Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Toma Fila

Govori

Gospodine predsedniče, koleginice i kolege poslanici, zbog ozbiljnosti teme o kojoj hoću da govorim ja ću pročitati ono što sam napisao zajedno sa kolegom Zoranom Živanovićem, jednim od advokata koji su se prijavili da u Hagu zastupaju srpske žrtve.

Ove godine, 7. maja Specijalno veće za Kosovo u Hagu odredila su dva zastupnika za dve grupe žrtava, jednog u predmetu Hašima Tačija, gde je pored mnogih zločina obuhvaćeno i kidnapovanje ljudi od kojih su mnogi završili kao žrtve trgovine organima i drugog u predmetu Mustafe Seljemija.

Lični podaci žrtava nisu poznati i ne treba da budu poznati, ali je sigurno da je među njima najveći broj državljana Republike Srbije srpske nacionalnosti.

Veliki broj advokata iz Republike Srbije sa višegodišnjim iskustvom i u radu međunarodnih krivičnih sudova i domaćeg pravosuđa primljen je na listu kosovskog suda.

Uz dužno poštovanje izabranih zastupnika mislim da bi Republika Srbija trebalo da ispita razloge zbog kojih je ovaj sud uskratio mogućnost našim građanima žrtvama da ih u tom za njih visokorizičnom postupku zastupaju advokati sa kojima ne mogu da razgovaraju na svom jeziku, bez tumača.

Po pravilniku ovog suda zastupnici se dodeljuju po obavljenim konsultacija sa žrtvama koje učestvuju u postupku, pri čemu se uzimaju u obzir njihovi stavovi i interesi.

Izražavam sumnju da je stav srpskih žrtava u predmetima Seljimi i Tači bio da žele profesorku Pujes i advokata Losa kao svoje zastupnike, jer mislim da za njih nikada do tada nisu ni čuli. Verujem ili da nisu ni pitani ili da ih je neko anoniman kome su ove žrtve bile poznate i dostupne ubedio da će oni najbolje štititi njihove interese.

Nizak kredibilitet kosovskog suda je očigledno izražen njegovim preseljenjem iz Prištine u Hag, postavljanjem na sudske i tužilačke funkcije isključivo međunarodnih sudija i tužilaca.

Postavljanje zastupnika žrtava koji sa njima ne mogu da komuniciraju na istom jeziku bez prisustva trećih lica, prevodilaca, nametanjem nepoznatih ljudi čija stručnost je neupitna, ali sa kojima ne mogu na svom jeziku da uspostave i običnu komunikaciju, ne doprinosi kredibilitetu tog suda, barem u Srbiji. Zato predlažem da nadležni organi Republike Srbije na to ukažu specijalnim većima za Kosovo i da na adekvatan način prate dalji rad ovih veća, posebno vodeći računa o zaštiti državljana Republike Srbije srpske nacionalnosti koji se u tim postupcima javljaju kao žrtve i svedoci.

Podsećam vas da sam već jedanput predložio i nisam naišao na dobar odgovor Vlade da neko mora da prati to, to što se dešava. Da ja nisam reagovao u petak, reagovao bih ja kada sam bio kod patrijarha u petak i pokazali su portal Kosovo onlajn.

Drugo, mnogo je važno ko će biti punomoćnik zato što advokat koji je branilac može da vrši uvid u spise. Isto i punomoćnik oštećenih može da vrši uvid u spise tužilaštva i da utiče na to koji će dokaz kada biti izveden. Ovako, mi smo lišeni ljudi tamo. Niti posmatramo suđenje, niti naši ljudi zastupaju naše ljude.

To je ono što ja hoću da vam postavim Vladi kao pitanje. Misli li bilo šta da uradi u vezi toga? Ja ću kasnije kao ovlašćeni predstavnik grupe SPS-a da pročitam još detaljnije.

Sada se samo zahvaljujem Zoranu Živanoviću što mi je pomogao ovo da uradim, naročito ovaj deo koji ću kasnije da pročitam.

Hvala vam lepo. Nadam se da svi, naročito pravnici i advokati odavde, moraju da razumeju da naše žrtve i svedoci vapaju za pravdom. Teško nama ako ih ostavimo. Znate, jedini advokati koje sud plaća smo bili sudski advokati. Hrvati su plaćali svoje, muslimani su plaćali svoje, Šiptari su plaćali svoje. Haradinaj je platio 15 miliona dolara i dobio svedoke, naravno. Mi moramo da se uzmemo u pamet.

Hvala vam lepo. Isteklo mi je vreme.
Kao što sam vam rekao, gospođo potpredsednice, ja sam vam suđen.

Gospođo potpredsednice, kolege i koleginice, kada bude glasanje poslanici SPS glasanje za ceo dnevni red i mi ćemo biti uz koalicione partnere, kao i uvek.

Ovo vreme hoću da iskoristim da ponovim ono što sam kao pitanje postavio, ali sa mnogo više detalja. Nikada nisam govorio u svom životu, a da nisam znao zašto. Razlog zašto govorim jeste da ostane da nije moguće bilo da prođe ova Skupština i da niko ne obrati pažnju na kosovsku pravdu koja se primenjuje u Hagu. Ako se to nekome ne sviđa meni je jako žao, ali to smatram produžetkom onoga što sam radio u Hagu od 1996. do 2014. godine.

Zato ću ponovo da pročitam, jer mi je lakše da čitam, zbog podataka koji su unutra i zato što mislim da je potrebno da to ostane kao reakcija Skupštine Srbije. Sedmog maja ove godine Specijalno veće za Kosovo u Hagu odredilo je dva zastupnika za dve grupe žrtava, jednog u predmetu Hašima Tačija, još trojice kosovskih Albanaca i drugog u predmetu Mustafe Seljimija. U predmetu Tačija je poznato da je određen jedan britanski advokat kao zastupnik devet žrtava, mada je dvostruko više njih tražilo advokata, dok je u predmetu Seljimija za zastupnika pet žrtava postavljena profesorka međunarodnog prava na Univerzitetu u Glazgovu. Hašim Tači, Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići su optuženi za veliki broj zločina protiv čovečnosti, progona na političkoj i nacionalnoj osnovi, zatvaranja i drugih nehumanih postupaka, mučenja, ubistava i prisilnih nestanaka lica i ratnih zločina, a to su ubistva, mučenja, surovo postupanje i protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišavanje slobode.

Mada objavljene optužnice ne sadrže bliže podatke o žrtava, što je uobičajeno, sa sigurnošću se može reći da je najveći broj među njima srpske nacionalnosti. Ilustracije radi, u predmetu Hašima Tačija i drugih žrtve su razvrstane u tri kategorije i navedene su u tri tabele, a, b i c, priključene uz optužnicu.

U listi „a“ su navedene žrtve protivpravnih hapšenja, a njihov najdalji broj po opštinama, uključujući i Albaniju, je samo delimično objavljen. Naime, objavljeno je da je 453 lica bilo protivpravno hapšeno i držano na raznim lokacijama širom Kosova, od čega 37 u Albaniji, to su oni za trgovinu organima. Broj žrtava ovih hapšenja sa 10 lokacija nije prikazan.

U listi „b“ navedene su žrtve koje su ubijene u 11 kosovskih opština i na jednoj lokaciji u Albaniji. Broj ubijenih nije javno objavljen, osim da je na jednoj lokaciji ubijen jedan Rom.

U listi „c“ su navedena nestala lica iz pet kosovskih opština, ali njihov broj nije javno objavljen. Od ove mase žrtava samo iz optužnice protiv Hašima Tačija i drugih pravna pomoć je do sada obezbeđena samo za devet žrtava. Videli ste koliko ih je bilo.

Brinu me dve stvari. Prva, da je do sada izgleda samo 19 žrtava od najmanje 453 poznate žrtve, protivpravnih hapšenja i ko zna koliko neobelodaljenih žrtava tog i drugih zlodela, uopšte tražimo pravnu pomoć. I u predmetu Seljimija Mustafe, imenovan je jedan zastupnik, pet žrtava. Radi se o profesorki Univerziteta u Glagzovu Ani Pues, čije je teoretsko poznavanje međunarodnog krivičnog prava nesporno, ona to i predaje. Međutim, ne znam da li je u svojoj profesionalnoj karijeri zastupala bilo koju žrtvu, žrtvu u krivičnim postupcima pred domaćim sudovima, njihovim sudovima. Ali, nije njeno zastupanje, ako nije njeno zastupanje će biti debi na međunarodnoj krivično-pravnoj areni. Pitam se samo, zašto je neophodno da naše državljane u jedno izuzetno osetljivom postupku, od međunarodnog značaja, zastupa neko bez praktičnog iskustva, odnosno nekog ko uopšte nije advokat, a izgleda da to nikada nije ni bio.

Lično sam uveren da je tim, svim tim žrtvama pravna pomoć potrebna, pošto se radi o teškom slučaju koji se sudi pred međunarodnim sudijama i tužiocima. Ukoliko tako veliki broj žrtava nisu tražili pravnu pomoć, to pripisujem njihove neobaveštenosti i neukosti. To nisu doktori nauka naše žrtve.

Zato smatram da Republika Srbija treba da preduzme odgovarajuće mere pred Specijalnim većem, većima za Kosovo, traženjem da se svi njeni državljani koji se pojavljuju u tim postupcima kao oštećeni i žrtve na adekvatan način, na svom jeziku upoznaju sa njihovim pravom da traže pravnu pomoć preko advokata. To su naši advokati iz Srbije koji imaju iskustvo sa onim prethodnim tribunalom u Hagu.

Takođe, žrtve treba upoznati da se po Pravilniku ovog suda zastupnici dodeljuju po obavljenim konsultacijama sa žrtvama koje učestvuju u postupku, pri čemu se uzimaju u obzir njihovi stavovi i interesi. Njih ne treba ometati da slobodno izaberu advokata po svom izboru, ali im treba pružiti i priliku da znaju imena advokata koji su na spisku zastupnika, to su srpski advokati. Izražavam sumnju da je stav srpskih žrtava u predmetima Seljimi i Tači bio da žele profesorku Pus i advokata Losa kao svoje zastupnike, jer mislim da za njih nikada do sada nisu ni čuli. Verujem ili da nisu ni pitani ili da ih je neko anoniman kome je identitet ovih žrtava bio poznat ubedio da će oni najbolje štiti njihove interese.

