Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje današnje pitanje želim da postavim Vladi Srbije, premijerki gospođi Ani Brnabić, a tiče se obaveze plaćanja posebne naknade autorima, kao što je to propisano članom 39. Zakona o autorskim i srodnim pravima i Uredbe utvrđivanja liste tehničkih uređaja i predmeta za koje postoji obaveza plaćanja posebne naknade nosiocima autorskog i srodnih prava.

Naime, članom 39. Zakona o autorskim i srodnim pravima između ostalog je propisano da kada se autorsko delo umnožava bez dozvole autora autori dela za koje se s obzirom na njihovu prirodu može očekivati da će biti umnožavana fotokopiranjem ili snimanjem na nosače zvuka, slike ili teksta, za lične nekomercijalne potrebe fizičkih lica, književna, muzička, filmska dela i druga imaju pravo na posebnu naknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta za koje se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćeni za takvo umnožavanje.

Naknadu iz stava 1. ovog člana plaćaju proizvođači uređaja za tonsko i vizuelno snimanje, fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja, proizvođači praznih nosača zvuka, slike i teksta i solidarno sa njima uvoznici uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja.

Stavom 12. istog člana je propisano da listu tehničkih uređaja i predmeta za koje postoji obaveza plaćanja posebne naknade prema uslovima iz stavova 1. do 9. ovog člana utvrđuje Vlada.

Imajući u vidu da u skladu sa istim članom autori svoje pravo na naknadu mogu ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, ovim putem želim da podsetim Vladu, kao i Zavod za intelektualnu svojinu da su SOKOJ, OFPS, Organizacija proizvođača fonograma, i PI, prava interpretatora, kao organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava koje predstavljaju autore muzičkih dela, proizvođače fonograma i interpretatore u nekoliko navrata podneli inicijativu, tada nadležnom ministarstvu, Vladi, kao i Zavodu za intelektualnu svojinu, koja je podrazumevala izmenu Uredbe o utvrđivanju liste tehničkih uređaja i predmeta za koje postoji obaveza plaćanja posebne naknade, a u cilju ažuriranja liste u skladu sa galopirajućim tehnološkim dostignućima koja su se odigrala u poslednjih 10 godina.

Naime, predmetna lista je poslednji put doneta Uredbom Vlade još 2010. godine, dakle pre 11 godina, te je neophodno da ona bude modernizovana i da se na listu uvrste uređaji i predmeti kao što su mobilni telefoni sa MP3 plejerom, smart telefoni, tableti, lap-top računari, itd, a koji se trenutno ne nalaze na predmetnoj listi.

Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava, SOKOJ, OFPS i PI, podnosioci pomenute inicijative, su izvršili i uporednu analizu inostranih lista tehničkih uređaja i nosača zvuka koji podležu plaćanju posebne naknade.

Tom prilikom došlo se do zaključka da iako izazovi postoje prilikom usvajanja kompenzacionih sistema i tarifa za naplaćivanje posebne naknade različite države, među kojima su članice EU, kao što su Poljska, Hrvatska, Austrija, Rumunija, Slovenija, Slovačka, Belgija, Nemačka, Francuska, Mađarska, itd. One su samo deo zemalja koje su analizirane. Predmetne analize se mogu dostaviti Vladi.

Sve one imaju uže ili šire liste tehničkih uređaja i nosača zvuka koji podležu plaćanju posebne naknade, ali bez obzira na njihov obim liste su modernizovane, prate galopirajuća tehnološka dostignuća i na njima se nalaze svi uređaji i predmeti, proizvodi moderne tehnologije, koji potencijalno mogu poslužiti za umnožavanje autorskih dela, interpretacije fonograma za lične nekomercijalne potrebe fizičkih lica, kao što su, na primer, memorijske kartice, hard diskovi, interni i eksterni, desk-top kompjuteri, lap-topovi, tableti, mobilni telefoni sa MP3 plejerom, smart telefoni, analogni video i audio snimači, itd.

Osim na polju unapređivanja sprovođenja prava intelektualne svojine i podizanje svesti o pirateriji i krivotvorenju predmetna modernizovana lista uređaja i predmeta bi, takođe značajno doprinela i uvećanju naknada koje se isplaćuju lično autorima, budući da se sva sredstva koja proizvođači i uvoznici uređaja plaćaju kroz organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava prikupe i posledično, u skladu sa zakonom i procedurama, proslede autorima, stvaraocima. Na taj način bi direktno bili podržani stvaraoci i stvaralaštvo koje je ako se osvrnemo u vremenu pandemije izuzetno pretrpelo.

Ono na šta ovom prilikom želim da skrenem pažnju Vladi, a što bi takođe unapredilo položaj autora i njihovu egzistenciju, inicijativa grupacije MIMA, Muzički izvođači i muzički autori, pri Privrednoj komori Srbije, koju lično kao umetnik, razume se, podržavam, a kojom predstavnici autora i izvođača predlažu da se u sledećim izmenama Zakona o elektronskim medijima zakonom odrede i obavezne kvote za emitovanje muzike domaćih autora na radio i tv stanicama prateći praksu evropskih zemalja, kao što su Francuska, Italija, Španija, Nemačka, Slovenija, Hrvatska i mnoge druge.

Želim da istaknem da bi ovakva vrsta odredbi bile izuzetno važan korak ka unapređivanju položaja, pre svega naših domaćih autora, zatim bismo na taj način motivisali autore na nova muzička dela i pospešili stvaralaštvo i muzičku produkciju. Kroz emitovanje naše muzike bismo se posvetili i zaštiti našeg jezika i jezika nacionalnih manjina, samim tim i kulture i na taj način bismo u našoj zemlji zadržali sigurno veliki deo, milione evra koji se svake godine odliju u inostranstvo.

U skladu sa svim navedenim, a sa željom da značajnije unapredimo položaj autora i stvaralaca, kao i stvaralaštvo u celini, moje konkretno pitanje Vladi je sledeće – da li Vlada planira izmenu pomenute Uredbe o utvrđivanju lista tehničkih uređaja i predmeta za koje postoji obaveza plaćanja posebne naknade nosiocima autorskog i srodnih prava i u kom periodu javnost, autori i organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava mogu očekivati pomenutu izmenu?

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, želela sam da učestvujem u današnjoj raspravi i u okviru tačke dnevnog reda koja se tiče Zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, jer je tema socijalne zaštite u celini za jedno društvo jednako važna kao i svaka druga tema, jer je u fokusu sistema socijalne zaštite čovek, pojedinac, njegova sudbina i zdravstvena situacija, i fokus sistema socijalne zaštite mora biti upravo na individui koju treba podržati i kao država moramo uraditi sve da svi građani naše zemlje imaju jednake šanse za rast, razvoj, školovanje, zaposlenje i zdravstvenu negu bez izuzetka.

Zakon o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti koji se donošenjem ovog zakona izdvaja iz Krovnog zakona o sistemu socijalne zaštite, svrhu u svom donošenju treba da ima u uređivanju načina ostvarivanja prava korisnika privremenog smeštaja, u unapređivanju položaja korisnika kroz proces očuvanja kvaliteta života i potencijala korisnika, kao i u procesu njihove pripreme za povratak u društvo i njihovo normalno funkcionisanje u okviru društva, a koje mora da podrazumeva život bez diskriminacije i pod ravnopravnim uslovima sa svim ostalim pripadnicima društva.

Razlog za donošenje ovog zakona, a pored navedenih koji se tiču uređivanja i način ostvarivanja prava korisnika i unapređivanja njihovog položaja, je i preuzeta obaveza Republike Srbije da usvoji ovaj zakon, a proistekle obaveze u direktnoj vezi sa Akcionim planom za pregovaračko Poglavlje 23, odeljak – Osnovna prava.

Naravno, podrazumeva se da kao ozbiljna država svoje preuzete obaveze moramo izvršavati i izvršavaćemo ih, posebno kao država koja je na evropskom putu i u procesu pridruživanja Evropskoj uniji.

Mi geografski jesmo država Evrope i da sada ne idemo u detalje i naučne činjenice koje govore da je na našim prostorima i nastala prva evropska civilizacija, suština je da je naš sistem socijalne zaštite naše dvorište i naša kuća i u okviru naše kuće sami moramo otkriti njegove nedostatke, sami ga moramo unapređivati, sami raditi na prevenciji, održavanju i poboljšanju sistema.

Mi moramo biti sigurni da radimo dobru i pravu stvar i naše društvo i svi naši građani su ti koji moraju biti zadovoljni našim rezultatima na tom polju, jer kao što sam već rekla u fokusu sistema socijalne zaštite su čovek, žena, dete kao pojedinci i porodica kao stub i oslonac svakog društva i svaki život i svaka sudbina su pojedinačne priče kojima treba prići sa mnogo empatije, ljubavi, nege i želje da se pomogne.

Kada govorimo o ovoj temi, partijska obojenost je nevažna, partijski i politički interesi moraju biti sekundarni, jer je tema socijalne zaštite veoma osetljiva i kompleksna.

Na ustanovama koje rade u sistemu je velika odgovornost. Na Ministarstvu koje treba da obezbeđuje nadzor takođe, a zaposlena lica u okviru ustanova socijalne zaštite rade izuzetno težak i vrlo često se ispostavlja i veoma opasan posao.

Dakle, u fokusu socijalne zaštite moraju biti i korisnici, ali i lica zadužena za brigu o korisnicima. I jednima i drugima se moraju obezbediti kvalitetni uslovi za boravak i kvalitetni uslovi za rad, ali i osećaj da ni jedni, ni drugi nisu sami i ostavljeni svaki u svom problemu.

Naravno, kada govorimo o zaposlenim licima u ustanovama, govorimo sa pretpostavkom da su to časni profesionalci koji svoj posao rade sa mnogo strpljenja, ljubavi i napora kako bi trebalo prilaziti takvom pozivu.

Zakon o kom danas raspravljamo predviđa različite situacije u kojima je neophodan privremeni smeštaj korisnika ustanove socijalne zaštite, predviđa prava i obaveze, ali i dodeljuje nadzor resornom ministarstvu i određuje kaznene mere kojima će biti kažnjeno lice ili ustanove koje na bilo koji način budu kršile prava korisnika.

Ono što je suština sa svakim zakonom koji se usvoji, kao i sa bilo kojim dokumentom je da papir trpi sve, te je poštovanje tog papira od ključne važnosti za funkcionisanje sistema ili oblasti koji taj zakon mora da reguliše.

Floskula da je zakon neophodno poštovati nije samo floskula, ali u ovom specifičnom slučaju, kada govorimo o socijalnoj zaštiti kao humanoj ideji, ideji solidarnosti i empatije, zakon pre treba tretirati kao smernicu za rad, jer kao što sam i rekla poći ćemo od pretpostavke da u sistemu socijalne zaštite rade časni pojedinci i profesionalci, te im stroge odredbe kako treba da rade svoj posao koji je težak, smatram da nisu potrebne ako oni taj posao vole i svakom korisniku prilaze pojedinačno i sa punom pažnjom i željom da se situacija realizuje u najboljem interesu korisnika.

Naravno, svesni smo i činjenice da nisu svi pojedinci kojima je poverena briga o korisnicima socijalne zaštite posvećeni svom poslu na način na koji takvom pozivu mora da se pristupa, te se u takvim situacijama otvara prostor da zbog rada pojedinca zakažu institucije i ponekad, možda i često, naprave greške. Naravno, ljudi smo, svi grešimo, ali kada se radi o nečijem životu, kriznoj situaciji u kojoj se nalazi, nečije greške koje mogu biti i loše procene bez loše namere, nekoga koštaju cele faze u životu i vremena koje kada se izgubi je nenadoknadivo.

Stoga je veoma važno da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao ministarstvo nadležno za oblast socijalne zaštite, preduzme sve korake iz svoje nadležnosti kako bi kao društvo bili sigurni da sve institucije dobro rade svoj posao, pa makar to podrazumevalo reviziju i dublju analizu svih iole sumnjivih slučajeva sa kojima i javnost ima priliku s vremena na vreme da se upozna kroz sredstva informisanja.

Malo detaljnije ovom izlaganju želim da se osvrnem na decu i mlade kao korisnike sistema socijalne zaštite, te stoga želim da podvučem nekoliko važnih stvari koje se tiču navedenog.

Dakle, imamo priliku da u javnosti kroz sredstva informisanja saznamo za određene slučajeve oduzimanja dece, njihovog smeštaja u prihvatilište ili hraniteljske porodice, dok se problemi i krizne situacije u biološkoj porodici ne reše.

Svakako da je apsolutno neophodno zaštiti svako dete koje dolazi iz problematične porodice u kojoj trpi nasilje različitih vrsta od roditelja alkoholičara, narkomana, zlostavljača, ali nisu svi slučajevi dece smeštene u hraniteljsku porodicu takvog tipa. Za mnoge se ispostavlja da je razlog siromaštvo.

Svi smo pratili slučaj oca kome su oduzete tri ćerke, koje su provele pet ili šest godina kod hranitelja dok je on pokušavao da stane na noge, nađe zaposlenje i obezbedi im uslove za dostojanstveno odrastanje koje su po njegovim izjavama bili, i da svaka devojčica mora da ima svoju zasebnu sobu.

Ne mogu da ulazim u pojedinosti tog slučaja i da iznosim svoje stavove, jer nisam sa slučajem upoznata do tančina, ali i dalje sada kada su devojčice vraćene svom ocu, pitanje koje lebdi je sledeće - da li bi se slučaj rešio na ovakav način i deca vraćena ocu da nije bilo uključena javnost, da nije bilo pritiska javnosti, a na kraju i filma koji je priču oca ekranizovao?

Ovaj slučaj možda čak uopšte nije relevantan. Ovakvi slučajevi su možda u procentu statističke greške, ali svaki slučaj je nečiji život i vreme dece sa roditeljima i obrnuto, koje je izgubljeno, ko može nadoknaditi i povratiti. Da li je neko odgovarao za potencijalne pogrešne procene i odluke o oduzimanju dece i smeštanje dece u hraniteljsku porodicu ako je Centar za socijalni rad mogao igrati produženu ruku porodice, što po svojoj svrsi i nadležnostima i treba da ima, i mogao je da pomogne porodici da prevaziđe krizu i bez oduzimanja dece na toliko dug period.

Ovakvih slučajeva možda ima i mnogo više, ali za javnost, za građane i za nas narodne poslanike se otvara bezbroj pitanja. Da li centri za socijalni rad rade najbolje što mogu? Da li im treba poboljšati uslove za rad? Da li je možda neko u centru nekada pogrešio i ogrešio se o nečiju sudbinu? Da li je u situaciji kada se utvrdi da porodica nema finansijske mogućnosti da izdržava dete i živi u klasifikovanom siromaštvu, kao država i društvo možemo da uradimo više, da im pomognemo više, da im konkretnim novčanim sredstvima pomognemo više?

Tu dolazimo i do teme smeštaja dece kod hranitelja koji svojom odlukom da vode brigu o detetu u kriznoj situaciji, ne samo pomažu i detetu i biološkoj porodici, već svojom humanom odlukom pomažu i državi. Prirodno je da hranitelji dobijaju svoju naknadu za 24 časovne izazovan i težak posao brige o detetu u krizi, s tim što smatram da bi država trebala da razmisli o mogućnosti da te naknade poveća, ako uzmemo u obzir razliku u davanjima države kada se korisnik smešta kod hranitelja ili ustanovu što državu košta mnogo više.

Dodatni iznos pored naknade hranitelja koji kao država izdajemo za izdržavanje deteta koje je smešteno u hraniteljsku porodicu, a koja iznosi između 30 i 36, možda i 40 hiljada dinara, je iznos koji bi mogao biti od ogromnog značaja i pomoći biološkoj porodici ukoliko je razlog odvajanja dece od bioloških roditelja nemaština zbog nemogućnosti da nađu ili iz nekog zdravstvenog razloga ne mogu da obavljaju radnu aktivnost.

Još jedno pitanje je da li su sredstva koja je država isplaćivala pomenutim hraniteljima, recimo tih devojčica koje su oduzete na pet godina, mogla biti isplaćena ocu i time rešiti njegova trenutna finansijska nemoć, s obzirom da se na kraju tako dugog procesa utvrdilo da deca ipak mogu normalno živeti sa biološkim roditeljom?

Pretpostavljam da stručnjaci i zaposlena lica u ustanovama socijalne zaštite svoj posao rade sa maksimalnom posvećenošću i trudom, ali bi, imajući u vidu osetljivu delatnost kojom se bave, neophodno bilo nadzore i revizije sprovoditi i u češćem periodu, a ne samo kada su krizne ili incidentne situacije u pitanju, već kao preventivu koja bi podstakla ustanove da rade bolje i u najboljem interesu korisnika, a ne u određenim slučajevima svom ličnom, što može izazvati razmišljanja o potencijalnoj zloupotrebi procesa smeštanja dece u hraniteljske porodice, a samim tim bacanja lošeg svetla na institucije i kompletan sistem zaštite, što je sve zajedno, kada je u sprezi sa ovako osetljivom temom, nezahvalno uopšte i pomišljati da je moguće da se desi.

Nisam stručnjak koji treba da govori stručnjacima kako da rade svoj posao, ali sam sigurna da se sve relevantne činjenice u svakom pojedinačnom slučaju moraju analizirati i uzeti u obzir, sve okolnosti, svi nedostaci, ali i prednosti života deteta sa svojom biološkom porodicom i u zajednici gde se bezuslovna ljubav rađa sa dolaskom na ovaj svet.

Decembar je, bliže se i praznici, i želim da podelim sa svima vama i javnošću moje lično iskustvo koje sam stekla kroz saradnju i druženje sa korisnicima Prihvatilišta za decu u Beogradu.

Mnogo puta smo se družili, svirali, pevali, razgovarali i hrabrili se, a jednom smo birali najlepša pisma Deda Mrazu koja su pisala deca korisnici prihvatilišta. Kažem deca jer toliko imaju godina, ali po željama Deda Mrazu zaključi se da su to mali, zreli i ozbiljni ljudi. Oni žele da se mama sredi, da se tata zaposli, da Deda Mraz uradi sve što može da ne razdvoje brata i sestru ako ode u hraniteljsku porodicu ili da Deda Mraz, ako može, nađe dobre i fine hranitelje za njih. Oni hoće da se vrate kući, oni žele da žive u porodici. Oni su ti koji su fokus sistema socijalne zaštite, oni i njihovi biološki roditelji. Mi koji ovde danas diskutujemo i donosimo zakone, sve institucije, svi zaposleni u sistemu socijalne zaštite, svi mi postojimo zbog njih.

Važno je da se kao društvo više posvetimo podršci biološkoj porodici, da jačamo instituciju porodice i zajednice i da ne stavljamo na stub srama i sramote one roditelje koji se odluče da svoje dete ostave u sirotištu ili daju na usvajanje jer ne mogu da ga prehrane, već da preventivom, pravovremenom reakcijom i podrškom omogućimo porodici da stasava zajedno.

Važno je reći i tome učiti svu decu i mlade, kao i sve korisnike sistema socijalne zaštite, da nije sramota biti siromašan, nije sramota izgubiti posao, nije sramota nekada u životu pasti i biti poražen.

Mere podrške rađanju dece koje su najavljene su izvanredna odluka koja će ohrabriti mlade ljude da se odluče na korak rađanja deteta, s tim što takve mere kao kratkoročne potencijalno mogu izazvati eskalaciju broja korisnika socijalne zaštite u budućnosti, te je stoga dobar momenat da sistem socijalne zaštite krene u prevenciju i pripremu jačanja podrške socijalno ugroženim porodicama i samohranim roditeljima, ali da kao država razmotrimo opciju dugoročne i stabilne podrške porodicama koja bi mogla biti u obliku podrške preduzetničkim poduhvatima ili poljoprivrednim gazdinstvima, a što da ne bude i u sponi sa konkursom podrške za kupovinu seoskih kuća širom zemlje.

Naravno, korisnici socijalne zaštite nisu samo deca i mladi, već je i veliki broj odraslih ljudi i penzionera registrovano u sistemu, te je stoga važno da ustanove socijalne zaštite svoj posao rade valjano u svakom pojedinačnom slučaju.

Jedan od primera nemara i izostanka izvršavanja svojih obaveza je centar za socijalni rad u jednom gradu zapadne Srbije, koji je u postupku postao staratelj nepokretne gospođe smeštene u dom, s obzirom da ona nema svoju porodicu, i kao staratelj kome je redovno mesečno pristizala njena penzija, koja ima obavezu regulisanja mesečnih troškova za njen boravak i negu u domu, a koju nisu izmirivali, dom je nepokretnoj gospođi pretio izbacivanjem dok njena rođaka nije stigla iz Amerike i uz pravnu pomoć uspela da reši situaciju, da gospođa može nesmetano da boravi u domu.

Postoji određen broj ovakvih primera, te je stoga nadzor i kontrola rada i uspostavljanje stabilnih institucija neophodan za kvalitetno pružanje socijalne zaštite i sigurnosti svih njenih korisnika.

Iskoristiću ovaj trenutak, kada sam pomenula penzionere kao korisnike socijalne zaštite, da se nadovežem na neka od mojih prethodnih izlaganja koja su s ticala učešća penzionog fonda u nekim od velikih državnih projekata razvojnih šansi, kao što je Đerdap 3, a čiji početak realizacije je najavljen za 2022. godinu sa opredeljivanjem milijarde i 500 miliona evra u budžetu za sledeću godinu.

Ukoliko bi penzioni fond postao suvlasnik projekta takvog kapaciteta kao što je Đerdap 3, vezanog za proizvodnju energenta zelenog kilovata, čija cena će u budućnosti samo rasti ako uzmemo u obzir globalno tržište energentima, država bi se godišnje mogla rasteretiti izdvajanja u iznosu od oko 600 miliona evra, koje bi mogla uložiti kako u sistem socijalne zaštite, ali i na druge sektore važne za kvalitetan život građana, kao što su zdravstvo, obrazovanje, kultura itd.

Takođe, na taj način bi penzionerima bio omogućen kontinuiran rast penzija, jer oko 360 hiljada penzionera, to je oko 21% svih penzionera na nivou države, koji sada primaju penziju između 10 i 15 hiljada dinara, mogli bi imati značajnije uvećanje, a time bi se na određen način sprovela i privatizacija energetskog sektora, koja se od nas očekuje od strane međunarodnih organizacija, a opet bi benefit našeg nacionalnog blaga i našeg energenta ostao u rukama našeg naroda.

Država postoji zbog naroda, a ne narod zbog države. Država je ta koja svom narodu mora asistirati i obezbediti osnovno egzistencionalno dostojanstvo, obrazovanje i osnovnu zdravstvenu negu. Sve poluge mehanizma socijalne zaštite, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, centri za socijalni rad, sudovi, veštaci, ustanove i svi ostali uključeni u sistem moraju funkcionisati i disati kao jedan i raditi u najboljem interesu svakog deteta i svakog građanina naše zemlje.

Svojom željom, vizijom i angažovanjem, moramo demantovati Šekspira koji kaže da kada se rodimo plačemo jer smo na veliku pozornicu budala stupili, i stvoriti ovaj svet kao mesto na kome će svaki pojedinac ostvariti svoje pravo na dostojanstvo i egzistenciju, bez obzira na povremene životne krize i padove. Srbija može i mora da bude zemlja jednakih ljudi i šansi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, potpredsedniče Narodne skupštine.

