Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, danas postoje brojna zanimanja koja su tu da olakšaju život građana. Recimo, postoje agenti za nekretnine, postoje trgovinski zastupnici, tradicionalno, naravno, i advokati. Građani neretko kada traže nekretninu angažuju agenta za nekretnine, on poznaje prilike na tržištu, objasne mu kakve su njihove potrebe, kakav stan traže, a on, u nastojanju da zaradi, da profitira, obavi posao na najbolji mogući način.

Isto, kada ste pretrpeli neku štetu angažujete advokata da on obavi prosto sav posao i da vam posle samo transferiše sredstva ukoliko je u sporu uspeo. Često se kaže - ma bolje mi je da platim nekog stručnjaka da mi to obavi, nego da ja mislim o tome i sada da se mučim sa tim. To je onako negde i logično. Često se sada ovakve rečenice čuju među građanima.

U tom maniru bi trebalo da postupa i državna vlast. Naime, državni aparat i postoji zato da bi se građani lišili, tj. da bi im se olakšao njihov privatni život time što neće morati da razmišljaju o pitanjima koja su preneta u nadležnost države i celog državnog aparata. Svi javni funkcioneri bi trebalo da postupaju kao politički agenti, kao politički advokati, kao zastupnici građana i da umesto njih na najbolji mogući način obavljaju svoje poslove, da građani ne bi morali da se opterećuju razmišljanjima npr. koliko je plaćen kontejner za komunalni otpad, od koga je nabavljen i slično. Prosto, državni aparat je tu zbog građana, građani biraju ko će taj aparat činiti, biraju svoje predstavnike, posredno biraju i sve javne funkcionere i za to kažem da bi oni trebalo da budu politički advokati građana.

Međutim, nažalost, u svakom društvu, u svim vremenima nalazili su se pojedinci koje neki privatni interesi udalje sa tog puta zastupnika, puta kojim bi trebao da korača neko ko želi da se predstavlja kao zastupnik građana. Zbog toga građani treba da ostanu gospodari posla, treba da nastave da se interesuju za ono šta javni funkcioneri rade i zbog toga, naravno, mora da im se omogući pristup svim informacijama koje se tiču posla javne vlasti, poslova javnih funkcionera, da budu u prilici da znaju ko te poslove obavlja, kakve su biografije ljudi koji vrše javnu vlast, koje poslove tačno podrazumeva vršenje određene funkcije, na koji način se obavljaju, pod kojim uslovima, za koje naknade itd.

Dakle, mora se građanima omogućiti da ostvare svoje pravo na kontrolu javne vlasti, jer u javnom sektoru nema mesta za tajnu, isto kao što ni javni funkcioneri nemaju pravo na privatnost u obavljanju svoje funkcije. U tom cilju je i donet Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U tom cilju je i obrazovana institucija Poverenika koji treba da se stara o primeni tog zakona u praksi. Konačno, u tom cilju se i danas vrše izmene zakona.

Šta je ono što građani treba da znaju? Dakle, treba da znaju da imaju pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ponoviću da su to sve one informacije koje se tiču rada organa javne vlasti ili su sa tim radom u vezi. To mogu da traže bez potrebe da objašnjavaju zašto žele da dođu u posed tih informacija, jer se pretpostavlja da imaju interes i dovoljno razloga da znaju šta se dešava u državi, u pokrajini, kao i u gradovima. Naravno da postoje izuzeci od tog pravila, ali oni su zakonom taksativno navedeni i moraju se restriktivno u praksi i tumačiti.

Čak, recimo, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ide dotle da i kada je neki podatak označen kao tajni, kada nosi oznaku tajnosti, može se zahtevati pristup tom podatku, a Poverenik ima ovlašćenje da, ukoliko proceni da taj podatak bez opravdanih razloga koji bi bili zasnovani na propisima nosi oznaku tajnosti, može da naloži organu da taj veo tajnosti skine sa predmetnog podatka. Dakle, kao što sam rekla, malo je razloga za tajne u javnom sektoru.

Takođe, građani treba da znaju da zahtev za pristup informacijama mogu da traže od svakog organa javne vlasti, uključujući i javna preduzeća, vršioce javnih ovlašćenja, pa čak i pravna lica čije je poslovanje u pretežnoj meri sadržano. O tome je ministarka i pričala i to su zaista dobre izmene.

Takođe, važno je da znaju i želim ovim putem i da ih podsetim na to da sam zahtev za pristup informacijama od javnog značaja mogu da podnesu i usmeno, na licu mesta, kod bilo kog organa javne vlasti. Sam postupak traženja informacije nije preterano formalizovan. Dakle, put do informacije je prilično prohodan.

Ukoliko po njihovom zahtevu ne bude postupljeno, ukoliko on bude odbačen, odbijen ili na bilo koji način uslovljen, imaju pravo žalbe Povereniku. Dakle, tada Poverenik stupa na scenu, štiti to pravo i prema novim izmenama ima i nova ovlašćenja i mnogo čvršće mehanizme kojima može da prinudi organe javne vlasti da daju informacije građanima.

Uostalom, kao što se kaže, informacija je moć, a moć treba i mora da pripada narodu. Zato građanima i treba omogućiti slobodan pristup svim informacijama i to na način koji će biti jednostavan i koji, kao što sam rekla, neće biti opterećen formalnostima.

Isto tako, u tom cilju, kako bi i sama institucija Poverenika i sve mogućnosti koje on pruža bile dostupne svim građanima, jedna od izmena je i mogućnost da se kancelarije Poverenika otvore van Beograda. Dakle, i građani u manjim mestima će biti u prilici da neposredno komuniciraju sa Poverenikom, isto kao što će Poverenik moći lakše da približi ono što radi, ono što su njegovi zadaci građanima.

Dalje, kao što sam rekla, ukoliko organ vlasti od koga je tražena informacija ne postupi po tom zahtevu, podnosi se žalba Povereniku. Dakle, njegova ovlašćenja se aktiviraju. Ponavljam da su ona šira nego što su bila pre ovih izmena, jer je do sada, naravno, postojala prekršajna odgovornost, mogao se podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Međutim, sada i sam Poverenik može direktno da izriče novčane kazne.

Znam da je i do sada postojao veliki trud da se na neki način sankcionišu državni organi koji ne postupaju po zahtevima za davanje informacija od javnog značaja, pa je čak na sajtu Poverenika postojala, ja bih to nazvala neka lista sramna, odnosno lista organa koji nisu postupili po zahtevima. Međutim, malo ljudi to gleda i mislim da se ovim izmenama uvode sankcije koje će pojačati disciplinu javne vlasti.

Međutim, sve ovo i sav mehanizam pristupa informacijama od javnog značaja ne treba da služi za zadovoljenje neke puke radoznalosti ili neke znatiželje. Ja sam pretraživala praksu Poverenika za informacije od javnog značaja i videla sam da su traženi tako neki podaci banalni. Ne znam sada iz kog razloga je to traženo, ali ovako kako mi se čini, recimo, tražiti adresu na kojoj živi neki javni tužilac, meni je to očigledno podatak koji ni u kom slučaju ne može da se smatra da je od javnog značaja.

Apelujem da se to ne radi, da se prosto na taj način ne parališe rad Poverenika. Isto kao što pravo na dostupnost informacija od javnog značaja ne treba da se zloupotrebljava. To nije pravo koje je ustanovljeno da bi bilo ko od toga profitirao, već je ustanovljen da bi građani imali uvid koji im je neophodan da razviju stav o kvalitetu rada javne vlasti, da iznesu svoje mišljenje i da eventualno i kandiduju svoje ideje za unapređenje tog ranga. Prosto, ja mislim da je ovaj mehanizam putem kog građani mogu da daju svoj doprinos, pa makar to bila i kritika, jer i kritika može da bude izuzetno produktivna i korisna kada je dobronamerna.

Ali, mogućnost da se zloupotrebljava pravo, da se koristi suprotno cilju zbog kog je ustanovljeno nešto što treba sprečiti i to je ovim izmenama i urađeno, odnosno pokušava da se smanji prostor za korišćenje ovog mehanizma suprotno svrsi zbog kog je taj mehanizam i ustanovljen. Zbog toga sad recimo nema više neposrednog obraćanja Prekršajnom sudu, već se ustanovljava podnošenje žalbe Povereniku kao jedna procesna pretpostavka. Organi imaju mogućnost da traže preciziranje zahteva ukoliko je u zahtevu traženo previše informacija i ukoliko bi postupanje po njemu opteretilo, usporilo i otežalo rad tog organa.

Takođe, organi od kojih su informacije tražene mogu da produže rok ili da sebi olakšaju ispunjavanje svojih obaveza. To su korisne informacije i verujem da će pristup informacijama od javnog značaja i mogućnost traženja informacija vratiti na pravi put.

Pomenula bih još samo nekoliko novina koje se najviše ističu. Naime, ministarka je govorila o toj proaktivnoj transparentnosti, odnosno obavezi organa da prosto preduprede traženje informacije time što će na svojim sajtovima, odnosno na veb prezentacijama objavljivati informacije koje onako apriori ocene da bi bile od javnog značaja i mislim da je to veoma dobra i korisna novina. Isto tako, sada su veoma aktuelne društvene mreže i mislim da je pohvalno što mnogi državni organi imaju naloge na društvenim mrežama posebno zbog mlađih ljudi koji se često putem Fejsbuka, Instagrama i informišu, i dobro je da na društvenim mrežama mogu da dobiju i zvanične informacije od nadležnih organa.

Mi socijalisti kao poslanička grupa imamo Instagram nalog. Svako od nas pojedinačno ima naloge na Instagramu, a nalog ima i predsednik Narodne skupštine i redovno informiše javnost i svoje pratioce o tome šta radi i koje sve sastanke organizuje i prosto šta je tema u Narodnoj skupštini.

E, sada, pošto sam vam rekla da sam pretraživala praksu Poverenika samo bih jednu digresiju napravila zato što smatram da je važno, a videla sam da je podnet zahtev za informaciju o tome da li je određena osoba doktor medicine, da li je zaposlena u određenoj zdravstvenoj ustanovi i da li je završila specijalizaciju i iz koje oblasti je ta specijalizacija.

Recimo, ne znam kakav je ishod tog postupka pred Poverenikom, nije to sad ni važno, ali mislim da je to pitanje veoma korisno i da je dobro što postoje građani koji se o tome interesuju, a ovo sve kažem zato što je poslednjih dana i meseci veoma aktuelna tema nadrilekarstvo, odnosno osobe koje se lažno predstavljaju kao lekari, posebno u domenu tog ulepšavanja i plastične hirurgije, nije ni bitno, i mnogo ljudi je oštećeno usled takvog postupanja neodgovornih pojedinaca, koji će naravno biti sankcionisani, ali hoću da kažem da je pohvalno interesovati se za to ko su ljudi od kojih očekujete lekarsku pomoć.

Podelila bih informaciju o tome da Lekarska komora Srbije na svoj sajtu objavljuje uvek ažurnu listu lekara sa brojem njihove licence, sa naznakom iz koje oblasti su završili specijalizaciju i da li su, tako da apelujem na građane da ukoliko imaju sumnju i to da li je neko ko se predstavlja kao lekar, stvarno lekar, da eto, mogu i na taj način da provere, ali svakako treba se o tome interesovati.

Takođe, prekršajna odgovornost za nepostupanje po zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja je do sada bilo ustanovljena samo za rukovodioca organa, a sada se ona proširuje i na lice koje je u okviru tog organa ili preduzeća, organizacije konkretno zadužena za postupanje po zahtevu. U tom smislu hoću da kažem da i dalje u nekim lokalnim samoupravama, u nekim preduzećima postoji problem, odnosno da zaposlenima i dalje nije u potpunosti jasan zakon, nisu u potpunosti obučeni za sprovođenje tog mehanizma, tako da pozdravljam to što će sa edukacijama biti nastavljeno i što će za to biti izdvojena i dodatna sredstva, jer smatram da bi neko snosio odgovornost. Prvo mora da mu bude pružena adekvatna obuka.

Završiću sa time da je sloboda temelj ideologije SPS i izvor svih vrednosti za koje se mi zalažemo, a jedna od onako bazičnih formi slobode jeste sloboda misli, a nje nema bez adekvatnog osnova za formiranje stava, a taj osnov je informacija i zato je važno da informacije budu dostupne svima, da svako može da ostvari svoje pravo na kontrolu javne vlasti i da svako na osnovu zvanično dobijenih informacija može da ocenjuje rad vlasti, a ne na bazi dezinformacija, tračeva ili insinuacija.

Zbog toga naravno da će poslanička grupa SPS podržati Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, dobar dan svima.

Danas je na dnevnom redu, kao što su kolege već rekle, izbor sudija u više osnovnih prekršajnih i jednom privrednom sudu u Srbiji. Međutim, pre nego što počnem svoje izlaganje o temi dnevnog reda, ja prosto ne mogu a da se ne osvrnem na najveći diplomatski događaj u svetu, koji se prethodnih dana održao u našoj zemlji, u našoj Srbiji, a naravno da mislim na samit Pokreta nesvrstanih, što smatram da je zaista jedan spektakl u međunarodnoj diplomatiji.

Ponosna sam što je svečana večera održana baš ovde u Narodnoj skupštini i što je predsednik Narodne skupštine bio domaćin. Mislim da kao poslanik SPS, koju predvodi Ivica Dačić, sa ponosom mogu da govorim o Pokretu nesvrstanih, ne samo zbog uloge koju je on imao u organizaciji celog tog događaja, već i zato što je kao ministar spoljnih poslova i lično posetio većinu tih zemalja, što je održavao kontakte sa njima i jednim delom na prizmi tog udruženja uspeo da izdejstvuje da 19 zemalja povuče priznanje tzv. Kosova. Zbog toga ja smatram da će on u istoriji ostati upamćen kao najuspešniji ministar spoljnih poslova i težak je zadatak svih onih koji su sada i koji će u budućnosti biti na toj funkciji da premaše takve rezultate.

Generalno, politika SPS jeste da čuvamo kontakte koji su nam ostavljeni u nasleđe. Dakle, Srbija kao sukcesor bivše Jugoslavije, kao što je nasledila obaveze, svakako da ima i pravo da koristi svo nasleđe bivše države, pa i kontakte sa zemljama nesvrstanih, što naravno i treba raditi.

Mi čuvamo naše nasleđe, baštinimo one dobre stvari i na tom temelju kreiramo budućnost i zalažemo se za izgradnju jednog socijalno pravednog društva koje će činiti jednaki ljudi. I naravno da u izgradnji jednog takvog društva značajnu ulogu imaju sudije i celokupno pravosuđe.

