DUBRAVKA KRALJ

Socijalistička partija Srbije

Rođena je 1994. godine u Zrenjaninu.

Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu diplomirala je 2017. sa najvišim prosekom u generaciji - 9,97. Tokom studija više puta je nagrađivana Izuzetnom nagradom koju Univerzitet u Novom Sadu dodeljuje najboljim studentima.

Bila je stipendista Ministarstva prosvete, Fondacije Calsberg & Dunđerski, Fonda za stipendiranje darovitih studenata i mladih naučih radnika i umetnika Univerziteta, te Fonda za mlade talente u okviru Ministarstva omladine.

U imenik advokatskih pripravnika upisana je 2018. godine. Prvu godinu pripravničke vežbe obavila je u novosadskoj advokatskoj kancelariji, dok drugu obavlja u porodičnoj kancelariji u Zrenjaninu.

Završila je master akademske studije 2019. godine, takođe na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, sa prosekom deset.

Predsednik je Odbora pripravnika Advokatske komore Vojvodine. Priprema pravosudni ispit i početak samostalnog bavljenja advokaturom.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna po prvi put postaje narodna poslanica.

Izabrana je sa izborne liste "Ivica Dačić - Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS) - Dragan Marković Palma".
Poslednji put ažurirano: 11.12.2020, 10:44

Osnovne informacije

Statistika

  • 19
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deveto vanredno zasedanje , 21.07.2021.

Zahvaljujem potpredsednice.

Uvaženi predstavnici Ministarstva pravde, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, nezavisnost, nepristrasnost, stručnost, odgovornost, posvećenost i dostojanstvenost su osnovne zapovesti za svakog sudiju, u svakom slučaju, bez izuzetka.

Sudija mora biti glas zakona, a ne glas nekih uticajnih pojedinaca. To mora biti glas znanja i glas struke, glas koji će sa integritetom objektivno sagledati činjenično stanje i doneti odluku kojom će štititi pravni sistem naše zemlje, čineći je pravnom državom, državom u kojoj se niko od onih koji krše zakone, koji povređuju tuđa prava i slobode, ne oseća lagodno, već zna da će kad-tad doći upravo pred ovakvog sudiju, nezavisnost, nepristrasnog, stručnog, odgovornog, dostojanstvenog i posvećenog.

Ovo su načela propisana Etičkim kodeksom sudija i zbog njih je ova sednica na kojoj odlučujemo o izmenama Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva značajna. Naime, izmenama se apostrofira značaj načela sudijskog postupanja i jačaju garancije njihovog poštovanja.

U rad Visokog saveta sudstva uvodi se Etički odbor, sa zadatkom da kontinuirano prati poštovanje etičkog kodeksa sudija. Do sada je o tome koji su postupci oprečni dostojanstvu suda, koji štete nezavisnosti i ugledu celokupnog sudstva, odlučivao Visoki savet sudstva a sada će odluku o tome donositi Etički odbor, kao stalno i specijalizovano telo u okviru Visokog saveta.

Smatram da je ova izmena značajna iz dva razloga. Prvo, zato što uvođenje Etičkog odbora može da da doprinos jačanju personalne komponente nezavisnosti, ukazivanjem na značaj i obavezu poštovanja etičkih načela, eto, i na ovaj način.

Drugi benefit ovih izmena svakako jeste ispunjavanje obaveza koje Republika Srbija ima u procesu evrointegracija i u tom kontekstu Srbija je preuzela niz aktivnosti, pa je i pokrenut postupak promene Ustava u oblasti pravosuđa i teži se u potpunosti usklađivanju sa standardima i sa nivoom EU.

Moram da napomenem da je, pored zakonskih jemstava i garancija, neophodno sa evropskim nivoom i standardom uskladiti i plate sudija i javnih tužilaca. Mislim da oni, s obzirom na vredan rad koji obavljaju, to zaslužuju, a i svakako bi to bio deo ravnanja sa evropskim normama.

Što se tiče Etičkog kodeksa, njega je Visoki savet sudstva doneo još 2010. godine, a sada je na dnevnom redu uvođenje Etičkog odbora, koji će biti jači garant poštovanja tog kodeksa i smatram da je ovo značajna novina.

