Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Toma Fila

Toma Fila

Socijalistička partija Srbije

Govori

Dobar dan, gospođo predsednice. Pozdravljam i ove sa galerije.

Pre nego što počnem da govorim, jedna stvar mi nije bila jasna iz vašeg izlaganja, koleginice iz VSS. Vi ste nama postavili pitanje da ako osporavamo nekog, treba da damo i obrazloženje. Da li je to kritika na dosadašnji rad, jer ja kada je kolega Dabić osporio prošli put, ja sam se složio i to je dovoljno obrazloženje. Da li je to kritika ili ste vi to se pozvali na Poslovnik, ne znam. Nadam se da ćete mi to i reći.

Da sada pređem na stvar. Poslanička grupa SPS će podržati predlog VSS, jer će biti podržan, kako sam čuo od kolege Dabića, i od poslaničke grupe naših koalicionih partnera i mi ćemo to učiniti, kao što smo i do sada činili.

Želim da vam nešto kažem, iz mog velikog iskustva, dugogodišnjeg iskustva. Sudija u velikom gradu i sudija u malom mestu nije isto. Mnogo je važno ko će biti sudija u malom mestu i srednjem mestu, srednje veličine za Srbiju koja ima manje od Njujorka. Zato sam ja uvek bio za to da se obrati posebna pažnja na to ko će biti predsednik suda i ko će biti sudija u jednom određenom mestu, jer on je mnogo važan, mnogo važniji nego u Beogradu, gde i niko nikoga ne zna i ko je predsednik Vrhovnog suda i ko je sudija i ko je član VSS, osim nas naravno kojima je to profesija. Zato je jako važno da se vodi računa o tim ljudima, jer oni su u malim mestima ono što mi zovemo gospodom. Znate, nekada je u selima bio pop i učitelj, a u manjim mestima gde ima sud to je onda i sudija. Zato je važno da se ima ugled.

Što se tiče ovoga što ste predložili, o čoveku kome je istekla funkcija javnog tužioca, ja mislim da mu i ime Skupštine poželimo mirne penzionerske dane, jer ako je bio tužilac 40 godina sigurno nije imao mirne dane.

Što se tiče ostalih predloga za predsednike sudova, meni je drago što je predsednik u Kruševcu ipak proveo mladost u Kruševcu. Prošli put kada sam vam zamerio nisam pogledao dobro, pa je to moja vrsta izvinjenja. Prema tome, povlačim tu svoju primedbu.

Što se tiče Preševa, kolega iz SNS mi je objasnio o čemu se radi. Prihvatio sam i mi nemamo primedbi na bilo šta od onoga, na sve ovo što ste vi predložili.

Ono o čemu je kolega Dabić počeo da priča i o čemu ćemo mi da pričamo, dosta dugo, dok nam vreme daje, to su amandmani - amandmani na Ustav Republike Srbije. On lišava Skupštinu bilo kakvog uticaja na izbor sudija, što za mene nije potpuno prihvatljivo. Ja sam se sve vreme zalagao, i nisam sam, da prvi izbor sudija ostane u Narodnoj skupštini, a da se kasnije Skupština više ne meša ni u izbor, ni u postupak napredovanja, razrešenja itd.

Između ostalog, i ovo pitanje koje sam vam postavio u nekoliko navrata, išli su predlozi VSS u kome je kolega Đukanović jedan od članova. Mi smo bili iz SPS sigurni da je to to, da ti brojevi ostaju tako kako ste ih predložili. Onda smo čuli primedbe. Prošli put sam čuo kolegu Dabića i prihvatio sam to, da su razlozi bezbednosti itd. Milion puta su me zvali telefonom. Zašto to tako? Šta to znači? Pa, kako to znači? Pa, rekoh znači izložio je čovek koji su razlozi da neko ne bude poslanik.

Međutim, želim o nečemu drugom da ovo iskoristim. Onog momenta kada budemo lišeni prvog izbora, postavlja se pitanje – koga ćete da gledate ili ćemo to što kaže VSS da bude primljen bez ikakvih primedbi? To je jedna stvar o kojoj treba debelo razmisliti. Zato ja i danas ostajem pri svom stavu, a prihvatiću ono što Poslanička grupa SPS kaže i tako ću i glasati, jer bez obzira što sam advokat, ja sam i poslanik SPS i postoji neka disciplina kojom se mi moramo baviti i koju moramo poštovati.

Sudija i u malom mestu i u velikom mestu mora da bude samostalan u donošenju odluke, u načinu vođenja postupka, u presuđivanju, u meritumu, ali ne može da bude po meni neodgovoran, apsolutno slobodan jer to niko od nas nije, niko od nas to nije. Sudijska funkcija je javna i značajna za svaku pravnu državu i podrazumeva odgovornost. Kakva je to odgovornost?

Dalje, doći ćemo mi i do ovog drugog. Dobro je što ta Pravosudna akademija, za koju ste se zdušno zalagali da se ugura u Ustav, je ispala iz toga. Takođe je dobro i to jedna od stvari, za koju sam se borio, da način glasanje i kod tužilaca i u sudu, u VSS da skratim, da se odredi zakonom a ne Ustavom, jer promeniti Ustav ako to ne bude praktično je Sizifov posao i to je dobro.

Sada ću reći nešto što nije dobro, makar me optužili da li sam SPS ili sam advokat. U svim amandmanima advokature nigde nema, nestala je iz svih tela. Znate vrlo dobro da se pravosuđe sastoji od tri poluge. To je tužilaštvo, redosledom, pa advokatura, pa sud na kraju i što mi kažemo – Bog na nebu, sud na zemlji. Ja sam tako školovan, tako i želim da verujem. Nikada nisam video čoveka sudiju koji je bio korumpiran. Čitao sam u novinama, ali nijednog nisam video. Znači da sam imao pravo društvo.

Imamo problem što će ova Skupština izglasati dvotrećinskom većinom sudije, ali ne znam da li će i neka sledeća Skupština - kako će biti. Znači, mi možemo da predvidimo da je moguće da se sudije i tužioci ne izaberu, odnosno zaslužni pravnici, istaknuti pravnici ne budu izabrani jer nemaju dve trećine i tužilaca u Skupštini. Tada smo uveli jedno telo koje će u tom slučaju birati sudije i tužioce, odnosno birati istaknute pravnike. U tom telu ja sam tražio i predlagao da bude predstavnik ili predsednik Advokatske komore Srbije. Zašto? Zato što u tom telu je stavljeno tužilac. U VSS nema tužioca, ne treba da bude ni advokat, ali ovde kada je stavljen tužilac onda mora da bude advokat. Umesto toga stavljen je, kome uopšte tamo nije mesto, Zaštitnik građana, jer je u tom telu tužilac, a kada je već tužilac onda treba da bude advokat, a ne Zaštitnik građana. Tamo gde su sudije, gde su tužioci, tamo je mesto i advokaturi.

Još nešto vrlo zanimljivije, na prošlom zasedanju odbijen je amandman SPS-a u kome smo tražili da Zaštitnik građana bude pravnik. Čak smo mi tražili, pravnik sa pravosudnim ispitom da bude jače, jer taj o kome je govorio kolega Martinović, nije imao ispit, pa je otišao u politiku. Nije važno kako se zove.

Sada smo mi izglasali zakon po kome Zaštitnik građana ne mora da bude pravnik, pa me sada zanima, kako će taj nepravnik, recimo veterinar, da utvrđuje ko je od nas istaknuti pravnik? I zato sam protiv toga, da uopšte Zaštitnik građana nestane iz te priče, nego da bude pravnik i to sa ispitom, jer pravnik bez pravosudnog ispita, to je polu pravnik.

Šta je taj Zaštitnik građana? On je kontrolor uprave, čak ne može ni da promeni zakon, ni da promeni odredbe, nego samo da ukaže da nešto nije u redu. Pa kako će on da odlučuje umesto nas, jer može da se desi da smo nesložni, ja sigurno neću biti tu, nego ovi mlađi, kako da on odlučuje o tome ko je istaknuti pravnik ili će to biti politička funkcija, pa ko ima većinu taj ima istaknutog pravnika. Zato smatram da kontrolor Uprave ne može biti član tog Saveta.

Ne želim da vas dugo zadržavam, jer ovo je pitanje o kome ćemo mnogo puta razgovarati, ali sam i to hteo da vam kažem. Ne znam da li je bilo dovoljno obrazloženja kod ranijih slučajeva, kada su osporavane sudije, jer koliko sam shvatio kolegu Dabića, ovi neće biti osporeni. Ni mi nismo znali u SPS-u da li će biti osporeni ili ne. Nismo znali, a onda su tu argumentaciju koju su dali bila prihvatljiva ili ne prihvatljiva. Za nas je bila prihvatljiva i mi smo tako i glasali. Zato ja i sada ponavljam, podržaćemo ove predloge i kolegi želim lepu i srećnu penziju. Hvala vam lepo. Prijatno.
Gospođo potpredsednice, uvažene koleginice i kolege, predstavnici naroda, naglašavam naroda, pošto se među nama poslanicima SPS niko nije javio sa primedbom na Predlog za današnji izbor sudija, u Danu za glasanje mi ćemo glasati za ove kandidate koji nisu osporeni od uvaženog kolege, a glasaćemo shodno koalicionom sporazumu, onako kako je predložio SNS.

Sada ću da pređem na ono o čemu hoću da govorim. Aristotel, veliki grčki filozof, je bio vaspitač Aleksandra Makedonskog, odnosno Aleksandra Velikog, kako hoćete. Kada je Aleksandar Veliki dorastao da ide u rat, Aristotel mu je poklonio jedan mač. Aleksandar je primio mač, pročitao je Aristotelovu poruku koja je glasila - I to će proći. Jasno je šta je hteo da kaže i gore i dole.

Ovo je moto mog obraćanja ovoj Narodnoj skupštini i građanima Srbije - I to će proći.

Što se predloženih kandidata tiče, nemamo nikakve primedbe. Jedino što postoje podaci koji bi za mene bili važni, a nedostaju, je koliko dugo su studirali i koja im je prosečna ocena?

Ova moja primedba je zasnovana na onome što smo mi učili na Pravnom fakultetu, to je bilo kad niko od vas nije ni rođen bio u to vreme, ali mi smo učili na Pravnom fakultetu, jer su nam profesori tako govorili "Bog na nebu, sud na zemlji", shvatajući i želeći da elita Pravnog fakulteta odlazi u pravosuđe.

To nažalost nije tako. Odavno nije tako. Sprovedene su svojevremeno takve reforme po znacima navoda u pravosuđu koji su izazvale katastrofalne posledice po pravosuđe, a ugled pravosuđa danas nikad nije bio niži. Verujte mi, branio sam i u vreme komunizma, ali ovo nikada nisam video. Kako onda da verujem? Kako da verujem da će 11 ljudi koji predlažu ovi amandmani birati bolje od nas 250 koji ćemo biti iz više partija? Neće ovaj parlament trajati večito, do aprila. Doći će i opozicija i onda ćemo razgovarati, ali greške, zapamtite ono što je strašno, greške traju do penzije. Tih 11 ljudi ako pogreše mi moramo da trpimo 40 godina lošeg sudiju, nemoralnog i glupog ako hoćete, jer rešenje koje se pominje u ustavnim amandmanima jeste da će u buduće Visoki savet sudstva birati sudije počev od prvog izbora, a to je 11 ljudi ili je alternativa 10 plus predsednik Vrhovnog suda, to je onda 10 i to je, mislim, pogrešno, ali nije ni važno.