Ovaj uvod koji su činili nesvrstani uopšte nije slučajan, zato što smatram da i sudije, poput zemalja koje su činile Grupu nesvrstanih, treba da budu baš takve, da ne stanu ni na čiju stranu, ni stranu istoka ni zapada, već treba da budu isključivo na strani zakona. Ne ni na strani tužioca, ni tuženog, ni okrivljenog, ni oštećenog, ni poverioca, ni dužnika, pa ni vlasti, niti opozicije, već samo i isključivo na strani zakona, da ne podležu bilo kakvim pritiscima. Smatram da jedan pravi sudija ne sme ni da se boji ni da se saoseća.

Znam da je to sada meni sa ovog mesta možda lako da kažem, ali u tome i jeste težina sudijskog poziva. Mislim da je to mnogo teže nego biti poslanik, jer mi ovde donosimo zakone apstraktno, generalno rukovođeni najboljim interesom naše zemlje, ali konkretna primena tih zakona, na konkretne slučajeve, što konkretno određuje sudbine ljudi, jeste na sudijama. Mi ovde iz Narodne skupštine ne možemo, poput sudija koje primenjuju pravo, da osetimo suze oštećenog ili krivnju okrivljenog. Ja zbog toga smatram da je u toj raspodeli državne vlasti najteža i najosetljivija uloga data baš sudovima. Već jednom sam rekla, ali ću i ovog puta izraziti poštovanje prema svim sudijama.

Moje osnovne poruke za kandidate koji će biti izabrani jeste da nakon stupanja na sudijsku funkciju ne sude po svom najboljem znanju, nego po onom znanju koje je najbolje moguće, budući da će, ukoliko ustavne promene budu sprovedene, biti ukinut ovaj probni period, tj. ovaj prvi izbor na tri godine, već će funkcija biti stalna od samog izbora. Poručujem im da ih ta stalnost sudijske funkcije ne opušta, već da ih naprotiv obavezuje na jedno stalno usavršavanje i permanentno unapređenje njihovog rada. Naravno, poruka je i da tokom svog rada čuvaju dostojanstvo svih stranaka koje se bilo kojim povodom pojave pred sudom, jer mislim da građani Srbije to zaslužuju.

Pravosuđe je ogledalo pravne države i građani najčešće kroz rad sudova percipiraju odnos države prema njima i zbog toga taj odnos sudija prema strankama koje se pojavljuju pred sudom mora da bude korektan i motivisan samo i isključivo doslednom primenom zakona. I naravno, mora se dalje raditi na čuvanju poverenja koje građani imaju u pravosuđe.

Problem koji nije nov, dešava se već duže vremena, jeste veoma neusaglašena i kontradiktorna sudska praksa koja mislim da kod građana izaziva konfuziju, jer ne znam kako vi običnim građanima koji su laici, nemaju pravničko znanje, kako oni mogu da razumeju potpuno različite sudske odluke koje se donose povodom istovetnih tužbenih zahteva, pa makar i u prvom stepenu? Hoću da kažem da, recimo, u ovim sporovima koji se vode povodom troškova obrade kredita, građani podnose istovetne tužbe na zahteve a dobijaju različite odluke, pa makar to bilo i u prvom i samo u prvom stepenu, što mislim da nije u redu.

Zbog toga smatram da bi na daljem usaglašavanju sudske prakse trebalo raditi, da li kroz aktivniju ulogu Vrhovnog kasacionog suda ili kroz izmene propisa, u smislu da značaj zadatka Vrhovnog kasacionog suda da usaglašava sudsku praksu nije dovoljno prepoznat kroz naše propise.

Meni je žao što svoje mesto u tekstu ustavnih amandmana nije našla odredba o sudskoj praksi kao dopunskom izvoru prava, iako se stvarno slažem da bi to u našem pravnom sistemu bio kuriozitet koji bi zahtevao dalju razradu, ali mislim da bi na duge staze to bilo i te kako korisno za naše pravosuđe.

Pomenula sam ove troškove obrade kredita koji su i dalje onako najaktuelniji sporovi, ali i najproblematičniji, pa makar sa aspekta preopterećenosti sudova. Znamo da su neki sudovi potpuno blokirani, tj. u velikoj meri im je otežano funkcionisanje, što se dalje odražava na suđenje u razumnom roku, odnosno na česta prekoračenja tog roka koji bi se smatrao razumnim. Znam da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav, naravno da taj stav poštujem, međutim, ne znam da li je sadržinski, i to je sa aspekta interesa građana najbolje.

Recimo, ja sam rešenje tog problema videla u donošenju zakona kojim bi se propisale obaveze banaka da građanima koji bi im se neposredno obraćali isplate glavnicu tih troškova koji su naplaćeni, da im se kamata oprosti, to sad nije stručni termin, da se kamata na taj iznos otpiše, i da to bude procesna pretpostavka za podnošenje tužbe. Dakle, da se to reši na relaciji banaka i klijenata, da se iznos ograniči samo na glavnicu, odnosno iznos koji je od klijenta naplaćen ili da se taj iznos uračuna u isplatu drugih dugovanja koja građani imaju prema banci i da se uopšte isključi potreba vođenja sudskih postupaka po tom osnovu. To rešenje se, recimo, opet ne bi sviđalo advokatima, jer bi onda isključilo njih kao posrednike između klijenta i banke, odnosno oni kroz pokretanje sudskih postupaka ostvaruju određeni profit, ali mislim da kada bi rešenje bilo ovakvo onda ne bi imali alibi u interesima građana.

Predlažem kolegama, deluje mi da me je većina čula, da se razmisli o donošenju jednog takvog rešenja. Mislim da bi bilo korisno i za građane, dok za banke ne bi predstavljalo veliko opterećenje, čak sam čula da su neke banke već i ponudile da se okončaju sudski sporovi, a da se taj iznos isplati.

U svakom slučaju, od budućih sudija SPS očekuje da kao novoizabrani pokažu jedan veći nivo ažurnosti u radu, jer kao što sam rekla, za građane je veoma važno da se suđenja odvijaju u jednom razumnom roku i da suđenje bude efikasno.

Potpuno sam svesna da nije sve odgovornost samo na sudijama, da svakako bi trebalo i modernizovati sam proces suđenja, unaprediti građansko-procesno zakonodavstvo na čemu se i radi, da treba i popuniti slobodna sudijska mesta što se opet već radi. Ovo je ko zna koji izbor sudija. Sigurna sam da će taj trend prijema novih sudija biti nastavljen, što će se sve odraziti na veću efikasnost rada sudova, ali i same sudije treba da pokažu jednu efikasnost u radu.

Od sudija naravno očekujemo i da dosledno primenjuju zakone, da na taj način obezbede pravnu sigurnost, koja je za jednu ozbiljnu državu i te kako važna, uz sve ostale aspekte čije je ispunjenje neophodno da bi se građani osećali sigurno.

Poslednjih dana je veoma aktuelna tema i ta energetska sigurnost. Zašto da ne prokomentarišem, tj. ne istaknem ili pohvalim sve ono što je naša država po tom pitanju radila i naravno naš direktor, gospodin Dušan Bajatović, šta je sve urađeno po pitanju zadržavanja cene gasa za domaćinstva, po pitanju balkanskog toka, pa i po pitanju pregovora o novom sporazumu i pregovora o novoj ceni koja će opet biti na niskom nivou.

To su zaista važne stvari, kao što je važno što je naša država energetski nezavisna, ali isto tako treba da se odlikuje i nezavisnim pravosuđem. U tom kontekstu, kao što sam već spomenula, ustavne promene koje za cilj imaju unapređenje nezavisnosti pravosuđa, gospodin Fila je pomenuo već ta pitanja, recimo on je, kao što smo videli, žestok protivnik toga da se izbor sudija izmesti iz Narodne skupštine, što svakako teorijski ima svoje opravdanje. Ali, ako ovako realno i praktično sagledamo da li poslanici zaista biraju sudije, jer vi kada pogledate ove biografije, ja ove kandidate stvarno ne poznajem, niti sam se raspitivala o njima, evo kandidatkinja pod brojem jedan, mogu samo da izračunam da je ona završila fakultet sa 23 godine, znači studirala je u roku na državnom fakultetu u Novom Sadu, pravosudni ispit je položila za dve godine i četiri meseca.

Dakle, to su tokom obrazovanja rezultati koji su dobri. Ne znamo prosečnu ocenu. Radno iskustvo je takođe korektno. Ima preporuku tužilaštva u kom je radila. Eto, ništa od toga nije garancije, ipak je njen izbor, čini mi se da je kandidatkinja broj jedan bila osporena, znači ništa od ovoga nije garancija, sve su samo indicije. Mi kandidate ne poznajemo. Nije nađen mehanizam putem koga bi mi mogli lično njih da upoznamo, da intervjuišemo. O njihovom radu znamo samo da su položili sudijski ispit sa najvišom ocenom. Ostaje nam da verujemo u preporuku koju su kandidati dobili od kolega. Eto, jedino kroz podatke koje bismo dobili od nekih drugih državnih organa koji sprovode bezbednosne promene.

Svakako mislim da to nije dovoljno podataka na osnovu kojih bi poslanik mogao da odluči da li će glasati ili ne. Neke indicije ovde fale, kao što je gospodin Fila rekao, fali i prosečna ocena. Ovu dužinu studiranja mi sami možemo da računamo, njenu efikasnost u radu, kvalitet odluka. Opet zaključke o tome izvodimo iz činjenice da su preporučeni od strane kolega i sudova u kojima su radili.

Zbog svega toga ja mislim da je ipak bolje da se izbor izmesti iz Narodne skupštine u Visoki savet sudstva, jer mislim da je ipak bolje da kolege biraju kolege u smislu da mogu neposrednije i sa više činjenica da ocenjuju njihov rad. Nekako, imam poverenja da će taj izbor biti korektan.

U svakom slučaju, ko god bude birao sudije, od njih se očekuje jednaka uloga u izgradnji pravne države i izgradnji jednog efikasnog mehanizma za ispravljanje društvenih nepravdi, a taj mehanizam jeste efikasno pravosuđe. Već sam jednom rekla, vakcinom protiv korone, efikasnim pravosuđem protiv nezakonitih, kriminalnih, koruptivnih akata.

Svim kandidatima koji budu izabrani želim mnogo uspeha u radu, a svojim kolegama se zahvaljujem na pažljivom slušanju.

Zahvaljujem potpredsednice.

Uvaženi predstavnici Ministarstva pravde, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, nezavisnost, nepristrasnost, stručnost, odgovornost, posvećenost i dostojanstvenost su osnovne zapovesti za svakog sudiju, u svakom slučaju, bez izuzetka.

Sudija mora biti glas zakona, a ne glas nekih uticajnih pojedinaca. To mora biti glas znanja i glas struke, glas koji će sa integritetom objektivno sagledati činjenično stanje i doneti odluku kojom će štititi pravni sistem naše zemlje, čineći je pravnom državom, državom u kojoj se niko od onih koji krše zakone, koji povređuju tuđa prava i slobode, ne oseća lagodno, već zna da će kad-tad doći upravo pred ovakvog sudiju, nezavisnost, nepristrasnog, stručnog, odgovornog, dostojanstvenog i posvećenog.

Ovo su načela propisana Etičkim kodeksom sudija i zbog njih je ova sednica na kojoj odlučujemo o izmenama Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva značajna. Naime, izmenama se apostrofira značaj načela sudijskog postupanja i jačaju garancije njihovog poštovanja.

U rad Visokog saveta sudstva uvodi se Etički odbor, sa zadatkom da kontinuirano prati poštovanje etičkog kodeksa sudija. Do sada je o tome koji su postupci oprečni dostojanstvu suda, koji štete nezavisnosti i ugledu celokupnog sudstva, odlučivao Visoki savet sudstva a sada će odluku o tome donositi Etički odbor, kao stalno i specijalizovano telo u okviru Visokog saveta.

Smatram da je ova izmena značajna iz dva razloga. Prvo, zato što uvođenje Etičkog odbora može da da doprinos jačanju personalne komponente nezavisnosti, ukazivanjem na značaj i obavezu poštovanja etičkih načela, eto, i na ovaj način.

Drugi benefit ovih izmena svakako jeste ispunjavanje obaveza koje Republika Srbija ima u procesu evrointegracija i u tom kontekstu Srbija je preuzela niz aktivnosti, pa je i pokrenut postupak promene Ustava u oblasti pravosuđa i teži se u potpunosti usklađivanju sa standardima i sa nivoom EU.

Moram da napomenem da je, pored zakonskih jemstava i garancija, neophodno sa evropskim nivoom i standardom uskladiti i plate sudija i javnih tužilaca. Mislim da oni, s obzirom na vredan rad koji obavljaju, to zaslužuju, a i svakako bi to bio deo ravnanja sa evropskim normama.

Što se tiče Etičkog kodeksa, njega je Visoki savet sudstva doneo još 2010. godine, a sada je na dnevnom redu uvođenje Etičkog odbora, koji će biti jači garant poštovanja tog kodeksa i smatram da je ovo značajna novina.

Druga izmena Zakona o sudijama je takođe motivisana razlozima usaglašavanja sa evropskim standardima, a sastoji se u relaksiranju razloga za razrešenje sa sudijske funkcije. Naime, stav je da sudija ne bi trebalo da bude razrešen samo zato što je pri vrednovanju rada dobio ocenu "nezadovoljava". I ova izmena može da se uzme za korisnu ako se posmatra sa aspekta jačanja stalnosti sudijske funkcije i, naravno, sa aspekta sprečavanja zloupotreba mogućnosti razrešenja. Ali, nikako ne sme da znači da sudije ne trebaju dalje da se usavršavaju i da ne treba da teže najvišem nivou stručnosti i ažurnosti u svom radu. Naprotiv, smatram da svaki sudija na početku svog radnog dana najpre treba da donese jedan sud o samom sebi i svom radu, da li je on bolji nego prethodnog dana i sve sudije moraju permanentno da se usavršavaju.

Treća izmena Zakona o sudijama podrazumeva korekciju člana koji reguliše pravo na prirodnog sudiju, odnosno način na koji će se predmeti raspoređivati konkretnim sudijama, u tom smislu što će se voditi računa i o složenosti predmeta. Mislim da ova izmena može da predstavlja benefit za sudije, kako bi sve sudije jednog suda bile ravnomerno opterećene, da se ne desi da jedan sudija dobije pet predmeta koji se mogu okončati u relativno kratkom roku, dok bi drugi dobio pet složenih predmeta u kojima je neophodno saslušati sijaset svedoka, veštaka, kojima je potrebno održavanje više ročišta, itd, tako da i ovu izmenu smatram korisnom.