Druga izmena Zakona o sudijama je takođe motivisana razlozima usaglašavanja sa evropskim standardima, a sastoji se u relaksiranju razloga za razrešenje sa sudijske funkcije. Naime, stav je da sudija ne bi trebalo da bude razrešen samo zato što je pri vrednovanju rada dobio ocenu "nezadovoljava". I ova izmena može da se uzme za korisnu ako se posmatra sa aspekta jačanja stalnosti sudijske funkcije i, naravno, sa aspekta sprečavanja zloupotreba mogućnosti razrešenja. Ali, nikako ne sme da znači da sudije ne trebaju dalje da se usavršavaju i da ne treba da teže najvišem nivou stručnosti i ažurnosti u svom radu. Naprotiv, smatram da svaki sudija na početku svog radnog dana najpre treba da donese jedan sud o samom sebi i svom radu, da li je on bolji nego prethodnog dana i sve sudije moraju permanentno da se usavršavaju.

Treća izmena Zakona o sudijama podrazumeva korekciju člana koji reguliše pravo na prirodnog sudiju, odnosno način na koji će se predmeti raspoređivati konkretnim sudijama, u tom smislu što će se voditi računa i o složenosti predmeta. Mislim da ova izmena može da predstavlja benefit za sudije, kako bi sve sudije jednog suda bile ravnomerno opterećene, da se ne desi da jedan sudija dobije pet predmeta koji se mogu okončati u relativno kratkom roku, dok bi drugi dobio pet složenih predmeta u kojima je neophodno saslušati sijaset svedoka, veštaka, kojima je potrebno održavanje više ročišta, itd, tako da i ovu izmenu smatram korisnom.

Svakako, najvažnija od svih novina koje ova sednica donosi, jeste uvođenje Etičkog odbora, a time i pojačavanje nadzora nad primenom etičkih načela sudijskog postupanja. No, uz Etički odbor, a možda i pre Etičkog odbora, o primeni Etičkog kodeksa treba da se staraju predsednici sudova koji su i prema Zakonu o uređenju sudova dužni da se staraju o nezavisnosti sudija i očuvanju ugleda suda.

Predsednici sudova, kao rukovodioci sudske uprave, prvi su koji treba da budu nezavisni od bilo koje druge uprave i treba da predstavljaju čvrstu branu svakoj vrsti nedozvoljenih uticaja na sud, a ni slučajno da budu deo kanala kojim se ti uticaji vrše.

Mi danas biramo predsednike osnovnih, privrednih i prekršajnih sudova u više gradova, koji zaslužuju da imaju formalno izabrane predsednike sudova sa jasno definisanim mandatom, a ne samo vršioce dužnosti predsednika, što smatram da nije dobra praksa, već da, naprotiv, vodi u nesigurnost.

No, predsednici sudova mogu dati značajan doprinos ostvarenju prava na pravično suđenje. Tu pre svega mislim na pravo na sud koji je nepristrastan i na pravo na suđenje u razumnom roku. Naime, predsednici sudova odlučuju o zahtevima za izuzeće i u tom smislu su dužni da obezbede suđenje u kome će biti moguće objektivno sagledavanje činjenica i čiji će ishod biti odluka koja će biti zasnovana isključivo na zakonu, a ne motivisana nekim ličnim razlozima ili ubeđenjima. Naime, u sporu mora da pobedi onaj na čijoj je strani zakon, a ne na čijoj je strani sudija.

Takođe, predsednici sudova kao rukovodioci sudske uprave rad u sudu treba da organizuju na način koji će biti efikasan, da prate trajanje sudskih postupaka, da podstiču svoje kolege na ažurno postupanje i naravno na korišćenje ovlašćenja koja su im zakonom data u pogledu održavanja procesne discipline.

Svi predloženi kandidati su dobili pozitivno mišljenje svojih kolega i sudova u kojima rade i po mom mišljenju je to dovoljna preporuka za njihov izbor, jer smatram da njihove kolege najbolje znaju ko među njima ima najviše sklonosti za obavljanje funkcije predsednika suda, odnosno rukovođenje, ko ima najviše sposobnosti u pogledu organizovanja rada u sudu. Zato sam stava da nadležnost za izbor predsednika sudova treba da pređe na same sudije i nadam se da će to biti rezultat ustavnih promena.

Svakako, svim predloženim kandidatima želim da budu izabrani.

Na početku svog izlaganja ja sam istakla da ne smemo da dozvolimo da se bilo ko ko krši zakone Republike Srbije, a naročito oni koji krše Krivični zakonik, osećaju lagodno, već da, naprotiv, treba da znaju da će u najkraćem mogućem roku odgovarati pred sudom. Tu je, naravno, ključna i uloga policije i tužilaštva, budući da preko njih ide put od izvršenja krivičnog dela do odgovornosti pred sudom.

