| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
Poštovani predsedniče Republike, predsedniče Skupštine, predstavnici Kancelarije za KiM, posebno pozdravljam naše sestre i braću sa KiM, dame i gospodo poslanici, poštovani građani Srbije, nakon jučerašnje rasprave i današnje, moram da izrazim svoje nezadovoljstvo i razočarenje i zabrinutost, zbog onoga što se desilo i dogodilo juče, naneli smo ogromnu štetu državi Srbiji, srpskim nacionalnim interesima, a najviše Srbima na prostoru KiM. Ono čega se pribojavam, da nismo dovoljno svesni, kao ozbiljni i odgovorni ljudi situacije na KiM, i juče se videlo i danas, kome je stalo do KiM, kome nije, a kome je stalo do KiM, kao do lanjskog snega. Smatram da je većina, a uveren sam da je ovo zasedanje od posebnog značaja ne samo za nas u parlamentu, nego za sve građane Srbije, a posebno za naše sunarodnike na KiM, koji su sudbinski vezani za svoja rodna ognjišta i zato su danas i juče zagledani u ovaj visoki dom, u očekivanju da ćemo u najvećoj meri i odgovornosti, pristupiti daljem rešavanju ove višedecenijske rane koju nam neprestano nanose albanski separatisti, u nameri da po svaku cenu naprave svoju drugu državu na teritoriji naše južne pokrajine.
Juče i danas smo videli o kakvoj se odgovornosti pojedinaca radi i koliko su spremni da je nose i da je preuzmu.
Suočeni sa novim izazovima, i danas o ovom gorućem nacionalnom pitanju, moramo pristupiti uz puno političko i nacionalno jedinstvo, kako bi ishod bio u interesu Srbije i srpskog naroda i na žalost to jedinstvo ni juče ni danas, nismo pokazali.
Želim ovde da posebno istaknem ovaj gordijev čvor, ovaj problem na KiM, nije nastao 2012. godine, nije nastao dolaskom za predsednika Aleksandra Vučića, i juče je predsednik o tome govorio. Treba nam mnogo vremena da govorimo o tim našim propustima, o našim praznim hodovima, a govorili ste juče predsedniče o 1920. godini, a problem je još od Prizrenske lige. Ja sam prošli put govorio o 1944. godini, donošenju Zakona o zabrani povratka kolonista na KiM.
Danas ću samo jedan događaj da spomenem, a to je 1966. godine, sto intelektualaca iz kombinata "Trepče" je proterano iz Kosovske Mitrovice, uz pritisak albanske strane, 1968. godine je bilo veliko iseljavanje sa prostora KiM, na žalost, na čelu MUP je bio Srbin.
Gle čuda, za sve to pokušavaju da vas optuže, da ste vi glavni krivac, da ste vodili pogrešnu politiku o KiM, a želim takođe javnost da obavestim i sve poslanike i kolege ovde u parlamentu na neposredan način sam učestvovao i doneto je dvanaest ili trinaest rezolucija. Moram da istaknem da je tada SRS, a kasnije SNS uvek uz konstruktivnu, da ne kažem žestoku raspravu glasala za rezoluciju o KiM.
Još jedan događaj, da vas podsetim, vi ćete se setiti, kolege poslanike, 2004. godine, kada se desio Pogrom na KiM, držali smo sednicu Odbora za KiM i Odbora za bezbednost u Kralja Milana, zatvorenu sednicu, vi ste kao predstavnik opozicije tada rekli da prekinemo sednicu Odbora za KiM i Odbora za bezbednost, nego da celokupna delegacija oba odbora ode na prostor KiM, kako bi dali neposrednu podršku narodu na KiM. Vi ste otišli za Kosovsku Mitrovicu, a ja sam otišao za Gračanicu.
Zašto je ovo problem? Juče ne čujem da opozicija o tome govori, ama baš ništa, a to je od samog početka tako. Suočavamo se sa dvostrukim aršinima zapada koji je na žalost napravio presedan i vojnom silom podržao i priznao pokušaj secesije dela naše države, od strane kosmetskih Albanaca.
Taj presedan zapada postao je novi politički narativ, koji je danas pretnja svetskom miru. U ovakvom međunarodnom kontekstu, kada imamo sukob u Ukrajini, kada se na Srbiju vrši pritisak, a možemo reći da nam se preti ultimativno, Srbija se i dalje bori za poštovanje međunarodnog prava, ali i za pravdu, dokazujući stalno da je naše ono što je oduvek bilo naše, a to je KiM, koji nam se u prisustvu Međunarodne zajednice otima.
Ali naš put je jasan, naše crvene linije su podvučene. Vi ste juče i poslanici vladajuće koalicije dvadeset puta rekli da su naše crvene linije, naš put, poštovanje Ustava i da je Ustav sveto pismo, da nema članstva u UN, da nema priznanja i da je uslov za nastavak pregovora razgovor o zajednici srpskih opština po Briselskom sporazumu.
