Zahvaljujem, uvaženi predsedniče, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, upravo smo čuli kolegu koji je rekao, tj. odrekao je mogućnost da će u Odboru za pravosuđe imati priliku da kandiduje makar jednog ili još bolje dva istaknuta pravnika koji će biti njihov. Kaže – nećemo imati priliku da kandidujemo našeg istaknutog pravnika.

Javila sam se da kažem da nijedan istaknuti pravnik koji će biti biran u Visoki savet sudstva ili Visoki savet tužilaštva ne treba da bude ni naš ni njihov, već treba da bude nesporno ugledan čovek, sa nespornim pravničkim znanjem, i to jeste ne u našem interesu, ne u vašem interesu, već u interesu građana Srbije, u čijem interesu se i donosi ovaj zakon, upravo zato da ni sudija ni tužioci ne bi bili ni naši ni vaši, već sudije i tužioci Republike Srbije.

Pažljivo sam pratila diskusije koje su vođene i u subotu, i u nedelju, i juče i danas, i u načelnoj diskusiji i danas u diskusiji u pojedinostima, vidi se očigledna protivrečnost između opozicije i opozicije.

Predstavnik jedne ovlašćene grupe ocenio je ove zakone kao propise koji legalizuju uticaj i politike na pravosuđe, da su u njih ugrađeni mehanizmi za uticaj izvršne vlasti. E, onda se javio poslanik jedne druge opozicione poslaničke grupe, koji je rekao da izabrani narodni predstavnici neće imati uticaj na pravosuđe i da će nosioci pravosudnih funkcija biti bez ikakve kontrole. E, onda se javio sledeći predstavnik druge opozicione grupe koji je rekao da će politički uticaj biti još veći i na sudije i na tužioce. E, onda opet javio predstavnik sledeće poslaničke grupe koji je rekao – ne smemo da izmestimo da o sudijama i tužiocima odlučuje isključivo struka, ne smeju međusobno da se biraju. Ko će njih da kontroliše itd?

To se vidi i u pojedinostima, vidi se pre svega u amandmanima koji su podneti na Zakon o Visokom savetu sudstva, gde jedni predlažu da kvorum za odlučivanje u Visokom savetu sudstva bude određen tako da je za odlučivanje potrebno prisustvo šest članova i da se odluke donose većinom od šest članova, a onda je podnet drugi amandman kojim se predlaže da se odluke donose većinom od osam članova, uz kvorum od osam članova, a ono što je zakonom predviđeno jeste da se odluke donose većinom od šest glasova u kvorumu od osam članova.

Dakle, to je jedno optimalno srednje rešenje koje omogućava, s jedne strane, da struka ima dominantan uticaj na izbor nosilaca pravosudnih funkcija, a da se s druge strane očuva ono što je mnogo važno, a to je da ostane spona između naroda, građana Srbije i sudija i tužilaca koji u njihovo ime treba da sude i tužioci da procesuiraju učinioce krivičnih dela.

Dakle, ovo rešenje je optimalno i ono je korektno, zbog toga smo ga i podržali i zbog toga ćemo u Danu za glasanje i podržati ove zakonske predloge. Hvala vam.

Ja se izvinjavam. Razumem i umor i sve, ali samo da se sednica ne završi, a da ostanem nedorečena.

Kolega Gavrilović i kolega Šulkić, čini mi se, su danas se javili da me isprave. Ja sam izjavila da je za odluku o izboru sudija potrebna većina od šest glasova u Visokom savetu sudstva na sednici na kojoj je prisutno osam članova.

Kolege su se javile da mi kažu da to nije tako, pa sada ih molim da, pošto smo izvršili uvid u tekst zakona, se izvine ako su korektni.

Zapravo, ja se kao ovlašćena predstavnica poslaničke grupe javljam za repliku po osnovu pominjanja imena poslaničke grupe. Želim da kažem da nema dileme da ova rasprava ide u pogrešnom pravcu, da bi ona trebala da izgleda na način da se diskutuje o odredbama Zakona, da podnošenjem amandmana neko ukaže zašto oni nisu dobri i da vladajuća koalicija obrazloži zašto su dobri. To ste, ministarka, čak malopre rekli, ali isto tako, nema dileme da nema trzavica na relaciji vladajuća koalicija. Vladajuća koalicija je zajedno učestvovala u ovoj ustavnoj reformi, SNS i SPS su taj proces sprovele tokom prethodnog saziva Narodne Skupštine.

To je dakle, bio prvi korak ka jednom pravosuđu, zakoni koji su danas na dnevnom redu i o kojima bismo trebali da diskutujemo na drugačiji način od onoga koji prikazujemo trenutno, označila sam u svom uvodnom izlaganju kao drugi korak.

I nesporno je da će se do boljeg pravosuđa još koračati, ali želim da naglasim da su socijalisti spremni ka tom cilju zajedno sa SNS, kao svojim koalicionim partnerom. Hvala lepo.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Ja samo želim da podržim ono što je rekla koleginica Žarić Kovačević i da dodam da umesto da predviđamo šta će da se desi, što uopšte ne mora da bude tako, da treba da interes nezavisnog pravosuđa stavimo ispred našeg partijskog interesa i da dođemo do konsenzusa oko toga ko su te nesporno ugledne, da kažem, mudre, stručne pravničke glave koje će svojom stručnošću moći da pobede političke pretenzije i da zaista zastupaju građane Srbije u tom VSS u sastavu u kome će on biti na način koji će omogućiti da se ostvari intencija ovog zakona. Hvala.

Uvaženi kolega, mi ne računamo na vas ni u kom slučaju, ali građani Srbije računaju na nas i računaju i na to da će vladajuća koalicija zaštititi njihove interese, konkretno na ovoj sednici interes za nezavisnim pravosuđem i na tome ćemo da radimo i tu nemojte da imate dileme, a od građana na vas niko ne računa. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, uvažene ministarke, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, ja ću kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Ivica Dačić SPS, govoriti o setu pravosudnih zakona, dok će moje kolege u nastavku sednice govoriti o ostalim tačkama dnvenog reda.

Ja bih na samom početku svog izlaganja ovaj set zakona okarakterisala kao most koji moramo preći, ne bi li smo od usvajanja ustavnih amandmana došli do ostvarivanja njihovih ciljeva u praksi i to jeste drugi korak. Sigurno će se do pravosuđa još hodati, ali mislim da su ti početni koraci najvažniji.

Ovi zakoni jesu par ekselans stručna tema, oni nisu pitanje pojedinačnog slučaja, nisu dnevno politička tema, oni su pitanje svih budućih slučajeva, koji se pojave pred našim sudovima, i zato na ovoj sednici može politički da profitira samo onaj ko pokaže stručnost objektivnost, pa makar i rizikovao da bude nedovoljno zabavan, i da ostane bez viralnog klipa na društvenim mrežama.

Takođe mora da pokaže i razumevanje za struku, jer iza ovih zakona pre vladajuće koalicije, stoje predstavnici pravosudnih profesija, članovi radnih grupa, koji su ih i pisali.

Ovakva diskusija nije lak zadatak, i nisu teme koje su pitke, čak ni svim pravnicima, pa je donekle izazov približiti ih građanima i u tom smislu ja sam u sklopu priprema za ovu sednicu učinila jedan istorijski osvrt i navešću jedan interesntan primer, odnosno primer zakona o sudijama iz 1929. godine, koji je u članu 2. sadržao eksplicitno odredbu o tome da ženska lica ne mogu da budu sudije.

Nasuprot tome, sada skoro 100 godina kasnije, došli smo do izraza feminizacija pravosuđa, do rečenice da je pravda u ženskim rukama, jer su sudije većinom žene. Da li je to pokazatelj uspeha ženske borbe za ravnopravnost ili pak toga da su žene zastupljenije u manje profitabilnim profesijama kakva je sudijska i tužilačka u odnosu na druge pravničke profesije, jeste i što se nadam uskoro da neće biti, ali svakako ovo jeste primer evolucije i progresa.

Isto tako kada je reč o garanciji i nezavisnosti pravosuđa, nezavisnosti sudova, ta garancija u našim propisima oduvek je postojala, još od Dušanovog zakonika pa na dalje, ali se kvalitet mehanizama koji su tu garanciju štitili vremenom menjao.

Sudiju je postavljao knjaz, kralj, skupština društveno-političke zajednice, Narodna skupština, i evo, stigli smo do njihovog izbora od strane nezavisnih pravosudnih tela, odnosno od strane Visokog saveta sudstva. I tačno je, prilikom regulisanja jesmo bili podstaknuti evropskim standardima, ali interesantno je da kažem da naša pravna istorija takvo rešenje poznaje.

Naime, Zakon o redovnim sudovima, sudijski zakon iz 1928. godine, dakle, prethodnik ovog kog sam prvo pomenula, a sledbenik Vidovdanskog ustava, jeste predviđao da sudije biraju nadležni sudovi, dakle, same sudije, a da ih kralj samo formalno postavlja ukazom. Međutim, taj zakon nikad nije stupio na snagu, jer takvo rešenje je verovatno bilo suviše progresivno za taj momenat i tadašnje političke prilike, ali sigurno nije suviše progresivno za 2023. godinu, naprotiv.

Ne može biti suviše progresivno da imamo izbor nosilaca pravosudnih funkcija bez uticaja politike. Ne može biti suviše progresivno da se biraju na stalnu funkciju bez takozvanog probnog perioda, da se protiv odluke o izboru na sudijsku funkciju može izjaviti žalba Ustavnom sudu, da i izbor sudija porotnika vrši Visoki savet sudstva umesto Ministarstva pravde, ne može biti suviše progresivan nesporno viši nivo budžetske autonomije itd. Isto to mislim i za rešenja koja se predlažu za tužilaštvo. Ukidanjem monokratskog principa, uvođenja kontrole hijerarhijskih ovlašćenja kroz predviđanje da obavezno uputstvo višeg javnog tužioca nižem mora biti u pisanoj formi, znači, obavezni deo spisa da protiv njega može izjaviti prigovor itd.

