo podneli. Da li je Skupština odlučila da ćemo mi da vas pređemo na glasanje, na pregovore u EU?

(Predsednik: Hvala vam.)

Moraću ovo samo da kažem, gospodine Orliću.

Skupština je 26. jula, molim vas da me saslušate vi… Nije meni isteklo vreme, ja imam vreme, moje vreme tek dolazi.

(Predsednik: Hvala vam. Čeka nas gospođa Raguš.)

Moram da kažem. Dvadeset šestog jula 2010. godine Skupština je donela jednu odluku, odluku da da podršku Vladi …

(Radomir Lazović: Nije u redu.)
Pošto me je gospodin Obradović spomenuo, pa zato, želim da u ova dva minuta koliko imam pravo, a pošto ću govoriti kao šef poslaničkog kluba 20 minuta, želim naravno da repliciram na ono što je gospodin Obradović govorio, vezano za Briselski sporazum. Ja sam potpisao Briselski sporazum. Tada sam bio predsednik Vlade Republike Srbije.

Ovde u ovoj Skupštini, o ovoj rezoluciji koju ste spominjali, ja sam govorio 2013. godine u januaru, čini mi se da je bilo. I ne samo to, od 1992. godine sam u ovoj Skupštini. Znate koliko je bilo sastanaka, sednica, rezolucija, deklaracija?Znate koliko je puta bilo pozivanje na Ustav Republike Srbije, a znate koliko je život išao u suprotnom smeru upravo na Kosovu i Metohiji?

Baš zato, imajući u vidu realnost 2012. godine kada je napravljena nova Vlada sa SNS i Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, suočili smo se sa situacijom da su odlukom prethodne Vlade, koja je doneta telefonski, znači telefonskim putem, ne uz neko razmatranje, i doneta u vreme dok je ministar spoljnih poslova bio u avionu do Njujorka, a pre toga je podnet drugi tekst, ispravite me ako grešim, promenjen tekst i gde smo umesto rezolucije koja je trebalo da bude podneta o tome da se …

(Predsednik: Drugi minut.)

… nastavi sa politikom sa tadašnjim stavovima donet drugačiji pristup da se prebace pregovori u EU. Ta rezolucija je podneta zajedno sa drugih 27 država EU.

(Predsednik: Hvala vam. Gospodin Obradović.)

... Znači, nemoguće je vratiti to nazad. Nemoguće je. Zato mislim da umesto sada da se vodi, da se manemo politike časnih poraza, nego da probamo da imamo jednu ostvarivu i realnu politiku koja će se zasnivati na odbrani najviše što možemo nacionalnih i državnih interesa tražeći sa kim uopšte možemo da budemo saveznici, a sa kim ne.
Dozvolite u najkraćem, pošto me je spomenuo predsednik i diskutanti su u više navrata govorili o Briselskom sporazumu koji sam ja u ime Republike Srbije kao predsednik Vlade tada potpisao.

Istine radi, evo Borko Stefanović se vratio sada u salu, ono što ste spominjali da su uspostavljeni neki prelazi, jeste bila realizacija sporazuma koji je potpisao gospodin Stefanović sa Kuperom i koji je definisao nešto što smo mi 2012. godine kao nova Vlada zatekli. Apsolutno nema veze sa novim sastavom Vlade. Ja sam i u jednoj i u drugoj Vladi bio ministar unutrašnjih poslova. Prema tome, u tom smislu, znam da se tako desilo.

S druge strane, pošto je gospodin Lutovac malopre govorio i pominjali ste i Kurtija i sve ostalo, ne znam da li samo on, podsetiću ponovo na papir, na osnovu člana 96. tačka 8. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, predsednik SRJ donosi odluku o pomilovanju po službenoj dužnosti. Aljbin Zaima Kurti oslobađa se daljeg izvršenja izrečene kazne zatvora, predsednik dr Vojislav Koštunica, vreme kada ste svi zajedno bili na vlasti. Toliko oko Kurtija.

Kasnije ću još govoriti, samo još da dodam, kada je reč o Narodnoj stranci, koliko se sećam, predsednik je još Vuk Jeremić. Vuk Jeremić je 12. aprila 2016. godine podržan kao kandidat Srbije za generalnog sekretara UN. On je dao izjavu i zahvalio se Vladi Srbije i premijeru. Ko je bio premijer? Aleksandar Vučić. Pa, kako 2016. godine nije bilo nikakvih problema i ništa nije bilo sporno, a sada 2022. godine je sporno.

