Član 14. glasi: "Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela od strane javnih biblioteka, obrazovnih ustanova, muzeja, arhiva, samo za sopstvene arhivske potrebe ako se delo umnožava iz sopstvenog primerka i ako takvim umnožavanjem ove institucije nemaju nameru da ostvare neposrednu ili posrednu imovinsku korist".
Podneli smo amandman kojim predlažemo da se briše ova ograničavajuća odredba ako se delo umnožava iz sopstvenog primerka. Zašto smo predložili? Pokušaću da vam objasnim iz primera o kojem sam govorio juče.
Naprimer, nekoj školskoj biblioteci iz nekih razloga, radi izvođenja nastave, potrebna je određena knjiga koju nema u svom posedu. Znači, ne ispunjava ovaj zakonski uslov da ima sopstveni primerak knjige. Škola ima dobru volju, ima toliko novca da kupi jednu knjigu, međutim knjige nema na tržištu. Svi primerci knjige su rasprodati, a da nevolja bude veća, autor knjige je umro, nije više među živima. U tom gradu teoretski postoji samo jedan primerak tražene knjige, međutim, problem je u tome što autor ne želi da ga proda pa škola ni na ovaj način ne može da dođe do sopstvenog primerka knjige, odnosno do sopstvenog primerka autorskog dela.
Ministar se smeje i po tome zaključujem da su ove moje primedbe opravdane.
(Žarko Obradović, sa mesta: Malopre ste rekli da je umro.)
Imate knjiga za kojima postoji potreba , čiji su autori živi, a nažalost imate i knjiga za kojima postoji potreba čiji su autori mrtvi. U ovom slučaju o kojem govorim autor je, pokoj mu duši, umro, nema ga više.
Znači, škola ne može od njega da nabavi taj autorski primerak knjige, ne može da ga nabavi na tržištu zato što su svi primerci rasprodati. Ovaj sugrađanin koji ima jedan primerak knjige neće da ga proda. Škola ima samo mogućnost da knjigu pozajmi od vlasnika, ali tek onda školu i njenu biblioteku očekuju prave muke. Prvo, moraju da pribave saglasnost autora. Pošto autora nema, moraju da nađu njegove zakonite naslednike. Kad završe taj mukotrpni posao, ako uspeju da se dogovore oko autorske naknade, moraju prvo da uplate autorsku naknadu, a tek posle toga pristupe realizaciji onoga zbog čega su počeli ovu svu petljaniju, da knjigu fotokopiraju u tri primerka.
Vlada je odbila ovaj amandman uz sledeće obrazloženje, obrazloženje je dugačko, pa ću pročitati samo dve rečenice. Kaže – stoga su izmenama u članu 14. Predloga zakona predloženi uslovi pod kojima se autorsko delo može umnožiti za potrebe biblioteka, arhiva, obrazovnih ustanova i to tako da se umnožavanjem dela bez dozvole i bez plaćanja naknade ne ugroze legitimni, odnosno ekonomski interesi autora.
Kakvi ekonomski interesi autora, ako se radi o jednom ili dva ili u ovom slučaju tri primerka knjige. Drugo, nisu ugroženi nikakvi ekonomski interesi autora, zato što u nastavku ovog stava jasno stoji – ako ove institucije nemaju nameru da ostvare neposrednu ili posrednu imovinsku korist, znači, vi ste postavili jedno jasno ograničenje. Nije mi jasno zašto komplikujete sa ovom odredbom, ako se delo umnožava iz sopstvenog primerka.
Sledeće obrazloženje zašto ste odbili ovaj amandman – opravdan je i legitiman interes autora da se njegovo delo kupi u legalnim tokovima prodaje, kako bi autor od kupovine tog dela imao određenu materijalnu satisfakciju. U ovom slučaju dela nema u legalnim tokovima, nema ga u prodaji, nema ga na tržištu.

Dame i gospodo, kada je u pitanju Predlog zakona o autorskim pravima, on je u dobrom delu neprimenjiv u praksi. Celokupnu zaštitu autorskih i srodnih prava koju predviđa ovaj zakon ne bi bilo moguće sprovesti u nekoj evropski pravno uređenoj državi, a kamoli u Srbiji. U raspravi o Predlogu zakona o autorskim pravima pre dve godine, jedan od kolega SRS je rekao i bio u pravu, da bi za kontrolu sprovođenja ovog zakona bilo nedovoljno angažovati više od 100 hiljada ljudi.
Druga primedba je to što pisanje ovog predloga zakona nije iskorišćeno da se otklone neke primedbe, neki nedostaci na koje smo ukazivali u raspravi u osnovnom tekstu zakona.
Osvrnuću se na nekoliko blago rečeno, po mom mišljenju nakaradnih zakonskih rešenja iz ovog predloga zakona. Član 12. novo, odnosno član 43. starog zakona, citiram: "Dozvoljen je u okviru izveštavanja javnosti putem štampe, radija, televizija, drugih medija o tekućim događajima, u obimu koji odgovora svrsi, način izveštavanja o tekućem događaju, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade", pa pod tri, "umnožavanje javnih, političkih i verskih i drugih govora održanih u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih ili verskih svečanosti". Znači, ponavljam: "dozvoljeno je prenošenje javnih, političkih, verskih i drugih govora bez dozvole autora i plaćanja taksi, samo ukoliko su oni održani u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih i verskih svečanosti". Zaista se pitam da li ljudi koji su ovo napisali znaju šta su napisali. Ovo znači, praktično,S da nije dozvoljeno da novinari prenose i objavljuju govore i izjave sa stranačkih skupova, političkih mitinga, utakmica, koncerata i drugih kulturno-sportskih manifestacija, ako pre toga nisu obezbedili dozvolu autora, onih koji su držali govor i platili im određenu autorsku naknadu.
Kad neki političar drži govor u skupštini onda svi novinari, znači, bez ikakvih ograničenja do mile volje mogu taj govor da koriste onako kako njima odgovara, ako taj isti političar taj isti govor održi ispred skupštine novinarima, moraju da ga pitaju za dozvolu i moraju da mu plate autorsku naknadu. Ovo ne samo što ne deluje logično nego je malo u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i u suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju. Ako ovo ostane mediji i novinari neće moći na valjan način da obavljaju svoj posao, a građani će ostati uskraćeni za informaciju većine političkih kulturnih i sportskih događaja u Srbiji.
Navešću jedan primer na osnovu ovog primera obrazložiti ovo što sam rekao. Zamislite naprimer, kad Mlađan Dinkić u vreme predizborne kampanje ode u blok 64 i izjavi da će svi birači koji na sledećim izborima glasaju za URS i druge proevropske stranke koje će Srbiju 2389. godine uvesti u EU da će svi dobiti besplatno putovanje na Mars i još 1000 evra džeparca za šoping na ovoj nama prijateljskoj planeti.
Po ovom zakonu, da bi to objavili novinari će prvo morati da gospodina Dinkića pitaju za dozvolu. Kad on teška srca pristane da oni objave njegov kompletan govor, novinari su završili tek trećinu posla. Nakon toga svakoj reakciji preostaje da se sa bivšim ministrom dogovore koja je to visina naknade koju ćemo platiti za to autorsko delo? Mnogi od vas će pomisliti Dinkić ne mora da naplaćuje honorare za objavljivanje svojih govora kad kažem Dinkić mislim na sve političare, nažalost ovaj zakon kaže da mora. Kod članova 4. 9. ovog Predloga zakona, odnosno članova 22. i 39. osnovnog zakona o zaštiti autorskih srodnih prava, autor se ne može odreći prava na naknadu za korišćenje svog autorskog dela, a po ovom zakonu svi politički govori, kao i govori javnih ličnosti, navodim Jelenu Karleušu, Novaka Đokovića, Natašu Bekvalac, njenog dečka Ćazima Osmanija i drugih kao i govori svih građana Srbije su autorska dela, čije objavljivanje ovako ili onako mora da se plati.
Kad redakcije postignu dogovor sa Dinkićem onda službe računovodstva uplaćuju ugovorne iznose, a nakon toga kuriri sa uplatnicama žure kod bivšeg ministra nosi mu priznanice kao dokaz o uplati.
Tek nakon toga građani Srbije koji vole bajke moći će da čuju kompletan Dinkićev govor i da se upoznaju sa svim detaljima o svom budućem letovanju na Mars. Ovde postoje dva moguća rešenja. Prvo je, da Vlada prihvati amandman i iz Predloga zakona briše ovu besmislenu odredbu, a druga je mogućnost da posle usvajanja ovog zakona političari iz vladajućih stranaka govore drže samo u državnim institucijama, državnim organima, a političari iz opozicionih stranaka da svoje političke govore drže samo u crkvama. Što možda i nije dobro jer pored ovako nesposobne vlasti u Srbiji, pored ovakvih prijatelja koje imamo u Briselu i NATO paktu, Srbiji samo Bog može da pomogne.
