ZVONIMIR STEVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođen 17. marta 1957. godine u Prištini. Po zanimanju diplomirani pravnik.

Od 1996 do 2000. godine bio je poslanik u Veću građana Savezne Skupštine SR Jugoslavije. Od 1991. do 1999. godine bio potpredsednik Skupštine grada Prištine; 1987 – 1990. godine – sekretar komisije za JU program; 1984 – 1987. godine – novinar u NIP Jedinstvo.

Od 2003. do 2007. godine biran je u dva mandata za poslanika u Narodnoj Skupštini Republike Srbije. U julu 2008. godine postavljen za pomoćnika ministra i predsednika Koordinacionog centra u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju. Od decembra 2008. godine obavlja funkciju državnog sekretara u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju i predsednika Koordinacionog centra u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju.

Član Predsedništva Socijalističke partije Srbije.

Nakon izbora 2012. godine izabran je za narodnog poslanika. Na to mesto je ponovo izabran nakon vanrednih parlamentarnih izbora 2016. godine.
Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. godine ponovo je izabran za narodnog poslanika na listi SPS-JS.

Govori ruski i engleski jezik.

Oženjen, otac dvoje dece.
Poslednji put ažurirano: 05.08.2020, 13:20

Osnovne informacije

Statistika

  • 5
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 28.12.2020.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, kao narodni poslanik sa KiM izražavam zadovoljstvo što će prvi put od kada je Evropska komisija izveštavala o procesu pridruživanja Republike Srbije Evropskoj uniji, nama biti omogućeno da o takvom izveštaju diskutujemo na plenarnoj sednici.

Pred nama je i Predlog zaključaka Odbora za evropske integracije povodom predstavljanja ovog izveštaja. Bez namere da zanemarim značaj drugih delova izveštaja Evropske komisije, ja ću se posvetiti delu koji se odnosi na pitanje Kosova i Metohije, kojeg Evropska komisija definiše kao normalizacija odnosa sa Kosovom, uslovljavajući nas da bez tog sporazuma nema ulaska u Evropsku uniju.

Iz dosadašnjeg izveštavanja Evropske komisije, jasno je da se radi o neprekidnom insistiranju na tome da je jedino Srbija strana koja treba da učini napore da preuzme korake, da doprinese i tako dalje, i tako dalje.

Potpuno se zanemaruje činjenica da je Republika Srbija nezavisna država koja ima svoj suverenitet i teritorijalni integritet, članica Ujedinjenih nacija, a da je albanska strana koja živi u AP Kosovo i Metohija ta koja nažalost uz dugogodišnju podršku nekih stranih prijatelja traži da se njeni zahtevi tretiraju kao zahtevi suverene i međunarodno priznate države, što oni to nisu.

Istina je da je jedan broj članica Ujedinjenih nacija priznao samoproglašenu državu, ali je istina i da je veliki broj tih država povukla svoje priznanje, shvativši da niko ne može biti zaobiđen, ako se ovakav proces nasilnog cepanja države ne zaustavi.

Poboljšanje međunarodnog položaja Srbije, a time i jačanje pozicije u Briselskom dijalogu doprinela je mudra državnička i patriotska politika našeg državnog rukovodstva na čelu sa predsednikom Vučićem, kao i mudra spoljna politika koju je kao ministar spoljnih poslova vodio Ivica Dačić, sadašnji predsednik Narodne skupštine.

Zahvaljujući diplomatskim aktivnostima Srbija je obnovila prijateljstva sa mnogim zemljama, a u vreme ministra Dačića 18 država je povuklo priznanje samoproglašene države Kosovo.

Srbija je u prethodnim decenijama za odbranu svoje teritorije i svog naroda plaćala velike cehove, bombardovana je bez odluke Ujedinjenih nacija. Izgleda da su jedino kada je Srbija u pitanju presedani bili dozvoljeni. Uprkos svim pritiscima, svim žrtvama koje je podnela Srbija je poslednjih godina sela za sto i to ne sa ravnopravnim partnerima, već sa onima koji su rešili da prave svoju državu na teritoriji naše države.