Ovo pod uslovom da je uopšte pokušano da se sazna njihovi stavovi i interesi. Uz dužno poštovanje i britanskog advokata i profesorke iz Glazgova i njihovo teoretsko i praktično poznavanje međunarodnog prava, mislim da im nedostaje najosnovnija stvar za sticanje poverenja žrtava a to je znanje njihovog maternjeg jezika, mislim na žrtve. Mada identitet tih žrtava, kojima je dodeljen nije poznat kao ni njihova nacionalnost, mislim da su većina njih Srbi i da osim srpskog ne govore neki drugi jezik. Sa druge strane, ne verujem da advokat Los i profesorka Pues govore srpski jezik. Ukratko njihova komunikacija sa klijentima obavljaće se preko prevodilaca, što onemogućava direktnu komunikaciju između advokata i klijenta neophodno za sticanje klijentovog poverenja od nadmetnutog advokata.

Sa druge strane, veliki broj advokata iz Republike Srbije za višegodišnjim iskustvom, to su advokati koji su postupali pred onim nesudom u Hagu, ad hokom tribunalu u Hagu. Ti advokati su prijavili, imali su više godišnje iskustvo sa radom tamo. Primljeni su na listu kosovskog suda.

Mislim da bi Republika Srbija trebala da ispita razloge zbog kojih je ovaj sud uskratio mogućnost našim građanima, žrtvama da ih u tom za njih visokorizičnom postupku zastupaju advokati sa kojima ne mogu da razgovaraju na svom jeziku. Nizak kredibilitet kosovskog suda je jasno izražen preseljenjem njegovog sedišta iz Prištine u Hag, i postavljanjem na sudske i tužilačke funkcije isključivo međunarodnih sudija i tužilaca. Postavljanje zastupnika žrtava koji sa njima ne mogu da komuniciraju na istom jeziku, bez prisustva trećih lica, prevodilaca, nametanjem nepoznatih ljudi čija stručnost je neupitna, ali sa kojima ne mogu na svom jeziku da uspostave i običnu komunikaciju, ne doprinosi kredibilitetu tog suda, zato predlažem da nadležni organi Republike Srbije na to ukažu specijalnim većima za Kosovo.

Pored toga mislim da bi trebalo pratiti dalji rad ovog suda, posebno vodeći računa o zaštiti državljana Republike Srbije srpske nacionalnosti koji se tim postupcima pojavljuju kao žrtve i svedoci.

Razlog zbog koga vam ovo govorim nije zato da biste vi mene pažljivo slušali, jer većinu vas to očigledno ne zanima, ali iza nas ostavlja, iza svakog poslanika će ostati neki trag, mirišljav ili smrdljiv. Ja iza sebe u kratkom boravku ovde u politici, neću ostaviti takav trag. Ovo što vam govorim, govorim za dobrobit nacije, za dobrobit Srbije. Da li to vas zanima ili ne zanima, ne mora da vas zanima, mene zanima da to govorim.

Na današnji dan, juče, je odlučila Vlada, odlučila ad hok Tribunal u Hagu da pošalje Karadžića u Veliku Britaniju da izdržava kaznu doživotnog zatvora. Samo pre nekoliko godina, dok sam još bio u Hagu, bio je advokata Krstić, bio je osuđen general Krstić i poslat je bio da odsluži kaznu u Velikoj Britaniji. Tamo su muslimani pokušali da ga zakolju, klali su ga, tukli nožem i delovima žileta. Srećom, naišli su stražari i on je vraćen u Ševeningen. Odlazak Karadžića u Veliku Britaniju je osuda čoveka na smrt, tamo su 90% muslimanski zatvorenici. A i to želim da se zna, da mi moramo da brinemo o svakom čoveku, jer ako nije država brinula o nama i o ljudima koji su optuženi i osuđeni u Hagu, pa neka počne sada da brine.

Jedinu svetlu tačku koju vidim, jeste odluka Vlade i predsednika Republike da ne pošalje Vjericu Radetu i kolegu Jojića u Hag. Da li je to dovoljno? Pa, nije, moramo da brinemo o ljudima.

Ono što hoću da kažem ili ćemo preko ambasade. Može jedanput Srbija da plati jednog advokata, da bude non-stop tamo i da nas izveštava redovno o tome šta se dešava u Hagu. Ono što se dešava našim žrtvama, desiće se i nama. To je ono naravoučenije koje sam izvukao iz Haga, da rade ono što hoće, a Velika Britanija je barjaktar protiv Srba, čak su Amerikanci slušali šta Velika Britanija radi. Grupa koju sam branio sa Kosova su osuđeni na bazi izveštaja Velike Britanije i njihove ambasade.

Ne bih vas više zadržavao. Ne želim da koristim vreme da bih tek pričao priče. Mislim da je ovo dobro da se izgovori i dobro je da ostane zabeleženo, a vi kako hoćete. Hvala vam.
Izgleda da vam je suđeno, gospođo potpredsednice, da uvek morate mene da čujete.

Gospođo potpredsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, danas je važan dan za kandidate koje će ova Skupština izabrati za sudije na predlog Visokog saveta sudstva, bilo prekršaja, bilo prvo biranje za redovne sudije. Njihove biografije i dobijene ocene preporučuju ih za sudije i poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati njihov izbor.

Mi poslanici SPS verujemo Visokom savetu sudstva i njegovoj proceni, jer nemamo nijedan argument koji bi ovaj predlog doveo u sumnju. Mi socijalisti verujemo ljudima, sve dok se suprotno ne dokaže. Vrlo je važno da kandidati koje ova Skupština bira budu zaista birani, a ne nominovani, što je sada slučaj. Da bi se postigao ovaj cilj, neminovno je da kvalitet kandidata koje predlaže Visoki savet sudstva prođe kroz proveru Odbora za pravosuđe i ove Skupštine. Na koji način bi se to radilo? Modaliteti su različiti i možemo o njima razgovarati. Na primer, moguće je prisustvo i razgovor sa kandidatima u Odboru za pravosuđe, duži period provere predloga Visokog saveta sudstva i ono što je za mene vrlo važno i za nas sve koji smo bili u advokaturi u praksi, koliko neki čovek shvata da je biti sudija veoma, veoma visoko pozicioniran čovek, koji mora imati ugled i zato mora i da voli tu svoju profesiju, a čovek kome je svejedno da li je u Upravi carine, da li je ovamo ili onamo ili je sudija, taj je čovek promašen sudija.

Međutim, ovo nas dovodi do ključnog i najvažnijeg pitanja reforme pravosuđa kroz izmene Ustava, na predlog Vlade. Prvo, imamo li mi dovoljno vremena da u ovom sazivu ispoštujemo proceduru koja se završava referendumom? Gospođa Maja Popović, ministar pravde, nas uverava da je to izvodljivo. Voleo bih, zaista bih voleo da je u pravu, ali moje životno i profesionalno iskustvo govori sasvim drugačije. Zašto ovo ističem? Ukoliko se promenama Ustava uskrati pravo Skupštini da vrši prvi izbor sudija, onda ovo moje izlaganje gubi svaki smisao i ja se izvinjavam svima za to što govorim, ali se toplo nadam da se to nikada neće desiti.

Kolege advokati iz Srbije i ja lično smo protiv toga da deset članova Visokog saveta sudstva odlučuje o prvom izboru sudija, makar i prekršajnih. To pravo mora da pripadne poslanicima Skupštine Republike Srbije kojih ima 250, u odnosu na deset, i koji su promenljivi na svakim izborima.

Kad smo već kod ove teme, neizbežno je da spomenem još dve stvari. Prvo je pitanje sastava članstva Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. U sastavu ova dva visoka tela u pravosuđu moraju biti i advokati izabrani od strane advokata, ne od ove skupštine.

Drugo pitanje se odnosi na Pravosudnu akademiju, osnovanu Zakonom 2009. godine. Smatram da ova institucija treba da ostane u okviru zakona, kao što je sada, a ne da bude predviđena Ustavom. Ako bude rasprava, ako je ikada bude, o promeni Ustava, daću i argumente zašto to tako treba. Završena Pravosudna akademija je uslov za prvi izbor sudija. Vi ste upotrebili: „početni kurs“, mada ne znam šta je to početni kurs, srednji ili završni, nije ni bitno. Kandidati za sudije mogu biti i iz redova advokata.

U predlozima koje ste vi dali i za prekršajne i za prve izbore sudija se nalaze dva advokata. Oni nemaju završenu Pravosudnu akademiju, jer to nije uslov za upis u imenik advokata. Direktor Pravosudne akademije je rekao da bi oni modifikovali sa tri godine na šest meseci ili na neki drugi način. Nemam ništa protiv da mi iznađemo način, na ovakav ili na onakav način. Možemo i mi za sudije koje žele da budu advokati, što je mnogo češći slučaj, da uvedemo nekakvu advokatsku akademiju, koja bi isto trajala koliko i ova prva. Dakle, mora se rešiti i mora se omogućiti advokatima da budu izabrani za sudije. To je nešto što se mora uraditi.

Uvažene koleginice i kolege, reforma pravosuđa kroz promene Ustava treba da ima za cilj vraćanje vere u pravosuđe. Vera u pravosuđe se vraća samo kroz časne i stručne ljude koji sprovode zakone i koji vole svoju profesiju. Mi takve ljude imamo, a na nama je da ih prepoznamo i izaberemo.

Mogu da koristim i drugo vreme, ali mislim da vam ništa pametno ne bih rekao. Sedam minuta je pametnom čoveku, kako naš narod kaže, pametnom čoveku i komarac je muzika.