Sada ću se osvrnuti, kratko na član 32. osnovnog teksta zakona, on govori o pravu autora da zabrani da se njegovo delo koje se emituje preko radija ili televizije, reemituje, prenosi, pa kaže na mestima kao što je gradski prevoz, kafane, čekaonice itd. bez njegove saglasnosti. Sprovođenje ovog člana zakona odnosi se uglavnom na pevače narodne muzike, zabavne muzike i nije moguće, nije sprovodivo u praksi.
Voleo bih da čujem odgovor, kako onaj koji je pisao ovaj zakon pomislio da vlasnici neke kafane ili vlasnici svih kafana traže saglasnost da na radiju slušaju pesme pojedinih pevača. Mi u Srbiji imamo pet ili 10 hiljada pevača koji su snimili bar jednu pesmu, imamo hiper produkciju, niču kao pečurke posle kiše i sad mene zanima da li vlasnik jedne kafane koji pušta muziku sa radija treba da se obrati pojedinačno, svima njima za dozvolu ili da to radi preko javnog oglasa. Ili kako Šeki Turković, ili Boro Drljača mogu da zabrane da vlasnik neke kafane u Surdulici ili upravnik na železničkoj stanici u Velikoj Plani ili vozač autobusa u GSB ne puštaju neke njihove pesme. Ovo je moguće, samo pod uslovom da je recimo vozač GSB vidovit, pa da predoseti kada će na radiju biti emitovana pesma autora čije emitovanje je zabranjeno, da promeni stanicu ili da isključi radio.
Prokomentarisaću još član 14. zakona, u njemu piše – da javnim bibliotekama, obrazovnim ustanovama, muzejima, arhivima dozvoljeno da bez plaćanja naknade na neko autorsko delo, to isto delo umnoži u manji broj primeraka koji su im neophodni, ali samo ako to delo umnožavaju iz sopstvenog primerka. Ovo je potpuno besmisleni i neprihvatljivo. Evo zašto.
Zamislite da je u nekoj školi, nekoj školskoj biblioteci radi izvođenja nastave neophodna jedna knjiga, zbirka poezije koju ta škola nema u svom posedu. Škola želi da kupi knjigu, da je radi nastave umnoži u tri primerka ali nema iz čega jer su svi primerci knjige rasprodati, a sticajem okolnosti autor je, pokoj mu duše, umro. U tom gradu postoji samo jedna knjiga, a ta knjiga se nalazi u privatnom vlasništvu. Po ovom predlogu zakona, škola ima dve mogućnosti. Jedna baš nije normalna.
Prva je da od vlasnika kupi knjigu i tako dođe u posed sopstvenog primerka. Ovde imamo problem šta ako vlasnik ne želi da proda ovu knjigu. Škola ima drugu mogućnost, da knjigu pozajmi od vlasnika i da je za potrebe nastave umnoži, zamislite čak u tri primerka, što bi bila katastrofa, je l te? Međutim, po istom rešenju koje je predložila Vlada ovim članom 14. pri umnožavanju škola mora da pribavi saglasnost autora. Pošto pesnik koji je napisao knjigu nije više među živima, škola mora da pribavi saglasnost njegovih zakonitih naslednika. Ako škola pronađe naslednike treba da se dogovori o visini naknade, ako i nakon svih tih peripetija, svih tih zavrzlama škola i nastavnik srpskog jezika i dalje ostanu pri stavu da njihovi učenici treba da analiziraju baš tu knjigu, ostaje im ta zakonska obaveza da plate autorsku naknadu.
Sad vidite koje apsurde imamo, kao što je govorio malopre kolega Mladenović, na jednoj strani imamo pojavu da profesor univerziteta, pomenuti Stefan Lilić i Gašo Knežević nesmetano prepisuju kompletno doktorske disertacije i napreduju u karijeri, postaju nakon toga ministri, a sa druge strane jedna obična siromašna biblioteka, jedan obična škola ne mogu da kopiraju u tri primerka određene knjige koja im je potrebna za izvođenje nastave, jer će bože moj da ugroze autorska prava autora te knjige koji je sticajem okolnosti umro pre 20 godina.

Dame i gospodo, pre usvajanja ovog sporazuma sa Albanijom o readmisiji treba rešiti nekoliko pitanja, bolje rečeno predpitanja,  bez čijeg rešavanja ovaj sporazum nema smisla i vrlo lako umesto sporazuma može da postane nesporazum u odnosima između dve države.
Prvo pitanje jeste na koju teritoriju se ovaj sporazum odnosi? Da li se odnosi na celovitu Republiku Srbiju ili na Srbiju bez Kosova i Metohije? Konkretnije, da li Albanija potpisuje sporazum sa celovitom Srbijom u njenim ustavnim granicama ili sa delom Srbije? Da li će se odredbe ovog sporazuma primenjivati u Prištini, Podujevu i Đakovici ili samo u Nišu i Beogradu? To se mora znati. Ovakva pitanja, izuzetno značajna u međunarodnim odnosima, ne smeju da ostanu bez odgovora, posebno u tako osetljivoj oblasti kao što je diplomatija, gde se mora voditi računa o svakom detalju.
Naravno, Albanija je priznala Kosovo kao nezavisnu republiku i ona ima stav da potpisuje sporazum sa Srbijom bez Kosova i Metohije. Srbija, kao što ste vi rekli, ima stav da potpisuje sporazum sa Kosovom i Metohijom. Albanija tumači da se ovaj sporazum neće primenjivati, i vi i mi znamo da se neće primenjivati na teritoriji Kosova i Metohije, a Srbija tumači i vi ovde tvrdite da će se primenjivati na teritoriji Kosova i Metohije. Sve to ovaj sporazum u stvari čini potpuno besmislenim. Kako je moguće da dve strane, dve države potpisuju jedan međunarodni sporazum, potpisuju sporazum o nečemu, a nisu se usaglasile čak ni o tome na šta se taj sporazum odnosi? Praktično se nisu dogovorile oko najvažnijih pitanja. Tako nešto nije normalno i nije praksa čak i među pojedincima, a kamoli među državama.
Da bi građanima koji prate ovaj prenos ovo bilo malo jasnije, navešću jedan naizgled banalan, ali vrlo slikovit primer jednog poređenja. Da li je moguće da dva lica potpisuju ugovor o kupoprodaji kuće, a da prethodno nisu razjasnila čak ni to da li se prodaje cela kuća ili deo kuće? Onaj što kupuje kuću misli da kupuje celu kuću, a onaj što je prodaje smatra da prodaje dva od tri sprata. Postavljam pitanje da li je to moguće? Jeste, moguće je u teoriji, ali u praksi je nerazumno i teško ostvarljivo, malo verovatno.
Postavljam jedno hipotetičko pitanje – da li bi Republika Albanija pristala da potpiše ovakav sporazuma sa Republikom Srbijom da je srpski narod u Albaniji okupirao područje Skadra?
Znate, da je Skadar stara srpska prestonica, da je to stanovništvo tamo proglasilo nezavisnu republiku Skadar i da je Republika Srbija priznala tu državu, da li bi Albanija potpisala ovaj sporazum? Naravno da ne bi. Kao što znate, Srbi polažu mnogo veća istorijska prava na Skadar nego Albanci na Prištinu ili Peć.
Podsećam još jednom da je Skadar bio prestonica srpske države duži vremenski period nego što je Beograd. Kao što nam sada otimaju Peć i Prištinu, tako su nam pre sedam, osam vekova oteli Skadar.
Isto jedno hipotetičko pitanje – da li bi sutra Republika Nemačka pristala da potpiše bilo kakav međunarodni bilateralni sporazum sa nekom državom koja Bavarsku ne priznaje kao deo nemačke države? Pre bi se moglo dogoditi da Osama Bin Laden vaskrsne i prihvati hrišćanstvo nego što bi Nemačka prihvatila da potpiše ovakav sporazum. Isto to važi i za Kanadu kada je u pitanju Kvebek ili za Španiju kada je u pitanju Baskija itd.
Zbog čega onda Srbija čini ovaj presedan? Verovatno mnogi pretpostavljaju da ćemo mi od ovog sporazuma imati neku korist. Tvrdim da nećemo nikakvu. Ovaj sporazum neće biti primenjiv u praksi. Nema baš nikakvu praktičnu vrednost. Mi ćemo od njega imati samo štete.
Podsećam da je nakon okupacije KiM od strane NATO pakta u južnu srpsku pokrajinu doselilo između 250.000 i 300.000 Albanaca iz Albanije, koji su dodatno promenili i onako nepovoljnu etničku sliku u južnoj srpskoj pokrajini. Praktično, oni su na taj način zacementirali etničko čišćenje koje će izvršiti proterivanjem srpskog naroda sa KiM. Najviše njih je doselilo u Prištinu, zauzeli su tamo napuštene srpske stanove, ali nekoliko hiljada njih je uzurpiralo srpske kuće i imanja po KiM i ta uzurpacija traje 11 godina posle završetka rata.