Uvažena ministarko Gojković, gospodine Jokiću, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, današnja tačka dnevnog reda je za mene, kao i za kulturni esnaf koji u ovom visokom domu predstavljam, izuzetno važna, ali je takođe važna i za sve građane naše zemlje i kulturu naše zemlje, jer izborom Nacionalnog saveta za kulturu mi napokon dobijamo visoko savetodavno telo, čiji je zadatak da kontinuirano pruža stručnu podršku u očuvanju, razvoju i širenju kulture Narodnoj skupštini, Ministarstvu nadležnom za kulturu i Vladi Republike Srbije, kao i da analizira i daje mišljenje o kulturi, sugeriše kurs kulturne politike, predlaže načine za unapređivanje kulturne delatnosti, učestvuje u izradi strategije razvoja kulture, ali i predlaže kriterijume za sticanje statusa i utvrđuje status istaknutih umetnika, odnosno stručnjaka u kulturi, kao što ste i sama ministarka, u svom uvodnom obraćanju i naveli.

Sam opis i težina zadataka koji su pred ovim Savetom, pokazuju da je neophodno da u njemu sede posle izmena Zakona u kulturi, koje je podrazumevalo smanjivanje broja članova sa 19 na 11, da sedi 11 veličanstvenih, 11 umova ozbiljnog znanja, obrazovanja, talenta i integriteta. Jedanaest pojedinaca koji će svojim savetima biti tačka oslonca i poverenja svim organima vlasti kada je unapređivanje kulture i kulturne politike u pitanju.

Ključne reči koje ovaj Savet treba da predstavljaju su kontinuitet, nezavisnost i ambicija koja treba da podrazumeva precizno skeniranje situacije kulture u zemlji, koja će i Savet i Vladu i građane, celo društvo, motivisati na zajedničke napore da se kulturi, kao celina, posvetimo više, jer samo ako smo izuzetno precizni u analizi i možda i samokritički malo oštrije nastrojeni, možemo izvući više, možemo uraditi bolje.

Mi umetnici znamo kojim naporima se radi, koliko je ulaganje neophodno u razvijanje talenta i napredovanje u umetničkom izrazu, te s toga mogu slobodno unapred da pokušam da animiram i motivišem budući Savet da iz petnih žila radi u najboljem interesu kulture i umetnosti u Srbiji, a samim tim posledično i u najboljem interesu građana, posebno mladih, novih generacija koje dolaze, a čiji kulturni identitet, a koji se može usko vezati za nacionalni, usled globalističkih trendova i društveno-političkih dešavanja može biti ozbiljno ugrožen.

Upoznati smo sa tim da Nacionalni savet za kulturu godinama nije funkcionisao, da je poslednja registrovana aktivnost ovog Saveta bila 2016. godine, a da u prethodne dve godine nikada nije izabran do kraja, te danas pored predloga novih članova Saveta, koje je Ministarstvo nadležno za kulturu po članovima 16. i 16a Zakona o kulturi u obavezi da dostavi, pred nama i je i Predlog odluke o razrešenju prethodno izabranih šest od 19 predloženih.

Nije na meni da ulazim u razloge ne funkcionisanja ovog tela, ali kao umetnik i građanin, konzument kulturnih sadržaja, smatram da smo morali da uložimo više napora da ovo telo ostvari svoj kontinuitet u radu i da mu obezbedimo nezavisnost od političkih uticaja i da damo sve od sebe da otklonimo sve političke i druge prepreke, ako su postojale, a čini se da jesu, čim ovaj Savet nije funkcionisao i nije bio izabran do kraja.

S obzirom da će Savet danas, pretpostavljam odlukom većine narodnih poslanika, biti izabran, ističem da je važno da kao što ste i sami rekli, gospođo Gojković, to visoko savetodavno telo konačno i dobijemo i omogućimo mu nesmetano funkcionisanje, jer politizacija kulture ne sme preuzeti primat nad javnim dobrom i javnim interesom, što kultura i jeste ili bar treba da bude.

Kada smo u aprilu i julu ove godine diskutovali o izmenama Zakona o kulturi, isticala sam svoj lični stav koji se ticao upravo načina predlaganja članova Nacionalnog saveta za kulturu, a koji je podrazumevao moju bojazan da ustanove kulture u Zakonu precizirane kao predlagači Nacionalnog saveta za kulturu, neće u svoje predloge uvrstiti i pripadnike nezavisne kulturne scene, koje su prethodno pre izmena zakona predlagala reprezentativna udruženja. Zakonom sada ustanove kulture i predlagači članova Saveta nisu u obavezi da to tako i čine i samim tim je ostavljen prostor da se pripadnici nezavisne kulturne scene, potencijalno možda i namerno zaobiđu, a time dodatno otvori prostor pričama o politizaciji kako saveta, tako i njegovog izbora, kojih bar u kulturi, kao što sam rekla, ne bi smelo da bude.

Na kraju su se moje bojazni i ostvarile, što se vidi i iz vašeg uvodnog izlaganja, ali i iz vašeg intervjua za „Politiku“ od 9. avgusta ove godine kad ste i sami izjavili, citiram – da ste po predlozima članova koje su ustanove kulture dostavile ministarstvu uvideli da ustanove predlagači nisu imale potrebu da daju predloge u vezi sa nezavisnom kulturnom scenom.

Kao umetnik koji je u parlament ušao upravo sa nezavisne kulturne scene, a koji je rešio da pokuša upravo kroz institucije da influira i doprinese poboljšanju statusa kulture i umetnosti, bojim se da nezavisna kulturna scena i jako veliki broj umetnika i kreativaca u našoj zemlji stvara i egzistira, plaća porez i svoja dela svojoj zemlji ostavlja nema dovoljno instrumenata kojima bi mogla da kreira i menja svoju sudbinu.

Takođe, važno je podvući da reprezentativna udruženja koja predstavljaju umetnike su udruženja građana i svoj status reprezentativnih su dobili upravo od Ministarstva kulture, te su takođe značajan deo naše društvenog i kulturnog korpusa.

Sigurno je da će namera Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka za osnivanje Saveta za kreativno ekonomiju doprineti boljem obuhvatu nezavisne kulturne scene i njenih predstavnika, iako smatram da bi trebalo razmotriti u sledećim izmenama Zakona o kulturi, ako ih bude, ili u novom zakonu o kulturi koji ste najavili da je potrebno doneti, a sa čim smo svi ovde saglasni, da se u izbor članova za Nacionalni savet za kulturu ponovo zvanično zakonskom odredbom uključe reprezentativna udruženja, a samim tim i predstavnici nezavisne kulturne scene.

Kada se osvrnemo na listu predloga članova za Nacionalni savet za kulturu predložene dame i gospoda svojim biografijama svakako i apsolutno zaslužuju da budu deo visokog savetodavnog tela i ulivaju poverenje da će odgovorno i savesno svoje zadatke i ulogu izvršavati, a sve u korist naše kulture i njenog opstanka iako bih lično, kao što ste i sami, opet ponavljam, naveli, bila bih ja mnogo relaksiranija da na listi predloga mogu da vidim više istaknutih imena nezavisne kulturne scene, a koja, recimo, nisu zaposlena lica ustanova predlagača. Recimo, nekog kao što je slikar gospodin Cile Marinković ili imena koja se nalaze na listi predloga za razrešenje, kao što su spisateljki velikan gospodin Dušan Kovačević ili prof. dr Svetislav Božić ili, na primer, doajen u sektoru kulture gospodin Živorad Ajdočić, koji je mnogim umetnicima kroz svoj radni vek izuzetno pomogao.

Moja nada je da će savet igrati značajnu ulogu i pri savetovanju Vlade, Skupštine i Ministarstva kulture, naročito kada se razmatra i odlučuje o finansiranju kulturnih delatnosti.

Stavku finansiranje i ulaganje u kulturu pominjem jer smo u okviru iste ove sednice pre tri dana usvojili i Zakon o budžetu za 2022. godinu, te želim da istaknem da moje viđenje budžeta može biti smatrano subjektivnim s obzirom da kao umetnik u ovom sazivu parlamenta koji zastupa interese kulture i kulturnih radnika uvek gledam opredeljene cifre kojima će kultura i njeni poslanici biti podržani u svojim nastojanjima.

Brojna su finansijska rešenja u Zakonu o budžetu koje treba da doprinesu boljem životnom standardu, jačanju ekonomije, među kojima su i podizanje plata i penzija u javnom sektoru, podizanje iznosa minimalne zarade, brojne kapitalne investicije, kao i ulaganje u zdravstvo.

Kako je rečeno, budžet je kreiran optimistično i oprezno i u tom smislu želim da u predstojećoj godini sve ide po planu i da se postignu željeni, ali i najavljeni rezultati.

Lično ja želim dobre rezultate na svim poljima, naravno i svoje lično, ali pre svega dobre rezultate naše države i društva, jer i ja ovde živim i ovde stvaram bez obzira na mnogobrojne prilike da boravim na nekim dalekim meridijanima, te sam iz tog razloga uporna, možda i dosadna jer se posvećujem temi finansiranja kulture, za nečije ukuse verovatno i previše, posebno ako uzmemo u obzir globalne okolnosti i vreme pandemije koje sve može, samo ne može da olakša planove i realizacije.

U Zakonu o budžetu sredstva opredeljena ka sektoru kulture i informisanja iznose 14 milijardi 770 miliona dinara, što u procentu u odnosu na ukupne rashode koji iznose 1.717 milijardi iznosi 0,86%. U količini novca to je za 900 miliona dinara više nego u rebalansu koji smo nedavno potvrdili, ali u procentu znatno manje 1,01%, koliko je bilo opredeljeno u prethodna dva rebalansa.

U prethodnom izlaganju sam se dotakla pomoći sektoru kulture u vreme pandemije koje su opredelile Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo i poređenje sa tako bogatim državama je apsolutno bespredmetno, ali je recimo razlika u pomoći koju je opredelila Nemačka 960 puta veće od one koju smo opredelili mi, dok je naš BDP od nemačkog manji samo 63 puta, ne i 960. Razlika u tim odnosima se može posmatrati kao razlika u našem poimanju važnosti kulture i kreativnih industrija i ulaganju u iste. Opredeljenih 900 miliona dinara više nego u rebalansu jeste znatna količina novca ili oko dve milijarde više nego u odnosu ne prethodni budžet iz prošle godine, ali nije od ključnog i vitalnog značaja za strateški razvoj kulture i kreativnih industrija jer neko zlonameran može reći da je preraspodela u sektoru kulture, kako se u narodu kaže, presipanje iz šupljeg u prazno i dok takve zlonamernike demantujemo znatnijim povećanjem i ulaganjem u kulturu oni će biti glasni i možda sve glasniji. Recimo, Francuska je opredelila četiri milijarde evra, kako kažu, nikada više novca sa konstatacijom da su spasili kulturu u teškim vremenima. U Ujedinjenom Kraljevstvu se udruženja koja zastupaju umetnike obraćaju Vladi i parlamentu i zahtevaju značajnije uvećanje finansiranja u kulturu jer je procenat izdvajanja za kulturu u Ujedinjenom Kraljevstvu 0,2% BDP, što je po statistikama EU ispod evropskog proseka koji iznosi 0,5%.

Dakle, uprkos proceni „Oksford ekonomiksa“ da će se pravilno investiranje sektor kulture i kreativnih industrija oporaviti pet puta brže nego cela ekonomija Ujedinjenog Kraljevstva i više nego sve finansijske usluge, PIO zajedno, samostalni umetnici i tamo zahtevaju bolji položaj.

Zanimljiva je i statistika da kultura i kreativna industrija doprinose 13 miliona funti ekonomiji Ujedinjenog Kraljevstva svakog sata. Dakle, uprkos ovim statistikama i procenama stručnjaka, kao i fonda opredeljenog za oporavak kulture Ujedinjenog Kraljevstva koje iznosi 1,57 milijardi funti slobodni umetnici i stvaraoci smatraju da ipak nisu dovoljno podržani, posebno u pandemijskim uslovima. Dakle, činjenično stanje je da kultura i kreativna industrija mogu izuzetno doprineti ekonomiji bilo koje zemlje ako se pravilno i pametno i značajno investira sa jasnom strategijom koja podrazumeva podizanje kulturnog nivoa nacije, te sa tim u vezi sigurna sam da će ideja osnivanja pomenutog saveta za kreativnu ekonomiju, ukoliko se realizuje, biti od značajne pomoći.

Ako se osvrnemo na procena BDP koji mi opredeljujemo ka sektoru kulture i informisanja on sada sa uračunatom korekcijom rasta BDP u 2022. godini iznosi 0,25%, što je, kako sam i pomenula, po evropskim statistikama ispod proseka. Najviše za kulturu u regionu odvaja Mađarska oko 1% BDP, što je u konkretnim ciframa u 2020. godini iznosilo 1,75 milijardi evra, što po glavi stanovnika na godišnjem nivou iznosi 180 evra i to je malo ako uzmemo u obzir anketu koju je sproveo „Ipsos mori“ u Engleskoj, gde 69% ispitanika je smatralo da je neophodno da njihova lokalna samouprava troši nedeljno 50 funti po građaninu na kulturne sadržaje.

Ako bismo posmatrali izdvajanja za kulturu po glavni stanovnika u regionu tu imamo veliki poligon za manevar i prostor za dalja ulaganja u sektor kulture imajući u vidu činjenicu da će Hrvatska za kulturu u 2022. godini po glavni stanovnika izdvojiti 43,32 evra, dok je Severna Makedonija uprkos pandemiji u 2021. godini uspela da izdvoji 29,5 evra po glavni stanovnika.

Po našem proračunu mi ćemo u 2022. godini izdvojiti 18,29 evra po glavni stanovnika, ali očekujući dobre rezultate koji se tiču ekonomije u godini koja sledi verujem da će moje reči i analiza uticati i motivisati Vladu, a možda najviše Ministarstvo finansija da u narednim raspodelama kultura i kreativna industrija postave na više mesta na pijadestalu ako uzmemo u obzir statistike koje u evropskim zemljama govore da kultura i kreativna industrija mogu i te kako doprineti ekonomiji države.

Ne bih ovom prilikom analizirala preraspodelu opredeljenog budžeta za kulturu, ali moram da istaknem da je konstanto uvećavanje i ulaganje u filmsku umetnosti izuzetno pohvalno, kao i vraćanje nacionalnih priznanja za doprinos kulturi i istaknutim pojedincima iako smatram da će biti težak izbor i možda nepravedan prema nekima koji ne budu izabrani budući da su opredeljena sredstva u iznosu od 257 miliona dinara dovoljna za 20 nacionalnih priznanja za doprinos u kulturi.

Želim da iskoristim priliku da apelujem na Vladu da se razmotri opredeljivanje još sredstava kako bi se povećao broj odabranih, optimalno bi bilo za bar dupli broj, bar u vremenu pandemije jer se u godinama u kojima priznanja nisu dodeljivana broj zaslužnih i za naše društvo dragocenih pojedinaca koji su naše društvo i državu zadužili za velika dela koja su stvarali i koja i dalje, ko koliko u zdravstvenoj mogućnosti stvaraju, broj pojedinaca se nagomilao i bilo bi pravično pojačati šanse i želju države da nagradi i zaslužne na taj način.

Takođe, ovu priliku želim da iskoristim i da apelujem da se statistički utvrdi koliki je makar aproksimativan broj stvaralaca u sektoru kulture i umetnosti jer podaci o tome variraju od stotinak hiljada do nekoliko stotina hiljada neposredno i posredno uključenih u kulturni život, a veoma je važno da budemo svesni broja učesnika kulturnog života naše zemlje kako bi i Nacionalni savet za kulturu imao jasnu predstavu o tome šta i koga u svojim analizama razmatra, ali i koliko pojedinaca treba zastupati i podržati u kreiranju kulturnog života posebno ako uzmemo u obzir da postoji veliki broj čitavih porodica koje egzistiraju od rada u kulturi i umetnosti.

Uverena sam da će usvojen budžet u celini ispuniti očekivanja i postavljene ciljeve u 2022. godini i postaviti temelje za dalja ulaganja i dalji rast i razvoj iako lično smatram da su očekivanja kulturnih poslanika i dobijena obećanja bila mnogo veća kada se radi o izdvajanjima za kulturu nego što je to u usvojenom Zakonu o budžetu slučaj.

Ne bih želela da moja izlaganja deluju kao neka vrsta vapaja za udeljivanje 0,2, 0,3, ili nekih decimala BDP-a za kulturu i kulturne projekte, jer u krajnjoj liniji govoreći o izdvajanjima sredstava za kulturu, ja kao pripadnik kulturnog esnafa i svi mi poslanici ovde smo i građani Republike Srbije imamo pravo da tražimo ono što je za opšte dobro, jer u krajnjoj lini novac pripada svima i sigurna sam da ni u jednoj konstataciji ne možemo biti pogrešno protumačeni.

U sklopu tih nastojanja pozvala bih sve kulturne poslanike učesnike kulturne scene Srbije, kao i sve konzumente da mnogo aktivnije i organizovanije definišu ciljeve i sredstva neophodna za njihovo ostvarivanje što do sada nažalost, moram da priznam, često nije bio slučaj.

Sve navedeno treba da posluži kao potencijalna smernica i budućem Nacionalnom savetu za kulturu, a konkretno bih deo uvećanih sredstava u budućim raspodelama budžeta za kulturu, koje sam napominjala, mogao da se opredeli ka projektu vraćanja kulture u škole, o kojima smo ovde već i diskutovali kako na sednicama Odbora za kulturu, što ste i vi ministarka sami isticali kao veoma važno, a to bi moglo kroz eventualne, kulturno-umetničke, ili sportske sekcije da se organizuje u tri ili četiri hiljade škola, koji je tačan broj sada nemam tačan podatak kod sebe, gde bi se akademski mladi obrazovani ljudi zaposlili, zadržali u zemlji, deci i mladima bi se obezbedio dodatni vid kulturnog uzdizanja, a za to sve bi trebalo aproksimativno oko 50 miliona evra.

Prateći vaš rad, uverena sam da su i vaši, uvažena ministarka, i moji, kao i stavovi svih kolega narodnih poslanika, na istoj, dobroj strani, kada je kultura u pitanju, jer suma sumarum, timski rad i kvalitetna diskusija mogu zasigurno pomoći u ostvarivanju sve boljih rezultata. Bez obzira na možda zlonamerne komentare političkih neistomišljenika, rad Ministarstva kulture i informisanja, na čije ste čelu, je u proteklih godinu dana je zaista na zavidnom nivou. Ako uzmemo u obzir i reviziju ustanova kulture, koje ste kao prvi ministar kulture tražili u poslednjih, ako se ne varam, 30 godina. Zatim, pokretanje projekata decentralizacije kulture, kao što su Srpska prestonica kulture, Gradovi u fokusu, zatim dovršavanje pripreme projekta Evropske prestonice kulture Novi Sad, i mnogo drugih dobrih zakonskih rešenja, odluka i potpisanih sporazuma koji će svakako, uz pojačavanje finansiranja kulture, bilo iz budžeta države, ili da se kultura pridigne i osposobi za samoodrživost, doprineti kulturnom opstanku i razvitku.

Moje kolege iz poslaničke grupe SPS i ja ćemo svakako, podržati listu predloga za članove Nacionalnog saveta za kulturu, bez obzira na moju, a i vašu sugestiju, da se u ovom ili sličnim telima, u budućem periodu obavezno nađe više mesta i za neke od velikana nezavisne kulturne scene, koji bi svojim prisustvom još više doprineli boljem razumevanju realnih potreba svih kulturnih poslanika u našoj zemlji. Zahvaljujem.

Hvala vam, predsedavajuća.

Uvažena ministarka, hvala vam na vašem odgovoru. Uvek ste prisutni u ovom visokom domu, to je veoma značajno. Sami ste se prisetili konstatacija koleginice Sandre Božić, predsednice Odbora za kulturu i informisanje. U protekloj godini smo dosta diskutovali o kulturi, što smatram da je veoma važno za naše društvo, za našu zemlju, za kulturne poslanice, za sve koji učestvuju u kulturnom životu i za konzumente, odnosno građane.

Veoma ohrabruje to što imate jasnu viziju, jasnu sliku kulture u Srbiji, a potom i jasnu viziju u kom pravcu kulturu treba razvijati. Uvek se trudim da ovde iznosim svoje lične stavove koje sam stekla kao umetnik, kao neko ko stvarno živi ovde i stvara. Rekla sam već, imala sam brojne prilike da na nekim drugim meridijanima dalekim boravim, ali moja je želja da budem u svojoj domovini, u svojoj zemlji i da tu upravo kroz institucije pokušam da doprinesem boljem statusu kulture i umetnosti.

Tu sam i ja, kao i kolege iz Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, da vam pružimo svu podršku, da vam damo ideje, da neke od njih možda ako vam odgovaraju prihvatite. Sigurna sam, naravno, što ste rekli, država nije prolazila baš kroz neke bajne momente u prethodnih 20, 30 godina, ali smatram da treba da se okrenemo budućnosti, da moramo gledati unapred, da se moramo porediti sa boljima, sa najboljima.

Zato sam i navela kao primere Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačku, jer su to jedne od najjačih ekonomija na svetu. Smatram da možemo biti bolji samo ako pratimo njihove rezultate, jer u ekonomiji smo dokazali, težili smo boljem i dokazali smo da možemo da ostvarimo dobre rezultate i zašto da ne reflektujemo deo tog ekonomskog uspeha i na sektor kulture i umetnosti, što će u mnogome, kako svim kulturnim poslanicima, olakšati i vama kao ministru kulture i informisanja rad i vaša stremljenja.

Par puta sam vam već pri preuzimanju resora čestitala na preuzimanju resora Ministarstva kulture, ali pre svega i na hrabrosti da preuzmete Ministarstvo kulture i informisanja, a posebno da ga preuzmete u vreme pandemije, kada su globalna dešavanja takva da nigde nikome nije bilo lako, posebno sektoru kulture, jer su sve ustanove u svetu…

(Predsedavajuća: Vreme.)

Izvinite, samo da završim.

Svakako ću uticati koliko god mogu, a sigurna sam da će i ministar Ružić biti otvoren za saradnju svake vrste, jer uostalom i rezultati Ministarstva prosvete i obrazovanja dokazuju da gospodin Ružić zaista ima, kao i vi, jasnu sliku i viziju kako treba dalje razvijati. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministre Mali, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao i u svom izlaganju kad smo diskutovali o rebalansu budžeta za 2021. godinu pre nekoliko meseci, i danas ću u svom učešću u diskusiji veći akcenat staviti na budžetska davanja za kulturu, jer kao umetnik ne želim, niti mogu da govorim o detaljima o kojima su finansijski stručnjaci već govorili, dali su svoje mišljenje na ovaj rebalans, koje je pozitivno. Ministar je sam u svom uvodnom izlaganju veoma iscrpno predstavio izmene Zakona o budžetu, ali su i kolege narodni poslanici pre mene izneli važne stavke izmene ovog zakona.