Mislim da su sve ovo dobra rešenja, što svakako ne znači da je iko predložene zakone čitao noseći ružičaste naočare, ali i oni koji im odriču kvalitet jesu čitali sa pogrešnom dioptrijom.

Čulo se više kritika ne samo danas, već i tokom prethodnih meseci kada je vođena javna debata i upravo ta činjenica da je kritika bilo i u postupku koji je prethodio donošenju ovih zakona i u postupku koji je prethodio ustavnim promenama upravo govori o tome da je postupak bio inkluzivan i transparentan. Uostalom, da to nije bilo slučaj sigurno ni Venecijanska komisija ni Evropska komisija ne bi propustile priliku da ukažu na propust.

Bila sam u Evropskom parlamentu kada je predstavljen Izveštaj Evropske komisije, bila sam i na sastanku sa Venecijanskom komisijom i zaista sam čula pohvale i na račun postupka koji je prethodio donošenju zakona i na račun samih zakona koji se predlažu. Naravno, ne mislim da smo zbog toga ni korak bliže ni korak dalje evrointegracijama, ali ne treba da krijemo da kompliment uvek jeste nešto što dobro dođe.

Kritike koje su se čule među diskutantima prilično su polarizovane i mislim da to ukazuje da je nađeno neko srednje rešenje, neki balans i da je predloženi tekst u najmanju ruku korektan, što naravno ne znači da nema dilema i da ih ni ja lično nisam imala. Imala sam pre svega o većini koja je predviđena za odlučivanje u Visokom savetu sudstva, da li je rešenje da je većina od šest članova Visokog saveta sudstva najbolja, budući da omogućava sudijama da maltene same donose odluke, ali onda sam to prihvatila iz razloga predviđanja kvoruma, odnosno da bi se na sednici Visokog saveta sudstva uopšte moglo odlučivati, neophodno je da sednici prisustvuje osam članova, ne šest.

Dakle, istaknuti pravnici koji usled većine za donošenje odluka od šest članova bi možda mogli da imaju smanjeni značaj, odnosno bila bi gotovo isključena mogućnost njihovog uticaja i upravo ta odredba jeste nesporno svedočanstvo toga da je potpuno isključen uticaj politike, ali ne mislim da bi trebalo izgubiti tu sponu između građana i suda, i istaknuti pravnici upravo ta spona i jesu.

Zbog toga ću prihvatiti ovo rešenje i poslanička grupa SPS će to učiniti iz razloga, kao što sam rekla, kvoruma koji je predviđen, koji zahteva prisustvo osam članova i takođe zbog odredbe koja predviđa da je za odlučivanje o najvažnijim pitanjima koja se tiču pravosuđa predviđena većina od osam članova.

Ipak, mislim da je većina koja je predviđena u tužilačkom zakonu za odlučivanje u Visokom savetu tužilaštva bolja i mislim da je možda trebalo primeniti princip ogledala, ali u svakom slučaju ta razlika i isto kao razlika u sastavu Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva jeste manifestacija razlike između nezavisnosti suda i samostalnosti tužilaštva.

Upravo ovo demantuje sve one primedbe, odnosno padaju svi prigovori da će istaknuti pravnici moći da remete nezavisnost i upravo ta preopterećenost istaknutim pravnicima navodi na misao da je nekima možda bitnije to ko će personalno biti na poziciji istaknutih pravnika u odnosu na to kako treba normativno urediti tu poziciju.

Takođe, jedna od tema jeste pitanje nedozvoljenog uticaja, odnosno u našoj pravnoj terminologiji jeste novina opisivanje nedozvoljenog uticaja kao neprimerenog i jeste kandidovala pitanje postoji li neki uticaj koji bi bio primeren i da, zapravo postoji i mislim da je veoma dobra definicija data predloženim zakonima. Ministarka je tu definiciju na početku sednice pročitala, pa je neću ponavljati, ali svakako da smatram da treba da sačuvamo izveštavanje javnosti pre svega od strane samih pravosudnih organa, kao i stručnu debatu o njihovom radu i da omogućimo kritiku koja bi bila produktivna.

Naravno da nikako nije rešenje da propustimo u radu sudova i tužilaštva. Ne sme ni da se pisne, a svi znamo da propusta ima. Ima i različitih primera ioni se mogu u velikoj meri pravdati preopterećenošću pravosuđa, isto kao i nedovoljnim brojem kadrova u sudovima i tužilaštvima, ali takođe ima i primera lenjosti i nedovoljnog interesovanja nosilaca pravosudnih funkcija.

Iskreno se nadam da će ovi zakoni koji donose veću odgovornost za sudije i tužioce ove primere svesti na minimum.

U svakom slučaju, efikasnost i trajanje sudskih postupaka jeste ono što građani najčešće zameraju i mislim da je činjenica da niko od nas ne želi da je za dostizanje pravde pred našim sudovima neophodno strpljenje i upornost onoga ko pravdu traži. Pravda mora da dođe u pravo vreme, najmanje u ono koje mi nazivamo razumnim rokom i zbog toga na tome treba i dalje da se radi, isto kao i na pitanju atraktivnosti pravosudnih profesija, na šta je danas ukazano, jer nam trebaju mlade generacije koje će sa entuzijazmom izneti cilj ovih zakona.

Ulaganje u pravosudnu infrastrukturu takođe je važno pitanje. Ulaganja su u prethodnom periodu bila značajna. I dalje se radi na tome, što sve zajedno treba da da i sa ovim izmenama zakona će dati odličnu predispoziciju za stvaranje daleko boljeg pravosudnog sistema. Zato ministarka vama želim da čestitam na uspehu koji ste u relativno kratkom periodu postigli pre svega u uobličavanju adekvatne regulative.

Pročitala sam u jednoj knjizi da je od onoga šta političari rade mnogo važnije to šta druge ljude podstiču da rade. Mislim da mi ovim zakonima ne samo podstičemo, već obavezujemo sudije i tužioce na jedan odgovorniji pristup njihovim profesijama.

Takođe, podstičemo i društvo, sve njegove aktere na stvaranje jednog ambijenta koji će čuvati nezavisnost, samostalnost i ugled pravosuđa.

Sudije i tužioci će i nakon zakonskih izmena zakletvu polagati pred ovim domom koji će im, verujem, u danu za glasanje dati poverenje, velika ovlašćenja, ali uz koje ide i velika odgovornost.

Uprkos tome što ovi zakoni nisu savršeni, nije sporno, oni jesu natprosečni i zahtevaju isto takve ljude koje će ih primenjivati. To u stvari jeste najvažnije. Ja sam milion puta govorila o tome kako je personalna komponenta nezavisnosti mnogo važnija od institucionalne.

Zaključiću time da nikom nije lako u životnoj situaciji u kojoj je prinuđeno da zatraži pomoć od suda i zato nikome ne treba dodatno otežavati neefikasnim, sporim, nekada i nepravičnim pravosudnim sistemom. Zaštitu svojih prava mora da dobije svako, nezavisno od toga da li ima mogućnosti za skupog advokata ili ne, da li poznaje važne ljude ili ne itd.

Ja nisam zaboravila poziciju sa koje sam došla na mesto narodnog poslanika. Nisam zaboravila motive koje sam tada imala, a to jeste borba za društvo u kome će pobeđivati onaj ko nešto zna, a ne onaj ko nekog poznaje. Tako mora da bude i pred sudom. To hoću ja. To hoće moja generacija. To hoće građani Srbije. To hoće SPS. Hvala vam.

Hvala vam, uvaženi predsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvažena predstavnice Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o tačkama dnevnog reda koje se odnose na oblast pravosuđa, i to najpre o Zakonu potvrđivanju drugog dodatnog protokola uz Konvenciju o visoko-tehnološkom kriminalu.

Ovo je protokol koji je danas, čini mi se, izmakao iz poslaničkih diskusija, a izuzetno je važan i veoma je afirmativno za našu zemlju da smo od država koje su u maju mesecu ovaj protokol potpisale prve od onih koje su i pristupile ratifikaciji. To svakako govori o tome da razumemo da je visoko-tehnološki kriminal ne samo kriminal budućnosti, već i kriminal sadašnjosti.

O tome govori i podatak da je Tužilaštvo za visoko-tehnološki kriminal samo u ovoj godini u radu imalo oko 5.500 ovih predmeta, a recimo juče je glavna vest u medijima bila velika akcija policije i upravo ovog tužilaštva, koju su mediji nazvali prevarom kladioničara. Naime, uhapšeno je 35 osumnjičenih, a nažalost oštećeno je nekoliko hiljada ljudi samo u ovom konkretnom predmetu.

Upravo zbog porasta broja ovih internet prevara, važno je da permanentno unapređujemo mehanizme suprotstavljanja ovoj oblasti kriminala, da u narednom periodu veću pažnju posvetimo unapređenju rada Tužilaštva za visoko-tehnološki kriminal i, kako se to u preambuli ovog protokola kaže, da naše građane zaštitimo ne samo of-lajn, već i on-lajn, za šta je međunarodna saradnja i te kako važna, i te kako bitna.