Po ovom sporazumu svi oni bi trebalo da budu vraćeni u Albaniju, jer ne ispunjavaju uslove koje propisuje ovaj sporazum, koje propisuje ovaj protokol, za dalji boravak na teritoriji Republike Srbije. Da li će se to dogoditi, da li će oni biti proterani? Naravno da neće. Da li će Srbija zbog toga praviti problem, da li će protestvovati u Prištini, u Tirani, Euleksu, u međunarodnoj zajednici? Ubeđen sam da neće. Mi ćemo priznati faktičko stanje, kao i svaki put do sada, priznaćemo rezultate etničkog čišćenja u sopstvenoj državi, nad sopstvenim narodom.
Takođe, nameće se pitanje da li će na osnovu ovog sporazuma iz Srbije biti proterano nekoliko stotina hiljada Albanaca koji su ovu državu doselili još u vreme SFRJ, nisu po međunarodnim standardima regulisali svoj status, pritiskom su podstakli iseljavanje srpskog stanovništva sa KiM, od srpskog naroda tamo napravili manjinu i stvorili uslove i preduslove da se sa KiM dogodi sve ovo što se dogodilo od 1998. godine do danas? Znači, postavljam pitanje da li će Srbija uopšte postaviti to pitanje? Po ovom sporazumu bi trebalo da postavi, ali ga neće postaviti, jednostavno, da ne bi kvarili dobrosusedske odnose ne samo sa Republikom Albanijom, nego i sa Alijom Berišom, nego, bojim se i sa ovom samoproglašenom republikom Kosovo, jer vidim da im dopuštamo neke stvari koje ni jedna druga država, koja drži malo do sebe, do svog samopoštovanja i obraza, ne bi dopuštala, posebno sada uoči izbora, kada se DS grčeviti bori za naklonost zapada i NATO pakta u utakmici sa SNS oko toga ko će, eventualno, da formira buduću prozapadnu vladu u Beogradu.
Da li će Srbija imati neku materijalnu korist od ovog sporazuma? Neće apsolutno nikakvu. Već sam rekao da je on neprimenjiv, što znači da neće biti primenjivan u praksi. Onda se postavlja pitanje zbog čega mi uopšte treba da potvrdimo ovaj sporazum, zbog čega mi danas uopšte raspravljamo o ovom pitanju, zbog čega trošimo vreme, novac i živce građana Srbije? Zbog toga što Srbija i na ovaj način posredno priznaje nezavisnost KiM, priznaje da KiM nije u sastavu Republike Srbije.
Jednostavno, smatram da je u pitanju realizacija dogovora vlasti u Beogradu sa Briselom i Vašingtonom, jedan u nizu poteza kojim vlast u Beogradu sprovodi svoju politiku puzećeg priznanja republike Kosova kao nezavisne države. S druge strane, za razliku od Srbije, Albanija će od ovog sporazuma imati veliku političku korist. Ovim sporazumom Albanija pere svoj obraz, pere se od svoje zločinačke politike koju je vodila prema Srbiji i prema srpskom narodu.
Podsećam na nekoliko činjenica. Prvo, Albanija je imala presudnu ulogu u podsticanju separatizma na KiM. Druga činjenica, Albanija je imala značajnu ulogu u stvaranju OVK. Treće, Albanija je imala presudnu ulogu u naoružavanju OVK. Sledeće, sa teritorije Albanije izvršena je agresija na Republiku Srbiju. Kao što ste čuli i od generala Delića, jedinice albanske armije su učestvovale u pokušaju kopnene invazije na teritoriju KiM i Republike Srbije. Sledeće, Albanija je država u koju je odvedeno nekoliko stotina srpskih vojnika i civila, muškaraca u najboljem životnom dobu, da bi tamo bukvalno bili iskasapljeni, a njihovi vitalni organi prodati na pijaci svetske medicinske mafije.
Albanija, kao što znate, nije odgovarala ni za jedan od ovih zločina. Iz Tirane nije stigla ni jedna jedinica reč izvinjenja, čak ni reč žaljenja. Naprotiv, oni tvrde da je njihova zločinačka politika bila ispravna, da su oni i da su Albanci na Kosovu bili u pravu. Tvrdim vam, gledano sa stanovišta nekoga sa strane, ko će tumačiti ovaj sporazum, da ovim sporazumom Srbija praktično priznaje da su Albanci bili u pravu.
Mislim da, umesto što potpisujemo ovaj sporazum, mi iz principijelnog razloga čak treba u ovom domu da usvojimo jednu deklaraciju i da od međunarodne zajednice tražimo da rasvetli ulogu Albanije u zločinima koji su proteklih 15 godina počinjeni nad srpskom državom i srpskim narodom.
Reći ću još nekoliko reči o Konvenciji o zaštiti lica koja su izložena torturi. Pošto će ovim pitanjem da se bavi Zaštitnik građana, trenutno gospodin Janković, predlažemo da svoj posao počne da obavlja sa zaštitom prava Vojislava Šešelja, koji se već osam godina nalazi u Haškom tribunalu i nesporno je izložen nesvakidašnjoj torturi. Podsećam, Vojislav Šešelj se u pritvoru Haškog tribunala nalazi osam godina, na osnovu lažne optužnice. To je, bez sumnje, svetski rekord u dužini pritvora. Za tih osam godina sudovanja Vojislava Šešelju su prekršena bukvalna sva ljudska i procesna prava.
Svaka ozbiljna država koji drži do sebe, do svog dostojanstva, do međunarodnog kredibiliteta, ustala bi u zaštitu svog građana, tim pre što nije u pitanju, da kažem običan građanin, nego bivši potpredsednik Vlade ove države i predsednik najveće opozicione stranke u Srbiji. Postavlja se pitanje zbog čega Srbija ćuti? Ćuti zbog toga što je Vojislav Šešelj najveći politički protivnik sadašnjoj vlasti u Beogradu i najveći protivnik NATO pakta i zato što ni sadašnja vlast, ni NATO pakt ne žele da se Vojislav Šešelj vrati u Srbiju bar do okončanja sledećih izbora.
Zbog toga još jednom koristim ovu priliku da pozovem gospodina Jankovića da pokaže da je zaštitnik svih građana Srbije, da svoj posao ne radi selektivno i da pozove na prekid torture Haškog tribunala nad predsednikom SRS dr Vojislavom Šešeljem. Hvala.

Gospođo ministre, rekli ste – može a i ne mora. Znači, sportski klubovi mogu da se dogovore oko prelaska igrača koji nema ugovor, ali ne moraju da se dogovore. Kolega Munjić postavlja pitanje, ja ga ponavljam, šta će se dogoditi ako se klubovi ipak ne dogovore, bez obzira na sve te propise koji postoje u sportskim organizacijama? Teorijski, može se dogoditi da igrač ima dve mogućnosti: da večno ostane u tom istom klubu ili da prestane da se bavi sportom.
Druga stvar je sporna formulacija – ako se dogovore oko naknade. Da li to znači da klubovi po svaku cenu moraju da se dogovore oko naknade? Mogu da se dogovore da igrač iz kluba u klub pređe bez ikakve naknade. Zato mislim da je to ipak suvišno.
Drugo, koristim priliku da vam skrenem pažnju na jedan sportski kolektiv koji se po nalazima tužilaštva u Smederevu, znači već je podignuta optužnica, koristi za pranje novca, a sada izgleda i za kupovinu odborničkih mandata radi obračuna vlasti sa političkim protivnicima. U pitanju je fudbalski klub „Morava“ iz Velike Plane. Pomenuću samo tri afere vezane za ovaj klub, a počeću od poslednje.
Predsednik opštine Velika Plana Dejan Šulkić pokušava da pre isteka mandata proda Gradsku toplanu na dvadeset godina i deo komunalnog preduzeća „Miloš Mitrović“ na trideset godina kupcima iz Austrije i Češke. Pošto je zakonom zabranjena prodaja javnih komunalnih preduzeća, posao se vodi pod formom „poveravanje poslova“. Sada ćete videti kakve ovo veze ima sa sportom i fudbalskim klubom „Morava“.
Pošto nema skupštinsku većinu spremnu da izglasa ovu rasprodaju, koja je uznemirila građane, Šulkić ovih dana sa svojim saradnicima ide od odbornika do odbornika, ispunjava im želje, jednom posao, drugom posao, trećem obećanje da će mu zaposliti sina i kćerku.
Pazite, pre pet dana odbornik u Skupštini opštine Snežana Mladenović, iz Radovanja, dobija posao u fudbalskom klubu „Morava“. Tvrdi da joj je posao dao predsednik opštine. Na taj način praktično je ovaj sportski kolektiv uključio u stvaranje nove skupštinske većine i promenu izborne volje građana Velike Plane.
E, sad, znate šta je ovde zanimljivo? Predsednik opštine, fudbalski klub i opština, opštinski budžet imaju sredstava za zapošljavanje jednog odbornika, čiji je glas potreban predsedniku opštine, a nemaju sredstava da isplate plate radnicima Srećku Joviću, Johanu i Cveti Rašić, koji su radili u fudbalskom klubu i sada su prinuđeni da se za pošteno zarađeni novac bore kroz sudski postupak. Sledeća stvar ...