U vremenima u kojima epidemija pored zdravstvenih ostavlja i ekonomske posledice na globalnom nivou, predloženi novi rebalans je prevashodno razvojnog karaktera, jer je u odnosu na prethodni rebalans u ovom opredeljeno 388,9 milijardi dinara za kapitalne investicije, čija bi realizacija posledično trebala da doprinese rastu BDP.

Ovaj rebalans predviđa povećane prihode za oko milijardu i 100 miliona evra i relativno malo povećanje rashoda od oko 200 miliona evra, što je i razlog smanjenja fiskalnog deficita od 900 miliona evra, a što sve zajedno predstavlja dobru osnovu za potrebnu dalju stabilizaciju u narednom periodu.

Želim da istaknem da sam primetila da su davanja iz budžeta republičkom Fondu za penzijsko-invalidsko osiguranje smanjena i time budžet rasterećen za oko 33 milijarde dinara. Dakle, sa 141 milijarde na 108 milijardi dinara za penzioni fond, zahvaljujući boljoj naplati doprinosa.

S ovim u vezi, nije zgoreg da ponovim predlog koji sam već jednom navela u svom izlaganju na temu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju pre nekoliko meseci, a koji se direktno tiče stabilnosti penzija i njihovog potencijalnog rasta u budućnosti.

Ukoliko bi država uspela da realizuje ideju i projekat Đerdap 3, koji postoji već nekoliko decenija i određeni procenat vlasničke strukture dodeli republičkom penzionom fondu, uz trenutnu krizu koja se tiče energenata i potražnje za njima, koja će se u budućnosti sigurno replicirati, električna energija a posebno zeleni kilovati će biti tretirani kao suvo zlato, uz godišnji promet od 1,8 otprilike milijardi evra koje bi Đerdap 3 mogao da ostvari, značajno bi se smanjila davanja iz budžeta ka penzionom fondu, penzije bi bile stabilne i obezbedio bi se njihov kontinuiran rast, a u isto vreme bi se na svojevrstan način realizovala i delimična privatizacija energetskog sektora koja se od nas očekuje od strane međunarodnih organizacija.

U skladu sa rečenim, budžet države bi bio znatno rasterećen i sredstva iz budžeta bi mogla da se usmere ka drugim sektorima kojima bi ovakva sredstva bila neophodna, što da ne, i ka kulturi, umetnosti i obrazovanju.

Kao socijalista po svom uverenju, smatram da privatizaciju žila kucavica jednog društva kao što su energetika, zdravstvo, obrazovanje, odbrana, ne bi trebalo privatizovati, te sam u navedenom predlogu videla određeni kompromis koji bi potencijalno mogao biti dobar potez za našu državu, a i sigurnost za naše penzionere, jer bi se na taj način izbegle aktivnosti na finansijskim tržištima sa sredstvima penzionog fonda, što se već pokazalo da u periodima krize može biti izuzetno riskantno.

Kada govorimo o predloženom rebalansu, izuzetno su važna opredeljena davanja za zdravstvo, izgradnju kovid bolnica, fabrike vakcina, pomoć privrednim subjektima i povećanje broja novih radnih mesta, ulaganje u infrastrukturu, puteve, koji će u jednom trenutku povezati sve krajeve naše zemlje i omogućiti brz transport roba i usluga.

Naravno, kada je u kući hladno, svi u porodici vuku jorgan na svoju stranu, pa najbolje prođu oni koji su jači i oni koji zauzmu prvo mesto u sredini. Kao umetniku i pripadniku kulturne scene, dozvolićete mi da, slikovito rečeno, povučem bar u ovoj diskusiji ćošak jorgana na moju stranu i stranu kulture, jer svoje mesto i glas u Narodnoj skupštini moram da iskoristim i ponovo istaknem važnost kulture, njenog opstanka, oporavka u doba pandemije, ali i razvoja i napretka u budućnosti.

Činjenica da su davanja za kulturu za koju decimalu ovim rebalansom uvećana me ohrabruje i pravi je momenat koji želim da iskoristim i da apelujem na ministra finansija i predstavnike Vlade da u predstojećem budžetu naprave prostora u kom bi kultura dobila povećanje sredstava, koje bi dovelo naše davanje u kulturu po glavi stanovnika bar na nivo davanja zemalja u regionu, kao što su Severna Makedonija, Crna Gora, Rumunija, zašto da ne, Hrvatska, Mađarska i Slovenija, a koje sve redom izdvajaju više po glavi stanovnika za kulturu nego mi u ovom specifičnom trenutku.

Svi znamo koliko smo knjiga za vreme karantinskih dana pročitali, filmova odgledali, odslušali ploča i odgledali koncerata, koliko smo virtuelnih izložbi ispratili i na taj način obojili neizvesne dane čekajući vakcine i povratak u pređašnje stanje, normalan život.

Za to vreme umetnici su stvarali, iako za to nisu dobijali honorare i zarade, a ustanove kulture su osmišljavale kreativne pristupe, koristeći sve raspoložive tehnološke resurse da zadrže konzumente kulturnih i umetničkih sadržaja, do povratka u normalu. Zato je važan svaki paket pomoći koji država opredeli kako ka oporavku kulture, tako i svakom drugom sektoru.

I ovaj rebalans predviđa sredstva za prevenciju i ublažavanje posledica nastalih usled Kovida - 19 u sektoru kulture u iznosu od 305 miliona 994 hiljade dinara, što iznosi negde oko 2,6 miliona evra. Nepravedno je da poredimo ovaj iznos sa iznosima koje su opredelili Ujedinjeno Kraljevstvo kroz fond za oporavak kulture u iznosu od 1,57 milijardi funti ili 2,5 milijarde evra koje je opredelila jedna bogata Nemačka, koja smatra da je takav paket bio neophodan i da je najveći posle Drugog svetskog rata.

Ono što moramo kroz analizu primetiti je da je nemački BDP po glavi stanovnika sedam puta veći od našeg, a nemačka pomoć opredeljena kulturi u vreme kovida po glavi stanovnika čak 80 puta veća. Nemački BDP je 63 puta veći od našeg, a pomoć sektoru kulture čak 960 puta veći. Sve ovo možemo iskoristiti kao dobru smernicu u smislu opredeljenja koje ćemo imati kad se radi o odnosu prema kulturi.

Ova razlika u računici je na neki način razlika našeg odnosa prema kulturi. Lična bojazan koju ja imam je da će u jednom ključnom momentu u budućnosti kada se bude lomila odluka o našem statusu u okviru međunarodnih organizacija i eventualnom prijemu u EU, kosovsko pitanje biti važno, ali će možda i važniji biti skrining kulturnog i duhovnog nivoa nas kao naroda i društva u celini, a ne samo intelektualne elite.

Ne smemo mi, potomci Nemanjića, Obilića, Petrovića, i mi koji smo se rodili na prostoru prve evropske civilizacije, dozvoliti da tuđa materijalna bogatstva određuju trasu našeg kulturnog razvitka i opstanka. Mi moramo biti ti koji će čuvati svako svoju crkvu, manastir, arheološko nalazište, ulagati u muzejsku građu, savremeno stvaralaštvo i kreativne umove, stvarati svoju a svetsku priču i dičiti se poreklom koje nosimo.

Možda bi vid pomoći sektoru kulture u budžetu za 2022. godinu, a u fazi oporavka od krize izazvane kovidom, mogao biti i kreiranje dva kruga konkursa Ministarstva kulture u godini koja dolazi, kako bi što više stvaralaca došlo do određenih sredstava, a da se u isto vreme probudi scena i animiraju stvaraoci na povratak u aktivno kreiranje.

Zbog činjenice da je budžet za 2022. godinu skoro kompletiran, smatram da je poslednji momenat da se Ministarstvo finansija i celokupna Vlada suštinski i urgentno posveti iznalaženju modusa za povećanje budžeta za kulturu za 2022. godinu i posle dužeg vremena načini odlučan rez u tretmanu kulturnog stvaralaštva i pozicioniranju kulture na mesto koje joj u svakom civilizovanom društvu pripada, jer imam utisak da kultura u raspodeli budžeta uvek dođe pretposlednja ili zadnja u redu i prilično simbolično dobije onoliko koliko preostane posle raspodele sredstava na, po mnogima, značajnije sektore u društvu i skoro uvek sa prefiksom da će i kultura doći do većih sredstava u budžetu i to kad se sve krize, bilo da su na političkom, ekonomskom ili zdravstvenom planu, razreše.

Nažalost, nekako mi se čini da bar za mog života do sada skoro da nijedan period, kraći ili duži, nije bio bremenit raznim krizama a život teče i ono što se vremenski izgubi u kulturnom razvoju je, nažalost, nenadoknadivo.

Nadam se da će glas mene i mojih kolega biti uvažen i da će se pravovremenom reakcijom, kako Ministarstva finansija tako i Vlade, doći do eventualne korekcije za davanje u kulturu predstojećem budžetu za 2022. godinu, jer sam sigurna da fakte i nade koje sam iznela deli kako sa kulturnim poslanicima tako i sa celim narodom i Ministarstvo kulture i informisanja, na čelu sa više nego agilnom gospođom Majom Gojković.

Uvaženi ministre, nadam se i verujem da će ogroman i nesumnjiv ekonomski uspeh koji ste apostrofirali na početku vašeg uvodnog izlaganja u predstojećem budžetu osetiti i sektor kulture i to znatno značajnije, nego što je to ovim rebalansom obuhvaćeno, kako bi se kulturni sektor ponovo pokrenuo, oživeo i razvijao posle paralize u koju ga je velikim delom dovela i ova kovid kriza. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi predstavnici Vlade, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što je i u obrazloženju izmene Zakona o muzejskoj delatnosti navedeno i kao što su kolege poslanici već i rekli, razlog za donošenje ove izmene zakona se odnosi na potrebu usaglašavanja ovog zakona sa Zakonom o kulturi u kontekstu dela zakona kojim se regulišu uslovi koje treba da ispunjava direktor i vršilac dužnosti direktora Muzeja, a u cilju preciziranja tumačenja i sprečavanja različitih tumačenja odredaba Zakona o kulturi i Zakona o muzejskoj delatnosti, u članovima koji se tiču izbora direktora i vršilaca dužnosti direktora.

Odredbe Zakona za izbor pojedinaca na pomenute funkcije su jasne. Kandidati moraju imati visoko obrazovanje, kao i najmanje pet godina rada u sektoru kulture, dok se ostali uslovi za izbor kandidata utvrđuju Statutom svake ustanove pojedinačno. Ono što je suština svakog konkursa na kom se biraju rukovodioci, bilo ustanova kulture, konkretno muzeja o kojima danas govorimo, ili bilo koje druge ustanove ili institucije ili državne funkcije, je da moramo izgraditi i ojačati sistem vrednosti i da pri svakom izboru biramo najbolje pojedince ili da to bar radimo u najboljem znanju i umeću.

Moramo biti pametniji od svakog zakona, dati šansu pravim pojedincima na za njih pravim pozicijama i onda posledično, ako za tim ima potrebe unaprediti i zakonske okvire.

Uvek me raduje svaka nova sednica na kojoj možemo govoriti o temama koje se tiču sektora kulture, te je izuzetno važna aktivnost Ministarstva kulture i informisanja, na čelu sa ministarkom Gojković, jer da Ministarstvo nije agilno i posvećeno i da ne donosi te predloge pred Narodnu skupštinu na razmatranje, bojim se da bi kultura kada govorimo o odnosu države prema njoj bila u zapećku iz kog je, slikovito rečeno, ponekad i pomalo, nekad možda malo više provirivala i podsećala nas da se njoj kao društvo moramo više posvetiti i opredeliti se za kurs koji bi naš kulturni kapital uvećao i konstantno uvećavao u smislu osvešćivanja važnosti učestvovanja u kulturnom životu, razvijanju kulturnih potreba i navika, kao što je to definisao i sociolog Pjer Kurdje.

Na tom procesu mora da se radi kontinuirano i odlučno a i u tom procesu, kao i u svakom drugom segmentu života, rada i politike, ključna reč je doslednost.

Kako današnji dnevni red određuje temu muzejske delatnosti kao temu za raspravu, muzeji kao čuvari vremena su neodvojiv deo korpusa jednog društva, države i njene istorije ali i svih događaja i vremena koja su prohujala na određenim prostorima. Vreme kao odrednica je dokaz da postojimo i da je neko pre nas nekada postojao.

Ako bismo se ponovo podsetili da je prva evropska civilizacija potekla sa prostora naše Srbije ili da ili da je sveti manastir Hilandar osnovan pre skoro 800 godina kada neke današnje velike sile nisu bile ni blizu svoje današnje suverenosti, da je Srbija zemlja Nikole Teske, Mihajla Pupina o kome će detaljnije govoriti njegov potomak, poslanica Justina Pupin, da je na teritoriji Srbije rođeno 17 rimskih imperatora i da tlo naše zemlje i dan-danas čuva mnoga neotkrivena blaga, kako iz rimskog perioda, tako i iz svih drugih vekova pre i posle Hrista, koji su svedoci i dokazi civilizacije na teritoriji naše zemlje, opet bi smo potvrdili da je Srbija bogata zemlja, ali da bogatstvo nije i ne može uvek biti samo materijalno. Naše bogatstvo su naši vekovi postojanja i zbog tla koje pamti 1000 godina pre Hrista, dužni smo da vodimo računa o nasleđu koje nam je dato na čuvanje.

Muzeji kao ustanove kulture imaju upravo ulogu čuvara vremena, te zbog svega navedenog mi nemamo luksuz i opravdanje da zatvaramo muzeje, da ih renoviramo decenijama, već je neophodno sva raspoloživa sredstva usmeriti ka stvaranju i umnožavanju kulturnog kapitala.

U tom kontekstu, moram da istaknem važnost ponovnog otvaranja Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti, kao i drugih na teritoriji države, a koji će sigurno poslužiti kao dobar primer u nastojanju da se i ostali započeti projekti renoviranja što pre dovedu do njihovih otvaranja i davanja našim državljanima, ali i inostranim posetiocima na upotrebu.

Imajući u vidu da su već u pripremi i rebalans budžeta, kao i nacrt budžeta za sledeću godinu, odličan je momenat da iskoristim priliku i istaknem da sam uverena da će pre svega Ministarstvo finansija, ali i Vlada prepoznati činjenično stanje u kulturi, a koje podrazumeva da 1% za kulturu treba da bude novo normalno i podrazumevajuće, ali kao što sam u svom prethodnom izlaganju u ovom visokom domu navela i prevaziđeno u godini i godinama koje dolaze.

U Srbiji je registrovano 149 muzeja, od kojih je 65% otvoreno između 1946. godine do 1990. Možda bi neko rekao da je to mali broj muzeja, ako posmatramo broj muzeja po glavi stanovnika, ali moramo razmišljati i o kvantitetu, ali i kvalitetu rada i sadržaja tih ustanova. Neophodno je zbirke i građu muzeja koji funkcionišu decenijama osvežiti, dopuniti, osavremeniti njihovu prezentaciju kako bi se muzejska publika mogla uvećati i proširiti na sve segmente društva, jer lično smatram, a sigurna sam da nisam u tom stavu usamljena je da muzeji, kao ni ostale institucije kulture, kao i kultura i umetnost u celini nikako ne smeju biti privilegija samo elite, već prisutni u svim segmentima korpusa društva.

S obzirom da je aktuelna tema evropske prestonice kulture Novi Sad, podsetila bih da je Melina Merkuri, jedna od idejnih tvoraca evropske prestonice kulture kao najuspelije ideje EU, ministarka kulture Grčke, za vreme svog mandata otvorila muzeje za grčke državljane i omogućila da besplatno posete svoje muzeje i upoznaju se sa svojim nasleđem.

Ono što bi smo mi sigurno mogli da primenimo je da obrazovni sistem u saradnji sa sektorom kulture organizuje obavezne posete muzejima učenika osnovnih i srednjih škola, kroz raspored časova ili vannastavne aktivnosti, a što bi moglo enormno da doprinese podizanju svesti o tome ko smo, koliko postojimo, ko su naši preci stvaraoci, heroji i umetnici, jačanju patriotskog, ali i kosmopolitskog duha, ali i stvaranju novih konzumenata kulture i umetnosti.

Takođe, kroz organizaciju kulturno-umetničkih sekcija u školama uz vannastavne aktivnosti bi se mogla postaviti baza interesovanja za kulturne, istorijske i umetničke sadržaje, ali i na isti način obezbedilo oko pet hiljada radnih mesta za mlade, obrazovane pojedince koji bi na sebe mogli da preuzmu rad, tj. slikovito rečeno, u fabrici znanja i kreativnosti koja bi u svih 1.136 osnovih i 517 srednjih škola kod dece i mladih moglo unaprediti znanje, a posebno poduprela originalnost, entuzijazam i hrabrost i takođe na određen način doprinela i sprečavanju odliva mozgova i stvaranju šansi za zaposlenje kvalitetnog, mladog, obrazovanog kadra.

Ono što je važno, o čemu se već govori i na čemu se intenzivno radi, osmišljavanje prezentacije zbirki, prezentacija muzejske građe, ali i svih drugih kulturnih sadržaja kako za decu, tako i za odrasle konzumente, koji bi pratili digitalizaciju naše postojanja, a na koji način bismo zainteresovali i zaintrigirali novu muzejsku publiku.

Kada govorimo o prezentaciji sadržaja gradiva dece i mladima moramo koristiti sve raspoložive resurse koji bi nam omogućili da ispratimo vreme i tehnološku revoluciju koja se odigrava maltene svakodnevno. Deci više nije dovoljno da u knjizi iz istorije ili muzičke kulture vide sliku Napoleona ili Betovena, već se sadržaj mora potkrepiti i video animacijama u kojima bi na njima savremen način bili prikazani događaji i pojedinci.

Sama sam kreirala edukativni animirani serijal za decu o velikanima muzičke umetnosti koji se emitovao svojevremeno na Javnom medijskom servisu. Uvidevši reakcije gledalaca i rezultat koji smo kao tim sa takvim projektom postigli, zaključila sam da se na taj način sigurno lakše mogu prikazati i deci na mnogo prijemčljiviji način približiti životi i delo, recimo, Mocarta, Šopena, Čajkovskog, ali i Bitlsa i Džimija Hendriksa.

Muzeji kao ustanove kulture nisu samo zgrade sa adresom, ulicom i brojem i eksponatima koje prate kratki opisi i tekstovi i kustosi koji će vam rado sa uživanjem predstaviti građu kojom muzej raspolaže ili izložbu koja je trenutno aktuelna. Muzeji su i gradovi arhitektura koja ih prati. Kao čuvari vremena i postojanja muzeji mogu biti i koncertne dvorane, a eksponati npr. svaka stolica u sali Kolarca i parket na bini čija svaka rupica od oštre noge violončela pamti određene spektakularne umetničke trenutke. Klavir na Kolarcu pamti artikulaciju prstiju najvećih pijanista sveta.

Mikrofoni u Kapital rekord studiju u Los Anđelesu ili Ebi Roud u Londonu na kojima su snimljeni najveći hitovi pop i rok muzike stvoreni za večnost su takođe svedoci nekih vremena i sa ove vremenske distance već mogu biti izuzetno vredni eksponati.

Prostor koji imamo prazan, otvoren za rad i manevar je svakako turistički potencijal koji kulturno nasleđe sa sobom nosi, ako za primer uzmemo podatak da turistička grana bazirana na nasleđu u Ujedinjenom kraljevstvu pravi godišnji promet od oko 20 milijardi funti. Nepravedno i nelogično je porediti kako našu, ali i evropsku muzejsku mrežu sa mrežom koje ima Ujedinjeno kraljevstvo, s obzirom da se London tretira kao nezvanična muzejska predstonica Evrope, ako uzmemo u obzir podatak da je od dvadesetak najpopularnijih muzeja u Evropi, čak njih šest smešteno u Londonu.

Svakako će premeštanje muzeja „Nikole Tesle“ u zgradu Termoelektrane „Snaga i svetlost“ kao istorijskog muzeja u zgradu glavne Železničke stanice izuzetno doprineti očuvanju i unapređivanju zbirki koje poseduju, njihovoj aktivnosti i izložbama i projektima koji će na ovim prostorima njihovi rukovodioci sa svojim timovima moći nesmetano da kreiraju i realizuju, muzejskoj mreži, muzejskoj delatnosti, ali i turističkoj ponudi za koju će zasigurno biti izuzetno interesantni.

Takođe, kao korak ka približavanju muzejskih sadržaja širom auditorijumu je prisutna i ideja osnivanja manjih muzeja koji bi tretirali istoriografiju pojedinih mesta, delova gradova ili manjih regiona, a za šta je svakako dobar primer koji bi istakla, Muzej Čukarica-Žarkovo koji predstavlja dobru saradnju građana, na čiju inicijativu je i doneta odluka da se staroj školi promeni namena i otvori muzej privrede, rukovodstvo opštine i grada, a što bi moglo da posluži kao primer i drugim sredinama.

Zbog navedenog održavanje jednog procenta za kulturu, njegovo ustanovljavanje kao novog normalnog, a poželjno i prevaziđenog u budućem periodu bi bilo neophodno kako zbog Kolarčeve zadužbine koja bi se u 2020. godini ugasila da nije bilo odluke Vlade o pomoći koju je isplatilo Ministarstvo finansija, da nije bilo bespovratne pomoći Ministarstva kulture u iznosu od 15 miliona dinara, kao i određenih donatorstava, zbog muzeja i unapređivanja turističke ponude koju bi činilo i obogaćeno kulturno nasleđe, zbog ulaganje u kulturno-umetničke sekcije i vraćanje kulture u škole, nova istraživanja koja se tiču muzejske delatnosti, ali i svih drugih delatnosti iz sektora kulture, a koja nisu rađena dugi niz godina, tako i zbog naših vinčanskih predaka, Nemanjića, Obilića, Pupina i Tesle i mnogih drugih gromada kojima se ponosimo, ali i pokolenja duhovno bogatih koje moramo stvoriti za ponos.

Za kraj svog izlaganja želim da izrazim duboku zahvalnost i poštovanje velikom umetniku i stvaraocu, našem kolegi Ivanu Tasovcu koji je ostavio nemerljiv doprinos u sektoru kulture i muzičke umetnosti koristeći sav svoj talenat i znanje da unapredi rad Beogradske filharmonije i da joj da reputaciju koju danas imamo u evropskim, ali i u svetskim umetničkim krugovima.

Pročitala sam negde predlog kolega umetnika da buduća nova koncertna dvorana Beogradske filharmonije treba da nosi njegovo ime, što može biti predlog za razmatranje u nekoj bližoj budućnosti. I nova koncertna dvorana, za koju se gospodin Tasovac zalagao, će jednog dana predstavljati dokaz postojanja, dokaz želje, misli, ideje i ostvarenog sna, pogotovo ako bi se u okviru tog novog zdanja interpolirao muzejski prostor koji bi mogao da posluži kao svojevrstan omaž muzičkom stvaralaštvu sa celokupnog prostora naše zemlje koji bi vizuelno, kao i zvučno podsetio na velike stvaraoce i pregaoce na polju muzičke umetnosti u našoj zemlji.

Svoje izlaganje bih završila sa onim što odslikava i slaže se sa svim što sam navela „Ars longa vita brevis“, umetnost je duga, život je kratak. Moramo učiniti sve što možda do sada nismo da kulturno nasleđe ostane i opstane vekovima posle nas. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažena ministarko Gojković, ministre Popoviću sa svojim saradnicima, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što je već rečeno, današnja rasprava je u celini posvećena jednoj tački dnevnog reda – Predlogu zakona o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa svetog manastira Hilandar.