Svakako, najvažnija od svih novina koje ova sednica donosi, jeste uvođenje Etičkog odbora, a time i pojačavanje nadzora nad primenom etičkih načela sudijskog postupanja. No, uz Etički odbor, a možda i pre Etičkog odbora, o primeni Etičkog kodeksa treba da se staraju predsednici sudova koji su i prema Zakonu o uređenju sudova dužni da se staraju o nezavisnosti sudija i očuvanju ugleda suda.

Predsednici sudova, kao rukovodioci sudske uprave, prvi su koji treba da budu nezavisni od bilo koje druge uprave i treba da predstavljaju čvrstu branu svakoj vrsti nedozvoljenih uticaja na sud, a ni slučajno da budu deo kanala kojim se ti uticaji vrše.

Mi danas biramo predsednike osnovnih, privrednih i prekršajnih sudova u više gradova, koji zaslužuju da imaju formalno izabrane predsednike sudova sa jasno definisanim mandatom, a ne samo vršioce dužnosti predsednika, što smatram da nije dobra praksa, već da, naprotiv, vodi u nesigurnost.

No, predsednici sudova mogu dati značajan doprinos ostvarenju prava na pravično suđenje. Tu pre svega mislim na pravo na sud koji je nepristrastan i na pravo na suđenje u razumnom roku. Naime, predsednici sudova odlučuju o zahtevima za izuzeće i u tom smislu su dužni da obezbede suđenje u kome će biti moguće objektivno sagledavanje činjenica i čiji će ishod biti odluka koja će biti zasnovana isključivo na zakonu, a ne motivisana nekim ličnim razlozima ili ubeđenjima. Naime, u sporu mora da pobedi onaj na čijoj je strani zakon, a ne na čijoj je strani sudija.

Takođe, predsednici sudova kao rukovodioci sudske uprave rad u sudu treba da organizuju na način koji će biti efikasan, da prate trajanje sudskih postupaka, da podstiču svoje kolege na ažurno postupanje i naravno na korišćenje ovlašćenja koja su im zakonom data u pogledu održavanja procesne discipline.

Svi predloženi kandidati su dobili pozitivno mišljenje svojih kolega i sudova u kojima rade i po mom mišljenju je to dovoljna preporuka za njihov izbor, jer smatram da njihove kolege najbolje znaju ko među njima ima najviše sklonosti za obavljanje funkcije predsednika suda, odnosno rukovođenje, ko ima najviše sposobnosti u pogledu organizovanja rada u sudu. Zato sam stava da nadležnost za izbor predsednika sudova treba da pređe na same sudije i nadam se da će to biti rezultat ustavnih promena.

Svakako, svim predloženim kandidatima želim da budu izabrani.

Na početku svog izlaganja ja sam istakla da ne smemo da dozvolimo da se bilo ko ko krši zakone Republike Srbije, a naročito oni koji krše Krivični zakonik, osećaju lagodno, već da, naprotiv, treba da znaju da će u najkraćem mogućem roku odgovarati pred sudom. Tu je, naravno, ključna i uloga policije i tužilaštva, budući da preko njih ide put od izvršenja krivičnog dela do odgovornosti pred sudom.

Kao što je važno da ne bude zaštićenih, podjednako je važno da ne bude ni nezaštićenih, već da se u svojoj zemlji svako može osećati bezbedno i sigurno. Tu je možda i ključna uloga samostalnog, nepristrasnog, stručnog i efikasnog tužilaštva.

Tužilaštvo jeste državni organ koji je organizovan na monokratskom uređenju, na principu hijerarhije između tužilaštva različitog ranga i, naravno, u toj organizaciji najvažnija je uloga Republičkog javnog tužioca, a danas je na dnevnom redu upravo izbor za tu funkciju.

Pripremajući se naravno da sam pročitala Program organizacije i unapređenja rada javnog tužilaštva za period od 2022. do 2028. godine. Poslanici SPS su saglasni da prioriteti moraju da budu još odlučnija borba protiv kriminala i korupcije, unapređenje efikasnosti krivičnog gonjenja, kao i dalje unapređivanje međunarodne saradnje u krivičnim stvarima, jer se protiv organizovanog kriminala, koji neretko ima internacionalni karakter, moramo boriti organizovano sa drugim zemljama, jer će ta borba samo tako imati uspeha.

Ono što je naša preporuka za rad Republičkog javnog tužilaštva u narednom periodu jeste unapređenje transparentnosti obavljanja funkcije javnog tužilaštva, što je bitno ne samo zbog građana, ne samo zbog samog tužilaštva, budući da je neretko zbog toga bilo izloženo kritikama, koje možda i nisu bile uopšte potrebne, ali i zbog procesa pridruživanja Evropskoj uniji, budući da i Evropska unija i Savet Evrope mnoge pažnje posvećuju komunikaciji tužilaštva sa medijima.

Citiraću deo mišljenja Konsultativnog veća evropskih tužilaca koje govori upravo o značaju komunikacije sa medijima. Kaže se: „Transparentnost u obavljanju tužilačkih funkcija je ključna komponenta vladavine prava i važna garancija pravičnog suđenja. Pravda mora da se sprovodi i mora se videti da je pravda sprovedena. Kako bi se to obezbedilo, mora se omogućiti medijima da izveštavaju o krivičnim postupcima. Primena načela transparentnosti u radu javnih tužilaca je način da se obezbedi javno poverenje, kao i širenje informacija o njihovim funkcijama i ovlašćenjima. Stoga, slika o javnom tužilaštvu predstavlja važan element poverenja javnosti u pravilno funkcionisanje pravosudnog sistema“.

Verujem da ćemo se svi složiti sa ovim tvrdnjama, jer je važno da građani imaju poverenje u pravosuđe i važno je da budu informisani o njegovom radu. Ova obaveza, naravno, stoji i za predsednike sudova, koji su po sudskom poslovniku dužni da obavljaju komunikaciju sa medijima, odnosno da obaveštavaju javnost.

Socijalistička partija Srbije se bori za izgradnju socijalno pravednog društva, koga neće biti ukoliko dok jedni uče drugi prepisuju, ukoliko dok jedni rade drugi kradu, ukoliko dok jedni čekaju pravdu drugi je kupuju. Zato, časni tužioci i sudije, na posao. Podršku SPS za predan rad imate. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo Delibašić, predstavnice Visokog saveta sudstva, najpre bih da kažem da smatram da je raznovrsnost mišljenja i čitava lepeza stavova neophodna za iznalaženje najboljih rešenja i zato smatram da je diskusija koju je inicirao kolega Fila bila izuzetno konstruktivna i smatram da će biti podsticajna za rešenje problema koji postoji na relaciji velikog broja sporova između banaka i građana. Neophodni posrednici su tu advokati, ali svakako da oni nisu niti ključni činilac, niti treba da budu dominantan faktor u iznalaženju tog rešenja.

Onako sa svog stanovišta, nemam ni najmanju sumnju da će zajedno SNS i SPS, odnosno dva predsednika dve najveće partije, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Narodne skupštine Republike Srbije Ivica Dačić, iznaći rešenja koja će biti na opštu korist svih građana Srbije, što svakako jeste imperativ naravno i ovde nas u Narodnoj skupštini.

Na početku svog izlaganja najpre bih izrazila poštovanje prema sudijama, jer negde smatram da im je u raspodeli državne vlasti dodeljena najosetljivija uloga. Naime, mi ovde u Narodnoj skupštini, onako apstraktno i generalno, donosimo opšte propise, a od sudova očekujemo da ih konkretno primene na pojedinačne slučajeve, što u ne tako malom broju slučajeva znači da će opredeliti ljudsku sudbinu. Zbog toga su nosioci pravosudnih funkcija neretko u žiži interesovanja javnosti, posebno što građani veoma često ne percipiraju da su pravo i pravda isto, odnosno vide određeni nesklad i zbog toga smatram da je neophodno da jačamo poverenje građana u naše pravosuđe.

Mislim da vrlo važnu ulogu u tom zadatku može da ima stručan, posvećen, nezavistan, nepristrastan, dostojan i dostojanstven predsednik suda i zbog toga smatram da su današnje tačke dnevnog reda važne, ali ipak negde sada u kontekstu ustavnih promena koje su već danas pomenute, procedura je pokrenuta, ipak sam na stanovištu da Skupština ne bi trebala da bira predsednike sudova, ne zato što njihova funkcija nije važna. Naprotiv, smatram da jeste, kao što sam i rekla i obrazložiću dalje. Smatram da same kolege sa kojima su sudije radile bolje poznaju njihove sposobnosti, sklonosti, njihove afinitete i, ako hoćete, ambicije i da bi bolje mogli da ocene ko je najadekvatniji kandidat za predsednika suda.

U tom smislu, verujem da će poslanička grupa SPS podržati kandidate koje ste vi predloži, uopšte ne izražavajući ni najmanju sumnju u preporuke koje ste izneli. Juče ste na Odboru za pravosuđe rekli vaše impresije sa razgovora sa kandidatima. Upoznali ste nas sa činjenicom da su svi kandidati ostvarili najviše ocene i tokom vrednovanja, obavljanja sudijske funkcije i da je sam intervju sa kandidatima ocenjen kao izuzetan.

U tom smislu, ponoviću, poslanička grupa SPS će podržati izbor predsednika sudova.

Slažem se sa gospodinom Filom u delu u kom je rekao da je dobro što će ovi kandidati danas, koji su do sada bili vršioci dužnosti, konačno i zvanično stupiti na funkciju predsednika suda, jer smatram da je to, zarad pravne sigurnosti, u interesu funkcionisanja suda, da prosto imaju nekoga za koga će se pouzdano znati da će tu biti najmanje četiri godine.

Sada bih istakla i ono što je negde moja osnovna poruka za kandidate, koje ne bih personalno komentarisala, budući da kandidate ne poznajem, ali bih im dala poruku i ono što svakako jeste osnovna poruka za svakog predsednika suda, nezavisno od ovih konkretnih predloga, jeste da ni u kom slučaju ne budu deo kanala kojim se vrši uticaj na sud pri donošenju odluka, već naprotiv da budu brana, da budu podrška svakom sudiji svog suda u odbrani od svakog nedozvoljenog uticaja ili pritiska.

U tome vidim najvažniji zadatak predsednika suda. Naravno, važan zadatak koji predsednicima sudova dat i Zakonikom o krivičnom i Zakonom o parničnom postupku jeste da odlučuje o izuzeću, a verujem da će takve odluke donositi objektivno i da će na nepristrasan način obezbediti nepristrasno suđenje, što svakako jeste pravo građana.

Ono što je takođe odgovornost predsednika suda jeste staranje, odnosno obezbeđivanje blagovremenog rada suda, što nije nimalo, složićemo se, lak zadatak u uslovima ovakvog opterećenja pravosuđa, posebno kada je reč o beogradskim sudovima. Negde nam je svima poznato da pred pojedinim sudovima danas podnesete tužbu, a pripremno ročište vam zakažu sledeće godine, što je onako prilično demotivišuće za građane kada čuju koliko sudski postupku traju, nekada odustaju i od osnovanih tužbenih zahteva da ne bi toliko dugo vremena bili opterećeni činjenicom da su deo nekog sudskog procesa. To je problem na kome se mora raditi, na kome se vrlo posvećeno mora tražiti rešenje, ne samo zato što prekoračenje razumnog roka košta državu, već zato što onemogućava građane da blagovremeno ostvare svoja prava.

U tom smislu, svakako je poruka za predsednike sudova da podstiču svoje kolege da koriste procesna ovlašćenja koja su im data u pogledu obezbeđivanja procesne discipline, jer negde smo svi svesni sa činjenicom da neretko stranke namerno odugovlače postupak, naravno u cilju izbegavanja odgovornosti. Tome se mora stati na kraj isto kao i drugim učesnicima u postupku koji opstruišu postupak u cilju njegovog dužeg trajanja, ili u cilju nastupanja zastarelosti.

Istakla bih jednu obavezu predsednika sudova koja im je, je li, stavljena u nadležnost sudskim poslovnikom, a to je komuniciranje sa javnošću, odnosno obaveštavanje javnosti o toku sudskih postupaka i njihovom ishodu. Negde, opet jedna poruka da predsednici sudova prosto, ne beže od te dužnosti, od te uloge. Smatram da je važno da javnost bude adekvatno obaveštena o radu sudova. Na samom početku sam istakla koliko je važno da građani imaju poverenje u svoje pravosuđe. U tom smislu, tom cilju bi bilo korisno da se unapredi komunikacija između predsednika suda, ili lica ovlašćenog, lica koje bi predsednik ovlastio, a koje bi bilo nadležno da daje zvanične podatke o sudskim postupcima, naravno, ne ugrožavajući privatnost učesnika. Ali, proto mislim, tj. ne dopada mi se kada mediji, onako, na bazi nekih tračeva izveštavaju o sudskim postupcima. Negde, mislim da bi bilo bolje građanima dati zvanične informacije od strane zvaničnika.

Ne bih danas, mnogo dužila, u svakom slučaju očekivanja od pravosuđa su zaista velika, i građani, često upiru oči u nosioce pravosudnih funkcija. Negde, i činjenica je da su sudovi, u stvari, najvažnija karika pravne države, odnosno da imaju najjaču ulogu u izgradnji pravne države. Ponoviću, tu ulogu treba da imaju i predsednici sudova, koji se nadama se, da će danas biti izabrani. Kao mlada koleginica im želim uspeha u obavljanju te funkcije i naravno, bez ikakve sumnje da će to tako i biti.

Što se tiče predsednice Prekršajnog suda u Zrenjaninu, koja odlazi u penziju, samo bih joj na kraju čestitala na navršenju radnog veka, i kao njena sugrađanka iz Zrenjanina bih joj poželela da ona lepo provede dane u odmogu. To bi bilo sve od mene. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje koje interesuje najmanje 200.000 ljudi koji prema zvaničnoj statistici žive u vanbračnoj zajednici. Upućujem ga Ministarstvu pravde, a odnosi se na mogućnost izmene Zakona o nasleđivanju u smislu da se i u tom propisu vrši usklađivanje sa Ustavom koji predviđa ravnopravnost bračne i vanbračne zajednice, pri čemu kada kažem vanbračna zajednica naravno mislim na trajniju zajednicu života muškarca i žene između kojih nema bračnih smetnji.

Kao što sam rekla, Ustav Republike Srbije propisuje da su vanbračna i bračna zajednica ravnopravne. Taj princip je razrađen u nizu propisa, počevši od Porodičnog zakona, preko krivičnog procesnog zakonodavstva, Zakona o obligacionim odnosima, pa sve do Zakona o PIO.

Recimo, prema Porodičnom zakonu, imovina koju su vanbračni partneri u toku trajanja te vanbračne zajednice stekli radom, jeste njihova zajednička imovina i u slučaju eventualnog razlaza imaju pravo na deobu te imovine, odnosno jedan partner ima pravo da potražuje udeo u imovini drugog. No, u slučaju njegove smrti prema zakonskom rešenju nema pravo ni na šta, jer prema Zakonu o nasleđivanju vanbračni partner nije u krugu zakonskih naslednika, odnosno nema pravo na nasleđivanje.

