| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
čeka se odgovor 3 godine i 11 meseci i 6 dana
Uvaženi Ja sam Dejan, iz Beograda sam i imam 44 godine. Jedan sam od 50% građana koji nisu izašli na izbore jer ne veruje u institucije. Dajem Vam priliku da me uverite da grešim, da institucije rade svoj posao savesno i da živimo u demokratskoj i pravno uređenoj zemlji.
Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.
Vrlo kratko bih obrazložila amandman. Neću privući ničiju pažnju, niti ću nekog uvrediti, niti ću nekog neosnovano optužiti, niti ću se osvrnuti na neosnovane optužbe, neću pričati o nečemu o čemu ama baš ništa ne znam, već o onome o čemu znam, što i jeste naš posao narodnih poslanika.
Naime, moja koleginica Dijana Radović i ja smo pripremile amandman u želji da damo doprinos kvalitetu ovog predloga zakona, predloga koji nudi potencijalna rešenja za ona imovinskopravne situacije kojima nedostaje samo neki mali korak da dobiju svoje epilog u urednom vlasništvu.
Naime, mi smo amandmanski reagovale na član 9. stav 1. tačka 2. i predložile smo da se ta odredba dopuni na način da se njome obuhvate ne samo one situacije u kojima je površina objekta koja je navedena u ispravi koja služi kao osnov za upis manja od površine koja je već upisana u katastar nepokretnosti, već da se obuhvate i situacije kada je ta površina veća od upisane.
Naime, baš kod stare gradnje koja se ovom odredbom i tretira često je dolazilo da se upis vršio po osnovu osnovnih projekata, a da je kasnije, tokom izgradnje, dolazilo do odstupanja u smislu veće površine. U tom smislu neretke su situacije u kojima je potrebno da i građani koji imaju objekte veće površine od površine koja je upisana mogu da reaguju i izvrše upis.
U tom smislu smatram da će ova dopuna, koju je Vlada prihvatila, na čemu se zahvaljujem što ste imali sluha za ovu našu amandmansku reakciju, pružiti rešenje za veći broj situacija i da će značiti većem broju građana.
Hvala vam.
Hvala vam uvažena predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, dugo nisam diskutovala u parlamentu. Tek nedavno sam se posle više od godinu dana vratila i onda, negde mislim kada se vraćate, treba da se setite odakle ste počeli. Ne treba u stvari nikada ni da zaboravite.
Za nas, socijaliste sve počinje od našeg programa, od prava na besplatno, svima dostupno obrazovanje. Od ovoga sam se odvikla, od ovih dobacivanja i tenzija. Ali, hoću da kažem, za nas su prioriteti - pravo na besplatno obrazovanje, tema koja je u prethodnom periodu bila aktuelnija, nego nikada. Na državne fakultete zbog blokada nije moglo, ni da se uđe, pa su svi pohitali na privatne, kojima se baš nešto i nismo divili u prethodnim godinama, gde su školarine i te kako veće nego na državnim fakultetima, pa ako se ovakva negativna atmosfera na državnom univerzitetu nastavi opet ćemo doći do toga da mogu da se školuju samo bogati.
Pravo na zdravstvenu zaštitu - oblast koja se uvek može i mora unapređivati. Stalno i sigurno zaposlenje - mlađim generacijama ne toliko atraktivno, ali i dalje smatram da je to forma radnog odnosa koja najbolje štiti zaposlenog. Dostojanstvena starost. Na kraju - siguran krov nad glavom. Tema na kojoj se poslednjih meseci najviše radilo i gde su postignuti značajni rezultati.
Pred ovim domom 15. decembra 2021. godine ja sam postavila pitanje - kako mlad čovek da stekne stan, ako ga ne nasledi kada sa pozicije privremeno zaposlenog o stambenom kreditu može samo da mašta?
Ja sam na ovaj govor ponosna, a danas sam srećna što imamo odgovor na to pitanje - kroz program kredita za mlade, jer zaista znam da je mnogo mladih ljudi na taj način rešilo svoje stambeno pitanje.
U tom maniru i sa tim ciljem je i danas na dnevnom redu Predlog zakona o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava na nepokretnosti. Jedan ambiciozan zakon koji je doneo potpuno novu motivaciju, koji je postao glavna tema i to u meri da stičem utisak kao da svi imaju po neki nelegalan objekat, jer zaista nema ko me nije pitao poslednjih dana o tome. Verujem da ovaj zakonski predlog ima potencijal da reši brojne probleme, kojima se građani suočavaju.