Ono što drugi protokol uz Konvenciju o visoko-tehnološkom kriminalu donosi jeste efikasnija saradnja između, s jedne strane, država i, s druge strane, privatnog sektora. Prostije rečeno, ovim protokolom se ustanovljava obaveza za Fejsbuk, Instagram, Vacap i druge, kako se u Konvenciji nazivaju, pružaoce usluga da odgovore na zahteve koje države koje su ratifikovale Konvenciju mogu neposredno da im upute i da dostave podatke koji bi bili od značaja za otkrivanje i krivično gonjenje izvršilaca krivičnih dela. To, recimo, mogu biti podaci koji se odnose na IP adresu ili pak one podatke koje je izvršilac ostavio prilikom registracije i slične podatke, koji će zapravo onemogućiti anonimnost pred zakonom i nadležnim državnim organima.

Popularne aplikacije, odnosno društvene mreže su do sada imale opciju da dostave te podatke, a sada će imati i tu obavezu, moraće to da urade jer su Konvenciju potpisale države u kojima se nalazi njihovo sedište. Zbog toga je važno da zemlje koje su potpisale protokol isti što pre i ratifikuju, kako bi ove zaista potrebne novine u oblasti borbe protiv visoko-tehnološkog kriminala što pre zaživele u praksi i olakšale posao organima krivičnog gonjenja.

No, pre potrebe za uključivanjem nadležnih državnih organa je potreba da edukujemo građane o prevarama i svim drugim izazovima po bezbednost na internetu, a puno ih je, i da radimo na prevenciji.

Poslanička grupa Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije ovu temu smatra izuzetno važnom i posvetićemo joj još vremena kroz izlaganje moje uvažene koleginice dr Tatjane Jovanović.

Kada je reč o tačkama dnevnog reda koje obuhvataju sporazume sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, oni predstavljaju produbljivanje prijateljskih odnosa sa ovom državom i u oblasti pravosuđa. Mi sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima smo do sada zaključili više sporazuma, a jedan od najznačajnijih je svakako Sporazum o međusobnom ukidanju viza, koji su 2018. godine u Njujorku zaključili ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i šeik Abdulah bin Zajed.

Takođe imamo i Sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i niz drugih sporazuma koji treba da olakšaju ekonomsku saradnju između naših zemalja, ali u oblasti pravosuđa do sada nismo imali definisane bilateralne odnose, a njihovo definisanje kroz danas predložene sporazume svakako jeste u cilju jačanja sigurnosti privrednih odnosa, kao i zaštite prava naših državljana.

Tu je najpre Ugovor o izručenju koji nosi više zaštitnih odredbi za naše državljane koji u Ujedinjenim Arapskim Emiratima krenu pogrešnim putem. Najpre, ono što je izuzetno važno jeste da se neće prihvatiti izručenje domaćih državljana, što znači da se ovim sporazumom potvrđuje princip da našim državljanima treba da se sudi u našoj zemlji.

Takođe, sporazumom se otklanja mogućnost izricanja smrtne kazne izručenim licima, budući da u toj državi ova kazna i dalje postoji, odnosno ukoliko izricanje te kazne dolazi u obzir izručenje se neće odobriti bez garancije da ta kazna neće biti izrečena.

Takođe, važno je reći da će se, prema ovom Sporazumu o izručenju, izručenje dozvoliti samo za ona dela koja se smatraju krivičnim delima prema zakonima obe države i da će se izručenje odbiti ukoliko postoji sumnja da će izručena lica biti izložena surovom, ponižavajućem ili nehumanom postupanju.

U svakom slučaju, Sporazum o izručenju između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata obezbeđuje da Republika Srbija neće biti mesto za skrivanje od krivične odgovornosti za državljane te zemlje, kao što ni Ujedinjeni Arapski Emirati neće biti mesto za skrivanje od krivične odgovornosti pred našim organima i obrnuto.

Ovaj sporazum, kao i ostali sporazumi sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, donosi mogućnost direktne komunikacije između ministarstava pravde, čime se ta komunikacija olakšava i čini značajno bržom i prosto preskaču se te birokratske barijere koje mogu da otežaju ostvarivanje uloge organa krivičnog gonjenja.

Drugi sporazum jeste Sporazum o transferu osuđenih lica, koji treba da omogući da naši državljani koji su osuđeni u Emiratima, iako su loši predstavnici naše zemlje, da ipak imaju mogućnost da kaznu zatvora izdržavaju u našoj zemlji, a time i bolju mogućnost resocijalizacije i druge šanse.

Tu je i Sporazum o pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, koji je veoma značajan u obezbeđivanju dokazne asistencije i lakšeg otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca. Svakako je važno da širimo krug država sa kojima sarađujemo u oblasti borbe protiv kriminala i potvrđivanjem ovih sporazuma mi zapravo potvrđujemo neophodnost te saradnje i dajemo joj podršku i pravni osnov.

Četvrti sporazum jeste Sporazum o pravnoj i sudskoj saradnji u građanskim i trgovinskim stvarima, koji je takođe važan, jer kako je ojačana ekonomska saradnja između naših zemalja i ljudima omogućeno da rade, zarađuju i međusobno trguju, i kao pravna i kao fizička lica, neophodno je obezbediti i efikasnu sudsku zaštitu u slučaju eventualnih sporovo, kako kroz procesnu asistenciju, pristup sudovima, tako naravno i kroz priznanje izvršenja sudskih i arbitražnih odluka.

Sve ovo može biti od značaja i za naše državljane koji žive i rade najčešće u Abu Dabiju i Dubaiu, ali ono oko čega negde treba da budemo saglasni jeste da mnogo važnije od sporazuma i benefita koje oni donose za naše državljane koji tamo žive jeste da nastavimo da radimo na tome da obezbedimo da naši ljudi ovde imaju sve ono zbog čega odlaze. Dakle, bolje životne i radne uslove, mogućnost da budu i stambeno obezbeđeni, pa sve do pravne zaštite u svojoj zemlji.

Takođe, predlog na dnevnom redu jeste i Sporazum sa Brazilom. Veoma je sličan i takođe se odnosi na pravnu pomoć u građanskim stvarima. Za naše građane donosi slobodan pristup sudovima u Brazilu, nacionalni tretman pred tim sudovima, oslobođenje od aktorske kaucije, besplatnu pravnu pomoć itd.

Kada je reč o pravnoj zaštiti pred našim sudovima, pred Narodnom skupštinom je Predlog za izbor predsednika u šest sudova, kao i 28 kandidata za sudije. Ja sam lično među poslanicima koji jedva čekaju da se ove teme isele iz Narodne skupštine. Ne zato što ne volim da pričam o tome, već zato što jedva čekam da ustavne promene, u koje iskreno verujem, dobiju svoju zakonsku konkretizaciju i da dobiju epilog u praksi, kako bi benefiti novih ustavnih garancija dobili svoj odsjaj i u očima građana.

Svakako da sudije ne treba da čekaju početak primene novog mehanizma njihovog izbora, već treba da budu nezavisni od samog stupanja na sudijsku funkciju, nezavisno od toga da li ih je izabrao parlament ili Visoki savet sudstva i da, naravno, od prvog dana sudijskog poziva, kao neki povez preko očiju, ispred sebe stave zakon i da neguju svoju stručnost i nepristrasnost.

Nove sudije koje danas biramo sigurno će samim učešćem u radu i preuzimanjem dela predmeta doprineti efikasnijem radu sudova i bržem odvijanju sudskih postupaka, jer znamo da je upravo trajanje sudskih procesa najčešća primedba koju građani imaju na rad sudova.

Jedno od mogućih opravdanja za to bi svakako bio i kadrovski deficit koji nesporno postoji u pravosuđu i tek će u narednom periodu to biti aktivno pitanje, budući da se pominje potreba za čak 500 novih sudija u budućnosti.

Zbog toga, pored normativnih unapređenja na kojima smo radili i na kojima ćemo u narednom periodu i dalje raditi, svakako treba i na druge načine da učinimo sudijski poziv atraktivnijim za mlade pravnike. Kada to kažem, pre svega mislim na unapređenje materijalnog položaja sudija.

Što se tiče kandidata za predsednike sudova, oni su dobili pozitivno mišljenje svojih kolega i sudova u kojima su radili, što smatram da je dovoljna preporuka za njihov izbor, jer same sudije najbolje znaju ko među njima ima najviše sklonosti ka organizacionim poslovima i ko bi najbolje obavljao posao rukovođenja sudskom upravom, dok mi iz parlamenta u vidu te okolnosti nemamo, što sve ide u prilog stavu potvrđenom na referendumu, da izbor predsednika sudova treba izmestiti iz Narodne skupštine u Visoki savet sudstva.

Sve u svemu, glavni zadatak zakona koji su na dnevnom redu danas i koje ćemo usvojiti u danu za glasanje, kao i kandidate za sudije i predsednika sudova koje nadam se da ćemo izabrati, jeste da s jedne strane ne bude zaštićenih, da ne bude onih koji bi bili imuni na primenu prava i isto tako da ne bude ni nezaštićenih, već da zaista svaki pojedinac može da računa da će država zaštititi njegova prava i da neće postojati ni jedan jedini predmet koji će godinama čamiti u nekoj fijoci, čekajući da nadležni organi za njega pokažu interesovanje.

To je i moja poruka za kandidate za nosioce pravosudnih funkcija. Nadam se da će u danu za glasanje biti izabrani i unapred im čestitam na tome, želim im uspeh i sreću u radu. Vama se zahvaljujem na pažnji.

Hvala vam.

Uvažena potpredsednice, uvaženi ministri, uvažena guvernerko, uvažena sudijo Delibašić, centralna tema današnje sednice svakako jeste Predlog zakona o budžetu. Međutim, stav poslaničke grupe Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije jeste da sve tačke dnevnog reda treba obuhvatiti diskusijom. Stoga ću ja govoriti o predlozima kandidata za sudije i predsednike sudova.