I to svima nama, a posebno našem narodu na Kosovu i Metohiji daje snagu da se borimo svim diplomatskim sredstvima, da jačamo i razvijamo Srbiju kao garant mira i sigurnosti zarad opstanka Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Ali, nije lako. Nismo sami. O tome često govorim. Sa druge strane je i albanska strana. Nije lako voditi dijalog sa onima koji su taj dijalog sami prekinuli ne poštujući preuzete obaveze sa onima za koje unapred znate da ne prihvataju kompromis, niti odustaju od toga da svoju drugu državu naprave na teritoriji naše države. U tom smislu je naša odgovornost za buduće odluke dobija na težini.
Samo mudro, jer racionalnom politikom našeg držanog rukovodstva, u prvome redu vas kao predsednika države, gospodine predsedniče, i aktivnom diplomatijom ministra spoljnih poslova, Ivice Dačića, mogu se zaustaviti namere albanske strane i zaštititi državni i nacionalni interes Srbije.
Zato smatram da danas ovde ne možemo, kao što to biva kada se raspravlja o drugim pitanjima, ispoljavati stranački interes, što sam iskreno očekivao i prenosim vam razočarenje predstavnika Srba sa Kosova i Metohije koji su u galeriji da su razočarani onim što se desilo juče, a i danas povremeno, jer busamo se u grudi i kažemo da je Kosovo i Metohija suštinsko državno i nacionalno pitanje, a ne stranačko, međutim ne ponašamo se tako.
Želim da verujem da je do pravog rešenja moguće doći ukoliko se isključe političke lične sujete, jednostrani pristupi i isključivosti koje nam sigurno ne mogu biti saveznik u predstojećoj borbi. Nisu li onda zalaganja onog dela opozicije koji sebe naziva patriotskim, a koji su ovih dana posebno bučna da treba odbiti svaki dalji pregovor sa međunarodnim posrednicima i albanskom stranom. Medveđa usluga našim interesima.
Kako se onda može pomoći našim sunarodnicima u obezbeđivanju one doze trpeljivosti koja će ih uz mere države Srbije zadržati na Kosovu i Metohiji? Otuda je krajnje nejasno kome bi išla na ruku neka zalaganja za zamrznuti konflikt, jer bi to uz izrazito neprijateljstvo prema Srbima u pokrajini vodilo do novog iseljavanja sa prostora Kosova i Metohije, kolevke srpske državnosti i duhovnosti.
Održiv opstanak se može obezbediti samo uz uslov da zavlada mir, da Srbi dobiju osećaj sigurnosti i brigu države Srbije za njihovu egzistenciju i njihove potrebe.
Nažalost, zapad je od početka otvoreni promoter kosovske nezavisnosti, a najbrutalniji oblik te podrške ciljevima kosovskih Albanaca osetili smo 1999. godine. I danas, 23 godine posle NATO agresije, naš narod koji je ostao da živi na Kosovu i Metohiji doživljava pritiske kakvi su nezapamćeni u modernom svetu, pritom je međunarodna zajednica sve to nemo posmatra i otvoreno je stala na stranu Albanaca.
Srbi na Kosovu i Metohiji žive u rezervatima, u strahu za sopstveni život i opstanak, suočavajući se sa svakodnevnim progonima i pritiscima sve do oružanih napada. Puca se na decu i nedužne mlade ljude. Otima se imovina, skrnave naše svetinje, uzurpira privatna imovina, poput poslednjih odluka prištinskih vlasti o eksproprijaciji preko 80 hektara zemlje u opštini Leposavić, uključujući mesno groblje u Drenu i selu u okolini Leška.
Poslednjih 300 različitih incidenata od dolaska Aljbina Kurtija nepogrešivo svedoči o projektovanom cilju da se preostali Srbi proteraju sa Kosova i Metohije. Zato u nastavku dijaloga sa albanskim predstavnicima treba tragati za rešenjima koja će uvažavati potrebe srpskog naroda da bez straha od progona ili fizičke likvidacije može i dalje da živi na svojim vekovnim ognjištima.
Sa sigurnošću se može tvrditi da pregovori koje vode predsednik Vučić, Vlada i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, upravo teže nalaženju kompromisnih rešenja, a to proizilazi iz dosadašnjih dijaloga.
Pozicija je veoma delikatna jer se od strane međunarodnih posrednika stalno vrši pritisak na štetu srpske strane. To je po mnogo čemu sadržano u sadašnjem nemačko-francuskom predlogu kao novom okviru za nastavak dijaloga koji je prekinut isključivo neodgovornim i krajnje drskim zahtevima Aljbina Kurtija.