Samo toliko.
Poštovani gospodine predsedniče Republike, predsedniče parlamenta, naravno, i ovoga puta ću izraziti svoje uverenje da je veoma dobro što je zakazana ovakva sednica, zato što postoje teme oko kojih možemo i potrebno je da se razilazimo, odnosno razlikujemo, ali da isto tako, bez obzira što smo u različitim političkim strankama, oko ove teme ne bi trebalo da postoje razmimoilaženja koja mogu dovesti do takve situacije da to bude slabost za našu državu. U tom pogledu se zahvaljujem i predsedniku Republike na ovoj inicijativi za zakazivanje ovakve sednice.

Rekao sam već da sam u ovoj sali od 1992. godine. Možete misliti koliko je sednica bilo na ovu temu i koliko je bilo rezolucija i deklaracija. U tom smislu, naravno da ću početi od toga da je Kosovo i Metohija centralna srpska tema vekovima, ali isto tako ne možemo svi zajedno da ne primetimo da ono u našoj istoriji više nije bilo naše nego što je bilo naše. Više ga nismo imali nego što smo ga imali, od 1459. do 1912. godine, 453 godine, ali ga nismo izgubili. Bez obzira što ga nismo imali, nismo gubili tu temu i zato je ona prisutna u svakom segmentu i slažem se sa tim da čak i kada smo 1912. godine oslobodili, odnosno pripojili te teritorije, da smo nazvali te ljude oslobodiocima, odnosno kosovskim osvetnicima.

Isto tako, moram da kažem da bi bilo prilično… To će se uvek ponavljati. Ako bismo sada krenuli u prošlost, znate dokle ćemo doći? Pa, doći ćemo do Kosovske bitke i pitanja da li je trebalo suprotstaviti se Muratu 1389. godine ili ga pustiti da ide na Beč i Peštu zato što su oni koje smo mi branili tada svojim kosovskim zavetom na kraju priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Ako već pričamo o tome.

Bilo je drugih naroda koji su pustili Turke. Nisam video da su lošije prošli od naših, ali još jednom ponavljam, to je hipotetičko pitanje. Mogu i da postavim pitanje zašto mi slavimo dve velike seobe Srba sa Kosova. Svako od vas, siguran sam, ima u svojoj memoriji Čarnojeviće, patrijarha, oba patrijarha.

Više od 100 hiljada Srba u 17. i 18. veku je otišlo sa Kosova i Metohije u Ugarsku, odnosno preko reke i zatvorena Pećka patrijaršija, ukinuta 1766. godine.

Tako da, kada govorimo o šteti koju ste spominjali da je nastala 1999. godine, znate, veoma je lako govoriti o tome. Za 453 godine, albanizacija i islamizacija, etničko čišćenje i promena demografije je učinila svoje.

(Milovan Drecun: I arnautizacija.)

Nemoj da mi oduzimaš vreme, Drecun, molim te, ali se slažem sa tobom, apsolutno. Ali, to što nas danas ima manje nikome ne daje pravo na secesiju i to je tačno. Zašto? Kako bi bilo kada bi u svetu, kad god neki narod postane negde manjina na delu gde žive nacionalne manjine, taj deo teritorije imao pravo na svoju državu? Znaju oni na zapadu da je to nemoguće. Znaju oni da to ne može i zato su ovo i nazvali takozvani sui generis, odnosno poseban slučaj, misleći da se to njih neće ticati.

Ja isto moram da kažem da, pošto, još jednom ću ponoviti, ne znam, gospodin predsednik Vučić je malopre, čini mi se, više pravdajući se, rekao da nije bio toliko dugo na vlasti. Ja se, naravno, ponosim što sam toliko dugo na vlasti. Zašto? Zato što je ovde u pitanju, pa normalno, valjda se borimo da budemo deo lige šampiona, a ne da učestvujemo u lokalnim ligama. Ali, dobro, imamo i tu nešto zajedničko. Oni koji su bili opozicija 1992. godine, još su opozicija, ali dobro, ima vremena. Ali, nebitno je to danas.

Zato, bez obzira na sve ove polemičke tonove, moram da kažem da sam veoma razočaran neshvatanjem ozbiljnosti situacije oko Kosova i Metohije. Ja ne mogu da razumem da li mi shvatamo da ovo nije pitanje Kosova, ovo je pitanje Srbije i njene budućnosti.