A, za nas pitanje Kosmeta nije samo pitanje teritorije, već pitanje nacionalnog i kulturnog identiteta, mesto gde je država Srbija stvorena pre više od 10 vekova. Državno rukovodstvo na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem koje vodi odgovornu nacionalnu politiku, pristupilo je dijalogu sa Prištinom, kako bi se na najoptimalniji način rešilo pitanje Kosova i Metohije. Potpisan je Briselski sporazum, kao okvir za nastavak dijaloga kojim su definisane obaveze obe strane u dijalogu.

Uslovi koje nam je postavljala Evropska unija uglavnom su bili na našu štetu, ali smo ih ispunjavali, često teška srca i gutajući knedle. Pri tom smo vodili računa o zaštiti naših nacionalnih i državnih interesa.

Nažalost, Priština nije ispunjavala svoje obaveze. Za Srbe koji su pod konstantnim pritiskom, žive u enklavama, odsečeni, gotovo nezaštićeni, Zajednica srpskih opština bi bila utočište i vraćanje vere da ipak mogu da ostanu na svojim ognjištima.

Zajednice srpskih opština još uvek nema. Umesto normalizacije prometa robe, Priština je 2018. godine podigla takse na srpsku robu za 100%, a da za to nisu snosili nikakve posledice iz Brisela, to se prećutalo, tolerisalo, a mi smo uprkos tome nastavljali da mirnim putem rešavamo odnose dok su reakcije međunarodne zajednice izostale. Uz dužno poštovanje, kao da je pola sveta ostalo slepo za sve što se Srbiji dešavalo.

O tome koje sve vrste pritisaka su Srbi od 1999. godine do danas pretrpeli, nije potrebno podsećati Evropu i svet, ali ipak radi građana moram da ponovim kakvo je stanje danas. Napadi na Srbe ne prestaju, nema traga nestalim licima, potvrđeno je postojanje "Žute kuće" u kojoj su Srbima vađeni organi i prodavani na zapadu. Ubijana su srpska deca, rušili srpski manastiri, paljene crkve i lomljeni pravoslavni krstovi, rušene srpske kuće, proterane su mnoge porodice. Oko 250 hiljada stanovnika, a za prethodnih 20 godina, po zvaničnim podacima, vratilo se svega 2%. Zašto je to tako pitanje je za EU.

Oni idu i dalje, danas falsifikuju svoju, prisvajajući našu istoriju, nemanjićki manastiri i freske, kažu da su ih oni gradili, njihovi su. Samo da podsetim na jedan istorijski podatak o tome, ko je i kada mogao da gradi pravoslavne manastire u 12. ili 14. veku. Prema zvaničnom dokumentu Osmanske carevine iz 1455. godine, čiji se original čuva u istorijskom arhivu u Istanbulu, na prostoru KiM tada, u 15. veku je bilo ukupno 46 albanskih porodica. Ako ne veruju našim istorijskim izvorima, onda neka veruju turskim.

Mi nikada tuđe nismo hteli, niti sada hoćemo, ali svoje ne damo.

Istorijski gledano, nikada Srbi nisu bili izvor destabilizacije Balkana. Albanci su nažalost zloupotrebljavali, od strane velikih sila, misleći da će moći da ostvare svoj veliko albanski san.

Uprkos svemu kroz šta je srpski narod prošao, mi želimo da sva otvorena pitanja rešavamo mirnim putem i dijalogom. Rukovodstvo Srbije je poslednjih osam godina istinski posvećeno iznalaženju pravednog rešenja. Do danas nažalost nema mnogo pomaka, a svaki napredak koji je učinjen bio je sa naše strane.

Istovremeno države ne zaboravlja ni svoj narod na Kosmetu. Ulaže se u srpske sredine, u obdaništa, škole, domove zdravlja, obrazovanje, u infrastrukturu i poljoprivredu itd.

Sa druge strane, zapad još uvek državu Srbiju vidi kao glavnog destabilizatora prilika u regionu. Naprotiv, destabilizator je prištinska strana, jer je dobro poznato da kada god joj nešto ne odgovara, ona pribegava raznim pritiscima i nasilja. Dodatni faktor destabilizacije na prostoru KiM su i nestabilnost privremenih prištinskih institucija koje svake godine nešto biraju.