Kada je reč o zajednici srpskih opština, želeo bih da kažem da je to nepovratan zahtev i očekivanje ne samo Srba sa Kosova i Metohije, već i najvećeg dela naših građana. I u ovoj prilici Srbija pokazuje veliku nacionalnu odgovornost i jasan zahtev da je formiranje zajednice srpskih opština u skladu sa Briselskim sporazumom prvi korak ka bilo kojem nastavku dijaloga. I ako tek nakon ovoliko godina dijaloga, važno je istaći da je osnivanje ZSO prihvaćeno kao uslov za bilo kakav nastavka dijaloga i od strane pojedinih zapadnih posrednika, pre svega SAD.
Moram posebno da istaknem da je narod na Kosovu i Metohiji strpljiv i izdržljiv, a znamo dobro da su sve vlasti polagale ispit na pitanju Kosova i Metohije, pa i predstavnici dela sadašnje opozicije, od kojih je Rezolucija 1244 kvalifikovana kao izdaja, a zdušno su govorili da će nakon rušenja režima Slobodana Miloševića pitanje Kosova i Metohije biti demokratsko i brzo rešeno. Videli smo šta je bilo.
Na kraju, smatram da se samo uz jasnu strategiju države koju je nužno utemeljiti na ekonomskim osnovama moglo obezbediti mere kojim bi se zaustavilo iseljavanje Srba, prodaja srpske imovine, obezbediti uslove za zapošljavanje mladih, jer ako se to ne ostvari moglo bi doći do toga da Kosmet ostane bez Srba, a u tom slučaju ne bi bilo potrebe za bilo kakvim pregovorima i dijalogom. To ne smemo dozvoliti, jer druga strana u ovoj situaciji albanska strana likuje da ako se tako nastavi sa iseljavanjem da Srba narednih 15, 20 godina neće biti na prostoru Kosova i Metohije.
Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije pruža punu podršku državnom rukovodstvu na čelu sa predsednikom Republike, Aleksandrom Vučićem u cilju iznalaženja rešenja koja bi doprinela izgradnji stabilnosti i mira i bezbednosti za pripadnike našeg naroda na Kosovu i Metohiji kojima je danas veoma teško.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, dva dana slušam, a posebno danas veliku brigu, želju, veliko izraženi optimizam za Kosovo i Metohiju i za život Srba na Kosovu i Metohiji, i onih u raseljenju, i evo, dobijam poruke od mojih sunarodnika sa Kosova i Metohije. Znači, kada ovo slušamo nema brige za Kosovo i Metohiju, rešili smo problem Kosova i Metohije.
Želim da vas podsetim, ali nažalost čitavih dvadeset godina ovo nacionalno državno pitanje služi samo zarad političkih interesa i političkih poena.
Kada se srušio diktatorski režim Slobodana Miloševića, i tada je govoreno i rečeno da će posle toga problem Kosova i Metohije da bude rešen.
Želim da podsetim narodne poslenike i javnost, za vreme Slobodana Miloševića postalo je Izvršno veće Kosova i Metohije, to je bila vlada Kosova i Metohije. Pitam danas nas i one – zašto je to ugašeno? Zašto je to ukinuto? Zato što je to bio predlog Socijalističke partije i zato što je to funkcionisalo, imalo je 15 sekretarijata.
Tada smo mi govorili – dajte, promenite ljude u Izvršnom veću, neka dođu ljudi, ali nemojte instituciju vlade Kosova i Metohije da gasite. Ugašeno je to, formiran je Jugoslovenski komitet, pa je formiran Koordinacioni centar, pa je formirano Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. U tom Ministarstvu za KiM od 2008. do 2012. godine, moja malenkost je bila državni sekretar. Znači, posle toga je ponovo Koordinacioni centar. Ništa se suštinski nije promenilo. Znači, oblik delovanja, oblika rada kancelarije i ministarstva je skoro istovetan. Iznos budžeta je 7,5 milijardi i to se realizuje.
Gospodo, da vas pitam malo. Pošto se ovde zaklinjemo na onoj raspravi o Kosovu i Metohiji na načelnoj raspravi i sadu pojedinostima da je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Srbije po Ustavu, ja se pitam što će nam Kosovo i Metohija? Kakvu mi to poruku šaljemo Srbima na Kosovu i Metohiji? To kao da nije naša teritorija?
Da li mi mislimo da će ministarstvo za Kosovo i Metohiju i kancelarija za Kosovo i Metohiju da reši problem na Kosovu i Metohiji? Neće. Ovo nije problem Kancelarije za Kosovo i Metohiju, niti ministarstva za Kosovo i Metohiju, ovo je državni problem broj jedan i njima treba da se bave, a i bave se predsednik Republike na dnevnom nivou, Ministarstvo za spoljne poslove, Vlada Republike Srbije, Skupština, govorim o Kancelariji za Kosovo i Metohiju, ako je sastavni deo.