Godine 2000. kada je pao Milošević, pričalo se o novoj politici. Pa, koja je to nova politika? Koja je to bila nova politika? Evo, sad sam, malopre je o tome i predsednik Vučić govorio, standardi pre statusa, to je bila prva faza, pa su onda to zaboravili, pa se prešlo na politiku, čini mi se da se zvalo paralelni koloseci, tako je nešto bilo, ili dvostruki. Znači, paralelno možemo da idemo i u EU i da rešavamo ili da ne rešavamo pitanje Kosova. I jedna i druga politika, odnosno parola, odnosno nije to bila paralo, to je bila politika Međunarodne zajednice prema državi, obe te politike su propale.

Isto tako, govorilo se o tome, ja stvarno ne razumem kako to neko misli da je potrebno izvršiti normalizaciju i demokratizaciju i stvoriti uslove da granice nisu bitne. Ja stvarno ne znam da li mi ovde, u kom svetu živimo, da li je neko zaista misli da je to moguće? Pa, da li neko stvarno misli da se tamo ne raspravlja o tome? Pa, zar tamo neko stvarno misli da ćete vi sa Kurtijem, Tačijem ili Haradinajem da raspravljate o tome da li će jafa keks da ide u prodaju tamo ili ovamo? Njih to ne zanima, njih zanima državna nezavisnost.

Zato ja želim da upozorim sve koji to govore da vode računa, jer time bacaju ljagu na svoju državu. Nijedna Vlada Srbije, nijedan predsednik Republike nije kriv i nije uzrok problema na Kosovu i Metohiji. Uzrok problema, pričalo se da je to diktatura, pa srušićemo Miloševića, srušićemo ovoga, srušićemo onoga, rešićemo probleme sa Albancima, samo da padne taj i taj. Problemi su u demokratiji i ljudskim pravima. Nikad nije bio taj problem, uvek je bio problem nelegalne secesije i želja Albanaca da stvore svoju nezavisnu državu.

Uostalom, gospodin Kamberi, koji sada nije tu, a žao mi je, uvek ode. Eto, mislim ima i nešto loše što smo velika poslanička grupa, druga posle SNS, pa toliko moramo da govorimo na kraju, oni svi koji govore prvi, oni odu, posle nemate s kim da polemišete. Ali, šta hoću da kažem? Kamberi kada sam ja bio predsednik Skupštine, on je izneo svoju zastavicu ovde da pokaže da, eto, pa nije on izneo zastavicu Kosova, nego Albanije. Što nije izneo zastavicu Kosova, ako govorimo o Kosovu? Ne, zato što nijedan Albanac ne govori o Kosovu. Kad govori o Kosovu, on misli o konceptu velike Albanije, i toga svi moramo da budemo svesni. I svi misle isto, a da li svi Srbi misle isto, veliko je pitanje.

Zato ja zaista mislim, gospodine predsedniče, da ponekad ovakve rasprave treba izbegavati. Znate zbog čega? Narodi bivše Jugoslavije, Hrvati i Slovenci, oni su 100 godina, pa nisu 100 godina, ali od 1918. godine pa do devedesetih godina, oni su se kleli u Jugoslaviju i ovde sedeli, pričali o bratstvu i jedinstvu, a kovali planove kako da iskoriste Jugoslaviju za svoje države. Slovenci su pričali da je Jugoslavija raka koju treba iskoristiti za svoju državu, nezavisnu.

A šta smo radili mi Srbi i šta danas radimo? Mi i danas i sve što hoćemo i što nećemo, mi ćemo da kažemo nekome, a da li ćemo to da realizujemo, nije bitno. Mislim da Srbima više ne trebaju pobede koje, kakva je to časna pobeda ako je to poraz? Potrebna nam je politika sa rezultatima.

Tako da, mislim da je, ne želim više da govorim o prošlosti, jer se sve to može na jedan ili drugi način tumačiti. Kad kažem, ne treba govoriti na ovakav način. Pitanje našeg odnosa, šta ćemo da radimo, treba da bude stvar od najvišeg stepena nacionalne bezbednosti i sigurnosti, a ne da se takmičimo ovde u izjavama koje mogu samo da nanose štetu našoj državi, a znamo da ih nećemo sprovoditi.