Moja je ideja bila da i dalje prvi izbor sudija bude u nadležnosti Narodne skupštine i da dalji izbori i unapređenja budu stvar pravosuđa i nisam bio usamljen u toj ideji. Verujte mi da mnogo ima ljudi koji misle isto kao i ja u strahu od greške, od greške koju će ovih 11 ljudi napraviti, od toga pet po nečijoj milosti će biti izabrani.

Taj prvi izbor bi se vršio o proceduri koja bi bila promenjena i u kojoj bi se za funkcije u pravosuđu birala pravnička elita, najpametniji i najbolji studenti, najbolji pripravnici, sada se to zovu sudski pomoćnici, koji bi bili adekvatno plaćeni, jer morate shvatiti pravosuđe je osnova pravnog poretka i čuvar pravne države. Nema pravosuđa, nema ni države, nema pravne države. Katastrofa je ako se to ne radi, a mi prepuštamo nekim ljudima da to rade.

Stalno govorim i tvrdiću do kraja, to nije tako daleko doduše srećom, i sada tvrdim da tako značajne ljude mora birati Skupština koja predstavlja narod, pa nas je narod izabrao na slobodnim i ne slobodnim, kako god hoćemo, izborima, neko učestvovao neko nije i učestvovaće jednog dana svi i oni će birati, a Skupština predstavlja narod. Nas je narod izabrao. Mi narodu odgovaramo, a ne 11 ljudi, od kojih je pet izabrano ipak od Narodne skupštine, ali dvotrećinskom većinom i pitanje je ko će i kako će imati u kombinaciji.

Ne zaboravite i to da se presude donose u ime naroda, a pitam se – u ime kog naroda ako će sudije birati 11 ljudi koji za svoje odluke o izboru sudija ne odgovaraju nikome živom, ni narodu, za razliku od narodnih poslanika koji su izabrani od strane naroda i odgovaraju narodu jer neće nas glasati idući put ako biramo ljude bez vrednosti. U Ustavu piše da moramo da biramo u Skupštini dostojne ljude, tih 11 će birati ovih pet članova da budu dostojni izbora. Zar mi biramo nedostojne ljude? Zato odgovaramo narodu da ne biramo fukaru nego moramo da biramo ljude koji vrede i svaki izbor nas mi stojimo iza toga.

Odgovaram za svaku većinu u kojoj učestvujem. Ova Skupština će biti zapamćena ne po Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, protiv koga sam naravno, ali će biti po izmeni Ustava i dajte to da uradimo kako treba.

Presuda se donosi u ime naroda. Pitam se – u ime kog naroda ako sudije bira 11 ljudi? Za razliku od narodnih poslanika koji su izabrani od naroda, u predlogu amandmana 1. koji se odnosi na član 4. Ustava uvodi se podela vlasti, kao što je Monteskje napisao – na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. To je oduvek bilo. Uvek trojstvo. Sada piše da se odnos tri grane vlasti zasniva na međusobnom proveravanju i ravnoteži, da bi se u sledećoj rečenici zaključilo – sudska vlast je nezavisna. Šta to treba da znači? Kako ta tri oblika vlasti se zasnivaju na međusobnom proveravanju i ravnoteži, na koji način, kako, a onda – sudska vlast je nezavisna. Znači, mi smo zavisni i ova druga i vlast jeste i treba da bude zavisna od Skupštine, ali kako se to mi zajedno proveravamo i poveravamo i imamo međusobnu ravnotežu i proveru? Kako?

Ne zna se ni kako to utiče na to, to međusobno proveravanje i ravnoteža, pa onda iza sledeća rečenica – sudska vlast je nezavisna. Znači, ovo ništa ne znači. To je priča kao što piše o dostojnosti itd. To su priče da bi se pričale. Stoji u Ustavu da bi bilo …

Ovi amandmani će očigledno proći, kao što je Aristotel i rekao, to se odnosi i na nas, jer i mi ćemo proći, ni mi nismo večni. Svako ko misli da će večito biti na vlasti je u zabludi. Molim vas, i u trojstvu postoji, i u crkvi postoji trojstvo i oni vam govore službu Božiju – u ime Oca, Sina i Svetog duha. Postoji i u vlasti – zakonodavna, izvršna i sudska. Postoji međutim i u sudstvu. U sudstvu postoje tužioci, postoje sudije, ali postoje i advokati.

Uz rizik da ću nekome da se zamerim kada govorimo o advokaturi jer sam ipak poslanik SPS, a posle advokat, ipak to moram da kažem – advokatura se u ovim amandmanima i ne spominje, a neizostavan je deo pravosuđa. Ne zaboravite da su u Državnom veću tužilaca i u Visokom savetu sudstva do ovih amandmana bili i predstavnici advokata. Sada ih nema.

U komunizmu su tako mislili da sud može bez advokata, jer oni su najpametniji, pa nisu uspeli. Pa su pokušali i u demokratskom sistemu, pa su čak mene nagovarali pošto sam savetnik Ivice Dačića da treba da budem na strani protiv advokata, ali nisam hteo. Komunisti su mislili da može sud bez advokata, ali su i komunisti shvatili da ne može i zato je advokatura bila nezavisna i sada bi trebalo da bude nezavisna.

U amandmanu 13. koji se odnosi na član 151. Ustava govori se i šta se radi ako ne uspe izbor pet članova Visokog saveta sudstva. Tada se bira komisija koju čini predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana i glasaju većinom glasova. Opet ni ovde nema advokata koji su deo pravosuđa, deo tog trojstva.

Zar je to bio problem da se umesto Zaštitnika građana koji nema veze sa pravosuđem, ali neka bude i on ako to nekome znači, da bude umesto ili uz i predstavnik, odnosno predsednik Advokatske komore da bude član te komisije, da se čuje i glas advokature. Ali i to će proći, kao da advokatura nije sastavni deo pravosuđa.

Mislim da način odlučivanja u Visokom savetu sudstva, osam glasova, ne treba rešavati ustavnom materijom, to je dakle moje mišljenje, već zakonom, jer ukoliko se uoče teškoće, može da se blokira i taj Visoki savet sudstva, a to je teško promeniti onda u Ustavu, pa je bolje da bude zakonom, jednostavnije je da se to prilagodi.

Lično sam protiv alternative na strani 5., gde je uloga Vrhovnog suda, koji bira predsednika Vrhovnog suda. Pa, ne može da bude u Visokom savetu sudstva predsednik Vrhovnog suda i da bira sam pet članova, ukoliko zapne u Skupštini. To je dualitet koji je nemoguć pravdi.

Nadam se da sam vam šest minuta poklonio, da ne morate da me slušate.

Hvala vam lepo na pažnji.
Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege poslanici, mi imamo na dnevnom redu tri izbora za predsednika i odlazak predsednice Prekršajnog suda u Zrenjaninu zbog penzionisanja. Ja mislim da joj u ime cele Skupštine zaželimo srećne dane u penziji, jer je zaslužili da to dobije. Mislim da time treba da završimo bavljenje budućom penzionerkom.

Što se tiče tri predsednika, drago mi je da više neće biti u v.d. statusu, jer ovaj status smeta i meni i mnogima u zemlji Srbiji, čak i Evropi smeta. Predugo se drže ti statusi v.d. Jedino bi bilo rešenje da mi donesemo neki propis u tom smislu da onaj ko bude određeno vreme u statusu v.d. da mu se to vreme uračunava u ove četiri godine što će biti predsednik, pa plus još četiri godine, što može. Vidim da su dvoje od januara i već su pola godine predsednici. Plus četiri, što znači da oni mogu i posle toga da budu v.d. i tako da je to izigravanje propisa. Umesto da neko bude dva puta po četiri godine, on bude i deset godina. Zato smatram da to treba uračunati u mandat.

Mislim da je dobro da se svi mi kada pričamo o predsednicima sudova podsetimo šta tačno piše u zakonu, šta su obaveze predsednika suda po članu 52. Zakona o uređenju sudova, šta je dužnost predsednika suda.

Dakle, predsednik suda obezbeđuje zakonitost, rad, red i tačnost u sudu, nalaže otklanjanje nepravilnosti i sprečava odugovlačenje u radu, ovo pominjem i zbog velikog broja predmeta, određuje branioce po službenoj dužnosti po azbučnom redu sa liste advokata koje dostavlja Advokatska komora, stara se o održavanju nezavisnosti sudija i ugledu suda i vrši druge poslove određene zakonom i sudskim poslovnikom koje su manje važne.

Kao što vidite, nigde ne stoji da predsednik sme da utiče na nezavisnost sudija u suđenju, u donošenju odluka, a to smo bili često svedoci da su pojedine sudije menjane zato što su sudile na ovaj ili onaj način. To ne sme više da se radi, jer to ruši ugled suda.

Sada nešto što će biti zanimljivo, zbog mog stava ličnog. Veoma je važno da se zna da je Skupština mesto gde se donose zakon, a sud je mesto gde se oni tumače. To je pravilo na kome smo učili, Pravni fakultet i tako postupamo godinama. Tako je bio i tako i treba da ostane. Mi donesemo zakon, sudovi ga tumače. To je pravna država. To je onda ne mešanje u sudsku vlast, a to je ono zbog čega smo sproveli Ustavne promene, jer je to početak i biće završen u toku mandata ove Skupštine.

Cilj te promene, da se garantuje nezavisnost sudstva od izvršne vlasti i donekle i od zakonodavne, mada ja ostajem pri tome da treba sudije da se biraju ovde, prvi put, ne posle. Nadam se da je ovo poslednji put da biramo predsednika.

Ova Skupština ima pravo da daje autentična tumačenja. Dakle, to nije pravo, ne mislim ja da ograničim, niti da ukinem. Ali, kada to ima pravo da radi? Skupština ima pravo na autentična tumačenja, zakona koje je ova Skupština donela. To je moje mišljenje i ne kažem da je to stav SPS-a, nego je to lično mišljenje Tome File.

Po mom mišljenju, zakoni koji su doneti u SFRJ ne mogu, i koji su doneti po određenoj proceduri, gde je Veće naroda bilo itd, kako mi da tumačimo volju onih koji su doneli zakon pre 20 i nešto godina? Pričam o Zakonu u obligacionim odnosima.

Ali, pravo da ima Skupština pravo na autentično mišljenje, to stoji i po mom mišljenju treba vrlo retko da se koristi, jer inače ćemo doći u poziciju da sudije sude po Ustavu, zakonu i autentičnom mišljenju Skupštine. Ne može autentična mišljenja da menjaju zakon i da budu izvor prava. Retko mora. Jednom je kolega Martinović predložio autentično tumačenje. Mi smo ga prihvatili. Ja sam glasao za njega, jer je bilo dobro. Ovo drugo nije bilo dobro.

Mi možemo da se pravimo da nismo svesni šta se dešava zadnja tri dana. Tri dana ja čitam pljuvanje po advokaturi. Od svih koji su mogli da nešto kažu, od Čadeža itd.

Hoću nešto da vam kažem, da moramo razmotriti problem koji je nastao sa Odborom za ustavna pitanja čiji sam član i ja. Ponosan sam što nas vodi koleginica iz Niša, Jelena, ali oni predlozi koji su dati, šest predloga, ne mislim da je to dobro, zato sam stao na stranu Advokatske komore i uradili smo šta smo uradili.