Naime, Visoki savet sudstva uputio je Narodnoj skupštini predlog predsednika u 12 sudova, kao i predlog 62 pretendenta na sudijsku funkciju. Ako nisam pogrešila s brojkama, sudijo, molim vas, ispravite me.

Naime, ne mislim da ovome treba posvetiti neku dugu diskusiju. Ne treba se upuštati u raspravu o personalnim rešenjima, jer smatram da smo svoj stav o izboru sudija u parlamentu već iskazali učešćem u procesu ustavne promene. Međutim, do konstituisanja pravosudnih saveta, odnosno do donošenja pravosudnih zakona ova nadležnost ostaje u domu parlamenta. Stoga mislim da to jeste prilika da povučemo neke važne paralele, kao i da kao glas naroda uputimo neke važne poruke budućim nosiocima pravosudnih funkcija, jer kao što je našim građanima važna ekonomska sigurnost, energetska sigurnost, tako im je važna i pravna sigurnost. Svašta je naš narod trpeo, ali nepravdu nikada nije.

Nezavisnost sudova definitivno jeste imperativ u ostvarivanju prava građana na pravično suđenje. Zato jesmo radili, zato i dalje radimo na unapređenju tih ustavnih garancija, ali negde mislim da smo svi svesni da je od te institucionalne nezavisnosti daleko važnija ona personalna koja zavisi od dostojanstva ličnosti svakog pojedinca na poziciji sudije.

U tom smislu najpre predsednici sudova treba da vode računa o čuvanju nezavisnosti suda i sudija, takođe da organizuju rad u sudovima na način koji će obezbediti da se suđenja odvijaju efikasno i u razumnom roku, kao i da čuvaju ugled suda i poverenje građana u pravosuđe.

Što se tiče sudija koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju, zapravo je reč o njihovom izboru na stalnu sudijsku funkciju zbog novih ustavnih rešenja i ovo je jedna od izuzetnih, u smislu da će njihov položaj i status biti garantovan već od samog momenta stupanja na sudijsku funkciju.

Takođe, u smislu garancije nezavisnosti veoma je važno da izaberemo predsednike sudova da bi oni dobili garantovan mandat, budući da je veliki broj danas predloženih kandidata u statusu vršioca dužnosti predsednika suda, što može predstavljati svojevrsnu pretnju njihovoj nezavisnosti, kao i svojevrsnu uvredu ograničenog trajanja mandata predsednika sudova. No, uz ove i ostale ustavne i zakonske mehanizme zaštite nezavisnosti pravosuđa, svakako, budući da je tu i ministar finansija, da bi uz povećanje plata zaposlenih u javnom sektoru za 12,5%, tema za neki naredni budžet trebalo da bude i povećanje plata u pravosuđu.

Konflikti u Ukrajni nesporno jesu produbili ekonomsku krizu koja traje još od kovid pandemije, a koju Vlada Republike Srbije nizom ekonomskih poteza nastoji da anulira, kao i ovim budžetom, u čemu ima podršku naše poslaničke grupe, ali isto tako situacija u Ukrajni produbila je svojevrsnu krizu prava. Učinila ju je vrištećom na međunarodnom plana. Naša perspektiva jeste evropska. Nama EU jeste pomogla time što nas je podstakla na promenu ustavnih odredbi o pravosuđu, jeste nam pomogla ulaganjem u našu pravosudnu infrastrukturu. Primera radi, u toku je izgradnja zgrade suda i tužilaštvu u Novom Sadu koja je preko potrebna, ali, nažalost, nije nam dala dobar primer vladavine prava i njegove jednake primene.

Da li je Briselski sporazum pravo i da li on vlada u odnosima Beograda, Prištine i Brisela kao njegovih potpisnika? Da li Zapad, kada metaforički sudi o potrebi zaštite teritorijalnog integriteta država, teritorijalni integritet svake države ceni jednako? Da li je, kao što je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić rekao, garancija teritorijalnog integriteta sveto pismo koje samo za Srbiju ne važi? Da li je međunarodno javno pravo uopšte pravo ili je samo puko sredstvo politike velikih sila? Da li je reforma koja će obezbediti nearbitrernu, jednaku i efektivnu primenu prava možda bila potrebnija nekom drugom? Sve ovo govorim zato što mislim da je važno sa ovog mesta, iz Doma Narodne skupštine, uputiti podršku našoj diplomatskoj borbi i poslati poruku da je Srbija pravna država koja se snažno zalaže za doslednu primenu prava kako unutrašnjeg, tako i međunarodnog?

Sve nepravde učinjene našem narodu ostaće upisane u istoriji, ali isto tako svo bezakonje treba da u svoje presude upišu časne, stručne, nepristrasne sudije koje će, za razliku od ovih međunarodnih sudija, svačije pravo, svačiju krivicu, svačiji dug, svačiji bol, jednako vrednovati i jednako primenjivati zakone.

Na kraju, da bih ostavila vreme svojoj koleginici, čestitam kandidatima za sudije i predsednike sudova koji će biti izabrani. Želim im sreću u radu i od njih zahtevam odgovornost prema Ustavu i zakonu.

Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Uvažena ministarko, gospodine Vinš, dobar dan.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih se osvrnula na jedno svoje razmišljanje još od kad sam bila student, a i kasnije kao postdiplomac. Nekako nikada nisam maštala o državnom poslu u javnoj službi, jer sam negde smatrala da se prava vrednost znanja može videti samo na slobodnom tržištu, međutim, sada shvatam da se prava vrednost zapravo vidi samo u doprinosu koji smo spremni da damo društvu i u borbi za izgradnju jednog socijalno pravednog ambijenta.

Zato kao socijalista danas ne želim da fasciniram citiranjem pravnih normi koje i te kako znam, već da ukažem zajedno sa svojim kolegama na ono što je nužnost.

Nužan nam je aplauz za sve časne ljude koji žive pošteno i poštuju propise, nužna je kazna za sve one koji propise krše, nužan je dokaz da ne postoje lakši putevi prečice i zaobilazni pravci. Zato su nužnost časni i stručni tužioci, hrabri i odlučni da se za takav dokaz bore, poštujući svačija prava, a motivisani željom da Srbija bude pravna država.

Srbija zaslužuje vladavinu prava, zaslužuje pravičan i efikasan pravosudni sistem, zaslužuje najbolji mogući okvir tog sistema, ali isto tako zaslužuje i ljude koji će i svojim moralnim i svojim stručnim kvalitetima dati veru u pravosuđe.

Mi danas biramo više javnih tužioca koji će rukovoditi javnim tužilaštvima širom zemlje i nadam se da će to činiti na način koji će obezbediti na da na svako pitanje da li je moguće, da li mogu da ne poštujem svoju zemlju i kršim njeno zakonodavstvo, stigne brz, efikasan i dovoljno glasan odgovor – ne može i da taj odgovor stigne bez obzira na to ko pitanje postavlja, ko iskušava naše zakonodavstvo.

Isto tako, bez obzira na to ko zaštitu traži, jer kao što je važna poruka države da nema zaštićenih, koja jeste poslata, podjednako je važna, možda i važnija poruka da nema nezaštićenih i da svako ko se obrati tužilaštvu može da dobije jednaku zaštitu svojih prava i satisfakciju sankcionisanjem onog ko ih ugrožava, jer svačija nesreća boli podjednako i tu reda prioriteta ne sme da bude ko god bio oštećeni.

Ono što jeste prioritet jeste poruka društvu da svaka vrsta kriminala, ko god ga vršio, ne vodi do lagodnog života, već vodi do kazne i zato nam trebaju tužioci koji su dorasli tom zadatku, koji su dorasli važnosti svog posla, koji su odlučni da rade zakonito, samostalno, nepristrasno, poštujući svačija prava, odgovorno i posvećeno sa profesionalnim i ličnim integritetom. To su zahtevi koje pred tužioce postavlja Etički kodeks.

Generalno, sve što treba da rade sve piše u propisima, a sve ono što mi očekujemo jeste da to znaju, poštuju i postupaju. Odgovornost je velika.

Unapređenja su potrebna, uprkos tome što je tužilaštvo u prethodnom periodu pokazalo zaista veliku sposobnost. Danas sam čula pohvale i uspehe koji su postignuti u konkretnim predmetima i to zaista stoji, ali ja bih dodala i to što su se tužioci u relativno kratkom periodu snašli u novom sistemu javnotužilačke istrage koja je u momentu njenog uvođenja zaista promenila dotadašnji koncept i za to zaista tužioci zaslužuju pohvalu.

Promene će potencijalno uslediti i nakon referenduma.

Jako mi se dopalo izlaganje koleginice Veljović, isto kao i kolege Kosanića iz Jedinstvene Srbije, jer su zaista po malo ušli u tematiku ustavnih promena.

I ja lično imam, pošto ću pričati sledeće nedelje, ambiciju da celo izlaganje posvetim ustavnim promenama. Danas će o tome pričati i uvaženi narodni poslanik Zvonimir Stević iz naše poslaničke grupe, ali pored angažovanja poslanika na približavanju ustavnih amandmana građanima, ja mislim da bi bilo korisno da i ministarka pravde, kao neko ko je zaista uložio veliki trud u izradu ustavnih amandmana i zaista se posvećeno bavi ovom tematikom i bio prisutan i na svim javnim slušanjima koja je organizovala predsednica Odbora za ustavna pitanja, da ipak se zauzme za jednu aktivniju prisutnost ove teme u medijima, jer stvarno mislim da građani zaslužuju da im bude objašnjeno šta ove ustavne promene zapravo podrazumevaju i šta je intencija, a zaista mislim da je intencija dobra.

Takođe, potpuno uvažavam činjenicu, i ona jeste pohvalna, povećanja plata, generalno u javnom sektoru. Međutim, i pored toga, mislim da zarade u pravosuđu zaista više nisu motiv za bavljenje tim zanimanjima i zato se negde sve više kvalitetnih pravnika odlučuje za neke druge pravničke profesije.