Dame i gospodo, dopadalo se to nama ili ne, bilo to dobro ili ne, trend zajedničkog života bez sklapanja braka jeste realnost koju Zakonom o nasleđivanju moramo da uvažimo zato što postoji niz primera parova koji godinama žive zajedno i imaju zajedničku ženu, ali se iz ko zna kojeg razloga nisu venčali, što ne sme da bude prepreka deljenju imovinske sudbine.

Daću jedan primer koji sam nedavno čula, to je primer muža i žene koji su se venčali, dobili dete, živeli par godina srećno, posvađali se, razveli se, nakon toga se pomirili, dobili još dvoje dece, živeli zajedno još deceniju, zatim je vanbračni suprug preminuo i nakon toga njegova vanbračna supruga nije imala pravo da ga nasledi, što svakako složićemo se da jeste apsurd o kome gospodin Fila i ja već mesecima razgovaramo.

Kada smo to rekli, mnogi su bili iznenađeni, jer zapravo ni ne znaju da je tako, ni ne znaju da vanbračni partner nema pravo na nasleđivanje, koje smatramo da bi trebalo priznati. Dakle, ovo i jeste za čuđenje, posebno kada se uzme u obzir da je usaglašavanje sa Ustavom izvršeno Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju, prema kom vanbračni partner ima pravo da nasledi penziju preminulog partnera.

Potpuno sam svesna teškoća u dokazivanju, potpuno sam svesna da su zloupotrebe moguće, ali mislim da se dobrim normativnim rešenjem te teškoće mogu prevazići. Evo, dokaz je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Smatram da isti princip treba predvideti i Zakonom o nasleđivanju, jer ovakvo rešenje kakvo je sada dovodi do nepravičnih situacija, eto dala sam i primer. Ovakvo stanje demantuje ustavni princip o ravnopravnosti bračne i vanbračne zajednice. Tek kada se to uradi, tek onda bi moglo da se razmišlja o priznavanju naslednih prava nekim drugim parovima. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Uvažena predsednice Vlade, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas je kao prvi izlagač naše partije trebao da govori gospodin Toma Fila, koji je, nažalost, kasnio i evo, da je stigao dva minuta ranije, sada bi on govorio, što bi možda bilo interesantnije, ali ja ću pokušati veoma kratko da izložim neke svoje stavove vezano za Predlog za promenu Ustavu, pri čemu ću se, naravno, uzdržavati od prejudiciranja konkretnih rešenja.

Amandmani koje je ministarstvo predložilo, izradilo već ranije i dalje figuriraju. Da li će oni postati predlog teksta amandmana koji će i doći na raspravu pred Skupštinom ili će pretrpeti neke korekcije, to ćemo još videti. To će tek biti predmet rasprave. Među njima sjajnih rešenja, ima i nekih kojima bih mogla da nađem zamerku. Ali, kao što sam rekla, o tome ćemo tek diskutovati na nekoj od narednih sednica.

Sada hoću da prokomentarišem dve odluke, dve obaveze.

Samo molim kolege za malo strpljenja. Razumem da smo ceo dan ovde i da je svima prilično naporno, ali prosto, da bi ovo izlaganje imalo smisla, ja molim samo za malo tišine. Maksimalno ću skratiti svoje izlaganje, iako bih o pravosuđu mogla da pričam jako mnogo.

Želim samo da kažem da mi kao zemlja koja čvrsto drži pravac na putu ka članstvu u EU naravno da treba da ispunimo obaveze koje smo preuzeli Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju i u tom smislu podrška SPS naravno da neće izostati.

Moje lično zapažanje jeste da se od nas traži da uvedemo standarde koji su na višem nivou od standarda koji postoje u zemljama članicama EU, ali nema problema. Slažem se sa premijerkom i sa poslanicima koji su ranije govorili, da je mnogo važnija obaveza koju imamo prema građanima Republike Srbije, jer oni veoma često odnos države prema njima percipiraju kroz rad sudova i tužilaštava. Zbog toga nam je neophodno nezavisno, samostalno i efikasno pravosuđe.

Isto tako neophodno je da unapredimo položaj samih sudija i tužilaca i na tome je u prethodnom periodu i rađeno. Na nekoj od prethodnih sednica sam i govorila o ogromnim ulaganjima države u pravosudnu infrastrukturu. Palate pravde u mnogim gradovima su renovirane. Takođe, unapređen je odnos države prema sudijskim pomoćnicima i saradnicima, što je takođe važno. Oni zaista imaju mogućnosti da napreduju i prvi put su pre nekoliko godina primljeni u stalni radni odnos.

No, da se vratim na pitanje nezavisnosti i nepristrasnosti, koja je za građane izuzetno važno, država iz dana u dan šalje poruku i demonstrira da nema zaštićenih, i to je izuzetno bitno. Kroz efikasno pravosuđe treba da pošaljemo poruku da nema nezaštićenih, već da će svako moći pred sudovima i tužilaštvima da dobije zaštitu svojih prava. Zato je neophodno da postupanje sudova i tužilaštava bude blagovremeno.

Zbog toga pozdravljam napore Vlade Republike Srbije da iznađu normativan način za unapređenje efikasnosti sudova, kao i spremnost ministarke pravde na kompromis u iznalaženju najboljih rešenja.

Imala sam i svoj predlog, koji bi to bio, ali sada ću ga preskočiti. U svakom slučaju, ono što je do nas jeste da obezbedimo institucionalnu nezavisnost pravosuđa, da obezbedimo da garancije budu što snažnije i što jače, kao i mehanizmi za njihovo ostvarivanje u praksi budu efikasni. Naravno, i da se mi kao zakonodavna i kao izvršna vlast u najvećoj mogućoj meri uzdržimo od svih uticaja na pravosuđe koji bi, eventualno, od nas mogli da dolaze.

U praksi imam izuzetno malo iskustva, ali sasvim dovoljno da sam uspela da uvidim da srpsko pravosuđe ima izvanredne sudije i tužioce koji svojim znanjem i autoritetom zaista garantuju nezavisnost pravosuđa, ali isto tako ima izuzetaka u vidu sudija i tužilaca koji su nezainteresovani, a koje kroz unapređenje ustavnog okvira treba da motivišemo, a ni u kom slučaju kaznimo.

No, od cele ove priče neće biti mnogo uspeha ukoliko ona ne bude u sintezi sa personalnom komponentom nezavisnosti. Dakle, i sudije se za svoj ugled i svoju nezavisnost moraju boriti podjednako kao i zakonodavna vlast, a u smislu iznalaženja najboljih normativnih rešenja. Znate onu izreku da ne čini funkcija čoveka, nego čovek funkciju. To važi, naravno, i za sudijsku i za tužilačku funkciju.

Želim da dam jedan primer, budući da prilikom konstituisanja Narodne skupštine je bilo primedaba kako je funkcija predsednika Narodne skupštine manje značajna, da je protokoralna i možda je nekada ranije tako bilo, ali sada kada tu funkciju vrši Ivica Dačić, sada predsedniku Skupštine Republike Srbije aplaudira ruska Duma, sada predsednika Narodne skupštine Republike Srbije sa oduševljenjem dočekuju najvažniji ruski ministri, sada predsednik Narodne skupštine Republike Srbije učestvuje na ekonomskom formu u Sankt Petersburgu. Predsedniče, hvala vam na tom ponosu koji ste nam priuštili.

Zbog toga u svim oblastima moramo da se trudimo da u svim oblastima omogućimo najboljima, najsposobnijima da dođu do izražaja. Isto tako moramo da ustrojimo sistem izbora sudija i tužilaca koji će omogućiti da to zaista budu ljudi od znanja i integriteta, što nije lako ni u jednoj oblasti, ni u jednom društvu, ali hajde da pokušamo najpre u pravosuđu. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Ja ću se odazvati na vaš apel i govoriću o Predlogu odluke o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Lazarevcu.

Naime, aktuelna predsednica je obavestila Narodnu skupštinu o tome da je ispunila uslove za ostvarivanje prava na starosnu penziju i SPS joj čestita na navršenju radnog veka. Apelujemo na njene kolege u Prekršajnom sudu u Lazarevcu da je na lep način isprate u penziju, kao što joj želimo da lepo i u uživanju provede svoje penzionerske dane.

Svako ko je svoju penziju zaradio u pravosuđu, deleći pravdu i boreći se za izgradnju pravne države zaslužuje pažnju i zaslužuje našu zahvalnost, a posebno predsednici sudova koji imaju ogromnu odgovornost za pravilan i blagovremen rad sudova.

Ja samo molim kolege ako mogu malo da se utišaju, pošto me prilično dekoncentriše galama. Molim i predsedavajuću da na to reaguje.

Da bismo jasno čuli da sudovi moraju da vode postupke u skladu sa ustavnom garancijom prava na pravično suđenje, a u okviru toga i u razumnom roku, a da bi se to ostvarilo, neophodna je dobra organizacija u pravosudnim organima, a posebno u prekršajnim sudovima, jer je u prekršajnom postupku posebno naglašen zahtev za efikasnim postupanjem.

Opšte poznato je da su prekršajni sudovi preopterećeni. Pročitala sam negde podatak da je godišnji priliv predmeta u prekršajnim sudovima negde oko 800 hiljada. Često govorimo o tome koliko prekršajni sudovi doprinose budžetu i, evo, pošto je reč o predsednici Prekršajnog suda u Lazarevcu, izneću podatak za lazarevački sud, koji je prihodovao skoro 34 miliona po osnovu izrečenih i naplaćenih novčanih kazni. Međutim, to nije podatak koji nas treba da raduje, već je to, nažalost, indicija da su prekršajni sudovi zaista opterećeni obimom posla, kao i da su veoma učestale radnje koje predstavljaju prekršaj u postupanju, odnosno da su učestale radnje koje treba prekršajno sankcionisati.

Da bi se olakšao posao prekršajnim sudovima, važno je da širimo njegove kadrovske potencijale i dobro je što smo, eto, pre dve nedelje izabrali skoro 20 sudija u prekršajnim sudovima u različitim gradovima, međutim na tome i dalje treba raditi. Treba zapošljavati i dalje nove sudije. Naravno, treba ih na adekvatan način stimulisati i nagraditi, mislim na njihovu platu, za sva očekivanja koja od njih imamo, a koja sam baš na toj sednici na kojoj su sudije prekršajnog suda birane i naglasila.

Takođe, važno je da imamo dobar normativni okvir na čijem temelju bi se odvijalo efikasno suđenje.

Drago mi je što je kolega Vujić pomenuo novčane kazne za brzu vožnju. Zaista, to jeste prekršajno postupanje koje je, pri tom, izuzetno opasno, ali važno je da država ipak pomogne i građanima koji su iako učinili prekršaj zbog novčane kazne u teškoj situaciji i zato bih pomenula mogućnost da ukoliko se u roku od osam dana od dana izdavanja prekršajnog naloga plati polovina novčane kazne, država izlazi u susret građanima i drugu polovinu, da kažem, oprašta, što je svakako za građane značajno, jer nikome prekršajna kazna nije beznačajno opterećenje, niti su njihovi iznosi, ako ćemo pošteno, mali.

Takođe, važan je sporazum o priznanju prekršaja, što je takođe značajan instrument za unapređenje efikasnosti suđenja, jer se sudovi rasterećuju rasprave o jednom delu predmeta, dakle, u predmetima ljudi koji žele da prihvate svoju prekršajnu odgovornosti, a stimulans za zaključenje takvog sporazuma sa policijom može biti i to što se u dogovoru sa policijom može obezbediti olakšica u pogledu iznosa novčane kazne.

Ono što je posebno važno i što građanima želim da kažem, posebno onim kojima je automobil neophodan za obavljanje svakodnevnih aktivnosti, da posredstvom ovog sporazuma mogu da preuzmu obavezu plaćanja nešto veće novčane kazne, ali u zamenu za to da im ne bude izrečena mera zabrane upravljanja motornim vozilom.

Dakle, kao što sam već rekla, kroz regulativu prekršajnog postupka moramo građanima da pomognemo da prebrode situaciju koja je za njih teška, ali naravno da istovremen ni država ne bude oštećena.

Svakako najbolje rešenje i za državu i za građane i za problem opterećenosti prekršajnih sudova jeste da edukujemo građane i da apelujemo na njih da se uzdržavaju od svih vidova nebezbednog saobraćaja, budući da su saobraćajni prekršaji najčešći. Pročitala sam negde da oni učestvuju u procentu oko 60% u ukupnom broju prekršaja, a pri tom milim da su i izuzetno opasni.

Zato kada kažemo građanima da vezuju pojas, da se pridržavaju saobraćajnih pravila, mi im zapravo kažemo da brinemo o njima. To je poruka koju danas želim da im uputim. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Uvaženi potpredsedniče Skupštine, uvažena gospođo Popović, ministre pravde sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo već godinama svedoci globalizacije i to je uvek aktuelna tema i potpuno nesporna činjenica i evo maltene je čitav svet posao jedno tržište. Čuli smo koleginicu Dijanu Radović koja je govorila o sporazumu sa Dominikom u oblasti poljoprivrede. Dakle, ni prostorna udaljenost, ni različitost kontinenata više nisu prepreka trgovini, ali nažalost, na tom globalnom nivou ne trguje se samo poljoprivrednim proizvodima i ne trguje se samo legalnom robom.

Ambicije kriminalnih grupa, a posebno onih koje se bave trgovinom narkoticima prevazilaze teritoriju jedne države i praksa je pokazala da većina krivičnih dela koja ulaze u sferu organizovanog kriminala imaju međunarodni element. Zato su važni sporazumi o kojima danas raspravljamo o donošenjem zakona o njihovom potvrđivanju, mi zapravo potvrđujemo nužnost saradnje u oblasti borbe protiv kriminala. Toj saradnji dajemo podršku i pravni osnov.

Kao što su kolege koje su ranije govorile već rekle, na dnevnom redu su tri sporazuma iz oblasti međunarodne pravne pomoći za Argentinom i jedan sporazum iz iste oblasti, dakle, o izručenju sa Belorusijom.

Reč je o sporazumima koji se zaključuju sa izuzetno prijateljskim zemljama. Recimo, u Argentini je predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić boravio čak tri puta, dobio je i status počasnog gosta Buenos Airesa, a još 2010. godine je kao ministar policije zaključio Memorandum o saradnji srpske i argentinske policije u borbi protiv organizovanog kriminala i sprečavanja trgovine narkoticima. Još tada je istakao viziju da Republika Srbija bude regionalni lider u borbi protiv kriminala i u poslednje vreme nekako deluje da se ta vizija ostvaruje. Zato SPS pruža podršku aktuelnoj borbi protiv kriminalnih klanova i neću da se ustručavam da to istaknem, jer naša partija navija za vladavinu prava i bezbednu Republiku Srbiju.