Ovo je veoma značajna tema za srpsko kulturno nasleđe, srpsku istoriju, sadašnjost i budućnost. S obzirom da smo prošle nedelje diskutovali i usvojili Zakon o očuvanju srpskog jezika i ćiriličnog pisma, opredeljenje Vlade ka donošenju zakonskih regulativa kojima će se čuvati i sačuvati identitet srpskog roda i jezika, predstavlja ohrabrenje za sve generacije, posebno u momentima kada su politička kretanja takva da postoji rizik kod utapanja našeg identiteta u tuđe.

Smatram da nije potrebno da i ja ponavljam istorijski fakto o Hilandaru i Svetoj gori Atonskoj na kojoj se Hilandar nalazi, a koje su kolege poslanici u svojim izlaganjima izneli pre mene, ali nekoliko činjenica čini da su i Hilandar kao i Sveta gora mesta koja se ni sa jednim drugim mestom na zemlji ne mogu uporediti, kao što je to rekao i sam Sveti Sava.

Sveti manastir Hilandar postoji od 1198. godine u kontinuitetu. Dakle, preko 800 godina. Kada je Hilandar osnovan, neke današnje velike sile su bile po pet ili šest vekova daleko od svoje suverenosti sa kojom danas predstavljaju težu na svetskoj sceni i svojom suverenošću se pitanju za sudbine mnogih naroda.

Hilandar je ušuškan u bogate šume poluostrva Atos, vekovima odolevao napadima gusara i varvara, čuvajući u svojoj riznici dragocenosti srpske istorije, sa potokom koji prolazi kroz posed manastira, koji nikada nije presušio i vinovom lozom koja rađa iz kamena i kažu čuda čini, sa Svetim Savom i Stefanom Nemanjom, kao osnivačima za Srbe i srpski rod, neprocenjive riznice kulture, zaista predstavlja jedinstven centar srpske duhovnosti, kulture, obrazovanja i tradicije i simbol snažne srednjovekovne srpske države.

Učili smo u školi o Nemanjićima i njihovoj neopisivo velikoj ulozi u istoriji srpske države, pevali i pevamo „Uskliknimo s ljubavlju“ svakog Savindana. Veliki župan Stefan Nemanja je dobio svoj spomenik na Savskom trgu u Beogradu, ali nismo do sada imali zakonsku regulativu koja bi na ovakav način obezbedila kontinuiranu i sigurnu podršku i pomoć Republike Srbije u očuvanju kulturnog istorijskog nasleđa manastira Hilandar, njegovoj obnovi, rekonstrukciji i očuvanju.

Možemo postaviti pitanje zašto to do sada nismo uradili, jer donošenje ovakve regulative predstavlja logičan korak ka očuvanju manastira, koji se sa celokupnom svojom baštinom i još 19 svetogorskih manastira nalazi na UNESKO listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka, objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.

Zakon predviđa opredeljivanje finansijskih sredstava za očuvanje Hilandara iz budžeta Republike Srbije ili autonomne pokrajine, kao što se u godinama iza nas do sada i radilo.

U rebalansu budžeta koji smo potvrdili u aprilu ove godine, za Hilandar su sredstva sa 80 miliona, koliko je bilo predviđeno budžetom, povećana na 360 miliona dinara, kako bi se manastir koji je dat Srbima na večni poklon, konačno obnovio posle pogubnog požara koji ga je 2004. godine zahvatio i uništio veći deo njegove površine.

Svaki zakon dobro proučim, kao i sve kolege poslanici, ali posebno obratim pažnju na zakone iz oblasti kulture i svaki put vrlo pažljivo, pored samog nacrta zakona, pročitam i obrazloženje i analizu efekata zakona. Posebno me obraduje kada u prilozima primetim da je status kvo opcija, odnosno ne diranje ili ne donošenje izmenama i dopuna ili novog zakona, razmatrana ali odbačena, jer složićete se sa mnom, oblast kulture i kulturnog nasleđa nema više luksuz da bude u status kvo fazi. Da se ne slažemo, ovoliki broj novih zakona, izmena i dopuna, ne bi ni bili u ovom visokom domu ovoliko puta pred narodnim poslanicima.

Donošenjem i ovog zakona, najveći teret nad njegovim sprovođenjem će pasti, pre svega, na Ministarstvo kulture i informisanja, ali imajući u vidu dosadašnju aktivnost Ministarstva i gospođe Gojković i da ste nas do sada već navikli na konstantan rad i korake napred, moram da istaknem da i mi poslanici, posebno moje kolege umetnici i ja kao pripadnik kulturne scene, sigurna sam i svi ostali građani Srbije, očekuju nove pomake kada je sektor kulture u pitanju, kako nove zakonske regulative i podzakonske akte koji bi unapredili položaj kulture i umetnosti u društvu, tako i pomake u vidu stalnog trenda koji bi podrazumevao uvećanje budžeta za sektor kulture i umetnosti.

Da 1% za kulturu, koji smo i u ovom rebalansu i potvrdili, bude novo normalno, a poželjno je da bude i prevaziđen već u godini ili godinama koje dolaze, jer ekonomski rezultati koje smo kao država postigli, daju mogućnost za dalja povećanja davanja u kulturu.

Ni jedna cena nije skupa koja će potomke loze Nemanjića, potomke Petrovića, Obilića i mnogih drugih srpskih velikana i heroja prosvetiti, obrazovati i postaviti na pijedestal na kom i pripadamo kao narod sa ovako bogatom istorijom.

Član 4. Nacrta ovog zakona u stavovima 6. i 7, kao cilj sprovođenja poslova nadležnih organa Republike Srbije, predviđa podizanje nivoa društvene odgovornosti za zaštitu svetskog i srpskog kulturnog nasleđa, istorijskog nasleđa manastira Hilandar i podizanje svesti i znanja o srpskom kulturnom i istorijskom nasleđu na Svetoj gori Atonskoj.

Kao što sve religije sveta ne poznaju granice država, već opstaju gde god ima vernika, koji kroz svoju veru održavaju vezu sa maticom, tako ni pravoslavlje ne podleže granicama država gde najviše živi pravoslavaca.

Podizanje svesti i znanja o srpskom kulturnom i istorijskom nasleđu na Svetoj gori Atonskoj je neophodno proširiti i van granica naše države, ali i van granica pravoslavlja, upravo zbog neprocenjive istorijske i kulturne vrednosti koje cela Sveta gora, ali i Hilandar, imaju kada je upitanju svetska kulturna baština.

Kako bi se ostvarili ovi ciljevi, pored konzervatorsko-restauratorskih radova na objektima i ikonama, rukopisima, freskama, okruglih stolova i konferencija u Srbiji i inostranstvu čiji je cilj promocija i prezentacija kulturnog nasleđa Hilandara, kao što je to navedeno u prilogu 3. obrazloženja tačka 4, možda bi dobra ideja mogla da bude da se u vreme ekspanzije digitalizacije i virtuelnih tehnologija formira neka vrsta putujuće izložbe u okviru koje bi mnogobrojni građani naše države, koji do sada nisu imali mogućnost, a što da ne i stanovnici Evrope i sveta, mogli da se upoznaju i iz prve ruke uvide istoriju jednog od najznačajnijih bastiona srpstva i srpske kulture.

Moje lično mišljenje je da je pored svega navedenog i opredeljenih sredstava iz budžeta za već opisanu namenu, potencijalno poželjno i pametno izdvojiti značajnija sredstva koja bi bila dovoljna za kreiranje visokobudžetnog filma, koji lozu Nemanjića kroz najbolju holivudsku produkciju, uz režiju npr. Đejms Kamerona i glumce sa holivudske A liste, kao što je npr. Rober De Niro, predstavili svetu kao velikane, kakvi su i bili, srpsku državnu kao viševekovnu i prosvećenu, čime bi se istovremeno pobile sve skupe propagande kreirane u cilju revizije svetskih istorijskih tokova i stvaranja nekih novih tvorevina, zarad interesa koji potiru bogatstvo nasleđa naših predaka i viševekovne tradicije.

Ovo bi mogao biti zajednički strateški projekat države, odnosno matice i njene dijaspore. Zašto kažem holivudska produkcija? Kako bi tako grandiozan prikaz Nemanjićke Srbije upravo odatle krenuo i dotakao i najudaljenije kutke planete Zemlje i korigovao, tamo gde to još nije učinjeno, svest o veličini i značaju srpske države i svih naroda koji u njoj žive kroz vekove postojanja.

Prirodno je i u biću svakog Srbina da podrži očuvanje naše istorije i sećanja na viševekovno trajanje srpske države i crkve, jer je to podrška i našoj budućnosti, koju gradimo na stubovima naše vere i velike državne ideje - slobodne i nezavisne Srbije, koju su gradili naši najveći vladari.

Smatram da su, za kraj mog današnjeg izlaganja na današnju temu dnevnog reda, prigodni stihovi davno napisani u slavu Svetog Save, jednog od osnivača Hilandara - „da se srpska sva srca s tobom ujedine, sunce mira ljubavi, da nam svima sine, da živimo svi u slozi Sveti Savo ti pomozi, hoću glas svog roda srpskog naroda“. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Na jučerašnjem sastanku ambasadora zemalja članica EU, odobreno je skidanje Srbije sa zelene liste zemalja bezbednih za putovanja u zemlje EU.

Ovakva odluka da Srbija više ne bude na zelenoj već na crvenoj listi Saveta Evrope usledila je zbog naglog pogoršanja epidemiološke situacije u Srbiji i naglog rasta broja zaraženih virusom Kovid-19.

Osnovni kriterijum da se neka zemlja nađe na zelenoj listi jeste da u poslednjih 14 dana ima manje od 75 zaraženih na 100 hiljada stanovnika. Nažalost, prema toj računici Srbija ima 82 zaražena na 100 hiljada stanovnika i sa tendencijom rasta.

Očigledno je da su u EU uzimali u obzir i druge kriterijume od kojih je za nas važan broj dnevno testiranih, broj dnevno obolelih, ali i sprovođenje mera vakcinacije. Očekuje se da će ova odluka biti formalizovana ovih dana u Savetu Evrope.

Nadam se da svi shvataju šta to znači za građane Srbije i koliko ovakva odluka može biti dramatična upravo za sve nas.

Ova odluka znači da građani Srbije, osim onih koji imaju državljanstvo neke od članica EU ili boravišne dozvole, neće moći da putuju u EU, odnosno u zemlje članice EU. Ta mogućnost postoji ukoliko imate potvrdu o vakcinaciji, pri čemu će se gledati i već sada se gleda koju vrstu vakcine ste primili.

Znači, da će naši građani sada zvanično imati otežan pristup svemu što bi bilo vezano za putovanja u zemlje članice EU, pri čemu svaka članica ima različite zahteve kako bi smanjila rizik od širenja pandemije koji postoji kod ulaska stranaca. Tako Republika Češka, pored PCR testa traži obavezan karantin za naše građane. U Nemačku nam je ulaz dozvoljen samo ako smo vakcinisani jednom od vakcina koje je priznala Evropska agencija za lekove. U Italiju se ulazi sa negativnim PCR ili anti-genskim testom i obaveznom samoizolacijom od pet dana posle testa koji se mora uraditi po ulasku u zemlju. Rumunija je takođe skinula Srbiju sa zelene liste i tako redom.

Ako znamo da je u najvećoj ofanzivi virusa Srbija pokazala veliku odgovornost u borbi sa Kovid-19, da smo bili jedna od prvih zemalja sveta koja je obezbedila sve dostupne vakcine, onda činjenica da je Srbija stavljena na crvenu listu EU jeste poražavajuća i potpuno devastira sve državne i zdravstvene mere koje su Vlada i Ministarstvo zdravlja i svi nadležni organi preduzimali u proteklih godinu i po dana.

Šta je to što uprkos svim naporima Vlade da svojim građanima obezbedi zdravstvene uslove za lečenje ove opake pandemije, koja u ovom talasu preovladava sa sojem koji se do sedam puta brže širi, šta je to što građane može ili ne može da motiviše da se zaštite vakcinacijom?

Država je sa svoje strane učinila sve da motiviše građane da se vakcinišu, čak i novčanom stimulacijom, a da ne govorimo i o drugim načinima motivacije, kao što su besplatne ulaznice za različite kulturne i sportske manifestacije. Procena Ministarstva finansija da će privredni rast na kraju ove godine biti 6,5%, što će omogućiti i dalje povećanje plata i penzija, a da se podsetimo da je protekle nedelje povećana i minimalna cena rada za 9,4%.

Međutim, ovi ciljevi se mogu realizovati jedino ukoliko se obezbedi pozitivan trend, odnosno smanjenje obolelih od Kovid-19. Ne smemo dozvoliti da dođe do ponovnog zatvaranja, kako fabrika, tako turističkih, ugostiteljskih objekata, ali i škola, jer bi to bilo ubitačno za naš ekonomski razvoj. Jedini način da se adekvatno zaštitimo jesu vakcine.

Stručnjaci su potvrdili bezbednost vakcina. Međutim, stiče se utisak da smo se kao građani prilično opustili kada je u pitanju ova pandemija.

U tom smislu želim da postavim pitanje Vladi Republike Srbije - da li u kontekstu stavljanja Srbije na crvenu listu EU i svakodnevnog povećanja broja obolelih Vlada namerava da preduzme, odnosno uvede i dodatne nove mere kojima bi se obezbedio povećani odziv građana vakcinaciji? Takođe, poslednjih dana su aktuelna tema i kovid – propusnice, te bih zbog javnosti pitala šta se tačno podrazumeva pod njima? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženo ministarko sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, želim da izrazim zadovoljstvo što danas imamo priliku da govorimo o zakonima koji se tiču oblasti kulture i da se zahvalim poslaničkoj grupi SPS što danas ponovo imam priliku da govorim kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe na ovu temu.

Uvažena ministarko, drago mi je što ste često prisutni u ovom Domu i što ćemo, sigurna sam, diskusijama koje ovde vodimo i konkretnim predlozima i akcijama pokrenuti i pogurati kulturu ka pijedestalu na kome zaslužuje da bude i da će se reč kultura samim tim u javnom govoru i javnim nastupima svih društvenih i političkih činilaca nalaziti sve češće i više nego što je to trenutno slučaj.

Izmene i dopune Zakona o kulturi o kojima danas govorimo su, kao što je već rečeno, neophodne radi usaglašavanja sa donetim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, dok su izmene Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti neophodne radi usaglašavanja sa krovnim Zakonom o kulturi o kome smo imali prilike da diskutujemo pre tri meseca.

Usaglašavanje Zakona o kulturi sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti u smislu povećanja zastupljenosti predstavnika manje zastupljenog pola sa 30% na 40% u okviru Nacionalnog saveta za kulturu upravnih i nadzornih odbora ustanova kulture je izmena koja treba da obezbedi ravnopravnije učešće oba bola u svim strukturama, s tim da smatram da je važno istaći da je svakako pored poštovanja ovakve odredbe neophodno da u delegiranju pojedinaca biramo i postavljamo individue koje svojim znanjem, stručnošću i integritetom apsolutno i neupitno zaslužuju svoje mesto u upravljačkim strukturama ustava i Nacionalnom savetu, ali i svim drugim telima važnim za kulturni sistem, ali i društvo u celini.

Sa pozicije žene u umetnosti, društvu i verovatno samo trenutno u politici, želim da istaknem da je važna odredba koja obavezuje na prisutnost 40% manje zastupljenog pola u upravljačkim strukturama ustanova kultura, bilo da se radi o osobama muškog ili ženskog pola, ali i svaka druga vrsta odredbe kojom bi se obezbedilo i ravnopravnije učešće u radu, ali i pravičnije vrednovanje tog rada za oba pola.

Kada govorimo i izmenama Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti, izmena koja zahteva pet, umesto dosadašnjih tri, godine rada u oblasti kulture kao i visoko obrazovanje. za buduće kandidate za direktore biblioteka predstavlja dobru osnovu za potencijalan i kvalitetan izbor direktora koji bi svojim kompetencijama mogao odgovoriti pozivu/poziciji na koju se bira.

Uloga biblioteka u kulturnom sistemu treba da ispuni veoma važnu ulogu koja podrazumeva opismenjavanje stanovništva, rast nivoa obrazovanja i produhovljavanja kako dece, mladih ali i odraslih osoba, te je stoga na rukovodstvu velika odgovornost da sa svojim timom u okviru svoje ustanove pokuša da kroz povećavanje interesovanja za književnost popravi statistike koje se tiču čitanja knjiga u Srbiji.

Naravno da nije sav teret na bibliotekama i njihovom rukovodstvu, već kao društvo moramo obnavljati sistem vrednosti i obratiti pažnju da se čitaoci usmeravaju ka čitanju kvalitetnijih štiva.

S obzirom da se izmena Zakona o kulturi tiče člana 16a, koji određuje način izbora Nacionalnog saveta za kulturu, želim da istaknem da se predloženim izmenama zakona ne tretira i član 16. i sama procedura predlaganja kandidata, čime su i dalje reprezentativna udruženja isključena kao predlagači kandidata za člana Nacionalnog saveta za kulturu.

U prethodnoj diskusiji pri donošenju izmena Zakona o kulturi diskutovali smo na temu da predlagači ovako napisanim članom 16. nemaju obavezu da u svoje predloge uključe i predstavnike kulturne scene koji nisu njihovi zaposleni i ostavljeno je na svest i savest predlagačima da pomenute kulturne pregaoce uključe u svoje predloge ili ipak ne, a što ćemo tek videti kada predlozi budu dostavljeni ministru, a posledično lista predloga i nama poslanicima u Narodnoj skupštini.

Moja lična bojazan je činjenica da ljudski faktor može sebi da dopusti da pre iskoristi opciju može i ne mora od opcije da mora, ali naravno vreme će pokazati odgovornost predlagača kandidata za članove Nacionalnog saveta za kulturu, tog važnog visokog savetodavnog tela koje će, očekujemo, činiti 11 veličanstvenih i čija aktivnost će, nadamo se, uskoro i konačno biti uspostavljena posle nekoliko godina nefunkcionisanja.

Aktivnost Ministarstva kulture i informisanja, vas ministarka i vašeg tima saradnika je ono što nama koji po svojoj sadašnjoj funkciji kao narodni poslanici i moramo, ali i nama koji želim i sa velikim interesovanjem pratimo, uliva poverenje i nadu da će se kultura podići sa rezervne klupe i zaigrati u prvom timu uz, naravno, vaš veliki rad i trud, ali i podršku i odluku Vlade kada bude došao momenat da se priprema rebalans budžeta ali i budžet za sledeću godinu, kojim bi se finansiranje kulturnog sektora povećalo bar na nivo davanja u zemljama u najbližem okruženju kao što su, recimo, Severna Makedonija ili Crna Gora.

Na taj način bi se podržao oporavak kulturnih radnika i umetnika od korona krize, ali i dalja ulaganja u kulturu i kulturne sadržaje, kao i stvaranje novih konzumenata i podizanje kriterijuma već postojećih konzumenata tih sadržaja.

Sada je pravi i možda zadnji momenat za razmišljanje i poteze u tom pravcu kako u fazi predstojeće pripreme rebalansa budžeta, tako i u fazi pripreme budžeta za 2022. godinu.

Zašto je važno povećavati ulaganje u kulturu? Krenula bih redom: zbog čoveka, pojedinca koji živi od svog rada u sektoru kulture i umetnosti i samih umetnika i stvaralaca i njihove osnovne egzistencije; zbog umetnika koji su se zbog smanjenog obima umetničkih angažmana prekvalifikovali i zarad egzistencije počeli da se bave i zarađuju u drugim oblastima, što ako je privremeno nije preteće, ali ako se ti pojedinci ne vrate u umetničku sferu delovanja možemo smatrati da su njihov talenat, umeće i rad godinama unazad shvaćeni olako i pušteni na vetrometinu.

Ulaganje u kulturu nije nešto što se maže na hleb. Ne vidi se danas, možda ni sutra, ali će za godinu, tri, deset ili dvadeset, dati svoje rezultate u vidu novih generacija mladih ljudi koji će se odupirati globalističkim porivima stapanja u sivu masu i koji će isticati svoju istorijsku i kulturnu autentičnost.

Ulaganjem u kulturu ulažemo u višu misao, u opstanak nacije i u opstanak našeg identiteta.

Kultura nije samo odlazak u pozorište, na koncert, poseta izložbi. Kultura je izgrađena potreba i želja čoveka da konzumira kulturne sadržaje i umetničke sadržaje. Kultura je želja za bavljenjem sportom, za putovanjima, učenjem i novim iskustvima. Kultura su rad i disciplina, stvaranje, sadašnjost, prošlost i budućnost.

Svakako da je ekonomska uspešnost neophodna kako bi se moglo ulagati u kulturu, ali i ostale oblasti društvenog delovanja, ali moramo biti mudri i strateški opredeljeni da priđemo svim oblastima sa jednakom snagom istovremeno kako bi vreme bilo na našoj strani.

Parafraziraću Mao Cetunga, koji je govorio da je vojska bez kulture priglupa vojska, a priglupa vojska ne može pobediti neprijatelja.

Šta može predstavljati strateški prilaz kulturi i postavljanje njenih temelja za budućnost? Već ste i sami govorili o tome, uvažena ministarka, diskutovali smo na odboru, ali i ovde u plenumu, a to je vraćanje kulture u škole.

Moj lični stav, koji ne mora u potpunosti biti merodavan, je da su kulturno-umetničke, sportske i, naravno, naučne sekcije pravo rešenje za takav vid impelementiranja kulture, fizičke kulture i nauke deci i malima pravo rešenje iz nekoliko razloga. Sistemsko organizovanje već postojećih i uvođenje kulturno-umetničkih, naučnih i sportskih sekcija u škole u kojima ih do sada nije bilo u dovoljnoj meri, a u pojedinim ih uopšte i nema, i u svih 1.136 matičnih osnovnih i 517 srednjih škola otvorilo radne pozicije za mlade ljude, studente, ali i diplomirane pedagoge iz sfere kulture, nauke, umetnosti i sporta, što bi u ukupnom zbiru bio ekvivalent kada je u pitanju omogućavanje zapošljavanja mladih, a jedan je od prioretata države, otvaranju dvadesetak fabrika sa po 250-300 radnih mesta za obrazovani i visoko obrazovani mladi kadar, čime bi se značajno predupredio odliv mozgova koji svi mi zajedno želimo da je što je više moguće zaustavimo.

Akcenat kod otvaranja pozicija za redkomesare, koordinatore za vannastavne aktivnosti, bi trebao biti na novim kandidatima, s obzirom da nastavnici i profesori zbog svojih redovnih rasporeda ne bi mogli da iznesu na svojim plećima kvalitetan i nastavni i vannastavni program, a ukoliko bi određeni kandidati bili studenti, na taj način bi bila podržana i doktrina dualnog obrazovanja.

Naravno da bi najveći benefit od ostvarenja jednog ovakvog projekta na dugi rok imalo celo društvo, a ponajviše mladi koji bi u roku od pet, šest godina svojim znanjem, kulturnim nivoom i psihofizičkim stanjem postali ona kritična masa koja bi sa tim stepenom kulture i znanja povukla mnogo snažnije celo društvo u pravcu najrazvijenijih zemalja.