Eto, recimo, tu je i uloga javnih tužilaca, koji će rukovoditi tužilaštvima, da zaista svoje saradnike i zamenike motivišu na jedno ažurnije postupanje, na usavršavanje i edukaciju, uprkos tome što… Kažem, ne mislim da je plata tužilaca i sudija mala, ali mislim da je neadekvatna velikoj odgovornosti koju njihovi poslovi nose, niti da je dovoljna garancija nezavisnosti i samostalnosti. Zato smatram da bi bilo korisno ulaganje u pravosuđe i na taj način, pored toga što je u prethodnom periodu zaista dosta uloženo u unapređenje pravosudne infrastrukture, izgrađeni su objekti ili su renovirani objekti za potrebe pravosuđa u više gradova, ja sam o tome već govorila, a sada bih istakla da me zaista posebno raduje što je počela izgradnja Palate pravde u Novom Sadu, jer novosadski sud i Tužilaštvo zaista zaslužuju bolje prostorne uslove. No, za razliku od toga, mislim da je raditi u zrenjaninskoj Palati pravde jedna posebna privilegije, jer je zaista kuriozitet da jedna takva monumentalna zgrada, koja je i proglašena za spomenik kulture, čuva dostojanstvo zrenjaninskog pravosuđa. Ali, mnogo važnije od toga, dostojanstvo pravosuđa u celini treba da čuvaju svi nosioci pravosudnih funkcija u svim situacijama, bez obzira na izazove i pritiske sa kojima se neminovno, i svesni smo toga, susreću.

Poslanici Socijalističke partije Srbije će dati podršku svakome ko ima volju da se sa tim izazovima i pritiscima suoči.

Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja smatram da je umesno da na samom početku svog izlaganja, a povodom odluke o prestanku funkcije javnog tužioca u Velikoj Plani i funkcije predsednika Upravnog suda, gospođi Slavici Ivanović čestitam na navršenju radnog veka i sticanju uslova za starosnu penziju, makar što se tužilačkog posla tiče, isto kao i gospođi Jeleni Ivanović na izboru sudiju Vrhovnog kasacionog suda, što su razlozi prestanka funkcija koje sam pomenula.

Što se tiče izbora članova Visokog saveta sudstva, moja poruka njima je ista ona koju upućujem kada biramo predsednike sudova, a to je da nastoje da stvore čvrstu branu svim nedozvoljenim pritiscima i uticajima na sud, a nikako da budu karika u vršenju tih uticaja i pritisaka, pri čemu, naravno, da je u odnosu na predsednike sudova, odgovornost članova Visokog saveta sudstva još veća, budući da govorimo o organu koji je po definiciji osnovan sa ciljem da obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija i suda. Zato svi njegovi članovi moraju biti snažno okrenuti ka ostvarenju tog cilja, bez dozvole bilo čijeg uticaja na definiciju pravde u presudama suda.

Isto tako, budući da Visoki savet sudstva ima ključnu ulogu u predlaganju sudija i generalno u kadriranju u pravosuđu, svi njegovi članovi moraju biti snažno suprotstavljeni nepotizmu, lobiranju, traženju veza za napredovanje u pravosuđu i slično, jer, svi ćemo se složiti, jedina veza za pristup pravosudnim profesijama moraju da budu znanje, trud i pravdoljubivost.

Nekako mislim da sudi može samo onaj ko je daleko pošteniji od onih kojima se sudi, oni koji su stručniji od ostalih pravnika, mudriji od advokata, nezavisni od uticaja i neosetljivi na molbe. U tome vidim odlike ideala sudije kojima svaki pretendent na sudijsku funkciju mora da teži. Kada ovo kažem, naravno da aludiram na danas predloženih 25 kandidata, čije su biografije ušle u izbor sudijsko zvanje.

Odgovornost Visokog saveta sudstva na odgovor na pitanje - ko su sudije, će biti još veće ukoliko budu usvojene pomenute ustavne promene koje doduše prate brojne dezinformacije o tome šta te promene zapravo podrazumevaju. Primećujem da pokušava da se proturi priča o tome da se menja preambula, ali nekako ne mogu da verujem da neko misli da Srbija može da poveruje u to da će Ivica Dačić koji je kao ministar spoljnih poslova izdejstvovao da 19 država povuče priznanje nezavisnosti tzv. Kosova, koji i sada kao predsednik Narodne skupštine obilazi svet u očuvanju našeg teritorijalnog integriteta, evo i pre neki dan se vratio iz Egipta sa stavom njihovog predsednika o zamrznutom priznanju, i da će sada on raspisati referendum o izmeni preambule! Nikada, niko od socijalista! Ali, da se vratim na pravosuđe.

U kontekstu potrebe efikasnog suđenja, pored sudija, značajnu ulogu imaju i sudijski pomoćnici i saradnici koji su donedavno bili u nezavidnom položaju, budući da su mahom bili angažovani na određeno vreme, uz veoma sužene mogućnosti za napredovanje, i zato bih pohvalila to što je u prethodnom periodu izabran veliki broj sudija, upravo iz redova sudijskih saradnika, kao i to što je veliki broj njih dobio posao za stalno, što ovako opšte posmatrano, gledajući sve oblasti, prestaje da bude pravilo.

Kategorija stalnog zaposlenja u privatnom sektoru sve primetnije postaje izuzetak, a ta tendencija se može primetiti i u javnom sektoru, jer se koriste ugovori o privremenim i povremenim poslovima, produžavaju se mimo dozvoljenog ugovori na određeno vreme, uz fiktivni prekid od jedan dan, što sve vodi jednoj opštoj egzistencijalnoj nesigurnosti.

Recimo, kada posmatram svoje prijatelje, većina njih su zaposleni i zaista rade poslove koje su želeli, ali niko od njih nema posao za stalno. Svi su oročeno zaposleni. Onda pomislim - kako mlad čovek, ukoliko ne nasledi, kako da stekne sopstveni stan, kad sa pozicije privremeno zaposlenog o stambenom kreditu može samo da mašta? Zato i imamo pad nataliteta. Zato imamo erupciju individualizma, dominaciju ličnog i apatične mlade ljude koji u sprintu jure svoje parče u torti kapitalizma.

Ja se kao socijalista zalažem za besplatno obrazovanje, za stalno i sigurno zaposlenje, za državnu pomoć u rešavanju stambenog pitanja. Ali, ta trka, koja nam nije prirodna, nesporno je nametnuta realnost savremenog života svuda u svetu, ne samo kod nas. Ako je već tako, neka bude praćena aplauzom za one koji je trče pošteno i kaznom za one koji pravo i pravila ne poštuju.

Mojoj generaciji je nužan dokaz da se trud isplati, nužan je dokaz da ne postoje prečice i lakši putevi, da postoji efikasan, nezavistan i samostalan sud i pravične sudije koje su dostojne svog posla i koje će, ukoliko je to potrebno, biti hrabre da osude i one koji s pozicije države javna sredstva koriste za privatne svrhe, recimo, zloupotrebljavajući sistem javnih nabavki, što je i danas tema o kojoj će govoriti moja koleginica Dijana Radović, a ja ću vam se sada zahvaliti, kako bih ostavila dovoljno vremena. Hvala vam.

Imam li ja vremena?

Meni je sasvim ta dva minuta dovoljno da kažem dve rečenice. Prva će biti citat počasnog predsednika Socijalističke partije Srbije, našeg druga i prijatelje, jedne očinske figure, Milutina Mrkonjića, a on je govorio uvek – prvo struka, tek onda politika.

U pravosuđu ima mesta samo za struku, nema mesta za politiku. O tome se radi u ovim ustavnim promenama.

Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja, za svoju dužnost smatram da povodom prve tačke dnevnog reda, odnosno prestanka funkcije Osnovnom javnom tužiocu u Kuršumliji, gospodinu Ranku Maksimoviću, čestitam na navršenju radnog staža i odlasku u penziju.

Što se tiče druge i treće tačke dnevnog reda, odnosno izbora sudija i predsednika sudova, ovo je već ko zna koja sednica Narodne skupštine koja je posvećena tim temama. Naime, više od 200 sudija je tokom poslednjih godinu dana stupilo na sudijsku dužnost, što znači da je značajno smanjen kadrovski deficit, koji je nesporno postojao, ali i dalje postoji u našem pravosuđu.

Kada sam se pripremala za neku od privih sednica na kojima sam govorila na temu izbora sudija, naišla sam na podatak da našem sudstvu nedostaje negde oko 400 sudija. Sasvim sam sigurna da je to jedan od razloga, nedovoljne efikasnosti suđenja. I nove sudije će, pa nesporno, samim svojim učešćem u radu i preuzimanjem dela predmeta, doprineti tome da se sudski postupci brže odvijaju, a znam da je dugo trajanje postupaka jedan od osnovnih prigovora koji građani ističu na rad sudova.

Ali, isto tako, znam da se ponekad, retko, ali se ističe i prigovor deficita dostojanstva, deficita odvažnosti, deficita stručnosti u srpskom sudstvu. To je retko, ali smo svi svesni da takvi problemi postoje i njih ćemo rešiti samo ukoliko, dokle god je to u našoj nadležnosti, na mesta sudija i na mesta predsednika sudova budemo birali ljudi koji su tim funkcijama zapravo dorasli i sa moralnog i sa stručnog apsekta, jer da sudi može samo onaj ko je bolji od ostalih.

Država Srbija i njeni građani zaslužuju mnogo više od prosečnih sudija koji će otaljavati predmete u zamenu za platu i stalno zaposlenje.