Ovo što sam hteo da vam kažem to je ovo što sam rekao, a mogu da vam dam i primer. Znate, gledali smo ovu „Porodicu“, aktuelizovan je ponovo Slobodan Milošević. Kada je Ustavni sud Jugoslavije doneo odluku kojom je suspendovao uredbu Vlade Srbije da se izruči Slobodan Milošević Hagu, nijedan sudija nije hteo to da potpiše. Kakav ugled sudija treba, takav nam je ugled potreban, da ne može izvršna vlast da mu naredi da potpiše.

Znate, koleginica iz Palmine stranke je otišla, a ne, tu je. Danas svi - blebeću što nije u pritvoru, što nije dva meseca u pritvoru, ona psihijatar koja je bila vaša koleginica, a niko živ ne zna da je potrebno da se pokrene krivični postupak.

Ovo vezujem zato što Slobodan Milošević nije ušetao u zatvor u mom prisustvu, nego je doneto rešenje o pritvaranju. Tako isto mogao je i da izađe iz Centralnog zatvora, samo sa rešenjem o ukidanju pritvora.

Evo, takve sudije nam trebaju, koje će imati ono što ne smem da kažem, ali koje će imati hrabrost.

Hvala vam lepo. Potrošio sam još dva minuta.
Gospođo potpredsednice, koleginice i kolege, mi iz SPS smo veoma zainteresovani za pravosuđe. Imali smo mnogo loših iskustava posle pada Miloševića sa sudovima koje je proizveo DOS i želeli bismo da se to nikada više ne ponovi. Nije bitna samo reforma o kojoj je kolega govorio, 2009. godine, a iza koje je stajao Miki Rakić, a bio predsednik Tadić, iz koje smo izašli oštećeni, ojađeni i još uvek se ne možemo izvući iz toga.

Ono što je ključno i što svi moramo da znamo, svaki izbor za sudije je 30-godišnja greška. Trideset godina mu treba da bi otišao u penziju i svaki put kada biramo nekog moramo da razmišljamo šta će biti, da li smo pogrešili 30 godina. To je ključ priče.

Nešto što nisam znao, gospodin Pantić mi je razjasnio na Odboru za pravosuđe, a to je bilo pitanje – da li imaju podatke koliko se školuju i koje su prosečne ocene? Rekao mi je da imaju i to je bilo meni dovoljno.

Mi moramo da znamo, ako nam Evropska komisija zamera na stanju u pravosuđu, to stanje u pravosuđu nije zadovoljavajuće ni za koga i najvažnije od svega je bitno što od nas nije zadovoljavajuće. Da ne pominjem, kolega Đukanović je mnogo o tome govorio i, normalno, nemam nameru da ponavljam, nismo u mlinu. Bitno je da započnemo proces takav da znamo da će ti ljudi vredeti.

Vlada je konačno odlučila da vrši tu promenu Ustava i da mi odlučujemo o promenama Ustava, a u smislu što je jedino sporno, o čemu se diskutovati ne može, sa pozicije SPS jeste da prvi izbor sudija mora biti u Skupštini, i tužilaštvo isto. To je stav od koga socijalisti neće odstupiti, a vidim da je to opšti stav ove Skupštine.

O svemu drugome se može razgovarati. Da li će Visoki savet biti šest četiri, pet pet, ovako ili onako, nije bitno. Gledao sam slučajno Ustav Slovenije, baš me je zanimalo, oni su najdalje otišli. Tamo se opet biraju u Skupštini oni koji nisu u sudije u Visokom savetu sudstva.

Da ne zaboravim da jedan tužilac odlazi, a dane budem advokatski pakostan, jer kad smo mi krivičari u pitanju, kao ode tužilac, mi kažemo – jedan manje, ali ovog kolegu Lopušinu znam i želim mu mirne penzionerske dane. Ako se odluči za advokaturu, on je i zaslužio to.

Znači, ono što je ključno za sve nas jeste ta reforma. Ako mi tu reformu ne uspemo, ne uradimo kako treba, tragične su posledice toga.

Mislim da je vreme, evo već Odbor za ustavna prava i u petak ima sastanak, da mi krećemo u pripremu da vidimo kako ćemo i šta ćemo da uradimo povodom toga. Ja kažem da li je pet-pet, šest-četiri, nebitno je, bitno je da se biraju sudije ovde, ali da se promeni metodologija opet na predlog Visokog saveta sudstva. Ne možemo mi da izmišljamo sudije. Idem ja šorom pa nađem sudiju. Mora tako da bude, ali način na koji ćemo odlučivati ili da nam pošalju mesec dana ranije da mi proverimo u dubini da li su i kakvi su, jer 30 godina će nas koštati svaka greška.

To je ključna stvar koju želim da kažem. Ne mislim da koristim 20 minuta ima i drugih da govore šta treba.

Dakle, potrebna je reforma, nije sporno. Da li je potreban referendum? Moj predsednik stranke smatra da treba. Ja lično nisam siguran, ali dvotrećinskom većinom možemo da izmenimo Ustav i bez ili sa referendumom, kako budemo hteli, nije ni bitno.

Osnovna stvar, da mi imamo šansu jer se taj deo 2009. godine, pogrešne reforme, ipak su stigli do penzije, uglavnom, tu su negde i taj deo ćemo uspeti da se otarasimo toga. Zato ne treba gledati pozadi, unazad. Samo rakovi i jedna određena vrsta ljudi gleda pozadi. Mi moramo da gledamo napred. Napred nam je bitno, napred su prave sudije.

Znate li šta je pre rata bio sudija, kad se pokaže neko da je sudija? Ja sam rođen u Bitolju. Moj otac je bio sudija pa advokat. To je bilo nešto na čemu se zavidi, na čemu se odaje priznanje. Da li je to danas tako?

Imate situaciju kad su sudije neprikladno obučene, tužioci sa priborom za pecanje, i to sam imao, dolaze unutra sa čizmama, hvatao ribu na Neretvi. To ne može.

Sa advokaturom je lako, predsednik veća ima ovlašćenje da kazni svakog advokata i treba da ga kazni zato što oni nisu sa malom platom i mora da bude pristojno obučen i odeven, znači, i kravatu da ima, a ne u espadrilama i onim japankama da dolaze, kao što sam video u Palati pravde u Beogradu. To tako ne može.

Da bi sudija mogao da bude lepo obučen i tužilac, naravno, mora da mu se poveća plata. Znate, rekao sam vam pre neku diskusiju kad sam govorio, Bog na nebu, sud na zemlji. Najviše je važan sud. Ne možete sudiju da vidite da se ponaša kako hoće. Ne sme da bude pijan, ne sme da se druži sa kriminalcima, ne sme da bude opušten. On je 24 sudija i tužilac. Pijane advokate to možete koliko hoćete da vidite, ali to nije ni bitno, advokatura ne oslikava pravosuđe. Sudije oslikavaju pravosuđe i tužioci.

Možda sam ja malo i dosadan što to ponavljam, ali ne znam kako drugačije da izađemo iz toga, osim jednom ozbiljnom reformom. Da li su to kroz ustavne promene? Ja se nadam da će to biti dovoljno, kroz podmlađivanje, povećanje plata sudija i uslove za rad.

Znate, imao sam prilike u svojoj praksi da budem, nisam mogao da branim, ali sam uz jednog grčkog advokata bio u Atini, bio sam u Rimu sa nekim Aleksandrom Devakovom, advokatom, možeš uz njega i tako bio sam i u Hagu i u Parizu i svud. Kod sudije da uđete da on deli kabinet sa nekim, a taman posla daktilografkinjom? Kada uđete kod sudije u Rimu u trećoj sobi je sudija. Prvo sede sekretarice, pa pripravnici pa onda sudije, a kod nas? To nije nemoguće uraditi. Nisu to ogromne pare. Nije to autoput. Molim vas, to moramo da uradimo. Zato neka svako od nas sedne da misli kada budu došle na dnevni red promene Ustava, neka svako od nas sedne da razmišlja šta je važnije od pravosuđa. Ništa. Ojadi vas, uništiće vas.

Gledao sam presude i u komunizmu i kasnije i sad. Ne možemo mi da se odupremo misli i kakva je to diskusija da zato što ne treba da bude predsednica Vrhovnog kasacionog suda jer poznaje Vučića. Pa poznajem ga ja 30 godina, pa šta onda? Poznavao sam razne ljude i onda? Kakav je to bezobrazluk, na kraju krajeva da kažem? Kaži da nije dobar sudija, a nije tako, nego poznaje ovog. Pa šta ako poznate. Valjda i treba da poznate. Ne razumem.

Zato vam govorim. Zato ovo ponavljam – moramo da se uzmemo u pamet. Ostavimo stranke. Nije pravosuđe stranka. Moramo da odaberemo ljude koje ćemo 30 godina ne trpeti nego poštovati. Sada trpimo ono što je bilo 2009. godine. Kad sam god pitao njih, pa to je, kažu, Miki Rakić stajao iza toga zato što Miki Rakić umro. Da je živ verovatno bi bio neko drugi.

Kažem vam i ponavljam, Socijalistička stranka će glasati u danu za glasanje za sve ovo uz pozdrav tužiocu Lopušini koji odlazi, ali mi nećemo glasati, nećemo hteti da prođemo još jednom kroz torturu koju nam je DOS napravio i to više nećemo trpeti. Mi tražimo nezavisno pravosuđe, gospodsko pravosuđe. Tužilac, sudija kada prođe ulicom da ljudi skidaju kape što ga vide. To je tajna uspeha pravosuđa. Bez toga pogledajte, svi smo mi lepo i pristojno obučeni, sudijske plate su veće nego poslaničke, ali su male. Uslovi za rad su loši. Sve to mora da se uradi. Ne znam šta je hitnije osim ove korone od toga.