Još jednom ću ponoviti, oni su, samo da nađem citat poslednjih rezolucija. Pazite, 110 godina nakon našeg oslobođenja, Kosova od turske okupacije, imamo veoma tešku situaciju u kojoj je ugrožen naš vitalni nacionalni državni interes, naš teritorijalni integritet i suverenitet. Zato, bez obzira što je Kosovo jedna velika reč i velika misao za srpski narod, tema koja je vezana za srpske korene, za srpske seobe, ali i za srpske deobe, mislim da svrha današnje sednice nije raspravljanje samo o nekom tekstu rezolucije ili nekih predloga kojih je bilo mnogo, nego da li smo mi u mogućnosti da realno sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo, realnu situaciju na Kosovu i Metohiji, realnu spoljno-političku situaciju, spoljno-politički položaj Srbije i mogućnost za pravedno rešenje tog problema. Od takvog pristupa zavisiće da li ćemo mi uopšte voditi jednu realnu i održivu i ostvarivu politiku.

Kad pričamo o Rezoluciji, mi smo doneli 1999. godine Rezoluciju za koju mislim da bi svi ovde glasali, pred bombardovanje. U Rezoluciji piše da Kosovo ne može dobiti nezavisni status ili status Republike, nego autonomije po najvišim međunarodnim standardima. Ne prihvatamo ni jednu meru kojom bi se menjao teritorijalni integritet i suverenitet i pokušalo izvesti otcepljenje. Da li je ovo tekst koji biste svi potpisali? Siguran sam. Ne samo da biste potpisali, nego biste tražili amandmanima još da se zaoštri.

Da li biste prihvatili ultimatum iz Rambujea, koji je govorio o tome da treba da bude referendum na Kosovu tri godine o statusu? Pretpostavljam ne. O čemu onda pričate? Šta biste uradili drugačije i da li je uopšte moguće nešto uraditi drugačije. Pretpostavljam da jeste, ali oko svega zaista bi trebalo da shvatimo da je kriv albanski separatizam, da možemo čak da citiramo Rezoluciju kad su proglasili nezavisnost. Rekli smo da ćemo da se borimo svim sredstvima protiv toga, da primenimo sve mere u odbrani našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i dokle smo stigli?

Želim da budem jasan. Možemo da imamo dva pristupa ili je Kosovo potpuno deo Srbije, ili je potpuno nezavisno. Istina nije ni jedno ni drugo, da budemo mi iskreni, ne pričamo o ustavno-pravnom sistemu. Pričamo o realnosti, a to je da Kosovo nije u celini deo našeg suvereniteta zato što ne vršimo vlast na toj teritoriji. Isto kao što ni celo Kosovo nije u vlasti Prištine zato što oni ne vrše vlast na celoj teritoriji Kosova. Na kraju mogu zaista da kažem da je međunarodni poredak nepravedan.

Kad pričamo o genocidu, Kamberi je govorio da Vili Brant, pominjao je Vilija Branta, mislim da je to veoma neumesno. Zašto? Vili Brant je tražio oprost od Jevreja kojih je više od pet, šest miliona poginulo, odnosno ubijeno za vreme Holokausta za vreme Drugog svetskog rata. Najveći broj Jevreja, ali i naravno Slovena, Roma itd. i Poljaka zato što se to desilo na toj teritoriji, ali hoću da kažem da je neuporedivo, bez obzira što mi ne govorimo o istim stvarima. Da ne spominjem sada tu situaciju, da ne pominjemo koliko, to sam govorio prošli put ovde, da sad u Podujevu imamo 20 ili ne znam koliko 12 Srba od ne znam više stotina, u Đakovici ne znam koliko ih ima, tu je Snežana, ali ima ih možda desetak. U Prištini je živelo više desetina hiljada, ja mislim da je živelo skoro 50 hiljada 1981. godine, a sada ih ima manje od 500 u samoj Prištini, Srba, govorim o Srbima, i pitanje je da li ih i toliko ima.

Sada kad podvučete crtu, onda vidite ko je i postavite pitanje nad kim je potčinjen taj genocid? Kad se počini genocid nad nekim onda nekoga ima manje. Jevreja je stradalo pet, šest miliona. Mi sad ovde imamo više Albanaca nego što ih je bilo pre rata, a Srbi proterani, gde su Srbi?