Daću primer, zastupala sam ženu, ona je htela da se razvede. Međutim, htela je da to bude sporazumno, bez obraćanja sudu, uložili smo ogroman napor da postignemo dogovor sa njenim, sada bivšim suprugom. Međutim, deo tog odgovora morao je da bude sporazum o deobi imovine koji pred nadležnim notarom nije mogao da bude overen zato što porodična kuća, koja je trebala da pripadne njoj, gde je trebala da nastavi da živi, sa svoje dvoje male dece, nije upisana u Katastar nepokretnosti, odnosno nije legalizovana.
Dakle, ona svoje pitanje nije na taj način uspela da reši. Mi smo podneli zahtev za legalizaciju. To je bilo pre nekih godinu i po dana. Čini mi se, o tom zahtevu do danas nije rešeno. Znači, zaista mislim da je sramota da imamo postupke legalizacije koji tako dugo traju. Podaci koji su navedeni u Predlogu zakona, dakle zvanični podaci gore o tome da postupci traju između tri i sedam godina. Mislim da je takva sporost nedopustiva, da je jako opasna. Em je štetna sama po sebi, em otvara ogroman prostor za zloupotrebe. Mi stvarno neretko čujemo kako se traže veze da se postupak ubrza, što je meni i razumljivo sa aspekta ljudi kojima je hitno da reše neki svoj problem – hoće hitno da prodaju nepokretnost, stave hipoteku da bi dobili kredit ili kao ova žena kojoj je urgentno da osigura krov nad glavom za sebe i svoju decu.
Međutim, ne smemo dopustiti drugoj strani, onima nadležnima za sprovođenje postupka legalizacije da te delikatne situacije zloupotrebljavaju tako što ćemo ih jasno obavezati na prontno postupanje u svako slučaju. Verujem da je to intencija ovog zakonskog predloga.
U tom smislu pred Agencijom za prostorno planiranje i urbanizam, koja će snositi najveći teret ovog novog zakonskog rešenja, je zaista težak zadatak. Ja im želim puno sreće u radu. Rada će nesporno biti mnogo, s obzirom na ogromno interesovanje i s obzirom na kratak rok u kome građani to interesovanje mogu da iskažu podnošenjem prijave.
Ali, njihov najvažniji zadatak i svih nas i svih nadležnih i svih koji imaju poslove u sprovođenju ovog novog rešenja jeste da ovaj zakon ne bude razočarenje, već da zaista ispuni očekivanja i da ostvari benefite koje legalizacija objekta ima za građane, da taj postupak bude daleko brži, jeftiniji, transparentniji i da građani budu svoj na svome, da imaju svoj pravno čist krov nad glavom.
Kada je reč o krovu nad glavom njega osiguravaju i dopune Zakona o izvršenje i obezbeđenju. Dakle, sada imamo eksplicitnu garanciju da niko zbog neplaćenog računa za struju ne može da izgubi svoju kuću. Mislim da je takva garancija i te kako korisna i naravno da je podržavamo.
Dakle, reč je o zakonima koji su utemeljeni, u skladu su sa našim programom, onim koji nas izdvaja iz kataloga pretežno bezidejnih političkih opcija.
O drugim zakonskim predlozima pričaće moja koleginica Dijana Radović, a ja bih za kraj uputila još jednu poruku. Naime, jedna od mojih najboljih drugarica je, neću da kažem, blokaderka, ali ide na proteste, ali je isto tako i aplicirala za kredit za mlade i isto tako njeni roditelji imaju vikendicu koju će sada moći da legalizuju za 100 evra. Hoću da kažem, imaju vikendicu, moći će da je legalizuju i zvala me je da me pita da joj dam objašnjenje. Kaže – Dubravka, kakva su to nova rešenja, šta je to novo i ja sam joj zaista sa zadovoljstvom sve objasnila, sa zadovoljstvom ću svakome pomoći i sa svakim ću se i družiti i popiti kafu i izbegavati ono o čemu se ne slažemo dokle god postoje teme o kojima se slažemo.