Ja uvek koristim blage reči, ali to ne znači da nemam jake argumente i još jaču želju da Srbija bude pravna država, država časnih sudija i poštenog naroda, u kojoj je nepoštovanje zakona put do kazne, a ne put do lagodnog života, u kojoj se ceni onaj ko zna, a ne onaj ko nekog poznaje.

Sreća nije svima isto naklonjena, ali država mora da bude. Mora svakom omogućiti šansu da se školuje, da se pošteno zaposli i što je najvažnije, da pošteno živi od svog rada.

Ja kao socijalista želim da Srbija bude zemlja najboljih šansi, koje se pružaju najboljima, a ne, kako nekada deluje, da najbolje prolaze oni najgori, dok najbolji odlaze da budu najbolji negde drugde.

Zato se svi zajedno moramo boriti za socijalno pravedno društvo, koje podstiče prave vrednosti i podržava prave ljude. Ja znam da je to teško dostižno, ali meni, sa ovog mesta, kao narodnom poslaniku, ne sme da bude teško da ukažem na ono što bi trebalo da predstavlja sistem vrednosti u našoj zemlji. Posebno kada je reč o pravosuđu, besna sam što ceo život slušam, kako je nekada bilo bolje, kako je nekada bilo ugledno naše pravosuđe, kako je nekada sudija bio gospodin. Pa, zašto to više nije i zašto ne bi opet bio?

Ja mislim da bi bio kada bi svaki nosilac pravosudne funkcije bio svestan značaja svog posla i visine svog položaja, kada bi u svakom momentu na umu imao svoju obavezu vrsnog poznavanja zakona, njegove slepe i dosledne primene, ali obaveze jednog uspravnog i dostojanstvenog hoda.

Ja znam da postoje sudije koje svoj posao doživljavaju kao lep posao sa finim radnim vremenom, ali isto tako znam da postoje i sudije koji svoj poziv doživljavaju kao priliku da trguju pravdom. To su izuzeci, ali ja ne želim da oni budu ogledalo našeg pravosuđa. Zato podršku za izbor u zvanja treba da dobiju oni kandidati koji su stručni, koji su visoko moralni, časni i koji imaju entuzijazam, imaju motiv da unapređuju srpsku sudstvo. Nadam se je VSS baš zbog takvih kvaliteta na ovaj način sastavio Predlog za izbor sudija i predsednika sudova.

S druge strane, neophodno je da svi mi kao društvo budemo svesni značaja sudijskog poziva i svesni težine tereta deljenja pravde i da imamo poštovanja prema onima koji su se odvažili da taj teret preuzmu.

Evo, mi sad menjamo Ustav da bismo imali pravosuđe po evropskim standardima. Pa po istim tim standardima treba da odredimo i plate sudija i tužilaca. Pa, evo, vi ste rekli da to više nije toliko popularno zanimanje, pa baš zato što su plate nedovoljno adekvatne odgovornosti koje sudije imaju, a imaju odgovornost da sude onako kako zakon kaže, svima jednako, i to u razumnom roku.

Socijalistička partija Srbije se zalaže za izgradnju društva socijalne pravde u kojem će postojati jedan efikasan mehanizam za ispravljanje društvenih nepravdi, a taj mehanizam je pravosuđe.

Zato apelujem na predsednike sudova koji budu izabrani da budu čvrsta brana svakom pokušaju i svakoj vrsti nedozvoljenih uticaja na sud, a ne da budu deo kanala kojim se ti uticaji vrše.

Sudije moraju biti glas zakona i glas struke, koji će sa integritetom, objektivno i nepristrasno sagledavati činjenice i donositi odluke koje će štititi naš pravni poredak, čineći Srbiju zemljom u kojoj svi oni koji je ne poštuju time što krše njeno zakonodavstvo znaju da će kad tad doći pred časnog, stručnog, nezavisnog i nepristrasnog sudiju.

Mi socijalisti od sudije očekujemo baš takve osobine i apelujemo da ih neguju tokom celog svog radnog veka, jer bez njih nema uspešnog funkcionisanja pravosudnog sistema. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, danas postoje brojna zanimanja koja su tu da olakšaju život građana. Recimo, postoje agenti za nekretnine, postoje trgovinski zastupnici, tradicionalno, naravno, i advokati. Građani neretko kada traže nekretninu angažuju agenta za nekretnine, on poznaje prilike na tržištu, objasne mu kakve su njihove potrebe, kakav stan traže, a on, u nastojanju da zaradi, da profitira, obavi posao na najbolji mogući način.

Isto, kada ste pretrpeli neku štetu angažujete advokata da on obavi prosto sav posao i da vam posle samo transferiše sredstva ukoliko je u sporu uspeo. Često se kaže - ma bolje mi je da platim nekog stručnjaka da mi to obavi, nego da ja mislim o tome i sada da se mučim sa tim. To je onako negde i logično. Često se sada ovakve rečenice čuju među građanima.

U tom maniru bi trebalo da postupa i državna vlast. Naime, državni aparat i postoji zato da bi se građani lišili, tj. da bi im se olakšao njihov privatni život time što neće morati da razmišljaju o pitanjima koja su preneta u nadležnost države i celog državnog aparata. Svi javni funkcioneri bi trebalo da postupaju kao politički agenti, kao politički advokati, kao zastupnici građana i da umesto njih na najbolji mogući način obavljaju svoje poslove, da građani ne bi morali da se opterećuju razmišljanjima npr. koliko je plaćen kontejner za komunalni otpad, od koga je nabavljen i slično. Prosto, državni aparat je tu zbog građana, građani biraju ko će taj aparat činiti, biraju svoje predstavnike, posredno biraju i sve javne funkcionere i za to kažem da bi oni trebalo da budu politički advokati građana.

Međutim, nažalost, u svakom društvu, u svim vremenima nalazili su se pojedinci koje neki privatni interesi udalje sa tog puta zastupnika, puta kojim bi trebao da korača neko ko želi da se predstavlja kao zastupnik građana. Zbog toga građani treba da ostanu gospodari posla, treba da nastave da se interesuju za ono šta javni funkcioneri rade i zbog toga, naravno, mora da im se omogući pristup svim informacijama koje se tiču posla javne vlasti, poslova javnih funkcionera, da budu u prilici da znaju ko te poslove obavlja, kakve su biografije ljudi koji vrše javnu vlast, koje poslove tačno podrazumeva vršenje određene funkcije, na koji način se obavljaju, pod kojim uslovima, za koje naknade itd.

Dakle, mora se građanima omogućiti da ostvare svoje pravo na kontrolu javne vlasti, jer u javnom sektoru nema mesta za tajnu, isto kao što ni javni funkcioneri nemaju pravo na privatnost u obavljanju svoje funkcije. U tom cilju je i donet Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U tom cilju je i obrazovana institucija Poverenika koji treba da se stara o primeni tog zakona u praksi. Konačno, u tom cilju se i danas vrše izmene zakona.

Šta je ono što građani treba da znaju? Dakle, treba da znaju da imaju pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ponoviću da su to sve one informacije koje se tiču rada organa javne vlasti ili su sa tim radom u vezi. To mogu da traže bez potrebe da objašnjavaju zašto žele da dođu u posed tih informacija, jer se pretpostavlja da imaju interes i dovoljno razloga da znaju šta se dešava u državi, u pokrajini, kao i u gradovima. Naravno da postoje izuzeci od tog pravila, ali oni su zakonom taksativno navedeni i moraju se restriktivno u praksi i tumačiti.

Čak, recimo, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ide dotle da i kada je neki podatak označen kao tajni, kada nosi oznaku tajnosti, može se zahtevati pristup tom podatku, a Poverenik ima ovlašćenje da, ukoliko proceni da taj podatak bez opravdanih razloga koji bi bili zasnovani na propisima nosi oznaku tajnosti, može da naloži organu da taj veo tajnosti skine sa predmetnog podatka. Dakle, kao što sam rekla, malo je razloga za tajne u javnom sektoru.

Takođe, građani treba da znaju da zahtev za pristup informacijama mogu da traže od svakog organa javne vlasti, uključujući i javna preduzeća, vršioce javnih ovlašćenja, pa čak i pravna lica čije je poslovanje u pretežnoj meri sadržano. O tome je ministarka i pričala i to su zaista dobre izmene.

Takođe, važno je da znaju i želim ovim putem i da ih podsetim na to da sam zahtev za pristup informacijama od javnog značaja mogu da podnesu i usmeno, na licu mesta, kod bilo kog organa javne vlasti. Sam postupak traženja informacije nije preterano formalizovan. Dakle, put do informacije je prilično prohodan.

Ukoliko po njihovom zahtevu ne bude postupljeno, ukoliko on bude odbačen, odbijen ili na bilo koji način uslovljen, imaju pravo žalbe Povereniku. Dakle, tada Poverenik stupa na scenu, štiti to pravo i prema novim izmenama ima i nova ovlašćenja i mnogo čvršće mehanizme kojima može da prinudi organe javne vlasti da daju informacije građanima.

Uostalom, kao što se kaže, informacija je moć, a moć treba i mora da pripada narodu. Zato građanima i treba omogućiti slobodan pristup svim informacijama i to na način koji će biti jednostavan i koji, kao što sam rekla, neće biti opterećen formalnostima.

Isto tako, u tom cilju, kako bi i sama institucija Poverenika i sve mogućnosti koje on pruža bile dostupne svim građanima, jedna od izmena je i mogućnost da se kancelarije Poverenika otvore van Beograda. Dakle, i građani u manjim mestima će biti u prilici da neposredno komuniciraju sa Poverenikom, isto kao što će Poverenik moći lakše da približi ono što radi, ono što su njegovi zadaci građanima.