Međunarodni poredak je nepravedan, ali to ne znači da mi ne treba da budemo deo tog poretka. Mi ne možemo da budemo van njega. Treba da budemo svesni realnosti u kojoj se nalazimo. Mi treba da branimo Kosovo, ali vodeći računa da dođemo do ostvarljivog rešenja i ostvarljive situacije, realne, da ne dovedemo sebe u još težu poziciju, izolaciju ili u samoizolaciju.

Ja moram da kažem na kraju, gospodine predsedniče, da sam zaista ponosan na sve ono što smo zajedno postigli u našoj političkoj aktivnosti svih ovih godina. Od 2012. godine Briselski sporazum je imao svoju veliku vrednost i važnost u tom momentu i u pravu ste kada ste govorili o tome.

Ja sam imao prilike i nemam dovoljno vremena, jer sam ograničen na tih 20 minuta, a ja sam navikao mnogo da pričam i neću stići da kažem to što sam hteo. Tačno je da sam gledao kod Borisa Tadića prenos iz Haga, savetodavnog mišljenja tog. Ne znam, mislim da niko nije bio iz sadašnjeg sastava, možda Borko, ali Vuk je bio u Hagu. Tadić je napravio dve varijante saopštenja. Obe te varijante je morao da baci posle saopštenja tog suda.

Ja vam kažem – to je neozbiljna država da mi tako čekamo šta će saopštiti sud u Hagu. Mislim da i danas iz svega ovoga treba da izvučemo pouke. Ne moramo mi baš sve da kažemo šta ćemo da uradimo, a naročito ne moramo da kažemo nešto što nećemo da uradimo.

Jesam bio, kada je Šutanovac govorio, kada je svojevremeno bila neka sednica, u to vreme smo bili sa DS u koaliciji, on je govorio da mi nećemo intervenisati, Boris Tadić itd. Ja sam oduvek smatrao da je to pogrešno da se kaže. Mi treba uvek da pričamo o tome da smo za mir, da treba da učinimo sve, da konflikt nama nikada ne ide u prilog, da je dosta bilo srpskih žrtava i svega toga, ali nikada ne smemo da kažemo – e, slobodno vi uradite šta god hoćete. Zato je ispravna politika koju je govorio predsednik Vučić, a to je da nećemo dozvoliti pogrom srpskog naroda.

Na kraju moram da kažem da pružamo i dalje punu podršku svim nastojanjima u borbi za to državno jedinstvo, za zaštitu nacionalnih i državnih interesa, jer samo stabilna Srbija, samo jedinstvena Srbija, a ne kao ime Palmine političke stranke, nego kao suština, jedino je jedinstvena Srbija jaka i stabilna. Zato na kraju – živela Srbija! Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi u ime SPS i naše poslaničke grupe da kažem nekoliko reči o ovoj tački dnevnog reda, uvažavajući dogovor koji smo imali, da se trudimo da skratimo naše diskusije.

Pre svega, želim da kažem da sam lično imao priliku da sarađujem sa predloženim kandidatom za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, Vladimirom Orlićem, da iz te naše saradnje u protekle dve godine, mogu apsolutno kompetentno da kažem, da sam siguran da će na dobar način obavljati ovu funkciju, a podsetiću još jednom, da pitanje funkcionisanja Skupštine, jeste i procedura, jeste poštovanje pravila.

Imajući u vidu, da je prošli saziv Skupštine bio u startu već okarakterisan negativno, pre svega, zbog sastava. Moram da vam kažem na kraju mandata pošto sam bio predsednik Narodne skupštine, da bez obzira na sve te nedoumice, da smo postigli nekoliko veoma značajnih rezultata, promenili smo onaj deo Ustava uz, naravno, narodnu odluku na referendumu i razvlastili sami sebe. I to je prvi put u istoriji da neka vlast sama sebe razvlašćuje, da Narodna skupština više ne bira sudije i tužioce, nego da to rade nezavisna sudijska i tužilačka tela.

Drugo, vodili smo, čini mi se uspešan međustranački dijalog uz manje ili više problema. Taj dijalog je rezultirao time da su sve stranke izašle na izbore.

Isto tako, svedok sam da su predstavnici SNS imali ponekad i previše popustljiv stav prema nekim stavovima opozicionih partija. Jedan od tih stavova jeste taj što su smanjili cenzus sa pet posto na tri posto.