Gospodine, vama hvala na ustupljenom vremenu. Rekao sam ono što sam želeo da kažem u suštini, samo ću vas podsetiti da je u raspravi o amandmanima ovde bilo reči, tačno sam beležio, o veronauci, sektama, Žarku Olareviću, Kurčubiću, lovu i ribolovu, kung-fuu, polo klubovima, konjima, pa niko od predsedavajućih nije upozoravao narodne poslanike da ne govore o tim temama.
Jedna od suštinskih stvari kojima se bavi ovaj zakon jeste sprečavanje fudbalskih klubova, sportskih organizacija da prodaju sportske terene za izgradnju stambenih jedinica i drugih sličnih objekata, pa ću u narednom minutu da se osvrnem na jedan takav slučaj i završiću svoju diskusiju.
Znači, pre nekoliko godina opštinska vlast u Velikoj Plani, gde sam trenutno predsednik SO, prodala je na 99 godina, molim ministra da obrati pažnju, drugi pomoćni fudbalski teren fudbalskog kluba „Morava“. Znate zašto ga je prodala? Za izgradnju supermarketa. Da bi ovo dobilo zakonsku formu, opština je uradila sledeće: vlast je, na čelu sa predsednikom Dejanom Šulkićem, fudbalski klub proglasila za javno preduzeće. Sad vas pitam, da li znate još jedan slučaj da je neki fudbalski klub u Srbiji postao javno preduzeće? Zemljište je iznajmljeno ili prodato na 99 godina, a Skupština opštine posle toga donosi odluku da klub više nije javno preduzeće, nego postaje udruženje građana.
Zato pozivam vas, pozivam nadležne organe da pokrenu istragu što se tiče prodaje fudbalskog igrališta u Velikoj Plani i provere da li su tačne priče da je za taj posao predsednik opštine Velika Plana gospodin Dejan Šulkić dobio dva dvosobna stana, jedan u novosagrađenim stambenim zgradama u Velikoj Plani, drugi u naselju Čukarička padina u Beogradu.
Poslednje pitanje i poslednji zahtev, kao predsednik SO Velika Plana tražim da se proveri da li je tačno da godinama predsednik opštine i rukovodstvo kluba nameštaju utakmice fudbalskog kluba „Morava“ i da je najviše zbog toga „Morava“ od jednog od najboljih članova srpske lige, čak se borila za ulazak u drugu ligu, postala zonaš koji se nalazi na dnu tabele, čini mi se da se sada nalazi na pretposlednjem mestu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 7. glasi: „Ustanove i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom koji obavljaju delatnost ili pružaju usluge socijalne zaštite sarađuju sa ustanovama predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, zdravstvenim ustanovama...“ itd.
Predložio sam da se ovom spisku ustanova dodaju i ustanove koje se bave humanitarnim radom, humanitarne ustanove. Malo mi je nelogično da se među ustanovama sa kojima moraju da sarađuju centri za socijalni rad ne nalaze i ove ustanove koje se bave humanitarnim radom, tim pre što je socijalna zaštita po svojoj osnovi jedna humana, humanitarna delatnost.
Vlada nije obrazložila zašto nije prihvatila ovo rešenje, mada ne bi ni mogla dati neko logično objašnjenje.
U članu 7. dalje se kaže da su ustanove socijalne zaštite dužne da sarađuju sa, citiram, „udruženjima i drugim fizičkim i pravnim licima“. Predložio sam da se ovo rešenje radi preciznije formulacije preformuliše i glasi – sarađuju sa udruženjima i sa organizacijama koje se bave socijalnom zaštitom, humanitarnim radom i zaštitom ljudskih prava.
Vlada je odbila ovaj amandman uz sledeće obrazloženje: „Pojam udruženja sadrži sve oblike nabrojane u amandmanu.“ U tome i jeste problem, upravo iz tih razloga sam podneo ovaj amandman. Naime, na sajtu Agencije za privredne registre, na dan 22. marta 2011. godine, a to je juče, piše da u Srbiji ima 7.896 udruženja. Ako amandman ne bude prihvaćen, centri za socijalni rad i druge ustanove socijalne zaštite imaće obavezu da sarađuju sa skoro osam hiljada udruženja. Koliko je to apsurdno vidi se iz sledećeg podatka, da među udruženjima u Srbiji postoji i Udruženje ljubitelja piva, Udruženje ljubitelja dobre kapljice i Klub obožavalaca Pamele Anderson. Po ovom zakonu, centri za socijalni rad imaju obavezu da sarađuju i sa ovim udruženjima i klubovima.

Samo želim da kažem da je dobro što je Vlada prihvatila ovaj amandman, jer je rešenje koje je ona predložila bilo konfuzno, potpuno posvađano sa logikom i gramatikom.
Samo želim još jednom da ukažem na činjenicu da ovaj zakon ne vodi dovoljno računa o malim poljoprivrednim gazdinstvima. Po Predlogu zakona, pravo na socijalnu pomoć ima sirotinja koja u svom vlasništvu ima manje od pola hektara zemlje ili manje od hektara zemlje, ukoliko su u pitanju domaćinstva u kojem su svi članovi nesposobni za rad. I u načelnoj raspravi sam govorio o tome da je skoro zanemarljivo malo domaćinstava koja mogu da žive od pola hektara zemljišta. To su samo ona domaćinstva koja imaju izuzetno kvalitetno zemljište, koja su imala tu sreću da na tom zemljištu razviju nekakav dobar biznis, ali takvih je malo.
Drugo, većina domaćinstava iz ove kategorije su staračka domaćinstva, koja jednostavno nisu u stanju da sama obrađuju zemlju, a kamoli da je obrađuju na način koji će im omogućiti egzistenciju i prihode.
Treće, najveća manjkavost ovog zakonskog rešenja jeste što na isti način tretira zemljište bez obzira na njegov kvalitet, na njegovu kategoriju. Na isti način tretira zemljište i najkvalitetnije oranice, recimo, u blizini Beograda, Niša, Novog Sada i pašnjake na Pešterskoj visoravni, na Staroj planini. Mislim da je to manjkavost koju ovaj zakon treba da otkloni. Hvala vam.

Članom 19. Predloga zakona, čije brisanje predlažemo, predviđeno je da svaka opština i svaki grad mogu da osnuju po jednu agenciju ili fondaciju koja bi se bavila pitanjima socijalne zaštite.
Skrećem pažnju da je ovo nastavak pogrešne politike ove vlade. Nema sednice na kojoj ne usvojimo po neki zakon kojim se osnivaju nove fondacije, nove agencije, nove uprave, novi saveti, a sve to se finansira iz budžeta, iz džepova građana Republike Srbije.
Mi iz SRS smatramo da ne postoji nijedan opravdan razlog, posebno u vreme ove ekonomske krize, da se pored centara za socijalni rad i drugih postojećih ustanova koje se bave pitanjima iz socijalne zaštite osnivaju nove. Ukoliko ostane predloženo rešenje, teorijski se može dogoditi da već u narednih nekoliko meseci u Srbiji imamo novih 160 agencija i fondacija koje će se baviti socijalnom zaštitom. Za te agencije su neophodne prostorije ili je neophodan novac za zakup prostorija, novac za struju, za plate, telefon, komunalne usluge i slično.
Smatramo da je ta sredstva mnogo korisnije koristiti za direktno pomaganje socijalno ugroženih porodica. To je jedna mogućnost. Druga je mogućnost da se tim sredstvima pokrene rad tzv. socijalnih neprofitnih preduzeća. Ukazujem na činjenicu da samo u Sloveniji 7% zaposlenih radi u takvim preduzećima.
Treća mogućnost, sada smo od ministra Ljajića čuli da u Srbiji nedostaju 102 socijalna radnika. Mislim da je idealno rešenje da ova sredstva koja bi lokalne samouprave mogle da potroše na osnivanje fondacija i agencija budu iskorišćena za zapošljavanje ova 102 socijalna radnika.

Gospodine Ljajiću, vi kažete da ne postoji obaveza, nego samo mogućnost da jedinice lokalne samouprave osnivaju ove fondacije i agencije, i vi ste formalno tu u pravu. Međutim, i vi i ja znamo da će većina opština iskoristiti tu mogućnost. Naprosto, postoji praksa da vladajuće stranke iskoriste svaku priliku za zapošljavanje svojih stranačkih aktivista i nema sumnje da će iskoristiti i ovu koju im pružate ovim zakonskim rešenjem.
Vi takođe kažete da se rad fondacija neće finansirati sredstvima iz republičkog budžeta, nego sredstvima iz budžeta lokalnih samouprava i sredstvima koja će obezbediti određeni fondovi iz EU. To je po vama razlog zašto ovo zakonsko rešenje treba da ostane, a po nama je upravo to još jedan dodatni razlog zbog čega ovaj član zakona treba brisati. Srpska radikalna stranka ima jasan stav da Srbija ne treba da uđe u EU. Svaki poklon koji smo dobili iz EU kasnije nas je skupo koštao.

Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka smatra da porodice koje imaju četiri člana, ako imaju stan ili kuću površine do sto metara kvadratnih, ne treba da plaćaju naknadu za njihovu legalizaciju. Zbog toga smo predložili da se u članu 78. stav 1. procenat umanjenja poreza sa 99 poveća na svih 100%. Prihvatanje amandmana ne bi ljudima koji treba da legalizuju svoj objekat omogućilo bilo kakvu finansijsku korist, bilo kakvu uštedu, taj jedan procenat, međutim, to bi pojednostavilo postupak legalizacije.
Koristim priliku da se osvrnem i na izgradnju 5.000 takozvanih jeftinih stanova u naselju „Stepa Stepanović“ u Beogradu i da postavim pitanje zašto se svi ti stanovi grade u Beogradu i zašto se uopšte grade u Beogradu? Hoće li to doprineti ravnomernom razvoju Republike Srbije? U svakom slučaju, neće. Takva politika će dovesti do toga da već pretrpani Beograd postane još pretrpaniji, a unutrašnjost Srbije još nenaseljenija. Jer, ako vi građanima iz unutrašnjosti ponudite jeftine stanove samo u Beogradu, u svakom slučaju će se naći jedan broj građana koji će pokušati da kupe te stanove i da se presele u Beograd.
Podsećam na činjenicu da u Srbiji ima više od 80.000 potpuno napuštenih seoskih imanja. Postavljam pitanje – zar nije bilo korisnije i društveno odgovornije ove desetine miliona evra koji će se uložiti u izgradnju stanova u Beogradu uložiti za otkup i revitalizaciju ovih napuštenih seoskih imanja? Ili, ako se već moraju izgrađivati stanovi, za izgradnju stanova u unutrašnjosti? Za iste pare u unutrašnjosti Srbije može da se napravi više od 7.500 stanova.
Drugo, izgradnja tih stanova motivisala bi ljude iz Surdulice, Crne Trave, Velike Plane, Smederevske Palanke, Arilja i drugih manjih mesta u Srbiji da ostanu u svom zavičaju, što bi u svakom slučaju doprinelo ravnomernijoj naseljenosti Republike Srbije. Čak bi i politička korist za vladajuću koaliciju bila veća, jer u svakom slučaju lepše zvuči ako se kaže da je u unutrašnjosti u 200 opština napravljeno 7.500 stanova, 150 u svakoj opštini, nego ako se kaže da je u Beogradu napravljeno 5.000 stanova.

Dame i gospodo, terorizam je danas identifikovan kao najveća pretnja svetskom miru i kao polje najveće saradnje među državama i njihovim policijama. Čak često možete čuti zvaničnike NATO pakta kako tvrde da je borba protiv terorizma osnovni zadatak NATO pakta, svrha njegovog postojanja. Međutim, u Sporazumu o policijskoj saradnji između Bosne i Hercegovine i Srbije, koji držim u ruci, pojam „terorizam“ pominje se, i slovom i brojem, jedan jedini put, u članu 2.
U izveštajima obaveštajnih službi zapadnih zemalja, u izveštajima Vlade Sjedinjenih Američkih Država, u izveštajima obaveštajnih službi država bivših jugoslovenskih republika, u analizama eksperata iz bivše Jugoslavije i međunarodnih eksperata za terorizam, u izveštajima samih državnih organa Bosne i Hercegovine već petnaest godina Bosna i Hercegovina se locira kao potencijalno žarište za širenje terorizma, kao država u kojoj su najveći teroristi imali utočište, dobijali njene pasoše i njeno državljanstvo, kao najčešća veza preko koje teroristi iz arapskog sveta stižu na zapad i kao regrutni centar Al Kaide.
Međutim, u ovom sporazumu između BiH i Srbije o saradnji policije dve države o terorizmu nema ni reči. Kao da opasnost od terorizma na ovom prostoru ne postoji. Ovo je teže razumeti ako se imaju u vidu i sledeće činjenice – da je terorizam i na teritoriji Republike Srbije, na Kosovu i Metohiji praktično svakodnevna pojava i da smo prošle godine imali suđenje grupi islamskih terorista iz Raške oblasti.
Navešću sada neke podatke iz kojih je jasno da je Bosna i Hercegovina tempirana bomba, koja može razneti mir na Balkanu, ali i šire. Nakon završetka rata u BiH je ostalo nekoliko hiljada pripadnika bivšeg odreda „El mudžahedin“, jedinice arapskih plaćenika koja je počinila stravične zločine nad Srbima u Podrinju, nad Srbima na Ozrenu i nad Srbima i Hrvatima u srednjoj Bosni.
Podsetiću samo, u julu 1995. godine i u septembru te godine na području Ozrena oni su bukvalno posekli sabljama i motornom testerom nekoliko stotina zarobljenih srpskih vojnika i civila. Po zvaničnim podacima koje je saopštila policija u Sarajevu, najmanje 1300 mudžahedina dobilo je pasoš Bosne i Hercegovine i državljanstvo te zemlje. Nemački dnevnik „Frankfurter rundšau“ je objavio da je posle rata u BiH ostalo najmanje 4000 mudžahedina, a u Sporazumu o policijskoj saradnji između Srbije i BiH o toj temi, o tom problemu nema ni jedne jedine reči.
Ekspert za pitanje islamskog terorizma Dževad Galijašević, musliman iz Moševca kod Maglaja, tvrdi da je većina mudžahedina koji su ostali u BiH na ovaj ili onaj način uključena u strukture Al Kaide. On takođe tvrdi, na osnovu svojih veza u policiji u Sarajevu, da oni uživaju potpunu zaštitu muslimanske obaveštajne službe AID i ekstremnog dela muslimanskog političkog rukovodstva u Sarajevu koji predvodi Haris Silajdžić. U pitanju su tzv. spavači, teroristi koji se ni na jedan način ne eksponiraju, prolaze obuku koju organizuje Al Kaida, a zatim čekaju da dobiju nalog za izvršenje određenih terorističkih akcija.
Podsećam na činjenicu da je najveći živi terorista, kako ga oslovljavaju, Osama bin Laden 1993. godine dobio pasoš Bosne i Hercegovine u Beču iz ruku Muhameda Čengića, jednog od najbližih saradnika Alije Izetbegovića. Pasoš je dobio u znak zahvalnosti za slanje plaćenika, novca i oružja za izazivanje rata u Bosni i Hercegovini i za izvršavanje zločina nad srpskim narodom. Pasoš Bosne i Hercegovine poseduje i Abu Zukar al Madoni, osvedočeni i poznati terorista, inače blizak rođak Osame bin Ladena. Iste godine kada je Osama bin Laden iz ruku Muhameda Čengića dobio pasoš u Beču pasoš je dobio i Mehrez Audoni iz Tunisa, koji je kasnije uhapšen u Turskoj po poternici koju je raspisala Italija zbog učestvovanja u krivičnim delima međunarodnog terorizma.
Grupi islamskih terorista koji su 11. marta 2004. godine izvršili seriju bombaških napada na železničku stanicu u Madridu i tom prilikom ubili 190, a ranili više od 1500 ljudi pripadao je i državljanin BiH Sanel Sikirica, rodom iz Mostara. Podsećam da je tadašnji direktor policije Republike Srpske Dragomir Adnan izjavio kao direktor policije da je deo te grupe obuku vršio nedaleko od Zenice, a da je eksploziv kojim je načinjen masakr u Madridu nabavljen u BiH iz rezervi tzv. armije BiH.
Takođe podsećam na činjenicu da je Muhamed Ata, jedan od otmičara dva aviona koji su izveli teroristički napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra deo obuke završio u BiH, kao deo mreže mudžahedina u ovoj susednoj državi. Takođe podsećam na hapšenje šestočlane alžirske grupe u Sarajevu kada je šest državljana BiH poreklom iz arapskih zemalja uhapšeno zbog pripremanja napada na američku ambasadu u Sarajevu. Ono što je zanimljivo jeste da se svih šest lica nalazilo na rukovodećim mestima u međunarodnim humanitarnim organizacijama koje deluju u BiH.
Sledeća opštepoznata stvar je da je Abu Zabajdah šef svih međunarodnih operacija Al Kaide i da vrši regrutaciju u kampovima ove terorističke organizacije. Dokazano je da je ovaj terorista bio glavna veza između Osame bin Ladena i terorista koji su izveli napad 11. septembra i to se kaže u više izveštaja američke vlade. U izveštaju američke vlade se kaže da je Al Kaida upravo preko Zabajdaha uspostavila sistem širenja i finansiranja terorističke mreže u BiH preko humanitarnih organizacija, a da je posle taj bosanski princip primenjivala u svim zemljama arapskog sveta i u svim zemljama gde postoji Al Kaida.