Moramo da se složimo da je ovo dobra šansa za Srbiju, da je prilika za korenite promene u oblasti koja jeste ranjiva. Svi koji vole ovu zemlju, mislili o nekim temama na ovaj ili na onaj način treba da imaju iskrenu želju da imamo odlučniju borbu protiv divlje gradnje i postupak koji će se približiti građanima. Ove zakonske izmene to donose. Ostavljam vreme svojim kolegama koji pričaju posle mene, a od mene poruka – da se ne udaljavamo jedni od drugih zbog toga što različito mislimo, jer pre politike smo svi ljudi i treba, bre, da budemo drugovi i kada se ne slažemo. Hvala vam.
Zahvaljujem, uvaženi predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo već četvrti dan raspravljamo, pod izgovorom, tačku dnevnog reda koja se odnosi na formiranje anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su doveli do dve užasne tragedije, s pozivom na koje smo prethodnih dana i prethodnih nedelja u ovom domu mnogo pričali, ako ćemo pošteno, malo smo rekli.
Zato mi se negde nameće zaključak da je bilo bolje da smo ćutali, jer zaista je bilo i postupaka i diskusija i tonova i međusobnih prepucavanja potpuno nedostojnih i ovog doma i nedostojnih pijeteta prema žrtvama.
No, u svemu tome ipak smo uspeli da se saglasimo oko ideje da se formira anketni odbor, koju ideju smo mogli uzeti za bespredmetnu. Mogli smo u tom smislu iznositi i pravne i iskustvene argumente, no odabrali smo da tu ideju posmatramo kao dobru. Ja je vidim kao ideju timskog rada predstavnika svih poslaničkih grupa, dakle i vlasti i opozicije na formulisanju nekih zajedničkih zaključaka, na zajedničkom traženju rešenja i akcenat stavljam upravo na tom zajedništvu.
Neću biti prva koja je to istakla. Mi se kao narod negde ponosimo tom našom crtom da uvek u momentima kada su nas kroz istoriju pogađale različite tragedije, a uglavnom nas nisu zaobilazile, da smo u tim momentima kada je bilo najteže da smo tad bili najsaborniji, najjedinstveniji, najjači. Ne bih volela da ta naša karakteristika sada izostane, a deluje mi da izostaje.
Ove majske tragedije, kako im se iznedrio naziv, jesu posebno. Slažemo se oko toga da su posebne jer su prouzrokovane od strane jednog deteta i jednog mladog čoveka, ali nemojmo da budu posebne po tome što nećemo makar pokušati da ih zajedno prevaziđemo. Ne da sa oko toga prepucavamo, već treba da budemo odlučni i da se zaista potrudimo da se tako nešto više ikada ne ponovi.
U tom smislu ako ideja anketnog odbora može na bilo koji način da doprinese tome da sednemo za isti sto, da približimo stavove, da uvidimo da li smo pogrešili, gde smo pogrešili, šta možemo da promenimo, onda tu ideju treba podržati, iako u ovom momentu, s obzirom na način rada ove sednice, to deluje iluzorno.
Negde se iskreno nadam da bez kamera, bez reflektora, bez prenosa, koji, činjenica je, uvek traže neku senzaciju i moramo da probamo to da promenimo, da će u takvoj atmosferi poslanici koji budu izabrani u anketni odbor moći da rade konstruktivnije nego mi na ovoj sednici.
Poslanička grupa Ivica Dačić – SPS delegiraće u anketni odbor stručne ljude koji zasigurno hoće dati svoj doprinos da ovaj anketni odbor ostvari zadatak koji smo mu postavili.
Ja svoje strane ja bih vam dala sugestiju da primenite mogućnost koju Poslovnik pruža, a to je da anketni odbor u svoj rad uključi, odnosno da konsultuje relevantne naučnike i stručnjake. Jer, zaista smatram da ako stvarno hoćemo da sagledamo sve uzročne okolnosti, ako hoćemo da shvatimo i taj širi kontekst koji su moje kolege već pomenule, ako hoćemo da te okolnosti promenimo, onda moramo da razumemo svu kompleksnost aktuelnog momenta. Moramo da razumemo svu težinu kako odrastanja, tako i roditeljstva.