No, da se vratim na predmetne sporazume, ali ne bih da dužim o konkretnim rešenjima i konkretnim mehanizmima koji se uspostavljaju, ministarka je o tome veoma lepo u svom uvodnom izlaganju govorila, ali važno je da ti mehanizmi i odredbe ovih sporazuma budu poznate onima od kojih očekujemo njihovu primenu. Tu mislim pre svega na tužioce, na sudije, na službenike Ministarstva pravde koji u oblasti međunarodne pravne pomoći zaista ima značajnu ulogu, kao i na predstavnike MUP-a. Drago mi je što se organizuju brojne obuke iz oblasti traženja i pružanja međunarodne pravne pomoći, što su u okviru različitih projekata sastavljeni priručnici koji treba da olakšaju primenu ovih sporazuma i u krajnjoj liniji, to što su svi sporazumi kao i međunarodne konvencije iz oblasti međunarodne pravne pomoći publikovane na sajtu Ministarstvu pravde i na taj način zaista lako dostupne onima koji će se njima koristiti i važno je da ta lista bude ažurna i važno je da bude lako vidljiv konkretan mehanizam saradnje sa svakom državom, da bi na taj način bio lako primenljiv, jer ne možemo da dopustimo da članovi kriminalnih organizacija svoju kriminalnu aktivnost obavljaju onako složno i sinhronizovano, a da sa druge strane izostane ista takva, pa još snažnija saradnja država u borbi protiv kriminala. Najmanje što možemo da uradimo jeste da sporazumima srušimo birokratske barijere u toj oblasti.

Hoću da istaknem i da su ovi sporazumi važni zato što njima štitimo ne samo Srbiju i ne samo zemlju sa kojom sporazum zaključujemo, već i celu Evropu.

Naime, i vi ste pomenuli da pojedine vrste narkotika uglavnom potiču iz zemalja Latinske Amerike i važno je da Srbija kroz saradnju sa tim zemljama budu prepreka njihovom uvozu u Srbiju, a time i na Evropsko tlo, jer Srbija jeste deo Evrope i treba da ima značajnu ulogu u borbi protiv kriminala, a u najmanju ruku ne smemo da dozvolimo da budemo deo kanala kojim se narkotici dopremaju u Evropu.

Kada je reč o prvom sporazumu sa Argentinom, o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, važno je što se njime obezbeđuje dokazna asistencija argentinskih organa. Dakle, važna nam je pomoć u prikupljanju dokaza, važna nam je razmena informacija, obezbeđivanja predmeta, zaplena prihoda od kriminala i svi ostali oblici pomoći u istrazi i krivičnom gonjenju.

Recimo, veoma je realna situacija da se neki svedok koji je važan za postupak koji se vodi u Srbiji trenutno lociran u Argentini i zbog toga je veoma koristan mehanizam da mi možemo da zamolimo argentinske organe da ga pronađu, da ga tamo saslušaju, bez potrebe da se on dovodi u Srbiju i da na taj način njegov iskaz postane deo spisa predmeta pred organima koji taj postupak vode u Srbiji i to će zaista značajno olakšati vođenje postupka, kao i kažnjavanje učinilaca krivičnih dela. Zaista, činjenica je da je u predmetima organizovanog kriminala dokazni materijal veoma često rasut svuda po svetu i zato je važno da imamo operativnu saradnju i razmenu informacija.

Što se tiče drugog sporazuma, odnosno Sporazuma sa Argentinom o izručenju, a isto se odnosi i na Sporazum sa Belorusijom o tom pitanju, istaći ću da je veoma važno što ovim sporazumima nije derogirana, naprotiv potvrđena je odredba našeg Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, o tome da se ne izručuju domaći državljani. Zaista, našim državljanima moramo da omogućimo suđenje u našoj zemlji, kao jednoj ozbiljnoj i suverenoj državi.

Takođe, ono što ovi sporazumi donose jeste da nijedno lice koje krši pravni poredak Republike Srbije u Argentini i Belorusiji neće imati mesto za skrivanje od krivične odgovornosti, kao što ni Srbija neće biti utočište za kriminalce koji dolaze iz tih zemalja.

Još jedna važna stvar koju hoću da istaknem jeste da je doprinos ovih sporazuma i u jačanju garancija prava i sloboda izručenih lica. Naime, potvrđuje se princip o odbijanju izručenja tzv. političkih krivaca, uživaoca azila, kao i lica koje bi u slučaju izručenja bila izložena postupanju koje je suprotno međunarodnom pravu i slično i to je zaista važno i u tome je doprinos ovih sporazuma.

Kada je reč o trećem Sporazumu sa Argentinom o transferu osuđenih lica, činjenica je da su naši državljani koji se kriminalnim aktivnostima bave u inostranstvu veoma loši predstavnici naše zemlje i da zaista štete našem međunarodnom ugledu, ali ipak mi im moramo omogućiti da svoju kaznu služe u svojoj zemlji, u blizini svoje porodice, pa u krajnjoj liniji i u društvu ljudi sa kojima govore isti jezik i imaju pravo na human odnos prema njima, na mogućnost reintegracije u društvu, pa i na drugu šansu.

Dokaz da Republika Srbija prema njima, prema osuđenim licima, ima upravo takav odnos jeste Zakon o privremenom registru punoletnih državljana kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije korona virusa koju smo nedavno ovde u Skupštini usvojili, a kojim je predviđeno da se po automatizmu i licima koja se nalaze u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija uplaćuje iznos od po 30 evra. U tome se vidi veličina naše države. Ja se nadam da će i ta osuđena lica prepoznati i da će na takav gest uzvratiti iskrenim pokajanjem i prihvatanjem obaveze poštovanja zakona, a ja ću uvek ukazivati na obavezu humanog tretmana prema njima.

Dame i gospodo narodni poslanici, završiću isticanjem da smo prethodnih godina, zahvaljujući ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, sada predsedniku Narodne skupštine, kao i naravno predsedniku Republike Srbije, diplomatijom branili teritorijalni integritet i celovitost naše zemlje. Ali, zahvaljujući diplomatiji i generalno dobrim odnosima sa maltene svim zemljama sveta, mi smo u prilici da sarađujemo i u oblasti pravosuđa i da se protiv organizovanog kriminala organizovano borimo. Dokazi su ovi sporazumi. Hvala vam.

Zahvaljujem uvažena predsedavajuća, uvaženi sudija Pantiću, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je trenutno najaktuelnije političko pitanje u našoj zemlji dijalog vlasti i opozicije kojim organizuje i kojim predsedava predsednik SPS i predsednik Narodne skupštine gospodin Ivica Dačić.

Reč je o veoma važnom pitanju za politički život u našoj zemlji i negde svi verujemo da ukoliko je Ivica Dačić uspeo da rukovodstvo 19 država ubedi da povuku priznanje nezavisnosti tzv. Kosova da će uspeti da ubedi rukovodstvo političkih partija da učestvuju na izborima, da ih ubedi u neophodnost dijaloga, pa i mogućnost konsenzusa o najvažnijim državnim pitanjima. Zašto sada ovo govorim kada je na dnevnom redu izbor sudija? Pa, zato da bih napravila paralelu između oblasti u kojima su dijalog, pregovori i kompromis važni s jedne strane i s druge strane oblasti pravosuđa u kojoj za dijalog nema mesta.

Kada sud sudi, kada sudije vrše svoju funkciju, nema mesta ni za razgovore, ni za pregovore, ni za kompromis, ima mesta samo za strogu i doslednu primenu zakona. Za časne sudije jedini autoritet i jedini sagovornik jeste Ustav Republike Srbije, kao i zakoni naše zemlje i nadam se da su kandidati koje će danas biti izabrani upravo takvi, da će strogo poštovati propise koji su na snazi u Republici Srbiji, da će čuvati svoju nezavisnost i nepristrasnost, da će čuvati ugled svoje profesije, da neće pristajati ni na kakve kompromise i da će ostati otporni na pritiske kojih će neminovno biti i da neće voditi dijalog ni sa vlašću, ni sa opozicijom, ni sa okrivljenim, ni sa oštećenim, ni dužnikom, ni poveriocem, već da će razgovarati, odnosno slušati samo Ustav i zakon.

Iskoristiću priliku da podsetim građane Srbije da su policija, tužilaštvo i sudovi nadležni da istražuju, da optužuju i na kraju i presuđuju da li je neko izvršio određeno krivično delo ili nije. To je njihova nadležnost i to je njihova odgovornost i na svojevrsan način na te poslove imaju i monopol, a svi mi ostali treba da se uzdržimo od optužbi i od osuda.

I, hoću da podsetim sve građane da svaki put kada onako u društvu i uz kaficu optužujemo i osuđujemo, kada pretpostavljamo da je neko nešto uradio, da svaki taj put mi kršimo Ustav Republike Srbije, jer kršimo pretpostavku nevinosti koja je svakom građaninu naše zemlje Ustavom zagarantovana. Treba da pustimo nadležne organe da rade svoj posao, a oni svoj posao moraju da rade efikasno, kvalitetno i da posvete punu pažnju otkrivanju svih krivičnih dela i njihovih izvršilaca, a naročito onih najtežih, jer tako postupanje nadležnih organa jeste neophodno da bi im građani Srbije verovali, a sudijama veruje i Ustav Republike Srbije, garantovana im je nezavisnost, a i poslanička grupa SPS veruje da će sudije koje će nakon današnje sednice pristupiti polaganju zakletve, poštovati, pre svega pravo građana na pravično suđenje, između ostalog i pravo na suđenje u razumnom roku, da će se truditi da ne nagomilavaju fascikle sa predmetima, da će poštovati procesne rokove, da neće ignorisati pokušaje učesnika u postupku da odugovlače ili da neopravdano odlažu ročišta, odnosno pretrese iako je sada u vreme pandemije to možda i teži zadatak nego inače.

Važno je da pravda i sudska zaštita stignu u pravom momentu bez zakašnjenja u razumnom roku dakle, zato ću na ovoj sednici apostrofirati razuman rok za trajanje sudskog postupka, kao jedan od prioriteta, jer zapravo svi znamo da mnogi građani kada čuju koliko sudski postupci prosečno traju i koliko onako žargonski rečeno moraju da se mlate po sudovima, mnogi i odustaju od obraćanja sudu.

Zato mislim da je to problem na čijem rešenju užurbano mora da se radi. Još jedno veoma značajno pitanje od koga zavisi ostvarenje prava na pristup sudu jeste pitanje troškova sudskog postupka, pre svega najveće opterećenje jesu troškovi stručne pravne pomoći.

Baš smo juče uvaženi narodni poslanik Zvonimir Stević i ja razgovarali o tome kako veoma mali broj građana zna da je na snazi i u primeni Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Drago mi je što je taj zakon danas pomenula i koleginica Žarić Kovačević iz razloga što su mogućnosti koje socijalno ugroženim kategorijama građana taj zakon pruža, izuzetno važne. Zato želim da građanima koji gledaju ovu sednicu apostrofiram da imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć. To se pre svega odnosi na socijalno ugrožene kategorije, dakle građane čija je egzistencija ugrožena ili bi bila ugrožena ukoliko bi smo snosili troškove punomoćnika, odnosno branioca.

Poučiću ih ukoliko im je besplatan pravna pomoć potrebna, da mogu da podnesu zahtev opštinskoj, odnosno gradskoj upravi. Taj zahtev mogu i na licu mesta da popune, pri čemu je potrebno da podnesu i dokaze o teškom materijalnom stanju u kome se nalaze i zbog koga tu besplatnu pravnu pomoć i traže. To recimo može da bude izvod iz banke iz kog se vidi iznos plate ili penzije, može da bude rešenje centra za socijalni rad, ali u svakom slučaju, ja od službenika koji rade u opštinskoj, odnosno gradskoj upravi očekujem da budu ljubazni prema građanima i da im ljubazno daju sva uputstva i da pomognu svakom tražiocu, jer SPS je izuzetno važno da naša država bude socijalno odgovorna i da svakom građaninu bude omogućeno jednako pravo na pristup sudu, a time i pristup pravdi.

Htela bih par rečenica da posvetim posebno kandidatima za prekršajne sudove, jer smatram da njihov zadatak nije nimalo lak, niti da je njihova odgovornost mala iz više razloga. Pre svega, jer su prekršaji najčešća kaznena dela, najveći broj građana se susreće sa prekršajnim sudom i najvećem broju građana sudije prekršajnog suda nisu baš omiljene.

Ono što je mnogo važnije jeste da se od sudija Prekršajnog suda očekuje da poznaju više od 300 propisa, budući da se prekršaji ne propisuju samo zakonima, već i uredbama, već i pokrajinskim i lokalnim odlukama, dakle, zavisno od lokalne samouprave. Dakle, reč je o izuzetno dinamičnim propisima koji se često menjaju i pripadaju najrazličitijim oblastima.

Takođe, napomenuću da u prekršajnom postupku, naravno, postoji i mogućnost izricanja kazne zatvora do 90 dana, kao i mogućnost da se izrečena novčana kazna u slučaju neplaćanja zameni kaznom zatvora, a najvažnije, svako lice kome je izrečena prekršajna sankcija postaje prekršajno kažnjeno lice, što povlači određene pravne posledice.

Recimo prema Zakonu o policiji, uslov je da lice koje želi da se u organu unutrašnjih poslova zaposli nije čak ni prekršajno kažnjeno, tj. da nije kažnjavano u prošlosti. To nije jedini propis koji takav uslov postavlja i zbog toga je važno da sudije Prekršajnog suda znaju da očekivanja od njih nisu ništa manja u odnosu na očekivanja od sudija koja će svoju funkciju vršiti u osnovnim sudovima već, naprotiv, očekuje se veoma visok nivo stručnosti, nezavisnosti i naravno ažurnosti u radu.

Uvaženi gospodin Fila je pomenuo ustavne promene. Ta procedura je već pokrenuta. Cilj je da se odredbe našeg Ustava o pravosuđu usklade sa standardima EU u toj oblasti. Ja bih dodala da ne treba sa pravom EU usklađivati samo propise i samo ustavne odredbe o pravosuđu, već bih sa evropskim nivoom i evropskim standardom trebalo uskladiti i plate sudija i tužilaca.