Većina mudžahedina u BiH okupljena je oko Aktivne islamske omladine, sa sedištem u Zenici. Ta organizacija osnovana je 1995. godine. Po izveštajima Stejt departmenta, Aktivna islamska omladina nalazi se među organizacijama koje su povezane sa međunarodnim terorizmom. Inače, glavnu reč u ovim organizacijama vode bivši komandanti i komesari, ideološke vođe mudžahedina u BiH, Abu Hamza i Imad al Misri. Abu Hamza je široj javnosti poznat kao osnivač kolonije mudžahedina u selu Bočinja kod Maglaja iz koje je pre toga proterano i pobijeno sve srpsko stanovništvo, a Imad al Misri je odmah po dolasku u BiH sredstvima koje je dobio iz Saudijske Arabije, Irana i Pakistana osnovao 19 medresa u BiH za ideološku pripremu bosanskih mladića za stupanje u redove mudžahedina. Prema zvaničnim podacima policije BiH, tu obuku je prošlo preko 2000 bosanskih mladića. Svi oni se sada nalaze u BiH i pripadaju Aktivnoj islamskoj omladini ili ekstremnom vehabijskom pokretu.
Inače, delovanje ove organizacije bilo je i predmet analize u jednom izveštaju nemačke obaveštajne službe. U njemu se tvrdi sledeće: „Aktivna islamska omladina vrši stalnu regrutaciju mladih islamskih svetih ratnika, koji se nakon početne pripreme u centrima u BiH upućuju na obuku u jedan od trenažnih centara Al Kaide u Pakistanu“. Pripadnik ove organizacije bio je i terorista Muhamed Topalović. Ako se sećate, on je pre nekoliko godina pobio tročlanu hrvatsku porodicu u srednjoj Bosni.
Javnost u Srbiji je malo upoznata sa činjenicom da su mudžahedini rodom iz Bosne i Hercegovine učestvovali u ratu u Čečeniji kao pripadnici terorističkog pokreta u Čečeniji, da je njih nekoliko i poginulo u borbama sa ruskim snagama bezbednosti. Inače, njihov odlazak u Čečeniju organizovala je Aktivna islamska omladina. Podsećam na činjenicu da je ova organizacija u Sarajevu proteklih nekoliko godina organizovala više demonstracija podrške čečenskim teroristima.
Podsećam na poslednji podatak koji je vrlo bitan za ovu temu, a to je činjenica da je Aktivna islamska omladina bila u direktnoj vezi sa teroristima iz Novog Pazara koji su osuđeni na višegodišnje kazne zatvora i da su imali česte kontakte sa pomenutim komandantom mudžahedina Abu Hamzom.
Zbog svega ovoga zaista deluje nelogično da u trenutku kada se policije svih zemalja, obaveštajne službe svih zemalja fokusiraju na problem terorizma u BiH kao jedan od najvažnijih bezbednosnih problema u regionu i Evropi Srbija usvaja sporazum sa BiH o policijskoj saradnji u kojem o pojmu terorizma, o problemu terorizma u BiH nema ni jedne jedine reči.

Dame i gospodo, da bih ilustrovao važnost socijalne zaštite i potrebu donošenja kvalitetnih zakonskih rešenja navešću neke podatke o siromaštvu i socijalnoj politici u Republici Srbiji.
Prema zvaničnim podacima, u Republici Srbiji više od 700.000 građana živi ispod granice siromaštva. Šta to praktično znači? To znači da oni dnevno za osnovne životne potrebe imaju oko dva evra. Od tog broja, tek svaki četvrti stanovnik, oko 180.000 ljudi, prima socijalnu pomoć; ostali su prepušteni sami sebi.
Korisnici socijalne pomoći koji žive sami mesečno primaju oko 6.000 dinara, a porodice koje imaju pet i više članova mesečno primaju, po starom zakonu, 12.000 dinara mesečno, a po novom zakonu to će iznositi 13.000. U praktičnom životu to znači da jedna šestočlana porodica mesečno dobija 2.200 dinara po članu domaćinstva, odnosno između 65 i 70 dinara dnevno, sasvim dovoljno da kupe pola kilograma hleba i pola litre mleka.
U Beogradu ispod granice siromaštva živi između 80.000 i 100.000 stanovnika, otprilike, u procentima to je 7% ukupnog broja stanovništva glavnog grada. Broj korisnika socijalne pomoći premašio je 10.000.
U jugoistočnoj Srbiji procenat siromašnih kreće se od 20 do 30%. Navešću ovde primer opštine Crna Trava: 2.000 stanovnika, 300 korisnika socijalne pomoći i još 700 građana kojima je socijalna pomoć neophodna, međutim, oni ne mogu da je prime. Zbog čega? Zbog toga što ne ispunjavaju zakonske uslove. U pitanju su stari ljudi koji imaju zemlju, međutim, nisu u stanju da tu zemlju obrađuju, i iz tog razloga ne ispunjavaju zakonske uslove da dobiju socijalnu pomoć. Slična je situacija u većini seoskih sredina u Srbiji.
U poslednje dve godine, umesto obećanih fabrika, umesto obećanih radnih mesta, imamo tendenciju otvaranja narodnih kuhinja. Prošle godine svaki deseti stanovnik Srbije, iz ove populacije koja živi ispod granice siromaštva, koristio je usluge narodne kuhinje. Usluge narodne kuhinje koristi 6.000 Beograđana. U prošloj godini, u odnosu na pretprošlu godinu, broj stanovnika glavnog grada koji koriste usluge narodne kuhinje povećan je za 30%, sa nešto manje od 4.000 na 6.000.
U Novom Pazaru u narodnim kuhinjama se hrani 1.880 stanovnika, a njih 700 čeka da dobije svoje mesto pored ovog humanitarnog kazana.
Da bi građani koji posmatraju ovaj prenos znali o čemu se radi, šta je to narodna kuhinja – to je kuhinja u kojoj nesrećnici dnevno dobiju jedan kuvani obrok.
U Jagodini usluge narodne kuhinje koristi 280 ljudi, u Loznici 150, u Kraljevu 600, u Prokuplju 300. U Bujanovcu od narodnog kazana živi 900 ljudi, a na čekanju je njih 300; u Pirotu je 650 korisnika usluga narodnih kuhinja, a njih 300 čeka u redu za tu vrstu socijalne pomoći. U Kuršumliji je stanje najdramatičnije, tamo ovu uslugu koristi 850 siromašnih, a među njima se nalazi (podatak koji je zaista neverovatan) 225 dece mlađe od 14 godina. To je podatak zbog kojeg Vlada Republike Srbije, svi ministri, ali i mi ovde treba da se zastidimo. U Leskovcu usluge koristi 500 ljudi, a na listi čekanja ima još sto ovih nesrećnika.
Ono što je možda čak i alarmantnije od sadašnje teške socijalne situacije jeste to što sadašnje stanje u srpskoj privredi generiše stvaranje armije onih koji će u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti biti korisnici socijalne pomoći ili kandidati za korisnike socijalne pomoći.
U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima 760.000 nezaposlenih. Prema nekim nezvaničnim podacima, taj broj se kreće i do milion. Sa njima je problem ne samo to što danas ne primaju platu, nego što sutra, ako se situacija u njihovom životu, u privredi Republike Srbije ne promeni, kada ostare, kada postanu nesposobni za rad, neće primati penziju. Desetine hiljada njih će biti kandidati za primanje socijalne pomoći.
Dragan Rajić iz Unije poslodavaca Srbije tvrdi da između 470.000 i 530.000 radnika u Srbiji prima minimalnu platu od 16.500 do 17.000 dinara. Kada završe radni vek ovi ljudi će primati penziju od koje neće moći da žive, a veliki broj njih će u svakom slučaju biti prinuđen da traži socijalnu pomoć.
Sledeća kategorija je kategorija ljudi koji rade na crno. Prema podacima koje je prikupila Evropska komisija, u Srbiji na crno radi 275.000 ljudi. Republički zavod za statistiku tvrdi da ih je oko 123.000, a nezavisne procene govore o cifri od 300.000 ljudi koji rade na crno. Ako je brojno stanje ovih ljudi upitno, onda u svakom slučaju nije upitna činjenica da se tim ljudima ne uplaćuje penzijsko i invalidsko osiguranje, da oni, ukoliko se nešto drastično ne promeni, sutra neće primati penziju i da će takođe postati ozbiljni kandidati za socijalnu pomoć.
Sledeći problem je 150.000 radnika koji rade u 60.000 preduzeća čiji su računi u stalnoj blokadi. Ne primaju platu, ne uplaćuju se ovi doprinosi. Sutra, kada ispune starosni uslov za odlazak u penziju, postaće kandidati za socijalnu pomoć.