Sa obezbeđenih 50 miliona evra po godini iz budžeta države obezbedio bi ser posao za oko 5.000 mladih i obrazovanih ljudi u oblasti obrazovanja, sporta, kulture i umetnosti koji bi predstavljali komesare, odnosno koordinatore vannastavnih aktivnosti. Na taj način bismo imali generacije kojima bi država omogućila da se besplatno ne samo školuju, već i da svi imaju jednake šanse da svoje talente otkriju i razvijaju. Time bismo potencijalno stvorili više Bikovića, Stefana Milenkovića, Nemanje Radulovića, potencijalno otkrili neke nove Šobajiće, Veličkoviće, Pekiće, Andriće, koji zbog maćehinskog odnosa u poslednjih nekoliko dekada prema kulturi i umetnosti nisu dobili mogućnost još uvek da se afirmišu, a šira publika da uživi i baštini delo tih neotkrivenih talenata.

Obogatili bismo sportski podmladak, potencijalno bismo otkrili još nekog Novaka Đokovića, Milicu Mandić, koja je juče onako hrabro, ponosno i uspešno predstavljala Srbiju na Olimpijskim igrama, Nikolu Jokića, Ivanu Španović, a kada su u pitanju naučne oblati, sigurno da bismo nastavili tradiciju pobeda na olimpijadama iz matematike, fizike i hemije, gde ubiramo levoruke prevashodno zbog ogromnog entuzijazma malog broja pedagoga, kao i talenta koji je prisutan, ali koji sem izuzetaka ne može da dođe do izražaja u meri u kojoj bi se to odigralo u slučaju navedenih sistemskih rešenja, koja bi podrazumevala međuresornu saradnju kulture, sporta i prosvete.

Nije samo uvođenje kulturno-umetničkih sekcija iz sportskih u škole jedino polje na kome možemo delovati. S obzirom da se mnogo govori, a još više radi na pokušajima decentralizacije kulture, čemu mnogo doprinose projekti „Srpska prestonica kulture“, „Gradovi u fokusu“, ali i zajam za infrastrukturu koji smo već potvrdili i čijim sredstvima se već renoviraju domovi kulture širom zemlje, želim ponovo da istaknem školu za muzičke talente u Ćupriji kao svojevrstan biser na Balkanu, ali i ovom delu Evrope, jer samo još dve škole na svetu rade po sličnom pedagoškom konceptu, Centralna muzička škola u Moskvi i „Jehudi Menjuhin“ u Londonu.

Slučajno sam jednom prilikom videla na društvenoj mreži da je škola za muzičke talente u Ćupriji zamenila dotrajalu stolariju na objektu sredstvima sa jednog konkursa kako bi učenici mogli da vežbaju u toplijim prostorijama. To je još jedan od razloga zašto smatram da su dodatna ulaganja u sam objekat, instrumente, ali i generalno unapređivanje uslova rada škole za muzičke talente internatskog tipa neophodna i da čuvanje ovakvog bisera može da podigne celokupan nivo muzičkog obrazovanja talentovanih učenika u zemlji i da Ćupriju, ali i celu Srbiju postave na muzičku mapu sveta sa takvom jedinstvenom ustanovom koja funkcioniše od 1973. godine, a koja je na profesionalni, umetnički put izvela na stotine vrhunskih muzičara koji su angažovani širom zemlje, regiona, ali i sveta kao solisti kamerni i orkestarski, muzičari, izvođači, angažovani u najboljim ansamblima.

Ne mogu a da ne pomenem izgradnju nove zgrade Fakulteta muzičke umetnosti i nove koncertne dvorane čija se realizacija planira u skorije vreme, a koja će svakako ogromno doprineti generalnom pozicioniranju Beograda i Srbije na akademsku umetničku mapu Evrope.

Kao vid kulturno-sportskih aktivnosti bilo bi neophodno podržati i kulturno-umetnička društva kao važne čuvare kulturne baštine, kroz vid potencijalne međuresorne saradnje kulture i sporta, budući da kulturno umetničkih društava u Srbiji trenutno ima registrovanih u APR skoro 700, da se oko 50.000 ljudi bavi folklorom i da velikoj većini udruženja nedostaje kako finansiranje za realizaciju smotri, putovanja na festivale, za nošnje, ali i prostori za nesmetano vežbanje.

Ako se vratimo na temu strateškog opredeljenja države da ulaže u svoju kulturu i identitet, volela bih da istaknem da je značaj muzičke kulture kod nas potencijalno potcenjen. Ako kao primer uzmemo na desetine, možda i stotine rok i pop bendova koji su 50-ih i 60-ih godina potekli iz Velike Britanije, uključujući Bitlse i Rolingstonse, koji danas predstavljaju jedne od brendova upravo Velike Britanije. Uz ekspanziju engleske muzičke scene, globalnu pažnju koju su dobijali, cela planeta je naučila engleski jezik mnogo godina pre ere interneta.

Iz takvih primera možemo i sami izvući ideje kako, ako ništa drugo i ništa više, kroz kulturu, umetnost, ali i sport da odolimo pritiscima koji za cilj potencijalno mogu imati uvenuće i bledilo identiteta našeg naroda koji živi na prostoru prve evropske civilizacije, odnosno vinčanske kulture, potekle pre čak 5.000 godina ili ako govorimo o Lepenskom viru i 7.000 godina.

Moramo zaštititi i podržati naše kulturne brendove. Egzit i Guča su već establirani i manifestacije su koje su prepoznate na internacionalnoj sceni, ali jednom davno je bio neki početak koji je neko u takvim manifestacijama video šansu za prezentaciju umetničkih ostvarenja i tada ih podržao.

Zašto su važni konkursi za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture? Zato što se oblast muzike, pozorišta i umetničke igre sa 95, 100 i 50 miliona dinara, koliko je bilo opredeljeno u 2021. godini, mora recipročno povećavati, kao što su poslednjim rebalansom upravo povećana davanja za filmsku i audio-vizuelnu umetnost sa 830 na milijardu i 130 miliona dinara.

Važna nam je volja da opredelimo veća sredstva za savremeno stvaralaštvo, bilo da ona idu iz budžeta ili kroz određene zajmove, zbog brendova koji su živi, ali koje moramo uzdići na pijedestal i za početak po budžetima stići manifestacije sličnog ili istog karaktera u regionu.

Imamo posla, jer imamo BEMUS, manifestaciju koja traje od 1968. godine, za koju smo 2017. godine opredelili ukupno 17 miliona dinara, što predstavlja negde oko 145.000 evra, dok je iste godine 2017. Ljubljanski festival imao budžet na nivou od oko 2,8 miliona evra, a koji je pre 25 godina bio samo mali kamerni festival, sa malim budžetom na nivou od oko 100.000 evra. Ono što je suština tog festivala je da je vizija rukovodstva i vizija i podrška države i grada bila odlučujući faktor da Ljubljanski festival postane produkcijski gigant u regionu. Interesantno je napomenuti da se za vreme mandata direktora festivala promenilo čak sedam ili osam gradonačelnika i da je festival sve vreme rastao po svom kvalitetu i programu.

Zatim, imamo BITEF, koji za ovogodišnje izdanje izdvaja 384.000 evra, dok je, recimo Budva grad teatar još 2014, 2016, 2016. godine imala znatno veća sredstva, koja su se kretala na nivou od 400.000 pa do 900.000 evra.

Znam koliko je teško pokrenuti bilo kakav mehanizam, posebno onaj koji se tiče sektora umetnosti i kulture, jer sam i sama 2012. godine osnovala šezdesetočlani simfonijski orkestar mladih umetnika, sa željom da to postane jedna od srpskih umetničkih fabrika.

Kroz godine unazad nije bilo lako. Imali smo i nismo imali podršku institucija i privrednog sektora, te sve što govorim o kulturi, govorim kao neko ko na dnevnoj bazi prolazi različite izazove i ovaj svoj ulazak u parlament želim istinski da iskoristim kao priliku da doprinesem na način da podstaknemo institucije da ojačaju kako same sebe, ali i da ojačaju status kulture u društvu.

Mnogo je projekata i festivala koji vape za podrškom, ali moram da istaknem i svoju ličnu želju da se na kulturnu scenu vrati i „Čelo fest“, festival na kome sam praktično odrasla i koji je kako za mene i stotinama drugih umetnika, ali i hiljadama posetilaca dao priliku da u Beogradu slušamo jednog Mišu Majskog, Gotjea Kapisona, Milansku skalu itd.

Izuzetan primer, kome kao prema viziji treba da koračamo, je sigurno primer festivala Žorž Enesku u Bukureštu, za koji je 2019. godine budžet iznosio fantastičnih 11,5 miliona evra, od čega je 70,9% sredstava opredeljeno iz sredstava Ministarstva kulture. Važno je napomenuti da je Enesko festival ispratilo oko 250.000 ljudi, a Ljubljanski te 2017. godine, koji sam pominjala, je posetilo njih preko 60.000. To suštinski znači da publika za takvu vrstu kulturnih sadržaja itekako postoji, samo je pitanje strateškog opredeljenja društva u kom pravcu će okrenuti jedra.

Socijalistička partija Srbije je uvek imala sluha za potrebe kulture i umetnosti i sve što sam iznela u svom izlaganju je poduprto generalnim stavom SPS ka povećavanju ulaganja i podsticajima za razvoj kulture i kulturnih sadržaja, te ćemo uvek podržati sve izmene i dopune koje mogu unaprediti položaj i status kulture i kulturnih radnika, ali i umetnosti i umetnika u društvu.

Moja intencija je da što više iniciram sve društvene činioce koji brinu o kulturi na još veći napor da se stanje u društvu, kad su u pitanju kultura, nauka, sport, a što se u mnogome poklapa i sa brigom za mlade, koja je jedan od društvenih prioriteta, kontinuirano poboljšava i u tom kontekstu predlažem da se pored svih modernih asfaltom pokrivenih autoputeva što pre izgradi i master plan za izgradnju možda i najvažnijeg autoputa, duhovne saobraćajnice, koja bi umesto asfalta bila pokrivena pozorišnim daskama, uljem za platno, koricama knjiga i kilometrima muzičkih partitura, reketa i mreža, a koja bi za pet do deset godina sa kulturno poodmaklim razvijenim svetom komunicirali kulturom, novoosvešćeni, znanjem oplemenjeni, zdravi građani jedne nove u tradiciji prosvećene Nemanjićke Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, na početku svog današnjeg izlaganja želim da iskoristim priliku da, iako nije tu prisutan, jer je u zvaničnoj poseti Italiji, čestitam predsedniku Narodne skupštine i SPS gospodinu Ivici Dačiću, kao i kolegama iz poslaničke grupe SPS, svim članovima i mnogobrojnim simpatizerima 31 godinu postojanja SPS.

Trideset i jedna godina postojanja u svim okolnostima, prilikama i neprilikama, izuzetan kapital. Trideset i jedna godina postojanja u svojoj vremenskoj niti čuva deo istorije Srbije i srpskog naroda, mnogo znanja i iskustva, poraza i pobeda, mnogo činjenica, mnogo istine.

Možda nije uvek bilo lako, ali ideja socijalne pravde i jednakih šansi za sve, za koje se SPS sve godine unazad zalaže, opstaće sve dok ima ljudi na planeti i nas koji u nju verujemo i verujemo da je dostižna i radimo da je dosegnemo, zarad nas samih kao i društva u celini.

Kada govorimo o današnjoj tački dnevnog reda koja se tiče izbora člana Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, neko bi rekao - to je samo još jedan izbor člana nekog saveta, ali ipak ne.

Važnost postojanja Regulatornog tela za elektronske medije je izuzetno velika, jer smo svi svesni uticaja medija na celokupnu društvenu atmosferu, polarizacija koje se pravi sa namerom ili bez nje, devalvacije sistema vrednosti i ponašanja, a posebno mladih ljudi, ali i političkih činilaca i naravno propagiranja kulture, odnosno nekulture koja nas okružuje.

Shodno članu 22. Zakona o elektronskim medijima koji određuje delokrug rada Regulatora, REM zbog svih navedenih nadležnosti nosi vrlo važan deo odgovornosti za medijsku atmosferu u društvu.

Važno je da istaknem da smatram da su predloženi kandidati, gospodin Božidar Zečević i gospodin Stanko Crnobrnja dva izuzetna kandidata sa perfektnim biografijama i nisam sigurna da sam sa godinama koje imam pozvana da komentarišem njihov lik i delo na drugi način osim da se iskreno zahvalim Udruženju filmskih umetnika na predlozima koji su uputili Odboru za kulturu i informisanje Narodne skupštine.

Kandidatu koji će biti izabran želim puno uspeha u radu koji će podrazumevati da svoje stavove koji su i predstavili kroz razgovor sa članovima Odbora za kulturu i informisanje izguraju do kraja i bar delimično pokušaju da postave na svoje mesto sve o čemu su govorili u svojim izlaganjima.

Jedan i drugi kandidat su naravno sa svim svojim znanjem, iskustvom i intelektom apsolutno svesni svih faktora i činilaca medijske atmosfere, te me lično raduje što su istakli javni govor kao prvu stanicu sa koje treba krenuti i reagovati kako bi se mladi ako još imamo vremena usmerili ka kulturi, obrazovanju i onoj staroj "lepa reč i gvozdena vrata otvara", a da su tuča, nasilje, ružan rečnik, promiskuitet, kriminal samo smernica za nešto što se ne zove "happy end".

Svesni su kandidati i težnja pružalaca medijskih usluga ka monopolu, što u tržišnoj utakmici možemo razumeti, ali ne možemo smetnuti sa uma da su određeni komercijalni pružaoci medijskih usluga korisnici nacionalnih frekvencija i kao takvi bi prvi oni morali da se pridržavaju Zakona o elektronskim medijima, ali i programskih koncepata zbog kojih su im iste frekvencije i dodeljene, jer kao takvi predstavljaju izuzetno moćne institucije kulture ili bi to bar trebali da predstavljaju.

Danas ovde ako uzmemo u obzir ko su kandidati i njihove biografije, znanje i iskustvo, nije upitan kvalitet devetog uma koji će Savet Regulatora dobiti, već je važnije da kao nadzorni organ Regulatora govorimo o ulozi i aktivnosti tela koja je strategija razvoja sistema javnog informisanja, a koje je Vlada usvojila u januaru 2020. godine, u praksi ne vidi kao potpuno nezavisno i to delom zbog nedostatka u regulativi, a delom zbog neadekvatne primene ili izostanka primene već postojećeg regulatornog okvira, što je možda najviše vidljivo pod kontrolom rada pružalaca medijskih usluga.

Po važećem Zakonu o elektronskim medijima jasno su navedene obaveze pružalaca medijskih usluga u odnosu na programske sadržaje koje podrazumevaju da je pružilac medijske usluge dužan da doprinese podizanju opšteg kulturnog i obrazovanog nivoa građana, kao i da ne pruža programske sadržaje koje ističu i podržavaju narkomaniju, nasilje, kriminalno ili drugo nedozvoljeno ponašanje, da se u svim programskim sadržajima poštuje dostojanstvo ličnosti i ljudska prava, a da se Regulator naročito stara, da se ne prikazuje ponižavajuće postupanje i scene nasilja, osim ako za to postoji programsko i umetničko opravdanje.

Govoreći iz svog ličnog ugla vrlo često se kao konzument medijskih sadržaja nisam osećala zaštićeno od strane Regulatornog tela kada su u pitanju određene scene nasilja koje smo imali prilike da ispratimo u pojedinim rijaliti programima, a uverena sam da se veliki deo javnosti slaže sa mnom i oseća isto ili slično kao ja, posebno ako imamo u vidu da je određen broj najmlađih kojima su navedeni sadržaji, takoreći pri ruci, u ad hok sprovedenim anketama izrazili su želju da kad porastu da umesto Ivane Španović ili Novaka Đokovića postanu viđene starlete ili žestoki momci.

Ono što i Zakona o elektronskim medijima i strategija razvoja sredstava informisanja jasno vide je potreba da se podrži razvoj medijskog pluralizma, koji podrazumeva raznolikost vlasništva, izvor informacija i medijskih sadržaja.

U pogromu većine pružalaca medijskih usluga dominiraju isključivo zabavni sadržaji, uključujući i već pomenute rijalite programe izuzev informativnog programa koji ima relativno fiksirano mesto i utvrđen obim, dok su dečiji, naučno-obrazovani, kulturno-umetnički programi zastupljeni u zanemarljivim procentima ili se uopšte ne prikazuju na komercijalnim televizijama.

Sve navedeno potvrđuje i Izveštaj REM-a za 2020. godinu o programima koje su emitovali komercijalni pružaoci medijskih usluga.

Opšti zaključak Izveštaja je da se kod skoro svih komercijalnih pružalaca medijskih usluga kulturno-umetnički, dokumentarni, naučno-obrazovani, dečiji, sportski program uopšte ne emituje ili se emituju u procentu ravnom statističkoj grešci.

Programska politika emitera je programska politika emitera, ali zabrinjava činjenica što je u REM u svom Izveštaju jasno konstatuje da emiteri ne ispunjavaju uslove pod kojima su im dodeljene frekvencije po programskom elaboratu koji su sami pripremali i kojim su se prijavili na konkurs. I, umesto da reaguje, REM ostaje nem na neispunjavanju uslova, kao i na različite scene nasilja i loših primera ponašanja u rijalitih programima, kao i na mnoge druge pojave koje na društvo i mladi imaju negativan uticaj.

U nedostatku regulative REM ima prostor samo za prekršajne postupke koji se najviše tiču prekršaja Zakona o oglašavanju različitih proizvoda ili suplemenata.

Zašto je važno da se naprave promene zakonske regulative i da damo REM-u neophodna ovlašćenja, prostor za reagovanje, prostor za izricanje adekvatnih mera, novčanih i drugih sankcija, pa sve do potencijalnog oduzimanja date nacionalne frekvencije, kojima bi se autoritet REM-a ostavio?

Zbog zapostavljanja potreba svih konzumenata medijskih sadržaja, a najviše zbog mladih ljudi, dece, zbog podataka iz istraživanja Ministarstva omladine i sporta, o kojima sam govorila u svom prethodnom izlaganju na istu ovu temu, da samo 4% i 6% mladih ispitanih vidi naučnike i umetnike kao svoje uzore, da 90% ispitanih mladih nikada nije bilo član nijednog kulturno-umetničkog ili sportskog društva, niti to namerava.

Moramo misliti i na kritičku misao koju deca i mladi ljudi ne mogu izgraditi bez jasnih smernica porodice, prijatelja, škole i društva na koje veliki uticaj imaju medijski sadržaji koji su sa televizija prelivaju na društvene mreže i portale i postaju dostupni i praktično opšte prihvaćeni.

Moramo kao društvo primerom pokazati generacijama koje dolaze da nema lake zarade, da je rad stvorio čoveka, da vrednujemo znanje, pamet, lepo ponašanje, da imamo moralnu vertikalu u svakom smislu i da bavljenje kriminalom nema svoj srećan kraj, kao što se možda prikazuju u filmskim i serijskim, pa i nekim rijaliti programima.

U ime poslaničke grupe SPS i u svoje lično ime budućem izabranom članu Saveta regulatora, kao i celom Savetu, želim puno uspeha u radu i da kao tim deluju hrabro i složno, jer građani Srbije očekuju naše i vaše rezultate, a posebno na polju koje direktno ili indirektno utiče na njihovu decu i unuke i njihov intelektualni i duhovni razvoj, pa samim tim i njihovu budućnost.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvažena ministarka, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, možda tema penzijskog i invalidskog osiguranja meni kao umetniku ne pristaje u smislu da sigurno nisam stručna i kompetentna kao možda druge kolege poslanici na ovu temu, ali kao narodni poslanik, a pre svega građanin, odnosno građanka i državljanka Republike Srbije želim da odgovorim izazovu i učestvujem u diskusiji na temu koja je večna boljka svih država sveta, čak i onih najrazvijenijih, a to je upravo tema penzijskog i invalidskog osiguranja.

Ovo je tema koja se tiče svih nas. Svi imamo ili smo imali bake ili deke i svi smo se kao deca radovali kojoj crvenoj koju bismo dobili u školsku knjižicu za dobre ocene na kraju školske godine. Sada su i naši roditelji penzioneri, a i sve nas, uz malo sreće i zdravlja, sigurno očekuju penzionerski dani.

Penzijsko i invalidsko osiguranje se upravo zove osiguranje jer treba da predstavlja sigurnost sa sadašnjosti i sigurnost za budućnost, ali i obezbeđivanje bar pristojnog ili čak dobrog životnog standarda i kada se radni vek pojedinca privede kraju.

Takva vrsta osiguranja, pored obezbeđivanja životnog standarda, treba da obezbedi dostojanstvo svih građana koji u svojim penzionerskim danima imaju više potrebe za negom, nego u svojim radnijim životnim fazama. Zato je svaki pokušaj unapređivanja sistema penzijskog i invalidskog osiguranja izuzetno važan, jer na taj način država pokazuje svoju opredeljenost da podjednako brine o svim svojim građanima, a posebno onima koji su možda i najosetljivija društvena grupa.

Iako izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, o kojima danas govorimo, nisu suštinske izmene i dopune zakona, svejedno se moramo osvrnuti na osnovni cilj svih do sada donesenih promena, a to je prilagođavanje obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja kao osnovnog dela penzijskog sistema demografskim promenama, pre svega procesu starenja stanovništva, ekonomskim okolnostima, ali i prilagođavanju strateškom opredeljenju države za uspostavljanje moderne i efikasne administracije.

U procesu prilagođavanja penzijskog i invalidskog osiguranja državnim prilikama i nasleđenim posledicama prethodno pogrešno donetih odluka napravljeni su rezovi koji su u datom trenutku delovali kao dobro rešenje za spas fiskalnog sistema Republike Srbije.

Penzioneri su verovali svojoj državi i zato mi danas ovde, neki novi poslanici sutra, sadašnja i svaka buduća Vlada moramo opravdati dato poverenje i omogućiti penzionerima ono što su svojim radom zaslužili, dostojanstvo i bezbrižnost kada je reč o stabilnosti i rastu njihovih penzija.

Upravo iz tog razloga će, sigurna sam, biti još izmena i dopuna ovog zakona, možda čak i potpuno nov zakon koji bi na koncu doneo neophodne suštinske promene i potencijalno trajno dobro fiskalno odgovorno rešenje kada je reč o održavanju nivoa i potencijalnom daljem rastu penzija.

Švajcarski model koji je kod nas na snazi kada se radi o obračunu penzija, po ocenama i proračunima stručnjaka, predstavlja dugoročno održiv model, budući da paralelno prati i inflaciju i prosečnu zaradu, čime se održava kupovna moć penzionera na približno istom nivou u odnosu na ekonomska dešavanja.

Iako jedan od najboljih sistema na svetu, pored holandskog i kanadskog, švajcarski sistem takođe ima svoje nedostatke koji se najviše ogledaju u brizi kako će penzije biti isplaćivane budućim generacijama, to jest kako održati sistem da ne kolabira.