Poslednjih godina je svakako mnogo ulagano u pravosuđe, rađeno je dosta na razvoju pravosudne infrastrukture. U Beogradu je renovirana Palata pravde. Videla sam da su sada u toku radovi na rekonstrukciji fasade Privrednog suda u Beogradu. Čini mi se da je renoviran i Privredni sud. Takođe, nove zgrade dobili su i sudovi u Leskovcu, Zaječaru, Pirotu, Pančevu. Grade se palate pravde i u Nišu, Kragujevcu, a planirana je i izgradnja objekata za potrebe sudova i tužilaštava i u drugim gradovima. Zaista, važno je da se radi na unapređenju prostornih uslova u kojima će sudije obavljati svoju funkciju i to je svakako segment koji nadalje treba unapređivati.

Međutim, posebno bih želela da istaknem da će samo nekoliko danas predloženih kandidata ukoliko budu izabrani imati privilegiju da rade u zrenjaninskom sudu koji sada, u kontekstu ove priče o pravosudnoj infrastrukturi, bih istakla da ima najlepšu zgradu. Naime, reč je o građevini koja je proglašena za spomenik kulture od velikog značaja, koja je građena još u periodu od 1906. do 1908. godine.

Zaista, ovo govorim kao kuriozitet, jer su retki gradovi koji za zgradu suda imaju toliko monumentalnu građevinu. Moja privilegija je bila da još kao dete u Zrenjaninu posmatram tu tako velelepnu zgradu i maštam da jednog dana i ja u nju uđem sa nekom pravosudnom titulom. No, nekad nije baš sve kako smo maštali a, doduše, ima za to i vremena.

Ovo namerno govorim da bi kandidatima koji se danas biraju i neki će sigurno biti i izabrani podvukla da će nakon polaganja zakletve ovde u Narodnoj skupštini dobiti titulu. Sudija jeste titula i ja verujem da će biti njeni ne samo dostojni nosioci, već da će je nositi dostojanstveno čuvajući pravni poredak naše zemlje ali i ugled svoje profesije i celokupnog pravosuđa.

Na kraju, samo bih još želela da građanima koji danas slave Đurđevdan, pa i svojoj porodici čestitam slavu i poželim sreću i zdravlje. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi sudija Pantiću, dame i gospodo narodni poslanici, prva tačka dnevnog reda o kojoj danas odlučujemo jeste prestanak funkcije javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Smederevu gospodina Dragana Lopušine i iskoristiću priliku da mu čestitam navršenje radnog veka, što je i razlog za prestanak funkcije. Apelovaću na njegove kolege da ga na adekvatan način isprate u penziju, naravno, uz poštovanje svih epidemioloških mera. Želim mu da provede lepe penzionerske dane, a kao što je advokat Fila već rekao, ukoliko se odluči za bavljenje advokaturom i ukoliko bude primljen u Advokatsku komoru želim mu uspeha i na novom poslu.

Što se tiče druge tačke dnevnog reda, odnosno izbora novih sudija, pročitala sam negde, čini mi se, u nekom od zvaničnih izveštaja, da je priliv novih predmeta povećan za oko 25%, dok rast ukupnog broja sudija dostiže nešto manje od 19%, što znači da proširivanje kadrovskih kapaciteta našeg pravosuđa nije u potpunosti usklađeno sa potrebama građana za sudskom zaštitom i zato smatram da je izuzetno dobro što u ovom skupštinskom sazivu veoma često na dnevnom redu imamo izbor novih sudija, za koje verujem da će ne samo time što će preuzeti deo posla, već i jednom posebnom ažurnošću i efikasnošću, koja se i može očekivati od novoizabranih sudija, doprineti efikasnijem radu naših sudova, kao i ostvarivanju prava naših građana na suđenje u razumnom toku, što je i uslov da bi se suđenje moglo smatrati pravičnim.

Naravno, poručujem im da nakon stupanja na funkciju, ukoliko budu izabrani, sa svoje strane strogo poštuju procesne rokove i da uvek kada primete da ukoliko stranke opstruišu postupak i odugovlače ga, da koriste ovlašćenja koja imaju u pogledu procesne discipline, a sve to kako bi imovinskopravni sporovi bili završavani u razumnom roku, posebno porodični sporovi, radni sporovi, kako bi u razumnom roku nevini bili oslobođeni, a krivi osuđeni. Mislim da su to zahtevi pravne države. Ovo posebno naglašavam, ne samo zato što prekoračenje razumnog roka za okončanje postupka košta državu, već i zato što građani često kada čuju koliko postupci uglavnom traju, negde izgube želju da štite svoja prava. To je negde i opštepoznata stvar, ali zbog koje moramo unapređivati efikasnost suđenja, jer pravda mora biti dostupna našim građanima.

Građani moraju da znaju da je suđenje u razumnom roku njihovo pravo. Podsetiću ih da je na snazi Zakon o zaštiti suđenja u razumnom roku, da uvek kada osete da je taj razuman rok prekoračen imaju pravo na podnošenje prigovora radi ubrzanja postupka, da imaju pravo na žalbu i ukoliko bude utvrđeno da je njihovo pravo povređeno, imaju pravo i na pravično obeštećenje. Najčešće je to naknada neimovinske štete, čini mi se da je iznos negde od 300 do 3.000 evra. Ovo govorim zbog građana koji sada gledaju ovu Skupštinu, eto, da ih podsetim na mogućnosti koje im stoje na raspolaganju u zaštiti njihovog prava na efikasan sud. Tu je svakako i ustavna žalba koju mogu koristiti po okončanju postupka.

Još jedna stvar koja je opštepoznata, a to je preterano dugo trajanje radnih sporova koji su inače po zakonu hitni, jer se tu rešava o egzistencijalnim pitanjima i oni se moraju prema zakonskom tekstu rešiti u roku od šest meseci. Mi hvalimo novosadski sud zato što je prosečno trajanje radnog spora pred njim dve godine, dok je u drugim sudovima prosečno trajanje oko pet godina i na tome se mora raditi.

Hoću da kažem još jednu stvar na koju su u prethodnom skupštinskom sazivu socijalisti već ukazivali, a to je protivrečnost koja postoji između Pravilnika o vrednovanju rada sudija i Zakona o parničnom postupku. Čini mi se da prema tom Pravilniku sudija se ocenjuje kao izuzetno uspešan, odnosno da izuzetno zadovoljava kriterijume ukoliko najveći procenat svojih odluka donosi u roku od 30 dana, a ostale u roku od 90. Mislim da to nije u saglasnosti sa Zakonom o parničnom postupku koji kaže da je rok za izradu odluke osam dana, uz izuzetak u složenim predmetima gde je 15, možda bi tu trebalo izvršiti usklađivanje.

U svakom slučaju, ne krivim i ne možemo kriviti za ta kašnjenja samo sudije. Pomenula sam da često i stranke doprinose dugom trajanju postupaka. Na prošloj sednici smo pričali o masovnim tužbama koje su opteretile sudove. Mislim da je najvažnije da je država tih problema svesna i zato mi je drago da su najavljene izmene Zakona o parničnom postupku koje bi trebalo da doprinesu efikasnosti suđenja. Najavljena su i informatička unapređenja u pravosuđu koja bi trebalo da olakšaju rad sudova, kao i komunikaciju građana sa sudovima, pošto učinilo mi se da elektronski podnesci u praksi baš i nisu zaživeli. Mislim da su to pozitivne stvari koje svakako moramo da pohvalimo.

Ono što je takođe neophodno da bi suđenje bilo pravično jeste i nezavisan sud i tu garanciju moramo jačati. U tom kontekstu su i predložene promene u Ustavu u delu koji se odnosi na sudove i javna tužilaštva. Dakle, taj predlog je od strane Vlade podnet Narodnoj skupštini i takve promene su sa stanovišta evrointegracija i sa aspekta usklađivanja našeg prava sa pravom Evropske unije neophodne.

Ja sada ne želim da prejudiciram konkretna rešenja, to će tek biti predmet diskusije, ali smatram da ne postoji niti jedan jedini razlog da mi u bilo kojoj oblasti, pa ni u oblasti pravosuđa, budemo ispod evropskog nivoa i ispod evropskih standarda, kada smo, evo, u trenutno najosetljivijoj oblasti, mislim na vakcinaciju, ispred. Pokazali smo da možemo.

Svakako, smatram da najvažniji razlog zbog koga Ustav treba da se promeni jesu interesi naših građana i pravo naših građana na nezavistan i nepristrasan sud i da je neophodno eliminisati svaku mogućnost uticaja na sud i na njegove odluke.

Ono što želim da kažem jeste da sa zahtevima EU moramo da budemo oprezni. Predsednik Narodne skupštine, Ivica Dačić, sinoć je u emisiji „Ćirilica“ i govorio o tim pokretnim ciljevima koje EU postavlja pred zemlje koje pretenduju na članstvo, u smislu da se zahtevi često menjaju, proširuju, postavljaju se novi i zemlje koje žele da postanu članovi jure ka njihovom ispunjenju, a od napredovanja u evrointegracijama ništa. O tome svedoči i primer Crne Gore, koja je uvela evro kao valutu, koja se učlanila u NATO, koja je priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, uvela sankcije Rusije, eno, razrešava ministre čije se izjave ne sviđaju zapadu i mislim da su uradili sve škakljive poslove koji su od njih traženi, pri čemu ne vidim da su napredovali u evrointegracijama, a što je još gore, ne vidim ni da njihovi građani imaju benefite od toga.

Ovo govorim zato što to treba da bude pouka nama, pouka da sve promene propisa koje se donose moraju biti u interesu naših građana, pa tako i promene Ustava moraju biti u koleraciji sa pravom naših građana na nezavistan sud i ići u smeru jačanja te nezavisnosti. Do tih ustavnih promena, uz postojeće ustavne mehanizme i uz postojeće garancije, sudije, posebno ove novoizabrane, kao i sudije koje su već na stalnoj sudijskoj funkciji, moraju da očuvaju svoju nezavisnost, jer znamo da nezavisnost ima dve dimenzije, ona nije samo institucionalna, već zavisi od personalnih svojstava i moraju da ostanu otporne na svaku vrstu uticaja, podsticaja, da budu gluvi na svaku molbu, sugestiju, lobiranja i slično.

Mi verujemo da su kandidati koji se danas biraju dostojni, stručni, osposobljeni, prihvatamo preporuku Visokog saveta sudstva i podržaćemo kao poslanička grupa SPS njihov izbor. Od njih ne očekujemo ništa, ovu podršku koju će danas dobiti mogu da zaborave. Dakle, mi smo na stanovištu da nikakav politički uticaj na sudije ne treba da se vrši. Jedino što očekujemo jeste da slepo poštuju Ustav, zakon i sve propise koji obavezuju sve nas. Hvala vam.

Hvala vam, uvažena predsedavajuća.

Uvaženi gospodine Milojeviću, dame i gospodo narodni poslanici, kao što su kolege koje su pre mene govorile već rekle, mi danas odlučujemo o jednom izuzetno važnom kadrovskom pitanju, pitanju ko će biti na čelu najvišeg suda Republici Srbiji.

Važno je, kao što je važan i sam Vrhovni kasacioni sud, jer mi ovde govorimo o sudu trećeg stepena, koji je nadležan za odlučivanje po vanrednim pravnim lekovima koji su često poslednja šansa da se isprave, eventualni, propusti, nedostaci i greške koje su učinjeni u presudama koje su doneli nižestepeni sudovi.

Odluke koje tim povodom Vrhovni kasacioni sud donosi nisu važne samo zbog toga što se njima najčešće stavlja tačka na rešavanje pojedinačnih slučajeva, već zato što stavovi koje Vrhovni kasacioni sud zauzme u tim odlukama imaju izuzetan značaj, značaj u svim narednim postupcima koji se povodom istog pravnog pitanja povedu pred nižestepenim sudovima.

U tim slučajevima osnovni ili viši sudovi, zavisno od toga ko je nadležan, uglavnom pod tim stavovima postupaju. Pravna pitanja koja je Vrhovni kasacioni sud već razmatrao mogu se smatrati već unapred rešenim, što u velikoj meri relativizuje činjenicu da u našem pravnom sistemu sudska praksa nije izvor prava.

Advokati iz stranke se veoma često u svojim zahtevima koje podnose sudu pozivaju na odluke i pravna shvatanja Vrhovnog kasacionog suda. Na taj način sebi obezbeđuju dodatnu argumentaciju.

To poštovanje odluka Vrhovnog kasacionog suda od strane sudova nižeg ranga je verovatno rezultat toga što se ocenjivanje kvaliteta rada sudija meri kroz prizmu broja odluka koje su ukinute ili preinačeni.

Zbog toga se sudije najčešće pridržavaju stavova i tumačenja zakona koji su već prihvaćeni, što ne mislim da je loše, već naprotiv, mislim da je ujednačena sudska praksa najvažniji zadatak i najvažnija nadležnost Vrhovnog kasacionog suda, jer pred zakonom svi moraju biti jednaki. Sve devojčice ovog sveta moraju biti jednake pred zakonom, a mi moramo da se trudimo da budu jednake u Srbiji, to je pravo naših građana.

Hajde da govorimo o ovim predmetima koji su u poslednje vreme najčešći, a povodom kojih se javljaju kontradiktorne odluke. Mislim na ove postupke koji se vode protiv banaka zbog troškova obrade kredita.

Evo navešću primer Novosadskog suda, gde se zna da polovina sudija usvaja te tužbene zahteve, a polovina ih odbija, iako naravno, poštujem slobodno sudijsko uverenje ne mislim da je to dobro. Tačno se zna koji sudija odlučuje na koji način i onda advokati često kada podnose tužbu ako dobiju sudiju koji im ne odgovara, onda je povuku, pa ponovo podnose da bi izdejstvovali usvajajuću presudu.

Mislim da to nije dobro. Zbog toga je po ovom pitanju izuzetno važan stav Vrhovnog kasacionog suda i uopšte njegova uloga na ujednačavanju sudske prakse. Zbog toga smatram da je izuzetno važno da Vrhovni kasacioni sud usvaja jasne i nedvosmislene stavove uvek kada se pojavi neko sporno pravno pitanje, a naročito kada je reč o pitanjima koja u tolikoj meri interesuje građane kao što je to slučaj u ovim sporovima koji se vode protiv banaka.

Tim povodom ja moram da kažem da sam kao čovek, kao narodni poslanik, kao socijalista, kao neko ko prati politiku predsednika SPS, Ivice Dačića, uvek na strani čoveka, na strani ratnog veterana, na strani građana koji su već godinama u agoniji zbog kredita indeksiranih u švajcarcima, zbog svih onih koji se smatraju diskriminisano, prevareno, i na bilo koji drugi način oštećeno. Za te ljude mi moramo da se borimo i socijalista će to uvek raditi.