Pa, ne radi samo Kancelarija i ministarstvo za Kosovo i Metohiju, ne vodi brigu o narodu na Kosovu i Metohiji. Šta radi Ministarstvo zdravlja? Znači, zdravlje, zdravstveni sistem, zdravstvene usluge na prostoru Kosova i Metohije, koje se pružaju i narodu, deluju i funkcionišu po sistemu Ministarstva zdravlja, po sistemu države Srbije. Prosveta, takođe u okviru Ministarstva prosvete i obrazovanja.
Kada govorimo to da formiramo ministarstvo, treba da vidimo šta dobijamo, a šta gubimo. Ako mislimo da ćemo sa ministarstvom da rešimo problem, ja sam za to, ali duboko sam ubeđen da to ne rešava problem.
Ovde sam čitao pažljivo ove rezolucije koje su predložene o Kosovu i Metohiji, ja to pozdravljam, samo nisam čuo kako i na koji način. Koji je plan da se to realizuje, da se vrati u okviru sistema države Srbije? Govorili ste - pa, pregovaraćemo sa Albancima. Hajde spomenite mi, nađite mi jednog Albanca sa Kosova i Metohije koji će da pregovara vezano za taj predlog i da li sme da pregovara, za razliku od nas koji nemamo jedinstvo.
Sasvim na kraju, mislim da je najbolji sud sud naroda. Narod je već nekoliko puta na nekoliko izbora pokazao koju politiku podržava, koju vladu i koju vlast. Sada je bilo, mislim da je bilo to sprega ovih moćnika, ovih međunarodnih predstavnika i dela opozicije, da se izbori za republički parlament izmeste van Kosova i Metohije kako bi se sprečila, a pogotovo za izbore za predsednika Republike, navodna krađa glasova i da gospodin Aleksandar Vučić i koalicija SNS, SPS ne mogu da dobiju te glasove.
Imali smo glasove za centralni deo u Kuršumliji, za Pomoravlje u Vranju, za severni deo u Raški i narod je ponovo pokazao i ubedljivom većinom je dao podršku Aleksandru Vučiću, parlamentu, koaliciji SNS i SPS i utakmica je završena, gospodo. Daj da za ove četiri godine vidimo kako ćemo to zajedno da rešavamo.
Ako se i dalje služimo da to bude za političke poene, narod je svestan, prošlo je 20 godina. Ne možemo da rešimo problem Kosova i Metohije sami. Govorio sam, kada je bila Skupština o Kosovu i Metohiji, da stoji druga strana, da je tamo albanska strana koja ništa ne prihvata, koja odbija pregovore, kojoj nije stalo do stabilizacije i kojoj je stalo do destabilizacije, do stvaranja nemira u regionu, pa i u Evropi.
Mislim da ovaj parlament, ovaj sastav i nova Vlada će se sresti sa novim izazovima, novim pritiscima, ali odgovorno mogu da kažem u prethodnom periodu da ovo rukovodstvo, ova koalicija je daleko više i mnogo više vodila i vodi brigu o Kosovu i Metohiji i mislim da će tim putem da nastavi i, kao što sam rekao na sednici o Kosovu i Metohiji, poruka – vetar u leđa, kada predsednik države ovde za govornicom kaže da nikada nećemo priznati Kosovo i Metohiju.To je put i ka tome treba da težimo i da zajedno nastavimo da sačuvamo Kosovo i Metohiju i sebe na prostoru Kosova i Metohije.
Ovde je bilo govora o povratku Međunarodnoj zajednici o EU. Pa, mi treba da pitamo EU zašto za 22 godine nije vraćeno dve stotine hiljada Srba na prostoru Kosova i Metohije i to je odličan primer, to je ogledalo dvostrukih aršina, dvostrukih standarda kada je međunarodna zajednica u pitanju, jer za 20 godina vraćeno je samo 2% Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Evo, toliko i hvala vam.
Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, komšije i sugrađani, braćo Srbi sa Kosova i Metohije, nakon dvodnevne rasprave, moram ovde da kažem da sam razočaran.
Nakon, imperativnih objava, zahteva da se što pre u Srbiji održi Skupština da se rešava pitanje Kosova i Metohije, očekivao sam, zaista, i ja i moji sunarodnici da ćemo da se izdignemo iznad svega, iznad stranačkih, ličnih interesa, da postignemo jedinstvo i da pokažemo koliko smo jaki i koliko smo snažni. Samo tako možemo da ostvarujemo interese i Srbije i Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Nažalost, i pored duplog vremena ništa se dobro nije čulo. Nisam čuo ni jednu alternativu.
Pitam sve ovde skupa sada – koje i kakve poruke mi šaljemo, pre svega Srbima na Kosovu i Metohiji, oni koji su ovde i oni koji žive na prostoru Kosova i Metohije? Poslali smo im poruku – braćo Srbi sa Kosova i Metohije dobrim delom neka vam je Bog u pomoći. Koju poruku smo poslali nakon dvodnevne rasprave? Ne razumem.