Kada je reč o odrastanju, ovi događaji, ali i događaji iz čitave prethodne tri godine su najviše uticali, najviše pogađali upravo decu i mlade. Naime, najpre smo imali tzv. izgubljene korona godine kada deca nisu išla u školu, nisu mogli normalno da se druže, nastavu pratili onlajn, jer od druga iz klube možeš da dobiješ virus i to virus čije su se žrtve računale i objavljivale svakog dana na svim medijima. Onda smo imali čitav niz slučajeva vršnjačkog nasilja što je takođe utkalo nesigurnost u odrastanje. Evo sada imamo ovaj događaj iz Ribnikara koji na neki način šalje vrlo surovu poruku, da drug iz klupe može da te ubije.
Mnogo je ovaj momenat težak, deca su ranjiva samim svojim uzrastom, a svakodnevno ih ranjavaju različiti događaji, ranjava ih jedan iskrivljen sistem vrednosti. Ranjavaju ih i pogrešni autoriteti koji se promovišu i preko medija, ali pre svega preko društvenih mreža, o čemu nedovoljno čini mi se govorimo.
Skoro sam delegat SPS bila u poseti Narodnoj republici Kini i tom prilikom smo išli da posetimo Kineski zid i tamo smo sreli jedan školski razred, jednu grupu đaka koja je došla na ekskurziju i svi učenici su bili isto obučeni. Nosili su uniforme i izrazili su želju da se slikaju sa nama kao sa turistima. To im je bilo interesantno i po uputstvu svog učitelja koji je nesporno njihov autoritet. Stali su u dva reda radi fotografisanja.
Na nas je to ostavilo baš lepo utisak, ali nam je nametnulo i zaključak da ipak u Kini nema društvenih mreža koje bi ljuljale sistem vrednosti koji je tamo uspostavljen, a kakve mi koristimo i kakve neretko i deca i veoma mladi ljudi koriste, a na kojim mrežama mogu da vide razne ličnosti, nekada i samo par godine starije od njih kako se kupaju u luksuzu, kao da je to potpuno normalno, kao da je podrazumevano. Onda vrše pritisak na roditelje koji se neretko i zadužuju da im deca ne bi patila, da ne bi bila nepopularna ili čak ismevana zbog toga što nemaju markirane patike, zbog toga što nemaju nov telefon, ne slave rođendan u nekoj popularnoj igraonici, jer te stvari su danas postale imperativ. Nažalost postale su i predmet strašne žudnje i to ne samo među mladima i ne samo među decom. Uopšte ovo ne pričam politički, već pričam onako ljudski zato što znam šta ljudi o tome misle i znam šta ljudi pričaju. Priča se o tome da devojčice putem instagrama gledaju neke nerealno lepe devojke, fotošopirane, onda same postaju nesigurne i veoma rano počinju da žude za nekim estetskim korekcijama i operacijama, što im neki roditelji čak i omogućavaju. Složićemo se da to jeste problem modernog društva.
Zbog čega ovo pominjem? Hoću da kažem da kao što na „Instagramu“ fotografije provlačimo kroz razne neke filtere, tako bi morali da nađemo i filter kroz koji će prethodno proći sadržaj koji se plasira putem društvenih mreža našoj deci i omladini. Kako, na koji način, to je tema za razmišljanje, ali činjenica je da kao društvo i kao država nemamo adekvatan odgovor na ove i mnoge druge opasnosti koje nose društvene mreže.
U tome je ogroman pritisak na roditelje, koji ionako sami trče trku s vremenom, suočeni s jedne strane sa izazovima roditeljstva, s druge strane sa izazovima neoliberalnog kapitalizma. Neki tu trku trče da bi svojim porodicama obezbedili minimum, neki pak trče za bogatstvom, luksuznim životom, a negde između ostaju deca prepuštena vrednostima savremenog sveta, koji se neretko svede na konzumerizam, materijalne vrednosti, virtuelni život, nedostatak pravih prijatelja, nezdravu konkurenciju i kompeticiju itd, itd.
Hoću da svoju diskusiju zaključim time da, kao što svi mi imamo neke svoje lične tragedije i traume sa kojima smo naučili da živimo, tako moramo da nađemo način, moramo da naučimo kako da živimo i kako da se nosimo i kako da prevaziđemo ovu kolektivnu tragediju. Čini mi se da način na koji se ovde diskutuje nije pravi način za to. U tom smislu, smatram da bi bilo dobro i da svi mi ovde naučimo kako da budemo drugovi, a istovremeno da budemo i gospoda, u smislu manira ponašanja u ovom domu.