Ali, sa druge strane, ja kao pravnik razumem da sudije prilikom donošenja odluka ne treba da se rukovode time da njihove odluke budu opšte prihvaćene i da budu dopadljive. Baš sam ovde na ovom mestu, na nekoj od prethodnih sednica i rekla da sudije ni ne treba da teže ka tome da budu voljene, omiljene i popularne u narodu, već samo tome da budu poštovane. To će postići ukoliko uvek, u svakom slučaju hrabro budu na strani zakona, a njihovim presudama će uvek neko biti nezadovoljan. Naime, u tome je i suština spora, da postoji suprostavljenost interesa i u tome jeste težina sudijske funkcije.

Važno je da Vrhovni kasacioni sud i u buduće, i u mandatu novog predsednika još revnosnije ispunjava svoju obavezu ujednačavanja sudske prakse i zauzima stavove o aktuelnim pravnim pitanjima, jer neujednačena praksa i neujednačeno odlučivanje može da dovede u pitanje pravično suđenje, može da dovede stranke koje se nalaze u potpuno jednakim pravnim situacijama, u nejednak položaj, čime se izaziva pravna nesigurnost, narušava ugled pravosuđa.

U krajnjoj liniji, jedna ozbiljna država mora da omogući da se zna šta se može očekivati, za šta se može odgovarati i šta se može dobiti. I toga moramo da se pridržavamo, ako želimo da nosimo epitet pravne države, a sudovi u njenoj izgradnji imaju najvažniju ulogu.

Hajde da kažem i jednu praktičnu stvar koja je u kontekstu ujednačavanja sudske prakse veoma korisna i pohvalna, a to je što su sve odluke, stavovi i pravna shvatanja Vrhovnog kasacionog suda svima veoma lako dostupna putem njegovog sajta, koji se veoma lako pretražuje i mislim da je to korisno i strankama i njihovim punomoćnicima, odnosno braniocima koji na taj način pribavljaju i dodatnu argumentaciju, ali mogu i da procene kakve su šanse za uspeh u nekom sporu.

Pošto sam već pomenula masovne tužbe, prokomentarisaću i pitanje preopterećenosti sudova, kojem one značajno doprinose. Evo, ispričaću i primer jednog mog druga koji radi u jednoj advokatskoj kancelariji. Dobio je zadatak da, verovali ili ne, napiše 500 gotovo istovetnih tužbi. Kad god ga zovemo i pitamo ga šta radi, on kaže – pišem tužbe za kredite. I stvarno, sudovi jesu preopterećeni.

Pročitala sam podatak da sudije Trećeg osnovnog suda imaju u radu svako po 2.500 predmeta, a da im svakog meseca stigne, govorim o svakom sudiji pojedinačno, još po 250 predmeta.

Zato ja smatram da je korisno rešenje Vrhovnog kasacionog suda da se deo tih predmeta po kriterijumu mesta prebivališta tužioca delegira na sudove u manjim mestima, na sudove u unutrašnjosti, pre svega i zbog toga što to olakšava podnošenje tužbe, znači da je u interesu građana, a i zato što će dovesti do rasterećenja najopterećenijih sudova. U manjim mestima sudije imaju manje predmeta u radu, ali svakako sumnjam da će im se ovo rešenje dopasti.

Vrhovni kasacioni sud je usvojio novi program za rešavanje starih predmeta, odnosno cilj tog novog programa jeste da se smanji ukupan broj starih predmeta negde za oko trećinu. Predviđen je čitav niz konkretnih mera koje tome treba da doprinesu. Neću ih ja sada nabrajati, ali svakako smatram da je najvažnije da se poveća broj sudija i zbog toga mi je drago što u ovom skupštinskom sazivu veoma često na dnevnom redu imamo izbor novih sudija. Evo, to će na dnevnom redu biti sledeće nedelje, u utorak, i radujem se tome.

Videla sam u izveštaju za prethodni period da je značajno smanjen broj nerešenih predmeta u izvršnim postupcima i potpuno mi je jasno da je sam pomen izvršenja veoma neprijatan, ali izvršenje mora biti efikasno, ko god ga sprovodio, zato što poverioci nisu samo komunalna preduzeća, nisu samo zle banke, nisu samo pohlepni zajmodavci, poverioci su i deca koja potražuju alimentaciju, poverioci su žene koje se bore za svoj udeo u imovini nakon razvoda, poverioci su radnici kojima nije isplaćena zarada i za njih i zbog njih moramo da se borimo da prinudna naplata potraživanja bude efikasna.

Mogla bih ja ovako do sutra, ali hajde da vidimo ko će biti nov predsednik Vrhovnog kasacionog suda u koji su u poslednje vreme toliko često bili upereni pogledi građana. Podsetiću da predsednik Vrhovnog kasacionog suda istovremeno postaje i predsednik Visokog saveta sudstva, tela koje ima ogroman značaj i važnu ulogu u cilju unapređenja pravosuđa.

Kao što su kolege već rekle, za ovu poziciju je predložena Jasmina Vasović, aktuelna sudija Vrhovnog kasacionog suda, koja je dobila jednoglasnu podršku na opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda. Visoki savet sudstva je utvrdio da ispunjava sve kriterijume i sva merila koja se traže za izbor na ovu funkciju i verujemo da je to urađeno na adekvatan način.

Ono što ja želim da kažem vezano za predloženog kandidata jeste da me izuzetno raduje što je u pitanju žena, jer žene jesu većina u pravosuđu. O tome smo ovde i pričali. Mislim da sam jednom prilikom prokomentarisala, kada su se birale nove sudije, čini mi se za sud u Kragujevcu ili Kraljevu, da će u tom gradu pravda biti u ženskim rukama, zato što su sve predložene kandidatkinje bile žene. Ali, žene su ređe na rukovodećim pozicijama. U svim oblastima je tako, pa i u pravosuđu. Recimo, žene su češće zamenici javnog tužioca, a ređe su javni tužioci. Ređe su predsednici sudova, ređe su šefovi odeljenja.

Čuli smo kada je pričao uvaženi gospodin Fila o tome kako je u njegovo vreme u sudovima bilo svega dve sudije, a sada ćemo na čelu Vrhovnog kasacionog suda imati ženu. Ja to iz razloga ženske solidarnosti želim da pozdravim, u nadi da u skoroj budućnosti to više uopšte neće biti stvar interesantna za isticanje, već nešto potpuno obično.

Želim da kažem da sam u medijima pročitala, bilo je posebno naglašeno, da je reč o jednoj od najmlađih sudija Vrhovnog kasacionog suda i negde mi se učinilo kao da je to navedeno u negativnom kontekstu. Ja bih sada prećutala svoje iskreno mišljenje ako ne bih rekla da mi to izuzetno laska i da smatram da novim licima i treba dati šansu da zaista u našem pravosuđu uvedu neke dobre promene, ali moram da naglasim da je takva tvrdnja bespredmetna, iz razloga što je reč o sudiji koja ima 23 godina radnog iskustva. Gospodin Milojević je ovde i pročitao njenu biografiju i zaista se tu ne može ništa zameriti.

Socijalistička partija Srbije će podržati njen izbor, zato što verujemo da se radi o ženi koja je svesna svih problema u srpskom pravosuđu i, naravno, očekujemo snažne napore u njihovom rešavanju.

Ona je sama istakla problem trajanja sudskih postupaka i mi se pridružujemo isticanju prava na suđenje u razumnom roku, kao jednom od prioriteta.

Ono što takođe treba da se završi u razumnom roku jeste ova epidemija korona virusa i zato, za sam kraj svog izlaganja, želim da pozovem građane da daju doprinos u tom cilju i da se vakcinišu. Hvala vam.

Zahvaljujem uvažena potpredsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici VSS, pre svega drago mi je da ste ponovo ovde i da nakon samo mesec dana ponovo na dnevnom redu imamo izbor sudija, jer zaista mislim da su kadrovska pojačanja u našem pravosuđu neophodna ukoliko želimo da ono bude ažurno i efikasno.

Kao što ste rekli, predloženo je više od 30 sudija i poslanička grupa SPS će podržati njihov izbor. Podršku smo već dali na Odboru za pravosuđe, kada sam doduše propustila priliku da vas pitam koliko je bilo ukupno prijavljenih na ovom konkursu.

Bilo bi dobro da znamo kakvo je interesovanje, budući da se sećam, da kada je bilo reči o konkursu u Ivanjici, interesovanje nije bilo veliko da su se primali kandidati iz drugih gradova, dok čujem da je u nekim mestima broj prijavljenih znatno veći, odnosno prevazilazi broj slobodnih mesta. Tako da bi bilo dobro, ako budete u prilici, date taj podataka, ali u svakom slučaju pozitivna je vest što će se prijem novih sudija nastaviti. Informisana o konkursima koji su raspisani u drugim gradovima. Videla sam da je u Zrenjaninu raspisan konkurs za pet novih sudija.

U Narodnu skupštinu je stigao Predlog za izbor sudija u Privrednom sudu u Zaječaru i to su zaista dobre vesti, jer mislim da je važno da se poveća broj sudija, jer sudovi su stvarno preopterećeni i česte su primedbe da se prave veliki razmaci između ročišta, da suđenja dugo traju i da se ponekad ne poštuju procesni rokovi i često se za to krive sudije, a zanemaruje se činjenica da broj sudija uglavnom nije adekvatan broju predmeta.

Što se tiče kandidata koji se danas biraju, verujem da je Visoki savet sudstva na adekvatan način i ispravno ocenio njihovu stručnost, osposobljenost i dostojnost i da mišljenja koja su priložena kandidaturama predstavljaju iskrenu preporuku.

Kada je reč o njihovom radnom iskustva, kao jednom od pokazatelja njihove stručnosti, u biografijama se može videti da je ono veće u odnosu na zakonom postavljen uslov. Čak imamo kandidatkinju koja svoje iskustvo stiče od 1997. godine u sudovima i tužilaštvima.

Prošli put kada ste bili ja sam izrazila potrebu da se olakša ta prohodnost u sudovima, kao i u tužilaštvima i da se prosto omogući mlađim kandidatima da lakše napreduje, jer je važno da imamo sudije i tužioce koji su stasavali u vreme novih zakona i koji će možda biti entuzijastičniji u primeni modernih zakonskih rešenja koja imamo.

Drugi pokazatelj stručnosti jesu teorijska znanja o kojima bih govorila prosečna ocena sa kojom su kandidati diplomirali, koja opet nije deo biografije, ali ja se svakako nadam da ste i tu činjenicu uzeli u obzir prilikom samog formulisanja predloga. Svakako smatram da bi i to trebalo zbog transparentnosti izbornog procesa da bude deo biografije i da taj podatak bude dostupan javnosti, ali svakako moram da istaknem da su svi kandidati tzv. sudijski ispit, položili sa najvišom ocenom.

Takođe, ono što bih posebno istakla što je možda interesantno sa aspekta teme o rodnoj ravnopravnosti jeste da od 14 predloženih sudija za Osnovni sud u Kragujevcu, 13 su ženskog pola što znači da će uskoro u Kragujevcu pravda biti u ženskim rukama, što naravno ne sme da bude važno.

Važno je da ovu prvu šansu dobiju oni najbolji, najkompetentniji, najvredniji i najdostojniji, jer u javnosti uglavnom kada se govori o potrebi da se nezavisnost sudstva unapređuje, uglavnom se raspravlja o institucionalnoj komponenti nezavisnosti, odnosno da li su te garancije na najbolji mogući način inkorporisane u naš Ustav i razmatra se u kom pravcu bi taj segment trebalo dalje unapređivati.

Ali, smatram da je za ostvarenje nezavisnosti, nepristrasnosti suda možda i važnija personalna komponenta koja zavisi upravo od dostojnosti sudija koje će činiti naše pravosuđe. Važno je da tu budu ljudi uzvišenih moralnih osobina i jakog i čvrstog integriteta kojim će odbiti sve uticaje ma od koga oni dolazili, odoleti svim pritiscima, neće pristati ni na kakve podsticaje ma kako primamljivi oni bili, koji će ostati gluvi na molbe, zahteve i druge intervencije. Zato kvalitetne sudije u narodu uglavnom nisu voljene, ali su poštovane.

Nažalost, sigurna sam da ima i suprotnih primere. Eto, čitali smo u medijima da je pre, čini mi se, desetak dana jedna sudija uhapšena zbog sumnje da je primala mito i naša država mora da se izbori, ne samo sa korumpiranim političarima, službenicima, policajcima, nego i sa sudijama.

Jedan od načina za tu borbu je da se već pri samom izboru vode računa da šansu dobiju one za koje se osnovano može pretpostaviti da neće biti skloni koruptivnim radnjama, da neće dozvoliti da ih bilo ko stavi pod svoju kontrolu, ni politika, ni mafija, ni žena, ni ljubavnica, ni drugovi, ni zakupci, da će biti nezavisni u odnosu na sve osim u odnosu na Ustav i zakon.

U nadi da su predloženi kandidati baš takvi, kao što sam rekla, poslanička grupa SPS će podržati njihov izbor, ali ako se tokom naredne tri godine pojave i najmanje naznake da nije tako, ja pozivam Visoki savet sudstva da ne izvrši njihov reizbor. Jer, ne smemo da zaboravimo da je upravo sudstvo ogledalo pravne države. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Grupe prijateljstva sa Komorskim ostrvima na samom početku svog izlaganja smatram da sam dužna da se osvrnem na navode koji su objavljeni u prištinskim medijima, o tome kako je ova država priznala tzv. Kosovo. Ona to i jeste učinila 2009. godine, a to priznanje je 2018. godine povukla, kada je njen predstavnik dao izričito obećanje tadašnjem ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, sada predsedniku Narodne skupštine, da će ta država pri donošenju svih važnih odluka vezanih za našu južnu pokrajinu konsultovati Srbiju. Oni su to obećanje održali, što pokazuje to što su nakon ovih navoda koji su došli od strane Prištine brže-bolje objavili demantije i pokazali da su lojalni dogovoru koji su napravili sa bivšim ministrom spoljnih poslova i pokazali da je snaga prijateljstava koja je Ivica Dačić gradio širom sveta takva da može da odoli pritiscima koji su neminovno vršeni.

No, da se vratim na ono što je tema današnje sednice, a to je Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu.

Socijalistička partija Srbije je već ovaj zakon podržala prilikom njegovog usvajanja, a u danu za glasanje podržaćemo i danas predložene izmene i dopune.

Recimo, u prvobitnom tekstu zakona ostalo je nejasno koji nivo vlasti će ubirati prihod od ovog posebnog poreza i sada se ta dilema predloženim dopunama otklanja, u tom smislu što se propisuje da će korisnik prihoda ostvarenih od posebnog poreza biti budžet Republike Srbije, dakle, najviši nivo vlasti. Nadam se i verujem da će ta sredstva biti upotrebljena na opštu korist svih građana Srbije.