Kao što je važno da ne bude zaštićenih, podjednako je važno da ne bude ni nezaštićenih, već da se u svojoj zemlji svako može osećati bezbedno i sigurno. Tu je možda i ključna uloga samostalnog, nepristrasnog, stručnog i efikasnog tužilaštva.

Tužilaštvo jeste državni organ koji je organizovan na monokratskom uređenju, na principu hijerarhije između tužilaštva različitog ranga i, naravno, u toj organizaciji najvažnija je uloga Republičkog javnog tužioca, a danas je na dnevnom redu upravo izbor za tu funkciju.

Pripremajući se naravno da sam pročitala Program organizacije i unapređenja rada javnog tužilaštva za period od 2022. do 2028. godine. Poslanici SPS su saglasni da prioriteti moraju da budu još odlučnija borba protiv kriminala i korupcije, unapređenje efikasnosti krivičnog gonjenja, kao i dalje unapređivanje međunarodne saradnje u krivičnim stvarima, jer se protiv organizovanog kriminala, koji neretko ima internacionalni karakter, moramo boriti organizovano sa drugim zemljama, jer će ta borba samo tako imati uspeha.

Ono što je naša preporuka za rad Republičkog javnog tužilaštva u narednom periodu jeste unapređenje transparentnosti obavljanja funkcije javnog tužilaštva, što je bitno ne samo zbog građana, ne samo zbog samog tužilaštva, budući da je neretko zbog toga bilo izloženo kritikama, koje možda i nisu bile uopšte potrebne, ali i zbog procesa pridruživanja Evropskoj uniji, budući da i Evropska unija i Savet Evrope mnoge pažnje posvećuju komunikaciji tužilaštva sa medijima.

Citiraću deo mišljenja Konsultativnog veća evropskih tužilaca koje govori upravo o značaju komunikacije sa medijima. Kaže se: „Transparentnost u obavljanju tužilačkih funkcija je ključna komponenta vladavine prava i važna garancija pravičnog suđenja. Pravda mora da se sprovodi i mora se videti da je pravda sprovedena. Kako bi se to obezbedilo, mora se omogućiti medijima da izveštavaju o krivičnim postupcima. Primena načela transparentnosti u radu javnih tužilaca je način da se obezbedi javno poverenje, kao i širenje informacija o njihovim funkcijama i ovlašćenjima. Stoga, slika o javnom tužilaštvu predstavlja važan element poverenja javnosti u pravilno funkcionisanje pravosudnog sistema“.

Verujem da ćemo se svi složiti sa ovim tvrdnjama, jer je važno da građani imaju poverenje u pravosuđe i važno je da budu informisani o njegovom radu. Ova obaveza, naravno, stoji i za predsednike sudova, koji su po sudskom poslovniku dužni da obavljaju komunikaciju sa medijima, odnosno da obaveštavaju javnost.

Socijalistička partija Srbije se bori za izgradnju socijalno pravednog društva, koga neće biti ukoliko dok jedni uče drugi prepisuju, ukoliko dok jedni rade drugi kradu, ukoliko dok jedni čekaju pravdu drugi je kupuju. Zato, časni tužioci i sudije, na posao. Podršku SPS za predan rad imate. Hvala vam.

Sedmo vanredno zasedanje , 07.07.2021.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo Delibašić, predstavnice Visokog saveta sudstva, najpre bih da kažem da smatram da je raznovrsnost mišljenja i čitava lepeza stavova neophodna za iznalaženje najboljih rešenja i zato smatram da je diskusija koju je inicirao kolega Fila bila izuzetno konstruktivna i smatram da će biti podsticajna za rešenje problema koji postoji na relaciji velikog broja sporova između banaka i građana. Neophodni posrednici su tu advokati, ali svakako da oni nisu niti ključni činilac, niti treba da budu dominantan faktor u iznalaženju tog rešenja.

Onako sa svog stanovišta, nemam ni najmanju sumnju da će zajedno SNS i SPS, odnosno dva predsednika dve najveće partije, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Narodne skupštine Republike Srbije Ivica Dačić, iznaći rešenja koja će biti na opštu korist svih građana Srbije, što svakako jeste imperativ naravno i ovde nas u Narodnoj skupštini.