Tri dana se raspravlja kroz medije i na sve načine o tome. Ne kažem ja da sam u pravu, pogotovu nemam nameru da kao manjinski partner solim pamet ovde. Dakle, ne mislim da je neko govorio u ime bankarskog lobija. To bi bilo nedostojno bilo kog od nas. Mišljenje je bilo i dato je u pokušaju da se reši to pitanje sukoba između građana i bankara. Ovo je jedan pokušaj koji nije bio dobar, ali je pokušaj pošten i u tom sam siguran. Nije to bila ni naredba MMF-a, kao što su neki pisali da smo morali tako da uradimo, jer nam je MMF naredio. Ni to nije tačno.

Ali, postavlja se pitanje – koji je onda pravi put? Mislim da o tome treba ozbiljno da razgovarao, jer je sukob banaka i građana, mnogo hiljada tužbi je doneto. To je nemoguće. Jedan od pokušaja koji je dobar jeste da se nadležnost vrati, da po mestu onoga ko podnosi tužbu, tako da se rastereti Beograd od količine ovih tužbi koje ne mogu da izađu na kraj sa tim. To je jedan od predloga koji je dobar, po meni. Mi moramo ozbiljno da se raspravljamo ozbiljno i da nađemo rešenje tog pitanja, zato smo u Skupštini. Da li je to neki leks specijalis, da li ćemo predložiti i inicirati pregovore građana i banaka, ali o tome moramo razgovarati.

Na tom putu nije vređanje advokature pravi put. Danas sam gledao dva članka u politici. U oba pljuju advokaturu, te prete Čadežu, ne znam ovi, sve su to moji prijatelji inače. Ne mogu to da prihvatim zato što jednostavno je advokatura javna služba i deo pravosuđa. Ne mogu da prihvatim ni to da se advokatura sa pravosuđem dogovara o vrsti presude. Ni to nije tačno.

Hoću da vam kažem nešto. Volter je rekao – da nije književnik, bio bi advokat, jer je to najlepša profesija na svetu. Ja sam volterijanac u tom pogledu. On je rekao i da ljudska prava se završavaju vrhom nosa, a odande počinju drugog čoveka prava.

Advokatura nikada nije bila cveće, niti će ikad biti. Pogledajte šta narod misli o fiškalima, advokatima. Srećan sam bio što sam i na zapadu video da je identično mišljenje o advokatima. Ali, ne smatram da su, evo ovde ima desetak advokata, nije nečasan ni jedan. Mi imamo kukolj. Kukolj se mora rešiti tako što će Advokatska komora da očisti te advokate koji zloupotrebljavaju situaciju u kojoj se nalaze građani, pa tako pišu 12 tužbi umesto jedne. Mi moramo da nađemo rešenje za to. U Komori da se kazne, a ovamo da se zakonski to onemogući, ali kako ne znam. Da znam, rekao bih, ali ne znam.

Za to im možda treba MUP, da se pozabavi tim pitanjem, jer je to zloupotreba prava. Kao što kad bi se tvrdilo da advokatura sa pravosuđem se dogovara o vrsti presuda, to je krivično delo. Ti ljudi moraju da idu u zatvor, i jedni i drugi.

Advokatura nikada nije uspela, i bio sam ja i predsednik komore, nikada nismo uspeli da se čistimo. U vreme komunizma kod nas je bila navala penzionera i službenika državne bezbednosti koji su uhvaćeni u premlaćivanju ljudi, hapšenju nezakonitom itd, i onda je donet zakon u onoj komunističkoj Skupštini, u ovoj istoj zgradi, da se priznaje njima pravosudni ispit i hajde svi u advokaturu. Nismo mi dobijali uvek kadrove sa fakulteta. Ja sam ponosan, oko 70 pripravnika je bilo kod mene i u mojoj kancelariji. Nemam nameru da koristim 20 minuta, suviše je. Stoga ja predlažem da institucije sistema moraju da reše ovo pitanje zloupotrebe advokata. Ali nije rešenje odnosa građanin-banka time što ću vam ja advokaturu optužiti da je ona kriva, da nisu advokati štrajkovali zbog građana nego zbog sebe. Pa nisu advokati predložili ta tumačenja, da bi onda bili odgovorni.

Mogu da razumem da je to veliki problem i to je ogroman problem, mnogo veći problem nego da raspravljamo o penzionisanju sudije za prekršaj u Zrenjaninu, jer je to, po meni, u budućem valjda zakonu će to biti izmišljeno, da mi to konstatujemo uopšte. Ali nemojte da dozvolimo da advokatura bude mesto za potkusurivanje, da kada niko nema šta, onda se očeše o kamen o koji se i svinja češe. E, ne možemo da budemo mi advokati kamen, da se svako o nas očeše, zato to i ne dam.

Ali ponavljam, ima loših ljudi među nama, ima nečasnih ljudi, ima ih svuda, ali nije rešenje tako što ćemo mi optužiti sve, celu advokaturu. Ja se ne osećam nečasno, ne osećam se lošim zato što sam advokat, nego sam ponosan što sam pola veka radio taj svoj posao i nikada nisam imao problema ni sa kim u životu, niti mi trebaju zaštite, ni obezbeđenja, ni bilo šta drugo, niti sam pročitao u novinama da sam lopov ili da sam prevarant, a branio sam, znate koga sam sve branio.

Prema tome, ne može advokatura da bude sredstvo za potkusurivanje, jer je očigledno da je sukob građana i banaka i hajde da mi zajedno nađemo, jer mnogi su pametniji, ja sam mator, postoji mnogo mladih mozgova koji će da smisle način i rešenje. Ne prepucavanje po novinama, ne vređanje advokature. Postoji interes. Pa, notari su uzeli polovinu prihoda advokata, pogotovo malih advokata po manjim mestima. Ali mi se nismo bunili, to je tako. Jednostavno, takva je civilizacija i tako mora da bude.

Ponavljam, mi moramo jednom da sednemo i da nađemo rešenje građanin-banka, ne advokatura, ne sud, ne pravosuđe, nego da se nađe odnos, da li da sednu da razgovaraju, da donesemo zakon, na primer, da vrate samo one pare koje su neovlašćeno uzeli ili, kako sam ja shvatio presudu Vrhovnog kasacionog suda – ti imaš kamatu, u tu kamatu uračunaj sve svoje troškove. Jer ja sam rekao, i sada ponavljam, ne mogu ja da primim stranku i da mu kažem – daj mi 100 evra za tužbu, a onda mu tražim još 100 evra, kafu koju sam popio, amortizaciju stolice na kojoj sam sedeo, kompjuter koliko košta itd. Onda mi je to skriveno i uzmem 200 evra, umesto 100. To je ono što rade banke.

Ne treba zaštita ovde advokature, nego treba zaštita od banaka koje daju lažnu nisku kamatu, a želja im je da opljačkaju ljude. Zato je odluka Vrhovnog kasacionog suda ispravna. U kamatu upišite sve troškove i kraj priče. Evo, to je moj predlog. Hvala lepo. Skratio sam, nadam se, bar malo. Prijatno.
Samo da kažem nešto, ja svoju diskusiju nisam prepoznao u ovome, niti sam uputio reči kritike na račun SNS. Ja sam poslanik SPS i kao takav delim ovu sudbinu, ove koalicije i uvek glasam kako što i treba, kao član koalicije.

Nikada nisam rekao ništa ružno o predlagačima rezolucije, ovaj zahteve za stav, samo sam smatrao da je to pogrešan potez.

Mislim da mi svi možemo da pričamo o tome. Rekao sam izričito da nije tačno da je bankarski lobi radi kroz Odbor za ustavna pitanja jer bih ja to znao jer sam tamo. Veoma cenim i predsednicu i kolegu koji je to rekao, samo ja se nisam složio i mislim da to nije pravi put, nego da je pravi put da sednemo da vidimo građani i banke kako da to pitanje rešimo. To je pravi put, po meni. To jedino.

Drugo, od mene ne treba da branite poslanike SNS, to sigurno ne. Eto, to je jedino što sam mogao da vam kažem. Hvala.
Gospodine predsedniče, koleginice i kolege poslanici, zbog ozbiljnosti teme o kojoj hoću da govorim ja ću pročitati ono što sam napisao zajedno sa kolegom Zoranom Živanovićem, jednim od advokata koji su se prijavili da u Hagu zastupaju srpske žrtve.

Ove godine, 7. maja Specijalno veće za Kosovo u Hagu odredila su dva zastupnika za dve grupe žrtava, jednog u predmetu Hašima Tačija, gde je pored mnogih zločina obuhvaćeno i kidnapovanje ljudi od kojih su mnogi završili kao žrtve trgovine organima i drugog u predmetu Mustafe Seljemija.

Lični podaci žrtava nisu poznati i ne treba da budu poznati, ali je sigurno da je među njima najveći broj državljana Republike Srbije srpske nacionalnosti.

Veliki broj advokata iz Republike Srbije sa višegodišnjim iskustvom i u radu međunarodnih krivičnih sudova i domaćeg pravosuđa primljen je na listu kosovskog suda.

Uz dužno poštovanje izabranih zastupnika mislim da bi Republika Srbija trebalo da ispita razloge zbog kojih je ovaj sud uskratio mogućnost našim građanima žrtvama da ih u tom za njih visokorizičnom postupku zastupaju advokati sa kojima ne mogu da razgovaraju na svom jeziku, bez tumača.

Po pravilniku ovog suda zastupnici se dodeljuju po obavljenim konsultacija sa žrtvama koje učestvuju u postupku, pri čemu se uzimaju u obzir njihovi stavovi i interesi.

Izražavam sumnju da je stav srpskih žrtava u predmetima Seljimi i Tači bio da žele profesorku Pujes i advokata Losa kao svoje zastupnike, jer mislim da za njih nikada do tada nisu ni čuli. Verujem ili da nisu ni pitani ili da ih je neko anoniman kome su ove žrtve bile poznate i dostupne ubedio da će oni najbolje štititi njihove interese.

Nizak kredibilitet kosovskog suda je očigledno izražen njegovim preseljenjem iz Prištine u Hag, postavljanjem na sudske i tužilačke funkcije isključivo međunarodnih sudija i tužilaca.

Postavljanje zastupnika žrtava koji sa njima ne mogu da komuniciraju na istom jeziku bez prisustva trećih lica, prevodilaca, nametanjem nepoznatih ljudi čija stručnost je neupitna, ali sa kojima ne mogu na svom jeziku da uspostave i običnu komunikaciju, ne doprinosi kredibilitetu tog suda, barem u Srbiji. Zato predlažem da nadležni organi Republike Srbije na to ukažu specijalnim većima za Kosovo i da na adekvatan način prate dalji rad ovih veća, posebno vodeći računa o zaštiti državljana Republike Srbije srpske nacionalnosti koji se u tim postupcima javljaju kao žrtve i svedoci.

Podsećam vas da sam već jedanput predložio i nisam naišao na dobar odgovor Vlade da neko mora da prati to, to što se dešava. Da ja nisam reagovao u petak, reagovao bih ja kada sam bio kod patrijarha u petak i pokazali su portal Kosovo onlajn.