Da završim, da ne trošim 20 minuta jer nema potrebe. Pametnom čoveku i muva je muzika. Toliko sam i hteo da kažem. Želim da pozdravim ulazak ovih sedam sudija i neka im je Bog na pomoći i neka im je sa srećom. Hvala.
Uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, dobar deo onoga što sam hteo da govorim izgovorila je prethodna govornica i ja je podržavam i ne mislim da ako pet puta izgovorim jednu istinu, da više vredi nego kada se jednom kaže.

Znači, ovo što ste vi izgovorili je apsolutno dobro. Posebno želim da pozdravim bivšeg predsednika Vrhovnog kasacionog suda Dragomira Milovića, jer sam imao i čast da branim pred njegovim većem. On je vrsni krivičar i dobro će razumeti ono što ću ja da kažem.

Ono što je najbitnije da kažem jeste da će u danu za glasanje poslanici Socijalističke partije Srbije podržati za predsednika Vrhovnog kasacionog suda Jasminu Vasović.

Video sam biografiju, video sam sve što je potrebno. Ne smeta mi što je jedina predložena. To ne znači da je odsustvo demokratije. Možda bi se drugi i uplašili kada vide takvog kandidata. Advokatska komora i komore nemaju ništa protiv. Prema tome, mi smo svi u Socijalističkoj partiji za.

Ono što hoću da iskoristim deo ovog vremena koji imam jeste za razgovor o pravosuđu, a taj razgovor nikad nije dovoljan. Generacije su učile na Pravnom fakultetu, kojoj ja pripadam, jednu maksimu da je Bog na nebu, a sud na zemlji. To je ideal pravosuđa koji je i moja generacija, kao i prethodne, pokušala da dostigne, ali nismo. Nadam se da ćete vi mlađi možda da dostignete. Želeo bih da dostignete taj nivo pravosuđa koji će biti – Bog na nebu, a sud na zemlji.

Da bi se to postiglo, sud mora biti nezavisan. Kad kažem sud, to podrazumeva i tužilaštvo i advokaturu. Ali, sud je ključ priče. Da bi sudije bile nezavisne, moraju dobro plaćene.

Znate, ja jako dugo trajem, skoro 60 godina sam advokat, od 1965. godine. Bio sam prisutan, kada sam počinjao, bilo je dve žene sudije u Okružnom sudu u Beogradu, sada ima dva-tri muškarca. Nije to zbog ravnopravnosti polova, da smo mi to hteli, nego je došlo do katastrofe u platama sudija i nastalo je bežanje muškaraca iz suda. Mnogi su otišli u advokaturu, mnogi su uspeli u advokaturi i jedan od njih, Novak, koga zna i predsednik, neću reći prezime, nije ni zgodno, mi je rekao, posle pet-šest meseci advokature - prvi put sa ženom ulazimo u samoposlugu a da ne moram da gledam cene.

Plate sudija treba da budu takve, da i oni ne moraju da gledaju cene, ako hoćete nezavisno pravosuđe. Jer, tada možemo očekivati od suda da sude po Ustavu, zakonu, međunarodnim ugovorima itd, a ne da sude kao što je u zakonu cara Dušana, kraj bio, da sudije sude po zakonu a ne po strahu.

Kakvo mi pravosuđe u stvari želimo? Ja ću vam opet dati primer. Evo, ovde je sada aktuelna „Porodica“, priča se o Miloševiću, priča se kako je bilo i šta je bilo. Ja ću vam reći, pošto sam bio akter, prisutan i branilac Slobodana Miloševića. Ja ću vam ispričati i ono što je divno za sud u tom postupku, a što je loše za tužilaštvo.

Dana 31. 3. 2001. godine, bila je subota, Slobodan Milošević je sa mnom otišao u CZ, u kolima su bili istražni sudija Goran Čovlina. Saslušan je Slobodan Milošević. Na isti taj dan kada je hapšen, 31. marta, podnet je zahtev okružnog tužioca za određivanje pritvora, zahtev za sprovođenje istrage i predlog za određivanje pritvora. To je uradio Goran Čovlina, kao istražni sudija, i tada je postupak protiv Slobodana Miloševića ušao tamo gde i treba da bude, u zakonit tok, tamo gde rukovodi sud, sudije. To znači da pre 31-og nije postojao zahtev ovlašćenog tužioca, a prema tome nije postojao ni istražni sudija, jer ne može da bude istražni sudija pre tužioca.

I onda vas pitam – a šta je to bilo u petak, kad se pucalo, kad su ljudi u mantilima, ne u uniformi, u mantilima sa dugačkim cevima pucali na ove koji su obezbeđivali vilu i bivšeg predsednika, bili ranjeni, itd? Šta je onda to bilo? Pravno nije. Onda je bilo nešto nepravno, a to nepravno se zove banditizam. Sada se zove terorizam, to je novi izraz.

Znači, onda je valjda trebalo da pošto utvrdimo da pravnog ničeg nije moglo da bude, 30. marta tužilaštvo ispita ko je to bio na toj ogradi, ko je to pucao, ko je ranio policajca, šta je to bilo uopšte, ko su ti ljudi? Međutim, tužilaštvo ne tada nego ni dan danas ne zna. Evo, ovaj Legija javlja iz zatvora, koliko mu je verovati, da to nisu bili Surčinci nego njegovi iz JSO, a to znači da je policija, državna policija. Jedan političar koji je do skoro sedeo ovde u klupi tvrdi da mu je Dušan Spasojević rekao da su oni oštećeni za pet miliona, koliko bi dobili da su ugrabili Miloševića i odveli ga u Tuzlu. Kome verovati, ne znam?

Jedno je sigurno, da nikakav zahtev tužilaštva 30. marta nije postojao. Znači, to su bili banditi, organizovani od države ili na svoju ruku, sve jedno je. Ja govorim pravno. Mi smo podelili uloge ovde, koleginica i ja, Dubravka i ja govorimo o pravu, drugi govore, evo, koleginica o muzici, ima i o medicini i o svemu ostalom. Dakle, ja ću pravno da govorim, ne politički, to me ne interesuje. Nije me interesovala politika kad sam bio mlad, a ne interesuje me ni sada.

Donošenjem rešenja o pritvoru i istrazi, koja se odnosila, a rešenje o istrazi se odnosilo na carinu, da je Milošević oštetio Saveznu carinu tako što pare iz Republičke carine nije slao u državnu carinu. To je ostalo do odlaska u Hag. Kasnije je proširena istraga, kada je već bio u Hagu. Dakle, da nije tužno, bilo bi smešno da

bivši predsednik Republike treba da ide u zatvor zbog carine, a pri tom drugi optuženi, koji su bili, Zebić itd, su svi kod kuće. Bilo je jasno i ja sam mu rekao da su mu te garancije za tu noć.

Sad slušam razne, one čemerne članove Vlade koji su inženjeri, ne znam šta su i govore kako je jedan pravnik, kao Toma Fila, mogao da poveruje tom aneksu na koji je udaren državni pečat Vlade Srbije i potpisao Zoran Đinđić, onaj glasnik Čeda u njegovo ime. Kako sam mogao da poverujem? Nisam poverovao. Poverovao je Milošević, jer je verovao, sad nije važno kojima, kojima je obećao Zoran Đinđić da ga neće izdati, izručiti u Hag.

Znate, kada vam neko nešto priča tako, onda pomislite da li su oni zaboravili da su 31. marta do ponoći morali da izruče Miloševića, da ga uteraju u zatvor, ako su računali da će dobiti to što im je obećano od strane Amerike itd. Da li im je dato? Ne znam, ali su obećali i to je već sad politika i to me ne zanima.

Šta se sad dalje dešava? Vlada te Srbije, ta tzv. Vlada, shvata da nešto nije u redu, da imaju tu zapreku i valjda im je profesor Grubač to objašnjavao, Bog da mu dušu prosti, i donose nekakvu uredbu kojom hoće da ih pošalju, ne samo Miloševića, već navodno i sve druge, u Hag. Šta se sada dešava? Mi advokati Slobodana Miloševića, bilo nas je mnogo, mislim da je Zdenko Tomanović napisao taj zahtev Ustavnom sudu, ja znam da nisam, ili Miša Ognjenović, neko od nas, svi smo potpisali, podnesemo ocenu da uredba nije u skladu sa Ustavom Jugoslavije. Ustavni sud donosi da tačno… Ja uvek želim da vam pokažem papire, da ne pričam napamet

Ustavni sud je stavlja vam snage, a onda 6. novembra kada je već Milošević gore, taj isti Ustavni sud, izvestilac je bio Aranđel Markićević, donosi odluku da je neustavna uredba Savezne Vlade u saradnji sa Haškim tribunalom.

Imamo sada drugu zapreku, ne samo aneks, koji eto ja kakav sam nikakav pravnik mogu da progutam, sada imate i odluku Ustavnog suda da ne može.

Šta se sada dešava? Kao što znate, Centralni zatvor nije hodnik, nije to železnička stanica. Da bi ste otišli u istražni zatvor, mora da bude akt sudije i tako aktom sudije Čavline, Gorana Čavline, istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Slobodan Milošević postaje stanovnik ili pritvorenik, bolje rečeno, Centralnog zatvora.

Kada je doneta ta odluka Ustavnog suda, pojure sad za sudijama, jer sud je smestio Slobodana Miloševića u zatvor. Treba sud i da dozvoli da on bude transportovan u Hag.

Zašto sam ovo ispričao? Zato što te sudije su nam potrebne, kao što su bili i predsednik Vrhovnog suda i Okružnog sud i istražni sudija, neću da im kažem imena, zato što da ne pomisle da nešto radim. Oni su svi u opoziciji danas.

Šta sam hteo da kažem? Znači, nijedan sudija nije hteo da potpiše takav jedan protivustavni, nezakoniti i bedni akt ne samo na Vidovdan, nego što uopšte tog dana. Šta rade? Traže nekog službenika u ministarstvu da im to potpiše. Zapamtite svi, vi koji slušate i svi oni koji su bili članovi te Vlade, nije samo zapreka za izručivanje Miloševića u Hag bila garancija Zorana Đinđića, nego i odluka Ustavnog suda Jugoslavije da to ne može i odbijanje sudija da potpišu akt kojim dozvoljavaju da se Slobodan Milošević transferiše u Hag.