Složiću se naravno i sa svim kolegama koje su pre mene govorile i koje su u početku primene ovog zakona videle dalji doprinos u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije i zaista lično smatram da se ovim zakonom stvaraju pretpostavke za to da se kriminogenim strukturama u našoj zemlji odrežu njihova finansijska krila. Zakon zaista ima potencijal kako da deluje na propuste u prošlosti, tako da samim normiranjem posebnog poreza i propisivanjem tako visoke poreske stope deluje i preventivno.

No, danas o ovom zakonu ne želim da govorim ni sa pravnog ni sa političkog aspekta, već isključivo sa aspekta značaja koji će ovaj zakon imati za naše građane. U tom smislu, važno mi je da napomenem da ne smatram da je reč o propisu koji baca sumnju na bilo koga, što su danas predložene izmene i potvrdile u tom smislu što se više neće koristiti izraz: „nezakonito stečena imovina“. Dakle, ne prejudicira se da je bilo čija imovina nezakonita, niko se ne optužuje, već se postavlja pitanje onima koji su u tri uzastopne godine stekli imovinu koja prelazi iznos od 150.000 evra.

Pitanje koje svaka ozbiljna i fiskalno odgovorna država legitimno može, treba i mora da postavi svojim građanima, a to je pitanje porekla imovine, pitanje odakle ti to i kako si to stekao. Svako ko je na častan način ostvario prihode, svojim radom, svojim znanjem, ko je platio poreze na te prihode, ne bi trebalo da ima problem sa odgovorom na to pitanje i zapravo početak primene ovog zakona i ne treba da ga interesuje, osim eventualno u kontekstu pohvale državi što i kroz uvođenje ovakvih mehanizama želi da suzbije sivu zonu i nelegalne aktivnosti. Nije poruka ovog zakona da je sramota biti bogat, ali aplauz za svoj uspeh u sticanju može da dobije samo onaj ko je to učinio na zakonit i čestit način i to je poruka ovog zakona. Čak i ako je neko dobio na lotou, ja mu na tome čestitam, ali ta činjenica ne sme da bude tajna za Poresku upravu, već naprotiv, on mora da plati porez na prihode od igara na sreću. Ako je neko nasledio ogromnu imovinu, dobio je na poklon, mislim da je to sjajno, ali te prihode mora da prijavi i da plati porez na nasleđe i poklon.

U svetu postoje zemlje u kojima se bogatstvo izražava u tome koliki je ko porez platio. U tome se ogleda društveni status pojedinaca. Ja želim da i u našoj državi to bude pitanje časti, a ne da se sa određenim simpatijama gleda na one koji su uspeli da izigraju sistem i da izbegnu plaćanje poreza. Za običnog građanina naše zemlje ovaj zakon je sigurno satisfakcija jer u svim vremenima, pa i u ovom sada, ima onih koji se bogate, a da nikome nije jasno kako i na koji način. O tome možemo samo da slutimo.

Iskreno se nadam da će efikasna primena ovog zakona stati na kraj takvim slutnjama, a SPS nikada neće prestati da daje svoj doprinos u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije i nastojaćemo i istrajavati u pokušajima da ove pojave budu potpuno eliminisane. Hvala vam.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam prilikom svog prethodnog izlaganja istakla da naša država, naša policija i naše pravosuđe treba da otklone iz našeg društva sve kriminalce, narkodilere, klanove i da ne nabrajam sve ostale viruse kao što to čini vakcina. Prethodnih dana oni su pokazali da je to moguće i da naša država ima snagu za takve obračune.

Zbog toga, na početku svog izlaganja želim da se pridružim o čestitkama koje je juče uputio predsednik Narodne skupštine, Ivica Dačić, povodom hapšenja koja su izvršena i da izrazim veru da će ovakve akcije biti nastavljene, jer nažalost, sumnjam da je Velja jedina nevolja na našim ulicama.

Da se vratim na ono što je tema današnje sednice, o čemu sam kao član Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo već imala priliku da se izjasnim.

Gospodin Fila i ja smo na Odboru glasali u prilog predloženim autentičnim tumačenjima, a to ću u danu za glasanje uraditi i poslanička grupa SPS, iz razloga što pitanje ko može da bude na čelu visokoškolske ustanove, odnosno, ko može da pretenduje na mesto rektora univerziteta, dekana fakulteta, predsednika akademije, ili direktora visoke škole, je važno, i ne sme da bude bilo kakvih nedoumica pri odgovoru na ovo pitanje, niti smemo kao Narodna skupština da dozvolimo da se ista norma različito primenjuje i da time profesori na različitim fakultetima budu u nejednakom položaju.

Pitanje koje se javilo kao sporno jeste da li na rukovodećim mestima mogu da budu profesori koji su navršili 65 godina i stekli uslov za starosnu penziju, ali im je radni status produžen na određeno vreme?

Predloženim tumačenjima je dat odričan odgovor, što se potpuno poklapa sa mojim ličnim razumevanjem odredbe Zakona o visokom obrazovanju, iz razloga što profesori koje sam pomenula ne ispunjavaju uslove u pogledu potrebe postojanja radnog odnosa koji bi bio zasnovan na neodređeno vreme.

Izuzetno mi je važno da zauzimanju ovakvog stava bude shvaćeno samo u kontekstu potrebe da se zakon dosledno primenjuje onako kako njegove odredbe glase, a ni slučajno na način na koji bi značio umanjivanje važnosti i značaja koji ovi profesori imaju za akademsku zajednicu, iz razloga što smatram da je njihovo prisustvo na fakultetima jako važno, značajno i korisno, kako za nastavni kolektiv, tako i za studente.

Zato mislim da je mogućnost da im se radni odnos produži nakon šezdeset pete godine, a do sedamdesete godine važna, i da ne predstavlja nikakav ustupak njima, već oni čine ustupak fakultetima, studentima i svojim kolegama, jer je njihovo znanje koje su decenijama sticali dragoceno i privilegija je studenata da uče od takvih profesora.

S druge strane, sigurna sam da naši fakulteti imaju druge kadrove koji će moći da odgovore izazovu upravljanja na najvažnijim ustanova u našem društvu, a možda upravo zato što su učili od istaknutih starijih kolega, koji su zaokružili svoju karijeru i verujem da i sami rukovodeće mesto smatraju teretom, ali su doprineli, i spremni su da i dalje doprinose kvalitetu visokog obrazovanja u našoj zemlji, što je izuzetno važno SPS, isto koliko da visoko obrazovanje bude dostupno svima, tako što će biti besplatno.

Smatramo da prioriteti treba da budu povećavanje budžetskih mesta na fakultetima, smanjenje troškova studiranja, olakšavanje prohodnosti mladih, obrazovanih ljudi na tržištu rada, ali i to da znanje i trud koji je uložen u njegovo stucanje bude u našem društvu bude adekvatno vrednovan i cenjen.

Tome može da doprinese svako od nas tako što nećemo vrednovati funkcije, imanje titule i zvanja, već tako što ćemo ceniti znanje i trud, koji iza tih titula, zvanja, funkcija, moraju da stoje.

Baš zbog važnosti koje ova pitanja imaju za SPS, drago mi je što je posle prof. dr Žarka Obradovića, koji je bio ministar prosvete u periodu od 2008. do 2013. godine, i za vreme čijeg mandata je uvedeno budžetsko finansiranje, ne samo osnovnih, već i postdiplomskih studija, što je meni lično, omogućilo da na Pravnom fakultetu u Novom Sadu završim i master studije, uvedeno, drago mi je što je odgovornost za resor obrazovanja, ponovo preuzeo jedan socijalista, ovog puta Branko Ružić, jer smatram da su pitanja obrazovanja najvažnija pitanja za Srbiju.

Ponosna sam što je naš obrazovani sistem uspeo da odgovori na izazove koje je Korona virus doneo i što se, zaista, pokazao kao jedan moderan, savremen sistem koji može da parira onom koji postoji u evropskim zemljama.

Ali, uvek moramo da imamo u vidu da su pored ministra i pored Vlade za to i da taj sistem osim njih, čine i učitelji, nastavnici i profesori, koji su posle zdravstvenih radnika, verujem, podneli najveći teret izmenjenih okolnosti.

Zato se nadam da će zahvaljujući vakcinaciji učenici što pre moći da se vrate u svoje školske klupe i da će redovno školstvo nastaviti da funkcioniše na način koji će radovati i đake i nastavnike, ali i roditelje, koji su tokom prethodnih meseci donekle bili i prinuđeni da se podsete mnogih školskih lekcija i da podnesu teret školovanja svoje dece od kuće.

Kao što sam rekla, SPS, odnosno naša poslanička grupa će podržati predložena autentična tumačenja.

Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, molim vas ne zamerite mi što ću svoje izlaganje početi sa samo par rečenica o vakcini protiv korone zato što smatram da je to izuzetno važna stvar i ogroman uspeh, pre svega predsednika Republike Srbije i rezultat čvrstih diplomatskih temelja u čijoj je izgradnji učestvovao i sada naš predsednik Skupštine, gospodin Ivica Dačić, na šta smo ponosni.

Prošle nedelje se vakcinisala moja baka. Juče se vakcinisala moja mama, koja inače radi u školi i jako se radujemo što će moći bezbedno da se druži sa svojim đacima. Verujem da nam je to negde svima i najvažnije, da naši najmiliji budu bezbedni, zaštićeni i zdravi. Ja ću se isto vakcinisati, ne samo zbog ove dve žene koje sam pomenula i kojima je moje zdravlje najvažnije, već i zato što kao neko ko je koronu preležao znam koliko je ta vakcina važna.

Na žalost, to mnogo bolje od mene znaju oni koje je korona zauvek rastavila od njima dragih ljudi. Zbog toga je vakcina nužnost i ogromna je stvar što imamo vakcinu protiv korone.

Pitam vas, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, da li postoji vakcina protiv silovatelja, manijaka, pedofila, ubica, narko-dilera, kriminalaca, korumpiranih političara, korumpiranih službenika, tajkuna, klanova, bahatih vozača, prevaranata, lopova, izrabljivača radnika i sličnih virusa? Mislim da postoji i da je to efikasno i nezavisno pravosuđe.

Mi ovde u Narodnoj skupštini donosimo zakone, ali možemo li zakonima vakcinisati društvene odnose i učiniti ih imunim na povredi ugrožavanja? Mislim da ne, ne bez njihove dosledne primene i bez sankcionisanja svake njihove povrede.

Sud je taj koji primenom zakona sve sporove, sve poremećaje u društvenim odnosima, sve nepravde treba da otkloni kao vakcina virus i to virus koji ugrožava našu privredu, našu ekonomiju, našu socijalnu sigurnost, stabilnost i slogu.

Zato smatram da je u toj podeli državne vlasti, o kojoj su danas drugi poslanici govorili, sudovima dodeljena najteža, najkomplikovanija, najosetljivija uloga, jer sudovi su ti od kojih se očekuje da uspostave ravnotežu u nekada tako duboko poremećenim odnosima. Sudije su te koje su u prilici da u konkretnim slučajevima odlučuju da li će neko biti slobodan ili neće, da li će roditelj viđati svoje dete i koliko često. Sudovi su ti koji odlučuju ko je u pravu, a ko je lažov.

Nekada se to pitanje koje se pred sud postavi svede na to da li će neko živeti nakon sudske odluke kao srećan ili kao nesrećan čovek. Zato sudije moraju imati dovoljno sudijske hrabrosti i odvažnosti da donose pravedne odluke koje se uvek nekome neće dopadati. Zato sudije ni ne treba da teže da budu voljene, nego samo poštovane, a da bi to bile moraju biti stručne, moraju posedovati znanja i moraju raditi savesno i posvećeno u svakom slučaju, a ne samo u onim slučajevima koji postanu predmet interesovanja javnosti. Zato što nemaju svi jednaku mogućnost da njihova trauma postane vest. Nemaju svi ni jednaku hrabrost da svoju traumu podele i tako dobiju podršku i navijanje nacije, što ne sme da znači da neće dobiti podršku sudova i drugih nadležnih organa, jer svi moraju imati pravo na jednaku pravnu zaštitu. I glumica i čistačica, i političar i poljoprivrednik, i profesor i učenik, i bogati otac i siromašni otac.

Zato sudije moraju biti otporne na sve vrste uticaja, političke, stranačke, medijske i interesne, jer kod sudije ne sme da se lobira. Sudijama je već Ustavnom i zakonom dato ogromno poverenje kroz garanciju nezavisnosti i kroz načelo o slobodnom sudijskom uverenju.

Predloženi kandidati danas će dobiti i poverenje SPS, jer kao što je gospodin Fila već rekao, verujemo da je Visoki savet sudstva na adekvatan način ocenio stručnost, osposobljenost i dostojnost kandidata i da mišljenja sudija, sa kojima su kandidati radili, predstavljaju iskrenu preporuku.

Moram da kažem da smatram da je pri izradi predloga i pri sastavu biografija učinjen propust zato što nije navedena prosečna ocena sa kojom su kandidati diplomirali, kao ni podatak o tome koliko dugo su studirali. O čemu bi se, doduše, moglo zaključiti na osnovu godine rođenja i godine diplomiranja, pri čemu taj zaključak ne mora da bude tačan.

Kada smo birali predsednike sudova taj podatak smo imali. Smatram da je to zbog transparentnosti važno. Ja sam iz Zrenjanina, predložene kandidate ne poznajem i biografija je jedini način da ja o njima sudim. Mislim da ti podaci predstavljaju značajne indicije koje ovde ne vidimo.

Ono što vidimo jeste da kandidati imaju i više radnog iskustva nego što je potrebno. Tu pre svega mislim na one koji se biraju za osnovne sudove.

U tom kontekstu bih rekla da bi u sferi pravosuđa mladim pravnicima koji su ambiciozni, koji imaju znanje trebalo omogućiti da dođu do izražaja, da lakše napreduju zato što upravo u toj sporoj prohodnosti u sudovima i tužilaštvima vidim glavni razlog zašto se mladi sve češće odlučuju za advokaturu. Razlog je, sigurno, i ta materijalna komponenta i zato smatram da bi rad sudija koji imaju najvažniju ulogu u izgradnji pravne države trebalo da bude adekvatnije vrednovan i stimulisan, isto kao što smatram da čim situacija to dozvoli treba raditi na unapređenju prostornih i tehničkih uslova u kojima sudije obavljaju svoju delatnost.

U svakom slučaju, kao što sam rekla, poslanička grupa SPS će podržati današnje kandidate. Želim im puno uspeha u radu, da nakon tri godine od strane Visokog saveta sudstva budu izabrani na stalnu sudijsku funkciju i da tada svakoga dana prvo donesu jedan sud sami o sebi na temu da li su bolji nego što su bili juče i da stalno usavršavaju. Socijalistička partija Srbije od njih očekuje samo hrabrost i odvažnost za pravedne odluke.

Hvala vam.