Drugo, mnogo je važno ko će biti punomoćnik zato što advokat koji je branilac može da vrši uvid u spise. Isto i punomoćnik oštećenih može da vrši uvid u spise tužilaštva i da utiče na to koji će dokaz kada biti izveden. Ovako, mi smo lišeni ljudi tamo. Niti posmatramo suđenje, niti naši ljudi zastupaju naše ljude.

To je ono što ja hoću da vam postavim Vladi kao pitanje. Misli li bilo šta da uradi u vezi toga? Ja ću kasnije kao ovlašćeni predstavnik grupe SPS-a da pročitam još detaljnije.

Sada se samo zahvaljujem Zoranu Živanoviću što mi je pomogao ovo da uradim, naročito ovaj deo koji ću kasnije da pročitam.

Hvala vam lepo. Nadam se da svi, naročito pravnici i advokati odavde, moraju da razumeju da naše žrtve i svedoci vapaju za pravdom. Teško nama ako ih ostavimo. Znate, jedini advokati koje sud plaća smo bili sudski advokati. Hrvati su plaćali svoje, muslimani su plaćali svoje, Šiptari su plaćali svoje. Haradinaj je platio 15 miliona dolara i dobio svedoke, naravno. Mi moramo da se uzmemo u pamet.

Hvala vam lepo. Isteklo mi je vreme.
Kao što sam vam rekao, gospođo potpredsednice, ja sam vam suđen.

Gospođo potpredsednice, kolege i koleginice, kada bude glasanje poslanici SPS glasanje za ceo dnevni red i mi ćemo biti uz koalicione partnere, kao i uvek.

Ovo vreme hoću da iskoristim da ponovim ono što sam kao pitanje postavio, ali sa mnogo više detalja. Nikada nisam govorio u svom životu, a da nisam znao zašto. Razlog zašto govorim jeste da ostane da nije moguće bilo da prođe ova Skupština i da niko ne obrati pažnju na kosovsku pravdu koja se primenjuje u Hagu. Ako se to nekome ne sviđa meni je jako žao, ali to smatram produžetkom onoga što sam radio u Hagu od 1996. do 2014. godine.

Zato ću ponovo da pročitam, jer mi je lakše da čitam, zbog podataka koji su unutra i zato što mislim da je potrebno da to ostane kao reakcija Skupštine Srbije. Sedmog maja ove godine Specijalno veće za Kosovo u Hagu odredilo je dva zastupnika za dve grupe žrtava, jednog u predmetu Hašima Tačija, još trojice kosovskih Albanaca i drugog u predmetu Mustafe Seljimija. U predmetu Tačija je poznato da je određen jedan britanski advokat kao zastupnik devet žrtava, mada je dvostruko više njih tražilo advokata, dok je u predmetu Seljimija za zastupnika pet žrtava postavljena profesorka međunarodnog prava na Univerzitetu u Glazgovu. Hašim Tači, Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići su optuženi za veliki broj zločina protiv čovečnosti, progona na političkoj i nacionalnoj osnovi, zatvaranja i drugih nehumanih postupaka, mučenja, ubistava i prisilnih nestanaka lica i ratnih zločina, a to su ubistva, mučenja, surovo postupanje i protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišavanje slobode.

Mada objavljene optužnice ne sadrže bliže podatke o žrtava, što je uobičajeno, sa sigurnošću se može reći da je najveći broj među njima srpske nacionalnosti. Ilustracije radi, u predmetu Hašima Tačija i drugih žrtve su razvrstane u tri kategorije i navedene su u tri tabele, a, b i c, priključene uz optužnicu.

U listi „a“ su navedene žrtve protivpravnih hapšenja, a njihov najdalji broj po opštinama, uključujući i Albaniju, je samo delimično objavljen. Naime, objavljeno je da je 453 lica bilo protivpravno hapšeno i držano na raznim lokacijama širom Kosova, od čega 37 u Albaniji, to su oni za trgovinu organima. Broj žrtava ovih hapšenja sa 10 lokacija nije prikazan.

U listi „b“ navedene su žrtve koje su ubijene u 11 kosovskih opština i na jednoj lokaciji u Albaniji. Broj ubijenih nije javno objavljen, osim da je na jednoj lokaciji ubijen jedan Rom.

U listi „c“ su navedena nestala lica iz pet kosovskih opština, ali njihov broj nije javno objavljen. Od ove mase žrtava samo iz optužnice protiv Hašima Tačija i drugih pravna pomoć je do sada obezbeđena samo za devet žrtava. Videli ste koliko ih je bilo.

Brinu me dve stvari. Prva, da je do sada izgleda samo 19 žrtava od najmanje 453 poznate žrtve, protivpravnih hapšenja i ko zna koliko neobelodaljenih žrtava tog i drugih zlodela, uopšte tražimo pravnu pomoć. I u predmetu Seljimija Mustafe, imenovan je jedan zastupnik, pet žrtava. Radi se o profesorki Univerziteta u Glagzovu Ani Pues, čije je teoretsko poznavanje međunarodnog krivičnog prava nesporno, ona to i predaje. Međutim, ne znam da li je u svojoj profesionalnoj karijeri zastupala bilo koju žrtvu, žrtvu u krivičnim postupcima pred domaćim sudovima, njihovim sudovima. Ali, nije njeno zastupanje, ako nije njeno zastupanje će biti debi na međunarodnoj krivično-pravnoj areni. Pitam se samo, zašto je neophodno da naše državljane u jedno izuzetno osetljivom postupku, od međunarodnog značaja, zastupa neko bez praktičnog iskustva, odnosno nekog ko uopšte nije advokat, a izgleda da to nikada nije ni bio.

Lično sam uveren da je tim, svim tim žrtvama pravna pomoć potrebna, pošto se radi o teškom slučaju koji se sudi pred međunarodnim sudijama i tužiocima. Ukoliko tako veliki broj žrtava nisu tražili pravnu pomoć, to pripisujem njihove neobaveštenosti i neukosti. To nisu doktori nauka naše žrtve.

Zato smatram da Republika Srbija treba da preduzme odgovarajuće mere pred Specijalnim većem, većima za Kosovo, traženjem da se svi njeni državljani koji se pojavljuju u tim postupcima kao oštećeni i žrtve na adekvatan način, na svom jeziku upoznaju sa njihovim pravom da traže pravnu pomoć preko advokata. To su naši advokati iz Srbije koji imaju iskustvo sa onim prethodnim tribunalom u Hagu.

Takođe, žrtve treba upoznati da se po Pravilniku ovog suda zastupnici dodeljuju po obavljenim konsultacijama sa žrtvama koje učestvuju u postupku, pri čemu se uzimaju u obzir njihovi stavovi i interesi. Njih ne treba ometati da slobodno izaberu advokata po svom izboru, ali im treba pružiti i priliku da znaju imena advokata koji su na spisku zastupnika, to su srpski advokati. Izražavam sumnju da je stav srpskih žrtava u predmetima Seljimi i Tači bio da žele profesorku Pus i advokata Losa kao svoje zastupnike, jer mislim da za njih nikada do sada nisu ni čuli. Verujem ili da nisu ni pitani ili da ih je neko anoniman kome je identitet ovih žrtava bio poznat ubedio da će oni najbolje štiti njihove interese.

Ovo pod uslovom da je uopšte pokušano da se sazna njihovi stavovi i interesi. Uz dužno poštovanje i britanskog advokata i profesorke iz Glazgova i njihovo teoretsko i praktično poznavanje međunarodnog prava, mislim da im nedostaje najosnovnija stvar za sticanje poverenja žrtava a to je znanje njihovog maternjeg jezika, mislim na žrtve. Mada identitet tih žrtava, kojima je dodeljen nije poznat kao ni njihova nacionalnost, mislim da su većina njih Srbi i da osim srpskog ne govore neki drugi jezik. Sa druge strane, ne verujem da advokat Los i profesorka Pues govore srpski jezik. Ukratko njihova komunikacija sa klijentima obavljaće se preko prevodilaca, što onemogućava direktnu komunikaciju između advokata i klijenta neophodno za sticanje klijentovog poverenja od nadmetnutog advokata.

Sa druge strane, veliki broj advokata iz Republike Srbije za višegodišnjim iskustvom, to su advokati koji su postupali pred onim nesudom u Hagu, ad hokom tribunalu u Hagu. Ti advokati su prijavili, imali su više godišnje iskustvo sa radom tamo. Primljeni su na listu kosovskog suda.

Mislim da bi Republika Srbija trebala da ispita razloge zbog kojih je ovaj sud uskratio mogućnost našim građanima, žrtvama da ih u tom za njih visokorizičnom postupku zastupaju advokati sa kojima ne mogu da razgovaraju na svom jeziku. Nizak kredibilitet kosovskog suda je jasno izražen preseljenjem njegovog sedišta iz Prištine u Hag, i postavljanjem na sudske i tužilačke funkcije isključivo međunarodnih sudija i tužilaca. Postavljanje zastupnika žrtava koji sa njima ne mogu da komuniciraju na istom jeziku, bez prisustva trećih lica, prevodilaca, nametanjem nepoznatih ljudi čija stručnost je neupitna, ali sa kojima ne mogu na svom jeziku da uspostave i običnu komunikaciju, ne doprinosi kredibilitetu tog suda, zato predlažem da nadležni organi Republike Srbije na to ukažu specijalnim većima za Kosovo.

Pored toga mislim da bi trebalo pratiti dalji rad ovog suda, posebno vodeći računa o zaštiti državljana Republike Srbije srpske nacionalnosti koji se tim postupcima pojavljuju kao žrtve i svedoci.

Razlog zbog koga vam ovo govorim nije zato da biste vi mene pažljivo slušali, jer većinu vas to očigledno ne zanima, ali iza nas ostavlja, iza svakog poslanika će ostati neki trag, mirišljav ili smrdljiv. Ja iza sebe u kratkom boravku ovde u politici, neću ostaviti takav trag. Ovo što vam govorim, govorim za dobrobit nacije, za dobrobit Srbije. Da li to vas zanima ili ne zanima, ne mora da vas zanima, mene zanima da to govorim.

Na današnji dan, juče, je odlučila Vlada, odlučila ad hok Tribunal u Hagu da pošalje Karadžića u Veliku Britaniju da izdržava kaznu doživotnog zatvora. Samo pre nekoliko godina, dok sam još bio u Hagu, bio je advokata Krstić, bio je osuđen general Krstić i poslat je bio da odsluži kaznu u Velikoj Britaniji. Tamo su muslimani pokušali da ga zakolju, klali su ga, tukli nožem i delovima žileta. Srećom, naišli su stražari i on je vraćen u Ševeningen. Odlazak Karadžića u Veliku Britaniju je osuda čoveka na smrt, tamo su 90% muslimanski zatvorenici. A i to želim da se zna, da mi moramo da brinemo o svakom čoveku, jer ako nije država brinula o nama i o ljudima koji su optuženi i osuđeni u Hagu, pa neka počne sada da brine.

Jedinu svetlu tačku koju vidim, jeste odluka Vlade i predsednika Republike da ne pošalje Vjericu Radetu i kolegu Jojića u Hag. Da li je to dovoljno? Pa, nije, moramo da brinemo o ljudima.