Na početku svog izlaganja najpre bih izrazila poštovanje prema sudijama, jer negde smatram da im je u raspodeli državne vlasti dodeljena najosetljivija uloga. Naime, mi ovde u Narodnoj skupštini, onako apstraktno i generalno, donosimo opšte propise, a od sudova očekujemo da ih konkretno primene na pojedinačne slučajeve, što u ne tako malom broju slučajeva znači da će opredeliti ljudsku sudbinu. Zbog toga su nosioci pravosudnih funkcija neretko u žiži interesovanja javnosti, posebno što građani veoma često ne percipiraju da su pravo i pravda isto, odnosno vide određeni nesklad i zbog toga smatram da je neophodno da jačamo poverenje građana u naše pravosuđe.

Mislim da vrlo važnu ulogu u tom zadatku može da ima stručan, posvećen, nezavistan, nepristrastan, dostojan i dostojanstven predsednik suda i zbog toga smatram da su današnje tačke dnevnog reda važne, ali ipak negde sada u kontekstu ustavnih promena koje su već danas pomenute, procedura je pokrenuta, ipak sam na stanovištu da Skupština ne bi trebala da bira predsednike sudova, ne zato što njihova funkcija nije važna. Naprotiv, smatram da jeste, kao što sam i rekla i obrazložiću dalje. Smatram da same kolege sa kojima su sudije radile bolje poznaju njihove sposobnosti, sklonosti, njihove afinitete i, ako hoćete, ambicije i da bi bolje mogli da ocene ko je najadekvatniji kandidat za predsednika suda.

U tom smislu, verujem da će poslanička grupa SPS podržati kandidate koje ste vi predloži, uopšte ne izražavajući ni najmanju sumnju u preporuke koje ste izneli. Juče ste na Odboru za pravosuđe rekli vaše impresije sa razgovora sa kandidatima. Upoznali ste nas sa činjenicom da su svi kandidati ostvarili najviše ocene i tokom vrednovanja, obavljanja sudijske funkcije i da je sam intervju sa kandidatima ocenjen kao izuzetan.

U tom smislu, ponoviću, poslanička grupa SPS će podržati izbor predsednika sudova.

Slažem se sa gospodinom Filom u delu u kom je rekao da je dobro što će ovi kandidati danas, koji su do sada bili vršioci dužnosti, konačno i zvanično stupiti na funkciju predsednika suda, jer smatram da je to, zarad pravne sigurnosti, u interesu funkcionisanja suda, da prosto imaju nekoga za koga će se pouzdano znati da će tu biti najmanje četiri godine.

Sada bih istakla i ono što je negde moja osnovna poruka za kandidate, koje ne bih personalno komentarisala, budući da kandidate ne poznajem, ali bih im dala poruku i ono što svakako jeste osnovna poruka za svakog predsednika suda, nezavisno od ovih konkretnih predloga, jeste da ni u kom slučaju ne budu deo kanala kojim se vrši uticaj na sud pri donošenju odluka, već naprotiv da budu brana, da budu podrška svakom sudiji svog suda u odbrani od svakog nedozvoljenog uticaja ili pritiska.

U tome vidim najvažniji zadatak predsednika suda. Naravno, važan zadatak koji predsednicima sudova dat i Zakonikom o krivičnom i Zakonom o parničnom postupku jeste da odlučuje o izuzeću, a verujem da će takve odluke donositi objektivno i da će na nepristrasan način obezbediti nepristrasno suđenje, što svakako jeste pravo građana.

Ono što je takođe odgovornost predsednika suda jeste staranje, odnosno obezbeđivanje blagovremenog rada suda, što nije nimalo, složićemo se, lak zadatak u uslovima ovakvog opterećenja pravosuđa, posebno kada je reč o beogradskim sudovima. Negde nam je svima poznato da pred pojedinim sudovima danas podnesete tužbu, a pripremno ročište vam zakažu sledeće godine, što je onako prilično demotivišuće za građane kada čuju koliko sudski postupku traju, nekada odustaju i od osnovanih tužbenih zahteva da ne bi toliko dugo vremena bili opterećeni činjenicom da su deo nekog sudskog procesa. To je problem na kome se mora raditi, na kome se vrlo posvećeno mora tražiti rešenje, ne samo zato što prekoračenje razumnog roka košta državu, već zato što onemogućava građane da blagovremeno ostvare svoja prava.

U tom smislu, svakako je poruka za predsednike sudova da podstiču svoje kolege da koriste procesna ovlašćenja koja su im data u pogledu obezbeđivanja procesne discipline, jer negde smo svi svesni sa činjenicom da neretko stranke namerno odugovlače postupak, naravno u cilju izbegavanja odgovornosti. Tome se mora stati na kraj isto kao i drugim učesnicima u postupku koji opstruišu postupak u cilju njegovog dužeg trajanja, ili u cilju nastupanja zastarelosti.