Tri prepreke postoje, ali ovi pritisnuti onim što su pritisnuti, to i urade. Zato ja govorim da čestitom sudijama tada, takve nam sudije trebaju, hrabre, nezavisne, a takvi tužioci nam ne trebaju koji će sedeti i trčati u Vladu da čuju šta treba da rade.

Kako je mogao Milošević da izađe iz suda, iz zatvora, bez odluke suda? Pa, sud ga je i smestio u zatvor. Taj koji te smesti, taj može da te i izmesti. Nikada nisam do sada video da je pritvor ukinut odlukom Zorana Đinđića ili sličnog njemu. Nego, sud koji odredi pritvor, taj ti ga i ukine ili Vrhovni sud po žalbi itd.

Sada se pitam, po drugi put, šta tužilaštvo preduzima? Upravnik zatvora daje, predaje Slobodana Miloševića, Čedomiru Jovanoviću koji pravno nije ništa, niko i ništa i koji ga prati u helikopter, a onda dozvoljavaju fotografisanje, slikanje i te slike se pojavljuju u listu „Telegraf“ ili ne znam kako se zvao, što je i uvreda za čoveka i povreda ljudskih prava. Ali, najmanje je ta povreda.

Zato mi moramo da znamo da nam ovakvi ljudi kao taj upravnik zatvora, kao ljudi koji su sačekali njega i pratili, i sada skoro ispade da su ti ljudi sačuvali njega, ko zna šta bi mu se desilo da nije bilo njih… Šta je tužilaštvo uradilo? Jel upravnik zatvora dao? Jel je ovaj učestvovao u tome? Da li je uradilo on nešto? Ništa, samo imate tri sudije kojima, po treći put ponavljam, po treći put govorim, svaka kapa … što kažu Francuzi.

Da završim do kraja, zato je ova inicijativa Vlade Srbije u smislu promene Ustava da bi se ojačao sud i tužilaštvo neophodna. Ako to ne bude u mandatu ove Skupštine, ja vam želim da u idućem mandatu, većina vas će biti tu, ja iz nekih određenih, naročito zbog krštenice neću biti, ali vi ćete biti, da to uradite. Mislim da nije naš posao da biramo predsednika Vrhovnog i ne treba Kasacionog. To su babe i žabe, ali biće verovatno i Vrhovni sud, kako i treba da bude i kako je bio u moje vreme. Moramo da ojačamo to. Imamo pandemiju danas. Danas lekare dižemo u nebesa, ali je sud osnova priče, osnova demokratije, zaštite ljudskih prava. Bez suda nema ništa i ne govorim to kao advokat, nego govorim zato što je to tako.

Što se tiče onih koji pričaju – nije onaj aneks vredeo, i o vama i o nama, slušam ih po televizijama raznoraznim, znate Ajnštajn je jednom rekao – dve stvari su nemerljive, ljudska glupost i vasiona, a za vasionu nije siguran. Hvala lepo. To je sve što sam hteo da vam kažem.
Gospođo potpredsednice, drage kolege i koleginice koji predstavljate ovaj narod, narodnosti ili kako god hoćete, svi smo zajedno ovde zato da govorimo ono što narod zaslužuje. Da bih odradio ovaj deo, prvo formalni, u danu za glasanje poslanici SPS će glasati - za.

Moje je lično žaljenje što je ovaj zakon povučen o sudovima, jer ja bih glasao i za njega. To nas obeshrabruje da razmislimo o tome da mi predlažemo zakone, ako se povlače.

Danas je 1. april, 20 godina kako je uhapšen osnivač SPS, bivši predsednik SRJ i Srbije, Slobodan Milošević. Uhapšen je na prevaren način, lažima, sa lažnim obećanjem da ga ne hapse zbog izručenja u Hag i da neće biti izručen ni jednom međunarodnom sudu pa ni Hagu.

Ja sam advokat i vrlo pazim na reči koje upotrebljavam. Ne treba meni poslanički imunitet, ovo što govorim je istina. Ja govorim da je prevaren način, zato što je prevaren. Danas slušam, pojavila se ova emisija „Porodica“ koju neću da komentarišem i danas ti neki, nije nikada čuo, te nemaju pojma šta je bilo u tim garancijama, te da li je bilo garancija, te nikada nisu čuli, nisu videli. Pred ovim uvaženim domom, doneo sam vam dva dokumenta. Oba su tu i pročitaću vam šta je obećano te noći kada sam ja bio i šta je doneo Čeda Jovanović sa sobom.

Dozvolićete mi, imam vremena da vam pročitam kompletno od početka do kraja.

Izjava glasi - Mi dole potpisani, funkcioneri SRJ i Republike Srbije, jasno opredeljeni da sprovodimo zakon i uspostavimo pravnu državu, a u želji da sprečimo dalje nepotrebne žrtve, izjavljujem, upozoravam vas na zakon, da se zato za zakon skloni DOS-ov režim. Oni su za zakon. Ništa smešnije nisam čuo nisam i jadnije.

Krivični postupak pokrenut pred Okružnim sudom u Beogradu protiv Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Republike Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i predsednika SPS nije pokrenut na zahtev Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, već zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo iz člana 26. KZ SRJ. Iz toga će biti rešavano pred pravosudnim organima SRJ. Znači, Savezne Republike Jugoslavije, pravosudnim organima.

Mi garantujemo gospodinu Slobodanu Miloševiću da će tokom sudskog postupka imati neometanu komunikaciju sa svojom porodicom i porodici gospodina Miloševića se garantuje lična imovinska sigurnost, pa i mogućnost korišćenja rezidencijalnog objekta u Užičkoj 11. do 15. To je vila „Mir“.

Pošto je Miloševiću, potpisnici, to je najvažnije, predsednik SRJ Vojislav Koštunica, predsednik Republike Srbije Milan Milutinović i predsednik Vlade Republike Srbije dr Zoran Đinđić.

Pošto nam nije bilo dovoljno ovo, jer je to bila garancija da se ne hapsi, a ne da neće biti izručen, otišao je gospodin Jovanović još po jedan dokument.

Drugi dokument pod nazivom – Aneks jedan - Slobodan Milošević neće biti izručen ni jednoj pravosudnoj niti drugoj instituciji van zemlje

Aneks dva – Slobodanu Miloševiću se garantuje svakodnevna poseta porodice.

Za aneks jedan i dva – po ovlašćenju predsednika Vlade Republike Srbije koje je imao, dr Zorana Đinđića, potpisuje Čedomir Jovanović u Beogradu, u noći kada sam ja bio, 31. mart na 1. april.

Dakle, nemojte da mi se iščuđavate po televizijama da ne znate da li su bili dokumenti, da li su garancije donete. Nemojte da lažete vi iz DOS-a da nije bilo američkog prisustva. Bio je američki ambasador sa 50 miliona dolara. Zato je tu bio. Vi ste morali 31. marta da uhapsite predsednika bivšeg da biste dobili 50 miliona.

Dame i gospodo, Juda Iskariotski je prodao Isusa Hrista za 30 srebrnjaka. Vlada Srbije je prodala Miloševića za 50 miliona dolara, izgleda srebrnjaci pokupili. U svojoj Vladi su izvršili kriminalne privatizacije, korupciju i svašta, da dan danas mi raspravljamo o njima i vi govorite o njima.

Pročitao sam vam sve ovo da bi dokazao da je uhapšen na prevaren način.

To je najduža noć u mom životu. Ja sam bio advokat Slobodana Miloševića, ne član SPS-a, nisam bio ni u jednoj stranci. Puna su usta bila svih ovih sa kojima sam kontaktirao, zakona i zakona Jugoslavije i Ustav Jugoslavije i Ustav Srbije, sve je bilo – mi moramo da primenimo zakone. Onda, odluče da ga pošalju u Hag.

Ja sam zatražio ocenu odluke Ustavnog suda Jugoslavije, da li je to izručenje po Ustavu. U petak, ne znam koji je datum bio, uoči Vidovdana. U petak Ustavni sud saopštava odluku da ne može da se izruči Slobodan Milošević u Hag.

Ući će u istoriju Srbije da smo mi jedina zemlja u kojoj je Vlada predala svog bivšeg predsednika. Znate li šta je učtivost u Americi? Novi predsednik daje aboliciju prethodnom predsedniku da ga ne bi neko maltretirao po raznoraznim postupcima.

Odluku, slušao sam advokate koji su mi čestitali tada, što sam se setio toga. Otišli smo zajedno u kafanu i rekao sam da sam video Zorana Živkovića, bivšeg poslanika ovde, kako sedi i saopštava kako je presuđeno. Rekao je popodne – danas Milošević ide. Dok smo sedili pokušali su da me pozovu da odem u zatvor, da mu valjda saopštim odluku, a u stvari da i mene spakuju da zajedno sa Slobodanom odem za Tuzlu helikopterom.

Kome bi ja danas objasnio da ga nisam izdao i da ga nisam prodao i da nisam podelio tih 50 miliona možda?

Dokaz da su se ponašali protivustavno, dokaz da je to kukavički postupak, pa nisu uspeli jednog sudiju da nađu da im potpiše to. Našli su nekog službenika iz ministarstva, koji se prodao za ne znam zašta, a upravnik zatvora je dao njega da ga izvedu bez odluke suda. Pa, nije Slobodan Milošević otišao u zatvor što mu se išlo, nego što je Okružni sud u Beogradu to odlučio.
Gospodine predsedniče, izvinite…
(Marijan Rističević: Da li je privatna Skupština?)
Jel gospodinu Rističeviću smeta što ja govorim nešto?
Ja imam pravo 20 minuta.
Ne znam da li treba od vas da dobijem dozvolu? Držite se vi silosa vaših i nemojte da pričate o nečemu što ne znate.

Te noći prekršili su odluku Ustavnog suda, spakovali su čoveka. I sada da vam pričam još nešto, iskoristiću 20 minuta, da vama kažem ono što je bilo.