Pritom, želim da istaknem…

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 28.12.2020.

Očigledno, na osnovu svega navedenog, da prištinskoj strani nije stalo do stabilizacije stanja u regionu. Sa druge strane, nama se kao uslov za pristupanje EU stalno postavlja obaveza normalizacije odnosa sa kosmetskim Albancima, ali nema dijaloga bez dve strane.
Ne treba da postoje dvostruki standardi, već da ista pravila važe za sve učesnike dijaloga. Pristrasnost je nažalost često bila prisutna, a slobodan sam da kažem da se to vidi i u ovom izveštaju Evropske komisije. Hvala.

Osma sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.12.2020.

Poštovani predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pitanje postavljam Vladi Republike Srbije.

Iako Republika Srbija, uprkos svemu, nastoji da poboljša odnose kako sa albanskim pregovaračima na KiM, tako i sa Republikom Albanijom, sa suprotne strane sve je intenzivnija retorika koja nikako ne doprinosi unapređenju odnosa niti rešavanju otvorenih pitanja.

Od strane lidera kosovskih Albanaca neprekidno dolaze oštre provokacije i pretnje kojima se ističu njihove težnje za prisvajanjem ne samo delova naše teritorije, već i naše viševekovne istorije i kulture.

Ono što zabrinjava jesu potpuno isti, a sve češći zahtevi i izjave zvaničnika Republike Albanije. Može se reći da se radi o rafalnom, organizovanom napadu i provokacijama Albanaca kojima se poništavaju svi pokušaji Srbije i njenog državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Republike Srbije, Aleksandrom Vučićem, da se dijalog nastavi i dođe do mirnog rešenja, na šta je Srbija uvek spremna.

Da podsetim, otvoreno pitanje KiM, uprkos tome što je sa svojih vekovnih ognjišta proterano preko 250 hiljada Srba, da su mnogi stradali u raznim žutim kućama i da se još uvek mnogi vode kao nestala lica, da su ubijana deca, spaljivane kuće i manastiri i rušeni krstovi sa srpskih crkava, danas imamo tvrdnju albanske strane da je to albanska baština.

Poslednji primer falsifikovanja kulturne istorije Srbije jeste pokušaj prisvajanja ostatka pravoslavne crkve u blizini Srbice u mestu Suvo Grlo, koje su upravo oni porušili.

Još ozbiljnije pretnje o kojima i mediji pišu ovih dana jesu izjave albanskog predsednika Iljira Mete koji je proglasio Medveđu, našu opštinu na jugu Srbije, albanskom teritorijom, pri tom optužujući Srbiju za tzv. raseljavanje Albanaca iz te sredine, misleći na pasivizaciju njihovih prebivališta.

Ovakve izjave predstavljaju direktno mešanje u unutrašnju politiku Srbije, a aspiracije ka delovima teritorije Republike Srbije su ovde očigledne.

Šta je istina? U opštini Medveđa, prema popisu i procenama broja stanovnika u kojoj je učestvovala i međunarodna zajednica živi oko 7,1% Albanaca. To su Albanci starosedeoci sa kojima Srbi i ostali stanovnici Medveđe lepo žive.

Drugo, albanska manjina u Medveđi često je na izborima i ima svoje predstavnike u skupštini opštine, ima nastavu na svom jeziku, svoj jezik koristi u službenim komunikacijama. Ali, u Medveđi se pored više prethodnih izbornih ciklusa u veoma kratkom roku prijavljivalo, i to na fiktivne adrese, veliki broj Albanaca koji nikada nisu živeli u Medveđi. Na nekim adresama prijavljivano je po 30 lica, ali oni nisu tu nikada živeli. Adrese su nekada bile propale i neuslovne seoske kuće u kojima decenijama niko nije živeo.

U skladu sa zakonom vršene su višestruke administrativne provere i nikada ni na jednoj od tih adresa nije pronađen ni jedan prijavljeni Albanac, čak ni da primi glasačke listiće. Oni nisu prijavljivani niti u elektrodistribuciji, niti u poreskoj upravi, niti u katastru. Oni su očito došli da promene etičku sliku Medveđe, a ne da je Medveđa njihovom pasivizacijom menja etički odnos stanovništva. Ali, trebalo je uklopiti Medveđu u izmišljenu geografsku oblast koju nazivaju preševska dolina, a tamo doline nigde nema.