Ono što me zabrinjava, da ne spomenem albansku stranu koja je isključivi krivac za sve ovo, da ne spomenemo Evropsku zajednicu, Evropsku uniju i Kvintu i te međunarodne moćnike koji zdušno potpomažu to što se dešava na KiM, da im kažemo kada će da prestanu sa dvostrukim aršinima, sa dvostrukim standardima i kada će da prestanu da nas gledaju u oči i da nas lažu.
Ne počinje rešavanje pitanja KiM danas, što su mnogi mislili. Razumem, ovo je prva sednica novog saziva, pa su neki jedva čekali da se dokažu. Bio bih prezadovoljan i srećan, i Srbija, pogotovo srpski narod kada bi mi to mogli danas i u narednih deset dana i mesec dana pitanje KiM da rešimo.
Ono što je takođe zabrinjavajuće, to je – da li mi možemo sami da rešimo pitanje KiM? Možemo da sedimo danas, narednih deset, narednih 15 dana, pri tome, zaboravljamo činjenicu i situaciju na KiM da na KiM postoji druga strana, to je albanska strana. Tamo živi i drugi narod, kao što su moje kolege sa leve strane rekli i Bošnjaci, i Aškalije i Romi, itd.
Da li je teško? Izuzetno teško i složeno za moju generaciju od 1981. godine, svakog dana u Prištini crni utorak, crni petak, krvavo proleće, krvava jesen.
Da li je složeno? Jeste. Da li je jednostavno? Nije. Da li smo mi kao Srbi pravili greške? Jesmo. Evo je kod mene odluka, Nacionalni komitet oslobađanja Jugoslavije. Tom odlukom vlasti nove Demokratske Federativne Jugoslavije svim kolonistima privremeno zabranili povrat na KiM, 1945. godine, na ta mesta gde su bili kolonisti dovedeni su Albanci iz Albanije.
Da li treba da zaboravimo činjenicu da je bilo iseljavanja sa KiM, 1968. godine je veliki broj Srba napustio prostor KiM. Na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova KiM je bio Srbin.
Pitam sve nas, 1974. godine ovde, kada smo iz parlamentarnog sistema prešli u delegatski sistem, 250 delegata Skupštine Srbije je donelo novi Ustav koji je Kosovu i Metohiji i Vojvodini dalo prerogative državnosti. Posle smo pokušali to da ispravimo, ali smo skupo platili.
Ovde dva dana slušam žestoke napade na Srpsku listu. Ja želim da vam kažem zašto smeta Srpska lista i zašto je Srpska lista trn u oku mnogima. Zato što je stožer okupljanja srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije, zato što je to jedinstvo i zato što smo onemogućili albanskoj strani i EU da manipuliše sa srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, jer njima ne trebaju 10, njima treba jedan, dva ili troje da pred međunarodnu javnost pokažu kako, evo, i Srbi glasaju i Srbi se zalažu za ono što čini kosovska strana.
Govoriti juče i danas u parlamentu o Kosovu i Metohiji kao važnom državnom pitanju posle sveobuhvatnog obraćanja predsednika Republike Aleksandra Vučića, sa jedne strane, je nešto olakšavajuća okolnost, ali istovremeno i obaveza svih nas da sa najvećom merom odgovornosti sagledamo sve aspekte zapetljanog kosovskog čvora.
Suština ovih odnosa je jednovekovna želja Albanaca da nasilno na teritoriji Srbije osnuju svoju drugu državu u proteklim decenijama, iako su u nekim, o tome nismo govorili, zapadnim demokratijama usta puna priča o ljudskim pravima, pojedinih grupacija, njihovoj zaštiti kao tekovini moderne civilizacije. Uz pozivanje na međunarodne konvencije oni potpuno mirno i nemo gledaju kako se više od dve decenije krše sva ljudska prava kosmetskih Srba i onih koji su proterani sa svojih ognjišta i onih koji su ostali na svojim ognjištima, ali žive u potpunom strahu za sopstvene živote i budućnosti svoje dece.
Život na Kosovu i Metohiji. Moram pri tome istaći da zbog pritiska kosovskih privremenih institucija, Srba u svim kosovskim sredinama jednako muči nezavisnost, duboka uznemirenost, briga za sopstvenu sudbinu itd, itd.
Potpuno je neprimereno da se pojedini opozicioni lideri busaju u grudi i pozivaju na svoj patriotizam, kao i da je Kosovo i Metohija nacionalno pitanje. Ako je tako, hajmo to da ispoštujemo, hajmo da to uvažimo, već im služi za dobijanje političkih poena, pritom pokazujući potpunu nebrigu za sudbinu srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije.