Jedna od tema koja se i u Švajcarskoj diskutuje su starosna dob za odlazak u penziju, ali i razlika u iznosu penzija u zavisnosti da li se radi o ženi ili muškarcu, jer podaci iz statistike pokazuju da žene primaju čak i za trećinu manju penziju u odnosu na muškarce zbog manjih zarada za vreme radnog vek,a što predstavlja interesantan podatak za razmišljanje i eventualno dalje razmatranje i upoređivanje sa našim podacima.

Takođe, interesantno je napomenuti da je starosna granica za odlazak u penziju na nivou cele Evrope skoro identična, što svuda otvara prostor za diskusiju, jer se produžavanjem radnog veka broj osiguranika u fondovima održava dok se nova radna mesta ne obezbede, a mladi ljudi za to vreme ne dobijaju svoje šanse brzo i jednako koliko bi trebalo.

Ono što kao pripadnik mlađe generacije moram da istaknem je činjenica da mladi ljudi žele svoje šanse i prilike za zaposlenje koje im svima treba podjednako dati, a regulative o pomeranju starosne granice u tome ne pomažu ukoliko se ne otvaraju nova radna mesta koja su neophodna kako bi se i sredstva u Fondu uvećavala i potencijalno i penzije bile veće.

Takođe, u skladu sa životnim vekom stanovništva, koji se produžava, a nacije stare, otvaraju se mogućnosti za investicije i sporazume, kao što su ugovori o osiguranju koji su, na primer, potpisali „Union Bank of Switserland“ sa britanskim penzionim fondom u iznosu od 1,4 milijarde funti, HSBS „The Hongkong and Shanghai Banking Corporation“ na sedam milijardi funti i … na deset milijardi funti. Takvi ugovori, između ostalog, pokazuju po ko zna koji put interes finansijskih korporacija da budu involvirani u penzione fondove kako bi stvorili prilike i dodatne šanse za obrt novca.

Tu činjenicu bismo možda sami trebali da iskoristimo, ali samo kao vid potencijalnog trajnog obezbeđivanja našeg penzionog fonda, a nikako kao formulu kojom bismo dopustili da se različiti menadžmenti igraju sa parama naših penzionera kroz različite akcije na berzi.

Kroz dugoročne perpetum mobile projekte koji bi punili penzioni fond, pored socijalnih doprinosa, pomoglo bi se smanjivanje ili potpuno ukidanje subvencija države penzionom fondu, koje sada iznose 141.750.000.0000 dinara, što predstavlja negde oko 1.200.000.000 evra u 2021. godini, država bi na taj način svojim penzionerima mogla obezbediti stabilnost i sigurnost i opravdala već pomenuto dobijeno poverenje.

Kako održati penzije i kako povećati penzije? Dobre odluke vlasti su sistem održale, ali s obzirom da je, po rečima stručnjaka, idealan odnos zaposlenih i penzionera 4:1, a donekle prihvatljiv 3:1, dolazimo do zaključka da država pravi izuzetne napore da redovno i sa uvećanjima isplaćuje penzije, imajući u vidu da je u PIO fondu na dan 31. decembra 2020. godine registrovano skoro 1,7 miliona penzionera, a da je obavezno osigurano skoro 2.700.000 osiguranika, što kada se iznese kao odnos zaposlenih i penzionera predstavlja negde 1,3-1,5:1, zavisi koji je dan preseka.

Sve to nam govori da do dostizanja odnosa 3:1 mogu proći godine ili možda i decenije ako se oslonimo samo na uvećavanje broja radnih mesta, a na čemu država konstantno i odgovorno radi.

Konstantno povećavanje broja radnih mesta koje se otvaraje i zapošljavanje radno sposobnog stanovništva je izuzetno važna stvar iz mnogo razloga, ali kako bismo nadomestili nedostatak u sredstvima Fonda koja se Fondu isplaćuju iz budžeta države, a kako bi država sama sebi olakšala, najbrojnijoj grupi penzionera, čije su penzije između 10 i 15 hiljada dinara, koji čine 21,5% penzionera, potencijalno omogućiti rast penzija i potencijalno dostizanje nivoa egzistencije koje bi podrazumevao pokrivenu potrošačku korpu, moramo razmišljati o alternativama koje potencijalno mogu biti i trajno dobro rešenje. Te alternative mogu biti veliki projekti u novoj oblasti koju bi država odabrala i tako organizovala konstrukciju da penzioni fond u odgovarajućoj pravnoj formi bude potencijalni suvlasnik.

S obzirom da sam prisustvovala osnivačkom sastanku Parlamentarnog foruma za energetsku politiku Srbije i da sam pažljivo i tada, a i inače redovno pratila i slušala izlaganja kako ministarke, tako i stručnjaka iz oblasti energetike, posebno na temu obnovljivih izvora energije i njenih ekoloških i ekonomskih potencijala i benefita, daću jednu ideju koja kada dolazi od umetnika može delovati neozbiljno, ali opet možda je vredna bar razmatranja.

Naime, dugo se govori o velikom i važnom projektu „Đerdap 3“, čija proizvodna snaga od 2.400 megavata predstavlja veliku razvojnu šansu za Srbiju. Realizacijom „Đerdapa 3“ i godišnjeg prometa koji bi bio negde na nivou od 1.800.000.000 evra, Srbija bi pratila energetsku tranziciju Evrope samim povećavanjem proizvodnje zelenih kilovata i sa Đerdapom 1, 2 i 3 postala energetski lider u ovom delu Evrope.

Promet od oko 1,8 milijardi evra je računat na osnovu cene od 15 evrocenti, što prema podacima Eurostata predstavlja približno prosečnu cenu kilovat časa u EU u 2021. godini, dok je zeleni kilovat dosta skuplji od pomenutih 15 evrocenti, ako uzmemo u obzir da zemlje koje kupuju zelene kilovate time dobijaju i veće karbonske kredite.

U ovakvom gigantskom projektu država bi mogla da dodeli suvlasništvo penzionom fondu u određenoj pravnoj formi koja bi bila moguća, čime bi se obezbedio perpetum mobile dopune sredstava penzionog fonda i umanjivanje subvencija države koja su sada na nivou od oko 1,2 milijarde evra. Time bi se automatski otvorio prostor da država raspolaže sa značajno većim sredstvima u budžetu, koja bi mogla opredeliti ulaganje u obrazovanje, zdravstvo, infrastrukturu, socijalne programe, ali i na ulaganje u kulturu. Ta ulaganja bi bila preko potrebna infuzija da se realizuju svi sjajni već započeti projekti i realizovale nove ideje koje Ministarstvo kulture i kulturni radnici već razvijaju.

Takođe, samim ojačavanjem stubova penzionog fonda sigurno je da bi se trajno moglo regulisati i osigurati nacionalne penzije, odnosno nacionalna priznanja pojedincima koji su ostvarili značajne rezultate u svojim oblastima, bilo da su sportisti, umetnici ili drugi pojedinci sa izuzetnim doprinosom za naše društvo i kulturu.

Pozvala bih sve direktne zainteresovane penzionere i njihova udruženja, PIO fond, ministarstva, Vladu i celo društvo da se okupe oko iznalaženja najboljih rešenja za uspešno funkcionisanje penzionog sistema, jer uspešno funkcionisanje penzionog sistema ima ogromne reperkusije na funkcionisanje celog društva.

U tom kontekstu bih pomenula mnogobrojne iskaze zahvalnosti penzionerima od strane predsednika Republike Aleksandra Vučića na njihovom stoičkom razumevanju i prihvatanju mera stezanja kaiša u cilju postizanja ekonomske stabilizacije, za koju su najviše žrtve poneli baš penzioneri i zahvaljujući kojima je inicijalno ozdravio budžet, a onda značajno bazirano na tome, krenula u ozdravljenje i celokupna privredna aktivnost.

Zbog svega toga, sazrelo je vreme da se inovativnim metodima, kao i permanentnom brigom o svim sadašnjim, ali i budućim penzionerima, dođe do najuspešnijih formula za trajno unapređenje funkcionisanja PIO fonda, iz čijih će dalje izvora svaki penzioner moći da ostvari život dostojan čoveka i njegovog minulog rada.

Iz toga, nek neki budući Đerdapi tri bar delimično pređu u ruke penzionera, pa da i oni poput američkih ili švedskih uživaju na Floridi, ali, zašto da ne, i u lepotama naše majke Srbije.

Kraj svog izlaganja bih završila rečima predsednika Narodne skupštine i Socijalističke partije Srbije, gospodina Ivice Dačića, koje u potpunosti oslikavaju kako moj, ali i stav svih socijalista: „Želimo Srbiju u kojoj biti star nije sramota, a biti penzioner ne znači biti siromašan i diskriminisan. Moramo dati sve od sebe i svoje pameti da to i ostvarimo.“ Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, na samom početku mog današnjeg izlaganja želela bih da čestitam predloženim kandidatima od kojih će jedan biti izabran za člana Saveta Regulatornog tela za elektronske medije i da onom kandidatu koji bude izabran poželim puno uspeha u radu.

Ovo telo je izuzetno važno kako za medijsko nebo u Republici Srbiji, tako i za celokupnu društvenu atmosferu na koju pored svih ostalih činilaca medijski sadržaj imaju izuzetno veliki uticaj, a gde REM kao jedna od institucija nadležna za sprovođenje zakona iz oblasti javnog informisanja treba da ima neopisivo važnu ulogu.

Upravo iz razloga sa kojim smo sigurno svi saglasni, a to je da su svi mediji posebno pružaoci medijskih usluga koji funkcionišu kao mediji i kojima su dodeljene nacionalne frekvencije svojevrsni izuzetno moćni institucije kulture sa velikim uticajem javnog mnjenja i atmosferu u društvu, želim da apostrofiram ovlašćenja REM po važećim zakonima o elektronskim medijima, kao samostalna nezavisna regulatorna organizacija sa svojstvom pravnih lica vrši u cilju unapređivanja kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija, doprinosa o čuvanju zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja, zaštiti interesa javnosti u oblasti elektronskih medija i zaštite korisnika usluga elektronskih medija u skladu sa zakonom na način primeren demokratskom društvu.

Po svom delokrugu rada, kako se navodi u članu 22. važećeg Zakona o elektronskim medijima, Regulator između ostalih nadležnosti u obavezi je da kontroliše rad pružilaca medijskih usluga i stara se o doslovnoj primeni odredaba zakona, izriče mere pružaocima medijskih usluga i daje inicijativu za donošenje izmene zakona i drugih propisa, utvrđuje bliže pravila koja se odnose na programske sadržaje, a u vezi sa zaštitom dostojanstva ličnosti i drugih ličnih prava, zaštitom prava maloletnika, zabranu govora mržnje, vrši istraživanja potreba korisnika medijskih usluga i štiti njihove interese, podstiče očuvanje i zaštitu srpske kulture i jezika, kao i kulture jezika nacionalnih manjina, podstiče razvoj stvaralaštva u oblasti medijskih usluga.

Strategija razvoja sistema javnog informisanja koji je Vlada usvojila u januaru 2020. godine, a čija je vizija da se obezbedi povoljno okruženje za slobodu informisanja, protok ideja i mišljenja i ostvarivanje javnog interesa koji će dovesti do urađenog i bogatog medijskog tržišta.

U svom sadržaju obuhvata veliki broj ciljeva, za koji se u samoj Strategiji navodi da nisu u potpunosti ispunjeni, a koji se naročito odnose na stvaranje pogodnog okruženja za razvoj slobode izražavanja i podsticanje razvoja medijskog tržišta koje podrazumeva obezbeđivanje adekvatnog finansijskog okvira za funkcionisanje javnih medijskih servisa, ali i obezbeđivanje nezavisnosti Regulatornog tela u oblasti elektronskih medija.

Strategija, takođe jasno izlaže da je nezavisnost Regulatora koje govorimo formalno proklamovana, ali da u praksi nije u potpunosti obezbeđena i to delom zbog nedostatka u regulativi, a delom zbog neadekvatne primene ili izostanka primene postojećeg Regulatornog okvira, što je vidljivo u različitim procesima koji se tiču funkcionisanja REM-a, a možda najviše kontrole rada pružalaca medijske usluge od strane REM-a.

Član 47. važećeg zakona, stavovi 3. i 4. predviđaju obaveze pružalaca medijskih usluga u odnosu na programske sadržaje koje podrazumevaju da je pružalac medijske usluge dužan da doprinese podizanju opšteg kulturnog i obrazovanog nivoa građana, kao i da ne priča programske sadržaje koji ističu i podržavaju narkomaniju, nasilje, kriminalno ili drugo nedozvoljeno ponašanje, kao i sadržaj koji zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca.

Dalje, član 50. podrazumeva obavezu da se u svim programskim sadržajima poštuje dostojanstvo ličnosti i ljudskih prava, a Regulator se naročito stara da se ne prikazuje ponižavajuće postupanje i scene nasilja, osim ako za to postoji programsko i umetničko opravdanje.

Zakon predviđa i zabranu govora mržnje, tj. član 51. staranje Regulatora da sadržaj pružaoca medijske usluge ne sadrži informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili bilo koja vrsta nasilja iz bilo kog razloga.

Ono što je takođe važno je da je Zakon izričit kada je zaštita maloletnih lica u pitanju, posebno odnoseći se na programske sadržaje koji mogu da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika i da ti sadržaji moraju biti jasno označeni i ne objavljivati se u vreme kad se osnovano može očekivati da ih maloletnici prate.

Ono što i Zakon o elektronskim medijima i Strategija razvoja sredstava informisanja jasno vide, to je potreba da se podrži razvoj medijskog pluralizma, koji, između ostalog, podrazumeva i raznolikost medijskih sadržaja.

U programu većine pružalaca medijskih usluga dominiraju isključivo zabavni sadržaji, uključujući rijaliti programe, izuzev donekle informativnog programa koji ima relativno fiksirano mesto i utvrđen obim dok su dečiji naučno obrazovni i kulturno-umetnički programi zastupljeni u zanemarljivim procentima ili se uopšte ne prikazuju na komercijalnim televizijama.

Opšti zaključak je da komercijalne televizije ostaju u okvirima vrlo jednoličnog programskog sadržaja, zasnovanog uglavnom na formatima informativnog i zabavnog karaktera, te cilj postizanja medijskog pluralizma Strategija vidi kao jedan od neophodnih za dostizanje.

Sa namerom sam svoje izlaganje koncipirala tako da učešće u diskusiji na temu koja potencijalno predstavlja klizav politički teren iskoristim za isticanje važnosti i ovlašćenja koje REM ima i ovlašćenja koji svaki član saveta izabran u ovom Domu dobija, ali pre svega, za isticanje društvene i kulturološke uloge Regulatora imajući u vidu kako i koliko mediji utiču na decu i mlade, količinu slobodnog vremena koji mladi provode prateći medijske sadržaje, a posebno ću se osvrnuti na podatke koje oslikavaju vrlo precizno kako generacije koje tek stasavaju vide društvo, sebe u društvu, kako vide medije, i šta misle kako mediji vide njih ili ih ne vide, da li su i koliko zadovoljni medijskim sadržajima koji se emituju kako vide kulturni život oko sebe i koliko učestvuju u njemu.

Upravo iz tog razloga navešću samo deo statistika koje sam preuzela iz nekoliko istraživanja, kojim su ispitani mladi, starosti od 15 do 30 godina. Na pitanje da li su mladi i problemi mladih zastupljeni u medijima, 88% je govorilo da nisu, tj. da su mladi u medijima nevidljivi.

Drugi odgovori su bili da ih mediji prenose kao osobe bez stavova, da su ili izuzeti iz medija ili predstavljeni veoma loše, da nisu uopšte zastupljeni, da među pozitivnim primerima uglavnom imamo sportiste i dobre učenike, a da su velikim delom predstavljeni kao huligani, problematični, pasivni, promiskuitetni, narkomani, alkoholičari, da su predstavljeni kroz nasilje ili kroz starlete.

Ono što je posebno važno, mladi možda ne gledaju programe tradicionalnih medija putem njih samih, ali su prisutni na portalima i mrežama na kojima mediji gotovo sve što proizvedu prenose i prelivaju i na taj način sadržaji dolaze do mladih. Televizija kao televizija nije jedini način kojim se TV stanice obraćaju mladima, iako je 35% odgovorilo da se informišu i preko televizije.

Ispitanici su u okviru istraživanja govorili o različitim pristupima i smatraju da se uvek pažnja posvećuje problemima, a ne afirmaciji mladih, pa navode da uspesi dobijaju tek po neki minut ili pasus, a da određene senzacije i senzacionalni problemi dobijaju naslovne strane i velike priloge.

Kao još uvek mlad umetnik i sama mogu da se poistovetim sa izjavama mladih ljudi koji kada žele da predstave javnosti svoj uspeh, talenat ili priču za primer nailaze na poteškoće u dobijanju medijskog prostora ili na nerazumevanje kada je u pitanju delatnost kojom se bave, s obzirom da na svojim počecima nisam uvek imala podršku i razumevanje svih medija za svoj izraz, već samo od strane pojedinih kojima ću zaista zauvek biti večno zahvalna.

Kada su upravo talenti u pitanju, istraživanje koje je sprovelo Ministarstvo omladine i sporta pokazuje da postoji ujednačenost u mogućnostima za razvijanje talenata i kreativnosti kada su u pitanju različite regije zemlje, te tako 41% mladih iz istočne i južne Srbije smatra da nema dovoljno datih mogućnosti.

Na pitanje da li su se mladi ispitanici bavili, bave ili planiraju da se bave nekom od kulturno-umetničkih aktivnosti, 80% ističe da nisu nikada, niti planiraju, a na neke od aktivnosti kao što su gluma ili slikanje čak 90% je odgovorilo da ih to nikada nije zanimalo, niti su probali.

Slobodno vreme oko 50% ispitanika redovno provodi na društvenim aplikacijama, 90% redovno surfuje internetom. Već sam pomenula, mladi imaju apsolutni pristup i svim drugim medijskim sadržajima koje ne moraju gledati direktno, tj. svi televizijski sadržaji se tamo prelivaju.

Ono što posebno može zabrinuti jeste podatak da oko 90% mladih nikada nije bilo član ni jednog sportskog, niti kulturno-umetničkog društva.

Možda ovi podaci nisu ključni za raspravu o članovima saveta REM-a, ali nam oni govore da neangažovanost mladih u okviru neke forme sportske ili kreativne aktivnosti tom istom mladom čoveku ostavlja mnogo slobodnog vremena u kome se on neminovno okreće sadržajima koji su lako dostupni.

Kao takva forma sadržaja to su svakako društvene mreže, internet kao neophodnost današnjeg svetskog poretka, ali i televizijske forme koje smo već pominjali kroz obavezno obezbeđivanja medijskog pluralizma koji kao društvo moramo obezbediti.

Nikako ne bismo smeli upasti u klopku formata i pustiti da nas format kao takav nosi, već reagovati u istom trenutku kada procenimo da sadržaj može negativno ili već negativno utiče na decu i mlade. Tu pre svega mislim na modele lošeg ponašanja koji se često emituju na televizijama u terminima koji su dostupni svima, najopasnije maloletnicima, gde najveću koncentraciju takvog ponašanja možemo naći kod učesnika rijaliti programa.

Rijaliti program kao format je program savremenog doba i savremene televizije i u njemu samom nema ništa sporno, s obzirom da ima mnogo dobrih primera rijaliti programa koji promovišu talenata za sport, umetnost, kreativnost, različite veštine i znanja. Kao neki od takvih primera su, recimo, „Pinkove zvezdice“, „Ja imam talenat“, „Nikad nije kasno“, „Sa Tamarom u akciji“, „Studio znanja“. To su emisije koje predstavljaju lepšu stranu stvarnosti, odnosno reči rijaliti.

Ono što jeste sporno jesu negativni modeli ponašanja kao nasilje svake vrste, bilo ono verbalno ili fizičko, kao i kriminalne aktivnosti promovišu kao sve prisutne i na neki način normalne, a što nikako ne bi smeli da budu.

Kako REM, tako ni mi kao najviše zakonodavno telo, ali i društvo u celini svojim činjenjem moramo podsećati mlade na činjenicu da besposličarenje i zarada brzog novca nije realna pristup životu, da dostizanje uspeha nije lako, a niko nije ni rekao da će biti.

Kada razmišljamo o uspehu, možemo razmišljati i o Novaku Đokoviću i svim njegovim borbama, bolovima i puknutim žuljevima ili na neku na sceni nežnu balerinu čija baletanka krije natečene zglobove i prste u zavojima.

Ne možemo se svesno oglušavati o skandal za skandalom koji se svakog dana odigravaju u rijaliti programima i moramo omogućiti adekvatno, tj. rigorozno sankcionisanje takvih vidova ponašanja kako samih aktera, ali i pružalaca medijskih usluga, što neće isključiti promociju besposličarenja, ali će bar ukinuti ružan rečnik, skoro pa eksplicitni promiskuitet i promovisanje nasilja.

U istraživanjima koja sam pominjala mladi ili izbegavaju takve vrste programa ili je ukus korisnika medijskih usluga toliko srozan da bi jedino odluka samih emitera da ukinu takvu vrstu sadržaja po cenu da država pomogne i pokrije zarade na koje su emiteri od ovakvih sadržaja navikli bile mere koje će spasiti generacije dece i mladih da ne rastu pod budnim okom žestokih momaka i starleta.

Lično smatram da nijedana cena nije skupa kada je u pitanju vaspitanje i obrazovanje mladih.

Moramo pogledati oko sebe i svi mi zajedno, na čelu sa REM-om, kada je kontrola rada pružalaca medijskih usluga u pitanju, moramo biti odgovorni i pomoći i roditeljima, ali i prosveti da decu vaspitaju i obrazuju.

Ove nedelje smo raspravljali i o Zakonu o srednjem vaspitanju i obrazovanju, jer prosveta ima upravo tu dvojaku ulogu, da obrazuje, ali i da vaspita, i tu svi moramo biti složni i od pomoći kako bi generacije koje dolaze stasale u misleća i produhovljena bića i kako bi se procenat onih kojima su uzori naučnici ili umetnici povećao sa 4% na 6%.

Ne smemo dopustiti da nam deca i mladi postanu i ostanu taoci negativnih modela ponašanja zarad slobodne tržišne utakmice kojoj su svi mediji izloženi i zarad naših često dnevnih političkih stremljenja.

Svi moramo doprineti razvoju kritičke misli i medijske pismenosti, jer smo svi učesnici tog procesa i jednako odgovorni za posledice bile one dobre ili loše.

Stoga, svi moramo biti proaktivniji i koristiti alate koji su nam već na raspolaganju i da izmenama Zakona o elektronskim medijima ili potpuno novim zakonom koji je najavljen za drugi kvartal 2022. godine jasnije podržimo nezavisnost REM-a, posebno u oblastima interne organizacije, plata članova Saveta REM-a i zaposlenih i, pre svega, ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata, izvršenja odluka, kao i mehanizama kao što su novčane sankcije kojima bi se autoritet regulatora konačno ustanovio.

Nezavisnost regulatornog tela je od suštinskog značaja za njegovu efikasnost, ali i za predvidiv i dinamičan razvoj tržišta elektronskih medija, navedeno je u Strategiji razvoja sredstava javnog informisanja, ali pre i posle svega regulisana uloga i ingerencije jednog ovako važnog tela su od izuzetnog značaja za sveukupnu društvenu i kulturnu atmosferu.