Prvo je pokušano na gangsterski način da se ukrade Slobodan Milošević u petak, da ga odvedu u Tuzlu, pa da kažu neki ga gangsteri skupili. To su bili ljudi koji su sa ukradenim oružjem iz Majke Jevrosime, ovde blizu, sedeli u mantilima i pokušali. Nije uspelo, jer je Pavković čuvao tada Kobre. Ali, sutradan se Pavković povukao. Naredio je da se povuče vojska i da odnesu i oružje sa sobom.

Interesantno da je ostala jedna BOV-a, borbeno oklopno vozilo sa mitraljezom okrenutim ka kapiji. Na mitraljezu je bila municija. Očekivali su da neko od nas tamo, ne ja naravno, ne socijalisti, bilo je nekih raznih ljudi, skoči valjda na to, da počne da puca i da to bude proglašeno za državni udar, za pokušaj državnog udara i zabranu Socijalističke partije Srbije. Zašto bi Pavković povukao pištolje i puške, a ostavio BOV-u? To je borbeno oklopno vozilo, ko je služio vojsku zna šta je to.

Nisam nikada u životu video nešto očajničke, bednije, nego što sam tu noć proveo. Pa, izručuju ga na Vidovdan, na Vidovdan najsvetiji praznik naš. Da li je moguće da tih 30 srebrnjaka toliko vrede? Toliko vrede da su počeli da kradu i lažu još tog dana. Pa, zapalili su ovu Skupštinu da bi zapalili listiće. Ko je prebrojao tih 500 hiljada, koje je navodno Koštunica dobio više? Znate kad su izbori gotovi? Znate vrlo dobro, kada se potpišu zapisnici. Gde su ti zapisnici? Ko je brojao te glasove?

Verujte mi, ne govorim kao socijalista, govorim kao građanin i advokat, koji je mogao one noći… Pa, pogledajte kako je to moglo da bude da se radilo dostojanstveno, onako kakav je bio Slobodan Milošević. On nije bio čovek koji bi tražio da se ubije ili da ubija nekog, niti je pokušao, niti mu je padalo napamet, niti je bio naoružan. Jedino je Marija imala taj pištolj iz koga je pucala kada smo odlazili tad, ali ne ka Čedi, kao što pričaju, nego ka istražnom sudiji koji je slučajno bio tu.

Zašto je poslat Čedomir Jovanović? On je mogao i da pogine tamo, ako dođe do nečega. Zašto nije došao Koštunica da razgovara sa svojim prethodnikom? Pa, ako nije hteo da mu da aboliciju, onda da mu kaže zašto ga šalju u zatvor. Ali, ima razloga za to. Pa, ako nije on, što nije došao Zoran Đinđić? Nije mu teško bilo da dođe, pa došao je na trosed, dok su ljudi lupali u šerpe i lonce. Meni je sekretar Miloševićev rekao - dođi Tomo ako hoćeš da ga vidiš, eno ga sedi na trosedu Zoran Đinđić. Naravno, to su krili od Vuka Draškovića, na primer, čiji poslanici sede ovde, pa su posle priznali. Samo se nisu dogovorili oko ministra finansija mislim.

Znači, mogao je da dođe Zoran Đinđić i da mu kaže. Zato sam upotrebio reč prevara. Laži, lažu su započele, a kada kreneš vlast sa lažima, onda vrlo brzo stigneš do krađe, jer ko laže taj i krade.

Ovo sam vam pročitao namerno, da se ne iščuđavaju ljudi. Lažu danas. Slušam komentare zbog ove „Porodice“. Ta porodica nije dokumentarac, nemojte verovati sve što je unutra, to je igrana seriji. Ja sam duže tamo u toj emisiji nego što sam bio stvarno, ali to nije ni važno, nebitno je. Ono što je bitno jeste da nije tačno da je pištolj uperio u sebe itd.

Da su došli da razgovaraju sa njim kao ljudi, sa Slobodanom, on bi otišao tamo gde se dogovori. Nije bilo plana, nije bilo želje da ginemo, a ja sam znao da ukoliko dođe do nečega svićemo izginuti. To što je Legija pričao meni – Tomo, ja tebe znam, ja ću da te sačuvam. Kako? Kao ono Mirko i Slavko? Pazi Mirko metak, pa će da se skloni. Da je došlo do nečega, ja i ne znam zašto su onog grešnog Čedu poslali. Vele ako i bude, ako izginu ljudi, najmanja šteta je da on pogine. On je bio mlad, nije bio ni oženjen.

Kada je izručen u Hag, pozvali su me kod Rusa i Rusi su mi rekli, dakle, ja to ne mogu da tvrdim, ali Rusi su mi rekli da su novih 60 miliona dali Amerikanci za glavu Slobodana Miloševića. Nisam znao te noći da je ambasador što je doneo 50 miliona dolara insistirao da bude živ uhapšen, jer nije bio siguran da će biti živ. Onda su mi rekli da su dodatnih 60 miliona dali za njega. Porasla cena Judinih srebrenjaka. Čoveka su ubili u Hagu. Nisu ga ubili iz pištolja, nisu ga ubili otrovom, ubili su ga iscrpljivanjem.

Znate li vi kako to izgleda tamo? On je imao sobu u kojoj se spavao i jednu sobu preko puta u kojoj je držao dokumenta. Od prašine i svega onoga, oni ti daju jedno milion stranica ne bi li se iscrpeo. Poslednji ga je video Pavle Bulatović, moj dobar drug, Bog da mu dušu prosti. Rekao mu je ja ne mogu više da izdržim, premoren sam, idi razgovaraj sa mojim advokatima, ja ću da spavam i više se nije probudio. To je ono što ja vama hoću da kažem.

Naneta je sramota Srbiji. Niko nije svog predsednika izdao, predao ili prodao, još gore, to nikada nije bilo. Pa i Amerikanci, ja sam branio u Hagu tada, i otišao sam gore i svi su mi rekli – kako ste mogli da date predsednika? Pogledajte austrijski primer. Jesmo li mi dokazali da je Kurt Valdhajm bio na Kozari kao poručnik i on je bio predsednik Austrije, pa niko mu nije sudio, niko ga nije poslao negde. Sačekali su lepo da prođe četiri godine, pa da se skloni.
Izvinite, predsedniče, ali mnogo je besa u meni.
Gospođo potpredsednice, koleginice i kolege, uvaženi ministri sa saradnicima, želim da prvo možda i zloupotrebim vašu pažnju na dva minuta.

Rođen sam u Bitolju, to je Makedonija i tamo sam 50 godina na letovanju, možda i 60. Upoznao sam mnoge ljude, mnogo sam ih branio u Skoplju, ne postoji nijedan čovek koji mi se nije javio telefonom da se zahvali nama za 8.000 vakcina, nisu znali za još ovih osam. Znate šta na šta treba svi da budemo ponosni, barem ja, tu vakcinu zovu Vučićeva vakcina. Toliko sam hteo da vam uzmem od pažnje, jer verujte mi to je mnogo važno. Postoje Bugari koji su pričali tamo – šta vam Srbi daju, ne daju vam ništa, mi ćemo da vam damo. Od Bugara nisu dobili ništa. Prenosim vam ono što narod kaže, intelektualci i drugi.

Dakle, ogromna zahvalnost narodu Srbije, znači, Vladi i predsedniku što su to dobili. To je nešto na šta moramo da budemo ponosni. Kažem i na to da se zove vakcina, Vučićeva vakcina.

Što se samog predmeta tiče, ovo o čemu sam hteo da govorim, vi morate da znate da ja obično imam primedbe na zakon. Imao sam primedbe i na jedan i na ovaj drugi za koji ćemo glasati u četvrtak, a na ovaj sporazum nemam primedbe, zaista nemam.

Ovaj Sporazum koji govori o granicama i o svemu tome, on je onako napravljen kako treba da bude napravljen, ali razumite, gospodine Vuline, strah nas koji smo matori, i kolege odavde. Mi smo prošli DOS. Ja sam prošao Džefrija Najsa koji je šetao kroz Beograd kao Gestapo. Pokušao je da upadne u moju kancelariju, izbacio sam ga naravno napolje. Poslao policajca i rekao – napolje.

Zašto se mi plašimo svega ovoga? Jeste ograničen suverenitet, jeste da imamo da on ako izvrši krivično delo u okviru posla neće biti krivično gonjen, neće ni platiti naknadu štete, ali moramo da nešto drugo znamo – da je stvar našeg ponosa, našeg čoveka. Hoćemo li mi njima dozvoliti tako nešto da urade ili ćemo znati, za razliku od DOS-a, da smo mi domaćini u svojoj kući i da on nije glavni, važniji od nas.

Ponovo ću da pričam o Makedoniji. Jedan iz NATO je ubio u saobraćajci, mrtav pijana, ministra makedonske Vlade i njegovu ženu. Otišao je kući, spakovao kofer i otišao. Ima razlike u ovom Sporazumu, u onome šta uradi u okviru posla i šta će da uradi van toga. To van toga, ako pijan nekoga zgazi i ubije ili prebije, on će odgovarati samo u okviru posla.

Sada zato to stvara nama muku, jer vi pročitate da je njemu zabranjeno da upotrebljava torturu, da muči, da bije, sve ono što Hrvati rade, hrvatska policija, da ne smemo…

A, onda, kad to sve pročitaš, onda pročitaš da on neće biti krivično gonjen, da neće platiti naknadu štete nego Srbija i onda se pitaš da li je to ograničenje suvereniteta. Na jedan način jeste. Ali, ako mi pazimo i ne dozvolimo da nam se ponašaju kao slonovi u staklarskoj radnji, zato što je on iz NATO ili ne znam odakle je došao.

Da vas podsetim samo. U Rambujeu smo mi potpisali Sporazum sa Kontakt grupom i onda je došao jedan Hil i doneo u dva sata ujutru našoj delegaciji da treba da dozvolimo da NATO pakt divlja po Srbiji, da koriste naše resurse, da hapse naše ljude, znači Miloševića prvo, itd.