Ono što hoću da kažem ili ćemo preko ambasade. Može jedanput Srbija da plati jednog advokata, da bude non-stop tamo i da nas izveštava redovno o tome šta se dešava u Hagu. Ono što se dešava našim žrtvama, desiće se i nama. To je ono naravoučenije koje sam izvukao iz Haga, da rade ono što hoće, a Velika Britanija je barjaktar protiv Srba, čak su Amerikanci slušali šta Velika Britanija radi. Grupa koju sam branio sa Kosova su osuđeni na bazi izveštaja Velike Britanije i njihove ambasade.

Ne bih vas više zadržavao. Ne želim da koristim vreme da bih tek pričao priče. Mislim da je ovo dobro da se izgovori i dobro je da ostane zabeleženo, a vi kako hoćete. Hvala vam.
Izgleda da vam je suđeno, gospođo potpredsednice, da uvek morate mene da čujete.

Gospođo potpredsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, danas je važan dan za kandidate koje će ova Skupština izabrati za sudije na predlog Visokog saveta sudstva, bilo prekršaja, bilo prvo biranje za redovne sudije. Njihove biografije i dobijene ocene preporučuju ih za sudije i poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati njihov izbor.

Mi poslanici SPS verujemo Visokom savetu sudstva i njegovoj proceni, jer nemamo nijedan argument koji bi ovaj predlog doveo u sumnju. Mi socijalisti verujemo ljudima, sve dok se suprotno ne dokaže. Vrlo je važno da kandidati koje ova Skupština bira budu zaista birani, a ne nominovani, što je sada slučaj. Da bi se postigao ovaj cilj, neminovno je da kvalitet kandidata koje predlaže Visoki savet sudstva prođe kroz proveru Odbora za pravosuđe i ove Skupštine. Na koji način bi se to radilo? Modaliteti su različiti i možemo o njima razgovarati. Na primer, moguće je prisustvo i razgovor sa kandidatima u Odboru za pravosuđe, duži period provere predloga Visokog saveta sudstva i ono što je za mene vrlo važno i za nas sve koji smo bili u advokaturi u praksi, koliko neki čovek shvata da je biti sudija veoma, veoma visoko pozicioniran čovek, koji mora imati ugled i zato mora i da voli tu svoju profesiju, a čovek kome je svejedno da li je u Upravi carine, da li je ovamo ili onamo ili je sudija, taj je čovek promašen sudija.

Međutim, ovo nas dovodi do ključnog i najvažnijeg pitanja reforme pravosuđa kroz izmene Ustava, na predlog Vlade. Prvo, imamo li mi dovoljno vremena da u ovom sazivu ispoštujemo proceduru koja se završava referendumom? Gospođa Maja Popović, ministar pravde, nas uverava da je to izvodljivo. Voleo bih, zaista bih voleo da je u pravu, ali moje životno i profesionalno iskustvo govori sasvim drugačije. Zašto ovo ističem? Ukoliko se promenama Ustava uskrati pravo Skupštini da vrši prvi izbor sudija, onda ovo moje izlaganje gubi svaki smisao i ja se izvinjavam svima za to što govorim, ali se toplo nadam da se to nikada neće desiti.

Kolege advokati iz Srbije i ja lično smo protiv toga da deset članova Visokog saveta sudstva odlučuje o prvom izboru sudija, makar i prekršajnih. To pravo mora da pripadne poslanicima Skupštine Republike Srbije kojih ima 250, u odnosu na deset, i koji su promenljivi na svakim izborima.

Kad smo već kod ove teme, neizbežno je da spomenem još dve stvari. Prvo je pitanje sastava članstva Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. U sastavu ova dva visoka tela u pravosuđu moraju biti i advokati izabrani od strane advokata, ne od ove skupštine.

Drugo pitanje se odnosi na Pravosudnu akademiju, osnovanu Zakonom 2009. godine. Smatram da ova institucija treba da ostane u okviru zakona, kao što je sada, a ne da bude predviđena Ustavom. Ako bude rasprava, ako je ikada bude, o promeni Ustava, daću i argumente zašto to tako treba. Završena Pravosudna akademija je uslov za prvi izbor sudija. Vi ste upotrebili: „početni kurs“, mada ne znam šta je to početni kurs, srednji ili završni, nije ni bitno. Kandidati za sudije mogu biti i iz redova advokata.

U predlozima koje ste vi dali i za prekršajne i za prve izbore sudija se nalaze dva advokata. Oni nemaju završenu Pravosudnu akademiju, jer to nije uslov za upis u imenik advokata. Direktor Pravosudne akademije je rekao da bi oni modifikovali sa tri godine na šest meseci ili na neki drugi način. Nemam ništa protiv da mi iznađemo način, na ovakav ili na onakav način. Možemo i mi za sudije koje žele da budu advokati, što je mnogo češći slučaj, da uvedemo nekakvu advokatsku akademiju, koja bi isto trajala koliko i ova prva. Dakle, mora se rešiti i mora se omogućiti advokatima da budu izabrani za sudije. To je nešto što se mora uraditi.

Uvažene koleginice i kolege, reforma pravosuđa kroz promene Ustava treba da ima za cilj vraćanje vere u pravosuđe. Vera u pravosuđe se vraća samo kroz časne i stručne ljude koji sprovode zakone i koji vole svoju profesiju. Mi takve ljude imamo, a na nama je da ih prepoznamo i izaberemo.

Mogu da koristim i drugo vreme, ali mislim da vam ništa pametno ne bih rekao. Sedam minuta je pametnom čoveku, kako naš narod kaže, pametnom čoveku i komarac je muzika.

Ovo što sam hteo da vam kažem to je ovo što sam rekao, a mogu da vam dam i primer. Znate, gledali smo ovu „Porodicu“, aktuelizovan je ponovo Slobodan Milošević. Kada je Ustavni sud Jugoslavije doneo odluku kojom je suspendovao uredbu Vlade Srbije da se izruči Slobodan Milošević Hagu, nijedan sudija nije hteo to da potpiše. Kakav ugled sudija treba, takav nam je ugled potreban, da ne može izvršna vlast da mu naredi da potpiše.

Znate, koleginica iz Palmine stranke je otišla, a ne, tu je. Danas svi - blebeću što nije u pritvoru, što nije dva meseca u pritvoru, ona psihijatar koja je bila vaša koleginica, a niko živ ne zna da je potrebno da se pokrene krivični postupak.

Ovo vezujem zato što Slobodan Milošević nije ušetao u zatvor u mom prisustvu, nego je doneto rešenje o pritvaranju. Tako isto mogao je i da izađe iz Centralnog zatvora, samo sa rešenjem o ukidanju pritvora.

Evo, takve sudije nam trebaju, koje će imati ono što ne smem da kažem, ali koje će imati hrabrost.

Hvala vam lepo. Potrošio sam još dva minuta.
Gospođo potpredsednice, koleginice i kolege, mi iz SPS smo veoma zainteresovani za pravosuđe. Imali smo mnogo loših iskustava posle pada Miloševića sa sudovima koje je proizveo DOS i želeli bismo da se to nikada više ne ponovi. Nije bitna samo reforma o kojoj je kolega govorio, 2009. godine, a iza koje je stajao Miki Rakić, a bio predsednik Tadić, iz koje smo izašli oštećeni, ojađeni i još uvek se ne možemo izvući iz toga.

Ono što je ključno i što svi moramo da znamo, svaki izbor za sudije je 30-godišnja greška. Trideset godina mu treba da bi otišao u penziju i svaki put kada biramo nekog moramo da razmišljamo šta će biti, da li smo pogrešili 30 godina. To je ključ priče.

Nešto što nisam znao, gospodin Pantić mi je razjasnio na Odboru za pravosuđe, a to je bilo pitanje – da li imaju podatke koliko se školuju i koje su prosečne ocene? Rekao mi je da imaju i to je bilo meni dovoljno.

Mi moramo da znamo, ako nam Evropska komisija zamera na stanju u pravosuđu, to stanje u pravosuđu nije zadovoljavajuće ni za koga i najvažnije od svega je bitno što od nas nije zadovoljavajuće. Da ne pominjem, kolega Đukanović je mnogo o tome govorio i, normalno, nemam nameru da ponavljam, nismo u mlinu. Bitno je da započnemo proces takav da znamo da će ti ljudi vredeti.

Vlada je konačno odlučila da vrši tu promenu Ustava i da mi odlučujemo o promenama Ustava, a u smislu što je jedino sporno, o čemu se diskutovati ne može, sa pozicije SPS jeste da prvi izbor sudija mora biti u Skupštini, i tužilaštvo isto. To je stav od koga socijalisti neće odstupiti, a vidim da je to opšti stav ove Skupštine.

O svemu drugome se može razgovarati. Da li će Visoki savet biti šest četiri, pet pet, ovako ili onako, nije bitno. Gledao sam slučajno Ustav Slovenije, baš me je zanimalo, oni su najdalje otišli. Tamo se opet biraju u Skupštini oni koji nisu u sudije u Visokom savetu sudstva.

Da ne zaboravim da jedan tužilac odlazi, a dane budem advokatski pakostan, jer kad smo mi krivičari u pitanju, kao ode tužilac, mi kažemo – jedan manje, ali ovog kolegu Lopušinu znam i želim mu mirne penzionerske dane. Ako se odluči za advokaturu, on je i zaslužio to.

Znači, ono što je ključno za sve nas jeste ta reforma. Ako mi tu reformu ne uspemo, ne uradimo kako treba, tragične su posledice toga.

Mislim da je vreme, evo već Odbor za ustavna prava i u petak ima sastanak, da mi krećemo u pripremu da vidimo kako ćemo i šta ćemo da uradimo povodom toga. Ja kažem da li je pet-pet, šest-četiri, nebitno je, bitno je da se biraju sudije ovde, ali da se promeni metodologija opet na predlog Visokog saveta sudstva. Ne možemo mi da izmišljamo sudije. Idem ja šorom pa nađem sudiju. Mora tako da bude, ali način na koji ćemo odlučivati ili da nam pošalju mesec dana ranije da mi proverimo u dubini da li su i kakvi su, jer 30 godina će nas koštati svaka greška.

To je ključna stvar koju želim da kažem. Ne mislim da koristim 20 minuta ima i drugih da govore šta treba.

Dakle, potrebna je reforma, nije sporno. Da li je potreban referendum? Moj predsednik stranke smatra da treba. Ja lično nisam siguran, ali dvotrećinskom većinom možemo da izmenimo Ustav i bez ili sa referendumom, kako budemo hteli, nije ni bitno.

Osnovna stvar, da mi imamo šansu jer se taj deo 2009. godine, pogrešne reforme, ipak su stigli do penzije, uglavnom, tu su negde i taj deo ćemo uspeti da se otarasimo toga. Zato ne treba gledati pozadi, unazad. Samo rakovi i jedna određena vrsta ljudi gleda pozadi. Mi moramo da gledamo napred. Napred nam je bitno, napred su prave sudije.

Znate li šta je pre rata bio sudija, kad se pokaže neko da je sudija? Ja sam rođen u Bitolju. Moj otac je bio sudija pa advokat. To je bilo nešto na čemu se zavidi, na čemu se odaje priznanje. Da li je to danas tako?

Imate situaciju kad su sudije neprikladno obučene, tužioci sa priborom za pecanje, i to sam imao, dolaze unutra sa čizmama, hvatao ribu na Neretvi. To ne može.