Još jednom ću iskoristiti priliku da unapred čestitam budućem izabranom članu Saveta REM-a i da mu poželim, njemu i celom Savetu, puno uspeha u radu.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi ministri sa saradnicima, poštovani narodni poslanici i građani Republike Srbije, kao što sam u svojim dosadašnjim izlaganjima navodila, za mene kao umetnika, a pretpostavljam samo trenutno politički angažovanog građanina, izuzetno je važan svaki dan u ovom visokom domu i svaka sednica na kojoj imamo priliku da diskutujemo o pitanjima koja su vezana za sektor kulture i umetnosti.

Danas se obraćam kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije i zahvaljujem se na poverenju Poslaničkoj grupi SPS i prilici da u raspravi, u kojoj se na dnevnom redu nalazi krovni Zakon o kulturi i njegove izmene i dopune, govorim upravo kao ovlašćeni predstavnik. Kolege poslanici će dalje analizirati detaljnije ostale zakone koji se nalaze na dnevnom redu, te ja lično želim bliže da se posvetim izmenama i dopunama Zakona o kulturi, koji sistemski i suštinski treba da uredi različita pitanja od izuzetne važnosti za kulturu Republike Srbije, funkcionisanje kulturnih mehanizama, ali i da praktično pomogne onima koji po tom zakonu u okviru sektora kulture i funkcionišu, a to su institucije, ustanove kulture, ali pre svega pojedinci, radnici u kulturi i umetnici, oni koji kulturu velikim delom i stvaraju.

Moram da naglasim da je jako važno što se vi, uvažena ministarko Gojković, nećete mi zameriti na izrazu, izuzetno mešate u svoj posao, u svakom pozitivnom smislu i kao što možete zaključiti imate podršku poslaničkih grupa. S obzirom da smo svi stekli utisak da predano pokušavate da štitite interese kulture, nadam se da, i želim, da svojim radim i autoritetom iščupate kulturu iz letargije u kojoj se nalazila proteklih godinama, možda i decenijama, ali da iz štedljivih, kakve i treba da budu ruke ministra finansija, izvučete i isposlujete u budućnosti značajni sredstva za sektor kulture, što bi otišlo verovatno najviše ka konkursima, o kojima ću detaljnije u svom izlaganju i govoriti.

Upravo, kao umetnik, smatram da imam prava da o kulturi govorim iz prvog lica, iz svog ličnog ugla, jer sam ovde, u ovaj visoki dom ušla, kao neko ko zna iz prve ruke, kako u realnosti izgleda život umetnika, kreativaca i kulturnih pregalaca. Kolege poslanici iz sveta umetnosti i kulture, znaju o kakvom se radu i trudu tu radi. Mnogo je rada, učenja, usavršavanja, trema i dilema, žuljeva i krvavih prstiju od vežbanja neuspelih pokušaja i ideja, ali sve to zajedno stvara pojedinca umetnika, kulturnog pregaoca, sa kojim živote svih nas postaju ispunjeniji i kvalitetniji i ako toga možda nismo svi uvek svesni. Uz svakog slikara, muzičara, igrača, pisca, pesnika, vajara i njihova dela, naša svakodnevnica dobija smisao u boji.

Baš danas, oprostili smo se od velikog Miloša Šobajića. Gubimo umetnike, ali ostaju njihova dela, za večnost koju zajednički moramo sačuvati, pametnim odlukama koje ovde treba da donosimo, ako smo možda nekada prema njima bili ne pažljivi i nismo možda uvažavali njihov rad, ostavljajući ih recimo na vetrometini.

Opet ću reći „ars longa vita brevis“ – umetnost je duga, život je kratak. Kako bi moj osvrt na krovni Zakon o kulturi, bio smislen i kako bi se i sama odmakla od opštih mesta, na koje se obično svodi relativno svaka diskusija o kulturi.

Analizirajući predložene izmene i dopune zakona, primetila sam da se, kao izuzetno važni ističu nekoliko njih. Prva se odnosi na konkurse za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, i to u smislu da se rok za raspisivanje konkursa sa 30 dana od dana donošenje budžeta, menja na 60 dana, što po obrazloženju predlagača, treba da pomogne Ministarstvo kulture u proceduri pripreme konkursa i neophodne dokumentacije. To svakako jeste dobra promena, imajući u vidu i potencijalni manjak ljudskih resursa u samom Ministarstvu i obim poslom, kojim se podrazumeva kada je raspisivanje tako važnih konkursa u pitanju.

Prošle nedelje smo na dnevnom redu imali rebalans budžeta kojim se kroz treći paket pomoći građanima obezbedila i bespovratna finansijska pomoć samostalnim umetnicima u ukupnom iznosu od nešto preko 230 miliona dinara. Svakako je jasno da se po ekonomiji ne možemo meriti sa jednom bogatom Nemačkom koja za oporavak kulture i kreativnih industrija od kovid krize obezbedila čak 50 milijardi evra, odnosno 1,55% svog BDP, a po glavi stanovnika gde je to bilo negde na nivou od oko 602 evra. Kada se zbirna pomoć koju smo mi kao država opredelili za kulturu u cilju ublažavanja posledica kovida u iznosu od oko 3,8 miliona evra, ne računajući dodatnim 83 miliona dinara koji su juče usvojeni, to se sve razdeli po glavi stanovnika, dolazimo do 0,54 evra, što je u odnosu na bogatu Nemačku oko hiljadu puta manje, a što ne podleže logici u reciprocitetu, imajući u vidu da je naš BDP otprilike sto puta manji od BDP Nemačke, ali ne i hiljadu puta manji. Ovakve statistike zabrinjavaju i pozivaju da svi zajedno kao zakonodavna i izvršna vlast, ali i kao društvo odredimo kurs kulture i kulturne politike.

U svom prošlo nedeljnom izlaganju o rebalansu sam iznela predlog, a tada je bio prisutan ministar finansija, da se potencijalno predvidi novi paket mera pomoći u svrhu prevencije i oporavka od kovid krize koji bi umesto bespovratnih sredstava u vidu minimalca, umetnicima bio dodeljen kroz potencijalni drugi krug konkursa Ministarstva kulture kako bi se pored konkretne finansijske pomoći potpomoglo i iniciralo stvaralaštvo, jer moramo imati na umu da u velikoj meri kreativci funkcionišu u suživotu sa svojim talentima i kreacijama i proces stvaranja im je neophodan pored osnovne egzistencije i gašenje egzistencijalnog požara. Koju dodeljena pomoć donekle može da obezbedi.

S obzirom da sam se dotakla rebalansa budžeta za 2021. godinu, ne mogu a da se ne osvrnem na uvećanje finansiranja sektora kulture i dostizanje dugo iščekivanog 1,01% za kulturu. U svojoj dosadašnjoj relativno kratkoj poslaničkoj aktivnosti bila sam uporna i možda dosadna kada je tema pojačanja finansiranja kulture u pitanju, ali kao što sam već navela, kao neko ko govori iz prvog lica kada govori o umetničkom delovanju, smatram da je ovih 1,01% samo dobar početak stremljenja ka konačnom opredeljenju da kultura bude na pijedestalu na kom i zaslužuje da bude i vesnik napretka u smislu da se kič i šund prirodnim procesom moraju vratiti na margine društva odakle su i potekli, a da centralna mesta u našoj svakodnevnici zauzmu prave vrednosti, pozitivna selekcija i crpljenje svih intelektualnih kapaciteta kojima kao društvo raspolažemo.

Sigurna sam da ne moram da ističem dodatno da je važno da dostignut procenat u kulturu nikako ne bismo smeli smanjivati i da taj procenat treba da bude samo veći, da ovo povećanje ne bude samo trenutno jer su ga na jedan posto slikovito rečeno izgurali određena povećanja za sektor filmskog stvaralaštva, konačno odu u manastir Hilandar, zajam za infrastrukturu u kulturi i pomoć samostalnim umetnicima, što sve zajedno predstavlja izuzetno važne stvari. Našu ekonomsku stabilnost postignutom odgovornom politikom, moramo obratiti pažnju prema kulturi i na taj način dostići zemlje u regionu po davanjima za kulturu. Podsećanja radi, Severna Makedonija izdvaja 1,23, Hrvatska 1,76, dok je Crna Gora budžetom za 2020. godinu opredelila 1,34% za sektora kulture.

Kada govorimo o davanjima po glavi stanovnika, moramo učiniti sve što možda do sada nismo, kako bismo iznos od 15 evra po glavi stanovnika koji smo izdvajali pre rebalansa podigli i potencijalno dostigli zemlje regiona, imajući u vidu da Severan Makedonija po glavi stanovnika za kulturu izdvaja 27, Crna Gora 36, Hrvatska i Mađarska oko 40 evra.

Podsetila bih da smo nedavno u ovom visokom domu izglasali Sporazum o zajmu za infrastrukturu u kulturi koji predstavlja sjajnu priliku da se određene ustanove kulture renoviraju i obezbede im se uslovi za rad, ali da bi se iste te ustanove ispunile programima i sadržajima lokalne samouprave dobile dovoljno sredstava za finansiranje tih sadržaja, ponovo bih želela da predložim da se u okviru zajmova i međunarodnih sporazuma i prodaju obveznica obezbede dodatna sredstava koja bi kroz, recimo, fond za opstanak i preporod srpske kulture omogućila funkcionisanje svih kulturnih delatnosti.

U trenutku kada se ceo svet bori sa krizom, kada kao država gradimo bolnice, obezbeđujemo vakcine i rešavamo važna politička pitanja, možda predlog za zajam u aproksativnom iznosu od oko 50 miliona evra zvuči ambiciozno, ali ukoliko osvestimo važnost prisustva kulture i to kako bi ta sredstva instant dovela do povećanja davanja u kulturu po glavi stanovnika sa 15 na 22 do 23 evra, taj iznos bi bio pravi iskorak u pravom smeru.

Navedena sredstva bi se mogla opredeliti kako konkursima Ministarstva kulture za projekte i programe ustanova kulture, osposobljavanje srpskih kulturnih centara u svetu i umetničkih programa srpskih umetnika u svetu, stipendije za studiranje talentovanim umetnicima na prestižnim univerzitetima sveta i naročito aktiviranje rada kulturno-umetničkih i sportskih sekcija u oko 1600 škola i dve hiljade izdvojenih odeljenja u cilju kulturnog opismenjavanja dece i mladih sa obezbeđenim sredstvima za nastavna ili van nastavno osoblje.

Neko će reći da sredstava za sektor kulture ima dovoljno, da je upitna samo distribucija i pravična raspodela, što svakako jeste važno, ali s obzirom da sam se dotakla teme konkursa koji su izmenama i dopunama Zakona o kulturi i obuhvaćeni, moram da istaknem da sam kroz analizu rezultata konkursa, period od 2017. godine do 2020. godine, dakle, za period od četiri godine utvrdila da je na konkurse stizao približno isti broj prijava po različitim delatnostima savremenog stvaralaštva i na konkurse u oblasti kulturne delatnosti za decu i mlade i da je uvek dve trećine, a nege i tri četvrtine projekata odbijeno.

Čitajući obrazloženje komisije došla sam do zaključka da projekti koji su odbijeni nisu svi bili manje vredne finansiranja, već je komisija u obrazloženjima naglašavala da su negde sredstva limitirana i da su dodeljena sredstva mogla pokriti samo određen broj projekata, što složićete se otežava posao kako ministarstvu, komisiji, ali i prijavljenima koji svoje projekte prijavljuju, jer ih to usmerava na traženje alternativnih sredstava finansiranja gde pojedini projekti i manifestacije nikada ne ugledaju svoje svetlost dana, ne budu realizovani, iako su možda izuzetno kvalitetni.

Birajući socijalnu pravdu upravo zato sam i iznela ovaj predlog koji bi mogao biti sledeći paket mera pomoći kulturi u fazi kada smo za prevenciju možda i zakasnili, ali za ublažavanje posledica nastalih kovidom, možda još uvek nismo. Dobro je što ustanove kulture imaju nesmetano finansiranje svojih regularnih mesečnih troškova. Dobro je što funkcionišu i održavaju programe i u pandemijskim uslovima, ali to je sve na žalost stanje hibernacije koje će proći, a kada prođe moramo biti spremni da nastavimo žustro napred i pomognemo i podstaknemo dalji razvoj kulture i umetnosti.

Iako na dnevnom redu nije finansiranje kulture, morala sam da istaknem i taj deo koji je neophodan za funkcionisanje sektora, pored naravno izuzetno važnih izmena krovnog Zakona o kulturi, a koji se tiče konkursa koji sam već pomenula, kao i sledećih izmena i dopuna.

Izmena koja predviđa upis ustanova u registar APR umesto Privrednog suda bi trebala da omogući ustanovama kulture da imaju ravnopravni status u svim ostalim telima, koje stiču status pravnog lica i logičan je predlog da se Privredni sud rastereti od ovakve vrste obaveza, a ustanovama pri osnivanju ili promenama, proces ubrza i olakša.

Dalje, izmene koje predviđaju promenu strukture upravnih odbora i nadzornih odbora ustanova u smislu fiksiranja broja članova sa priloženim amandmanom Vlade, da se u odbore uključi i pripadnici nacionalnih manjina, treba da doprinesu ravnoteži funkcionisanja odbora svih ustanova na nivou Republike.

Izmene koje se tiču javnih konkursa za izbor direktora ustanova kulture su po datom obrazloženju predlagača važni zbog transparentnosti koju konkursi moraju da imaju, ali i zbog sankcionisanja, tačnije nedopuštanja potencijalnih zloupotreba kada se radi o funkciji direktora, svedočimo i sami tome, obavljaju vršioci dužnosti iznad svih zakonskih vremenskih odrednica, što u praksi rade ustanove kulture koja mora da prati savremena kulturna dešavanja i konstantno vodi ka inovativnosti, može da dovede do stagniranja i neizvršavanja svoje uloge u društvu.

Zakon o kulturi prepoznaje samostalnog umetnika kao nosioca delatnosti od opšteg interesa u kulturi, s obzirom da samostalni umetnici svojom delatnošću učestvuju u kreiranju kulturnog nasleđa, te je stoga izmena koja tretira uplaćivanje doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje izuzetno važna jer će stvoriti obavezu lokalnim samoupravama da izmiruju svoje obaveze koje su do sada bile samo na nivou opcije i ostavljala se mogućnost da lokalne samouprave tu vrstu obaveze ne izmiruju ujednačeno, što je stvaralo kako nezadovoljstvo kod umetnika koji imaju status samostalnih, dobijen od strane reprezentativnih udruženja ali i neefikasnost u realizaciji ideje koja bi suštinski trebala da podstakne stvaralaštvo samostalnih umetnika.

Danas govorimo o Zakonu kulture kao o krovnom zakonu koji treba sistemski da reguliše ovaj sektor, ali pored strategije razvoja kulture koja je takođe obuhvaćena predloženim izmenama i sam zakon predstavlja neku vrstu strateškog opredeljenja države prema razvoju kulture i umetnosti i onima koji kulturu u stvarnosti i produciraju.

S tim u vezi, predlog da se strategija razvoja kulture na period od 10 godina usvoji u Vladi potencijalno jeste dobar predlog, ako uzmemo u obzir praksu da je veliki broj strategija u Vladi već usvojen, da je proces usvajanja jednostavniji i efikasniji nego kada se dokument usvaja u Narodnoj skupštini, kao što je zakon do sada i predviđao i ako uzmemo u obzir da izvršna vlast jeste ta koja strateška opredeljenja treba da sprovodi i realizuje, a sve to pod uslovom da je prethodno sprovedena temeljna javna rasprava u što više sredina, sa uključivanjem stručne javnosti ali i svih ostalih zainteresovanih, uz uvažavanje kvalitetnih i smislenih predloga.

Ono što možda nije predviđeno sadašnjim Zakonom o kulturi, a sami ste ministarka rekli da priželjkujete možda potpuno novi zakon koji bi bio moderan i savremen, je potencijalna odredba kojom bi se srpski jezik i stvaralaštvo čuvali na način da se na radio stanicama i televizijama obavezno pušta, na primer, 40% muzike srpskih autora i vokalno-instrumentalnih numera na srpskom jeziku, poštujući, naravno, i prava nacionalnih manjina, nešto što bi bilo slično Tubonovom zakonu u Francuskoj.

Delimično je predviđen kulturno-umetnički amaterizam koji obuhvata ne samo folklorne sastave već i amaterska pozorišta, baletske grupe, amaterske horove i druge oblike kulturno-umetničkog amaterizma koji su zakonom obuhvaćeni samo u smislu omogućavanja prostora za rad u okviru lokalne samouprave.

Sve navedeno može biti obuhvaćeno potencijalno novim izmenama ili potencijalno potpuno novim zakonom o kulturi.

Dalja izmena zakona tretira jako važnu temu Nacionalnog saveta za kulturu. Po još uvek važećem zakonu, Nacionalni savet broji 19 članova koje bira Narodna skupština na predlog Vlade, ustanova kulture, reprezentativnih udruženja i drugih institucija, kao i saveta nacionalnih manjina. Po svim pravilima i logici, to visoko savetodavno telo zbog prirode svoje uloge koju treba da ima, mora biti nezavisno bilo od zakonodavne, ali i izvršne vlasti.

Savet je svojim osnivanjem zamišljen kao telo koje treba da savetuje, misli i predlaže strategije i pravce delovanja kada je sektor kulture u pitanju, sektor koji je od nacionalnog interesa za našu državu.

S obzirom da nisam bila uključena u prethodne procese biranja članova Saveta, ne mogu da sudim o njima kao proceduralno komplikovanim ili neefikasnim, ali ono što predložene izmene i dopune zakona donose je izmena upravo tog procesa, tačnije predlagača članova Saveta, koji predviđa da Savet u svom potencijalnom budućem obliku broji 11 članova, koje ministru predlažu institucije od republičkog značaja i institucije koje je osnovala Republika.

Predloženom izmenom ovako predloženog člana 16. Zakona o kulturi – svoje predloge ne mogu neposredno da dostavljaju reprezentativna udruženja umetnika, što je pre bio slučaj, praktično predstavlja izuzeće nezavisne kulturne scene iz procesa biranja članova Saveta, a posledično i njihovo učestvovanje u radu.

Lično primećujem neujednačenost predloženih izmena i promena koja se ogleda u tome što zakon i dalje tretira reprezentativna udruženja kao neodvojiv deo kulturnog mehanizma, što dokazuje registar reprezentativnih udruženja koje su status reprezentativnog dobili upravo od Ministarstva kulture. U pomenutom registru se nalazi 34 reprezentativna udruženja koja već decenijama funkcionišu i štite interese umetnika. Neka od udruženja traju već ceo vek, kao što su ULUS i UDUS, kao pravni sledbenik udruženja glumaca Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oba osnovana 1919. godine.

Tretiranje reprezentativnih udruženja kao neodvojivih od kulturnog i državnog aparata se ogleda i u činjenici da se upravo kroz registre samostalnih umetnika koja udruženja vode uplaćuju i regulišu kako pomenuti doprinosi za penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje, ali i sada, kao i prošle godine, paket mera pomoći samostalnim umetnicima u svrhu prevencije i oporavka od krize izazvane kovidom.

Na sednicama Odbora za kulturu i informisanje u protekla dva dana, na kojima smo zatražili razjašnjenje pomenutog člana 16. vezano za učešće reprezentativnih udruženja u procesu predlaganja članova Saveta i njegovom daljem radu, predstavnici Ministarstva su izneli usmeno razjašnjenje izmene člana 16, kojim je predočeno da pomenuti predstavnici reprezentativnih udruženja neće biti isključeni, već će ih ustanove, institucije predlagača iz predloženog člana 16. Zakona o kulturi moći uvrstiti u svoju listu predloga članova.

S obzirom da isto nije navedeno u samom priloženom obrazloženju, ali nije precizirano ni u samom članu 16. Zakona o kulturi, potencijalno može ali i ne mora biti ispoštovano, jer obaveza kao takva zakonom nije određena navedenim predlagačima članova Saveta, što u praksi zaista može u potpunosti isključiti predstavnike nezavisne kulturne scene, te stoga predlažem da se potencijalno nađe adekvatan modus kojim bi se članom 16. Zakona u Nacionalni savet uključili i predstavnici reprezentativnih udruženja i samim tim broj članova u skladu sa tim adekvatno i povećao, ukoliko ima potrebe.

Imajući u vidu da ovde govorimo o Nacionalnom savetu za kulturu, visokom nezavisnom savetodavnom telu koje treba da predstavlja desnu misaonu ruku Ministarstva kulture, telu koje treba realno da sagledava tokove događaja kako na domaćoj tako i na svetskoj kulturnoj sceni, telo koje treba da sadrži samo izuzetne, korišćenjem svih intelektualnih i kreativnih kapaciteta kojima raspolažemo, moramo obezbediti da pozitivnom selekcijom dođemo do zdrave kritičke misli koja uvek treba da ima viši cilj, a to je napredak naše države u svakom smislu.

Amandman Vlade kojim se izbor Saveta i nadležnost nad njim ipak vraća Narodnoj skupštini predstavlja, lično smatram, pravilno rasuđivanje o ulozi i svrsi tog visokog savetodavnog tela.

Dozvoliće mi da parafraziram Kloda Debisija koji je rekao da su umetnička dela ta koja kreiraju pravila i da pravila nisu ta koja stvaraju umetnička dela. Stoga i ovo izuzetno važan krovni zakon sektora kulture mora biti u sinhronizaciji sa kulturnim mehanizmom, pojedincima, institucijama koji kulturu i stvaraju i održavaju, mora olakšati i podstaći rad i stvaranje umetnika i biti kreiran za višu misao, viši cilj i opšte dobro, što kultura u svojoj suštini i jeste.

Na samom kraju, želim da verujem da će naknadna pamet i svest, to znači u kulturi u jednom društvu, dovesti do spoznaje da kultura ne sme da bude zadnja rupa na svirali, kako bismo narodski mogli reći, čak i u momentima ekonomskih kriza, prioritete u izgradnji infrastrukture, ili ogromnih zdravstvenih problema u vidu pandemija kao što je ova.

Svi mi koji donoseći odluke, uvek mislimo da ima vremena za kulturu, u nekim boljim nailazećim danima, stavljajući je, možda slikovito rečeno, na rezervnu klupu, moramo pažljivo da razmislimo o dugoročnim posledicama sa kojima će se društvo suočiti, jer se može dogoditi da te posledice, kako posredno, tako i neposredno, utiču ne samo na kulturni nivo, i obrazovanje nacije, već i na ekonomiju i na konsekventno životni standard, položaj i ugled našeg društva, i države u svetskoj zajednici država i naroda.

Naravno, već sam vam pomenula, da mi kao poslaničke grupe, poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, pružamo apsolutno svaku podršku, čvrstu kao bedem i tvrđavu, za svaki vid konstruktivnih predloga koji mogu pomoći u unapređivanju sektora kulture i umetnosti.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovani ministre sa saradnikom, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, na samom početku mog današnjeg učestvovanja u raspravi o rebalansu budžeta za ovu 2021. godinu želim da istaknem da kao umetnik po svojoj profesiji nemam možda dovoljno kompetencija da o rebalansu govorim iz ugla finansijskih stručnjaka ili na nivou sa kog govore druge kolege poslanici i verujem da su u finansijskoj konstrukciji koja nam je predstavljena brinuli i dobro je postavili, upravo ministar Mali i njegovi saradnici, imajući u vidu sve okolnosti u kojima se nalaze ekonomija, privreda, naša zemlja, ali i ostale zemlje sveta u godini u kojoj pandemija i dalje traje i ostavlja svoje posledice na sve sektore društva.