Narod na Kosovu i Metohiji je strpljiv, izdržljiv, a znamo dobro da su sve vlasti polagali ispit na pitanju Kosova i Metohije, pa i predstavnici dela sadašnje opozicije za koje Rezolucija 1244 kvalifikovana kao izdaja, a govorili su da će nakon rešenja režima Slobodana Miloševića, pitanje Kosova i Metohije biti demokratsko i biti rešeno.
Mislim da je neophodno da imamo još tri, četiri sata i još koliko rasprave da se uzmemo u pamet, da se urazumimo i da glasamo za Izveštaj, jer neglasanjem za Izveštaj mi štetimo interesima i Srbije i Srbima na prostoru Kosova i Metohije i dajemo prostor albanskoj strani i međunarodnoj zajednici da nastave da rade.
Sasvim na kraju, gospodine predsedniče, zašto vi ovoliko smetate srpskom narodu, da ne kažem opoziciji, neću pojedinačno? Zato što ste armirani beton, vetar u leđa za opstanak srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije, zato što ste vi kao predsednik države jedini poznavalac situacije na Kosovu i Metohiji i zato što svakodnevno vi i vaši saradnici iz Kancelarije vode brigu za Srbe na prostoru Kosova i Metohije i pokušavaju da rešavaju probleme onoliko koliko mogu, jer vi poznajte svaki zaseok, svako selo. Vi ste obilazili Kosovo i Metohiju kada je bilo najteže. Vi ste jedini predsednik i prvi, da pogledamo stenograme, koji ste javno za skupštinskom govornicom rekli da Srbija i vi dok ste predsednik neće priznati Kosovo i Metohiju i to je, takođe, još jedan znak i hvala vam na tome, da nastavimo našu borbu koja neće biti ni malo laka, da obezbedimo bolje uslove.
Nisam govorio zbog nedostatka vremena o ekonomskom ulaganju. Nikada više u oblasti infrastrukture na prostoru Kosova i Metohije nije uloženo novcem.
I sasvim na kraju jedan zahtev, jedna molba. Možda nije primerena ovoga puta. Naime, mi smo 2008, 2012. godine imali ljude koji su radili u privredi, koji svojom voljom nisu napustili svoja radna mesta, koji su primali taj tzv. minimalac. Da učinite sve da pomognemo tim ljudima. To više nije minimalac, to je socijala. Oni koji su u raseljenju primaju 8.000, a oni koji su dole primaju 11.000. Da se ispita mogućnost, da se provere spiskovi, da se uradi kontrola spiskova, jer je prošlo dugo vremena. Nekih više nema među nama, neki su dobili radna mesta, a to se da lako utvrditi.
Poslanička grupa Socijalističke partije podržava Izveštaj pregovaračkog procesa i Kancelarije.
Hvala vam. Živeli!
Poštovani predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pitanje postavljam Vladi Republike Srbije.
Iako Republika Srbija, uprkos svemu, nastoji da poboljša odnose kako sa albanskim pregovaračima na KiM, tako i sa Republikom Albanijom, sa suprotne strane sve je intenzivnija retorika koja nikako ne doprinosi unapređenju odnosa niti rešavanju otvorenih pitanja.
Od strane lidera kosovskih Albanaca neprekidno dolaze oštre provokacije i pretnje kojima se ističu njihove težnje za prisvajanjem ne samo delova naše teritorije, već i naše viševekovne istorije i kulture.
Ono što zabrinjava jesu potpuno isti, a sve češći zahtevi i izjave zvaničnika Republike Albanije. Može se reći da se radi o rafalnom, organizovanom napadu i provokacijama Albanaca kojima se poništavaju svi pokušaji Srbije i njenog državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Republike Srbije, Aleksandrom Vučićem, da se dijalog nastavi i dođe do mirnog rešenja, na šta je Srbija uvek spremna.
Da podsetim, otvoreno pitanje KiM, uprkos tome što je sa svojih vekovnih ognjišta proterano preko 250 hiljada Srba, da su mnogi stradali u raznim žutim kućama i da se još uvek mnogi vode kao nestala lica, da su ubijana deca, spaljivane kuće i manastiri i rušeni krstovi sa srpskih crkava, danas imamo tvrdnju albanske strane da je to albanska baština.
Poslednji primer falsifikovanja kulturne istorije Srbije jeste pokušaj prisvajanja ostatka pravoslavne crkve u blizini Srbice u mestu Suvo Grlo, koje su upravo oni porušili.
Još ozbiljnije pretnje o kojima i mediji pišu ovih dana jesu izjave albanskog predsednika Iljira Mete koji je proglasio Medveđu, našu opštinu na jugu Srbije, albanskom teritorijom, pri tom optužujući Srbiju za tzv. raseljavanje Albanaca iz te sredine, misleći na pasivizaciju njihovih prebivališta.