Da bi se shvatio značaj ovog problema ponoviću podatke koje je ovde iznela moja koleginica Lidija Dimitrijević. U 85% opština u Srbiji stanovništvo je izuzetno staro. Jedna smo od najstarijih nacija u svetu i među dve-tri najstarije nacije u Evropi. U 102 opštine stanovništvo je u stadijumu ozbiljne starosti, u 38 opština stanovništvo je u fazi duboke starosti.
Ovde ću se osvrnuti na dva konkretna zakonska rešenja. Prvo je član 19. Predloga zakona. Tim članom je predviđeno da svaka opština i svaki grad mogu, nakon usvajanja ovog zakona, da osnuju po jednu agenciju ili fondaciju koja bi se bavila unapređenjem socijalne zaštite. Smatram da je to pogrešno, da je u pitanju nastavak pogrešne politike Vlade Republike Srbije. Praktično nema sednice da mi ne usvojimo neki zakon kojim osnivamo neku novu fondaciju, novu agenciju, novi savet, novu upravu, i svi ti organi se finansiraju iz budžeta, iz džepova građana Republike Srbije. Smatram da ne postoji nijedan društveno opravdan razlog, posebno u vreme ove ekonomske krize, kada i vi javno proklamujete zalaganje za štednju, da se pored centara za socijalni rad i drugih ustanova koje se bave socijalnom zaštitom osnivaju nove.
Mislim da porodicama koje koriste socijalnu pomoć nije potrebno osnivanje novih agencija i fondacija. Njih ne zanima koliko će zaposlenih biti u tim agencijama, njima je potrebno povećanje broja radnih mesta, pre svega u proizvodnji.
Ukoliko ostane ovo predloženo rešenje, mi smo amandmanom predložili da se ono briše, može se dogoditi da u ovoj godini imamo formiranje skoro 200 agencija i fondacija koje bi se bavile unapređenjem socijalne zaštite! Ako u svakoj od njih bude zaposleno samo po troje službenika, to je skoro šest stotina novih radnika, šest stotina službenika. Šta to znači u praksi kad je u pitanju novac? To znači da treba obezbediti dve stotine prostorija ili obezbediti novac za plate, za plaćanje telefona, novac za plaćanje komunalnih usluga.
Mi smatramo da je društveno mnogo korisnije ta sredstva iskoristiti za pružanje direktne pomoći korisnicima socijalne zaštite, a još je bolje rešenje ta sredstva usmeriti na otvaranje novih radnih mesta. Konkretno mislim na otvaranje tzv. socijalnih, neprofitnih preduzeća čiji cilj nije da ostvaruju profit, nego da obezbede onaj minimum zarade koji će omogućiti da zaposleni radnici u tim preduzećima prežive od prvog do prvog. Skrećem pažnju da u Sloveniji 7% zaposlenih radi u ovim tzv. socijalnim preduzećima.
Sledeći član zakona, odnosno sledeća mana ovog zakona koju želim da prokomentarišem jeste to što nedovoljno štiti manja poljoprivredna gazdinstva.
Po Predlogu zakona, pravo na socijalnu pomoć imaju domaćinstva koja imaju manje od pola hektara zemljišta, odnosno manje od jednog hektara zemljišta, ako su članovi domaćinstva nesposobni za rad. Ministar je ovde rekao da površina može biti i veća, ukoliko članovi domaćinstva to isto zemljište daju pod hipoteku.
Zaista ne želim da to komentarišem, pretpostavljam da je namera bila dobra, mislim da je rezultat vrlo loš i porazan. Strašno je i predložiti da neko ko ima pola hektara zemlje, a pretpostavljam da su u pitanju stari ljudi koji ne mogu da rade, da bi preživeo mora i tih pola hektara zemlje, koju mu je možda ostavio čukundeda, da stavi pod hipoteku i verovatno da sutra to isto zemljište izgubi.
Prvo, malo je domaćinstava u Srbiji koja mogu da žive od pola hektara zemljišta. To su retki slučajevi, kada je u pitanju izuzetno kvalitetno zemljište, kada se nalazi na izuzetnoj lokaciji i kada su u pitanju domaćinstva koja su sticajem okolnosti, odnosno zbog svoje sposobnosti uspela da od toga naprave dobar porodični biznis, ali tih je zaista malo.
Drugo, većina domaćinstava iz ove kategorije su staračka domaćinstva i uglavnom se nalaze u nerazvijenim delovima Republike Srbije. Ti ljudi zbog starosti, zbog zdravlja nisu u stanju da obrađuju ovu zemlju, a kamoli da je obrađuju na tako kvalitetan način da bi mogli da ostvaruju prihod koji bi im omogućio da normalno žive. Nemaju kome da daju tu zemlju u zakup zato što su i komšije stariji ljudi, siromašni ljudi. I, nemaju kome da prodaju tu zemlju. Ako je i prodaju, cena zemlje u Srbiji je izuzetno mala i to bi njihove probleme rešilo kratkoročno, za godinu ili dve.
Treće, ovaj zakon ne pravi razliku između kvaliteta zemljišta i na isti način tretira pola hektara najkvalitetnijih oranica pored Novog Sada, u Beogradu, pored Niša i pola hektara zemljišta na Pešterskoj visoravni ili Staroj planini.
To je otprilike kao da na isti način oporezujete autoprevoznika koji ima kamion od 20 tona koji je nov i autoprevoznika koji ima kamion koji je star 25 godina. Hvala.

Dame i gospodo, SRS se slaže da Srbija ne može biti izvan međunarodne zajednice, narodski rečeno, ne može biti izvan sveta. Generalno, nemamo ništa protiv toga da Srbija učestvuje u međunarodnim mirovnim misijama.
Međutim, u postojećim okolnostima, iz razloga koji su izneli moji prethodnici, o nekima ću ja govoriti, SRS smatra da nije opravdano da srpski vojnici učestvuju u mirovnim misijama u Republici Kongo, Liberiji, Obali Slonovače, Libanu, Kipru i na Bliskom istoku.
Prvo, kad su u pitanju ove dve mirovne misije, u Somaliji, moram da kažem da bode oči činjenica da pored Srbije u tim mirovnim misijama učestvuju zemlje koje imaju izlaz na more, koje su pomorske zemlje i zemlje koje su članice NATO-pakta. Srbija, kao što znamo, nije ni jedno ni drugo.
Drugo, u većini mirovnih misija koje postoje, glavnu reč vodi NATO-pakt. Smatram da je u pitanju jedno veliko licemerje, iz razloga što je NATO-pakt organizacija koja je samo poslednjih deset godina izvršila dva zločina protiv mira. Prvi zločin je izvršila 1999. godine, kada je izvršena agresija na SRJ, kasnije je ta agresija legalizovana kroz mirovnu misiju UN, a drugi zločin protiv mira NATO-pakt je izvršio tri godine kasnije, agresijom na Irak. U obe ove agresije ubijeno je nekoliko stotina hiljada ljudi.
Treće, praksa od 1945. godine do danas, a ta je praksa posebno prisutna u poslednjih 20 godina, nakon raspada SSSR, govori da većina ovih misija ne služi međunarodnom miru, međunarodnom pravu i međunarodnom poretku, nego služi ostvarivanju određenih imperijalističkih ciljeva, pre svega SAD, a u novije vreme NATO-pakta i EU.
Četvrto, to je činjenica, da se, pod firmom jedne međunarodne misije koja se sprovodi pod pokroviteljstvom UN, deo Republike Srbije nalazi pod formalnom i praktičnom okupacijom. Naravno, govorim o Kosovu i Metohiji.
Navešću vam samo nekoliko najvažnijih i najkrupnijih rezultata Mirovne misije UN. Proterano je 250 hiljada Srba sa Kosova i Metohije. Više od 3.000 Srba je ubijeno ili kidnapovano, pa ubijeno. Nekoliko stotina srpskih vojnika nesmetano je odvedeno u Albaniju i tamo, bukvalno raščerečeno, radi prodaje njihovih organa.
Postavljam sada pitanje – ko nama garantuje i da li nam neko može garantovati, to naravno, ne možete ni vi, da se trenutno pod firmom određene mirovne misije u Libanu, Liberiji ili Kongu, ne događaju isti ili slični zločini? Znam da ćete reći da je to neverovatno i zvuči nestvarno. Međutim, isto tako su nestvarno pre deset godina zvučala upozorenja Srba sa Kosova i Metohije da su njihovi rođaci živi iskorišćeni radi trgovine ljudskim organima. Pre nekoliko dana nakon izveštaja Dika Martija, imali smo priliku da vidimo jedan Izveštaj UNMIK-a od pre sedam-osam godina u kojem se jasno govori da postoje ti zločini. Iz tog izveštaja se jasno vidi da su zapadne zemlje koje učestvuju u okupaciji KiM znale za te zločine, ali su o njima ćutale, zato što su ih sprovodili njihovi miljenici.
Zaista pitam – šta će se dogoditi, ovo je jedna hipotetička pretpostavka, ali nije daleko od realnosti, ukoliko se u nekoj od ovih mirovnih misija dogodi nešto slično? Ja smatram da će to oslabiti pregovaračku poziciju Srbije kad je u pitanju odbrana Kosova i Metohije. To je jedno. Drugo, smatram da će kompromitovati borbu Srbije da dokaže istinu kad je u pitanju zločin nad srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji.