Istakla bih jednu obavezu predsednika sudova koja im je, je li, stavljena u nadležnost sudskim poslovnikom, a to je komuniciranje sa javnošću, odnosno obaveštavanje javnosti o toku sudskih postupaka i njihovom ishodu. Negde, opet jedna poruka da predsednici sudova prosto, ne beže od te dužnosti, od te uloge. Smatram da je važno da javnost bude adekvatno obaveštena o radu sudova. Na samom početku sam istakla koliko je važno da građani imaju poverenje u svoje pravosuđe. U tom smislu, tom cilju bi bilo korisno da se unapredi komunikacija između predsednika suda, ili lica ovlašćenog, lica koje bi predsednik ovlastio, a koje bi bilo nadležno da daje zvanične podatke o sudskim postupcima, naravno, ne ugrožavajući privatnost učesnika. Ali, proto mislim, tj. ne dopada mi se kada mediji, onako, na bazi nekih tračeva izveštavaju o sudskim postupcima. Negde, mislim da bi bilo bolje građanima dati zvanične informacije od strane zvaničnika.

Ne bih danas, mnogo dužila, u svakom slučaju očekivanja od pravosuđa su zaista velika, i građani, često upiru oči u nosioce pravosudnih funkcija. Negde, i činjenica je da su sudovi, u stvari, najvažnija karika pravne države, odnosno da imaju najjaču ulogu u izgradnji pravne države. Ponoviću, tu ulogu treba da imaju i predsednici sudova, koji se nadama se, da će danas biti izabrani. Kao mlada koleginica im želim uspeha u obavljanju te funkcije i naravno, bez ikakve sumnje da će to tako i biti.

Što se tiče predsednice Prekršajnog suda u Zrenjaninu, koja odlazi u penziju, samo bih joj na kraju čestitala na navršenju radnog veka, i kao njena sugrađanka iz Zrenjanina bih joj poželela da ona lepo provede dane u odmogu. To bi bilo sve od mene. Hvala vam.

Četvrto vanredno zasedanje , 10.06.2021.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje koje interesuje najmanje 200.000 ljudi koji prema zvaničnoj statistici žive u vanbračnoj zajednici. Upućujem ga Ministarstvu pravde, a odnosi se na mogućnost izmene Zakona o nasleđivanju u smislu da se i u tom propisu vrši usklađivanje sa Ustavom koji predviđa ravnopravnost bračne i vanbračne zajednice, pri čemu kada kažem vanbračna zajednica naravno mislim na trajniju zajednicu života muškarca i žene između kojih nema bračnih smetnji.

Kao što sam rekla, Ustav Republike Srbije propisuje da su vanbračna i bračna zajednica ravnopravne. Taj princip je razrađen u nizu propisa, počevši od Porodičnog zakona, preko krivičnog procesnog zakonodavstva, Zakona o obligacionim odnosima, pa sve do Zakona o PIO.

Recimo, prema Porodičnom zakonu, imovina koju su vanbračni partneri u toku trajanja te vanbračne zajednice stekli radom, jeste njihova zajednička imovina i u slučaju eventualnog razlaza imaju pravo na deobu te imovine, odnosno jedan partner ima pravo da potražuje udeo u imovini drugog. No, u slučaju njegove smrti prema zakonskom rešenju nema pravo ni na šta, jer prema Zakonu o nasleđivanju vanbračni partner nije u krugu zakonskih naslednika, odnosno nema pravo na nasleđivanje.

Dame i gospodo, dopadalo se to nama ili ne, bilo to dobro ili ne, trend zajedničkog života bez sklapanja braka jeste realnost koju Zakonom o nasleđivanju moramo da uvažimo zato što postoji niz primera parova koji godinama žive zajedno i imaju zajedničku ženu, ali se iz ko zna kojeg razloga nisu venčali, što ne sme da bude prepreka deljenju imovinske sudbine.

Daću jedan primer koji sam nedavno čula, to je primer muža i žene koji su se venčali, dobili dete, živeli par godina srećno, posvađali se, razveli se, nakon toga se pomirili, dobili još dvoje dece, živeli zajedno još deceniju, zatim je vanbračni suprug preminuo i nakon toga njegova vanbračna supruga nije imala pravo da ga nasledi, što svakako složićemo se da jeste apsurd o kome gospodin Fila i ja već mesecima razgovaramo.