Isto tako, doneli smo Kodeks o ponašanju poslanik. Ustanovili smo praksu da nema više donošenja zakona po hitnom postupku, uveli smo javna slušanja. Da skratim želim da se zahvalim svim dosadašnjim poslanicima na uspešnom radu i na dobrim rezultatima koje smo ostvarili u proteklom periodu.

Upravo imajući u vidu to da je Vladimir Orlić bio deo svega toga što smo radili i da je u mnogim danima i vodio sednice Narodne skupštine, znajući i njegove lične kvalitete, dajem mu punu podršku i SPS će glasati za njegov izbor.

Sada bih da iskoristim nekoliko minuta da nešto kažem sa aspekta toga jer ste se svi nešto vraćali u prošlost, ja mislim da profesor koji vodi ovu sednicu, gospodin Vladeta Janković i ja imamo dovoljno prostora da se vratimo u prošlost u smislu ovih zasedanja Skupštine. Naime, ja sam u ovoj Narodnoj skupštini od 1992. godine i moram da kažem nekoliko opservacija.

Prvo, neko je spominjao Kurtija. Dozvolite mi samo da kažem, da je 7. decembra 2001. godine predsednik SRJ doneo odluku o pomilovanju po službenoj dužnosti Aljbin Zaima Kurti oslobađa se od daljeg izvršenja izrečene kazne zatvora. Predsednik SRJ doktor Vojislav Koštunica, tek toliko da se zna. To je druga stvar. Ovo nije ni abolicija, ovo nije amnestija, ovo je u stvari oslobađanje od izvršenja kazne. Toliko o Kurtiju. Na predlog saveznom Ministarstva pravde. Koliko znam tada naša partija, odnosno moja nije bila na vlasti.

Isto tako u ovoj sali je donet zakon o amnestiji gde je više od dve hiljade terorista OVK pušteno da se brani, pušteno kući. Glasao sam protiv i članovi parlamenta iz redova naše stranke, mislim da su tada i drugi bili tada u parlamentu i da su predstavnici radikala glasali protiv, ali to su činjenice.

Kada je reč o današnjem stanju stvari, dozvolite samo sa ponosom da kažem, da smo mi uspeli za ovih deset godina da 23 zemlje povuku priznanje Kosova, danas 101 zemlja ne priznaje Kosovo. Vratili smo tu temu na dnevni red zato što danas bez Srbije ne može da se odlučuje o Kosovu.

Kada je reč o sandžaku, Ugljanin je bio ministar u vladama od 2008. do 2014. godine. Izvinite molim vas, bio sam i ja. Nikada nisam čuo da traži ovo što danas čujem.

Podsetiću, da je na teritoriji bivše Jugoslavije bilo 25 sandžaka. Otkud sad samo sandžak, tzv. Novopazarski? Podsetiću i to da su u Turskoj 1921. godine ukinuti sandžaci. Nigde se više ne spominje i nigde se više ništa tako ne zove. Sandžak je administrativna oblast u osmanlijskom carstvu. Ovde je očigledno politički cilj, ne region, nego separatizam.

Pod sandžakom se smatra Priboj, Nova Varoš, Prijepolje, Sjenica, Tutin, Novi Pazar, ali se smatra i Rožaje, Andrijevica, Bijelo Polje, Berane, Pljevlja i Plav. Podsetite me da li u Crnoj Gori neko traži sandžak, od bošnjačkih stranaka, muslimanskih? Nisam čuo. Možete vi da tražite koliko hoćete. Znači, u istorijskom smislu starija reč od sandžaka je Stara Raška.

Molim da se poštuje Ustav Republike Srbije. Isto kao i o Preševskoj dolini. Možete vi da vrtite glavom koliko hoćete. Ako mi ne poštujemo sami sebe, neće nas niko poštovati.

Sa druge strane, Preševska dolina isto tako ne postoji kao istorijski pojam. Postoji tek od 2000. godine. Isto sa separatističkim ciljevima. Zadatak svake države je da suzbije separatizam, naravno, na najbolji mogući način, uz dijalog, uz poštovanje ljudskih prava i manjinskih prava.

Još jednom ponavljam, Ugljanin je sve vreme bio u vlasti. Bio je ministar u mojoj Vladi. Ja sam bio premijer. Šta sada to znači, kada nemate funkciju onda ćemo da pričamo o separatizmu.