Druga očigledna aspiracija prema teritoriji Srbije jesu izjave nekih Albanaca da je Albanija do Niša, nudeći da u Medveđi i Nišu izgrade spomenik Skenderbegu.

Još jedan događaj nas ne ostavlja ravnodušnim, a to je da se na aplikaciji Gugl mape atletski stadion u centru Kraljeva iznenada naziva stadionom Đurađa Kastriota Skenderbega i to na albanskom jeziku. Pitamo se da li je ovo greška ili namera?

Da podsetim koliko su samo puta poslednjih meseci Albanci prisvajali srpsku kulturnu baštinu na KiM i srpske pravoslavne svetinje, pokušavajući da falsifikuju istoriju i da prisvajanjem srpskih svetinja iz perioda Nemanjića dokažu kako su to oni gradili u 12, 13. i 14. veku. Izgleda da Albanci na celom Balkanu drže parole – Ako nemaš svoje, uzmi tuđe.

Zato pitanje postavljam Vladi Republike Srbije – kako se radi o izjavama najviših zvaničnika Republike Albanije, u kojima se jasno vide aspiracije prema našim teritorijama i istoriji, čime se blokira svaki pokušaj i dobra volja Srbije da se nastavi dijalog Beograda i Prištine, a radi se i o grubom i nedopustivom diplomatskom presedanu, pitam da li Vlada Republike Srbije planira da preduzme određene diplomatske aktivnosti kako bi se sprečilo vređanje Srbije i atakovanje na naš državni suverenitet i teritorijalni integritet. Zahvaljujem.

Dvadeset četvrta posebna sednica , 20.06.2019.

Poštovani potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, danas bih koristiće svoje pravo iz člana 287. Poslovnika postavio nekoliko pitanja, prvo potpredsedniku Vlade i ministru spoljnih poslova, Ivici Dačiću.

Kao narodni poslanik sa Kosova i Metohije, kao i srpski narod na Kosovu i Metohiju životno smo zainteresovani za tok i ishod razgovora Beograda i Prištine koji se odvija uz posredovanje Međunarodne zajednice, a koji ima temelje u Rezoluciji 1244 i Briselskom sporazumu.

Dakle, posrednici u rešavanju problema koji je kulminirao pre 20 godina NATO agresijom na Srbiju danas su i EU i UN, koje su i donele Rezoluciju 1244, znam da se naša diplomatija i naš državni vrh svim snagama bore da Srbija ostane svoj na svome, da sačuva državni suverenitet i da se istovremeno dođe do obostrano prihvatljivog rešenja pitanja Kosova i Metohije.

Kao uspešnu diplomatsku aktivnost želim da istaknem nastup ministra spoljnih poslova, Ivice Dačića, na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti UN, kada je podneo Izveštaj o stanju na Kosovu i Metohiji i delovanju međunarodnih snaga, kada je svim diplomatskim sredstvima, pre svega argumentima, nazivajući stvari pravim imenima branio Srbiju i potpuno otvoreno svim predstavnicima Međunarodne zajednice ukazao na neosnovane zahteve i sredstva kojima se Priština služi kako bi ubedila svet da Kosovo i Metohija pripadaju samo njima.

Nedopustivo je da na istoj sednici Saveta bezbednosti Fjora Čitaku sticanje nezavisnosti tzv. Kosova nazove dekolonizacija, a ne secesijo, što u suštini jeste proces koji Priština zagovara i vodi uz pomoć nekih velikih sila i to nekih stalnih članica Saveta bezbednosti.

Pitam se o kakvoj dekolonizaciji je ovde reč? Ko je tu kolonizator? Srbi žive na ovim prostorima desetinu vekova, o čemu svedoče stotine pravoslavnih svetinja, manastira i crkava još iz 10. i kasnijih vekova. Na primer, crkva Svetog Nikole u Velikoj Koči.