Kada smo to rekli, mnogi su bili iznenađeni, jer zapravo ni ne znaju da je tako, ni ne znaju da vanbračni partner nema pravo na nasleđivanje, koje smatramo da bi trebalo priznati. Dakle, ovo i jeste za čuđenje, posebno kada se uzme u obzir da je usaglašavanje sa Ustavom izvršeno Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju, prema kom vanbračni partner ima pravo da nasledi penziju preminulog partnera.

Potpuno sam svesna teškoća u dokazivanju, potpuno sam svesna da su zloupotrebe moguće, ali mislim da se dobrim normativnim rešenjem te teškoće mogu prevazići. Evo, dokaz je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Smatram da isti princip treba predvideti i Zakonom o nasleđivanju, jer ovakvo rešenje kakvo je sada dovodi do nepravičnih situacija, eto dala sam i primer. Ovakvo stanje demantuje ustavni princip o ravnopravnosti bračne i vanbračne zajednice. Tek kada se to uradi, tek onda bi moglo da se razmišlja o priznavanju naslednih prava nekim drugim parovima. Hvala vam.

Četvrto vanredno zasedanje , 10.06.2021.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje koje interesuje najmanje 200.000 ljudi koji prema zvaničnoj statistici žive u vanbračnoj zajednici. Upućujem ga Ministarstvu pravde, a odnosi se na mogućnost izmene Zakona o nasleđivanju u smislu da se i u tom propisu vrši usklađivanje sa Ustavom koji predviđa ravnopravnost bračne i vanbračne zajednice, pri čemu kada kažem vanbračna zajednica naravno mislim na trajniju zajednicu života muškarca i žene između kojih nema bračnih smetnji.

Kao što sam rekla, Ustav Republike Srbije propisuje da su vanbračna i bračna zajednica ravnopravne. Taj princip je razrađen u nizu propisa, počevši od Porodičnog zakona, preko krivičnog procesnog zakonodavstva, Zakona o obligacionim odnosima, pa sve do Zakona o PIO.

Recimo, prema Porodičnom zakonu, imovina koju su vanbračni partneri u toku trajanja te vanbračne zajednice stekli radom, jeste njihova zajednička imovina i u slučaju eventualnog razlaza imaju pravo na deobu te imovine, odnosno jedan partner ima pravo da potražuje udeo u imovini drugog. No, u slučaju njegove smrti prema zakonskom rešenju nema pravo ni na šta, jer prema Zakonu o nasleđivanju vanbračni partner nije u krugu zakonskih naslednika, odnosno nema pravo na nasleđivanje.

Dame i gospodo, dopadalo se to nama ili ne, bilo to dobro ili ne, trend zajedničkog života bez sklapanja braka jeste realnost koju Zakonom o nasleđivanju moramo da uvažimo zato što postoji niz primera parova koji godinama žive zajedno i imaju zajedničku ženu, ali se iz ko zna kojeg razloga nisu venčali, što ne sme da bude prepreka deljenju imovinske sudbine.

Daću jedan primer koji sam nedavno čula, to je primer muža i žene koji su se venčali, dobili dete, živeli par godina srećno, posvađali se, razveli se, nakon toga se pomirili, dobili još dvoje dece, živeli zajedno još deceniju, zatim je vanbračni suprug preminuo i nakon toga njegova vanbračna supruga nije imala pravo da ga nasledi, što svakako složićemo se da jeste apsurd o kome gospodin Fila i ja već mesecima razgovaramo.

Kada smo to rekli, mnogi su bili iznenađeni, jer zapravo ni ne znaju da je tako, ni ne znaju da vanbračni partner nema pravo na nasleđivanje, koje smatramo da bi trebalo priznati. Dakle, ovo i jeste za čuđenje, posebno kada se uzme u obzir da je usaglašavanje sa Ustavom izvršeno Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju, prema kom vanbračni partner ima pravo da nasledi penziju preminulog partnera.

Potpuno sam svesna teškoća u dokazivanju, potpuno sam svesna da su zloupotrebe moguće, ali mislim da se dobrim normativnim rešenjem te teškoće mogu prevazići. Evo, dokaz je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Smatram da isti princip treba predvideti i Zakonom o nasleđivanju, jer ovakvo rešenje kakvo je sada dovodi do nepravičnih situacija, eto dala sam i primer. Ovakvo stanje demantuje ustavni princip o ravnopravnosti bračne i vanbračne zajednice. Tek kada se to uradi, tek onda bi moglo da se razmišlja o priznavanju naslednih prava nekim drugim parovima. Hvala vam.