Sa advokaturom je lako, predsednik veća ima ovlašćenje da kazni svakog advokata i treba da ga kazni zato što oni nisu sa malom platom i mora da bude pristojno obučen i odeven, znači, i kravatu da ima, a ne u espadrilama i onim japankama da dolaze, kao što sam video u Palati pravde u Beogradu. To tako ne može.

Da bi sudija mogao da bude lepo obučen i tužilac, naravno, mora da mu se poveća plata. Znate, rekao sam vam pre neku diskusiju kad sam govorio, Bog na nebu, sud na zemlji. Najviše je važan sud. Ne možete sudiju da vidite da se ponaša kako hoće. Ne sme da bude pijan, ne sme da se druži sa kriminalcima, ne sme da bude opušten. On je 24 sudija i tužilac. Pijane advokate to možete koliko hoćete da vidite, ali to nije ni bitno, advokatura ne oslikava pravosuđe. Sudije oslikavaju pravosuđe i tužioci.

Možda sam ja malo i dosadan što to ponavljam, ali ne znam kako drugačije da izađemo iz toga, osim jednom ozbiljnom reformom. Da li su to kroz ustavne promene? Ja se nadam da će to biti dovoljno, kroz podmlađivanje, povećanje plata sudija i uslove za rad.

Znate, imao sam prilike u svojoj praksi da budem, nisam mogao da branim, ali sam uz jednog grčkog advokata bio u Atini, bio sam u Rimu sa nekim Aleksandrom Devakovom, advokatom, možeš uz njega i tako bio sam i u Hagu i u Parizu i svud. Kod sudije da uđete da on deli kabinet sa nekim, a taman posla daktilografkinjom? Kada uđete kod sudije u Rimu u trećoj sobi je sudija. Prvo sede sekretarice, pa pripravnici pa onda sudije, a kod nas? To nije nemoguće uraditi. Nisu to ogromne pare. Nije to autoput. Molim vas, to moramo da uradimo. Zato neka svako od nas sedne da misli kada budu došle na dnevni red promene Ustava, neka svako od nas sedne da razmišlja šta je važnije od pravosuđa. Ništa. Ojadi vas, uništiće vas.

Gledao sam presude i u komunizmu i kasnije i sad. Ne možemo mi da se odupremo misli i kakva je to diskusija da zato što ne treba da bude predsednica Vrhovnog kasacionog suda jer poznaje Vučića. Pa poznajem ga ja 30 godina, pa šta onda? Poznavao sam razne ljude i onda? Kakav je to bezobrazluk, na kraju krajeva da kažem? Kaži da nije dobar sudija, a nije tako, nego poznaje ovog. Pa šta ako poznate. Valjda i treba da poznate. Ne razumem.

Zato vam govorim. Zato ovo ponavljam – moramo da se uzmemo u pamet. Ostavimo stranke. Nije pravosuđe stranka. Moramo da odaberemo ljude koje ćemo 30 godina ne trpeti nego poštovati. Sada trpimo ono što je bilo 2009. godine. Kad sam god pitao njih, pa to je, kažu, Miki Rakić stajao iza toga zato što Miki Rakić umro. Da je živ verovatno bi bio neko drugi.

Kažem vam i ponavljam, Socijalistička stranka će glasati u danu za glasanje za sve ovo uz pozdrav tužiocu Lopušini koji odlazi, ali mi nećemo glasati, nećemo hteti da prođemo još jednom kroz torturu koju nam je DOS napravio i to više nećemo trpeti. Mi tražimo nezavisno pravosuđe, gospodsko pravosuđe. Tužilac, sudija kada prođe ulicom da ljudi skidaju kape što ga vide. To je tajna uspeha pravosuđa. Bez toga pogledajte, svi smo mi lepo i pristojno obučeni, sudijske plate su veće nego poslaničke, ali su male. Uslovi za rad su loši. Sve to mora da se uradi. Ne znam šta je hitnije osim ove korone od toga.

Da završim, da ne trošim 20 minuta jer nema potrebe. Pametnom čoveku i muva je muzika. Toliko sam i hteo da kažem. Želim da pozdravim ulazak ovih sedam sudija i neka im je Bog na pomoći i neka im je sa srećom. Hvala.
Uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, dobar deo onoga što sam hteo da govorim izgovorila je prethodna govornica i ja je podržavam i ne mislim da ako pet puta izgovorim jednu istinu, da više vredi nego kada se jednom kaže.

Znači, ovo što ste vi izgovorili je apsolutno dobro. Posebno želim da pozdravim bivšeg predsednika Vrhovnog kasacionog suda Dragomira Milovića, jer sam imao i čast da branim pred njegovim većem. On je vrsni krivičar i dobro će razumeti ono što ću ja da kažem.

Ono što je najbitnije da kažem jeste da će u danu za glasanje poslanici Socijalističke partije Srbije podržati za predsednika Vrhovnog kasacionog suda Jasminu Vasović.

Video sam biografiju, video sam sve što je potrebno. Ne smeta mi što je jedina predložena. To ne znači da je odsustvo demokratije. Možda bi se drugi i uplašili kada vide takvog kandidata. Advokatska komora i komore nemaju ništa protiv. Prema tome, mi smo svi u Socijalističkoj partiji za.

Ono što hoću da iskoristim deo ovog vremena koji imam jeste za razgovor o pravosuđu, a taj razgovor nikad nije dovoljan. Generacije su učile na Pravnom fakultetu, kojoj ja pripadam, jednu maksimu da je Bog na nebu, a sud na zemlji. To je ideal pravosuđa koji je i moja generacija, kao i prethodne, pokušala da dostigne, ali nismo. Nadam se da ćete vi mlađi možda da dostignete. Želeo bih da dostignete taj nivo pravosuđa koji će biti – Bog na nebu, a sud na zemlji.

Da bi se to postiglo, sud mora biti nezavisan. Kad kažem sud, to podrazumeva i tužilaštvo i advokaturu. Ali, sud je ključ priče. Da bi sudije bile nezavisne, moraju dobro plaćene.

Znate, ja jako dugo trajem, skoro 60 godina sam advokat, od 1965. godine. Bio sam prisutan, kada sam počinjao, bilo je dve žene sudije u Okružnom sudu u Beogradu, sada ima dva-tri muškarca. Nije to zbog ravnopravnosti polova, da smo mi to hteli, nego je došlo do katastrofe u platama sudija i nastalo je bežanje muškaraca iz suda. Mnogi su otišli u advokaturu, mnogi su uspeli u advokaturi i jedan od njih, Novak, koga zna i predsednik, neću reći prezime, nije ni zgodno, mi je rekao, posle pet-šest meseci advokature - prvi put sa ženom ulazimo u samoposlugu a da ne moram da gledam cene.

Plate sudija treba da budu takve, da i oni ne moraju da gledaju cene, ako hoćete nezavisno pravosuđe. Jer, tada možemo očekivati od suda da sude po Ustavu, zakonu, međunarodnim ugovorima itd, a ne da sude kao što je u zakonu cara Dušana, kraj bio, da sudije sude po zakonu a ne po strahu.

Kakvo mi pravosuđe u stvari želimo? Ja ću vam opet dati primer. Evo, ovde je sada aktuelna „Porodica“, priča se o Miloševiću, priča se kako je bilo i šta je bilo. Ja ću vam reći, pošto sam bio akter, prisutan i branilac Slobodana Miloševića. Ja ću vam ispričati i ono što je divno za sud u tom postupku, a što je loše za tužilaštvo.

Dana 31. 3. 2001. godine, bila je subota, Slobodan Milošević je sa mnom otišao u CZ, u kolima su bili istražni sudija Goran Čovlina. Saslušan je Slobodan Milošević. Na isti taj dan kada je hapšen, 31. marta, podnet je zahtev okružnog tužioca za određivanje pritvora, zahtev za sprovođenje istrage i predlog za određivanje pritvora. To je uradio Goran Čovlina, kao istražni sudija, i tada je postupak protiv Slobodana Miloševića ušao tamo gde i treba da bude, u zakonit tok, tamo gde rukovodi sud, sudije. To znači da pre 31-og nije postojao zahtev ovlašćenog tužioca, a prema tome nije postojao ni istražni sudija, jer ne može da bude istražni sudija pre tužioca.

I onda vas pitam – a šta je to bilo u petak, kad se pucalo, kad su ljudi u mantilima, ne u uniformi, u mantilima sa dugačkim cevima pucali na ove koji su obezbeđivali vilu i bivšeg predsednika, bili ranjeni, itd? Šta je onda to bilo? Pravno nije. Onda je bilo nešto nepravno, a to nepravno se zove banditizam. Sada se zove terorizam, to je novi izraz.

Znači, onda je valjda trebalo da pošto utvrdimo da pravnog ničeg nije moglo da bude, 30. marta tužilaštvo ispita ko je to bio na toj ogradi, ko je to pucao, ko je ranio policajca, šta je to bilo uopšte, ko su ti ljudi? Međutim, tužilaštvo ne tada nego ni dan danas ne zna. Evo, ovaj Legija javlja iz zatvora, koliko mu je verovati, da to nisu bili Surčinci nego njegovi iz JSO, a to znači da je policija, državna policija. Jedan političar koji je do skoro sedeo ovde u klupi tvrdi da mu je Dušan Spasojević rekao da su oni oštećeni za pet miliona, koliko bi dobili da su ugrabili Miloševića i odveli ga u Tuzlu. Kome verovati, ne znam?

Jedno je sigurno, da nikakav zahtev tužilaštva 30. marta nije postojao. Znači, to su bili banditi, organizovani od države ili na svoju ruku, sve jedno je. Ja govorim pravno. Mi smo podelili uloge ovde, koleginica i ja, Dubravka i ja govorimo o pravu, drugi govore, evo, koleginica o muzici, ima i o medicini i o svemu ostalom. Dakle, ja ću pravno da govorim, ne politički, to me ne interesuje. Nije me interesovala politika kad sam bio mlad, a ne interesuje me ni sada.

Donošenjem rešenja o pritvoru i istrazi, koja se odnosila, a rešenje o istrazi se odnosilo na carinu, da je Milošević oštetio Saveznu carinu tako što pare iz Republičke carine nije slao u državnu carinu. To je ostalo do odlaska u Hag. Kasnije je proširena istraga, kada je već bio u Hagu. Dakle, da nije tužno, bilo bi smešno da

bivši predsednik Republike treba da ide u zatvor zbog carine, a pri tom drugi optuženi, koji su bili, Zebić itd, su svi kod kuće. Bilo je jasno i ja sam mu rekao da su mu te garancije za tu noć.

Sad slušam razne, one čemerne članove Vlade koji su inženjeri, ne znam šta su i govore kako je jedan pravnik, kao Toma Fila, mogao da poveruje tom aneksu na koji je udaren državni pečat Vlade Srbije i potpisao Zoran Đinđić, onaj glasnik Čeda u njegovo ime. Kako sam mogao da poverujem? Nisam poverovao. Poverovao je Milošević, jer je verovao, sad nije važno kojima, kojima je obećao Zoran Đinđić da ga neće izdati, izručiti u Hag.

Znate, kada vam neko nešto priča tako, onda pomislite da li su oni zaboravili da su 31. marta do ponoći morali da izruče Miloševića, da ga uteraju u zatvor, ako su računali da će dobiti to što im je obećano od strane Amerike itd. Da li im je dato? Ne znam, ali su obećali i to je već sad politika i to me ne zanima.