Želim ovom prilikom da u ime poslaničke SPS pružim punu podršku predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, Vladi Republike Srbije i diplomatskim aktivnostima i nesebičnom radu i zalaganju ministra Dačića koji je pokrenuo postupak povlačenja priznanja samoproglašene države Kosovo, što je do sada zvanično učinilo 13 država članica EU. Ministar Dačić je najavio da će se ovaj proces i u budućnosti nastaviti.

U vezi sa tim želim da pitam – koje sve diplomatske mere i aktivnosti državno rukovodstvo i Ministarstvo spoljnih poslova planiraju u narednom periodu? Jer, kako stvari stoje sastanka u Parizu neće biti, jer Priština takav format ne prihvata pošto se oslanja na svetske mentore i sponzore, posebno na Ameriku ignorišući na taj način zalaganje Nemački i Francuske kao predstavnika EU.

Koje se mere još planiraju kako bi se u Svetu pokazalo da Srbija ne traži ništa tuđe, već brani svoje i kako bi što veći broj država povuklo priznanje, a Međunarodna zajednica počela da primenjuje međunarodno pravo i iste standarde za sve članice Međunarodne zajednice i prestala da vodi politiku dvostrukih aršina, koja je, nažalost postala gotovo redovno sredstvo demonstracije i moći nekih velikih država sveta. Zahvaljujem.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 25.10.2018.

Poštovani predsedavajući, uvaženi narodni poslanici, danas bih iskoristio priliku da postavim pitanje Ministarstvu pravde i Ministarstvu unutrašnjih poslova.

U poslednje vreme svedoci smo brojnih objava putem interneta kao javnog medija i društvenih mreža. Neproverene i neistinite vesti i objave na društvenim mrežama prenose se velikom brzinom, a pojedine kao posledice imaju širenje panike i uznemirenosti među građanima Srbije. Internet i društvene mreže kao tehnologija savremenog doba su svakako korisne i neosporno da su potrebne i neophodne, ali se one koriste i u krivično-pravnom smislu dolaženjem do određenih informacija ili pomoći u istragama i potragama i naravno da ne želimo, niti je naša namera da se one ugase ili na bilo koji način onemogući sloboda govora, ali često umeju da budu predmet zloupotrebe.

Svakako podržavamo da se putem interneta kao medija ukazuje na određene potrebe i situacije u društvu, ali potrebno je svakoj informaciji pristupiti odgovorno i profesionalno i u skladu sa zakonom ispitati navedene činjenice, što je Ministarstvo do sada i radilo. Međutim, šta se dešava u situaciji kada se posle te provere utvrdi da je objava bila lažna. Setimo se samo slučaja neispravne vode za piće u Beogradu od pre par meseci, lažnih silovanja, neproverenih informacija o kidnapovanju i nestajanju dece. Imali smo situaciju od pre samo nekoliko dana da je bilo prijavljeno čak četiri otmice dece u par dana.

Isto tako, nailazimo na objave u kojima se navodi da su migranti koji su došli sa ratno ugroženih područja počinili razno razna krivična dela. Da li to neko namerno radi sa lošim namerama prema tim ljudima, a i prema državi koja je podnela velike napore u zbrinjavanju migranata i rešavanju migrantske krize, čuvajući bezbednost svojih građana. Svakako u navedenim slučajevima nadležni organi su se oglasi povodom ovih situacija i demantovali navode.

Pitanje želim da uputim MUP – da li MUP prati, ispituje i proverava istinitosti i pouzdanosti tih objava i pojedinih vesti, koje se svakodnevno prenose putem društvenih mreža. U slučaju da se objave lažne u cilju zastrašivanja naroda, izazivanja panike i eventualno na neki način urušavanje bezbednosnog sistema Republike Srbije, da li u takvim situacijama MUP sprovodi postupak u skladu sa članom 343. Krivičnog zakona Republike Srbije?

Pitanje za Ministarstvo pravde – da li je do sada javno tužilaštvo vodilo istrage, naravno u saradnji sa MUP povodom ovakvih situacija? Koliko je do sada ljudi procesuirano i kakvi su ishodi tih procesa? Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 23.01.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika mesečno 99442.00 RSD 02.06.1016 -