Peto, meni, zaista, ne izgleda logično da jedna država čiji je deo teritorije okupiran, a ona ne čini nikakve napore da tu okupaciju završi, ja ne kažem da treba ili ne treba da je čini, samo konstatujem jedno činjenično stanje, svoje vojnike i policajce šalje u beli svet da oslobađaju neke druge teritorije ili da čuvaju neke druge teritorije.
Šesto, u današnjoj raspravi, ne znam iz kojih razloga, pominjana su deca. Rečeno je od strane gospodina Šutanovca da je interes Srbije da sva deca u svetu imaju miran san, mirno detinjstvo i to je činjenica. Ali, isto tako je činjenica da je Srbiji najvažnije da miran san imaju deca u Srbiji. Po ko zna koji put vam skrećem pažnju na činjenicu da hiljade mališana na Kosovu i Metohiji srpske nacionalnosti nemaju miran san, ne mogu slobodno da idu u školu, ne mogu slobodno da se igraju!
Postavljam jedno pitanje – da li će odlazak naših vojnika u Mirovnu misiju u Kongo ili Liberiju na bilo koji način poboljšati položaj srpske dece na Kosovu i Metohiji?
Sedmo, o ovome je govorio moj prethodnik Radiša Ilić, Srbija se nalazi u jednoj teškoj besparici, budžetski deficit iznosi skoro dve milijarde evra, a učešće u ovim mirovnim misijama će Republiku Srbiju koštati 380 miliona dinara. Za one koji se ne razumeju u ovu problematiku, u pitanju je budžet velikog broja opština u Republici Srbiji. Dakle, imate više opština u Republici Srbiji koji nemaju budžet koji je veći od 300 miliona dinara. Sada postavljam pitanje – da li je ovaj novac bolje potrošiti na finansiranje slanja naših vojnika u mirovne misije ili je bolje taj novac iskoristiti za rešavanje pitanja 800 hiljada nezaposlenih, 550 hiljada građana Srbije, koji po zvaničnim statističkim podacima živi ispod granice siromaštva, ili onih 70 hiljada nesrećnika koji svakog dana preživljavaju hraneći se u narodnim kuhinjama?
Osmo i poslednje, mi kao država i društvo, zaista, moramo da napravimo jednu ozbiljnu analizu i da tom analizom odgovorimo na nekoliko suštinskih pitanja. Prvo pitanje – koliko je slanje naših vojnika u mirovne misije u državnom interesu? Ovde ću se osvrnuti na dva slučaja: Mirovna misija u Obali Slonovače i Mirovna misija u Liberiji. Ja zaista postavljam pitanje – da li postoji državni interes Srbije da se meša u unutrašnje stvari ovih zemalja? Kakve mi dodirne tačke imamo sa ovim državama? Za Liberiju znam da su šverceri oružja, neki domaći tajkuni, za šverc oružja koristili brodove i zastave Liberije, a što se Obale Slonovače tiče, jedina dodirna tačka sa Srbijom jeste sjajni napadač ''Čelzija'' Didije Drogba i reprezentacije ove zemlje, koja je u kvalifikacijama igrala sa reprezentacijom Republike Srbije.
Sledeće pitanje na koje treba odgovoriti – koliko je zaista učešće u ovim misijama u funkciji međunarodnog mira i sprovođenja međunarodnog prava, a koliko je u funkciji ostvarivanja interesa NATO- pakta i SAD?
Sve ovo što se sada događa oko naše vojske, oko naše države, ovo bezglavo srljanje u NATO-pakt, kod mene izaziva jednu sumnju da se može dogoditi da mi u neko skorije vreme na dnevnom redu imamo predlog odluke o upućivanju naših vojnika u mirovne misije u Avganistan, Irak, Iran ili na neko drugo mesto gde Amerikanci i NATO-pakt naprave neku novu ljudsku klanicu, da naši ljudi ginu za profit ovih američkih multinacionalnih naftnih kompanija.
Na kraju, sa nekoliko reči ću se osvrnuti na ovu misiju u Libanu. U Liban šaljemo šest vojnika da pronalaze i uklanjaju mine. Radi građana Srbije, skrećem pažnju na činjenicu da u Srbiji imamo nekoliko stotina minskih polja. Ta minska polja imamo i u susednoj BiH, i u Republici Srpskoj i u Federaciji Bosne i Hercegovine, a smatram da je mnogo opravdanije da uklanjamo i mine u Federaciji Bosne i Hercegovine nego u Libanu. Dakle, imamo na KiM, na delovima teritorije Republike Srbije koje nazivamo unutrašnjost Republike Srbije, takođe, desetine hektara zemljišta koji su zasuti kasetnim bombama i municijom sa osiromašenim uranijumom. Jednostavno, smatram da je bolje sve kapacitete, uključujući i ovih šest vojnika, na rešavanje tih problema na uklanjanju mina na teritoriji Republike Srbije i susednih zemalja, a ne to raditi u Libanu i nekim drugim svetskim destinacijama. Hvala. (Aplauz)

U stavu 2. ovog člana kaže se da će Vlada u 2011. godini davati saglasnost na povećanje broja zaposlenih u opštinama koje imaju manje zaposlenih službenika nego što je to zakonom dozvoljeno, a na predlog ministarstva nadležnog za državnu upravu.
Mi iz SRS smo podneli amandman i predlažemo da se reči "na predlog ministarstva nadležnog za državnu upravu" zamene rečima "na predlog jedinice lokalne samouprave". Vlada je amandman odbila uz obrazloženje da je suprotan Poslovniku u Vladi, zato što po njemu predloge Vladi može da upućuje samo organ uprave na koji se materijal odnosi.
Šta imamo na delu? Imamo na delu slučaj da Vlada, izvršni organ, jedan svoj interni akt stavlja iznad prava narodnih poslanika i Skupštine Srbije da predlaže i donosi zakonska rešenja, koja su starija od tog internog akta.
Mi u SRS smatramo da predloge za povećanje broja zaposlenih u opštinama treba da daju same opštine, iz razloga što svaka opština najbolje zna stanje kadrova i stanje potreba u sopstvenoj administraciji.
Kada smo već kod ove teme, zaista bi bilo zanimljivo da predsednik Vlade odgovori na pitanje - kada će početi primena ovog zakona o maksimalnom broju zaposlenih službenika u jedinicama lokalne samouprave? Zanima me - da li u Srbiji ima opštine koja je nakon usvajanja ovog zakona smanjila broj službenika? Da li se dogodilo da je Vlada opštinama, bar jednoj opštini nije smanjila broj službenika, iznad osnovnog broja uskratila transferna sredstva i da li postoji slučaj da je Vlada nagradila neku opštinu zbog toga što ima manje zaposlenih nego što je to zakonom dozvoljeno? Ističem slučaj iz opštine Velika Plana, iz koje dolazim, gde je na vlasti SRS, gde ima 50 službenika zaposlenih manje, nego što je to zakonom dozvoljeno.

Članom 41. stav 4. predviđeno je da Direkcija za obnovu i izgradnju kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom izveštaj o utrošku sredstava dostavlja Ministarstvu nadležnom za poslove planiranja i izgradnje, a ovim amandmanom smo predložili da se izveštaj dostavi i Ministarstvu finansija kao nadležnom državnom organu koji je najkopetentniji da vrši kontrolu utrošenih budžetskih sredstava.
Kao što je rekao gospodin Popović, ako se obnova kuća u ovom regionu nastavi sadašnjim tempom to će potrajati sledećih 25 godina, što je za stanovnike kolubarskog okruga ne prihvatljivo. Da bi se to izbeglo neophodno je učiniti sve stvari. Prva je stvar pojačati kontrolu utroška sredstava, a to će se na neki način obezbediti ako Vlada prihvati ovaj amandman SRS. Drugo, neophodni je povećati sredstva za obnovu kuća u kolubarskom okrugu.
Od 5. oktobra 2000. godine promenilo se nekoliko Vlada. Sve one tvrde da za ove namene nema više sredstava. U vezi toga ću građane Srbije podsetiti na samo jedan podatak, kada su vladajuće stranke preuzele vlast u Srbiji 5. oktobra u republičkoj administraciji bilo je osam hiljada i nekoliko stotina zaposlenih službenika. Trenutno ih je zaposleno oko 30 hiljada.
Predlažem građanima Srbije da uzmu olovku u ruku ili, još bolje, digitron da ovih 20 hiljada stranačkih aktivista DS, G17 i drugih vladajućih stranaka, pomnože sa platama, doprinosima za pet-šest godina, da vide koliko je stotina miliona evra potrošeno za zapošljavanje stranačkih aktivista i da pokušaju da izračunaju koliko je kuća u kolubarskom okrugu moglo biti sagrađeno i obnovljeno tim sredstvima. Hvala vam.