Nije gospodin Jovanović tu, kada je govorio o Rio Tintu, ništa nemam protiv da svako ima svoje mišljenje. Samo, ja sam u Vladu ušao 2008. godine. Podsetiću, tada je bila Vlada sa Demokratskom strankom. Zatekao sam priču o Rio Tintu. Oni koji su doneli tu odluku, barem neka malo spuste ton, a slažem se da se o svemu razgovara.

Mene ste tada svi ubeđivali da je to od velikog značaja za Srbiju, a to je bilo još u vreme Koštuničine Vlade. Pri tome, nemam ništa protiv da se o tome razgovara na stručan način. Samo govorim šta je paradoksalno. Sada oni koji su glasali za to, sada oni drže predavanje nekom drugom. Krivi smo što smo glasali.

Višepartijski sistem. Kažete, Vučić odlučuje ko će biti predsednik Skupštine. Znate šta, da vam kažem, ja ne znam ko je odlučio da Maršićanin bude predsednik Skupštine? Ne znam ko je odlučio da Mićunović bude predsednik Skupštine. Istina nije bio jedan šef, bilo je 18 šefova DOS-a. Ne znam ko je odlučio da Nataša Mićić bude predsednik Skupštine. Ne znam ko je odlučio da Oliver Dulić bude predsednik Skupštine. Znam ko je odlučio da će biti Slavica Đukić. Ja, predsednik SPS i glavni odbor SPS.

Želim samo da vas podsetim da ste svih ovih godina radili na ukidanju komunističkog jednopartijskog sistema i dovođenje višepartijskog sistema. Ne želim da pričam idealistički. Pretpostavljam da ste i vi koji o tome govorite doneli neke odluke. Na kom nivou ste ih doneli, ali tako funkcioniše višepartijska demokratija. Ona nije idealna, ali bolje ne postoji.

Ako sami pričamo protiv sebe. Nije centar moći uvek bio na Andrićevom vencu. Bio je i u Nemanjinoj 11, odnosno, da budemo iskreni tamo je gde je predsednik najveće stranke.

Nemojmo sada da smo svi iznenađeni zbog toga. Kao mi u tome nismo učestvovali, kao vi sada ne slušate šta kaže Dragan Đilas, Vuk Jeremić ili ne znam ni ja, Zelenović. I Zelenović, kada se odlučivalo ko će da bude gradonačelnik, valjda je neko doneo tu odluku.

Na kraju, dozvolite mi, nemam ništa protiv da iznosite i stavove o monarhiji. Nemoj da je to sada prvi put da neko o tome priča. Moj prijatelj Voja Mihajlović je bio koliko puta potpredsednik Narodne skupštine? Četiri puta. Tri puta.

Čekajte, 2000. godine ste čekali Aleksandra Karađorđevića na aerodromu, pa što ne vratiste monarhiju? Ako ste stvarno za monarhiju, pa što ste kandidovali Miloša Jovanovića za predsednika Republike? Čekajte, vi hoćete predsednika Republike ili kralja?
Samo još jednu rečenicu.

Bio sam predsednik Narodne skupštine, a neke stvari nisam ni znao o ovoj zgradi. Pominjali ste da je ona napravljena, to je tačno, otvorena je 1936 godine. Kralj Aleksandar, nažalost, nije dočekao da se ona završi, ali nemojte da mislite ni da je monarhija i naša dinastija bila bezgrešna. Da biste se toga podsetili, molim vas, kada uđete u zgradu pogledajte sa vaše leve i desne strane. Šta vidite? Prvo vidite statuu hrvatskog kralja Tomislava, sa leve, a sa desne strane slovenačkog kneza Kocelja. To je odraz srpskih zabluda. Prva sednica u ovoj zgradi se nije završila sa rečenicom – živela Srbija, nego – živela Jugoslavija.

Zato ja hoću da vam kažem, pustite taj oblik vladavine neka o tome odlučuje narod. Nemam ništa protiv.

Želim Vladimiru Orliću puno uspeha, odnosno svima nama poslanicima, bila mi je čast što sam bio predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, i naravno i dalje ću davati doprinos političkoj stabilnosti, jedinstvu Srbije i slažem se sa svima koji su govorili, potreban nam je viši nivo političke tolerancije, kulture, međusobnog poštovanja i međusobnih polemika na pravi način.

Živela Srbija. Hvala vam.