Na kraju, želim da kažem da porodice žrtava, ali i sve porodice u Srbiji, porodica kao institucija i svi mladi ljudi i svi roditelji mogu da računaju na razumevanje, saosećanje, empatiju i podršku Socijalističke partije Srbije, jer mi smo uvek bili i uvek ćemo biti pre svega drugovi narodu, zato što smo tako učeni. U tom smislu je moja poruka za roditelje da svoju decu uče pre svega kako da budu drugovi. Hvala vam.
Zahvaljujem predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje koje interesuje najmanje 200.000 ljudi koji prema zvaničnoj statistici žive u vanbračnoj zajednici. Upućujem ga Ministarstvu pravde, a odnosi se na mogućnost izmene Zakona o nasleđivanju u smislu da se i u tom propisu vrši usklađivanje sa Ustavom koji predviđa ravnopravnost bračne i vanbračne zajednice, pri čemu kada kažem vanbračna zajednica naravno mislim na trajniju zajednicu života muškarca i žene između kojih nema bračnih smetnji.
Kao što sam rekla, Ustav Republike Srbije propisuje da su vanbračna i bračna zajednica ravnopravne. Taj princip je razrađen u nizu propisa, počevši od Porodičnog zakona, preko krivičnog procesnog zakonodavstva, Zakona o obligacionim odnosima, pa sve do Zakona o PIO.
Recimo, prema Porodičnom zakonu, imovina koju su vanbračni partneri u toku trajanja te vanbračne zajednice stekli radom, jeste njihova zajednička imovina i u slučaju eventualnog razlaza imaju pravo na deobu te imovine, odnosno jedan partner ima pravo da potražuje udeo u imovini drugog. No, u slučaju njegove smrti prema zakonskom rešenju nema pravo ni na šta, jer prema Zakonu o nasleđivanju vanbračni partner nije u krugu zakonskih naslednika, odnosno nema pravo na nasleđivanje.
Dame i gospodo, dopadalo se to nama ili ne, bilo to dobro ili ne, trend zajedničkog života bez sklapanja braka jeste realnost koju Zakonom o nasleđivanju moramo da uvažimo zato što postoji niz primera parova koji godinama žive zajedno i imaju zajedničku ženu, ali se iz ko zna kojeg razloga nisu venčali, što ne sme da bude prepreka deljenju imovinske sudbine.
Daću jedan primer koji sam nedavno čula, to je primer muža i žene koji su se venčali, dobili dete, živeli par godina srećno, posvađali se, razveli se, nakon toga se pomirili, dobili još dvoje dece, živeli zajedno još deceniju, zatim je vanbračni suprug preminuo i nakon toga njegova vanbračna supruga nije imala pravo da ga nasledi, što svakako složićemo se da jeste apsurd o kome gospodin Fila i ja već mesecima razgovaramo.
Kada smo to rekli, mnogi su bili iznenađeni, jer zapravo ni ne znaju da je tako, ni ne znaju da vanbračni partner nema pravo na nasleđivanje, koje smatramo da bi trebalo priznati. Dakle, ovo i jeste za čuđenje, posebno kada se uzme u obzir da je usaglašavanje sa Ustavom izvršeno Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju, prema kom vanbračni partner ima pravo da nasledi penziju preminulog partnera.
Potpuno sam svesna teškoća u dokazivanju, potpuno sam svesna da su zloupotrebe moguće, ali mislim da se dobrim normativnim rešenjem te teškoće mogu prevazići. Evo, dokaz je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Smatram da isti princip treba predvideti i Zakonom o nasleđivanju, jer ovakvo rešenje kakvo je sada dovodi do nepravičnih situacija, eto dala sam i primer. Ovakvo stanje demantuje ustavni princip o ravnopravnosti bračne i vanbračne zajednice. Tek kada se to uradi, tek onda bi moglo da se razmišlja o priznavanju naslednih prava nekim drugim parovima. Hvala vam.
(Zrenjanin, 09.08.2022.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije (plata) | Republika | Mesečno | 93478.00 | RSD | 01.08.2022 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije (paušal) | Republika | Mesečno | 37242.00 | RSD | 01.08.2022 - |
| Odbornik | Skupština grada Zrenjanina | Grad | Mesečno | 34094.00 | RSD | 21.08.2020 - |