To je onaj strah, gospodine Vulin, koji mi imamo, i muftija i ovaj ovde i svi mi. Ubi nas godina proizvodnje, gospodine Vulin. To je suština.

Hvala lepo.
Pitanja koja želim da postavim odnose se na ministra pravde.

Ne samo poslanici SPS, valjda smo svi ovde zainteresovani za nezavisno, ali zato i efikasno pravosuđe.

Dva pitanja koje imam jesu u vezi sa Vladom.

Vlada Srbije je predala nama da rešimo pitanja u Ustavu, promena odredbi koje bi dovele do nezavisnog pravosuđa. Pošto sam i advokat pored toga što sam poslanik, smatramo da je potrebno da gospođa ministar koja je dala izjavu da će se o tome konsultovati sa tužiocima i sudijama, da doda tome i advokate, jer advokati traže da se u Ustavu definitivno raspravi da je advokatura kao deo pravosuđa nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći koja se uređuje zakonom. Na taj način mi postajemo deo gde i treba da budemo, Poglavlje 23, a ne kao usluga na tržištu, kao što je izgleda govorio Siniša Mali.

Ono drugo što želim da kažem jeste pitanje efikasnosti pravosuđa. Nama jeste potrebno nezavisno pravosuđe, ali nama je potrebno i efikasno. Mi smo svesni da su mnogo opterećeni sudovi pogotovo u krivičnim postupcima. Zato smo predlagali i predlažem i ja sad da se izmeni Zakon o krivičnom postupku i pitanje koje postavljam gospođi ministarki pravde – da li ima nameru da u toku zasedanja ove Skupštine iznese pred nas izmene Zakona o krivičnom postupku koje će ubrzati pravosuđe, barem u krivičnom postupku, tako da na primer mi imamo potvrđivanje optužnice i to se radi formalno. Tužilac preda optužnicu, ovi potvrde i onda šta se dešava? Drže se nepotrebna suđenja i onda se ta suđenja praćena sa dosta halabuke u medijima završavaju sa oslobađajućim presudama. Onda svi mi plaćamo tom čoveku naknadu štete.

U Hrvatskoj postoji jedno pravilo i na zapadu. Kada se podnese optužnica treba da se održi rasprava o ročištu na kome će biti tužilac, odbrana i sudija i tada kada se iznesu argumenti za i protiv i utvrdi se da je dovoljno dokaza dao tužilac, onda sud snosi odgovornost za dalje. Ovako, to se formalno radi i mi imamo mnogo oslobađajućih presuda, previše. Upravo zbog brzopletosti tužilaštva i policije.

Druga stvar koja isto može da ubrza to je da se naredi da se sva krivična suđenja tonski prate, jer to ubrzava neverovatno. Umesto da se unosi u zapisnik, pa onda imaju strane primedbe na zapisnik, pa šta je rekao, pa kako je rekao, onako kako radi Specijalni sud, tako treba da se radi i u svim ili barem ozbiljnijim predmetima, gde je kazna iznad pet ili deset godina.

Treća stvar koju ja pokušavam valjda 30 godina da ubedim ljude, to je da UKP-e, Uprava kriminalističke policije ne treba da bude u MUP-u, nego da treba da bude kod tužilaštva ili u Ministarstvu pravde, jer neće biti korespodencije između policajaca i tužilaštva, da se sprovede tužilačka istraga do kraja, da tužilac pribavlja u razgovoru sa policajcima kojima kaže ovamo i onako, uradite ovo, uradite ono, jer on ima odgovornost. To je nešto što je ključno pitanje da se mi mrdnemo od ovog svega što se dešava i da svaki sudija tri puta brže će raditi ako ova dva predloga prva budu usvojeni. Hvala vam lepo i izvinjavam se na 24 sekunde.
Gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege koji predstavljaju sve narode koji žive na ovoj teritoriji Srbije, kao poslanik i ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS u danu za glasanje mi ćemo podržati izbor svih ovih predloženih sudija.

Verujem Visokom savetu sudstva da je proveo sve što treba i da smo dobili predloge za ljude koji zaslužuju tu funkciju. Naravno, nadam se da više nećemo nikada za tri godine preispitivati dostojnost tih ljudi, jer to je odredba koja ne treba da postoji.

Što se tiče izbora sudija, ja se nadam da će i dalje ostati ovlašćenje ove Skupštine da prvi izbor sudija bude u Skupštini Srbije. Ne mislim da je dobro da deset ljudi kasnije odlučuju ko će biti i ko neće biti sudija. O svemu ostalom, o sastavu Visokog saveta sudstva, o promeni imena Vrhovnog kasacionog suda, jer to su babe i žabe, ne može Vrhovni i Kasacioni zajedno nikako. To su sve formalno priče koje ćemo uraditi nadam se.

Ono što je meni palo u oči i što bode oči kada pričamo o izboru sudija. Kako je moguće da u Ivanjici ne postoji niko ko je zainteresovan, nije ni dostojan da bude sudija Opštinskog suda u Ivanjici. Zamislite u vašem Valjevu dođe neko iz Beograda da vam bude sudija, jer nema interesovanja i nema zaposlenih u Valjevu koji to zaslužuju.

(Mihailo Jokić: … iz Bajine Bašte.)

To nije dobro.
Samo sam rekao to što sam rekao. To je jedna primedba koja mi je bola oči. Ja bih se zamislio i u Ministarstvu pravde, a i u vašem Visokom savetu sudstva zbog takvih pojava.

Evropska komisija je stavila primedbe na pravosuđe u Srbiji. Ja nisam došao na red kada je to bila tema dnevnog reda sednice, jer su prethodni poslanici potrošili vreme i onda neću da se vraćam nazad. Ali, jedan deo je prihvaćen i to je ponovljen predlog Vlade da se rešava o promeni Ustava.

Ono što ja želim i što mislim da govorim u ime svih advokata ovde i svih nas koji želimo dobrobit pravosuđu, da se to što pre nađe na dnevnom redu ovde, da vidimo mi da li vi iz Vlade mislite da nešto precizirate tu vašu inicijativu ili da i mi na Odboru za ustavna pitanja, gde imam čast da budem član, to sredimo i da mi uredimo promenu pravosuđa, ali samo pravosuđa, jer za to onda referendum ne mora.

Ako budemo gurali i promenu nadležnosti, onda moramo da idemo na referendum i to će mnogo da traje. Kako kažu Rimljani - Ad calendas Graecas. To neće nikad biti završeno, u svakom slučaju ne u vreme zasedanja ove Skupštine. Zato bi želeo da što pre to pitanje rešimo, jer i od toga će zavisiti koja će biti ovlašćenja Skupštine i šta ćemo mi da radimo u budućnosti u vezi pravosuđa.

Podsećam vas, u 18. veku, 1740. i neke godine, Monteskje je napisao deo De l'esprit des loix, to znači u prevodu - duh zakona. U njemu je predložio promenu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i odmah su počele priče. Kod zakonodavne imamo fer izbore, kod Vlade da li su ministarstva dovoljno brojna, nisu, jesu, da li treba da imaju ovo ili ono. Ali, kod pravosuđa jedino što je bilo bitno do sada da li je pravosuđe nezavisno.

Ja se zalažem za nezavisno pravosuđe, ali ne može da bude ni na nebu, ni na zemlji. Svi mi od nekoga zavisimo, mi od birača, Vlada od nas. Pravosuđe mora da zavisi, bar kod prvog izbora, od ove Skupštine.

Želim da vas napomenem i građanima koji slušaju, sve manje nas sluša, ali svejedno, daj da iskoristimo to što u ovoj sali više nemamo nadgornjavanja sa opozicijom oko nekih stvari koje nisu bitne. Mi možemo da uredimo pravosuđe potpuno kako treba, da napravimo pravosuđe dostojno nas, jer nećemo imati opstrukciju od raznoraznih izjava i raznoraznih ideja o ministarstvima za nepotrebna dela itd.

Očekivao sam da pred ovom Skupštinom, očekujući da imamo Kosovo koje je jedna priča, jedno pitanje sam postavio, odgovor mi je bio po Nušiću. On ima to u autobiografiji, kad pitate kako se neko zove, on ti odgovori - moja tetka svira violinu. Ja sam tražio da se formira nešto za Kosovo i da se prati rad suda u Hagu. Odgovorili su mi nešto što nisam ni pitao.

Nadam se da će ovde da vrca od delovanja Ministarstva pravde. Zakon o krivičnom postupku, koji je nedorečen i ima neki sudija za prethodni postupak koji je bio neki istražni sudija, pa sad ima neku nadležnost kod pritvora, pa nešto odlučuje o zakonima, o dokazima, ovamo ili onamo. Znači, to je živ klan - nedoklan.

Da li mi treba da vidimo, da li UKP, Uprava kriminalističke policije treba da bude u MUP-u ili treba da bude u Tužilaštvu ili bar u Ministarstvu pravde, da bi radila svoj posao, a MUP-u je dovoljno uniformisana policija. To je sve da bi se efikasno radilo, da bismo birali prave sudije, jer te sudije moraju da budu zainteresovane, da budu tamo, da konkurišu deset na jedan, a ne da uvozimo iz drugog grada u Ivanjicu, zato što tamo nema zainteresovanih.

Ministarstvo pravosuđa ima šansu koju nikad neće imati, da iskoristi ovaj parlament, da očisti zakone, da razjasni određene stvari.

Ja ću vam kao advokat samo nabrojati, da ne bih iskoristio više od pola vremena, da se Valjevac ne ljuti da trošim vreme. Hajde da vidimo problem određivanja i držanja u pritvoru bez osnova tamo gde prerasta u mere represije. To je stalno tako. Imate javnost, uhapsite čoveka. Zašto ga uhapse? Produžava se pritvor da niko ne zna zašto. Kaže - to javnost traži. Pa nije vox populi, vox dei. To je samo priča, na latinskom, nije glas javnosti glas Boga.