Ovakve izjave predstavljaju direktno mešanje u unutrašnju politiku Srbije, a aspiracije ka delovima teritorije Republike Srbije su ovde očigledne.
Šta je istina? U opštini Medveđa, prema popisu i procenama broja stanovnika u kojoj je učestvovala i međunarodna zajednica živi oko 7,1% Albanaca. To su Albanci starosedeoci sa kojima Srbi i ostali stanovnici Medveđe lepo žive.
Drugo, albanska manjina u Medveđi često je na izborima i ima svoje predstavnike u skupštini opštine, ima nastavu na svom jeziku, svoj jezik koristi u službenim komunikacijama. Ali, u Medveđi se pored više prethodnih izbornih ciklusa u veoma kratkom roku prijavljivalo, i to na fiktivne adrese, veliki broj Albanaca koji nikada nisu živeli u Medveđi. Na nekim adresama prijavljivano je po 30 lica, ali oni nisu tu nikada živeli. Adrese su nekada bile propale i neuslovne seoske kuće u kojima decenijama niko nije živeo.
U skladu sa zakonom vršene su višestruke administrativne provere i nikada ni na jednoj od tih adresa nije pronađen ni jedan prijavljeni Albanac, čak ni da primi glasačke listiće. Oni nisu prijavljivani niti u elektrodistribuciji, niti u poreskoj upravi, niti u katastru. Oni su očito došli da promene etičku sliku Medveđe, a ne da je Medveđa njihovom pasivizacijom menja etički odnos stanovništva. Ali, trebalo je uklopiti Medveđu u izmišljenu geografsku oblast koju nazivaju preševska dolina, a tamo doline nigde nema.
Druga očigledna aspiracija prema teritoriji Srbije jesu izjave nekih Albanaca da je Albanija do Niša, nudeći da u Medveđi i Nišu izgrade spomenik Skenderbegu.
Još jedan događaj nas ne ostavlja ravnodušnim, a to je da se na aplikaciji Gugl mape atletski stadion u centru Kraljeva iznenada naziva stadionom Đurađa Kastriota Skenderbega i to na albanskom jeziku. Pitamo se da li je ovo greška ili namera?
Da podsetim koliko su samo puta poslednjih meseci Albanci prisvajali srpsku kulturnu baštinu na KiM i srpske pravoslavne svetinje, pokušavajući da falsifikuju istoriju i da prisvajanjem srpskih svetinja iz perioda Nemanjića dokažu kako su to oni gradili u 12, 13. i 14. veku. Izgleda da Albanci na celom Balkanu drže parole – Ako nemaš svoje, uzmi tuđe.
Zato pitanje postavljam Vladi Republike Srbije – kako se radi o izjavama najviših zvaničnika Republike Albanije, u kojima se jasno vide aspiracije prema našim teritorijama i istoriji, čime se blokira svaki pokušaj i dobra volja Srbije da se nastavi dijalog Beograda i Prištine, a radi se i o grubom i nedopustivom diplomatskom presedanu, pitam da li Vlada Republike Srbije planira da preduzme određene diplomatske aktivnosti kako bi se sprečilo vređanje Srbije i atakovanje na naš državni suverenitet i teritorijalni integritet. Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, danas bih koristiće svoje pravo iz člana 287. Poslovnika postavio nekoliko pitanja, prvo potpredsedniku Vlade i ministru spoljnih poslova, Ivici Dačiću.
Kao narodni poslanik sa Kosova i Metohije, kao i srpski narod na Kosovu i Metohiju životno smo zainteresovani za tok i ishod razgovora Beograda i Prištine koji se odvija uz posredovanje Međunarodne zajednice, a koji ima temelje u Rezoluciji 1244 i Briselskom sporazumu.
Dakle, posrednici u rešavanju problema koji je kulminirao pre 20 godina NATO agresijom na Srbiju danas su i EU i UN, koje su i donele Rezoluciju 1244, znam da se naša diplomatija i naš državni vrh svim snagama bore da Srbija ostane svoj na svome, da sačuva državni suverenitet i da se istovremeno dođe do obostrano prihvatljivog rešenja pitanja Kosova i Metohije.
Kao uspešnu diplomatsku aktivnost želim da istaknem nastup ministra spoljnih poslova, Ivice Dačića, na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti UN, kada je podneo Izveštaj o stanju na Kosovu i Metohiji i delovanju međunarodnih snaga, kada je svim diplomatskim sredstvima, pre svega argumentima, nazivajući stvari pravim imenima branio Srbiju i potpuno otvoreno svim predstavnicima Međunarodne zajednice ukazao na neosnovane zahteve i sredstva kojima se Priština služi kako bi ubedila svet da Kosovo i Metohija pripadaju samo njima.