Dalje, kao što sam rekla, ukoliko organ vlasti od koga je tražena informacija ne postupi po tom zahtevu, podnosi se žalba Povereniku. Dakle, njegova ovlašćenja se aktiviraju. Ponavljam da su ona šira nego što su bila pre ovih izmena, jer je do sada, naravno, postojala prekršajna odgovornost, mogao se podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Međutim, sada i sam Poverenik može direktno da izriče novčane kazne.

Znam da je i do sada postojao veliki trud da se na neki način sankcionišu državni organi koji ne postupaju po zahtevima za davanje informacija od javnog značaja, pa je čak na sajtu Poverenika postojala, ja bih to nazvala neka lista sramna, odnosno lista organa koji nisu postupili po zahtevima. Međutim, malo ljudi to gleda i mislim da se ovim izmenama uvode sankcije koje će pojačati disciplinu javne vlasti.

Međutim, sve ovo i sav mehanizam pristupa informacijama od javnog značaja ne treba da služi za zadovoljenje neke puke radoznalosti ili neke znatiželje. Ja sam pretraživala praksu Poverenika za informacije od javnog značaja i videla sam da su traženi tako neki podaci banalni. Ne znam sada iz kog razloga je to traženo, ali ovako kako mi se čini, recimo, tražiti adresu na kojoj živi neki javni tužilac, meni je to očigledno podatak koji ni u kom slučaju ne može da se smatra da je od javnog značaja.

Apelujem da se to ne radi, da se prosto na taj način ne parališe rad Poverenika. Isto kao što pravo na dostupnost informacija od javnog značaja ne treba da se zloupotrebljava. To nije pravo koje je ustanovljeno da bi bilo ko od toga profitirao, već je ustanovljen da bi građani imali uvid koji im je neophodan da razviju stav o kvalitetu rada javne vlasti, da iznesu svoje mišljenje i da eventualno i kandiduju svoje ideje za unapređenje tog ranga. Prosto, ja mislim da je ovaj mehanizam putem kog građani mogu da daju svoj doprinos, pa makar to bila i kritika, jer i kritika može da bude izuzetno produktivna i korisna kada je dobronamerna.

Ali, mogućnost da se zloupotrebljava pravo, da se koristi suprotno cilju zbog kog je ustanovljeno nešto što treba sprečiti i to je ovim izmenama i urađeno, odnosno pokušava da se smanji prostor za korišćenje ovog mehanizma suprotno svrsi zbog kog je taj mehanizam i ustanovljen. Zbog toga sad recimo nema više neposrednog obraćanja Prekršajnom sudu, već se ustanovljava podnošenje žalbe Povereniku kao jedna procesna pretpostavka. Organi imaju mogućnost da traže preciziranje zahteva ukoliko je u zahtevu traženo previše informacija i ukoliko bi postupanje po njemu opteretilo, usporilo i otežalo rad tog organa.

Takođe, organi od kojih su informacije tražene mogu da produže rok ili da sebi olakšaju ispunjavanje svojih obaveza. To su korisne informacije i verujem da će pristup informacijama od javnog značaja i mogućnost traženja informacija vratiti na pravi put.

Pomenula bih još samo nekoliko novina koje se najviše ističu. Naime, ministarka je govorila o toj proaktivnoj transparentnosti, odnosno obavezi organa da prosto preduprede traženje informacije time što će na svojim sajtovima, odnosno na veb prezentacijama objavljivati informacije koje onako apriori ocene da bi bile od javnog značaja i mislim da je to veoma dobra i korisna novina. Isto tako, sada su veoma aktuelne društvene mreže i mislim da je pohvalno što mnogi državni organi imaju naloge na društvenim mrežama posebno zbog mlađih ljudi koji se često putem Fejsbuka, Instagrama i informišu, i dobro je da na društvenim mrežama mogu da dobiju i zvanične informacije od nadležnih organa.

Mi socijalisti kao poslanička grupa imamo Instagram nalog. Svako od nas pojedinačno ima naloge na Instagramu, a nalog ima i predsednik Narodne skupštine i redovno informiše javnost i svoje pratioce o tome šta radi i koje sve sastanke organizuje i prosto šta je tema u Narodnoj skupštini.

E, sada, pošto sam vam rekla da sam pretraživala praksu Poverenika samo bih jednu digresiju napravila zato što smatram da je važno, a videla sam da je podnet zahtev za informaciju o tome da li je određena osoba doktor medicine, da li je zaposlena u određenoj zdravstvenoj ustanovi i da li je završila specijalizaciju i iz koje oblasti je ta specijalizacija.

Recimo, ne znam kakav je ishod tog postupka pred Poverenikom, nije to sad ni važno, ali mislim da je to pitanje veoma korisno i da je dobro što postoje građani koji se o tome interesuju, a ovo sve kažem zato što je poslednjih dana i meseci veoma aktuelna tema nadrilekarstvo, odnosno osobe koje se lažno predstavljaju kao lekari, posebno u domenu tog ulepšavanja i plastične hirurgije, nije ni bitno, i mnogo ljudi je oštećeno usled takvog postupanja neodgovornih pojedinaca, koji će naravno biti sankcionisani, ali hoću da kažem da je pohvalno interesovati se za to ko su ljudi od kojih očekujete lekarsku pomoć.

Podelila bih informaciju o tome da Lekarska komora Srbije na svoj sajtu objavljuje uvek ažurnu listu lekara sa brojem njihove licence, sa naznakom iz koje oblasti su završili specijalizaciju i da li su, tako da apelujem na građane da ukoliko imaju sumnju i to da li je neko ko se predstavlja kao lekar, stvarno lekar, da eto, mogu i na taj način da provere, ali svakako treba se o tome interesovati.

Takođe, prekršajna odgovornost za nepostupanje po zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja je do sada bilo ustanovljena samo za rukovodioca organa, a sada se ona proširuje i na lice koje je u okviru tog organa ili preduzeća, organizacije konkretno zadužena za postupanje po zahtevu. U tom smislu hoću da kažem da i dalje u nekim lokalnim samoupravama, u nekim preduzećima postoji problem, odnosno da zaposlenima i dalje nije u potpunosti jasan zakon, nisu u potpunosti obučeni za sprovođenje tog mehanizma, tako da pozdravljam to što će sa edukacijama biti nastavljeno i što će za to biti izdvojena i dodatna sredstva, jer smatram da bi neko snosio odgovornost. Prvo mora da mu bude pružena adekvatna obuka.

Završiću sa time da je sloboda temelj ideologije SPS i izvor svih vrednosti za koje se mi zalažemo, a jedna od onako bazičnih formi slobode jeste sloboda misli, a nje nema bez adekvatnog osnova za formiranje stava, a taj osnov je informacija i zato je važno da informacije budu dostupne svima, da svako može da ostvari svoje pravo na kontrolu javne vlasti i da svako na osnovu zvanično dobijenih informacija može da ocenjuje rad vlasti, a ne na bazi dezinformacija, tračeva ili insinuacija.

Zbog toga naravno da će poslanička grupa SPS podržati Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, dobar dan svima.

Danas je na dnevnom redu, kao što su kolege već rekle, izbor sudija u više osnovnih prekršajnih i jednom privrednom sudu u Srbiji. Međutim, pre nego što počnem svoje izlaganje o temi dnevnog reda, ja prosto ne mogu a da se ne osvrnem na najveći diplomatski događaj u svetu, koji se prethodnih dana održao u našoj zemlji, u našoj Srbiji, a naravno da mislim na samit Pokreta nesvrstanih, što smatram da je zaista jedan spektakl u međunarodnoj diplomatiji.

Ponosna sam što je svečana večera održana baš ovde u Narodnoj skupštini i što je predsednik Narodne skupštine bio domaćin. Mislim da kao poslanik SPS, koju predvodi Ivica Dačić, sa ponosom mogu da govorim o Pokretu nesvrstanih, ne samo zbog uloge koju je on imao u organizaciji celog tog događaja, već i zato što je kao ministar spoljnih poslova i lično posetio većinu tih zemalja, što je održavao kontakte sa njima i jednim delom na prizmi tog udruženja uspeo da izdejstvuje da 19 zemalja povuče priznanje tzv. Kosova. Zbog toga ja smatram da će on u istoriji ostati upamćen kao najuspešniji ministar spoljnih poslova i težak je zadatak svih onih koji su sada i koji će u budućnosti biti na toj funkciji da premaše takve rezultate.

Generalno, politika SPS jeste da čuvamo kontakte koji su nam ostavljeni u nasleđe. Dakle, Srbija kao sukcesor bivše Jugoslavije, kao što je nasledila obaveze, svakako da ima i pravo da koristi svo nasleđe bivše države, pa i kontakte sa zemljama nesvrstanih, što naravno i treba raditi.

Mi čuvamo naše nasleđe, baštinimo one dobre stvari i na tom temelju kreiramo budućnost i zalažemo se za izgradnju jednog socijalno pravednog društva koje će činiti jednaki ljudi. I naravno da u izgradnji jednog takvog društva značajnu ulogu imaju sudije i celokupno pravosuđe.

Ovaj uvod koji su činili nesvrstani uopšte nije slučajan, zato što smatram da i sudije, poput zemalja koje su činile Grupu nesvrstanih, treba da budu baš takve, da ne stanu ni na čiju stranu, ni stranu istoka ni zapada, već treba da budu isključivo na strani zakona. Ne ni na strani tužioca, ni tuženog, ni okrivljenog, ni oštećenog, ni poverioca, ni dužnika, pa ni vlasti, niti opozicije, već samo i isključivo na strani zakona, da ne podležu bilo kakvim pritiscima. Smatram da jedan pravi sudija ne sme ni da se boji ni da se saoseća.