Ispoštovaću želju da budemo što koncizniji i kraći, pa ću se upravo iz tog razloga fokusirati na predviđenu pomoć koju ovaj rebalans obuhvata, a odnosi se na građane i privredu, u iznosu od 257 milijardi dinara, što predstavlja nešto oko 2,2 milijarde evra.

Izuzetno je važna pomoć koju će građani dobiti iz ovog trećeg paketa pomoći. Odnosi se kako je već rečeno, na sva mikro, mala, srednja preduzeća i preduzetnike, prevoznike, gradske hotele, ali i turističke radnike, ugostitelje i ono što je meni lično kao umetniku izuzetno važno i na samostalne umetnike.

Moram da iskoristim priliku i da istaknem da smo na sednici Odbora za kulturu i informisanje 17. marta 2021. godine razgovarali sa ministarkom o Izveštaju rada Ministarstva kulture i da sam tada u okviru postavljanja pitanja ministarki apostrofirala tešku finansijsku situaciju u kojoj se umetnici nalaze, jer ih je epidemija i cela situacija uhvatila nespremne.

Ministarska nas je tada obavestila da će održati sastanak sa premijerkom Brnabić i sa gospodinom ministrom finansija Malim kako bi se pronašao model da se umetnicima pomogne te ovom prilikom izražavam veliko zadovoljstvo i zahvalnost zbog odluke da se rebalansom obuhvati pomoć samostalnim umetnicima, odluke koje će bar na trenutak ugasiti požar kada je egzistencija tih ljudi u pitanju.

Samostalni umetnici koji su registrovani kod reprezentativnih udruženja će dobiti dva puna minimalca u vidu kratkoročne pomoći sektoru kulture, što odražava želju Vlade da ublaži negativne posledice koje je epidemija ostavila, a koje i dalje ostavlja, budući da su mere socijalnog distanciranja i dalje na snazi, što u mnogome otežava oporavak kulture u punom kapacitetu, a posebno scenskog stvaralaštva.

Da nije bilo umetnika i umetničkih dela, karantinski dani bi bili mnogo sumorniji. Gledali smo filmove, čitali knjige, pratili virtuelne izložbe kako domaćih, tako i svetskih muzeja, slušali koncerte umetnika koji su se održavali onlajn, a i sama sam imala čast da učestvujem u prošlogodišnjem projektu „Beograd pobeđuje“ i poklonim svoj koncert zdravstvenim radnicima i građanima i na taj način smo i gledaoci i ja prebrodili još jedno sumorno prolećno karantinsko predvečerje.

Za iznos koji je opredeljen kao bespovratna pomoć samostalnim umetnicima, 230 miliona 943 hiljade dinara, neko će možda reći da je to samo kozmetički tretman sektora kulture, ali uz prošlogodišnju pomoć samostalnim umetnicima u iznosu od 211,7 miliona dinara, kao i ulaganje u infrastrukturu u kulturi po Sporazumu o zajmu koji iznosi 20 miliona evra, koji smo Skupštini već potvrdili, u Zakonu o muzejskoj delatnosti kojim muzejska delatnost konačno treba da dobije punu pažnju, projekte „Gradovi u fokusu“ i „Srpska prestonica kulture“ čija je svrha izuzetno važan proces decentralizacije kulture sa Beograda i Novog Sada na manje gradove i opštine, sve to zajedno predstavlja početak ulaganja u kulturu i potencijalno napuštanje statusa kvo u finansiranju i brizi o kulturi Srbije, što bi trebalo da bude ohrabrujuće i motivišući za sve kreativne stvaraoce bez kojih bi ovaj svet možda bio besmisleno mesto.

Izreka kaže: „Početak je pola posla“, a Meša Selimović: „Šta je najlepše u životu? Želja, prijatelju“. U želji za unapređivanjem i uz početak pozitivnih promena na polju finansiranja kultura, njene institucije i pregaoci će biti shvaćeni kao neodvojiv deo korpusa društva, kulturni radnici, kreativni stvaraoci, poštovani i cenjeni, dok će se kič i šund na taj način prirodnim tokom potisnuti na margine društva, gde i pripadaju.

Napredak u smislu početka pojačanog finansiranja je na nekoliko nivoa. Pre svega, moram da apostrofiram važnost opredeljivanja sredstava za konačnu obnovu manastira Hilandar, imajući u vidu da su sredstva iz budžeta predviđena u odnosu od 80 miliona, povećana na 360 miliona dinara, što predstavlja negde oko tri miliona evra neophodnih za konačnu obnovu i opremanje manastira koji od 1198. godine ima kontinuitet, koji je dat Srbima na večni poklon i koji predstavlja jedan od simbola srpske države i srpske nezavisnosti za koju se borio i Stefan Nemanja.

Dalje, rebalans predviđa i uvećanje sredstava za jačanje kulturne produkcije i umetničkog stvaralaštva, kao i podršku filmskoj umetnosti i ostalom audio-vizuelnom stvaralaštvu. Sredstva su uvećana sa 830 miliona na milijardu i 130 miliona. Dakle, za 300 miliona dinara. Za podršku razvoja književnog stvaralaštva izdavaštva sredstva su nešto smanjena sa 183 na 178 miliona, što je trebalo koliko je moguće bilo izbeći, uostalom kao i svako drugo finansiranje kada je sektor kulture u pitanju.

Zatim, podrška muzičkom stvaralaštvu je sa predviđenih 90 miliona u budžetu uvećana na 95. Podrška kulturnoj delatnosti društveno osetljivih grupa uvećana sa 55 na 64 miliona, dok su podrške u umetničkoj igri i pozorišne umetnosti u rebalansu nepromenjen iznose 50, odnosno 100 miliona dinara.

Nešto značajnije uvećanje za podršku filmskoj umetnosti bi u recipročnom odnosu trebalo biti ispraćeno i u ostalim sektorima savremenog stvaralaštva, jer složićete se da nema dobrog filma bez odličnih glumaca, kvalitetno napisanog scenarija, ali i talentovanih kompozitora, instrumentaliste i vokalnih solista, bez kojih ni jedan filmski saundtrek ne bi bio moguć.

Ovogodišnjim budžetom se, njegovim rebalansom, za konkurse Ministarstva kulture i informisanja opredeljena veća sredstva nego prethodnih godina, s tim što sam prolazeći kroz statistike tih konkursa primetila da je u poslednjih četiri godine, od 2017. do 2020. godine, stizao približno isti broj prijava po različitim delatnostima savremenog stvaralaštva, kao i da je uvek dve trećine, negde i tri četvrtine projekata odbijano.

Čitajući obrazloženja Komisije i izveštaje došla sam do zaključka da projekti koji su odbijani nisu svi bili manje vredni finansiranja, već je Komisija jasno u obrazloženju naglašavala da su sredstva limitirana i da su dodeljena sredstva mogla pokriti samo određen broj projekata što otežava posao, kako ministarstvu, Komisiji koja odlučuje, ali i prijavljenima, jer u slučaju odbijanja sredstava za finansiranje svojih projekata ili manifestacija upućeni su na potrebu za alternativnim načinima finansiranja, što se obično završava tako da se mnogi projekti ni ne realizuju, a da su pri tom izuzetno kvalitetni.

Upravo iz tog razloga, a iz ugla nekoga ko čvrsto veruje u socijalnu pravdu, imajući u vidu da su sa nama ministar finansija Mali i njegov saradnik i da je uvek dobro kada mogu predstavnici Vlade da čuju predloge poslanika i potencijalno dobre predloge poslanika upravo bih i sama želela da dam jedan koji bi se ticao eventualne faze prevencije i ublažavanja posledica nastalih kovidom u sektoru kulture.

Smatram da bi sledećim rebalansom trebalo obuhvatiti još jedan krug određenih konkursa Ministarstva kulture do kraja ove godine, čime bi veći broj prijavljenih mogao realizovati svoje ideje i projekte. Opredeljena finansijska sredstva bi se svakako dodelila umetnicima i radnicima u kulturi, kao što je to slučaj i sa ovim paketom pomoći, ali bi se na taj način podstaklo i stvaralaštvo i dodatno motivisala kulturna scena na kreativni rad koji umetnicima takođe nedostaje.

S obzirom na otuđenost na koju nas je epidemija naterala, smatram da bi bilo izuzetno korisno da konkursi budu raspisani za miltidisciplinarne projekte, što bi kroz svojevrstan momenat ujedinjenja na kulturnoj sceni moglo doprineti njenom održavanju u bržem oporavku, kako bismo bili spremni da nastavimo napred kada kovid kriza prođe, a što bi sve zajedno predstavljalo naše strateško opredeljenje da kultura i njenih pregaoci opstanu i pri tom ostanu kreativni i inovativni.

S tim u vezi, a za kraj svoj izlaganja, želim da se zahvalim predsedniku parlamenta iz SPS Ivici Dačiću, svim kolegama iz poslaničke grupe SPS, posebno Snežani Paunović i Đorđu Milićeviću što su ideju za osnivanjem skupštinskog pododbora, koji bi se bavio saradnjom sa radnicima u kulturi prepoznali, podržali, što smo i zajedno predočili u konkretnu inicijativu, ali i kolegama poslanicima iz Poslaničke grupe Aleksandar Vučić – za našu decu, posebno gospođi Sandri Božić, predsednici Odbora za kulturu i informisanje, koji razumeju neophodnost prisustva kulture i prepoznaju važnost komuniciranja Narodne skupštine sa narodom, a u ovom slučaju umetnicima i predstavnicima sektora kulture i umetnosti.

Unapred se zahvaljujem na moralnoj podršci Vlade za osnivanje pododbora za saradnju sa predstavnicima sektora kulture i umetnosti, jer na taj način želimo i smatramo da možemo izuzetno doprineti radu, kako samog Ministarstva kulture, i ukoliko treba pomoći, jer svi smo na istom cilju, a to je napredak i razvoj sektora kulture, ali i naše majke Srbije u svakom smislu.

U svom dosadašnjem izlaganjima sam se trudila da istaknem važnost ulaganja u kulturu i povećanje procenta koji se izdvaja iz budžeta kako bismo dostigli i zemlje u regionu po tom pitanju. Ovim rebalansom smo dostigli dugo čekani 1,01% za kulturu i povećanje procenta koji se izdvaja iz budžeta kako bismo dostigli i zemlje u regionu po tom pitanju. Ovim rebalansom smo dostigli dugo čekani 1,01% za kulturu, zbog čega sam jako zadovoljna i u ime svih umetnika mogu isto to da potvrdim i zaista bih volela da je to samo vesnik napretka kada su ulaganja i briga o kulturi Srbije u pitanju. Naravno, podržaću ovaj rebalans. Hvala vam.

Hvala predsedavajuća.

Poštovana ministarko sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, današnji dnevni red nam otvara mogućnost da diskusiju posvetimo Predlogu zakona o muzejskoj delatnosti i Predlogu odluke o proglašenju stare i retke biblioteške građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja što je meni kao umetniku i pripadniku kulturne scene u Republici Srbiji izuzetno važno, jer svaki put kada imamo priliku da govorimo o kulturi i o načinima kako sektor kulture možemo unaprediti i kada napravimo konkretne korake i pomake, mi radimo dobro našoj zemlji, našoj istoriji i našoj budućnosti i osvešćujemo neophodnost prisustva kulture u našoj svakodnevici.

Svoje prethodno izlaganje u ovom visokom domu sam završila rečima – „ars longa, vita brevis“ – umetnost je duga, život je kratak. Te reči bih uvrstila i na početak mog današnjeg učestvovanja u diskusiji imajući u vidu da danas govorimo o starim i retkim knjigama i muzejskoj građi što sve zajedno predstavlja umetnička dela koja su nadživela kako same umetnike tako i konzumente te umetnosti kroz vekove koji su usledili.

Predlog odluke o proglašenju stare i retke bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja je izuzetno važan dokument koji sadrži popis 720 starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga nastalih, odnosno štampanih od 15. do 19. veka i kao peta ovakva odluka od 1979. godine predstavlja logičan i neophodan sled događaja u procesu istraživanja stručnjaka kako Narodne biblioteke Srbije, tako i drugih odgovarajućih naučnih i kulturnih ustanova.

Po zakonu o kulturnim dobrima regulisano je da je svaka stara i retka knjiga pokretno kulturno dobro, a po Zakonu o staroj i retkoj bibliotečkoj građi, kao i Zakonu o kulturnim dobrima, kulturna dobra su razvrstana u kulturna dobra, kulturna dobra od velikog značaja i kulturna dobra od izuzetnog značaja, a kategorizuju se zavisno od svog sadržaja, umetničke, kulturne i istorijske vrednosti značajne za nauku i kulturu.

Svaka knjiga ili rukopis iz Predloga ove odluke predstavlja umetničko delo koje dokumentuje istoriju, vrednosti, događaje, čuva srpsko pismo i jezik i kako u zakonu tako i u svesti cele naše zajednice mora biti tretirana kao izuzetnost i biti adekvatno zaštićena.

Donošenje Zakona o muzičkoj delatnosti je uslov sistemskog pristupa i uređenja oblasti zaštitne pokretnih kulturnih dobara, muzejske građe na sveobuhvatan i svrsishodan način i smatram da predstavlja prvi veći korak i ka potencijalnom sistemskom uređenju i unapređenju kulture u celini, s tim što tu vrstu uređenja neophodna dugoročna strategija za razvoj kulture koja bi pored već donetih strateških ciljeva za razvoj od 2021. godine do 2025. godine morala kao ozbiljan i obiman dokument biti naposletku i konačno predložena Narodnoj Skupštini, posledično, potencijalno i potvrđena, kako bi kultura konačno dobila svoj uzlazni razvojni put.

Predlog Zakona o muzejskoj delatnosti suštinski treba da reguliše način obavljanja muzejske delatnosti i rad ustanova koje se njom bave, kao i da zaštiti ono što je od opšteg interesa za Republiku Srbiju, muzejsku građu.

Pre nego što nastavim volela bih da podsetim da poreklo reči muzej potiče od latinske reči „muzeom“ što predstavlja hram muza, zaštitnica duhovnih aktivnosti čoveka, inspirativnih boginja književnosti, nauke i umetnosti, što nas podseća da identičnu svrhu zaštitnika naših duhovnih aktivnosti treba da imaju i današnji muzeji i sve ostale ustanove kulture, koje kroz poziciju između prošlosti i budućnosti, a korišćenjem prošlosti, treba da pomognu stvaranju i održavanju nacije, stvaranju vrednosti kulturnog identiteta i kao institucijama kulture institucijama sećanja moramo im pomoći u njihovoj misiji i svrsi.

U sponi sa retkim i starim knjigama, o kojima danas govorimo, a imajući u vidu da se najvažniji istorijski rukopisi, pored drugih umetničkih dela i istorijskih predmeta, čuvaju upravu u muzejima, muzeji takođe imaju veoma važnu ulogu kada je u pitanju edukacija dece i mladih, jer nije isto prikazati slike u udžbeniku istorije, kao i odvesti decu u muzej da uživo vide postavku istorijski važne predmete i da svoje znanje upotpune i vizuelnom manifestacijom.

Već smo na sednici Odbora za kulturu i informisanje imali prilike da pomenemo važnost vraćanja kulture u škole kroz kulturno-umetničke sekcije ili kroz dodatni predmet, ali ovom prilikom bih ponovo istakla da je to tema koja bi na dnevni red međuresorne saradnje Ministarstva kulture i Ministarstva prosvete trebala doći u što kraćem vremenskom roku, kako bi sa realizacijom ideja vraćanja kulture u škole svi muzeji, ali i sve druge ustanove kulture u budućnosti imale publiku kojoj bi mogle da predstave svoje sadržaje i kako bi napori za oživljavanje kulture pred budućim pokolenjima dobili svoj pravi smisao.

Obrazloženje koje ste priložili uz Predlog zakona o muzejskoj delatnosti vrlo detaljno i temeljno predstavlja ciljeve koji se donošenjem ovog zakona postižu i koje probleme bi potencijalno u praksi ovaj zakon mogao da reši.

Raduje me da je opcija status kvo, koja je bila jedna od razmatranih mogućnosti da se dosadašnji problemi reše nedonošenjem ovakvog zakona, odbačena, jer lično smatram da je status kvo dugo bio prisutan u kulturi Republike Srbije i da naš nacionalni identitet nema luksuz da držimo status kvo po pitanju upravo onoga što je od opšteg interesa za Republiku Srbiju.

Priloženo obrazloženje takođe tretira i značaj muzeja kao bitnih elemenata za pokretače privrednog rasta, u vidu učestvovanja u turističkoj ponudi naše zemlje, s tim da se, pretpostavljam, zbirke svih 149 muzeja na teritoriji Republike Srbije moraju obogatiti, njihova prezentacija osavremeniti, kako bi naši muzeji mogli postati i ostati atraktivni i relevantni društveni prostori i resursi važni za celu zajednicu.

Nacionalni muzeji u Srbiji, čije je osnivanje započelo u 19. veku, danas su suočeni sa mnogim drugim problemima koji su, pored nedostatka novca, i nedostatak prostora i slabih ljudskih resursa.

Takođe, mnogi muzeji u Srbiji privremeno se zatvaraju zbog rekonstrukcije koja traje godinama, što nepovoljno utiče na kulturu uopšte. Država bi trebalo organizovanije da pristupi rekonstrukcijama muzeja od republičkog značaja, da odredi prioritete i realne vremenske okvire za građevinske i arhitektonske poslove.

Na primer, jedna od najznačajnijih institucija kulture u Srbiji je Narodni muzej u Beogradu, njegova rekonstrukcija je trajala 15 godina. Zatim, rekonstrukcija Muzeja savremenih umetnosti je trajala deset godina, dok rekonstrukcija i sanacija Zavičajnog muzeja Zemuna, smeštenog u Spirtinoj kući, jednom od najstarijih simbola istorije Zemuna, traje od 2000. godine i još uvek nije završena.

Međutim, rekonstrukcija muzeja ne znači samo obnavljanje muzejske zgrade, već i transformaciju i osavremenjivanje načina rada zaposlenih, prilagođavanje novom vremenu i tehnologijama. Potencijalni problemi se mogu pojaviti i pri nabavci muzejske građe, posebno u segmentu trajnog obogaćivanja zbirki atraktivnim predmetima i umetničkim delima, koji mogu privući pažnju publike domaće i svetske javnosti i samim tim doprineti kako samoodrživosti muzejske delatnosti, tako i kulturi u celini, ali i već pomenutom privrednom rastu.

Veliku i važnu ulogu u razvoju muzejske delatnosti treba da ima Muzejski savet, u kome verujem da će pozitivnom selekcijom biti izabrani stručnjaci koji će u okviru svojih nadležnosti kreativnim predlozima unaprediti muzejsku delatnost u Srbiji i rad celokupne mreže muzeja. Ali, kako bi se svaka dobra ideja realizovala, svi znamo da su neophodna finansijska sredstva.

Samo sprovođenje ovog zakona ne zahteva dodatna finansijska sredstva u ovoj godini, budući da je njegova primena odložena, ali u slučaju da se sa njegovom primenom počne u toku ove godine neophodno je ne samo preraspodeliti već dodeljena sredstva za kulturu, već smatram da bi Ministarstvo finansija trebalo da razmatra i opredeljivanje dodatnih finansijskih sredstava za sektor kulture u okviru predstojećeg ili predstojećih rebalansa, jer predviđenih 30 miliona dinara koji treba da podignu kapacitet ustanova kulture ni iz daleka nisu sredstva koja bi mogla pomoći trajnom obogaćivanjem muzejske građe, a određena vrsta preraspodele već opredeljenih sredstava u sektoru kulture bi dodatno opteretila druge kulturne delatnosti.

Posebno je važno pokušati da se sredstva za sektor kulture u predstojećem rebalansu povećaju, imajući u vidu da je za nama godina kada je kultura, pored ostalih delatnosti, izuzetno pogođena, da su posledice po kulturu i na globalnom nivou ogromne i da je neophodno, pored kratkoročne pomoći, kulturi prići strateški i sistematski.

U svom prethodnom izlaganju sam se osvrnula na zajam od 20 miliona evra koji smo nedavno potvrdili, koji je bio za ulaganje u infrastrukturu u kulturi. Takođe sam u svom prethodnom izlaganju predložila da se potencijalno za budžet za npr. sledeću godinu razmotri zajam u aproksimotivnom iznosu od 50 miliona evra, kako bismo ulaganja u kulturu sa 0,97% podigli na procenat koji bi mogao da isprati procente ulaganja u kulturu zemalja u regionu, kao što su Crna Gora koja izdvaja 1,34%, Severna Makedonija 1,23% i Hrvatska 1,76%.

Već sam pomenula da je svest o važnosti kulture i svest o njenom prisustvu u našem društvu od enormnog značaja za celokupan razvoj našeg društva, te bih u tom svetlu volela da apostrofiram i značaj projekta „Evropska prestonica kulture - Novi Sad“, koji bi kao jedinstvena prilika mogao da podigne tu vrstu svesti, ne samo u gradu Novom Sadu i okolini, već taj projekat moramo tretirati kao državni projekat od koga će koristi imati cela zemlja, imajući u vidu procene iskustva dosadašnjih evropskih prestonica kulture koje su na svaki uložen evro vraćale šest.

Jedan od osnivača ideje „Evropske prestonice kulture“ je Melina Merkuri, koja je u okviru svog mandata na mesto ministra kulture Grčke otvorila muzeje za grčke državljane u smislu besplatnog ulaza i time podstakla naciju da se bolje upozna sa svojom bogatom istorijom i kulturom.

Srbija je zemlja Miroslavljevog jevanđelja, Svetog Save, Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Nikole Tesle, Mihajla Pupina, Novaka Đokovića. Sa naše teritorije je potekla prva evropska civilizacija, kao i 17 rimskih imperatora. Imamo bogatu istoriju i kulturu, u koju moramo uložiti maksimum kako bismo dostigli da našu kulturu prepoznaje svetska javnost na način na koji prepoznaje naše sportiste po kojima i vidimo kako uloženo može da doprinese ne samo njihovim ličnim rekordima i uspesima, već imidžu nacije u celini.

Reči Tomasa Džefersona, koje se često citiraju, mogu biti smernica za dalje aktivnosti: „Ako želite nešto što nikada niste imali, morate biti spremni da učinite nešto što nikada niste uradili.“ Ako želimo da podržimo, a pre svega razvijamo našu kulturu i kulturne delatnosti, moramo uložiti ono što možda nikada do sada nismo, kako bi koraci kao što je donošenje ovog zakona u muzejskoj delatnosti imali svoju punu svrhu.

Lično želim da verujem da je došlo vreme da se ulaganja u kulturu značajno podignu, da se sektor kulture strateški postavi i da status kvo u kulturi odbacimo kao bilo kakvu mogućnosti. Zahvaljujem.