Šta se sad dalje dešava? Vlada te Srbije, ta tzv. Vlada, shvata da nešto nije u redu, da imaju tu zapreku i valjda im je profesor Grubač to objašnjavao, Bog da mu dušu prosti, i donose nekakvu uredbu kojom hoće da ih pošalju, ne samo Miloševića, već navodno i sve druge, u Hag. Šta se sada dešava? Mi advokati Slobodana Miloševića, bilo nas je mnogo, mislim da je Zdenko Tomanović napisao taj zahtev Ustavnom sudu, ja znam da nisam, ili Miša Ognjenović, neko od nas, svi smo potpisali, podnesemo ocenu da uredba nije u skladu sa Ustavom Jugoslavije. Ustavni sud donosi da tačno… Ja uvek želim da vam pokažem papire, da ne pričam napamet

Ustavni sud je stavlja vam snage, a onda 6. novembra kada je već Milošević gore, taj isti Ustavni sud, izvestilac je bio Aranđel Markićević, donosi odluku da je neustavna uredba Savezne Vlade u saradnji sa Haškim tribunalom.

Imamo sada drugu zapreku, ne samo aneks, koji eto ja kakav sam nikakav pravnik mogu da progutam, sada imate i odluku Ustavnog suda da ne može.

Šta se sada dešava? Kao što znate, Centralni zatvor nije hodnik, nije to železnička stanica. Da bi ste otišli u istražni zatvor, mora da bude akt sudije i tako aktom sudije Čavline, Gorana Čavline, istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Slobodan Milošević postaje stanovnik ili pritvorenik, bolje rečeno, Centralnog zatvora.

Kada je doneta ta odluka Ustavnog suda, pojure sad za sudijama, jer sud je smestio Slobodana Miloševića u zatvor. Treba sud i da dozvoli da on bude transportovan u Hag.

Zašto sam ovo ispričao? Zato što te sudije su nam potrebne, kao što su bili i predsednik Vrhovnog suda i Okružnog sud i istražni sudija, neću da im kažem imena, zato što da ne pomisle da nešto radim. Oni su svi u opoziciji danas.

Šta sam hteo da kažem? Znači, nijedan sudija nije hteo da potpiše takav jedan protivustavni, nezakoniti i bedni akt ne samo na Vidovdan, nego što uopšte tog dana. Šta rade? Traže nekog službenika u ministarstvu da im to potpiše. Zapamtite svi, vi koji slušate i svi oni koji su bili članovi te Vlade, nije samo zapreka za izručivanje Miloševića u Hag bila garancija Zorana Đinđića, nego i odluka Ustavnog suda Jugoslavije da to ne može i odbijanje sudija da potpišu akt kojim dozvoljavaju da se Slobodan Milošević transferiše u Hag.

Tri prepreke postoje, ali ovi pritisnuti onim što su pritisnuti, to i urade. Zato ja govorim da čestitom sudijama tada, takve nam sudije trebaju, hrabre, nezavisne, a takvi tužioci nam ne trebaju koji će sedeti i trčati u Vladu da čuju šta treba da rade.

Kako je mogao Milošević da izađe iz suda, iz zatvora, bez odluke suda? Pa, sud ga je i smestio u zatvor. Taj koji te smesti, taj može da te i izmesti. Nikada nisam do sada video da je pritvor ukinut odlukom Zorana Đinđića ili sličnog njemu. Nego, sud koji odredi pritvor, taj ti ga i ukine ili Vrhovni sud po žalbi itd.

Sada se pitam, po drugi put, šta tužilaštvo preduzima? Upravnik zatvora daje, predaje Slobodana Miloševića, Čedomiru Jovanoviću koji pravno nije ništa, niko i ništa i koji ga prati u helikopter, a onda dozvoljavaju fotografisanje, slikanje i te slike se pojavljuju u listu „Telegraf“ ili ne znam kako se zvao, što je i uvreda za čoveka i povreda ljudskih prava. Ali, najmanje je ta povreda.

Zato mi moramo da znamo da nam ovakvi ljudi kao taj upravnik zatvora, kao ljudi koji su sačekali njega i pratili, i sada skoro ispade da su ti ljudi sačuvali njega, ko zna šta bi mu se desilo da nije bilo njih… Šta je tužilaštvo uradilo? Jel upravnik zatvora dao? Jel je ovaj učestvovao u tome? Da li je uradilo on nešto? Ništa, samo imate tri sudije kojima, po treći put ponavljam, po treći put govorim, svaka kapa … što kažu Francuzi.

Da završim do kraja, zato je ova inicijativa Vlade Srbije u smislu promene Ustava da bi se ojačao sud i tužilaštvo neophodna. Ako to ne bude u mandatu ove Skupštine, ja vam želim da u idućem mandatu, većina vas će biti tu, ja iz nekih određenih, naročito zbog krštenice neću biti, ali vi ćete biti, da to uradite. Mislim da nije naš posao da biramo predsednika Vrhovnog i ne treba Kasacionog. To su babe i žabe, ali biće verovatno i Vrhovni sud, kako i treba da bude i kako je bio u moje vreme. Moramo da ojačamo to. Imamo pandemiju danas. Danas lekare dižemo u nebesa, ali je sud osnova priče, osnova demokratije, zaštite ljudskih prava. Bez suda nema ništa i ne govorim to kao advokat, nego govorim zato što je to tako.

Što se tiče onih koji pričaju – nije onaj aneks vredeo, i o vama i o nama, slušam ih po televizijama raznoraznim, znate Ajnštajn je jednom rekao – dve stvari su nemerljive, ljudska glupost i vasiona, a za vasionu nije siguran. Hvala lepo. To je sve što sam hteo da vam kažem.
Gospođo potpredsednice, drage kolege i koleginice koji predstavljate ovaj narod, narodnosti ili kako god hoćete, svi smo zajedno ovde zato da govorimo ono što narod zaslužuje. Da bih odradio ovaj deo, prvo formalni, u danu za glasanje poslanici SPS će glasati - za.

Moje je lično žaljenje što je ovaj zakon povučen o sudovima, jer ja bih glasao i za njega. To nas obeshrabruje da razmislimo o tome da mi predlažemo zakone, ako se povlače.

Danas je 1. april, 20 godina kako je uhapšen osnivač SPS, bivši predsednik SRJ i Srbije, Slobodan Milošević. Uhapšen je na prevaren način, lažima, sa lažnim obećanjem da ga ne hapse zbog izručenja u Hag i da neće biti izručen ni jednom međunarodnom sudu pa ni Hagu.

Ja sam advokat i vrlo pazim na reči koje upotrebljavam. Ne treba meni poslanički imunitet, ovo što govorim je istina. Ja govorim da je prevaren način, zato što je prevaren. Danas slušam, pojavila se ova emisija „Porodica“ koju neću da komentarišem i danas ti neki, nije nikada čuo, te nemaju pojma šta je bilo u tim garancijama, te da li je bilo garancija, te nikada nisu čuli, nisu videli. Pred ovim uvaženim domom, doneo sam vam dva dokumenta. Oba su tu i pročitaću vam šta je obećano te noći kada sam ja bio i šta je doneo Čeda Jovanović sa sobom.

Dozvolićete mi, imam vremena da vam pročitam kompletno od početka do kraja.

Izjava glasi - Mi dole potpisani, funkcioneri SRJ i Republike Srbije, jasno opredeljeni da sprovodimo zakon i uspostavimo pravnu državu, a u želji da sprečimo dalje nepotrebne žrtve, izjavljujem, upozoravam vas na zakon, da se zato za zakon skloni DOS-ov režim. Oni su za zakon. Ništa smešnije nisam čuo nisam i jadnije.

Krivični postupak pokrenut pred Okružnim sudom u Beogradu protiv Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Republike Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i predsednika SPS nije pokrenut na zahtev Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, već zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo iz člana 26. KZ SRJ. Iz toga će biti rešavano pred pravosudnim organima SRJ. Znači, Savezne Republike Jugoslavije, pravosudnim organima.

Mi garantujemo gospodinu Slobodanu Miloševiću da će tokom sudskog postupka imati neometanu komunikaciju sa svojom porodicom i porodici gospodina Miloševića se garantuje lična imovinska sigurnost, pa i mogućnost korišćenja rezidencijalnog objekta u Užičkoj 11. do 15. To je vila „Mir“.

Pošto je Miloševiću, potpisnici, to je najvažnije, predsednik SRJ Vojislav Koštunica, predsednik Republike Srbije Milan Milutinović i predsednik Vlade Republike Srbije dr Zoran Đinđić.

Pošto nam nije bilo dovoljno ovo, jer je to bila garancija da se ne hapsi, a ne da neće biti izručen, otišao je gospodin Jovanović još po jedan dokument.

Drugi dokument pod nazivom – Aneks jedan - Slobodan Milošević neće biti izručen ni jednoj pravosudnoj niti drugoj instituciji van zemlje

Aneks dva – Slobodanu Miloševiću se garantuje svakodnevna poseta porodice.

Za aneks jedan i dva – po ovlašćenju predsednika Vlade Republike Srbije koje je imao, dr Zorana Đinđića, potpisuje Čedomir Jovanović u Beogradu, u noći kada sam ja bio, 31. mart na 1. april.

Dakle, nemojte da mi se iščuđavate po televizijama da ne znate da li su bili dokumenti, da li su garancije donete. Nemojte da lažete vi iz DOS-a da nije bilo američkog prisustva. Bio je američki ambasador sa 50 miliona dolara. Zato je tu bio. Vi ste morali 31. marta da uhapsite predsednika bivšeg da biste dobili 50 miliona.

Dame i gospodo, Juda Iskariotski je prodao Isusa Hrista za 30 srebrnjaka. Vlada Srbije je prodala Miloševića za 50 miliona dolara, izgleda srebrnjaci pokupili. U svojoj Vladi su izvršili kriminalne privatizacije, korupciju i svašta, da dan danas mi raspravljamo o njima i vi govorite o njima.

Pročitao sam vam sve ovo da bi dokazao da je uhapšen na prevaren način.

To je najduža noć u mom životu. Ja sam bio advokat Slobodana Miloševića, ne član SPS-a, nisam bio ni u jednoj stranci. Puna su usta bila svih ovih sa kojima sam kontaktirao, zakona i zakona Jugoslavije i Ustav Jugoslavije i Ustav Srbije, sve je bilo – mi moramo da primenimo zakone. Onda, odluče da ga pošalju u Hag.

Ja sam zatražio ocenu odluke Ustavnog suda Jugoslavije, da li je to izručenje po Ustavu. U petak, ne znam koji je datum bio, uoči Vidovdana. U petak Ustavni sud saopštava odluku da ne može da se izruči Slobodan Milošević u Hag.

Ući će u istoriju Srbije da smo mi jedina zemlja u kojoj je Vlada predala svog bivšeg predsednika. Znate li šta je učtivost u Americi? Novi predsednik daje aboliciju prethodnom predsedniku da ga ne bi neko maltretirao po raznoraznim postupcima.

Odluku, slušao sam advokate koji su mi čestitali tada, što sam se setio toga. Otišli smo zajedno u kafanu i rekao sam da sam video Zorana Živkovića, bivšeg poslanika ovde, kako sedi i saopštava kako je presuđeno. Rekao je popodne – danas Milošević ide. Dok smo sedili pokušali su da me pozovu da odem u zatvor, da mu valjda saopštim odluku, a u stvari da i mene spakuju da zajedno sa Slobodanom odem za Tuzlu helikopterom.