Mi moramo da budemo stručni. Jedan DNK se vadi danas mesecima. To je pitanje sati. Umesto toga sati su meseci.

Prisustvo branioca – gde je prisustvo branioca kad se izdaje potvrda o oduzetim predmetima? Tamo možete da upišete šta god hoćete ako branioca nema. Kako je to moguće da branilac nema uvid u predmet pre davanja iskaza okrivljenog, a to tužilac ima?

Pogledajte predmete u drugom stepenu. Ja vam govorim primedbe moje kancelarije, 14 advokata ima tamo. Svako je napisao po jednu primedbu i ja vam ih nabrajam. U drugom stepenu katastra predmeti se po žalbi rešavaju dve do tri godine. Gde je kadar u centrima za socijalni rad? Gde su psiholozi? Gde su pedagozi? Svega toga nema ili nema u dovoljnom broju. Na kraju, preopterećenost beogradskih sudova je nenormalna i zato se dešava da su razmaci između suđenja dva puta godišnje i onda neko odloži i gotovo. Neću više da vam zadržavam pažnju.

Želim da kažem nešto veoma važno. Ili ćemo mi ovde urediti pravosuđe ili ni jedna Skupština ga nikad neće urediti, jer sad imamo tu mogućnost da pričamo o pravosuđu, da ne pričamo o ovome i onome i da ga rešimo. I Zakon o krivičnom postupku i Krivični zakon da vidimo da li treba od 15 do 20 godina izricati, 16,17, 18, ne samo 20, pa 40, pa doživotna robija. Sve to moramo da vidimo i kada se jednom to uradi onda da stanemo iza toga i da imamo uređen pravni sistem u kome će i sudija biti dobro plaćen da ne bi bio korumpiran, jer u vreme ove promašene, to je najlepša reč koju mogu da kažem, reforme pravosuđa pod DOS-om, jer ipak ti ljudi odlaze polako u penziju i sada ostaje na nama da izaberemo mlade ljudi i ljude koji nisu opterećeni time, ali da ih platimo kako treba i da budu apolitični. Hvala vam lepo. Ja sam, eto, uštedeo osam minuta, Valjevac, smanjio sam.
Gospodine predsedniče, drage koleginice i kolege, i juče sam rekao da smo mi predstavnici naroda. Zašto sam to rekao? Uglavnom je objasnio kolega Đukanović. U ime poslaničke grupe SPS mi ćemo glasati za sve ovo što ste predložili. Nije bilo potrebno da nam čitate, jer smo to dobili u materijalima, ali ono što je dobro, što se ja nadam da ćemo usvojiti, mere Vlade Srbije za promene Ustava, i da će ovo biti poslednji put, da mi biramo vas i predsednike sudova, i Državno veće tužilaštva, „mutatis mutandis“, kad kažem za sudije odnosi se i na njih.

Slažem se sa kolegom Đukanovićem u skoro svemu što je izgovorio, jer on je i advokat pored toga, nas ima dosta advokata ovde, u SPS dvoje, ali mnogo više ovde.

Zašto vam ovo sad govorim? Hoću još nešto da kažem. Mi smo dobili predlog Vlade o kome ćemo verovatno diskutovati sigurno, ne znam kad, u kome se u pravosuđu traže izvesne izmene. Pozdravljam izmene, npr. da ne bude Vrhovni kasacioni sud, jer ne znam zašto ste to stavili, jer to su babe i žabe, kasacija i Vrhovni sud nije isto. Ne znam kako se vi niste pobunili zbog toga. Ali, dobro, to je vaš problem.

Nadam se dalje, da će sudije ovako i onako suditi, ovo i ono. Jedino što je kolega Đukanović govorio, jedino što nas zanima to je da se izbori za sudije, prvi izbor za sudije bude ovde.

Zašto da bude ovde? Zato sam ja i rekao, da smo mi predstavnici naroda, nas kontroliše nas, narod nas je izabrao, vas nije. Mi biramo vladu, mi možemo da oborimo vladu sutra ako ne valja.

Kako vi to mislite? Kako je to nalazište Venecijanske komisije koje uopšte ne mogu da razumem najbolje, da vas 10 birate sudije, radite o njima? Niste vi nezavisni, niste vi Bog, samo Bog ne mora nikoga da pita. U različitim vlastima, nije sudska vlast od Boga data. Ona je isto jedna od vrsta vlasti i neko ih mora kontrolisati.

Sada, veliko je pitanje, da se ne ponavlja ovo isto, što danas glasamo. Prvi put sam ja u parlamentu, ima ih koji su dugo. Vi ste nama pročitali imena koja smo dobili u materijalu, niste morali, dobili smo biografije, zato se nadam da više neću nikad morati da glasam za predsednike sudova, jer vi treba da ih izaberete, ne mi. Kažem „mutatis mutandis“, za koleginicu tužioca.

Takođe, slažem se da ne treba jednom izabranog sudiju za tri godine ponovo da proveravamo, i to je mešanje u nezavisnost pravosuđa. Ali, nas je 250 i nas 250 bolje valjda zna od vas 10 ko treba da bude sudija u ovoj zemlji.

Znate, kolega Đukanović je zaboravio, imali smo mi jednu reformu pravosuđa pod demokratama, koja naravno, nije uspela. Mi smo govorili, kaže naš narod – put u pakao je popločan dobrim namerama, ali nisu bile ni dobre namere. Čišćeni su sudovi, od nekoga ovako, onako. Jedna grupa je odgovarala, trošila po tri minuta, i manje od tri minuta za jednog sudiju, da ga izbaci ili unapredi. Ali, znate gde su posledice toga? Te sudije ostaju do penzije, jer vi ste stalni, niko ne može da vas pomeri, i to treba da bude tako, i da vas ne premeštaju i sl. Sve se slažem.

Sada, kako da to uradimo. Reći ću vam advokatsko iskustvo, naši članovi su bili, opet se lažem, da iz izvršne vlasti nikog ne treba da bude u Vrhovnom savetu sudstva, i isto se slažem, ako to smatrate da treba, da ne treba niko iz Skupštine, ali prvi izbor, ne. Zašto? Kako smo mi reagovali?

Naši predsednici komore su bili članovi Vrhovnog saveta sudstva, uvek pod tim i Tužilaštvo, smatram i jedno i drugo, kao ime i prezime. Inače, zajedno primate plate na istom mestu i to je mešanje koje nije dobro, ne treba u istoj zgradi da budete. Na tome sam radio dok sam bio predsednik Komore, ali nažalost, desio se raspad Jugoslavije, da ne budete zajedno nigde i da čekate vi tužioci isto na red kao i vi advokati, a ne da uđemo mi u sudnicu, a vi sedite već sa predsednikom. Vi niste na jednoj strani, a mi na drugoj, advokati, ali to je priča za neku drugu priču.

Hteo sam da kažem kako smo mi to rešavali. Kada su nam predlagali nekoga za sudiju, mi smo zvali Advokatsku komoru odakle je taj sudija, i tražili smo da se advokati izjasne, da li taj sudija treba da napreduje ili ne treba, da li je dobar ili nije i onda smo tako reagovali. Drugo je pitanje bilo naše pravo da pojedine iz vaših redova i onih redova iz Tužilaštva ne primimo u komoru, jer su bile sudije i tužioci koji su se prema nama ponašali gore nego prema optuženima. Bio je jedan tužilac za ratne zločine koga nismo hteli da čujemo da … jer su ulazili iz nevladinih organizacija kod njega, on je bio najsrećniji što je Bramerc rekao za njega da je najbolji čovek i najbolji tužilac. Nama ne treba takav u advokaturi.

Znate šta je bitno? Ako biste vi izuzeli i to, ja ovo lobiram više poslanicima nego bilo kome, jer se nadam da će razum zavladati i prevladati, da mi biramo sudije, pa ovako, mi imamo više partija, neka svako pita svoj odbor o kom čoveku se radi, a ne da ja čitam imena i nemam pojma ko su ti ljudi.

Ja verujem, apsolutno verujem, nije štos, verujem vama da su to najbolji ljudi, zašto ne bih verovao, ali bih voleo da znamo nešto o tome, a ne da mi čitate običnu biografiju. To je neki „modus operandi“.

Recimo, pominju predsednika Francuske. Predsednik Francuske Republike postavlja sudije, ali kako? Tako što dobije imena i onda se da ukaz kojim se postavljaju sudije i on se u to ne meša uopšte.

Ne mislim ja da je ova Skupština predsednik Republike i da mi treba ukazom da postavljamo sudije, nego razumom, moramo da znamo o kojim ljudima se radi. Jer, ako ne zna, ta greška je neoprostiva, traje do penzije. Znači, izabraćemo čoveka sa 30 godina a onda 35 godina ćemo morati da ga trpimo, a on će ko zna kakve greške da napravi.

Pravosuđe je posle zdravstva najvažnije. Apsolutno se slažem, treći put pominjem Đukanovića, da smo oborili vrednost pravosuđa. E, daj da ga promenimo, hajde da uradimo nešto.

Evropska komisija nam zamera da nemamo opoziciju. Ako nemamo, hajde da to pretvorimo u prednost. Mi radimo i subotom i nedeljom. Donećemo sve te propise, uradićemo sve što treba i onda neka Vlada vidi šta će da uradi sa tim.

Zato je ta linija dobra, da mi predstavljamo narod, poslanici su predstavnici naroda i zato se donosi presuda u ime naroda. Zamislite ako tih 10 ljudi budu takvu vlast imali, da li će sudije da donose presudu u ime Vrhovnog saveta sudstva, jer više nemaju nikakve veze sa narodom. Kakve veze imaju narod i oni, kad ih mi ne biramo?

Da vam skratim muke da me slušate, ja ostajem pri tome, jer nema potrebe da pominjem ono što je Đuka rekao. Apsolutno to prihvatam. Đuka, imaš ti problema oko toga što si rekao, ali hajde da podelimo zajedno taj problem, jer zajedno isto mislimo. Hvala vam lepo i izvinite, još jednom.