Nedopustivo je da na istoj sednici Saveta bezbednosti Fjora Čitaku sticanje nezavisnosti tzv. Kosova nazove dekolonizacija, a ne secesijo, što u suštini jeste proces koji Priština zagovara i vodi uz pomoć nekih velikih sila i to nekih stalnih članica Saveta bezbednosti.
Pitam se o kakvoj dekolonizaciji je ovde reč? Ko je tu kolonizator? Srbi žive na ovim prostorima desetinu vekova, o čemu svedoče stotine pravoslavnih svetinja, manastira i crkava još iz 10. i kasnijih vekova. Na primer, crkva Svetog Nikole u Velikoj Koči.
Želim ovom prilikom da u ime poslaničke SPS pružim punu podršku predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, Vladi Republike Srbije i diplomatskim aktivnostima i nesebičnom radu i zalaganju ministra Dačića koji je pokrenuo postupak povlačenja priznanja samoproglašene države Kosovo, što je do sada zvanično učinilo 13 država članica EU. Ministar Dačić je najavio da će se ovaj proces i u budućnosti nastaviti.
U vezi sa tim želim da pitam – koje sve diplomatske mere i aktivnosti državno rukovodstvo i Ministarstvo spoljnih poslova planiraju u narednom periodu? Jer, kako stvari stoje sastanka u Parizu neće biti, jer Priština takav format ne prihvata pošto se oslanja na svetske mentore i sponzore, posebno na Ameriku ignorišući na taj način zalaganje Nemački i Francuske kao predstavnika EU.
Koje se mere još planiraju kako bi se u Svetu pokazalo da Srbija ne traži ništa tuđe, već brani svoje i kako bi što veći broj država povuklo priznanje, a Međunarodna zajednica počela da primenjuje međunarodno pravo i iste standarde za sve članice Međunarodne zajednice i prestala da vodi politiku dvostrukih aršina, koja je, nažalost postala gotovo redovno sredstvo demonstracije i moći nekih velikih država sveta. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi narodni poslanici, danas bih iskoristio priliku da postavim pitanje Ministarstvu pravde i Ministarstvu unutrašnjih poslova.
U poslednje vreme svedoci smo brojnih objava putem interneta kao javnog medija i društvenih mreža. Neproverene i neistinite vesti i objave na društvenim mrežama prenose se velikom brzinom, a pojedine kao posledice imaju širenje panike i uznemirenosti među građanima Srbije. Internet i društvene mreže kao tehnologija savremenog doba su svakako korisne i neosporno da su potrebne i neophodne, ali se one koriste i u krivično-pravnom smislu dolaženjem do određenih informacija ili pomoći u istragama i potragama i naravno da ne želimo, niti je naša namera da se one ugase ili na bilo koji način onemogući sloboda govora, ali često umeju da budu predmet zloupotrebe.
Svakako podržavamo da se putem interneta kao medija ukazuje na određene potrebe i situacije u društvu, ali potrebno je svakoj informaciji pristupiti odgovorno i profesionalno i u skladu sa zakonom ispitati navedene činjenice, što je Ministarstvo do sada i radilo. Međutim, šta se dešava u situaciji kada se posle te provere utvrdi da je objava bila lažna. Setimo se samo slučaja neispravne vode za piće u Beogradu od pre par meseci, lažnih silovanja, neproverenih informacija o kidnapovanju i nestajanju dece. Imali smo situaciju od pre samo nekoliko dana da je bilo prijavljeno čak četiri otmice dece u par dana.
Isto tako, nailazimo na objave u kojima se navodi da su migranti koji su došli sa ratno ugroženih područja počinili razno razna krivična dela. Da li to neko namerno radi sa lošim namerama prema tim ljudima, a i prema državi koja je podnela velike napore u zbrinjavanju migranata i rešavanju migrantske krize, čuvajući bezbednost svojih građana. Svakako u navedenim slučajevima nadležni organi su se oglasi povodom ovih situacija i demantovali navode.
Pitanje želim da uputim MUP – da li MUP prati, ispituje i proverava istinitosti i pouzdanosti tih objava i pojedinih vesti, koje se svakodnevno prenose putem društvenih mreža. U slučaju da se objave lažne u cilju zastrašivanja naroda, izazivanja panike i eventualno na neki način urušavanje bezbednosnog sistema Republike Srbije, da li u takvim situacijama MUP sprovodi postupak u skladu sa članom 343. Krivičnog zakona Republike Srbije?
Pitanje za Ministarstvo pravde – da li je do sada javno tužilaštvo vodilo istrage, naravno u saradnji sa MUP povodom ovakvih situacija? Koliko je do sada ljudi procesuirano i kakvi su ishodi tih procesa? Hvala.
(Beograd, 23.01.2018.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | mesečno | 99442.00 | RSD | 02.06.1016 - |