Kome bi ja danas objasnio da ga nisam izdao i da ga nisam prodao i da nisam podelio tih 50 miliona možda?

Dokaz da su se ponašali protivustavno, dokaz da je to kukavički postupak, pa nisu uspeli jednog sudiju da nađu da im potpiše to. Našli su nekog službenika iz ministarstva, koji se prodao za ne znam zašta, a upravnik zatvora je dao njega da ga izvedu bez odluke suda. Pa, nije Slobodan Milošević otišao u zatvor što mu se išlo, nego što je Okružni sud u Beogradu to odlučio.
Gospodine predsedniče, izvinite…
(Marijan Rističević: Da li je privatna Skupština?)
Jel gospodinu Rističeviću smeta što ja govorim nešto?
Ja imam pravo 20 minuta.
Ne znam da li treba od vas da dobijem dozvolu? Držite se vi silosa vaših i nemojte da pričate o nečemu što ne znate.

Te noći prekršili su odluku Ustavnog suda, spakovali su čoveka. I sada da vam pričam još nešto, iskoristiću 20 minuta, da vama kažem ono što je bilo.

Prvo je pokušano na gangsterski način da se ukrade Slobodan Milošević u petak, da ga odvedu u Tuzlu, pa da kažu neki ga gangsteri skupili. To su bili ljudi koji su sa ukradenim oružjem iz Majke Jevrosime, ovde blizu, sedeli u mantilima i pokušali. Nije uspelo, jer je Pavković čuvao tada Kobre. Ali, sutradan se Pavković povukao. Naredio je da se povuče vojska i da odnesu i oružje sa sobom.

Interesantno da je ostala jedna BOV-a, borbeno oklopno vozilo sa mitraljezom okrenutim ka kapiji. Na mitraljezu je bila municija. Očekivali su da neko od nas tamo, ne ja naravno, ne socijalisti, bilo je nekih raznih ljudi, skoči valjda na to, da počne da puca i da to bude proglašeno za državni udar, za pokušaj državnog udara i zabranu Socijalističke partije Srbije. Zašto bi Pavković povukao pištolje i puške, a ostavio BOV-u? To je borbeno oklopno vozilo, ko je služio vojsku zna šta je to.

Nisam nikada u životu video nešto očajničke, bednije, nego što sam tu noć proveo. Pa, izručuju ga na Vidovdan, na Vidovdan najsvetiji praznik naš. Da li je moguće da tih 30 srebrnjaka toliko vrede? Toliko vrede da su počeli da kradu i lažu još tog dana. Pa, zapalili su ovu Skupštinu da bi zapalili listiće. Ko je prebrojao tih 500 hiljada, koje je navodno Koštunica dobio više? Znate kad su izbori gotovi? Znate vrlo dobro, kada se potpišu zapisnici. Gde su ti zapisnici? Ko je brojao te glasove?

Verujte mi, ne govorim kao socijalista, govorim kao građanin i advokat, koji je mogao one noći… Pa, pogledajte kako je to moglo da bude da se radilo dostojanstveno, onako kakav je bio Slobodan Milošević. On nije bio čovek koji bi tražio da se ubije ili da ubija nekog, niti je pokušao, niti mu je padalo napamet, niti je bio naoružan. Jedino je Marija imala taj pištolj iz koga je pucala kada smo odlazili tad, ali ne ka Čedi, kao što pričaju, nego ka istražnom sudiji koji je slučajno bio tu.

Zašto je poslat Čedomir Jovanović? On je mogao i da pogine tamo, ako dođe do nečega. Zašto nije došao Koštunica da razgovara sa svojim prethodnikom? Pa, ako nije hteo da mu da aboliciju, onda da mu kaže zašto ga šalju u zatvor. Ali, ima razloga za to. Pa, ako nije on, što nije došao Zoran Đinđić? Nije mu teško bilo da dođe, pa došao je na trosed, dok su ljudi lupali u šerpe i lonce. Meni je sekretar Miloševićev rekao - dođi Tomo ako hoćeš da ga vidiš, eno ga sedi na trosedu Zoran Đinđić. Naravno, to su krili od Vuka Draškovića, na primer, čiji poslanici sede ovde, pa su posle priznali. Samo se nisu dogovorili oko ministra finansija mislim.

Znači, mogao je da dođe Zoran Đinđić i da mu kaže. Zato sam upotrebio reč prevara. Laži, lažu su započele, a kada kreneš vlast sa lažima, onda vrlo brzo stigneš do krađe, jer ko laže taj i krade.

Ovo sam vam pročitao namerno, da se ne iščuđavaju ljudi. Lažu danas. Slušam komentare zbog ove „Porodice“. Ta porodica nije dokumentarac, nemojte verovati sve što je unutra, to je igrana seriji. Ja sam duže tamo u toj emisiji nego što sam bio stvarno, ali to nije ni važno, nebitno je. Ono što je bitno jeste da nije tačno da je pištolj uperio u sebe itd.

Da su došli da razgovaraju sa njim kao ljudi, sa Slobodanom, on bi otišao tamo gde se dogovori. Nije bilo plana, nije bilo želje da ginemo, a ja sam znao da ukoliko dođe do nečega svićemo izginuti. To što je Legija pričao meni – Tomo, ja tebe znam, ja ću da te sačuvam. Kako? Kao ono Mirko i Slavko? Pazi Mirko metak, pa će da se skloni. Da je došlo do nečega, ja i ne znam zašto su onog grešnog Čedu poslali. Vele ako i bude, ako izginu ljudi, najmanja šteta je da on pogine. On je bio mlad, nije bio ni oženjen.

Kada je izručen u Hag, pozvali su me kod Rusa i Rusi su mi rekli, dakle, ja to ne mogu da tvrdim, ali Rusi su mi rekli da su novih 60 miliona dali Amerikanci za glavu Slobodana Miloševića. Nisam znao te noći da je ambasador što je doneo 50 miliona dolara insistirao da bude živ uhapšen, jer nije bio siguran da će biti živ. Onda su mi rekli da su dodatnih 60 miliona dali za njega. Porasla cena Judinih srebrenjaka. Čoveka su ubili u Hagu. Nisu ga ubili iz pištolja, nisu ga ubili otrovom, ubili su ga iscrpljivanjem.

Znate li vi kako to izgleda tamo? On je imao sobu u kojoj se spavao i jednu sobu preko puta u kojoj je držao dokumenta. Od prašine i svega onoga, oni ti daju jedno milion stranica ne bi li se iscrpeo. Poslednji ga je video Pavle Bulatović, moj dobar drug, Bog da mu dušu prosti. Rekao mu je ja ne mogu više da izdržim, premoren sam, idi razgovaraj sa mojim advokatima, ja ću da spavam i više se nije probudio. To je ono što ja vama hoću da kažem.

Naneta je sramota Srbiji. Niko nije svog predsednika izdao, predao ili prodao, još gore, to nikada nije bilo. Pa i Amerikanci, ja sam branio u Hagu tada, i otišao sam gore i svi su mi rekli – kako ste mogli da date predsednika? Pogledajte austrijski primer. Jesmo li mi dokazali da je Kurt Valdhajm bio na Kozari kao poručnik i on je bio predsednik Austrije, pa niko mu nije sudio, niko ga nije poslao negde. Sačekali su lepo da prođe četiri godine, pa da se skloni.
Izvinite, predsedniče, ali mnogo je besa u meni.
Gospođo potpredsednice, koleginice i kolege, uvaženi ministri sa saradnicima, želim da prvo možda i zloupotrebim vašu pažnju na dva minuta.

Rođen sam u Bitolju, to je Makedonija i tamo sam 50 godina na letovanju, možda i 60. Upoznao sam mnoge ljude, mnogo sam ih branio u Skoplju, ne postoji nijedan čovek koji mi se nije javio telefonom da se zahvali nama za 8.000 vakcina, nisu znali za još ovih osam. Znate šta na šta treba svi da budemo ponosni, barem ja, tu vakcinu zovu Vučićeva vakcina. Toliko sam hteo da vam uzmem od pažnje, jer verujte mi to je mnogo važno. Postoje Bugari koji su pričali tamo – šta vam Srbi daju, ne daju vam ništa, mi ćemo da vam damo. Od Bugara nisu dobili ništa. Prenosim vam ono što narod kaže, intelektualci i drugi.

Dakle, ogromna zahvalnost narodu Srbije, znači, Vladi i predsedniku što su to dobili. To je nešto na šta moramo da budemo ponosni. Kažem i na to da se zove vakcina, Vučićeva vakcina.

Što se samog predmeta tiče, ovo o čemu sam hteo da govorim, vi morate da znate da ja obično imam primedbe na zakon. Imao sam primedbe i na jedan i na ovaj drugi za koji ćemo glasati u četvrtak, a na ovaj sporazum nemam primedbe, zaista nemam.

Ovaj Sporazum koji govori o granicama i o svemu tome, on je onako napravljen kako treba da bude napravljen, ali razumite, gospodine Vuline, strah nas koji smo matori, i kolege odavde. Mi smo prošli DOS. Ja sam prošao Džefrija Najsa koji je šetao kroz Beograd kao Gestapo. Pokušao je da upadne u moju kancelariju, izbacio sam ga naravno napolje. Poslao policajca i rekao – napolje.

Zašto se mi plašimo svega ovoga? Jeste ograničen suverenitet, jeste da imamo da on ako izvrši krivično delo u okviru posla neće biti krivično gonjen, neće ni platiti naknadu štete, ali moramo da nešto drugo znamo – da je stvar našeg ponosa, našeg čoveka. Hoćemo li mi njima dozvoliti tako nešto da urade ili ćemo znati, za razliku od DOS-a, da smo mi domaćini u svojoj kući i da on nije glavni, važniji od nas.

Ponovo ću da pričam o Makedoniji. Jedan iz NATO je ubio u saobraćajci, mrtav pijana, ministra makedonske Vlade i njegovu ženu. Otišao je kući, spakovao kofer i otišao. Ima razlike u ovom Sporazumu, u onome šta uradi u okviru posla i šta će da uradi van toga. To van toga, ako pijan nekoga zgazi i ubije ili prebije, on će odgovarati samo u okviru posla.

Sada zato to stvara nama muku, jer vi pročitate da je njemu zabranjeno da upotrebljava torturu, da muči, da bije, sve ono što Hrvati rade, hrvatska policija, da ne smemo…

A, onda, kad to sve pročitaš, onda pročitaš da on neće biti krivično gonjen, da neće platiti naknadu štete nego Srbija i onda se pitaš da li je to ograničenje suvereniteta. Na jedan način jeste. Ali, ako mi pazimo i ne dozvolimo da nam se ponašaju kao slonovi u staklarskoj radnji, zato što je on iz NATO ili ne znam odakle je došao.

Da vas podsetim samo. U Rambujeu smo mi potpisali Sporazum sa Kontakt grupom i onda je došao jedan Hil i doneo u dva sata ujutru našoj delegaciji da treba da dozvolimo da NATO pakt divlja po Srbiji, da koriste naše resurse, da hapse naše ljude, znači Miloševića prvo, itd.

To je onaj strah, gospodine Vulin, koji mi imamo, i muftija i ovaj ovde i svi mi. Ubi nas godina proizvodnje, gospodine Vulin. To je suština.

Hvala lepo.