Znam da je to sada meni sa ovog mesta možda lako da kažem, ali u tome i jeste težina sudijskog poziva. Mislim da je to mnogo teže nego biti poslanik, jer mi ovde donosimo zakone apstraktno, generalno rukovođeni najboljim interesom naše zemlje, ali konkretna primena tih zakona, na konkretne slučajeve, što konkretno određuje sudbine ljudi, jeste na sudijama. Mi ovde iz Narodne skupštine ne možemo, poput sudija koje primenjuju pravo, da osetimo suze oštećenog ili krivnju okrivljenog. Ja zbog toga smatram da je u toj raspodeli državne vlasti najteža i najosetljivija uloga data baš sudovima. Već jednom sam rekla, ali ću i ovog puta izraziti poštovanje prema svim sudijama.

Moje osnovne poruke za kandidate koji će biti izabrani jeste da nakon stupanja na sudijsku funkciju ne sude po svom najboljem znanju, nego po onom znanju koje je najbolje moguće, budući da će, ukoliko ustavne promene budu sprovedene, biti ukinut ovaj probni period, tj. ovaj prvi izbor na tri godine, već će funkcija biti stalna od samog izbora. Poručujem im da ih ta stalnost sudijske funkcije ne opušta, već da ih naprotiv obavezuje na jedno stalno usavršavanje i permanentno unapređenje njihovog rada. Naravno, poruka je i da tokom svog rada čuvaju dostojanstvo svih stranaka koje se bilo kojim povodom pojave pred sudom, jer mislim da građani Srbije to zaslužuju.

Pravosuđe je ogledalo pravne države i građani najčešće kroz rad sudova percipiraju odnos države prema njima i zbog toga taj odnos sudija prema strankama koje se pojavljuju pred sudom mora da bude korektan i motivisan samo i isključivo doslednom primenom zakona. I naravno, mora se dalje raditi na čuvanju poverenja koje građani imaju u pravosuđe.

Problem koji nije nov, dešava se već duže vremena, jeste veoma neusaglašena i kontradiktorna sudska praksa koja mislim da kod građana izaziva konfuziju, jer ne znam kako vi običnim građanima koji su laici, nemaju pravničko znanje, kako oni mogu da razumeju potpuno različite sudske odluke koje se donose povodom istovetnih tužbenih zahteva, pa makar i u prvom stepenu? Hoću da kažem da, recimo, u ovim sporovima koji se vode povodom troškova obrade kredita, građani podnose istovetne tužbe na zahteve a dobijaju različite odluke, pa makar to bilo i u prvom i samo u prvom stepenu, što mislim da nije u redu.

Zbog toga smatram da bi na daljem usaglašavanju sudske prakse trebalo raditi, da li kroz aktivniju ulogu Vrhovnog kasacionog suda ili kroz izmene propisa, u smislu da značaj zadatka Vrhovnog kasacionog suda da usaglašava sudsku praksu nije dovoljno prepoznat kroz naše propise.

Meni je žao što svoje mesto u tekstu ustavnih amandmana nije našla odredba o sudskoj praksi kao dopunskom izvoru prava, iako se stvarno slažem da bi to u našem pravnom sistemu bio kuriozitet koji bi zahtevao dalju razradu, ali mislim da bi na duge staze to bilo i te kako korisno za naše pravosuđe.

Pomenula sam ove troškove obrade kredita koji su i dalje onako najaktuelniji sporovi, ali i najproblematičniji, pa makar sa aspekta preopterećenosti sudova. Znamo da su neki sudovi potpuno blokirani, tj. u velikoj meri im je otežano funkcionisanje, što se dalje odražava na suđenje u razumnom roku, odnosno na česta prekoračenja tog roka koji bi se smatrao razumnim. Znam da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav, naravno da taj stav poštujem, međutim, ne znam da li je sadržinski, i to je sa aspekta interesa građana najbolje.

Recimo, ja sam rešenje tog problema videla u donošenju zakona kojim bi se propisale obaveze banaka da građanima koji bi im se neposredno obraćali isplate glavnicu tih troškova koji su naplaćeni, da im se kamata oprosti, to sad nije stručni termin, da se kamata na taj iznos otpiše, i da to bude procesna pretpostavka za podnošenje tužbe. Dakle, da se to reši na relaciji banaka i klijenata, da se iznos ograniči samo na glavnicu, odnosno iznos koji je od klijenta naplaćen ili da se taj iznos uračuna u isplatu drugih dugovanja koja građani imaju prema banci i da se uopšte isključi potreba vođenja sudskih postupaka po tom osnovu. To rešenje se, recimo, opet ne bi sviđalo advokatima, jer bi onda isključilo njih kao posrednike između klijenta i banke, odnosno oni kroz pokretanje sudskih postupaka ostvaruju određeni profit, ali mislim da kada bi rešenje bilo ovakvo onda ne bi imali alibi u interesima građana.

Predlažem kolegama, deluje mi da me je većina čula, da se razmisli o donošenju jednog takvog rešenja. Mislim da bi bilo korisno i za građane, dok za banke ne bi predstavljalo veliko opterećenje, čak sam čula da su neke banke već i ponudile da se okončaju sudski sporovi, a da se taj iznos isplati.

U svakom slučaju, od budućih sudija SPS očekuje da kao novoizabrani pokažu jedan veći nivo ažurnosti u radu, jer kao što sam rekla, za građane je veoma važno da se suđenja odvijaju u jednom razumnom roku i da suđenje bude efikasno.

Potpuno sam svesna da nije sve odgovornost samo na sudijama, da svakako bi trebalo i modernizovati sam proces suđenja, unaprediti građansko-procesno zakonodavstvo na čemu se i radi, da treba i popuniti slobodna sudijska mesta što se opet već radi. Ovo je ko zna koji izbor sudija. Sigurna sam da će taj trend prijema novih sudija biti nastavljen, što će se sve odraziti na veću efikasnost rada sudova, ali i same sudije treba da pokažu jednu efikasnost u radu.

Od sudija naravno očekujemo i da dosledno primenjuju zakone, da na taj način obezbede pravnu sigurnost, koja je za jednu ozbiljnu državu i te kako važna, uz sve ostale aspekte čije je ispunjenje neophodno da bi se građani osećali sigurno.

Poslednjih dana je veoma aktuelna tema i ta energetska sigurnost. Zašto da ne prokomentarišem, tj. ne istaknem ili pohvalim sve ono što je naša država po tom pitanju radila i naravno naš direktor, gospodin Dušan Bajatović, šta je sve urađeno po pitanju zadržavanja cene gasa za domaćinstva, po pitanju balkanskog toka, pa i po pitanju pregovora o novom sporazumu i pregovora o novoj ceni koja će opet biti na niskom nivou.

To su zaista važne stvari, kao što je važno što je naša država energetski nezavisna, ali isto tako treba da se odlikuje i nezavisnim pravosuđem. U tom kontekstu, kao što sam već spomenula, ustavne promene koje za cilj imaju unapređenje nezavisnosti pravosuđa, gospodin Fila je pomenuo već ta pitanja, recimo on je, kao što smo videli, žestok protivnik toga da se izbor sudija izmesti iz Narodne skupštine, što svakako teorijski ima svoje opravdanje. Ali, ako ovako realno i praktično sagledamo da li poslanici zaista biraju sudije, jer vi kada pogledate ove biografije, ja ove kandidate stvarno ne poznajem, niti sam se raspitivala o njima, evo kandidatkinja pod brojem jedan, mogu samo da izračunam da je ona završila fakultet sa 23 godine, znači studirala je u roku na državnom fakultetu u Novom Sadu, pravosudni ispit je položila za dve godine i četiri meseca.

Dakle, to su tokom obrazovanja rezultati koji su dobri. Ne znamo prosečnu ocenu. Radno iskustvo je takođe korektno. Ima preporuku tužilaštva u kom je radila. Eto, ništa od toga nije garancije, ipak je njen izbor, čini mi se da je kandidatkinja broj jedan bila osporena, znači ništa od ovoga nije garancija, sve su samo indicije. Mi kandidate ne poznajemo. Nije nađen mehanizam putem koga bi mi mogli lično njih da upoznamo, da intervjuišemo. O njihovom radu znamo samo da su položili sudijski ispit sa najvišom ocenom. Ostaje nam da verujemo u preporuku koju su kandidati dobili od kolega. Eto, jedino kroz podatke koje bismo dobili od nekih drugih državnih organa koji sprovode bezbednosne promene.

Svakako mislim da to nije dovoljno podataka na osnovu kojih bi poslanik mogao da odluči da li će glasati ili ne. Neke indicije ovde fale, kao što je gospodin Fila rekao, fali i prosečna ocena. Ovu dužinu studiranja mi sami možemo da računamo, njenu efikasnost u radu, kvalitet odluka. Opet zaključke o tome izvodimo iz činjenice da su preporučeni od strane kolega i sudova u kojima su radili.

Zbog svega toga ja mislim da je ipak bolje da se izbor izmesti iz Narodne skupštine u Visoki savet sudstva, jer mislim da je ipak bolje da kolege biraju kolege u smislu da mogu neposrednije i sa više činjenica da ocenjuju njihov rad. Nekako, imam poverenja da će taj izbor biti korektan.

U svakom slučaju, ko god bude birao sudije, od njih se očekuje jednaka uloga u izgradnji pravne države i izgradnji jednog efikasnog mehanizma za ispravljanje društvenih nepravdi, a taj mehanizam jeste efikasno pravosuđe. Već sam jednom rekla, vakcinom protiv korone, efikasnim pravosuđem protiv nezakonitih, kriminalnih, koruptivnih akata.

Svim kandidatima koji budu izabrani želim mnogo uspeha u radu, a svojim kolegama se zahvaljujem na pažljivom slušanju.